„Не дао ти Бог шта ти мајка мисли”, говори шаљиви закључак који су донеле претходне генерације. Свака нова генерација родитеља исти закључак понавља од момента када су чули „Честитамо, постали сте мајка/отац”, па до краја живота.

Општепознато је да у свакој шали има бар пола истине, а у овој и много више.

Помогла би нама, родитељима, нека озбиљнија статистика која говори о проценту у ком се наша предвиђања, која неподношљиво подсећају на хорор филмове, НЕ остварују. Дакле, НЕ остварују! Кажу преко 85%!

Данас смо, путем различитих, а 24 сата доступних медија, превише изложени негативним и забрињавајућим информацијама. И то је највећа промена у односу на деценије иза нас, рекла бих.

Знамо која мука мучи девојчицу у Кини, пса у Немачкој и да је позлило возачу аутобуса у Грчкој. Саосећамо, наравно, али не можемо да помогнемо. Информација и немоћ, у комбинацији, претварају се, неприметно у страх и увлаче се, што се каже “у кости”.
Са друге стране, информације нас опомињу шта се све може догодити и држе нас у стању опрезности, дакле имају и своју сврху.

И шта ћемо са страхом који нас је заробио?

Предлажем да у глави направите програм који прерађује информације на другачији, реалнији начин.

Тада ће вести, од којих је данас немогуће побећи, звучати овако:

„Данас су милиони деце, широм света, узраста од 8 до 18 година, безбедно стигли својим кућама из школе, без надзора родитеља, идући осветљеним улицама и прелазећи безбедно на пешачким прелазима. Нажалост, у малом граду, на северу Немачке, једно, од више милиона деце која су ишла сама, доживело је саобраћајну несрећу…”

Или:” Данас су милиони деце кренули на екскурзију, возећи се безбедно у 5 милиона аутобуса и милион авиона широм света. Лепо се проводе са својим другарима и стварају успомене за цео живот. Тако је било и свих дана претходних 6 месеци. Али нажалост, за то време, један, од више десетина милиона аутобуса који су превозили децу последњих 6 месеци, у Јапану је један слетео са пута… “.
Да ли се на тај начин ограђујемо од бола који је задесио породице у Јапану? Не, јер немоћни смо да променимо информацију која нам је сервирана, немоћни да помогнемо и ни на који начин не можемо утицати на конкретно дешавање. Суштина емоционалне писмености, која нам у живот уноси више безбрижности јесте да научимо да утицаје средине делимо на оне који су изван наше моћи, од информација које су у нашем пољу могућег деловања.

Да направимо конкретну разлику.

Несрећа у Јапану – није наше поље деловања. Али улица у нашем кварту, којој недостаје семафор – јесте. Организујте комшије, пошаљите молбу, позовите медије… И учините овај свет, покривен камерама, још безбеднијим.
Свако време доноси нам промене и потребу да се прилагођавамо. Нама је донело више информација него што нам прија. Као резултат наше неспремности, ми дозволимо себи да, док се наше дете безбедно санка очекујемо залутали воз да наиђе баш ту и баш сада. Од те страве, нервозни смо. Од нервозе, уморни смо. Од умора, викали смо на децу. И после нас је гризла савет… И тако даље и тако даље…

Наш “срећометар”, током потенцијално лепог и веселог дана, а све због нашег предвиђања, страха и умора, није забележио срећу.

Другачије, реалније и свесније режирајте своју машту.

Понекада није све у нашој глави, машти, предвиђањима… Невесела реалност нас погледа право у очи и тражи нам, дрско, да нађемо снаге да је “сваримо”. Ипак, и тада се сетите, живот је дуг и свака емоција мора да нас докачи на том путу.

Ипак, највећи део емоција заиста проистиче из наших претпоставки шта нам доноси сутра. Пошто нада последња умире, надајмо се добром, а у међувремену будимо опрезни и одговорни.

Цењени психолог рекао је да је на самрти његова мајка силно зажалила што је све време мајчинства проживела у страху за здравље и будућност свог сина и није довољно уживала, а њен син јединац имао је тад 50 година, здрав је, образован и успешан.

извор

Приметили сте да чим нам макар мало буде досадно, одмах се хватамо за телефон и идемо на друштвене мреже да видимо шта тамо има ново? Да не пропустимо случајно нешто важно? Предлажем вашој пажњи речи светог Игњатија о нечему што све нас данас мучи – расејаности. То је нешто што је данас скоро па датост, реалност која не може да се измени или не? Безазлена ситница или веома озбиљан проблем у духовном животу? Шта кажу Светитељи?

