Клинички случај породице коју чине отац, мајка и син који већ дуги низ година, упркос својој младости, болује од прилично озбиљног опсесивно-компулзивног поремећаја, који га приморава да по седам пута понавља гестове, фразе и мисли, са сујеверним циљем да се увери да ће све бити у реду. Дечак све претвара у ритуал, тако да, ако због врућине засуче рукаве мајице, мора да их спусти и подигне седам пута, при обувању мора седам пута да обује и изује ципеле, мора да прочита молитве увече седам пута, најпростије „Здраво“ пријатељу такође мора да понови седам пута. Поред тога, да би на сујеверан начин елиминисао негативне мисли неопходно је да генерише позитивне. Свакодневица је постала ритуал који је у почетку служио као заштита од страха, али је временом постао затвор из којег дечак није могао да побегне.

Оно што додатно отежава ствар јесте пуна укљученост родитеља који покушавају да буду ту, објашњавајући му да неке ствари нису стварне, али пошто им то не успева, у већини случајева му једноставно повлађују. Да би му олакшали живот и спасили га од обављања одређених ритуала, пресвлаче га, облаче му пиџаму, купају га, мењају канал програма који га узнемирава и притрчавају му у помоћ кад год то затражи. Ово је веома честа ситуација у случајевима опсесивно-компулзивног поремећаја, јер ближњи посебно осећају и виде патњу сина, што, наравно, није лако поднети. Покушавајући да му помогну, они само потхрањују његову опсесију, јер њихова помоћ значи да се оно чега се плаши може заиста догодити, а једини начин да се то избегне јесте да следи оно што га опсесија приморава да следи, тј. да уради наложени ритуал.

Први приступ који предлажем у таквим случајевима, пре конкретног мешања у ритуале (у мање сложеним случајевима то радим истовремено), тиче се родитеља. Тражим од њих три ствари, а то су: пре свега, да дају потпуни „завет ћутања“ у односу на проблем сина: што више разговарају о проблемима, то више погоршавају ситуацију, јер је разговор исто што и храњење биљке са посебним за њу ђубривом; биљка расте, расте, расте прекомерно док не увене. Друго упутство је да се родитељима предложи експеримент: они треба да, без икаквог мешања, посматрају шта њихов син ради. Истовремено имајући на уму да мешањем и подржавајући дечака, тежина проблема се смањује за половину и он тада, највероватније, неће осетити хитну потребу за опоравком; да не помињемо секундарне добит коју има сам поремећај, јер на такав сву пажњу усмерава на себе. На крају, тражим од њих да сваки пут када дечак затражи уверавање, они на то узврате тако што ће рећи: „Шта ти мислиш?“ Родитељи су били буквално шокирани овим упутствима која превазилазе сваку здраворазумску логику, по којој је родитељ дужан да заштити сина чак и ако га то кошта живота. Упутства су била сушта супротност од онога како су до сада они покушавали да помогну сину.

Након неколико сеанси потребних да би оба родитеља смањили противљење и одлуче да сарађују, породица се вратила с изјавом да је син значајно смањио учесталост својих ритуала. И сам дечко, који на првој сесији није био толико сигуран у своју жељу да превазиђе проблем, каже да му је циљ да га у потпуности реши, јер је то постало веома тешко за издржати. Затим смо почели да радимо конкретније на ритуалима док нису нестали, што је, наравно, одузело много времена, али што би одузело још више времена или се уопште не би десило да се претходно није радило са родитељима.

Интервенција примењена на родитеље подлеже логици контрадикторности у смислу да тежина сваљивање све одговорности за извођење ритуала на субјекат у почетку доводи до погоршања ситуације, која је претходно била подељена са родитељима, међутим ксније долази до побољшања. Ово се дешава, пре свега, зато што нико не подржава његову потребу да се повинује опсесији, потврђујући њену истинитост; друго, искључују се секундарне користи патологије, а као резултат тога, повећава се мотивација за решавање проблема, а самим тим и предиспозиције за сарадњу.

https://poznajsebe.wordpress.com/2025/01/13/okp_kod_dece/

Нора је гледала на сат, и чим је откуцало петнаест до шест, кренула је ка школи. У шест ће истаћи спискове првака по одељењима, и желела је само да потврди оно што је већ знала – њен првенац ће бити код Милене, најбоље учитељице у школи, и у разреду са Миланом и Урошем, другарима из вртића.

Насмејана је корачала улицом. И она и супруг су се својски потрудили да Страхиња упадне баш код Милене. Питали су учитељицу у пензији која је са Миленом годинама радила у истој смени, и препоручила је њу као прави избор за Страхињу. Консултовали су се са родитељима чија деца су ишла у исту школу. Слушала је мишљења о разним учитељицама, и по свим изворима, избор се свео на Милену. Потегли су везе из Општине, и добили чврсте гаранције да ће дечак бити у њеном разреду.

’Страхињином карактеру одговара баш таква учитељица – строга, правична и доследна, али са много љубави према деци’ размишљала је Нора. Била је реална – Страхиња је врло захтевно дете, тврдоглаво, некако „своје“ – ништа му се није могло наметнути. Од тога шта хоће, а шта неће да једе, с ким хоће да се дружи, кад хоће да спава, и када ће да спреми собу. Ако он нешто неће, нема тога ко ће га на то натерати, и Нора је поштовала његов карактер. Није хтела да понови грешке својих родитеља, и да га ставља у „друштвено прихватљиве калупе“. ’Где сам ја, а где сам могла бити, само да ме родитељи нису спутавали и кажњавали’ често је размишљала. ’Немам самопоуздања, плашим се ауторитета, добро сам и оволико у животу постигла!’

