Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке обавештава црквену и ширу јавност, да је од августа месеца 2025. године покренут посебан Програм подршке жртвама сектног и манипулативног деловања, који ће деловати у оквиру Апологетског одсека Мисионарског одељења. Програм води координатор одсека, г. Зоран Луковић, један од водећих српских стручњака из области сектног и манипулативног деловања.

Програм се изводи у форми саветовалишта, у оквиру кога се пружа бесплатна саветодавно-стручна помоћ жртвама сектног и манипулативног деловања, како онима који су непосредно угрожени, тако и њима блиским особама. Разговоре могу да закажу сви потребити преко свог надлежног парохијског свештеника.

Извор: Мисионарско одељење АЕМ

На 37. Међународној олимпијади из информатике за средњошколце (International Olympiad in Informatics – IOI), која је одржана од 27. јула до 3. августа 2025. године у Сукреу (Боливија), репрезентација Србије освојила је једну сребрну и две бронзане медаље, саопштило је Друштво математичара Србије.

Сребрну медаљу освојио је Петар Бановић, бронзане Урош Костадиновић и Стефан Шебез, а чланица тима била је и Софија Чебашек, сви ученици Математичке гимназије у Београду.

На такмичењу је учествовало 333 такмичара из 84 земаља.

Одабир такмичара, припреме и учешће на такмичењу, организовало је Друштво математичара Србије, уз подршку Министарства просвете и Министарства информисања и телекомуникацијa.

Вође екипе били су Марко Миленковић са ЕТХ-а у Цириху и Марко Савић са Природно-математичког факултета у Новом Саду.

https://zelenaucionica.com/nove-olimpijske-medalje-za-ucenike-matematicke-gimnazije/

У суботу 2. августа 2025. године ће у сарадњи Српске Православне Цркве и Института за трансфузију крви Србије, бити одржана нова акција добровољног давања крви. Аутобус Завода биће тога дана у порти Преображењског храма на Видиковцу од 9 до 14 часова. Позивају се сви који су у могућности да учествују у овој акцији и дарују крв за нашу потребиту браћу и сестре.

Извор: Радио "Слово љубве"

Просветна занимања све теже налазе своје место међу жељама и плановима младих. Факултети педагошке оријентације годинама уназад бележе пад уписаних студената, док се на конкурсима за наставничке позиције у школама не појављују стручни, квалификовани кандидати – нарочито за предмете попут математике, физике, хемије, информатике, а понекад, мада све чешће, и српског језика, географије, биологије…

Ситуација је упозоравајућа, а узрок се не може тражити у апстрактним анализама. Главни разлог је јасан, опипљив и поразан – понижавајуће ниске плате.

У структури јавног сектора, просветне зараде су при дну лествице. Када се упореде са примањима у привредном сектору,  у местима попут Бора, где су плате готово достигле европски праг, плата професора делује гротескно скромно. Треба имати у виду да су у таквим местима и цене становања, некретнина и свакодневних потрепштина веће него у другим. И да су, дакле, просветари у таквим градовима сиромашнији чак и од својих колега у другим срединама.

Чести коментари из публике – „има и оних који зарађују мање“, „не ради се због новца“, „љубав према послу је најважнија“ – заправо скривају јефтину демагогију и дубоко непоштовање према интелектуалном раду. Ту спада и оно: „ко год неће да ради, има замену“ или још екстремније: „Нећеш да радиш – има ко хоће!“. Наравно, кажу на то наставници, али каква је та замена? Је ли стручна, а ако и јесте – је ли довољно квалитетна? Или је важно само попунити број и убацити „свог човека“? 

Често се намерно и тенденциозно заборавља да наставник није монах и верски мисионар, већ професионалац који живи од свога рада.

Наравно, има и међу наставницима оних који оваквим флоскулама прикривају своје незнање и нерад. Или се смишљено удварају „структурама“ ван школе, притом добро финансијски заштићени платама супружника. Као, „није важно знање, није важна плата, важно је да стварамо добре људе“. При чему, дефиниције за то – шта је добар човек – нема. Одговорни родитељи не наседају на ову демагогију. Али, колико има одговорних родитеља, оних који нису пристрасни? Родитељи, а посебно ученици, нису добра варијанта за кадровску селекцију наставника у школи. Нема ничег лакшег него „радовати се дражесним несташлуцима“ и поделити високе оцене за незнање, а после рећи да су ученици на проверама били „збуњени“.

Често се, такође, чује: „Можете ви да тражите колико хоћете, пара у буџету нема!“ Онда, након тога, обично следи реченица: „Да би се вама дало, од некога мора да се узме. Шта хоћете, да се узме од здравства, војске, полиције да бисте ви имали?“ Наравно, ове речи никако не звуче као демагогија, и немају за циљ да међусобно супротставе наставнике са осталим буџетским корисницима. Али, мора се приметити, основна намена пара прикупљених од пореских обвезника су улагања у здравство, војску, полицију, субвенције пољопривреди, државну администрацију и – просвету. То су приоритети. Остала издвајања ипак то не могу бити. Да ли се из буџета, осим за ове намене, понекад приоритетно, издваја новац и за друге потребе? Да ли постоје пројекти и манифестације од којих највише користи имају рецимо приватне компаније па би, онда, логично било да оне те пројекте и финансирају? А не да то чине сви порески обвезници? Поштен човек рекао би сушту истину – да ово не постоји и да су оваква питања злонамерна.

У неким далеким земљама постоји чудан обичај да појединци и њихове компаније, баш у пословању са буџетским средствима, и без јавног надметања, за кратко време остваре огромне профите. Шта је онда са парама за остале буџетске кориснике? Они су, кажу тамо, на тим далеким дестинацијама, само просветни радници. Навикли да трпе, да се жртвују, а тако дивне навике и традиције не треба мењати. Такви обичаји, на срећу, код нас не постоје, нити је то могуће. У тим истим далеким земљама постоје предања по којима онај ко дође на руководеће место у некој школи то не чини зато што жели да крунише своје професионалне успехе, нити да истражи своје организационе способности, него да за кратко време, „уграђујући“ се у разне пројекте „за добробит школе“, заради што већи новац. Далеке земље, чудни обичаји, и боље је да остану што даље.

Да се вратимо нашим просторима. Ако се већ признаје да државне агенције и канцеларије, рецимо, не могу без добро плаћених стручњака јер „стручност кошта“, зашто се онда наставници третирају као јефтина радна снага? Шта је репер за вредновање једног професора – број часова, број ученика, број папира које мора да попуни, или резултати које постиже у раду са ученицима? Ако желимо образовање по европским стандардима, онда и наставничке плате ваљда треба да буду у складу са тим стандардима. У већини развијених земаља, просветне плате су изнад државног просека (негде, као у Луксембургу, Швајцарској, па и деловима Немачке, значајно изнад просека) што показује да тамо образовање није трошак, већ инвестиција.

