Како да прихватимо себе? Јер, ми смо православни. А то значи између осталог и то да смо дужни да детаљно испитујемо себе на тему греха. Ако прихватамо себе, зар то неће бити исто што и попуштање свом греху, својим страстима? Ето зашто је толико важно да се ова тема детаљније размотри.

Ми се учимо да љубимо ближњег, трудимо се да изградимо односе са Богом. Речи о томе да претходно не заволевши себе нећемо бити у стању да волимо било кога, већ су постале уобичајене… Међутим, врло је вероватно да проблем сопственог прихватања остаје за многе од нас заиста неразрешив проблем. И он се показује кроз противречан, поларни однос према себи.

Са једне стране, постоји незадовољство собом, одсуство прихватања себе, огромна захтевност усмерена ка себи; одсуство умећа да истрпиш себе онаквим какав си сада, управо у тој конкретној ситуацији, у том конкретном тренутку свог живота…

Са друге стране, ту је наша изненађујућа особина да будемо сујетни и да се поносимо најништавнијим достигнућем, успехом; ту је непрестано стремљење да о себи чујемо нешто лепо и пријатно, стремљење да на нас обраћају пажњу, да нас хвале, да нас цене, поштују…

На први поглед у томе нема ничег лошег. Ми желимо да се мењамо. Ето, желимо да будемо бољи, значи тако би требало и да буде: зато је критика на свој рачун непрестана и сурова… Важна је и „повратна информација“, то јест, мишљење других о нама… Међутим, у таквом прилазу постоје одређене замке или подводно камење за које треба да знамо. И управо оно квари сву слику и трује човеку живот. И не само да трује, већ и успорава, не дозвољава нам да се крећемо напред.

Често се код православне особе формира одређена идеална слика о себи – добра, правилна, успешна у свом духовном развоју, можда и просто, успешна у животу. И последично постоји стремљење да се одговара тој слици. Заиста, прилазећи вери, у неком тренутку смо постали свесни да смо један део свог живота живели без Бога, да смо живели неправилно. И разумљиво је да желимо да што пре исправимо све и да живимо другачије. Али нам из неког разлога то не полази за руком. Не успева нам да увек чинимо оно што желимо, оно што сматрамо правилним. Ето, и апостол Павле пише: „Добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним… Ја јадни човек!“

Шта се дешава? Треба да упамтимо да је за нашу промену потребно време. Људска психа поседује инерцију. И снага ове инерције је велика. Наша свест не може брзо да се преуреди, колико год ми то желели. Управо нас наша гордост, наша сујета подстичу да очекујемо брзи резултат. Међутим, тако нешто није могуће. Да би промена била трајна, да би се измене догодиле на свим нивоима, потребно је време. У највећој мери, ако мислимо на хришћански преображај личности, за овај процес је потребан цео наш живот.

Постоје још и духовни разлози за ово. Што значи да у томе постоји и одређени смисао. Ако бисмо брзо добијали све што желимо, између осталог и промене на духовном нивоу, да ли би то било корисно за наше душе? Да ли бисмо почели да се гордимо својим даровима?

Ето зашто наша измена неће бити брза. Проћи путем промена једнако је подвигу. Реч „подвиг“ Свети Оци су тумачили као „по-кретање“, то јест, подвиг се не дефинише као порив, као вољни напор у смислу неког појединачног чина. Подвиг је управо лагано, постепено кретање ка зацртаном циљу. Ово кретање ће неизоставно бити повезано са искушењем „силаска са пута“. И ако бисмо причу о блудном сину (Лк. 15 гл.) узели као метафору, суштину подвига представља – пут назад.

Међутим, постоји и део пута који представља пут повратка у „Очев дом“. И то је најтежи и најодговорнији део пута. Обично сви обраћају пажњу на онај део пута који је довео блудног сина да стања духовне глади. Постоји заблуда да је довољно само доспети до тачке када се појављује жеља да се живи другачије и да је тиме све решено. Међутим, није тако. Управо ту све и почиње. Тешкоће се крију у томе што се од човека захтевају сасвим друге особине, другачије навике да би прешао пут назад. У питању су ресурси духовног поретка. Јер захтева се да се пређе пут назад, да се прође до тренутка када ће сусрет са Оцем за нас постати очигледан и несумњив, када ће све сумње, засноване на нашој малодушности остати иза.

Пут ка Богу никако не може да буде брз. Управо на овом путу се формира наш однос са Њим, снажи наша вера… Управо овај пут и представља пут унутрашње трансформације личности – то јест, динамички процес психичких и духовних измена у човека.

На стадијуму појаве намере да се „врати назад“, човеку је важно да зна да је смер пута изабран правилно. То нам омогућава да се оснажимо у намери и да сачувамо мотивацију да наставимо пут у тренуцима када нас буду побеђивале сумње. Од нас се захтева да у сваком случају настављамо овај пут, без обзира на сва искушења.