„Синови света сматрају да је расејаност нешкодљива, а свети оци сматрају да је она почетак свих зала. Човек предат расејаности има о свим предметима, и о најважнијим, веома слабо, потпуно површно мишљење. Расејан човек је обично непостојан: осећања његовог срца су лишена дубине и снаге, а стога непостојана и краткотрајна. Као што лептир прелеће са цветка на цветић, тако и расејани човек прелази од једног земаљског задовољства ка другом, од једног сујетног старања према другом. Расејан човек је далеко од љубави према ближњем: он равнодушно гледа на људску несрећу, и лако ставља на људе тешка бремена. Невоље силно делују на расејаног управо зато што их он не очекује. Он очекује једино радости. Ако је невоља велика, али брзо прође, расејани је брзо заборавља у буци којекаквих забава. Дуготрајна невоља га уништава.
Расејаност сама кажњава онога ко јој се препусти: временом њему све постаје досадно, а онда се, управо зато што не стиче никаква поуздана знања и утиске, предаје мучном, бескрајном унинију. Толико и у свему штетна расејаност нарочито је штетна у делу Божијем, у делу спасења, јер оно захтева непрекидну и напрегнуту будност и пажњу. Бдите и молите седа не паднете у напаст, говори Спаситељ својим ученицима.
Свима говорим: Стражите! – објавио је Он целом хришћанству, па, дакле, и нама савременом.
Ако водиш расејан живот, онда ти својим животом директно противуречиш заповестима Господа Исуса Христа. Сви свети су брижно избегавали расејаност. Непрестано, или барем онолико колико су могли, усредсређивали су се у себе, пажљиво ослушкивали покрете ума и срца и усмеравали их ка заповести Јеванђеља. Навика пажења на себе штити од расејаности и усред бучне забаве која одасвуд пристиже. Усредсређен човек обитава у осами, сам са собом, усред мноштва људи. Осетивши опитно корист пажења и штету расејаности, један велики отац је рекао: „Без појачане будности над собом не може се успети ни у једној врлини.“

Безумно је провести кратки земаљски живот, нама дат да бисмо се припремили за вечност, једино у земаљским занимањима, у задовољавању ситним, небројеним, незадовољивим прохтевима и жељама, ветропирасто претрчавајући од једног чулног задовољства до другог, сећајући се, ретко и површно, неумитне, величанствене и уједно страшне вечности, а често и заборављајући на њу.“[1]

[1] https://svetosavlje.org/asketski-ogledi/62/

извор

Сваког 8. септембра у свету се обележава Међународни дан писмености. Овај датум установљен је 1965. године на Светској конференцији министара образовања, а Унеско је већ следеће године почео са његовим званичним обележавањем.

Циљ је да се скрене пажња на глобални статус писмености и образовања одраслих, као и на проблем неписмености, који је и даље присутан у великом делу света. Овогодишња тема је „Промовисање писмености у дигиталном добу“.

Писменост као људско право

Писменост је више од способности читања и писања – она је темељно људско право, неодвојиво од права на образовање. Општа декларација о људским правима из 1948. године препознала је образовање као универзално право, а самим тим и писменост. Касније декларације, попут оне из Персеполиса (1975) и Хамбурга (1997), истакле су да писменост није сама себи сврха, већ механизам за остваривање других људских права и за активну улогу појединца у друштву.

Писменост у дигиталном добу

Дигитализација мења начин на који учимо, радимо и комуницирамо. Она може бити снажан савезник у ширењу писмености, нарочито за маргинализоване групе. Истовремено, постоји ризик да људи који немају приступ дигиталним алатима буду двоструко искључени – и из традиционалних облика учења, и из предности које доноси дигитално доба.

Зато је данас неопходно, упоредо са способношћу читања и писања, развијати и дигиталну писменост – вештину безбедног и критичког коришћења информација, препознавања поузданих извора и сналажења у све сложенијем медијском окружењу.

Изазови и бројке

Упркос напретку, према подацима Унеска, најмање 739 милиона младих и одраслих у свету и даље нема основне вештине писмености. Четворо од десеторо деце не достиже минималне вештине читања, а више од 270 милиона деце и адолесцената није ишло у школу у претходној години.

У Србији, према последњем попису из 2023. године, број неписмених лица старијих од 10 година је близу 38 000, што чини 0,63 одсто становништва. Неписмених жена је много више – чак 71 одсто.

Писменим се сматра свако лице од 10 и више година које је завршило најмање  4 разреда основне школе, као и свако лице које похађа школу у време спровођења пописа. 

Другим речима, међу писменима свакако има и оних који се, према мало строжим критеријумима, ту не би могли сврстати, јер свакодневни живот и школска искуства показују да некада ни завршена основна школа не мора бити гаранција писмености.

Писменост као стил живота

Стручњаци истичу да писменост није само техничка вештина, већ стил живота и начин личног и друштвеног напретка. Она је основа образовања и културе, али и практични алат без којег човек тешко може функционисати у савременом свету.

Наглашава се и значај практичне употребе језика – оно што учимо у књигама потребно је пренети у свакодневне ситуације. Управо тај корак, од теорије ка пракси, често недостаје у образовању и представља кључну карику у борби против неписмености.

Активности и подстицаји

Поводом Међународног дана писмености, широм света, као и у нашој земљи, организују се радионице, изложбе и читалачке активности за децу и одрасле. Циљ свих ових програма јесте да се подстакне љубав према читању, неговање језика и разумевање писмености као једног од најважнијих животних алата.

Међународни дан писмености је прилика да се подсетимо да овај задатак никада није завршен. Борба против неписмености захтева стално улагање у образовање, развој креативних приступа и практичну примену знања – од најранијег узраста, па све до одраслог доба.

Порука наставницима и родитељима

За наставнике и родитеље овај датум је подсећање да је свако читање са дететом, свако охрабривање да пише, свако заједничко преиспитивање значења речи и сваки напор ка овладавању дигиталном писменошћу представља корак ка већој писмености. Она јесте школска обавеза, али и трајна животна вештина која гради критичко мишљење, креативност и самопоуздање. Управо у томе лежи одговорност свих нас – да својим примером и подршком помогнемо деци да открију снагу речи, богатство језика и нове животне хоризонте.

https://zelenaucionica.com/pismenost-nije-samo-tehnicka-vestina-ona-je-stil-zivota-i-nacin-licnog-i-drustvenog-napretka-ona-je-osnova-obrazovanja-i-kulture/

Први утисци и прве навике најважнији су за даљи живот детета. Навике које се у току раног детињства стекну, прате човека кроз цели живот као добар темељ за даљи рад прво у школи, а затим у друштву уопште.