Овоме треба додати и старосну структуру наставничког кадра у јавном сектору, много наставника има више од 50 година, што значи да просвети за неколико година прети кадровска криза. У приватном школству су плате веће, самим тим и посао је, поготову за младе, амбициозне људе, привлачнији, али је приватни сектор још увек, нарочито када је реч о основним школама, занемарљиво мали у односу на државне школе.

Наши грађани су, генерално, сиромашни, оправдано се поставља питање – ко би уопште могао да плати школовање детета у приватној школи? Уз то, чињеница је да је јавни образовни сектор код нас и по квалитету, са свим својим проблемима и беспарицом, још увек знатно „јачи“ од приватног. У развијеним земљама није тако, али треба знати да тамо појам „приватно“, када је реч о школству, не значи оно што ми обично подразумевамо. Тамо су реномиране школе и врхунски универзитети углавном приватне, али непрофитне установе.

У Србији се за наставнике и даље користи појам „просветни радник“, термин који је у социјализму имао јасно значење и тежину. Подразумевао је и известан понос и достојанство у држави радничке класе. Данас, тај израз више звучи као реликт прошлости који можда није случајан када је реч о образовању. Нико не користи термине попут „правни радник“, „менаџерски радник“, „политички радник“ или „економски радник“, јер би деловали анахроно, чак комично. Ипак, за људе који образују читаве генерације, друштво није нашло ни нови назив ни ново поштовање.

Посебан проблем јесте и начин на који просветари исказују своје незадовољство. Штрајк, као најчешћи облик отпора, не производи жељени ефекат. Заправо је контраефекат много већи. У условима безбедносне несигурности, слабих синдиката или „синдиката“ и минималне заштите, штрајком се постиже само једно – додатно урушавање ауторитета и срозавање већ руинираних критеријума вредновања и оцењивања ученичког рада. Одбијање од плате, осуде из медија, политичка манипулација, презир дела родитеља, ненадокнадиви губици у настави, додатно оптерећење послу лојалних колега – све то постаје последица, док конкретних резултата нема. Уместо борбе за системске промене, штрајк се претвара у симболичан чин самопонижења. Просвета дефинитивно мора да нађе другачије методе борбе које неће угрозити саму бит професије.

Можда би медијска и кампања путем друштвених мрежа, али добро осмишљена, одговорна, аргументована, широј публици занимљива – дала боље резултате? Наставницима, као интелектуалцима, креативност не би требало да је страна.

А онда, крајње је време да се постави кључно питање: колико кошта знање? Не демагошки, декларативно, у фразама, већ у реалним категоријама, у односу према професији која гради будућност. Јер наставник који не може достојанствено, и са пуно самопоуздања (што новац неминовно пружа), да живи од свог рада, постаје симбол нестабилног друштва. И док се свуда траже иновације, дигитализација, вештачка интелигенција и модернизација, темељ сваког система остаје исти –  симболично је то још увек човек пред таблом, са књигом у руци и вером да знање мења свет.

Ако њега не платимо како треба, не треба се чудити што нам будућност наговештава стрепњу и неизвесност. Нажалост, не ону слатку…

Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности из Бора

https://zelenaucionica.com/neces-da-radis-ima-ko-hoce-narativ-koji-obrazovanju-nanosi-nemerljivu-stetu/

У духовном и интелектуалном развоју српског народа, просвета кроз целокупну историју заузима централно место. Носиоци идеја, творци научних система, песници и филозофи, готово без изузетка, били су и учитељи. Њихова делатност подразумевала је писање, откривање и мишљење; али, она се продужавала у учионици, у раду са ђацима и студентима, у живој речи и непосредном преношењу знања. У српској културној историји, највећи умови обликовали су будућност кроз књиге, научне радове,  предавања, разговоре, подучавање и васпитавање.

Свети Сава – темељ просветног идентитета

Утемељитељ српске цркве и државности, Свети Сава (1175 – 1236), био је истовремено и први велики просветни делатник. И први српски књижевник. Његова просветна мисија започела је још у манастирима на Светој Гори, а наставила се оснивањем школа по српским земљама и доношењем „Законоправила“, првог законодавног и педагошког зборника у српској историји. У његовом деловању образовање је било нераздвојно од духовног уздизања, друштвене стабилности и културног идентитета.

Доситеј Обрадовић – просветитељ као узор

У освит модерне епохе, Доситеј Обрадовић (1739 – 1811), аутор „Писма Харалампију“ и „Живота и прикљученија“, утелотворује идеал ученог човека који стиче знање по европским културним центрима, али га са намером и мисијом доноси у српски културни простор. Као први министар просвете у обновљеној Србији, организовао је школски систем, преводио књиге, писао књиге и уџбенике и подучавао. Мисао да се народ најдубље уздиже путем образовања и просвете постала је темељ целокупне образовне филозофије 19. века.

Романтичари, реалисти и модернисти у школским клупама

У периоду српског романтизма, значајни песници и уметници провели су део живота као учитељи и професори. 

Ђура Јакшић (1832 – 1878), песник „Отаџбине“ и аутор антологијских песама као што су „На Липару“, „Мила“, „Кога да љубим“, „Кроз поноћ нему“,  радио је као учитељ у бројним местима Србије, од којих су нека била врло сиромашна, предавао је и цртање у гимназији, а његово књижевно и сликарско стваралаштво било је прожето искуством непосредног контакта са младима и народним животом. 

Лаза Костић (1841 – 1910), песник и мислилац изузетне ширине, творац антологијских песама попут „Santa Maria della Salute” и „Међу јавом и мед сном“, такође се једно, додуше кратко, време, огледао у предавачком послу. Његова образованост, естетски сензибилитет и филозофска рефлексија имали су јасан педагошки потенцијал, препознат још за живота

Стеван Сремац (1855 – 1906), аутор можда најживописније прозе српске књижевности, писац „Зоне Замфирове“, „Ивкове славе“ и „Попа Ћире и попа Спире“,  био је дугогодишњи професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Његов стил формиран је, између осталог, и у сусрету са менталитетима које је упознавао  кроз педагошки рад.

Борисав Станковић (1876 – 1927), аутор „Нечисте крви“ и „Коштане“, није радио као наставник, али је био дугогодишњи чиновник Министарства просвете.