Једно од искушења је и очекивање брзих резултата. Тако нешто се не дешава. Нећемо моћи да избегнемо „регресију“ (термин у психотерапији, који означава кретање уназад). Говорећи језиком светоотачке аскетике, човек не може да пређе пут без падова. И овде је најважније одустати од очекивања да се падови могу избећи. Разумевање овога ће нам дозволити да престанемо да се бојимо пада. Што значи да ћемо престати да доживљавамо стање „регресије“ као показатељ да смо сишли са пута. Регресија је нешто нормално. Он само представља понављање пређених лекција, да тако кажем, памћење научених лекција, призив да будемо свеснији, да развијемо пажњу ка свом „унутрашњем човеку“, да развијемо толико неопходне духовне особине као што су смирење и трпљење…

Схватање карактера унутрашње динамике развоја личности нам омогућава да не дозволимо помислима унинија (чамотиње) да овладају нама. Оне, ове помисли ће обавезно стремити да овладају нашом свешћу, да сиђемо са пута, чак и да се одрекнемо да идемо њиме даље… Иако у различитим облицима, оне звуче отприлике овако: „све је узалуд, ништа нећу успети, све је бескорисно, зашто је код мене баш све тако тешко? Зашто је код других људи другачија ситуација? Живот је прошао узалуд, ништа не може да се исправи више, касно је већ да се почиње било шта…“

Овде треба подсетити да Свети Оци помислима називају не само мисли, већ и емоционална стања која су непосредно повезана са овим мислима. Ово је веома важно знати. Ради се о томе да човек не може имати мисли одвојено од стања. Не слушамо често узалуд фразу да је мисао материјална, да мисао поседује енергију… У нама је све повезано и све подлеже утицају. У овом случају, то се тиче мисли, осећања и поступака.

Свака мисао је увек испуњена нашом психичком енергијом. И ако дозвољавамо горенаведеним мислима да ојачају у нашој свести, оне ће обавезно доводити до унинија (чамотиње). А униније (чамотиња) је стање људске душе без Бога. У унинију (чамотињи) остајемо сами са собом, лишавамо се подршке Божије. Није случајно да се стање унинија (чамотиње) сматра једним од грехова. Јер управо тада, хтели ми то или не, ропћемо против Бога, одричемо веру у Божији промисао о нама. Ми почињемо по своме да тумачимо догађаје који се са нама дешавају. Испоставља се да се добровољно окрећемо од Њега, одричемо се Његове подршке и бриге. А управо је корен проблема у томе што смо у неком тренутку одустали да истрпимо себе, умисливши да смо већ дужни да будемо другачији.

Заборављамо да људска душа узраста пролазећи кроз невоље, другим речима, кроз падове (за нашу гордост нема веће жалости него да прођемо кроз пад). Зато је за духовно исцељење личности пад неопходан. Међутим, ово не значи да треба остати у паду, боравити у њему. Не, неопходно је устати, не препуштајући се осећању самосажаљења, док страст унинија није завладала нама. Принцип је једноставан и јасан: „пао си, устани“. И никако другачије. И ако нам пође за руком да ово упамтимо, научићемо да се спокојније односимо према својим „падовима“. То значи да ћемо прихватати себе и као неуспешне, као оне који чине грешке, који поступају глупо и неразумно. Све је ово искуство. Јер да бисмо заиста дошли до схватања хришћанства, до његовог дубоког, унутрашњег разумевања, морамо да прођемо пут „блудног сина“. Другим речима, осуђени смо на истинско, опитно познање себе, људи и Бога. А то се увек одвија управо на овај начин. Ето зашто је хришћански пут – пут крста.

Радује то што у неком тренутку човек на најдубљем нивоу почиње да буде свестан овога. И управо то и јесте тачка од које је могућ пут стицања вере, такве вере која постепено почиње да нас снажи и помаже на нашем животном путу. Не, проблема неће бити мање, неће бити мање ни жалости. Једноставно ће се наш однос према њима изменити. Страх ће отићи, узнемиреност, ропот… А то је најважније. И заједно са тим, измениће се и однос према себи. Доћи ћемо до схватања суштине хришћанске љубави, а између осталог, то се тиче и љубави према себи. Такви појмови као што су љубав према себи, љубав према ближњем, љубав према Богу – све то има заједничку основу. И ако нисмо у стању да истрпимо ближњег, то на крају говори о томе да нисмо у стању да мирно и трезвено понесемо и сопствене немоћи…

Испоставља се да нам је важније да пред Богом не будемо какви јесмо; јако нам је важно пре свега да изгледамо, да се показујемо. Што значи да правих односа са Богом онда нема. Међутим, ми опет и опет настављамо да јуримо напред, у свом стремљењу да се правимо, а не да будемо. И ништа не полази за руком… Нас заустављају, нас успоравају. Богу је важно да прођемо цео пут нашег духовног узрастања доследно и постепено, да се одрекнемо непотребних улога и маски, да научимо да будемо у контакту са Њим отворене душе. Док се не пређе довољан број лекција, док се не заврши целокупан „рад на грешкама“, Бог ће нас увек враћати назад. Ово значи да је потребно са радошћу и смирењем примати све лекције, захваљивати Му за Његово стрпљење и љубав према нама.

И тада већ постепено долазимо до веће свести, до тога да појмови као што су трпљење, смирење, врлина расуђивања, за нас нису више само термини из светоотачких текстова, већ важно и корисно искуство. Ослањајући се на то, ми стичемо способност да већ не тугујемо толико горко у својим падовима.

Можда ће настати тренутак када ћемо схватити смисао речи светог Луке Војно-Јасенецког: „Заволео сам страдање“ (тако се зове једна од његових књига). И наравно, не ради се овде о мазохистичкој љубави према страдању… Оно о чему је говорио преподобни Серафим Вирицки у својој књижици „То од Мене долази“, у неком тренутку нашег живота ће нам постати јасно, јер ће та знања одговарати нашем искуству. Међутим, за ово је потребно време. И потребно је да наставимо наш пут.