Уколико дете у породици стекне „навику да не ради“, или ако навикне да неко стално нешто обавља уместо њега, створене су велике тешкоће за његов развој. Таква деца у већини случајева не поштују своје родитеље, нису самостална, увек желе да обавезе за њих други обавља, што ће касније проузроковати њихово теже сналажење. Зато је стицање радних навика од изузетне важности, посебно за породице где су оба родитеља запослена.

Навике, појам и значење

Навика представља стечену радњу која је током дугог увежбавања постала у великој мери аутоматизована, а то значи да често понављање извесних покрета и радњи, омогућује њихово учвршћивање у нервном систему, услед чега се радња механизује тј. обавља се сама од себе, без посебно усмерене и концентрисане пажње.

Улога степена свесности при првим зачецима формирања било које навике је веома велика, али касније, његова значајност постаје све мања. То значи да се у почетку једна делатност обавља уз пуно учешће свести, али честим понављањем тј. вежбањем, делатност почиње да се одвија све брже и ефикасније, док улога свести тј. размишљање о томе како треба обавити неку делатност (радњу) постаје готово занемарујућа.

Али, ма колико човек добро овладао начинима обављања једне радње тј. једном вештином, ипак се те радње не обављају потпуно аутоматски, јер је увек присутна свест. Она стално контролише начин извођења радње, запажа евентуално учињене грешке и исправља их. Навика је последња етапа – крајњи резултат увежбавања. Следи после формирања вештине јер је, заправо, аутоматизована вештина. Зато је врло тешко одредити где престаје вештина, а где почиње навика.

Прве навике које се постепено уводе, формирају се без већег удела процеса учења. Што је дете старије, фактор раста престаје бити значајан, а улога учења постаје све већа. Захваљујући учењу многе навике се одрже и онда када престане деловати мотив који их је изазвао. Зато, навике које се код детета на време развију, прате његову, касније у потпуности, оформљену личност кроз читав живот.

ОСНОВНЕ НАВИКЕ ДЕЦЕ МЛАЂЕГ УЗРАСТА

Када говоримо о навикама, тада искључиво мислимо на позитивне навике под којима се подразумева чување и неговање здравља, културно понашање, па затим и навике за умни и физички рад. Услед изостанка правилног васпитања, могу се развити и лоше навике. Од навика посебно треба развијати: хигијенске навике, навике културног понашања и радне навике које, ако су на време усађене, кроз живот могу бити од пресудног значаја за успех појединца.

Хигијенске навике

Хигијенске навике доприносе физичком јачању организма и чувању дечијег здравља. Дете треба да се навикне да хигијенски живи, да се пријатно осећа у чистом и уредном, а тек касније долази до свести детета и потреба за тим. Ове навике стварају потребне предуслове за добар умни рад, помажу при планирању потребног режима рада, буде осећај свежине и енергије. Под хигијенским навикама се подразумијевају навике за одржавање личне хигијене, хигијене одеће и обуће, животног окружења…

Навике културног понашања

Ове навике омогућују детету да се што боље снађе у друштву вршњака и одраслих. Ако га од малена навикнемо да се пристојно понаша, помогли смо му да се што пре осамостали, да са лакоћом ступа у контакте са вршњацима и одраслима. Добро формиране навике културног понашања од посебног су значаја у моментима дететовог првог контакта са школом која представља нову средину и сасвим нови животни доживљај. Лоши манири исказани у грубости и непоштовању околине увек изазивају осуду, те се јављају као обележје негативних црта дететове личности.

Радне навике

Радне навике имају посебну вредност за живот сваког појединца. Настају формирањем дететовог правилног односа према раду и његовим постепеним увођењем у рад. Приликом формирања радних навика, посебну пажњу треба обратити на узраст детета и његове могућности, јер за радне навике важи принцип да задатке које постављамо и дужности на које дете навикавамо, морамо одмерити у складу са његовим могућностима и способностима. Велику улогу у формирању радних навика имају примери одраслих. Дете се навикава на рад или на беспосличарење, првенствено угледајући се на своје родитеље са којима се идентификује. Ако родитељи избегавају рад, онда се у таквој породици не могу неговати радне особине детета, нити оно у раду може осетити задовољство. Такав рад је за дете терет и принуда, а не животна потреба. Зато би требало да настојимо да се дете само брине о својој одећи, да је слаже након употребе и оставља на одређено место, као и то да води рачуна да одећу не испрља или исцепа.