Исидора Секулић (1877 – 1958), ауторка „Писама из Норвешке“ и „Хронике паланачког гробља“, једна од наших највећих књижевница и вероватно најобразованија жена свог времена, у просвети је провела много година предајући различите предмете, међу њим и математику. Спој строгости, али у најбољем и најплеменитијем смислу, ерудиције, разума и стила чини је јединственом фигуром у историји српске просвете.

Милош Црњански (1893 – 1977), писац „Сеоба“ и „Романа о Лондону“, предавао је у гимназијама у Панчеву и Београду, а педагошки рад био му је близак и као занимање, и као саставни део културне и патриотске одговорности. 

Десанка Максимовић (1898 – 1993), песникиња „Крваве бајке“ и збирке „Тражим помиловање“, провела је део радног века као професорка у Првој женској реалној гимназији у Београду, где се и пензионисала. Такође је предавала у Обреновачкој гимназији и Трећој женској гимназији у Београду. Њен поетски и морални ауторитет оставио је дубок траг међу генерацијама ученика.

Универзитетски професори као стубови културе

На прелазу из 19. у 20. век, Београдски универзитет (до 1905. Велика школа) постаје средиште српског духовног живота. Многи његови професори уједно су били кључни ствараоци у својим областима.

Јован Скерлић (1877 – 1914) предавао је историју српске књижевности на Београдском универзитету и формирао критичке стандарде који и данас обликују академску рецепцију књижевности. Његово предавање представљало је догађај, а присуство на часовима – интелектуални изазов.

Богдан Поповић (1863 – 1944), професор естетике, теорије књижевности и упоредне литературе заслужан је за увођење модерних принципа тумачења књижевности, али и за обликовање читавог низа културних политика које су произашле из предавања и текстова.

Слободан Јовановић (1869 – 1958), професор уставног права и политичке теорије, један је од најдубљих српских мислилаца 20. века. Његова предавања представљала су синтезу науке, историје и филозофије права.

Бранислав Петронијевић (1875 – 1954) предавао је филозофију на Великој школи, а касније на Универзитету. Творац оригиналног метафизичког система, изузетно цењен и у иностранству, оставио је снажан траг у академском животу Србије.

Научници у служби образовања

Међу српским научницима, педагошко звање било је саставни део позива. 

Јосиф Панчић (1814 – 1888) је као професор ботанике на Великој школи био творац модерне природњачке наставе у Србији. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа „Панчићева оморика“. Његов научни и педагошки рад поставили су темеље савременог разумевања природних наука у Србији.

Јован Цвијић (1865 – 1927) предавао је географију, етногеографију и антропогеографију на Београдском универзитету. Његова истраживања Балкана ишла су упоредо са радом у амфитеатру, где је обликовао поглед генерација на простор, народ и културу. 

Михајло Пупин (1854 – 1935), професор на Колумбија универзитету. Дао је велоики допринос у области вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, као и рендгенологије. Заслужна је за проналазак Пупинових калемова. Својим предавањима и књигама утицао је на читаве генерације студената. Образовање је сматрао највишим изразом општељудске и националне еманципације.

Михаило Петровић Алас (1868 – 1943) био је професор математике на Београдском универзитету и, у своје време, светски признат ауторитет у области диференцијалних једначина, оснивач модерне математичке школе у Србији. Његов стил предавања био је енергичан, дубоко мисаон и истовремено популаран међу студентима.

Милутин Миланковић (1879 – 1958), професор примењене математике и небеске механике на Београдском универзитету, формулисао је теорију климатских промена и реформирао календар. Учионица му је била једнако важна као и кабинет – јер је знање видео као облик одговорности.

Просвета као културни идеал

У делима свих ових људи просветни рад био је природни израз њихове интелектуалне оријентације. Предавања, подучавање, рад са младима – представљали су интегрални део стваралачке мисије. Они су учили друге онако како су и сами учили: с вером у моћ знања да обликује појединца и заједницу, језик, државу и епоху.

У културном памћењу народа, све до недавно, учитељ је задржао дубоко поштовање јер је кроз историју носио одговорност обликовања будућности. Због тога је просветна мисија великана српске мисли више од традиције – она је континуитет идеје да образовање подразумева посвећеност, знање и лични интегритет.

У сваком истинском и посвећеном учитељу постоји траг, отисак  дела Светог Саве, мудрост Доситеја, ред Михаила Петровића, ерудиција Исидоре Секулић и визија Миланковића. И у сваком наставнику који данас улази у учионицу постоји делић оне истинске мисије коју су српски великани живели и преносили – у име знања, народа и времена које долази.

https://zelenaucionica.com/ucitelji-kroz-istoriju-ko-je-sve-oblikovao-srpsko-obrazovanje-u-godinama-iza-nas/

За већину људи реч мама је прва асоцијација на шне нокле и супу с кнедлама, топлину и ушушканост родитељског дома. Али шта радити када није? Шта радити када је “mama calling“ на дисплеју мобилног телефона у стању да нас натера да изнова преживљавамо све трауме које смо гурнули под тепих са десет, двадесет, четрдесет година? Шта када ни чињеница да сте одрасла особа која већ има сопствену породицу, не може да вас заштити од токсичног окружења из којег потичете?

Наравно да је тешко, пре свега, прихватити да они с којима сте одрасли и који су ту откад знате за себе – могу бити лоши. Или барем лоши по вас. Нико вас не познаје дуже од њих. Они чувају читав арсенал ваших лоших оцена, промашаја, пријатеља који су вас изневерили, школа које нисте успели да упишете, пропалих веза, послова који су вам измицали за длаку. И уместо да вас подрже – они критикују.

За њих никада нисте довољно добро научили лекцију, нити били “фини и пристојни“ попут друге деце, никада им се није допадала одећа коју носите, музика коју слушате, друштво у ком се крећете. И не, овде не говоримо о типичном генерацијском јазу, који се свако мало сусреће код родитеља и деце. Овде говоримо о оним истински токсичним родитељима којима дете не жели да се врати ни када постане “сам свој човек“.

Такви родитељи се не мењају. То што сада имате тридесет или четрдесет година неће их спречити да вас за вечером прекоре и кажу како би могли “мало више да се угледате на брата“. Такви родитељи неће пропустити прилику да наздраве “батином успеху на послу“ иако знају да сте ви управо завршили на бироу. Неће одолети да вам испричају шта је тетка-та-и-та рекла о вама. И да, наравно да је рекла нешто ружно и нешто што ће вас само додатно повредити. Јер уместо да зближавају, они су ту да вас супротставе осталим члановима породице, натерају да одмерите снаге и из ринга изађете поражени.