Зато је са својом децом примењивала сасвим друге тактике. Знала је да ће их школа научити како „морају“ да се понашају, али ће до тада она учинити све да развију своју индивидуалност.

Полако је прилазила школи, и видела велику групу родитеља. Гледали су једни другима преко глава, покушавајући да нађу име свог првачића на листама.

„Јес!“ викнуо је један тата, и са широким осмехом пришао жени. „Код Драгице је!“ Изљубили су се.

„Немогуће“ у неверици је изговорила једна мама, и извадила мобилни телефон. Дрхтавом руком је звала мужа, и молила да зове комшиницу, и види у чему је проблем.

Нора је кроз тамне наочаре посматрала читав тај свет, свесна да за њу нема неизвесности. Сачекала је да се гужва мало разиђе, није желела да се гура у маси узбуђених родитеља.

Пришла је огласној табли и опуштено гледала пет спискова. ’Драгица… Ивана… Нада… Татјана… Милена. Ту смо. Прво пет!’ Списак од двадесет петоро деце је био уазбучен, и брзо је спустила поглед на дно листе. ’Танасковић, Тодоровић… Чекај… Станковић… Танасковић… Тодоровић… Мора да је нека грешка, можда су погрешно уазбучили’. Прошла је цео списак, прво одозго, па одоздо, али Страхиње Тешића нигде није било. ’Они нису нормални, нису ми уписали дете’ помислила је, и кренула ка секретаријату. ’Да ли иког има сад, или морам да чекам сутра?’ Срце јој је убрзано лупало, дланови су се знојили. Њен син није уписан у први разред!

’Невероватно! Идиоти!’ беснела је. На крају ходника спазила је Светлану, која јој је, са широким осмехом и раширених руку, прилазила.

„Јеси видела?“ рече док ју је грлила. „Влада и Страхиња су заједно! Пресрећна сам! Влада ће се одушевити!“

„Молим? Где су заједно?“ запањила се Нора.

„Па, јеси видела спискове? Код неке Наде, у првом три. У разреду су са Соњом, Душаном и Саром из групе.“

„Код Наде?? Немогуће!“ Нори се замрачило пред очима.

„Ја сам пресрећна! Тако су се лепо играли у вртићу. Сад ће се дружити још осам година. Знаш, да су у различитим одељењима, не би то било то…“ Светлана је причала и причала, али Нора је више није чула. Вртело јој се у глави, и фалило јој је ваздуха.

„Код Наде? Оне разведене? Без деце? То је немогуће. То не долази у обзир. Она нам је била последња од свих пет!“

„Откуд знаш да је разведена и да нема деце?“ упита Светлана.

„Па, распитала сам се све. Мени фрустрирана учитељица не треба. Притом, ко нема деце не може децу разумети.“ рече Нора. „Морам да зовем Срђана да под хитно зове овога из Општине.“

„Ма, шта ти је? Па, шта има везе? Па, и моја сестра је разведена, па јој ништа не фали. Дај, пусти нека иде тамо где је психолог одредио…“ покуша Светлана да је смири, али Нори су већ кренуле сузе.

„Не долази у обзир! Да сам хтела да психолог одређује, не бих оволике везе потезала. Срђан је однео и виски, и обећао да ће га извеси на вечеру! Планирали смо да му дамо… Хало?“ Нора показа Светлани на свој мобилни телефон, као знак да мора прво да обави разговор

„Срђане“ рече, бришући сузе. „Страле је упао код оне разведене… Шта ’како’? Откуд ја знам како?? Само да знаш да под хитно зовеш Младена или оног његовог кума, и да се ово до сутра реши…. Обећали су нам, однео си им виски, рекли су да је све решено… Ово не долази у обзир“ јецала је. „Толико смо се распитивали и трудили… и да упадне код најгоре! Јави ми шта си урадио!“ Нора прекиде везу.

Светлана је поново загрли. „Ја још била пресрећна што ће момци бити заједно… Немој да се секираш, ко зна зашто је то добро… Ипак, то све што си се распитала, све су то туђи ставови, нисмо упознали те жене…“

„Немам шта да упознајем разведену незадовољну жену без деце. Како ти није јасно? Ово је катастрофа!“ говорила је Нора кроз сузе.

Погледала је гомилу родитеља, још неки су плакали, неки су се радовали, и сви су држали мобилне телефоне јављајући вести – добре или лоше – својим најближима. Нора је поново пришла огласној табли, надајући се да је Светлана погрешно видела, али име Страхиња Тешић јој је прво упало у очи у листи за прво три. Наглас је зајецала.

На прво звоно телефона је одговорила. „Реци… И? И шта сад? Ма немој! А да прими виски је могао! Ђубре једно! Како га није срамота! Ићи ћу сад одмах код директора и захтевати да се учитељица промени. Ти и твоје везе! Рекао си да је то решено, и ево види шта се десило. Четири године пакла, да ли ти је то јасно??“ урлала је кроз сузе. Утишала је глас да је Светлана не би чула. „И, каже ми Светлана да је и Душан у разреду! Да ли схваташ! Оно разакано дериште чији отац се бави ко зна каквим сумњивим пословима! Ја нећу да то буде Страхињино окружење! Молим те, реши ово!“ Бесно је прекинула везу.

„Безобразлук! Сад одједном није ништа могао, а сам се понудио, ’ајде да смо га молили, него је први истрчао, и сад пуј пике не важи!“ јадала се Светлани.