У складу са узрастом детета, родитељи би требало да постепено формирају навике везане за обављање кућних послова. Тиме се дете привикава на успостављање нужних радних односа, више цени рад других и постаје упорније, настоји да се докаже међу укућанима и вршњацима, учи се да издржава радне напоре и да ради оно што треба, а не само оно што је занимљиво. Радом у кући, стичу се радне навике, али и спретност и издржљивост, упознаје се један број једноставнијих радних операција, а све то ће у каснијем периоду бити од непроценљивог значаја за учење и савлађивање стручног, професионалног рада. Послови које дете може да обавља у кући су разноврсни, почев од брисања прашине, спремања играчака, сређивања полица, заливања цвећа, до помагања у прању и брисању судова…

Радне навике се стичу и свакодневним обавезама као што су: куповање новина и основних намирница. Оспособљавање деце за разноврсне послове у кући и њихов стални и систематски рад захтева непрекидну бригу и ненаметљиву помоћ тј. извесну проверу родитеља. Контролишући дететов рад, родитељи му пружају одређену помоћ, али само ако је то потребно. То значи, да би се правилно развиле навике за рад, дете треба константно подстицати и бодрити да само обави своје дужности. Контрола детета не сме бити сувише наметљива, али мора бити стална. Ако дете не обавља добро одређени посао, не треба га због тога критиковати, већ му показати како се то ради и вратити га да оно то само уради. Ово је значајно због вежбања дечије воље и њеног ошвршћивања јер се развија осећање дужности да се сваки посао треба обавити коректно и до краја.

https://zelenaucionica.com/kako-razvijati-radne-navike-kod-dece/

Духовно штиво које храни и тело и душу

У просторијама Верског добротворног старатељства одржана је конференција за медије поводом почетка хуманитарне акције „Једна књига – један оброк“, коју заједнички организују Верско добротворно старатељство (ВДС) и манастир Тумане, под благословом Патријарха српског г. Порфирија.

Акција је покренута поводом изласка књиге „Она никада не спава – Туманска красница“ аутора архимандрита Димитрија, игумана манастира Тумане. Куповином сваког примерка књиге, по цени од 299 динара, обезбеђује се један оброк за кориснике народних кухиња ВДС-а.

Књига доноси духовно и историјско сведочанство о чудотворној икони Туманске Богородице, старој више од четири века, која се већ девет деценија налази у манастиру Тумане и постала је извор наде, утехе и бројних исцељења.

На конференцији су говорили владика Петар, координатор Верског добротворног старатељства у Београду, и архимандрит Димитрије, који су истакли значај повезивања духовне и материјалне бриге о људима у потреби.

Ове године се навршава 90 година од доласка чудотворне иконе Богородице Курске у манастир Тумане. Икону су руски монаси емигранти пренели из Русије, спасавајући је из руку револуције. Након што је 1917. године изгорела црква у близини Курска, она је остала чудесно неоштећена. Преко Београда и манастира Миљков код Свилајнца, 1935. године икона је коначно смештена у манастир Тумане, где се и данас налази.

У спомен на овај јубилеј, написана је књига „Она никада не спава – Туманска красница“, која сведочи о историји иконе, њеном чудесном путовању и многобројним исцељењима.

– Одлучили смо, у име Мајке Божије, да сав приход од продаје иде за Верско добротворно старатељство, како бисмо заједно са Богородицом, у Њено име, нахранили гладне – рекао је архимандрит Димитрије.

Владика Петар истакао је да ова акција носи три благослова: куповином књиге, верници се духовно обогаћују, чине милосрђе према гладнима, и стичу „небески бон“ – дар који, по речима Христовим, има вечну вредност.

– Ко нахрани гладног, Христу је учинио. А Он сам каже: „Не вреди вам да се богатите ако не стичете себи блага на небу“. Ово је један од начина да бар један небески бон зарадимо – рекао је владика Петар.

Поводом јубилеја, свечана Литургија биће служена у недељу, 21. септембра 2025. године, у 8:30 часова у манастиру Тумане.

Књига је од 1. септембра доступна на киосцима и продајним местима широм Србије. Свака куповина није само стицање драгоценог духовног штива, већ и чин милосрђа – јер свака књига постаје један оброк за гладне.

ВДС

извор

Верујем да су многи од вас срели људе који покушавају да предвиде и контролишу све могуће. Они стално нешто раде, стално се брину, заокупљени су питањима попут – „Шта ако се ово деси?“, „Шта ако се нешто поквари?“, „Шта ако не стигнем на време?“ итд.

Жеља да контролишу све и свакога ствара им озбиљан проблем, јер их такво понашање тера да се окрећу као веверица у точку до потпуне исцрпљености, моралне и физичке.

У наставку је пример италијанске психотерапеуткиње Ерике Бадаласи, који описује рад са сличним случајем.

Вреди обратити пажњу на кључну технику у КСТ Ђорђа Нардонеа за ову врсту проблема – „Касандрин дневник“, уз помоћ којег се блокира жеља да се све стално предвиђа и погоди.

Претећа будућност

Желела бих да вас упознам са још једном мојом пацијенткињом, Марцијом. Она је прототип мајке породице: жена посвећена свом мужу и деци, обдарена снажним и одлучним темпераментом и за њу специфичним начином обављања ствари. То је матријархална породица, чији је  она стуб, организује све у кућо, брине се о потомству и унуцима и управља економијом. Воли да другима представи такву неуништиву, чврсту и беспрекорну слику о себи; али испод фасаде нема ништа од тога.