Додуше, не морају увек причати да би вас повредили. Постоје родитељи који вређају и када ћуте. Колико пута вам се десило да увређени очекују да се први јавите и да вам се свете својим ћутањем? Колико пута су се ишчуђавали и правили како немају појма да се нешто дешава или да су вас повредили? Колико пута су рекли да су се “само шалили“? Превише.

Токсични родитељи познају мали милион начина да вас казне или емотивно контролишу. Јер знају да је у људској природи да воли онога који га је створио, чак и када тај неко не заслужује ни Љ од љубави. И управо их је због тога понекад толико тешко препознати и прихватити као такве.

Породицу не бирамо. Али бирамо да не дозволимо себи да се, пола живота касније, и сами нађемо у истој причи. Да и сами не створимо једну исту такву несрећну породицу и децу која ће желети само да побегну од нас – што даље.

Како препознати људе који су расли у не тако добром окружењу? Једноставно. Они ће увек гледати да угоде свакоме, тешко ће контролисати бес и у каснијим везама, бити они с резервом, они које је страх да се потпуно отворе чак и најближима. Већина никада неће скупити довољно храбрости да се обрачуна с родитељима. Већина ће цео живот покушавати да балансира између жеље да купи карту у једном правцу за крај света и оног чувеног “али, то ти је мајка“, или отац, или штагод.

У реду, уколико нисте спремни да станете у крај нечијем лошем понашању према вама, или сматрате да то понашање у крајњем случају “није толико страшно“ – онда барем будите спремни на последице. У једној таквој токсичној причи – никада нећете доживети да вас неко разуме, нити ће вам ико икада рећи извини. Одбијаће сваку помисао да своју родитељску улогу нису одиграли како треба. И ма колико се ви, у потаји, надали, они неће доживети тренутак просветљења нити признати да су се огрешили о вас. Никада. Чак ни на самртној постељи.

Шта онда чинити и како наставити иоле нормалан живот када знате да не можете да контролишете или, боље речено, утичете на нечије понашање? Мењајте себе. Мењајте сопствене реакције. Поставите границе. Заштитите се.

Отац и мајка нису другари из основне школе које можете, а и не морате да виђате. Ту и тамо свакако ћете морати да их сретнете, ма колико далеко живели и ма колико обавеза имали (или се правили да их имате). Када до сусрета дође – не очајавајте. Не покушавајте да их убедите у причу како су вас јако повредили, како вас и даље повређују. Уместо тога – не дозволите да вас и даље повређују. Не учествујте у “тровању“. Своју енергију уложите у неког “здравијег“ члана породице, у неку баку или деку који су одувек били на вашој страни (и које по правилу ваши родитељи никада нису озбиљно схватали). Оградити се од родитеља није ни мало лако, и не пролази без осуде, али временом ћете научити. У међувремену, можда и они мало “попусте“.

Уколико до попуштања не дође, и уколико осетите да заиста јесте угрожени (не успевате да се изборите са сопственим страховима, депресивни сте, немате контролу над осећањима, у преводу “нисте баш своји“) – прекините сваки контакт. То јесте крајњи корак, али овај свет је пун добре деце која не причају са својим родитељима, јер другачије нису могли да се сачувају.

Наравно да није лако, нити је једноставно, али је напросто неопходно уколико желите да наставите са својим животом. Са аспекта неког ко потиче из нормалне породице, то свакако није најбољи начин, али је, уколико желите да заштитите своју децу и оне који вам у овом тренутку јесу породица – нажалост једини могући. Јер, ваша деца заслужују прилику да једнога дана буду – деца из добре породице и добре куће.

Аутор: Даниела Бакић

https://zelenaucionica.com/ovaj-svet-je-pun-dobre-odrasle-dece-koja-ne-pricaju-sa-svojim-roditeljima-jer-drugacije-nisu-mogli-da-se-sacuvaju/

Има један извор у Миокусу. Вода из њега тече још од тридесетих година прошлог века. Скоро сто година. Отворио га је један локални задужбинар уз покровитељство Хигијенског завода Краљевине Југославије. Требао би да има и споменички карактер….када би живео у некој срећној земљи. Код нас је само реновиран после поплава.

Е, тај извор, где воду точи цео крај, парадигма је наше стварности.

Одувек се сматрало благодарним подићи чесму, извести воду. Нарочито у безводном крају где су бунари дубоки и по сто метара. И ова вода тече у густом и дебелом млазу, отиче незнано где, губи се и нестаје, као што нам се и свака друга благородна идеја неког појединца изгуби у немару и забораву.

Извор је подигнут на лепом месту. Мала удолина на крају села, около високе липе, шум воде из старог камена. Мала парцела се као природни амфитеатар спушта према извору. Неко је мислио на све откидајући делић раја, дајући му неку духовну ноту.

Међутим, овај дашак романтичног ограђен је ружним металним крилима, негде кривим, са ољуснутом фарбом. То је ограда типска, штанцована на метар, јефтина и једноставна. Јер, неко је, у неком моменту добио задатак да двориште огради. И урадио је то. Али само технички. Да се посао заврши и штиклира. Без удубљивања у суштину.

Када имате бисер, драгоцен и редак, не стављате га у гвоздени рам, већ промишљате који би драгоцени метал истакао његову лепоту, правите чипку и преплет, окружујете га новом лепотом и складом. На тај начин се продужава племенита идеја коју драгоценост носи у себи. А ми нисмо народ који је учен и спреман да поштује наслеђено. Одричемо га се радо и спремно, презриво га одбацујемо и препуштамо се садашњости. Притиснути дневним, кидамо сваку везу која нас је створила. Свој дуг према прецима отаљавамо како морамо, често по наредби, често пагански. Историју смо потрпали у фолдере које отварамо само када нама тако одговара, када је подесно извадити неки податак из мутне прошлости да бисмо оправдали садашњост. И тако све почињемо испочетка.

Око извора је најчешће висока трава, после кише блато и наноси камена са пута. Решетка сливника запушена, камен обрастао наслагама лишаја. Неко је сигурно задужен да ово место одржава, али та брига је готово невидљива, а некад делује готово увредљиво јер се, после обављеног посла, види да је урађен преко воље, на силу. Остане висока стрњика са откосима који труну на сунцу. Камен се разгрне или пребаци поред стазе, а блато се претвори у прашину.