Требало би, међутим, да запамтимо да је живот сваког човека јединствен и да је једна од важнијих разлика у искуству савременог човека од искуства горепоменутих Светитеља у томе да у удео човека нашег времена у великој мери долазе другачија страдања. Ја би их дефинисала као страдања неуротског карактера. Вероватно се свако време карактерише својим особеностима, између осталог и особеностима хришћанског подвига. Међутим, у сваком хришћанском путу сваког човека, човека свих времена, увек постоји нешто заједничко…

Овај текст бих желела да завршим речима да би било добро да чешће размишљамо о томе на који начин наша гордост и наша сујета стоје на путу прихватања себе. И не да само размишљамо. Већ да сваку такву ситуацију у свом животу размотримо пажљиво и искрено. Можда ће нам то помоћи да се према себи односимо са већим стрпљењем и са одређеним степеном хришћанске љубави.

Јер хришћанства нема без љубави… Између осталог и љубави према себи.

aутор: Марина Легостаева

извор

Укупан број ученика у Србији у последњих 10 година смањио се за невероватних 50.000, показују подаци Републичког завода за статистику, преноси Блиц. И ове године имали смо мањи број уписаних ђака у односу на претходну школску годину, а стручњаци предвиђају да ћемо тек у будућности видети праве проблеме, јер је 2023. године живорођено никада мање деце.

Мирјана Гашић, портпарол Уније синдиката просветних радника Србије, коментаришући за „Блиц“ како се то одражава на број одељења, истиче да ако бисмо погледали годину за годином, увек је тај пад присутан.

Напомиње да је, када је у питању формирање одељења у школама, Министарство пре годину и по дана донело једну измену, да се смањи број ученика по једном одељењу. Тај број је годинама ишао званично до 30. Сада је тај број ограничен на 28, али сматра да би тај број ђака морао бити највише 24, чак са тенденцијом смањења, до 20 ђака у одељењу.

– Ово питање тиче се квалитета рада у образовним институцијама, зато што деца која су рођена у протеклих 10, 15 година јесу деца која припадају новијој генерацији којој је неопходна повећана пажња, васпитна пажња. То су деца која су иначе усмерена на много различитих изазивача са стране. Реч је највише о технолошком развитку, али не само то. Тенденција у васпитавању деце и усмеравање читавог васпитног процеса само на задовољавање њихових основних потреба довели су у васпитном смислу до тога да ми данас радимо са ђацима који нису спремни да тако лако у великој групи и за кратко време усвајају неке једноставне садржаје, које су њихови родитељи или старија браћа и сестре могли са лакоћом да раде. И да бисмо досегли квалитет рада у образовању, морамо да инсистирамо на томе да нам те групе буду мање – наводи.

Мирјана Гашић каже да се, када је у питању сама школа, највише осећа проблем у руралним срединама, у подручним, истуреним одељењима основних школа која се гасе.

Интересантан је податак Завода за статистику да је број ученика у приватним школама од 2015. до данас дупло већи. Мирјана Гашић каже да, самим тим што смо се као друштво укључили у европске стандарде, ми смо се још пре скоро две деценије први пут упутили ка приватном образовању као једној могућности која се нуди родитељима када своју децу желе да усмере на неку другачију образовну политику.

– Приватних школа има све више, оне просто постају популарне у оним срединама у којима родитељ жели да му дете добије специфичну врсту образовања, рецимо на другом језику, али са друге стране, има их тамо где се уочава потреба да се неки профили прошире, уписне квоте тих профила, а држава прописује одговарајући број одељења. На пример, имате средине у којима се у медицинским школама, а знамо да су оне веома популарне и да их последњих година уписују изузетно квалитетни ђаци, тај праг уписа подиже. И паралелно са тим, они ђаци који показују жељу да заврше ту школу, а не успевају да упишу државне, одлучују се за приватне школе – појашњава наша саговорница.

Занимљиво је да је, према подацима Завода, број ученика који уписују гимназије исти у последњој деценији, а да је за трећину повећан број ученика који уписују трогодишњу школу. На питање да ли се то Србија враћа занатима, наша саговорница каже:

– Недавно сам наишла на један такав податак да гимназија почиње полако да губи битку пред, да кажемо, стручним школама. Сви су покушавали да се образују у смеру, рецимо, економских, медицинских, технолошких, информационих технологија, а онда смо ми на терену осетили велику потребу за стручним квалитетним занатским кадром који је код нас апсолутно дефицитаран. Покушате ли да пронађете неког квалитетног мајстора који се одлично разуме, на пример, у електроинсталације, можете наићи на велику потешкоћу. – тврди Гашић.

Истиче да наше школе генерацијама граде и образују изузетне младе стручњаке.

”Школе су нам расадници најбољих ђака, највећих талената. Ми можда данас боље знамо имена неких старијих научника, али ако бисте посматрали савремену ситуацију у свету науке, медицине, технике, ви бисте могли да пронађете много имена великих, успешних и лекара и научника из било којих области који потичу из наших школа. Тако да наша школа у том приступном смислу врло квалитетно парира европским и свим другим светским школама.” – истиче Мирјана Гашић.