У ствари, можда вас неће изненадити када сазнате да ме је контактирала јер већ неколико година пати од анксиозности: жив са сталним душевним болом чији је врхунац ујутру, а затим полако јењава увече, тек пре спавања. Њени проблеми су настајали због сталних мисли и брига о било каквим непредвиђеним догађајима који би се могли десити свакодневно у њеном животу, везаним за њу и њене вољене. Реакција на ову стално размишљање о будућем била је покушај да се унапред елиминише свака могућа опасност, опсесивно контролишући сваку делатност. Њен живот дуги низ година био је заснован на свакодневној борби да постигне овај недостижни циљ: да предвиди непредвидиво. Међутим, то ју је само довело до тога да је свакодневно себе доводила до крајњих граница, до тачке у којој није могла да контролише оно што се, по дефиницији, не може контролисати.

Њен живот је постао борба против непријатеља који никада нису покуцали на њена врата, или који се, барем до сада, нису показали. Али, као и у другим случајевима које смо до сада видели, њена бесомучна потрага за контролом над било каквом непредвиђеном будућношћу закључала ју је у неку врсту рата који се одвијао само у њеној глави и, штавише, она је губила тај рат.

Када сам први пут упознала Марсију, имала сам осећај да жели да се усели у моју канцеларију: носила је две огромне торбе са собом, у којима је било све оно што може да понесе са собом када намерава да оде на неко далеко место; и не само то: носила је и ранац на леђима. Након што сам се нашалила на овај рачун, замолила сам је да седне, питајући је шта ју је довело код мене.

Марсија: Анксиозност, докторице, стално размишљање… Више не могу да живим нормално, стално сам забринута. Увек ме нешто боли.

Терапеут: Забринути због нечег конкретног или уопште?

М: Не, генерално, због свега. На пример, једном месечно доводим свог нећака у госте, има проблем и треба га надгледати; раније сам стално проверавала ауто, како бих приметила и најмањи необичан шум, јер се плашим да би му се можда нешто могло десити. Практично сваке недеље возим ауто код механичара да се уверим да је све у реду. Међутим, након што га преузмем од механичара, дешава се да приметим још неки шум, па кажем себи „нешто се чује“, онда га вратим код механичара. То ми се често дешава.

Т: Сваки пут када чујете било какве промене у мотору, одмах их повезујете са нечим што није у реду и почињете опсесивно да пратите било који шум, тако да што више слушате, то више нешто проналазите. Да ли сам у праву?

М: Да, докторе, тако је.

Т: И што више слушате, то више расту ваше сумње, зар не?

М: Да.

Т: Након што ауто вратите, шта вам механичар каже?

М: Да је ауто у реду.

Т: Дакле, механичар, који је стручњак за аутомобиле, каже вам да је све у реду, али онда ви слушате и проналазите опет нешто, и сумње расту. Да ли мислите да је проблем у машини или у вашем опсесивном слушању које изазива сумње?

М: Да, заправо, ја сам веома опсесивна, волела бих да све држим под контролом, волела бих да увек могу да предвидим толико да не бих морала да се суочиавам са неочекиваним, јер мислим да ако све испланирам, онда неочекивано неће ни доћи и све ће увек ићи на најбољи начин.

И: А ако у таквом савршеном планирању све иде добро, зашто тако лоше живите?

М: Па… зато што никада не уживам у моментима, стално сам напета, увек мислим да морам да урадим ово, да урадим оно… Никад не могу да се опустим.

Т: Дакле, твоје опсесивно планирање и жеља да предвидиш и спречиш неочекиване догађаје ти помаже или ти доноси патње?

М: Све скупа, ја се мучим. Сваког јутра се будим мислећи да се у сваком тренутку може догодити било који неочекивани догађај… Не знам… Машина за веш престане да ради, ауто се поквари, нешто на ауту што је требало поправити… ја хоћу да све исконтролишем да бих то спречила, па зовем техничара, механичара, водоинсталатера…

Т: На крају, то је као да себе стављате у затвор својим рукама: што више покушавате да предвидите неочекивани догађај, то више других проналазите, и на крају сте толико исцрпљени да ваше осећање инстинкта више не функционише.

М: Тачно, тачно, мислим да свуда видим потенцијалну катастрофу! Ја сам тип који купује велике залихе намирница једном недељно, међутим када почнем да трошим намирнице, чак и ако их имам довољно, ја одмах идем да намирим потрошено, за случај да ми затреба… или, ако бојлер треба да се проверава једном годишње, ја то радим свака два месеца.

Т: Вау! Да ли сте се икада суочили са стварно неочекиваним догађајем?

М: Да.

Т: Шта се десило?

М: Једном сам била у колима са ћерком и пукла је гума.

Т: Шта сте урадили поводом тога?

М: Успела сам да задржим ауто на цести, зауставила сам се и променила гуму.

Т: Дакле, да ли сте успели да се изборите са неочекиваношћу или не?

М: Да, у том случају јесам, али шта ако се деси нешто друго?

Т: Сумња да би се нешто могло десити је управо оно што вас спречава да се ослањате на своје способности. Рекла си ми раније да после чудног звука у ауту тражите други, па још, и на крају се нађете лицем у лице са хиљаду ситуација са којима се морате носити, али без праве ванредне ситуације, тако да је ишчекивање догађаја управо оно што ствара проблем.

М: Да, на крају ја сама стварам проблем.

Т: Шта бисте желели постићи као резултат нашег рада?

М: Много бих волела да будем мирнија, да гледам ствари из друге перспективе, више не желим да будем толико опрезна и да мислим да би се нешто могло догодити. Волела бих да у неочекиваним ситуацијама препустим вољу случају, да гледам на њих из друге перспективе.

Т: Толико циљева! Онда те само молим да пратиш моја упутства наредне две недеље, ако желимо да постигнемо све те циљеве.