Нико на овакав начин не одржава своје двориште. Свуда су травњаци лепи, а стазе чисте. Између камених плоча вади се и најмањи коров. Али, извор је свачији и ничији. Као и гробље, као и школско двориште. И тај свако ће приметити како је неуредно, жалиће се, али никада неће себе препознати као оног који треба нешто да учини. Рећи ће: зашто баш ја. Јер код нас се ЈА не уклапа у МИ, ни МОЈЕ у НАШЕ. За НАШЕ се плашимо колико ћемо дати. Пажљиво меримо доприносе свих. Не подносимо да будемо ни најмање оштећени. Доживљавамо то као превару. Свађамо се у свим заједничким акцијама и, на крају, одустајемо. Зато нам децу уједају змије по школским двориштима, а преци почивају међу откосима бахато побацаног корова.

Млаз миокушког извора је снажан. Када точите воду, она се расипа, па су вам мокре ноге, а флаша празна. Већ неколико пута један човек на цев ставља наставак који цев сужава, али тај пластични део сваки пут неко однесе. Зашто то ради? Бахатост или потреба? Жеља да нешто упропасти или му је баш такав део лично користан? Свеједно који је одговор. Јер он, какав год био, поништава свест о заједништву, о поштовању заједничког добра, циља, идеје да ниси сам на свету, да не можеш лично ставити испред општег.

И тако, један извор, као и мноштво других грађевина и споменика по овој нашој земљи, прича причу о менталитету њеног народа који има проблем са разумевањем ко је, где живи, од чега траје и куда је кренуо. Народ који се чупа из историјских истина, а куне се у традицију, па и њу схвата само онако како му у том тренутку одговара. Народ који није хомогена маса окупљена око неке идеје, него скуп појединаца који би главу дали за своје двориште, али их суседска брига не дотиче, а општи циљ не обавезује. Народ који се куне у висине, а хода по блату, који уздиже закон, али су му у нужди драже рупе. Народ који се меша у глобално, а локално му се распада. Народ апсурда коме није јасно како је у тај апсурд упао, али не сме да тражи узрок. Јер, ако га нађе и разуме, мора много радити да свој пут исправи.

https://zelenaucionica.com/mi-nismo-narod-koji-je-ucen-i-spreman-da-postuje-nasledjeno-odricemo-ga-se-spremno-prezrivo-odbacujemo-i-prepustamo-se-sadasnjosti/

Одликаштво, дакле, даје привилегију и није никакво мерило за правилно усмеравање оних који су њиме обележени. Мислим да рад младих људи не сме бити мотивисан привилегијом, него интересовањем за проблеме и појаве у животу.

Уобичајено је међу наставницима, као и међу ученицима, да се говори о расположењу наставника и оценама које је дао. Не­кад је то расположење ведро, оптимистично, те се добре оцене дају лаке руке, некада је суморно, мрзовољно и онда они које наставник оцењује имају „злу срећу”. Ако је разред или група коју наставник испитује уопште узев слабијег знања, онда је и критеријум оцењивања нижи. Ако првих двоје-троје питаних ученика покаже висок ниво знања, онда то постаје критеријум за тај дан, за ту групу, за тај разред, те појединци, и са бољим знањем од претходне групе, добијају мање оцене.

Ствари можемо да обрнемо и да пођемо од ученика. Познато је да нека деца почну да жврљају и лоше пишу у време кад у кући има свађа или се родитељи разводе.

Знамо да „трема” може да паралише ученика тако да не одговара повезано.

Знамо да пре­мор и неиспаваност такође могу да паралишу дететову снагу, па и оно што га мотивише да се напрегне и изложи све што је на­учио. Осећање да никада не могу да науче градиво за одличну оцену утиче на то што та деца заиста ретко кад и добијају такву оцену, иако имају одговарајуће знање.

Често се дешава и то да наставник, наљутивши се на децу што су немирна, прозове оног најнемирнијег и постави му питање на које претпоставља да овај не зна одговор. Међутим, то нема ни­какве везе са знањем и сазнајним могућностима ученика.

Покушај да се избегне субјективност на тај начин што ће се у тестовима дати питања са низом могућих одговора није се по­казао довољно успешним. Тако се избегавају лоше стране интер­субјективног односа између испитивача и испитиваног, али, исто тако, онемогућава се и препознавање стварних квалитета онога ко одговара не само у погледу знања већ и кад је реч о организовању одговора, држању на испиту, образложењу одго­вора итд. Уосталом, и само састављање питања може да буде сасвим субјективно мотивисано. Питања се могу поставити тако да испитивани, у маси, покажу шта све знају, а могу и тако да се испитивани збуне те да их што више добије лоше оцене, при чему су разлози за то потпуно непедагошке природе.

Слагање питања и могућих одговора захтева и одлично поз­навање језика, као и одлично сналажење у простору. Многа деца не схватају лако редослед питања, како које треба да се зао­кружи те, изгубивши време на тим техничким детаљима, дају слабије одговоре. Уз то, понекад има по два-три могућна одго­вора, а вреднује се само онај за који испитивач мисли да је најтачнији. Који је, у ствари, најтачнији није увек поуздано. Тестови, према томе, и поред највеће пажње, могу да буду не­довољно јасни, због чега као мерило знања нису сасвим ва­лидни.

Сећам се времена када су се тестови масовно примењивали у школама, а на основу њих оцењиван је и рад ученика и нас­тавника. Оних дана када су рађени тестови у наш диспанзер долазио је већи број деце из школа са којима смо сарађивали него обично. Ствар је била у томе што су наставници децу за коју су веровали да ће лоше урадити тестове слали било где, само да тога дана не буду на настави, јер од резултата тестова зависиле су плате наставног особља и оцене виших инспекцијских слу­жби.

Када су расформиране гимназије те се приступило такозва­ном усмереном образовању у школама, у бивше гимназије дошла су и она деца која су се примарно определила за про­изводна занимања и која се нису занимала за научне области које су се до тада неговале у овим школама. На првом полу­годишту оцене су биле „катастрофалне”, по мишљењу инспек­тора и они су ишли од једног до другог наставничког колектива да их моле да снизе критеријуме „како би реформа прошла”. То је било време круте једномислеће гарнитуре власти вазалског типа, а школа је била у рукама те власти. И тако је започела тотална ерозија и оно мало објективности, па и морала. Наставници су покушавали да сачувају образ настојећи да контро­лишу своје личне ставове, потребе и расположења, што је често било безуспешно. Међутим, оцене су даване не да би се утврдило знање него, као и све што се у то време радило, из политичких разлога „да реформа не пропадне”.

Оцењивање је у суштини субјективан чин. Међутим, иако субјективно одређена, оцена сасвим објективно обележава лич­ност детета, средњошколца, студента, ударајући му печат за цео његов живот. Дете поласком у школу постаје татин или мамин ђак. Чим почну да „пљуште оцене” постаје татин или мамин ђак одликаш, или њихова срамота. Оцена сужава егзистенцијално поље сваког детета, она га битно одређује, па чак и ремети међуљудске односе у породици и школи.