Она тврди и да Европа тражи од нас стручну снагу зато што нема своју – наше лекаре, медицинске сестре, возаче, браваре…

– Они знају да са нашег терена долазе изузетни млади образовани људи и то је оно што бисмо ми као држава морали да урадимо, да задржимо висок квалитет и ни на који начин не попустимо у квалитету – каже за крај разговора Мирјана Гашић.

https://zelenaucionica.com/u-poslednjih-10-godina-broj-djaka-u-srbiji-opao-za-neverovatnih-50-000-broj-zivorodjene-dece-2023-manji-nego-ikad/

Широм Србије су 7. и 8. јула регистроване стотине пожара, а неки подаци кажу да их је и више од 600. Према првим информацијама, страдалих нема, али има повређених.

Најугроженија су подручја око Прокупља, Куршумлије, Житорађе, Блаца, али и Бора, Зајечара и Крагујевца, па је у овим општинама проглашена и ванредна ситуација.

Нека села пламен је у потпуности прогутао, велики број људи остао је без домова, а још је више оних којима су изгореле штале, њиве, воћњаци. Материјална штета је огромна, а у санирању последица и спречавању даљег ширења ватрене стихије неопходна је ПОМОЋ свих нас.

Студенти готово свих државних универзитета већ су на терену и активно помажу у гашењу пожара, а помоћ се прикупља у зградама појединих факултета.

Шта можете урадити ако желите да волонтирате

Заинтересовани волонтери могу се јавити:

– Штабу за ванредне ситуације општине Куршумлија на број 027/381-383

– Ситуационом центру општине Житорађа на 027/8362-550

– Волонтери за рад у Блацу, на телефон 064/284-0624

– За Прокупље, контактирајте 060/345-2151

Најпотребнији су:

– Возила за превоз људи и воде

– Искусни волонтери обучени за рад у подручјима захваћеним пожаром

– Пољопривредници са прскалицама

– Добровољци за различите оперативне послове

Шта ако желите да донирате?

Просторије Црвеног крста у Куршумлији отворене су 24 часа сваког дана за донације. Број телефона је 060/160-6860

У Прокупљу, донације се прикупљају у мобиленду, а број телефона за контакт је 061/612-6080

Ако сте из Ниша, донације у новцу или роби можете однети на Филозофски факултет у овом граду.

Београђани своје донације могу оставити у просторијама Института Силос, на адреси Др Суботића 15, где ће донације преузимати студенти Медицинског и Стоматолошког факултета Универзитета у Београду.

Такође, током данашњег дана ће на више локација у граду бити организоване сакупљање донација. Збор грађана Вождовца ће у данас, у среду 9.7, у периоду од 17 до 21 час прикупљати донације на следећим локацијама:

– плато испред Саобраћајног факултета

– плато испред Бањичке пијаце

– Факултет Ветеринарске медицине

– Испред Макси маркета код Хотела Србија

Студенти Универзитета у Новом Саду такође прикупљају донације које можете однети у просторије Филозофског Факултета у овом граду.

Шта је најпотребније

Ако можете и желите да донирате, на поменуте локације донесите:

– флаширану воду

– конзервирану храну

– основне животне намирнице

– средства за хигијену

– постељину и ћебад

– опрему за гашење пожара

– алат за сечење растиња и шуме (секире, тестерице…)

– заштитне рукавице, маске, одећа отпорна на високе температуре

– прва помоћ

– гас-маске

https://zelenaucionica.com/u-srbiji-bukte-pozari-evo-kako-mozete-pomoci-i-gde-se-sve-studenti-i-zborovi-danas-prikupljaju-donacije/

Награда „Ученик генерације“ има вишедеценијску традицију. Ова ласкава титула додељивана је и у бившој СФРЈ.  

Не знам каква је била процедура осамдесетих година прошлог века, мада верујем да је слична актуелној. Данас постоје прописи за доделу диплома „Вук Караџић“ и „Доситеј Обрадовић“ које је установило ресорно Министарство, али одлуку о томе ко ће бити ученик генерације доносе наставници руководећи се критеријумима које одређује Статут школе. Неке школе фаворизују петице и постигнућа на такмичењима, док је другима важније да је ученик, поред одличних резултата, редовно учествовао у различитим ваннаставним активностима. 

Прилично често се дешавало, и још увек се дешава, да избор Ученика генерације постаје полигон за испољавања личних сујета и амбиција не само родитеља, већ и просветних радника, тако да није лако носити ову ласкаву титулу, посебно осетљивијој деци јер увек има оних, било да су у питању њихови вршњаци или одрасли, који мисле или јавно говоре да је ђак генерације требало да буде неко други.

По мени, било би делотворније, из много разлога, увести титулу „Друг или Другарица генерације“ коју би понео неко ко је био солидаран, саосећајан, увек спреман да помогне – неко ко је допринео бољој атмосфери у одељењу и целој школи. Одлуку би доносили ученици. Мислим да би то био добар мотив за враћање правих вредности. Ако је неко ђак генерације, то му неће донети додатне поене за упис у средњу школу или на факултет, нити би их добио ни друг/арица генерације. Све у свему, верујем да би се ова друга титула понела са много мање терета и више радости. 