„Па, види да ли је директор ту, да одмах то решиш ако баш желиш. Ја се нисам ни распитивала, нити знам каква је која учитељица… Откуд знам шта је за неког тамо ’добра’ учитељица, боље да пустим шта му судбина додели!“

„Јеси ти свесна колико је важно која учитељица ће бити твом детету? Хеј, то је четири године сваког дана! Ја се распитујем већ за Николету, која има пет година, да на време одлучимо где ће она, не можеш тек тако да предаш дете било коме у руке!“ рече Нора бришући сузе. Руке су јој се тресле. „Идем до директора!“ рече, и замаче иза угла. Из ташне је извадила папирну марамицу и издувала нос.

На ходнику који је водио до канцеларије директора је видела дугачак ред. Готово сви плакали. Неки су тихо причали мобилним телефоном. Било јој је јасно да није једина незадовољна.

„Чисто сумњам да ће од овога ишта бити“ обрати јој се једна уплакана бака. „Кажу да ће директор доћи, да је на састанку, а сигурно је ту негде и крије се!“

„Морамо веровати да ћемо успети. У супротном нас чека катастрофа!“ рече Нора.

„Моја унука упала код Иване… Та је најгора… Оставља четворке и из ликовног, еј, из ликовног! Шта да причамо даље?“ рече бака.

„То је ништа. Мој је упао код Наде!“ рече Нора.

„Па, ми смо хтели код Наде! Хоћете да се мењамо?“ Баки се појави искрица у очима.

„Не, хвала, ми смо хтели Милену! Видећу да ли неко ко је упао код Милене хоће да се мења са мном!“ категорична је била Нора.

„Ако смем да Вам кажем, ми смо чули за ту Милену да више воли дечаке, и то нам није одговарало. И, кад дођу у пети разред, њени се не снађу баш најбоље. Све је нешто кроз игру, и нешто иди ми – дођи ми. Зато смо хтели Наду, њени су најбољи из математике…“ говорила је бака у пола гласа.

„Ма, каква Нада, та жена није нормална!“ укључи се један тата из реда. „Боље останите код Иване, чуо сам да је одлична за српски, и онако је доста креативна, прави приредбе и тако то, али нама није одговарала, јер кажу да је често болесна, и много изостаје, па после удари контролни и деца покваре оцене… Ми хоћемо Драгицу, а упали смо код Татјане. Она је пред пензијом, незаинтересована, нервозна, свакако нећу пустити дете код ње!“

„И мој син је упао код Татјане“, укључи се једна мама. „Чули смо о њој језиве приче. Једна девојчица из краја је променила школу због ње. Један дечак и дан-данас има трауме, а сад је седми разред… Није нормална жена…“

И други родитељи из реда су ослушкивали шта се прича. Један по један су се укључивали у разговор. На крају су сви завршили у великом кругу, и кроз сузе делили са другима шта су о којој учитељици чули, и код које желе да дете пређе.

„Људи!“ обрати се једна мама групи „Хајде да направимо своје спискове, и да то доставимо директору кад дође! Какви психолози и педагози?! Знамо ми ваљда најбоље каква учитељица треба нашој деци!“

Очајни људи су одједном почели да се осмехују. Схватили су колико је предлог добар.

„Браво!“ узвикивали су, неки су чак изљубили жену која је дала генијалан предлог. За трен ока, Нора отрча до огласне табле.

„Ови спискови не важе!“ рече родитељима који су још увек били тамо, и скиде папире прикачене шпенадлама. „За једно пола сата имаћете праве!“

Родитељи су је гледали у чуду, неки су викали за њом, псовали, али Нора је хитала назад.

„Идемо редом. Ко је за Драгицу и прво један?“ Уредно је записивала имена заинтересованих, одељење по одељење, догод није завршила са првим пет. Страхињу је уписала под бројем један и доцртала срце.

Родитељи нису ни приметили када је директор, сакривен испод качкета и са високо дигнутом крагном кошуље, прошао поред њих, и замакао иза ћошка.

https://zelenaucionica.com/ko-ce-upasti-kod-koje-uciteljice-i-cija-je-veza-jaca/

Породица је основна ћелија друштва, али и мала духовна заједница у којој се постављају први темељи развоја личности појединца, како у психо-социјалном, тако и у духовном погледу.

Како појединац, тако и породица пролази кроз разне фазе свога живота и развоја. Те фазе, које представљају нормалан развојни пут једне породице, могу постати и кризни периоди за њен опстанак.

”Оно са чим се суочавамо најчешће у пракси, а то је и кроз теорију јасно, јесте да свака породица пролази кроз неке фазе, лакше или теже, са више способности прилагођавања или мање, са већим нивоом стреса или мањим и да то изазива одређене промјене и онда се дошло кроз науку до тога да уствари од оног првог формирања неког партнерства, ступања у брак, ми започињемо формирање породице и она пролази кроз различите фазе од тог тренутка. Ми у психотерапији породичној узимамо то као јако важне прекретнице кроз живот породице”, казала је у разговору за Радио ”Светигора” на тему животних цилуса психолог и породични терапеут Бранка Ћаласан.

Прелазак из једне у другу фазу животног циклуса породице представља извјестан тест функционалности породице и њене способности за промјеном и прилагођавањем. Породица се налази у оној животној фази, у којој се налази најстарије дијете.

”Најстарије дијете кормилари, ми то тако кроз метафору кажемо, животним циклусом породице, тако да гдје год се налазе друга дјеца, гдје год се ми као брачни супружници налазимо, наша породица је у оној фази у којој је прво дијете. Тако да то новорођенче кормилари даље животом, па кад се оно нађе у предшколском узрасту – то је породица са предшколским узраство, са школским, породица са тинејџерима, средњошколцима, тако да растемо заједно кроз вријеме до фазе када лансирамо чедо из гнијезда и тако га и називамо – нови животни циклус гдје млади постају аутономна, независна бића.”