Сећам се дечака од тринаест година који се трудио да по­навља јер су сви његови „мангаши из улице” понављали и није хтео да се издваја као „докторско дете”. Исто тако знам девој­чицу са дискалкулијом, која је западала у озбиљна депресивна стања, јер су је се клониле све другарице пошто су биле одличне и пазиле са ким се друже.

Посебан став и очекивања родитеља и школе стварају мента­литет одличних. Нека деца тешко подносе таква очекивања. Она у њима буде стрепњу која некада доводи до разградње њихових осећања и до менталних поремећаја. С друге стране, онај кога једном прогласе осредњим или лошим учеником, остаје увек то, негујући своју осредњост, дивећи се или пакостећи одличнима, презирући слабе, без храбрости да се сам устреми ка одличном успеху. Оцене деле дечје колективе на псеудокласе: класу од­личних (богати који владају) и класу слабих (сиротиња која је увек за нешто крива). Одлични су увек негде у власти, у пред­ставничким телима ученика, обасути похвалама и могу да буду добри и да помогну неком „слабом ученику”, а могу и да буду горди и презиру „нејаке”. Они слаби, опет, могу да буду груби према одличнима, да им се смеју и ругају јер нису вични којекаквим марифетлуцима, бежању са часова, што су „кукавице” те се клоне изгреда и слично. Ретко када школа може са овим по­делама да изађе на крај.

Сећам се, међутим, једне виспрене социјалне раднице у ос­новној школи у Каштелима, на мору. Она је радила са децом која су била проблем школе; на крају су та деца, „проблеми”, орга­низовала приредбу. Рецитовала су као и други, умели су да учес­твују у квизу, имали су лепу изложбу и лепо су певали у хору. Њихова ведрина и, зачудо, одлично понашање натерали су њи­ховим мајкама и по коју сузу на очи. Први пут је школа прих­ватила њихову децу „као људе, на прави начин”. „Први пут сам га видела данас како љепо пјева. И умије се понашат…”, рекла је једна мајка.

Оцена обележава дете и тиме га отуђује од његове властите егзистенције и гура га у ону коју му је сама наметнула. Тако се наставници често изненаде: „Зар ти, одликаш, а такве ствари радиш?” или „Ко би се томе надао од њега. Данас је заиста лепо знао”. Оценом се детерминишу способности а тој вештачкој де­терминацији робују и сама деца под сугестивним деловањем оцена као неког апсолутног обележја.

….

Ако је дете имало успешан развој до шесте године живота, то је знак да је све оно што је томе претходило: генетски програм, породица, предшколска установа, било у складу једно с другим те се развила способна личност. Између седме и десете године развијају се нове структуре и стичу нова искуства. Остварује се и нови однос са средином, посебно са социјалним пољем којим сада доминирају учитељ и школа. Ти нови услови могу да се не усагласе, да буду неприкладни и да се у овом раздобљу живота дете испуни страхом, да заостане у развоју говора, да има проб­леме у дружењу или у некој другој области. Може да наиђе и нека болест која разара основе структуре и функције битне за развој личности. Међутим, може бити све складно, што се ве­ћином и дешава. Или, ако школа покаже своје мане, породица може да помогне детету и учини га отпорним, што јој често и успева.

Ако се све заврши добро, то опет није гаранција за успешност у пубесцентном добу. И тако, када дете заврши основну или средњу школу са одличним успехом, то је награда за све што је претходило, али не гарантује да ће оно и у првом разреду средње школе или на факултету да буде исто тако успешно.

…

Пре­лази из једног у други сегмент школовања увек су шанса за нове могућности. За могућност пада, ако ученик властиту будућност сагледа као обезглављену и безнадежну, као и за могућност успеха, ако је сагледа као нешто што је у пуној снази, што је укорењено у садашњем тренутку, утврђено оним чиме се већ сада бави. Зато оцена показује само квалитет прошлости. У нај­већем броју случајева, а посебно кад је реч о најделикатнијим и најкреативнијим појединцима, оцена није никакав гарант успе­шности или неуспешности у будућности.

Ово говорим зато што желим да покажем како одличан успех тренутно, у нашим условима школовања, јесте пука привилегија. Одлична деца могу да бирају школе и факултете по жељи, друга, чак и када су талентованија, то не могу. Одлична деца добијају и нека друштвена признања, привилегију да бирају места на кон­курсима за запошљавање, док друга то не могу. Тако одликаши могу да изаберу факултет и радна места која су у моди, која обећавају бољу зараду, иако за њих немају смисла ни интере­совања. Ово знам на основу искуства у диспанзеру за ментално здравље.

Неколико студената медицине, чији су родитељи лекари, долазило је да затражи помоћ, јер су схватили да „тај факултет није за њих”. „Знате, нисам хтела да повредим маму”, рекла ми је једна студенткиња. Зато се уписала на медицину, а желела је да студира ликовну академију. Један младић је, после терапије код нас, прешао на историју. Други, чији су родитељи били профе­сори којима је било „доста те професорске беде, малих плата, деце која нису ни заинтересована за све што им се чини…”, на њихову сугестију уписао се на електротехнику „да буде инже­њер (то се данас тражи и у свету), па да коначно буде свој човек”. Младић је заиста био талентован за математику и вредан, али је исто тако био талентован и за музику. Компоновао је и добијао награде. „Куд сам га терао у ту музичку школу” вајкао се отац. „Хтео сам тако, да мало и свира, због друштва. Знам како је то кад смо на мору, на летовању, па узмем мало гитару сви се окупе око мене… Нисам ни знао на шта ће све оно изаћи.” Младић је упућен у диспанзер због емоционалних проблема који су ишче­зли чим је примљен на конзерваторијум.

Одликаштво, дакле, даје привилегију и није никакво мерило за правилно усмеравање оних који су њиме обележени. Мислим да рад младих људи не сме бити мотивисан привилегијом, него интересовањем за проблеме и појаве у животу. Мотив учења и рада уопште не би смео да буде став: желим да будем, да постигнем, него желим да одгонетнем, сазнам, урадим. Докле год будемо учили омладину да су циљ школовања привилегије и добра плата, дотле ће свако моћан, а зао и лош, моћи да уце­њује ту нашу децу и после, кад одрасту и заузму позиције у друштву, нудећи им ситан ћар или одузимајући им неку освојену привилегију.