Аутор: Марина Раичевић, професор енглеског језика из Бора

https://zelenaucionica.com/kako-se-dodeljuje-laskava-titula-djaka-generacije-u-nekim-skolama-vazne-su-samo-ocene-i-nagrade-u-drugim-nesto-vise-od-toga/

Први начин на који Црква учи децу да поштују родитеље је да буду захвална за све што су родитељи за њих жртвовали и што су им дали. Али да ли смо сигурни да за децу жртвујемо и дајемо све што им треба? Улога родитеља није ограничена на предавање генетског материјала и дељење плате, крова, хране и мало пажње; то су основне ствари. Свето писмо каже: «Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника» (1 Тим 5:8). Другим речима, физички се старати о детету није ништа племенито; то није чак ни потребни минимум. Још једном, оно што је преко тога потребно је да будемо родитељи у Господу.

Црква такође каже да би деца требало да нас поштују тако што ће пратити наше вођство. Али да ли их ми водимо? Ако их водимо, да ли их водимо правим путем – Божијим? У цркви, поштујемо старије макар зато што су дуже ту и што имају више искуства као хришћани. Чак и као одрасли, имамо потребу да увек будемо окружени онима који су духовно напреднији од нас, ако ни због чега другог, макар због њиховог искуства. Чак и свештеници и монаси имају духовне родитеље који их воде путем Господњим, помажући им да остану на правом путу. Ако је одраслим хришћанским мирјанима и свештеницима потребно овакво руковођење у вери, колико је тек онда оно потребно дечијим душама на које је тако лако утицати и обликовати их!

Упркос томе, неки родитељи и даље не виде потребу за правилима.

Понекад мислимо да ће резултат попустљивости према деци бити да се деци више свиђамо, али на крају попустљивост доноси супротан ефекат. Деца која расту без дисциплине тешко схватају одговорност за своје понашање. То је зато што они науче да имају дозволу да раде шта желе без последица. Такво родитељство не само да одбацује поштовање које Бог хоће да према нама имају наша деца, већ такође одбацује и било коју шансу да буду послушна у школи, у каријери, у друштву и, пре свега, Богу. Ако се не побринемо да их научимо како да буду послушни код куће, неће имати много прилике да то науче негде другде, осим можда светих искустава које добри Господ ставља на њихов пут из своје превелике милости и јер жели да им да другу прилику – али чак и тада не постоји гаранција да ће они послушати. Опуштено родитељство као резултат даје децу која имају опуштене моралне компасе. Ако нам је филозофија “нека га”, тако ће и бити. Како мислимо да нас поштују као родитеље, ако се ми не понашамо као родитељи?

С друге стране, уколико поставимо границе деци док су још мала, неће бити потребе да их присиљавамо да се боље понашају кад буду већа. У причама Соломоновим 22:6 пише: « Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари». Немогуће је силом проузроковати светост, али ако од почетка на правилан начин одгајамо децу она ће волети Бога и желети да буду света. Неће бити никакве потребе за присиљавањем. Као што сви ми можемо да потпаднемо под власт лоших навика, тако исто и добре навике имају свој начин да се прилепе на наш карактер. Ако одредимо границе деци, уколико су те границе разумне и корисне њиховим душама, те границе и добре навике ће временом постати део њихове личности. Када одгајамо децу да нам буду послушна у Господу, аутоматски ће са тим доћи и природно хришћанско поштовање.

Догађа се, такође, да неки родитељи успостављају детаљне системе правила у нади да ће их деца испуњавати, али се притом они сами не труде да та правила испоштују. Ово штети скоро исто колико и потпуно непостојање правила.

Без обзира на то колико смо ми добри родитељи, наша деца ће правити грешке. Понекад ће то радити јер су незрели и имају лошу процену. Понекад, врло добро ће знати да је то што раде погрешно, али ће намерно пркосити. Без обзира на разлог због кога је дошло до грешке, наш је посао да им помогнемо да то поправе. Ово ћемо урадити учећи их трима стварима: да признају да су погрешили, да се извине и да исправе све лоше што су некоме том приликом учинили (када порасту, ово израста у врлине попут скромности, покајања и осећаја личне кривице). У супротном, учимо децу да кршење правила не оставља последице. Која је корист од дисциплинских правила ако немамо озбиљну намеру да их применимо? Боље да нисмо ни одредили правила у том случају.

Многи од нас желе да изигравају “необавештене”. Радије бисмо окренули главу од одређених проблема, него се борили да их решимо. Ако се правимо да не видимо где нам деца греше тада не осећамо потребу да се нервирамо око тога како да исправимо њихово понашање, да ли и како да их казнимо и како да их спречимо и обесхрабримо од понављања исте грешке. Такође не осећамо да треба да се запитамо оно страшно питање: Да ли сам ја нешто урадио (или пропустио да нешто урадим) као родитељ и тако допринео настанку овог проблема? Проблем код затварања очију пред проблемом је тај што наша деца никада неће погледати у лице стварности – а то је да су одговорна за своје грешке.
Суочавање са одговорношћу је савим другачије од суочавања са последицама. Наша деца ће или избећи или неће избећи последице свог понашања, или ће бити или неће бити ухваћени – али морају разумети да избегавање казне на овоме свету не значи да ће избећи духовну одговорност за своје понашање. Бог каже да смо увек одговорни за своје понашање, чак и за оно које нико не примети током овог живота: «Нема ништа сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати» (Мт 10:26).

Када окренемо лице од дечијег несташлука, чинимо им духовну медвеђу услугу: Учимо их да мисле да нико не посматра. Бог увек посматра.

Укратко, морамо да урадимо више од простог подучавања о добрим и лошим поступцима; када их видимо да раде лоше, морамо да прискочимо. Није довољно претити последицама па их никада не показати. Са љубављу, морамо показати деци да наша правила, каква год она била, нису шала. Ако никада не виде како заводимо дисциплину, неће повезати чињеницу да Бог заводи дисциплину.