Иако је свака фаза живота породице значајна и у одређеној мјери изазовна, постоје и они периоди који се у науци посматрају као најизазовнији.

”Кроз сваку од ових фаза породица пролази кроз неки ниво стреса. У зависности од тога како смо превазишли претходни период, зависи и онај будући, па ми често говоримо о томе да је породица један кибернетички систем попут неког музичког дјела у којем ноте посматрамо као дио цјелине, као дио контекста, тако је и сваки појединац дио тог породичног контекста и важно је у којем животном циклусу се налазимо. Оно што је најизазовније јесу ти прелази ка школском узрасту и лансирање чеда из гнијезда, то је један од најизазовнијих периода.”

Изазови савременог доба остављају трага и на породични живот. Да би се овим изазовима квалитетно одговорило, потребно је за почетак разумјети промјене у којима се породица налази, те спољне утицаје који свакако боје њен живот.

”Савремено доба носи многе изазове, тако да ми у том контексту размишљамо и о неким унутрашњим утицајима и захтјевима кроз те циклусе, али и о спољним утицајима, који нам се сада у савременом добу јако брзо мијењају, тако смо као породица позвани да брзо растемо, да се брзо прилагођавамо, да тај процес буде реципрочан – како дјеца расту, тако и ми са њима, да се они адаптирају на нас, тако да говоримо о овој теми као једној важној, могу рећи изолованој цјелини, али у склопу породичног живота важној за разумијевање неких промјена, неких изазова, неких проблема кроз које пролазимо и увијек у породичној терапији кад људи дођу на терапијски сусрет размишљамо о томе у ком су животном циклусу”, казала је Ћаласан.

Комплетан разговор послушајте на сајту Радија ”Светигора”.

https://mitropolija.com/2025/06/12/psiholog-branka-calasan-djeci-treba-ponuditi-model-izvjesnosti/

У нашем окружењу, реч конзервативан готово аутоматски изазива сумњу, а често и подсмех или одбацивање. У јавним расправама о образовању, користи се са дозом предрасуде – као да све што је традиционално значи застарело, круто, затворено за промене. Но, тај рефлексни негативни предзнак који се приписује конзервативизму у образовању заслужује озбиљну и аргументовану ревизију.

Јер, када погледамо где се данас заиста стиче знање и формирају личности које доспевају на најпрестижније универзитете света, намеће се једно суштинско питање: да ли је конзервативни приступ образовању, упркос свему, оно што још увек даје најбоље резултате?

Конзервативизам не значи застој, већ стабилност

Конзервативни приступ у образовању не значи одбацивање свих иновација. Он подразумева селективност и зрелост у прихватању нових идеја. Ослања се на провереност, снагу континуитета, концентрисано учење, ауторитет и дисциплину. Елитне школе попут Eton College-а у Енглеској, Harrow, Winchester, као и америчке школе попут Phillips Exeter, Andover и Choate, не одустају од модела у којем наставник има централну улогу, учење се темељи на озбиљном курикулуму, а правила понашања су јасна и строга.

Те школе не мењају методологију сваке школске године. Оне и даље верују у класичну књижевност, темељно читање и разумевање текста, учење кроз напор, понављање и јасно дефинисане циљеве. Наравно, и оне примењују савремене приступе – али не науштрб темеља, већ као допуну која има своје јасно место.

Строга правила, високи резултати

Један од упечатљивих примера конзервативног образовања у савременом контексту јесте Michaela Community School у Лондону, често названа “најстрожом школом у Британији”. У њој се учи напамет поезија, наставници се не прекидају, ученици седе усправно, а школски дан има јасно структуриранe рутине. За многе педагоге данашњице, овакав приступ може деловати сувише строг. Ипак, резултати говоре у прилог – ђаци из Михаеле постижу изванредне резултате на националним испитима, и то упркос (или управо захваљујући) строгом режиму, често долазећи из социјално угрожених породица. (Извор: Time Magazine, 2018)

Занимљиво је и истраживање из Израела (објављено у оквиру Центра за истраживање тржишта образовања), које показује да традиционални приступи имају снажан позитиван утицај на академска постигнућа, посебно код ученика из слабијих социоекономских слојева. У школама са јасно постављеним правилима, фронталном наставом и акцентом на фактографско знање, ученици су постизали боље резултате у поређењу са онима из школа које су форсирале искључиво тзв. иновативне методе и конструкцију знања кроз искуство. (Извор: CMRE UK)

Шта нам говоре примери елитних школа?

Ако су савремене методе универзални пут ка успеху, зашто их најелитније школе на свету не примењују у пуном обиму? Зашто се школе као што су Harrow, Winchester, Andover и Choate и даље ослањају на захтеван курикулум, строга правила и поштовање наставника као ауторитета?

Одговор се можда крије у једној једноставној истини: знање се не стиче забавом, већ трудом. Учење јесте и може бити занимљиво – али не увек лако. Деца, као и одрасли, често уче најдубље онда када се суоче с изазовом, када се тражи упорност, а не тренутна забава.

То не значи да игре, креативне методе и иновације немају своје место у настави – имају, и те како. Али кључ је у мери и сврси: оне не могу и не смеју заменити темељну писменост, концентрацију и вештину аргументације.

Наша транзиција и педагогија без темеља

У многим земљама које су прошле кроз транзицију, образовни системи покушавају да се модернизују увођењем савремених педагогија, често без јасне евалуације резултата. У неким случајевима, под паролом „школа мора бити занимљива“, уводе се модели учења који изостављају основне образовне циљеве – знање, континуитет, ред. Учитељ губи улогу ауторитета, а постаје искључиво „партнер“ или аниматор. Оцене постају више, а знање слабије.