Милица, девојчица из мањег града, симпатична, ведра, миље­ница школе, одликаш, уписала се, у једном од наших великих градова, у средњу школу и интернат. Тамо се нашла међу врсним математичарима и хемичарима, пристиглим из свих крајева земље, а посебно из основних школа великих градова у којима постоји оштрија конкуренција и између деце и међу школама. Уложен рад није давао резултате као раније, јер су њена основна знања била мања. Почела је више да ради да се „не би обрукала”. Добила је писмо од бивше разредне у коме јој она жели све најбоље и нада се да ће „осветлати образ” њиховој школи. Ро­дитељи јој пишу у истом стилу, желе јој успеха и знају да он неће изостати. У првом тромесечју добија углавном тројке. На пис­меним задацима добија и прве слабе оцене. У то време се по­јављују главобоље, мука у стомаку, мрзовоља, туга, губитак апе­тита. Почиње да иде од лекара до лекара, јер једино болест може да буде разлог неуспеха, а да се при том не доживи срамота због пада. Тако је та ведра и симпатична девојчица дошла на наше психијатријско одељење сва суморна, са идејама о самоубиству. Проблем је, наравно, био пролазан. Откриће истине о томе до­живела је тешко и бурно. Верујем да је после тога ведро и ус­пешно завршила средњу школу не тежећи томе да буде „скроз одлична”.

Од оцене се очекује да буду „стимулативне за децу”. Поставља се питање на који начин. Да ли она треба да има улогу ловоровог венца са грчких олимпијада? Да ли се успех може мерити за­вишћу других? Сетимо се како је чак и један победник на олим­пијским играма, Кимон, убијен из зависти, а његови су побед­нички коњи заклани. Или се, можда, оцена уклапа у схему гладијаторских борби? Тамо је најбољи био онај који би другога оборио на плећа, а по потреби и убио. Ако оцена подстиче на такмичење, а доноси привилегију, онда је привилегија мотив такмичења. Тиме се млади припремају за полтронске улоге у друштву, а рад и знање постају само средство, а не циљ живљења. Циљ је онда на другој страни, на страни супротној животу, јер привилегија фиксира живот и гуши га. Она буди сујету у привилегованом, а завист у онима који то нису. Она изазива мржњу према онима који брже напредују ка врху пирамиде при­вилегија, а онога ко допре горе испуњава страхом да ће га одатле скинути, због чега уништава све оне који га могу угрозити.

Оцена, дакако, има још једну улогу. Она треба приближно да одмери успешност развоја сваког појединог детета. Она треба да му покаже колико је напредовало у односу на оно што је раније знало. Тако, заједно са дететом можемо да пратимо његов раз­вој, да га приближно објективизујемо и да му омогућимо да и оно само има увид у тај развој. Једино тако оцена може да буде мотив за рад, за стицање знања, за овладавање вештином.

Мислим да педагогија мора да одустане од тога да припрема децу за неки тамо двадесет први век, да не сме да буде „класно одређена”, „национално обојена”, да мора да се окане тих хи­мера. Она мора једном постати педоцентрична до те мере да се оспособи да прати развој детета, да му пружа додатне инфор­мације, да увежбава и развија у њему оне способности које оно има или које се у њему наслућују. Фронтални приступ, такми­чарство, потхрањивање сујете, супарништва и зависти међу младима морају се једном превазићи и бацати на отпад заједно са тенковима, атомским бомбама и једноумљем. Педагогија би морала, идући под руку са менталном хигијеном, у томе да предњачи.

Проф. др Светомир Бојанин, одломак из књиге „Школа као болест“

https://www.detinjarije.com/dr-bojanin-dokle-god-budemo-ucili-decu-da-su-cilj-skolovanja-privilegije-i-dobra-plata-dotle-ce-svako-mocan-a-los-moci-da-ucenjuje-tu-nasu-decu/

Српска Православна Црква и Институт за трансфузију крви Србије позивају вас да се придружите добровољним даваоцима крви који ће у суботу, 19. јула, моћи да је дају у порти храма Светог Преображења Господњег у насељу Видиковац од 9 до 14 часова. „Даваоци крви се не вреднују по броју давања, већ по животима које поклањају“, поручују организатори акције.

Извор: Радио Слово љубве

Ривалство међу браћом и сестрама је уобичајено међу децом, посебно када се непрестано боре за пажњу родитеља. Међутим, честе свађе можда ипак нису лоше вести!

Као родитељи који се боре са свакодневним свађама и препиркама деце сигурно сте покушали да спречите ривалство међу браћом и сестрама. Сви желимо да ублажимо и избегнемо породичне сукобе на било који начин како би оба детета била задовољна. Али колико је само исцрпљујуће када се то дешава из дана у дан!

Ипак, постоји нешто утешно – нова студија је открила да браћа и сестре који се свађају током детињства заправо боље се сналазе у каснијем животу. Научници из Центра за породична истраживања Универзитета у Кембриџу открили су да свађе између браће и сестара заправо повећавају друштвене вештине, речник и развој, као и да негују такмичарски дух.

„Када се деца свађају, моје истраживање показује да они заправо имају користи од сукоба. Родитељи који су исцрпљени сталним препиркама међу децом требало би да се утеше чињеницом да њихова деца уче важне друштвене вештине. Млађа браћа и сестре имају боље резултате на нашим тестовима. Докази сугеришу да у многим случајевима деца брже могу разумети друштвене односе управо због ових интеракција са браћом и сестрама“, рекла је професорка Клер Хјуз, једна од научница у тиму који је спровео студију.

Студија је анализирала 140 деце током петогодишњег периода, а укључивала је видео снимке деце у интеракцији са члановима породице, пријатељима и странцима. Откривено је да браћа и сестре могу имати дубок утицај на друштвене вештине детета, чак и ако је њихов однос „мање срдачан“.

Док блажи облици сукоба имају благотворан утицај на развој у детињству, пројектни тим ипак упозорава да континуирано ривалство може довести до проблематичног понашања и проблема са изградњом односа касније у животу.

https://zelenaucionica.com/dete-koje-se-svadja-sa-bratom-i-sestrom-bolje-se-snalazi-u-zivotu-kaze-nauka/

Данас је нарцисоидност добила један пежоративан призвук. При самом помену нарциса ми нужно мислимо на нешто негативно, погрешно, лоше, каже у поткасту Мамазјанија дечји психијатар Роберто Грујичић.

И заиста, нарцис је стопостотно негативан појам у свакодневном говору. Грујичић, пак, тврди да не треба тако посматрати ствари.