Са друге стране, неки од нас имају веома строга правила којих се држе, али та правила нису Божија. Можемо прочитати све књиге о родитељству, али ко је те књиге писао? – људи који знају боље од Бога? Ако своју родитељску стратегију заснивамо на било чему осим на Божијим вредностима, нити живимо хришћански нити одгајамо хришћанску децу. Ако тражимо да нас воли свет, онда је то у реду; али ако тражимо да нас воли Бог, онда треба и ми Њега да волимо и да признамо да Он зна више него ми – и више него било ко чију смо књигу прочитали или предавање испратили.

«Ако сте истинско дете Божије, добићете благодат васпитања небескога Оца још у овом животу. Дакле, васпитне методе које користе хришћански родитељи би требало да буду попут Божијих. Родитељи морају да користе васпитну дисциплину и упутства. Такво васпитање и Бог користи. У књизи Поновљеног Закона 11:1 …, позвани смо, “И извршуј једнако шта је заповедио да извршујеш.”

Проучи, разуми и употреби.»

Врста дисциплине коју Бог очекује да спроводимо није дисциплина у смислу војске, борилачких вештина или затворских чувара. То су секуларни облици дисциплине. Можемо децу управљати на било који од ових начина па да опет испадну од њих људи без морала у хришћанском значењу те речи. Правила дисциплине која Бог очекује да користимо су Његова: «Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима» (Јев 12:6).

Као хришћански родитељи, морамо да радимо све што је у нашој могућности да научимо децу како да живе по Божијој вољи. Када погреше, морамо да схватимо да нису непослушни само нама; непослушни су и Богу, Чија Очинска воља треба да руководи сваким правилом које им ми поставимо као земаљски родитељи. Када прекораче, треба да их исправимо. Треба да им објаснимо зашто њихова непослушност није у реду, да их подстакнемо на покајање и да им помогнемо да направе кораке ка духовном преображају које ће им омогућити да се одупру понављању исте грешке.

У дисциплини, међутим, такође треба да се сетимо праштања. Ово је битан део безусловне, родитељске, хришћанске љубави; баш као што нама Бог опрашта и ми треба да праштамо. Морамо такође бити поштени у начину на који их исправљамо. Спровођење дисциплине не значи да треба да подивљамо на децу. То такође не подразумева ни понижавање, вређање или физичко повређивање. Морамо да будемо јако пажљиви да не постанемо горди када их кажњавамо или исправљамо; напослетку ипак је дете изразило непослушност Богу, а не нама. Ми смо само Његов инструмент којим их Он држи на Свом путу. Једно је дисциплиновати децу када погреше, али то нас не ослобађа од веће одговорности а то је да имамо љубави према њима. Управо је та љубав разлог због којег и спроводимо дисциплину.

Аутор: Емилија Бачић-Тулевски

извор

Када је реч о теми огорчености и опроштаја, тешко је одлучити се одакле почети, јер је ова тема невероватно обимна и сложена. Како знате да сте опростили особи и пустили ситуацију? Како опростити вољеној особи ако је више нема? Шта учинити ако сте опростили особи, али више не желите да комуницирате са њом? Како опростити људима који лоше говоре о вама?

Пре свега, хајде да схватимо шта су опроштај и огорченост. Опроштај значи да сте спремни да се издигнете изнад проблема и сагледате ситуацију другачијим очима. Огорченост је оштар бол који вам други или ви сами себи наносите. Предлажем да размотримо 3 кључне врсте огорчености: према родитељима, према деци и према себи. 

Огорченост према родитељима 

Као и свака особа, наши родитељи имају одређено животно искуство. Често су трауматизовани и увређени од стране некога у прошлости, најчешће од стране својих родитеља. Међутим, они можда не осећају тај бол и огорченост или затварају очи пред њима. Такви родитељи често (мада не увек) поступају слично са својом децом: вређају их, наносе им бол, преносе своју агресију на њих, за шта деца нису крива. 

Како опростити мами и тати

- Посматрајте ситуацију споља

Пре свега, сагледајте проблем из позиције одрасле и разумне особе, покушајте да своје родитеље не видите као родитеље, већ као обичне људе. На пример, одрасла жена је и даље увређена јер ју је мајка пре тридесет година одвела да живи са баком преко лета, када се у породици родило друго дете. Жена је ову огорченост напуштене особе носила са собом годинама. 

Ако се на ову ситуацију гледа из перспективе спољашњег посматрача, онда је генерално мајчина одлука била оправдана и диктирана љубављу према старијем детету: лети ће му бити боље са баком, а тешко је чак и замислити због чега би се неко могао увредити. Ако ситуацију погледамо очима напуштене девојчице из позиције „дете - родитељ“, онда видимо огорченост. 

Овај пример јасно показује да наше унутрашње дете, које не разуме одраслу, уравнотежену одлуку родитеља, често не може да опрости. Увређено је и повређено. Можете осетити тугу и жалост због ситуација које су се догодиле вама и вашим родитељима, потребно је да сажаљевате себе, проживите та осећања а затим пустите. Особа која вас је увредила, и сама пати, јер само особа која пати може да увреди - размислите о томе.