И ту долазимо до парадокса: док ми напуштамо методе које су генерацијама доносиле резултате, елитне школе, које експерименте и новине могу увек себи да приуште, и даље тихо и доследно чувају принципе које ми олако одбацујемо.

Традиција је ослонац, а не препрека

Бити конзервативан у образовању не значи бити затворен за ново. То значи знати разлику између ефикасне иновације и помодарства. Образовање не сме бити експеримент без последица.

Оно није простор за олако одбацивање вредности које су се показале делотворнима. У времену које све чешће фаворизује површност, тренутну забаву и релативизацију знања, конзервативни приступ, у педагошком а не идеолошком смислу – са својим нагласком на дисциплини, знању, ауторитету и раду – постаје на неки начин ослонац и „тиха резерва смисла“. Ако најелитније школе света и даље верују у строга правила, захтеван курикулум и озбиљан однос према учењу, можда бисмо и ми, уместо подсмеха, могли да се замислимо над њиховим примером.

Традиција, наравно, није нешто што слепо треба следити, већ од ње узети оно најбоље. У исто време, признати да образовање не трпи површност. А разумевање те истине – то је, можда, најважнија лекција коју можемо пружити новим генерацијама.

Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности, ОШ „Вук Караџић“ Бор

https://zelenaucionica.com/nastavnik-strog-poezija-se-uci-napamet-ucenici-sede-uspravno-zasto-neke-elitne-skole-ne-odustaju-od-tradicionalnog-obrazovanja/

Супротно увреженом мишљењу, АДХД (ADHD) је много више од проблема са пажњом код детета или одрасле особе. Особе које имају дијагнозу поремећаја пажње и хиперактивности боре се са задацима попут организације, планирања, управљања временом, памћењем, импулсивним реакцијама и хроничним проблемом досаде.

Мили Ли, психолог и специјалиста за процену, сматра да АДХД заправо представља јединствен начин обраде информација и учења.

“АДХД мозгови су једноставно другачији, у погледу структуре и веза унутар можданих структура, рекла је она. Али временом, потешкоће с којима се сусрећу у школама које цене ’нормалност’ могу поткопати њихово самопоуздање јер им се константно указује на то како нису добри и како треба да се поправе.” – објаснила је др Ли.

Терапеут Кристин МекКлур, специјализована баш за АДХД, каже да позитиван став и говор могу баш много помоћи. “Охрабрујући начин говора у ком дете може да препозна љубав и разумевање подстичу самопоуздање, емоционалну регулацију и отпорност, док непрестана критика, очекивано, ствара осећај стида, а може одвести и у депресију.” – каже она.

Ствари које би требало да престанете да говорите деци са АДХД (и не само њима)

1. “Да ти је то важно, не би заборавио”

Наука каже да око 85% деце са АДХД испуњава критеријум за нешто што можемо назвати ослабљена радна меморија. И то објашњава зашто им је тешко да прате неке можда чак и једноставне инструкције. Заборављање задатака које сте им задали, као и обавеза које имају заправо врло мало има везе с тим да ли им је стало да упамте.

Јер, меморија за неуродивергентне људе не ради на исти начин као за оне који то нису.

За њих, подсетници на телефонима, аларми, али и пост ит налепнице могу много олакшати свакодневни живот и обавезе.

2. “Да си се више трудио, успео би”

Ако сте икад били на прегледу код офталмолога за нове наочаре и покушавали да прочитате она најситнија слова, онда знате како је то покушавати нешто што једноставно не можете. Ок, мало чкиљења може помоћи, али не можете ”покушати” да видите без наочара или сочива ако имате диоптрију.

Рећи детету да се ”више потруди” када му је задатак већ сам по себи изазован је слично томе. Они се вероватно већ труде више и кад од њих затражите још, могу лако осетити да је циљ предалеко и да они никад неће постићи оно што од њих очекујете. Уместо тога, реците, на пример: ”Видим колико се трудиш и јако сам поносна на тебе због тога.” Затим покушајте да заједно идентификујете препреке на путу до циља и да пронађете решења.

3. “Стани и размисли, не брзај”

Иако ово звучи као сасвим логичан родитељску савет, за АДХД-ера, то је далеко од једноставног. Зауставити се и размислити пре него што одреагују за њих је јако велики изазове, не зато што не желе, него зато што им мозак другачије ради.

Уместо да грдите дете због брзоплетости, можете да кажете, рецимо: “Видим да твој мозак жели баш брзо да ради сад. Шта би му помогло да успори?”

4. “Пријавио си се за то, сад мораш да истрајеш”

Деца са АДХД су често врло страствена када их нешто занима. Та изузетна пажња, познатија као хиперфокус јесте она позитивна страна АДХД. Али, ако им се нека активност не допада, тешко да од себе могу да дају и минимум труда. И то није за осуду.

Дакле, ако АДХД-ер није или више није заинтересован за неку активност, ни случајно га не приморавајте.

5. “Седи с миром.”

Очекивати да неко са АДХД контролише своју потребу за покретом исто је као и очекивати од мачке да се не пење на дрво. “Они заправо често МОРАЈУ да се крећу да би имали фокус, регулисали емоције, процесирали информације. Потискивање води само додатном стресу и емоционалним испадима.” – објашњава МекКлур.

Уместо тога, можете рећи: “Видим да се баш много помераш. Можемо да направимо паузу и да изађемо напоље, ако би то помогло.”