”Људи не знају да постоји нешто што се зове ’здрава нарцисоидност’ или, ако хоћете да блаже звучи, самоувереност. А шта је то друго него једна нарцистичка црта која нас гура и стимулише ка успеху? Као што није свака анксиозност патолошка, односно није сваки страх патолошки, већ постоје и нормални страхови, исто тако постоје и нарцистичке црте и нарцистичке одбране које су у психологији познате као неки од најјачих елемената наше личности помоћу којих ми стремимо ка успеху.” – објаснио је Грујичић.

Међутим, додао је, психолози и психијатри се веома забрину ако код особе посумњају на нарцистички поремећај личности. А то је већ нешто друго.

”Углавном када људи говоре о нарцисима, о томе се ради. О поремећају личности и психопатији. Ми, у суштини, као друштво идемо ка нечему што се зове нарцистичко доба. Култура маркетинга, медија, продаје било чега што се упарује са лепотом. Срећа је постала императив и ти ако ниси срећан, готово да ’ниси нормалан’.” – истиче овај психијатар.

У раду с децом и родитељима, каже, веома често доживљава ситуацију да му родитељи кад уђу у ординацију одмах кажу: ”Докторе, моје дете је високо интелигентно”.

”На то ја кажем добро, хајде да видимо шта оно може, шта не може. На крају се испостави да је то дете од, на пример, седам година, које решава сложеније аритметичке задатке, али и даље носи пелене. Ту сад треба да се запитамо – да ли је то дете интелигентно? Јер, постоје различите врсте интелигенције. Оно како ми сада меримо интелигенцију показује само тренутни пресек стања, оно како је то дете САДА решило неки тест. Али тај резултат, тај фамозни IQ не осликава свакодневно функционисање неке особе.” – каже Грујичић.

Додаје да, гледајући децу како вешто у најранијем узрасту баратају новим технологијама и проналазе цртаће које желе на Јутјубу, родитељи себе на неки начин теше и уверавају да је то доказ да је дете интелигентно иако оно, можда, још и не говори.

”То су начини на које родитељи покушавају да пронађу и надоместе неки недостатак и то су те наше нарцистичке црте које носимо и потпуно је ок. Али постоји други пробрем, а то су нарцистички родитељи који имају управо тај малигни нарцизам.” – објашњава психијатар.

Каже да је познато да су нарциси усмерени на себе, без емпатије за друге, црпе од других све што је за њихову корист.

”Али, оно што се заборавља јесте да и ти нарциси добију децу. И то онда постаје језиво. Сви оне клишее за које смо чули а везују се за родитеље нарцисе, заиста су истинити. Дете је добро само док остварује амбиције родитеља, док осваја медаље, док иде на такмичења… Па се та деца толико упињу и иду ван својих капацитета да би импресионирали тог родитеља. Јер детету је, рекли смо, најважније на свету да га родитељ воли. А родитељ никад није задовољан и ту је једна провалија у коју дете тоне…” – казао је Грујичић.

Истовремено, мањак емпатије који је једна од главних особина нарцисоидних родитеља спречава их да уоче и препознају тугу и бол коју наносе свом детету.

”Они не препознају базичне емоционалне потребе свог детета. Они да препознају да је њихово дете ОЧАЈНО због тога што они нису срећни због њиховог успеха, они би стали. Али не препознају. То су они родитељи који од самог старта нису посвећени том детету. Они неће да жртвују своје слободно време за игру с децом, ангажоваће дадиље или баке, али траже резулзтат и за тај резултат преузимају заслуге.” – објашњава овај дечји психијатар.

Каже да никако није против тога да родитељи кад добију дете угоде себи и пронађу време за изласке или хобије, али би, на почетку, ипак требало да имамо у виду да је то наше ноћно устајање детету потребно и да је време које му посвећујемо у том првом периоду од великог значаја за његово напредовање и емоционално здравље.

”Али, нарцистички родитељи се ничег не одричу. Они уживају у пажњи коју добијају због успеха који остварује њихово дете. Храни се тај его. А онда, то дете одрасте и постане можда боље, лепше, успешније од родитеља. И ти видиш ситуацију, у пракси, на пример дођу мајка и ћерка, а ћерка постаје лепша од маме која је нарцис и која то не може да поднесе. Ту се појављује суманута слика замене улога, где се мајка понаша као дете јер је озбиљно љубоморна на своје дете. И то је озбиљан проблем у породици који се врло тешко лечи.” – тврди овај психијатар који се и бави заштитом деце од злостављања.

Говорећи о малигном нарцизму, овај психијатар открива да се он у литератури дефинише и као ”корпоративни нарцизам” јер су то људи који су на високим функцијама у великим компанијама, утицајни политичари, они који управљају великим количинама новца или људи на једној страни, а не могу да интерреагују са својим сопственим дететом. То се, тврди Грујичић, често дешава.

Како је објаснио, постоји и друга врста нарцизма, који у психијатрији зову вулнерабилни, односно осетљиви нарцизам.

”То су најчешће, када је реч о родитељима, жртве. Преузимају ту улогу, па се може чути у њиховом окружењу како за њих говоре ’изиграва жртву’. Иако се верује да није тако, то су заправо врло моћне позиције које такви родитељи често користе за манипулацију. А ако неко може да препозна такве особе, то су деца, адолесценти пре свега. Без грешке их ’намиришу’ па дођу и кажу вам ’моја мајка стално изиграва жртву, не могу више да је слушам’. И онда настаје тај конфликт где мајка поставља ствари тако да је она све радила за своје дете, и чисти и пази и нуна и све даје, а ти не можеш да се вратиш кући на време, него касниш. И замислите онда тај конфликт у адолесценту, који стварно почиње да мисли да чини неко зло тој жени. И такав однос у породици обично се заврши на два начина. Или апсолутним прекидом или тиме да дете постане такво исто, да преузме тај образац и исти проблем онда има у својим односима које ствара кроз живот.” – истакао је Роберто Грујичић, иначе дечји психијатар на Институту за мајку и дете.

И тако деца нарциса, каже овај доктор, постају или такође нарциси, или црне овде у породици које неће да играју по задатим им правилима.

”То су обично заиста она паметнија деца која успеју да прозру такве родитеље и од њих да се дистанцирају, али се онда отвара један пут на ком они врло често утеху траже у психоактивним супстанцама, ризичним ситуацијама, лошим односима.” – објаснио је Грујичић.

https://zelenaucionica.com/dr-grujicic-roditelji-narcisi-ne-mogu-da-podnesu-kad-njihova-deca-postanu-lepsa-i-uspesnija-od-njih-tu-se-pojavljuje-sumanuta-slika-zamene-uloga/