- Окрените се свом унутрашњем детету 

Уђите у дететово искуство. Уверите се да је ситуација заиста тужна, жалосна, болна. Постоји добра изрека: „Будите као деца.“ Покушајте да осећате искрено, истински, без страха да осећања назовете њиховим именом. 

Запамтите да људи често вређају не због зле намере, већ зато што не знају како да поступе у датој ситуацији. Сви смо несавршени, а неко ће нам и опростити.

Огорченост према деци

Запамтите да деца нису ваш пројекат, они су један цео посебан свет и утицај који ми, родитељи, имамо је веома ограничен. Децу не одгајамо речима, већ својим поступцима. Чак ни добар пример не доноси увек жељене резултате.

Већина тешких ситуација настаје када је у питању адолесценција (а заглављена адолесценција може се десити чак и одраслој особи). Суочавамо се са апотеозом егоцентризма. Ово је неизбежна фаза.

- Изаберите позицију одраслог родитеља 

Родитељи треба да остану родитељи, покушајте да не упаднете у улогу огорченог детета: то није фер, то није исправно. То је својеврсни изазов нама, одраслима. Не играјте игру „ко је више крив“ са својим дететом. Држите се по страни, дајте времена себи и њему. 

Морамо да чекамо и верујемо да ће деца одрасти, схватити и сама кренути путем родитељства када буду имала своју децу. Све што можемо да урадимо јесте да променимо себе.

Огорченост према себи

Врло често не можемо себи да опростимо трауме и увреде које смо нанели другим људима. Шта се дешава ако себе бескрајно мучимо? Тело почиње да боли. Душу мучи самоагресија и самобичевање. Ово се може помешати са покајањем, али постоји огромна разлика између њих: када је у питању покајање, осећате се инспирисано, желите промене, желите развој. Ако се суочите са самоагресијом, онда желите да увредите себе, да понизите себе.

Стално жаљење због онога што не можете поправити неће донети исцељење. Све што се догодило је искуство и оно нам омогућава да не осуђујемо друге људе. Покушајте да научите из овог искуства и да га не понављате.

Аутор: Наталија Игонина

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

У већини савремених породица највише васпитавају маме. Наравно, мама треба увек да буде поред сина, управо она формира код малишана важно осећање прихватања себе, осећање поверења у будућим односима са супротним полом. Међутим, неопходно је и да се тата активно бави сином. Мами остаје брига, нежна женска пажња, а тата може да се бави дисциплином.

Често се између мајки и синова јавља унутрашња снажна повезаност да мама није спремна да од себе пусти сина који одраста. Зато је веома важно да се у животу дечака, почевши од годину дана, појаве шетње само са татом, макар и на пола сата.

Са покушајима социјализације треба почињати не касније од навршених годину дана, треба да псотоје шетње у комшилуку са сталним друштвом, неки часови у играоницама, у стваралачким радионицама. Сматра се да се дечаци развијају мало спорије од девојчица, зато и узраст њихове социјализације може наступити касније. Већина малишана је спремна да иде у вртић не са три, већ када су близу четвртог рођендана. До тада је пожељно да малишан већ иде на неку активност где ће бити сам, без маме.

Мама треба да схвати како да правилно реагује на могућу агресивност малишана која се показује у раном узрасту. Са једне стране, сину не треба говорити „дечаци не плачу“ јер постоји ризик да васпитате сувог, не-емоционалног мушкарца. Са друге стране, подстицање исувишне емоционалности такође није правилно. Контролу над емоцијама је потребно формирати током предшколског детињства и тиме је потребно да се баве и мама и тата.

Педагози за млађи узраст су чешће жене, кући их такође васпитавају жене – мама, бака. Неопходно је потрудити се и наћи педагога – мушкарца, на пример, тренера на спорту. Не треба се бојати његове строгости, захтевности. Наравно, ова строгоћа треба да бдуе адекватна, међутим, мамама је неопходно да се науче да виде разлику између мушког и женског прилаза предавању.

До наступања школског узраста важно је васпитати код дечака свакодневну дисциплину, створити зону самосталности. Са две-три године је неопходно да научи да се сам облачи, са четири да скупља играчке, са пет – да се спрема сам на активности које похађа. Неопходно је учити га достизању жељених резултата без вике, агресије, без батина. Одлично ради метод подстицања, метог логичког закључивања: „Ако се спремиш, читаћемо књигу и играти се“. На сваки начин је потребно избегавати грешку све радити за дете у чему греше многе маме, јако је важно не формирати у предшколском узрасту навику да се испуњавају неки задаци само у мамином присуству. На пример, даје се мали задатак: „Ти очисти овај лук, а ја ћу онда доћи да ти помогнем да направимо салату“. Велике задатке са којима дете још не може да само изађе на крај је потребно поделити на мање етапе које ће моћи само да савлада. Тако се изграђују и чврсте навике помоћи у кући.

Што се тиче периода од 7 до 14 година, неопходно је припремити се да ће се дечак постепено емоционално удаљавати од маме. То је нормално и , насупрот томе – забрињавајуће је уколико се то не догоди, ако се код сина не појаве дечачке тајне, жеље да се игра са другарима, а не да прича са мамом. Исувише тесна веза са мамом може да се јавља, између осталог, у непотпуним породицама.

Данас одраста покољење феминизираних дечака: последица  одсуства игара напољу. Зато није потребно ограничавати се једино на интелектуални развој, потребно је стварати услов за нормални физички напор. Дечаци су више подложни „болести екрана“ од девојчица тако да је важно колико смо у могућности да ограничимо деци време за гледање екрана, без обзира да ли је у питању телевизор, компјутер, таблет, итд. Дечак треба да има много других занимљивих активнности.