Једна студије показала је и да деца са АДХД која имају спинере или друге врсте ”фиџета” заправо показују 45% до 55% бољу пажњу док их врте у рукама. Такође, активности попут џуда могу им побољшати радну меморију.

”Ако се много крећу, то је зато што им је кретање потребно. Никад не кажњавајте то.” – каже ова психолошкиња.

https://zelenaucionica.com/pet-stvari-koje-nikad-ne-treba-reci-hiperaktivnom-detetu/

Мишљења пастира и специјалиста

У анкети спроведеној од стране компаније „ESET“ у којој је учешће узело 600 испитаника, 53% анкетираних је изјавило да су у њиховој породици школарци увек онлајн: кући се они повезују на мрежу са компијутера или ноутбука, а у школама са паметних телефона. 22% испитаника је одговорило да њихова деца играју или се друже на интернету након што се врате из школе, када заврше своје лекције. 9% корисника сматра да деца уопште немају потребе да буду онлајн. По њиховом мишљењу, онлајн игре треба да буду забрањене, а интернет се може користити само за посао. О томе како деци ограничити приступ мрежи, а да се тиме не смета њиховом образовању, говоре митрополит Атанасије Лимасолски, свештеник Филип Иљашенко и Димитрије Фетисов, учитељ информатике Андреј Сиденко и извршни директор Лиге безбедног интернета, Денис Давидов.

САДРЖАЈ

„Бавите се децом, а не правдајте се тиме да немате времена“

„Ако дете има неконтролисан приступ интернету, у најгорем случају ће се препустити некаквом безумљу, у најбољем – изгубиће време“

„Место интернета у кући је тамо где и живиног термометра: на далекој, деци недоступној полици“

„У школама би требало упознавати родитеље са начинима ограничавања садржаја“

„Заштитити децу од незаконитих садржаја на интернету, без прибегавања драстичним мерама, у моћи је родитеља“

„Бавите се децом, а не правдајте се тиме да немате времена“
Митрополит Атанасије Лимасолски:
– Интернет је опасан за све нас – не само за децу, већ и за одрасле. Не знам, можда ће наша деца у будућности забрањивати старима да улазе на друштвене мреже, као што њима данас родитељи забрањују.
Наравно, родитељ треба да пази на своје дете. Опасности интернета су велике. С друге стране, у наше време је потпуно немогуће да дете живи без интернета – без њега неће моћи да учи, нити да се запосли. Потребно је научити га да га правилно користи, да не постане његов роб, колико год је то могуће.
Неразумно је стављати рачунар у дечију собу. Поставите га тамо где можете пратити шта ваше дете претражује на интернету.
Не знам куда ће нас на крају одвести овај развој информационих технологија. За неколико година, без интернета се уопште неће моћи ништа радити! Нека родитељи сада учине све што је у њиховој моћи. Али, свакако, забрана није решење. Дете ће ући у период адолесценције, супротстављаће се, буниће се. С друге стране, неразумно је дозволити му неограничен приступ интернету и ставити рачунар у његову собу. Поставите га на место где можете надгледати колико времена дете проводи за компјутером и шта гледа. Потребно је научити дете да само себи поставља границе.
Међутим, пре свега, морамо посвећивати време деци, разговарати с њима, да нам све поверавају, деле с нама оно што их брине, да имају поверења у нас. Бавите се децом, а не правдајте се тиме да немате времена. Иначе ће доћи време када ће бити касно, а крив неће бити интернет, већ ми сами.

„Ако дете има неконтролисан приступ интернету, у најгорем случају ће се препустити некаквом безумљу, у најбољем – изгубиће време“
– Наравно, врло је згодно користити интернет приликом учења. Није више потребно, као раније, трошити пуно времена на тражење информација. Данас више није неопходно ићи у библиотеку по књигу – лако је можемо наћи у електронском облику на интернету. Цео свет користи ове могућности, и то је исправно.
Шта је с децом која треба да раде домаће задатке? Данас је често готово немогуће урадити домаћи без интернета. Што је ученик старији, то више информација мора да прима – а свакако је погодније то чинити путем интернета.
Али ако дете има неконтролисан приступ интернету, без обзира на то колико су његове намере добре, велика је вероватноћа да ће, у најгорем случају, склизнути у некакво безумље, а у најбољем – изгубити време.
Очигледно је да дете, без искуства одрасле особе, која би га зауставила и спречила да направи погрешне кораке, може у безграничном простору интернета наићи на штетне садржаје.
Желео бих да дам неколико препорука родитељима. Чини ми се да родитељи треба да се придржавају три основна правила пре него што њихово дете почне да користи интернет.
Прво: рад на интернету мора бити под родитељском контролом; идеално је да одрасла особа седи поред детета и види екран за којим оно ради. О томе да дете проводи време онлајн на интернету налазећи се у школи, не може бити говора. Такође, не верујем у „рад“ детета када се вози у јавном превозу с таблетом у рукама.
Друго: временско ограничење. Интернет је попут мочваре – увлачи и не пушта. Граница у обради информација постоји и код одраслих и код деце, а код деце је знатно нижа.
Дете не треба да буде регистровано на друштвеним мрежама. „Дружење“ на њима је обмана нашег времена.
Треће: сматрам да дете не треба да буде регистровано нити да присуствује на друштвеним мрежама, а нарочито на „ВКонтакте“. Ова друштвена мрежа нема цензуру у лексици, видео садржају и фотографијама.
Мало цивилизованије делује „Фејсбук“, али сматрам да је уопште могућност „комуникације“, „сусрета“ и „живота“ на интернету једна врста обмане нашег времена – нешто привлачно, али лажно.
Ипак, не треба да будемо сањари и идеалисти – морамо разумети да је то моћно идеолошко оружје и инструмент прикупљања података о нама, на основу којих се може утицати на нас и обликовати наше понашање.