М: У реду, покушаћу.

Т: Не брини, нећу вас терати да урадите ништа чудно или страшно, сваки корак и алати које ћу вам повремено давати помоћи ће вам да откријете механизам који вас држи оковану за проблем. Сваки пут када образац понашања постане крутан, на крају крајева ризик једноставно нестаје; ако научимо да се обликујемо у хармонији са оним што нас окружује, учимо и да се прилагођавамо окружењу, ситуацијама и неочекиваним догађајима. Као бамбусови штапови који су толико флексибилни да могу да издрже јаке ветрове без ломљења.

М: У реду, спреман сам!

Т: Од сада до нашег следећег састанка, требало би да узмете свеску и оловку, и желим да сваког јутра чим се пробудите запишете сваки неочекивани догађај за који мислите да би се могао догодити, гледајући дан који је пред вама и све са чиме се морате носити. Поставите себи питања попут: „Шта би се могло догодити данас? Које су катастрофе или неочекивани догађаји које могу да замислим да ће се десити касније током дана?“ Само одвојите мало времена ујутру да предвидите и запишете све што би се могло догодити: запишите све што вам падне на памет. Када осетите да сте све записали, заборавите на то. Увече, пре него што одете у кревет, отворите свеску и проверите она предвиђања која су се заиста догодила. Тако до нашег следећег сусрета када ћемо попричати о резултатима. У реду?

М: Да, наравно. На крају крајева, то је оно што већ радим.

Т: Онда ћемо то сада радити још боље.

Током наше прве сесије, већ је дошло до малог открића код пацијенткиње: заправо, почела је да схвата да је све што ради како би се носила са неочекиваностима и да избегне „катастрофе“ управо оно што јој чини живот тешким и анксиозним, много више од самих неочекиваних ствари.

На другој сесији, додали смо још један део ове слагалице.

Т: Како су протекле последње две недеље?

М: Мало боље, морам признати да сам имала мање мисли.

Т: Добро. Како је прошао задатак који сам вам задала?

М: Трудила сам се: свако јутро сам записивала све што сам мислила да би се могло догодити, све неочекиване догађаје и бриге тог дана, сваки дана. Увече, пре спавања, вадила сам свеску, али ништа што сам очекивала се није догодило, ништа се никада није догодило од свих ствари о којима сам размишљала.

Т: Занимљиво. Какав је ефекат на вас имало то што се ништа није догодило?

М: Схватио сам да су неке мисли које покушавам да предвидим заиста бескорисне: све ове контролне радње у вези са куповином, аутом… На пример, у првих неколико дана након нашег сусрета, док сам била у ауту, схватила сам да примећујем ствари којих нема, или придајем значај непотребним звуцима. Многе мисли су нестале, више нисам размишљала о томе.

Т: Ах! Врло добро, убацили смо ногу у крутост ваших шема, а затим направили простор за цело тело.

М: Докторице, постоји још једна ствар о којој бих желела да разговарам са вама, иако морам рећи да је ове недеље било боље… Осећам као да немам довољно ваздуха. Увек то радим (дубоко је удахнула кроз уста), неколико пута дневно, имам кратак дах. Не знам да ли сам вам објаснила…

Т: Осећате недостатак ваздуха и покушавате да удахнете што је више могуће. Само овај покушај да „ухватите ваздух“ додатно погоршава ситуацију, јер не дозвољавате доњем делу плућа да „избаци“ угљен-диоксид. Другим речима, спречавате своја плућа да наставе своју природну размену ваздуха, а то је да удишу ваздух богат кисеоником и испусте ваздух богат угљен-диоксидом приликом издисаја. Плућа су попут балона пуног ваздуха: морате га испразнити, ако желите да уђе још. Пливачи су добро свесни важности пражњења плућа пре него што изроне и ухвате дах: ако не испразните добро плућа под водом, биће све теже добити нови кисеоник за ваше физичке покрете. Концепт је сличан: пре него што удахнете, морате што више испразнити плућа. Сваког дана од сада до следећег пута, три пута дневно, подесите аларм на 9, 14 и 19 и визуализујте своју рођенданску торту са свим свећама испред себе…

М: Ох, има их толико, докторице, 57 свећа!

Т: Дувајте у свеће, свом снагом коју имате, док их све не угасите и не будете имали више ваздуха за избацивање, и то радите три пута заредом.

М: Три пута дневно, и сваки пут да то радим три пута заредом.

Т: Правилно. И наставите ујутру да предвиђате катастрофе, и да их записујете.

На трећој сеанси, Марсија се осећала много боље, мирније и рекла ми је како су се њене бриге растварале из дана у дан: „На пример, више не размишљам о ауту, сваки пут када уђем у ауто и чујем буку, кажем себи да ћу га одвести код механичара само ако се поквари. Такође сам намерно одложила термин где бих могла да искористим купон за куповину… сада ризикујем да будем на другој страни.“

Пацијенткиња је најрадосније преживљавала тај осећај када враћамо себи своју слободу, када поново почнемо да се ослањамо на своје способности. Када се враћамо у равнотежу, могуће је и да се деси нешто неочекивано, али схватамо да је потребно само време да се снађемо с новонасталом ситуацијом, јер имамо све навике и вештине да се носимо са тим.

Са Марсијом смо корак по корак дошли до менталне флексибилности која јој заиста може помоћи да се суочи са неочекиваним, а која јој истовремено омогућава да ужива у животу.