Аутор: Екатерина Бурмистрова, руски православни психолог и мајка 10 деце

извор

Традиционална културна манифестација Лето на Гардошу почиње у суботу, 5. јула 2025, представом „Јао мени“ коју изводе Мина Лазаревић и Срђан Ивановић.

Под покровитељством Општине Земун, која је оснивач ове манифестације, Туристичка организација ГО Земун приредила је програме за све генерације, у свим извођачким жанровима.

Недељом и понедељком су садржаји за најмлађе, а за дечје представе улазнице плаћају само пратиоци. Гледаоци ће петком и суботом имати прилику да уживају у разноврсним позоришним формама, од кабареа до комедије.

Ове године, поред неизоставног концерта групе Гарави сокак, публика ће моћи да ужива и у наступу Сестара Гобовић на концерту „Лепота је у традицији“.

Укупно 37 садржаја биће приказано на манифестацији Лето на Гардошу – 24. по реду, која траје до 1. септембра.

Карте се могу купити путем мреже Тицкетс, и на билетарници Летње сцене Гардош, сат времена пре почетка представе.

Туристичка организација ГО Земун са посебном пажњом организује културне манифестације које повезује са природним и историјским знаменитостима и ствара квалитетну туристичку понуду Земуна. Великани сценске уметности – истакнути драмски уметници, музичари и плесачи оставили су неизбрисив траг у култури Земуна. Лето на Гардошу једна је од најдуговечнијих манифестација Општине Земун, која је почела 2002. године, када је обновљена летња позорница.

https://www.danubeogradu.rs/2025/06/leto-na-gardosu-2025/

Институт за трансфузију крви Србије организује акције добровољног давања крви од 30. јуна до 6. јула 2025. у Београду и другим градовима Србије.

Под паролом „Желите ли да урадите нешто веома важно данас? Дајте крв… рачунамо на вас!“ Институт организује акције током целе године јер је потреба за крвљу и крвним продуктима велика. У Србији је потребно да буде 40 давалаца крви на 1000 становника (4%), а тај проценат се годинама креће око 3%.

Добровољно дајте крв у свом граду или општини. Ваш дар је од непроцењиве вредности – хвала што га делите са другима.

ИТКС - Летња кампања 2025.

У току је Летња кампања, коју 21. годину заредом организују Институт за трансфузију крви Србије и Црвени крст Србије под слоганом „Један потез за живот“.

Летња кампања ће трајати до 31. августа.

Током овог периода више од 40 градова и општина у Београду и Србији, на преко 350 акција, надметаће се за престижну титулу „Шампион солидарности“. Плакета за најуспешније биће уручена на свечаном новогодишњем пријему.

Наставља се и промоција уписа у Регистар давалаца матичних ћелија хематопоезе Србије.

„Континуирано прикупљање довољних количина крви, минимално 300 јединица свакога дана, у летњем периоду је изузетно тежак задатак и једино заједничким снагама можемо успешно да одговоримо на овај изазов“, наводе из ИТКС.

Институт за трансфузију крви Србије – акције

Субота, 5. јул 2025.

    Вождовац, Shopping Центар Стадион, аутобус… 13.00-17.00

    Раковица, Видиковац, Црква Светог Преображења Господњег, аутобус… 9.00-14.00

Недеља, 6. јул 2025.

    Нови Београд, Делта City, аутобус… 11.00-15.00

    Крв је лек који нема алтернативу – донирај крв и дај највреднији поклон од свих – живот.

Институт за трансфузију крви Србије 

    Адреса: Светог Саве 39

    Радно време: радним данима од 7.00 до 19.00, суботом од 8.00 до 15.00

    Телефони: 011/2443-651, 011/3812-700

    E-mail: itks@nbti.org.rs

Јуче док сам чекала воз у подземној железници седела сам на клупи поред једне мајке и њеног шестогодишњег синa. Мајка је уморно и монотоно презирала дете.

„Мама, боли ме стомак…“

„Ко је ти крив? Рекла сам ти да не једеш толико. Немаш мере, погледајте како ти се стомак надуо! Погледај панталоне. Па прљав си као прасе! Јуче сам их прала и сад морам поново. Устани, воз је стигао.“

🗓 Петак, 4. јул
🕙 10–12ч
📍 Испред Скадарлијске чесме
Александар Гвозденовић, аутор књиге „Са маргине у висине“, заједно са свима који имају велико срце, организује донаторску продају књиге и прикупљање помоћи за кориснике Верског Добротворног Старатељства.
Прикупљамо:
– храну
– средства за личну хигијену
– доњи веш, чарапе
– пешкире
– мајице, бермуде, папуче, патике
- новчана средства
Дођите да подржимо оне којима је помоћ најпотребнија.
Добро нам дошли на Донаторско јутро за наш ВДС! ❤️

https://www.facebook.com/Versko.Dobrotvorno.Starateljstvo

Српска Православна Црква и Институт за трансфузију крви Србије позивају вас да се придружите породици давалаца крви и помогнете ближњима са "леком који нема алтернативу". Нова акција ће поново бити одржана у суботу 5. јула 2025. године у порти храма Светог Преображења Господњег на Видиковцу од 9 до 14 часова.

Извор: Радио "Слово љубве"