„Место интернета у кући је тамо где и живиног термометра: на далекој, деци недоступној полици“

У разматрањима на тему „Деца и интернет“ могу, вероватно, изгледати ригорозно, јер сматрам да је утицај „мреже“ на интелектуално и духовно неформираног човека потребно свести на најмању могућу меру.

Када о овој теми разговарам са родитељима и децом, често поредим процес усвајања информација са културом исхране. Моје тезе су врло једноставне: негативне информације, без обзира на то колико се оне правилно тумачиле, упоређујем са поквареном храном, која може, отровавши организам, трајно оштетити јетру детета и изопачити његов укус, тако да му смрадно, труло и горко постане благоухано, свеже и слатко.

Родитељи који желе да им деца буду телесно здрава обавезно их привикавају на правилну исхрану. Исто важи и за развој ума и осећања: у почетку, како се не би нарушио спокој и нежна психика детета, углавном му се читају књиге, а само повремено пуштају мирни, усклађени анимирани филмови. Затим следи класика. Ближе тинејџерском узрасту – литература која проблематизује живот. Пре свега мислим на читање, јер оно највише развија ум и уопште способност и укус човека за сазнање.

И тек када, Божијом милошћу, видимо да је наше дете постало зрео и формиран човек – негде при крају средњошколског узраста – тада, по мом мишљењу, можемо дозволити да се његов „брод“ повремено упусти у варљиво и опасно море информационог простора. Тај корак – „пуштање“ у интернет – свакако ће доћи, пре или касније, јер забрана у деветом разреду већ неће имати ефекта. Али ако су до тог тренутка младићу и девојци усађени одређени критеријуми у пријему информација, онда не треба бринути: релативно им више неће бити тако страшни гребени неукуса, разврата и покварености на које се може наићи у „мрежи“.

Друго је питање школских задатака, који, како се многи родитељи жале, од ученика захтевају активно коришћење интернета већ од другог разреда. У том случају, излазак детета на интернет мора бити заједнички са одраслом особом, која ће му показати основе правилног претраживања информација.

Од најранијег детињства дневни распоред детета треба да буде испуњен занимљивим и корисним активностима

Проблем друштвених мрежа, онлајн-игара и уопште компјутерских игара може се релативно лако решити – ако још увек није узео маха. Од најранијег узраста дневни распоред детета треба да буде максимално испуњен разноврсним занимљивим и корисним активностима. „Драмска секција, фото-клуб, па још хоћу и да певам“ – ето, по мом мишљењу, мото који сваки нормалан родитељ треба ненаметљиво и благо да усади свом детету. Јер човек, а нарочито мали човек, сличан је брвну – ако га непрестано не окрећеш, прекриће се плесни и почеће да трули.

Апсолутно сам уверен да ће педагози, психолози и социолози пре или касније схватити колико је опасан потпуно слободан приступ деце интернету. То ће, вероватно, личити на причу о живи: још почетком XX века њоме су „лечили“ бубреге, а тек касније је установљено колико је овај, иначе користан, тешки метал заправо опасан за организам.

Зато је место интернета у кући тамо где и живиног термометра – на далекој, деци недоступној полици.

„У школама би требало упознавати родитеље са начинима ограничавања садржаја“

Андреј Сиденко, наставник информатике у школи бр. 29, г. Митишчи, победник конкурса „Наставник године – 2013“:

– У ствари, све је прилично једноставно. Са дететом је потребно радити. Од најранијег детињства треба обраћати пажњу на проблеме који га занимају. Зашто ученик проводи толико времена на интернету? Зато што нема друге алтернативе. Ако зна да може да прочита књигу, погледа филм, прошета са родитељима, бави се спортом, онда неће имати дилему како да проведе слободно време.

По мом мишљењу, у школама је потребно водити информативну политику – упознавати родитеље са садржајним филтерима и начинима ограничавања приступа интернету. Родитељи такође треба сами да се интересују за то шта њихова деца претражују на интернету. Требало би постављати ограничења на приступ рачунару, макар у виду административне или гостујуће лозинке. Све треба да буде организовано тако да дете од малих ногу зна: после осам сати увече не може да укључи рачунар јер је приступ блокиран.

Родитељи треба да разумеју да је важно бавити се својом децом, посвећивати им време, а не само уручити им таблет и наставити са својим обавезама. Делом је за ово одговорна и школа, јер не постоји свуда системски рад са родитељима, а он је преко потребан.

Моделирање, израда 3D-објеката, рад са видео и звуком – све то омогућава другачији поглед на информационе технологије

Друго је питање ако дете већ има проблем, попут зависности од игрица или слично. У том случају потребне су радикалније мере: искључивање интернета, забрана његовог коришћења без стварне потребе. Али и ова метода није савршена. Боље је заинтересовати дете за неки другачији дигитални свет. Треба му показати да се рачунар може користити не само за забаву, већ и за учење. Ово се може постићи кроз занимљиве задатке: може се бавити моделирањем, израдом 3D-објеката, радом са видео и аудио садржајем – тако да добије другачији, стваралачки поглед на информационе технологије.