Веома често заборављамо да у себи имамо нешто веома високог квалитета: инстинкт за преживљавање. Зато увек морамо имати на уму да ће у ванредним ситуацијама наши најбољи ресурси бити искоришћени за решавање ситуације. Не можемо предупредити све неочекиване догађаје, иначе се не би називали неочекиваним; с друге стране, можемо се ослонити на сопствене способности, управо зато што се наши најбољи ресурси појављују када нам затребају, а не раније.

У таквим случајевима, пажња више није усмерена на унутрашње (а самим тим и на мисли, емоције или сензације), већ на спољашње, на околну стварност. Стање анксиозности је одређено спољашњим окружењем, које се доживљава као пуно претњи и потенцијалних опасности. Овоме се додаје страх од немогућности суочавања са било каквим тешкоћама. Анксиозност и брига често се тичу свакодневних околности: радних обавеза, економских проблема, личног и породичног здравља, несрећних случајева са блиским људима, несрећа током обављања малих свакодневних дужности као што су кућни послови, кашњења на састанке итд.

Ако се стално осећам угрожено, могу упасти у замку тражења утехе контролишући што је више могуће спољашње окружење; међутим, опет, управо та прекомерна контрола ће ме учинити да изгубим контролу и храниће анксиозност и размишљање, а такође ће учинити да перцепција света као опасног места несразмерно расте.

Обично, особа заробљена овом динамиком не само само да није свесна нефункционалности покушаја решења проблема на тај начин, већ и верује да је брига разумна.

Тако се ствара зачарани круг у коме чак и тренуци опуштања стварају анксиозност и осећај рањивости: ако се несвесно опустите, може се десити било шта! Дакле, стање борбене готовости постаје једини облик успокојавања особе, а како би се остало буднои на стражи морамо константно да размишљамо: размишљање постаје омиљени облик контроле и превенције животних ситуација.

Још један неуспешан покушај решења који често налазимо у таквим случајевима је тенденција да се често жалимо и изливамо сопствене бриге другој особи. Такво понашање ствара тежину и нелагоду код слушалаца, који ће бити наведени да поверују да никаква количина самопоуздања није заиста ефикасна у смањењу брига другог, сматрајући их преувеличаним. Дакле, с једне стране, особа ће се осећати погрешно схваћеном, процењујући другу особу као површну и неупућену у сопствени ум; с друге стране, међутим, у њој ће постојати критички глас о њима који ће дубоко утицати на њену перцепцију и слику о себи, и постепено ће се осећати све неадекватније, слабије и уплашеније.

Још један покушај решења у овом погледу је предузимање мера за контролу других људи као облик самопоуздања. То је случај дечка који, да би престао да брине о неочекиваном, тражи од своје девојке да не вози ауто ноћу, можда зато што пада киша, улице су опасне и може доћи до несреће. Ова контрола није нужно заснована на забрани. Можда би било другачије ако особа каже: „Не излазите аутом вечерас, превише је опасно.“ Али можете покушати да контролишете ситуацију кроз изјаве које могу изгледати као савет: „По мом мишљењу, не би требало да прихватите овај посао, мислим да није за вас.“ Или: „Ако се не осећате добро, можда би требало да посетите лекара.“ Обично у таквим ситуацијама, други на крају ретко слушају превише опрезну и разбориту особу која, осећајући да је не слушају, упада у још дубљу замку бриге.

То су ситуације у којима будућност утиче на садашњост: моћ катастрофалног очекивања одређује и условљава наше поступке много више од прошлости и садашњости. У ствари, сви се плашимо онога што би се могло догодити, а не онога што се већ догодило, и чак и када смо доживели нешто заиста трауматично, ми се у ствари плашимо да би се то могло поновити. Другим речима, супротно ономе што нас традиционална психологија пречесто тера да мислимо, прошлост много мање утиче на садашњост него будућност, јер је ова друга такође пројекција онога што нас је већ натерало да патимо и за шта се плашимо да би се могло вратити и наудити нам.

Као што Блез Паскал пише у својим мислима, као оштар посматрач људске душе: „Да нам страсти не би наудиле, морамо мислити да нам је остало само осам дана живота.“

У организацији Института за литургику и црквену уметност Православног богословског факултета Универзитета у Београду и Института за духовно и монашко наслеђе на Балкану Наследство пустиње од 5. до 7. септембра 2025. године у Струмици ће бити одржана научна конференција Балкански монашки светови – Дијалози о монаштву, теологији и култури.

У  тродневној научној конференцији учествоваће еминентни стручњаци из богословских научних области која се тичу теме којој је посвећен овај скуп: Митрополит струмички др Наум, Митрополит крушевачки др Давид, Митрополит дебарско-кичевски др Георгије, викарни Епископ моравички др Тихон, Епископ хераклејски мр Климент, викарни Епископ стобиjски Јаков, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, архимандрит Данило (Гаврановић), протојереј проф. др Србољуб Убипариповић, јереј доц. др Драган Каран, протођакон проф. др Златко Матић, протојереј проф. др Зоран Ранковић и доц. др Виктор Недески.

Извор: СПЦ

У 92. емисији подкаста Компас, угостили смо професора др Ненада Глумбића, истакнутог стручњака у области неуро-развојних поремећаја, са посебним акцентом на аутизам.