„Заштитити децу од незаконитих садржаја на интернету, без прибегавања драстичним мерама, у моћи је родитеља“

Денис Давидов, извршни директор Лиге безбедног интернета:

Неопходно је поставити на кућне рачунаре такозвани „родитељски надзор“ – посебне филтере

– Интернет је реалност. Он постоји и постојаће. Неће нестати, а његова улога у нашим животима, верујем, само ће расти. Бројке које наводите то и потврђују. Да ли је добро или лоше што је интернет тако завладао нашим животима, тешко је рећи, а и бесмислено је о томе расправљати. Исправније је говорити о томе како минимизирати његов негативан утицај. А он, несумњиво, постоји, а посебно су му изложена деца и тинејџери, као најрањивији део интернет-заједнице.

Говорим о незаконитим садржајима, који, нажалост, постоје на мрежи: рекламе наркотика и алкохола, пропаганда самоубиства, сцене насиља и свирепости, порнографија, укључујући и дечију, недвосмислене понуде и провокације од стране одраслих „пријатеља-изопачењака“ и слично – све су то садржаји који могу нанети непоправљиву штету психичком и физичком здрављу детета. И што је најгоре, дете не мора чак ни активно да их тражи – они ће сами пронаћи њега.

Да би се то спречило и да дете не би имало приступ таквим информацијама, није неопходно надгледати га док користи рачунар или му потпуно забранити интернет. Довољно је да родитељи на кућним рачунарима активирају такозвани „родитељски надзор“. То су посебни филтери које сваки родитељ може укључити преко свог интернет провајдера. Такође, може се користити и бесплатни филтер Лиге безбедног интернета, који се лако инсталира пратећи упутства на званичном сајту организације.

Ови филтери блокирају приступ сајтовима са штетним садржајима, док сајтови са корисним, едукативним и информативним садржајима остају доступни. Овакви филтери су обавезно инсталирани на свим школским рачунарима.

Дакле, заштитити своју децу од незаконитих интернет-садржаја, без прибегавања драстичним мерама и забранама, у моћи је самих родитеља.

А да дете не би проводило превише времена за рачунаром и постало зависно од њега, као отац више деце могу само саветовати: посветите више времена својој деци, комуницирајте с њима, осмислите заједничке активности, проводите више времена напољу, читајте књиге заједно. Али будимо искрени: често су родитељи ти који су срећни када дете сатима нестаје у виртуелном свету и не захтева њихову пажњу.

https://manastirpodmaine.org/deca-i-internet/

Најстарије дете у породици често није само прва радост и оно које “прво стиже“. Када се родите као најстарији у породици као да добијете невидљив ореол очекивања. Ако нисте и сами доживели, онда сте то сигурно видели – првенче, дете које чим прохода, као да већ почиње да „води“ млађу браћу и сестре. И пре него што уопште научи да се избори са сопственим страховима, оно је „задужено“ за неког.

У психологији, то се назива синдром најстаријег детета. Премда је реч о неформалном термину, њиме се поприлично конкретно описују специфичне карактеристике, обрасци понашања и улоге које најстарија деца често преузимају унутар породичне структуре.

Кад мало дете одједном постане ВЕЛИКО
Када се роди друго дете, најстарије, донедавно једино и центар света, одједном постаје „велики брат“ или „велика сестра“. Многи родитељи, и несвесно, од најстаријег детета очекују зрелост, помоћ, уздржаност, одговорност. Нажалост, већина и не схвата да старије дете (нарочито ако има 2 -3 године!) можда још увек треба неког ко ће га држати за руку. И тако дете улази у улогу „малог одраслог“. Понекад то уме да изгледа као понос и зрелост, али изнутра, то је често терет.
Најстарија деца могу постати перфекционисти, „борци“ за одобравање, или чак „мала замена за родитеља“. Они увек пазе на друге, али ко пази на њих?
Развијање личности „под рефлекторима“
Истраживања показују да најстарија деца чешће развијају лидерске способности, више су организована, амбициозна и склона постизању високих циљева. Чак је уочено да је непропорционално велики број светских лидера, научника и уметника био заправо најстарије дете у породици.
С друге стране, ова деца могу бити и анксиозна и превише самокритична. Могу стално осећати притисак да не смеју да погреше. Синдром најстаријег детета често подразумева сталну борбу између жеље да се удовољи и потребе да се буде свој.
Од првенца се очекује да буде пример
У пракси, ово значи да најстарије дете често бива дисциплинованије, добија више одговорности, али и више казни. Родитељи на њему „увежбавају родитељство“. Како су први пут родитељи, греше, уче, траже баланс. На известан начин, прво дете није само „старије“, већ и својеврстан експеримент.
Управо ту се рађају несвесне разлике. Најстарији ће често бити онај који мора „знати боље“, који „не сме да плаче“, „мора да пази на млађе“, који „зна шта је ред“. Али ко ће њему дати простор да буде дете?
Ехо који одјекује кроз живот
Синдром најстаријег детета не престаје у детињству. Често се преноси у одрасло доба, и то у виду потребе да се контролишу ствари, у виду страха од грешке, али и осећаја одговорности за све и свакога. Људи који су били „велика деца“ често постају они који у вези преузимају одговорност, који на послу воде тимове, али и они који ретко траже помоћ и осећају кривицу кад год „нису довољно добри“.
Како помоћи првенцу да остане дете?
Решење није у томе да најстаријем детету не дајемо одговорности, већ да му дозволимо и да буде несавршено, да има осећања, али и да погреши. Родитељи могу да му пруже подршку без сувишног притиска. Од велике помоћи би било не поредити га са млађом децом у породици. Добро би било препознати када оно само „тражи“ да буде виђено.
И најважније – родитељи треба стално да га подсећају да је и оно нечије дете, а не „мали одрасли“.

https://zelenaucionica.com/sindrom-najstarijeg-deteta-kad-odrastas-uz-visoka-ocekivanja-i-odrastes-pre-nego-sto-bi-zaista-trebalo/