Кроз своје дугогодишње искуство и бројне научне и практичне доприносе, професор Глумбић нас је водио кроз сложени свет неуроразвојних поремећаја, рушећи старе предрасуде и отварајући нове димензије у то како можемо боље разумети и подржати децу са посебним потребама, али и њихове најближе.

Неуроразвојни поремећаји: рано препознавање и значај ране интервенције

Као што професор Глумбић јасно објашњава, неуро-развојни поремећаји се манифестују већ у раном детињству, што захтева правовремену дијагнозу и технику подршке. Он наглашава да је подршка родитељима деце са неуро-развојним поремећајима је преко потребна и посебно акцентује да родитељи морају бити укључени и оснажени јер су они примарни савезници у развоју детета.

Наука је показала, а др Глумбић то потврђује из властите праксе, да су „стручњаци који се баве раном интервенцијом ти који треба да едукују родитеље шта они могу да ураде са дететом у кућним рутинама, дакле у свакодневним активностима. Како да искористе било коју активност у кући да подстакну развој детета.“

Ово указује да развој деце није ограничен само на терапеутске сале и стручне сесије. Свакодневне, наизглед баналне радње — попут сортирања веша или игре са штипаљкама — могу бити основа за развој фине моторике и других вештина.

Професор је конкретан: „Ја кажем родитељима, а што оно не качи са вама и веш?“ Ова порука охрабрује родитеље да кроз свакодневне задатке активно учествују у развоју свог детета, учинећи игре функционалним и корисним, а при томе и пријатним.

Зашто расте број деце са аутизмом?

Професор Глумбић истиче да „број деце са аутизмом расте из године у годину“, што намеће и веће захтеве на друштво и здравствени систем, али и породице саме. Ови проблеми донели су не само већу видљивост, већ и даљу потребу за едукацијом јавности.

Он нас враћа на почетке: „Лео Канер је 1943. године први описао аутизам.“ Иако смо од Канера до данас много научили, исти основни стереотипи и даље прате особе са аутизмом. Професор их јасно именује: „Постоји много стереотипа о особама са аутизмом — да нису емпатични, да су емоционално хладни, да немају потребе за другима, да нису усамљени — што није тачно.“

Ове заблуде често доводе до неправедног третмана и неразумевања у друштву. Аутизам није хладна или изолована ћелија. Напротив, особе са овим поремећајем могу имати изражену емоционалну сензитивност; оно што можда није очигледно јесте начин на који је та емоција исказана и прихваћена.

Хиперсензитивност и прилагођавање окружења

Један од најважнијих проблема, односи се на изазове са којима се сусрећу аутичне особе у свакодневном животу. Професор објашњава: „Проблем аутизма је што је неко хиперсензитиван, рецимо на звуке, па не трпи звук одређеног интензитета, или има мизофонију, значи не подноси тачно одређену врсту звукова, има бурну емоционалну реакцију када је окружен таквим звуцима, не може да се сналази у окружењу, не може да учи, да функционише нормално, али бисте се могли питати, а шта систем ради да вама прилагоди окружење да ви можете да функционишете?“

Овим речима, професор указује на један од највећих изазова за особе са аутизмом — њихову перцепцију и толеранцију на сензорне стимулансе. Окружење које није прилагођено овим потребама често доводи до стреса, анксиозности и социјалне изолације.

Стога професор апелује не само на породице, већ и на систем и институције да се посвете стварању инклузивног и сензорно прилагођеног простора у којем свако може да функционише у складу са својим способностима.

Значај игре као кључног развојно-едукативног елемента

Игра је основно средство учења и развоја за сву децу, а посебно за ону са аутизмом. Професор Глумбић наглашава: „Развој деце са аутизмом се најбоље одвија кроз функционалну игру. Родитељ је тај који показује детету које су могућности за неку врсту игре. Та игра треба да буде забавна.

Постоји истраживање које показује да се некада родитељи толико оптерете тим да кроз игру унапреде развој детета да потпуно забораве да је примарна улога игре забава и да треба заједно да уживају у тој игровној активности, а не да игра буде стално подручје и простор процене детета или његовог третмана.“

Ова порука је драгоцена како за стручњаке тако и за родитеље деце са тешкоћама. Игра треба да буде радост и место за повезивање и правилно развијање, а не само терапеутски задатак или обавеза која додатно оптерећује родитеље и децу.

Алармантни утицај екрана на децу — развојне и здравствене последице

У савременом друштву, ери дигиталних уређаја и константне изложености екранима, професор Глумбић износи важан и јасан став: „Пре неки дан сам видео на улици жену која гура дете у колицима и да не би дете било узнемирено, зато што, Боже мој, чека да се укључи зелено светло, она има инсталиран мини таблет на колицима и беба гледа у тај мини таблет. То је језиво понашање.

Изузетно су лоши утицаји било каквих екрана, нису само мобилни телефони него сви екрани. Можемо набројати на десетине лоших ефеката од: гојазности, проблема са видом, ADHD-а, поремећаја пажње, поремећаја говора, симптома налик аутизму.“

Даље објашњава: „Ништа се неће десити ако је дете погледало цртани филм, али ако имате децу која су сатима и сатима изложена екрану, много их имамо, ма како не, још од прве године живота.“ Ова упозорења добијају на значају јер управо у томе леже неки од корена проблема у развоју пажње и социјалних вештина код деце.

Апел за одговорност друштва и система

На крају разговора, професор Глумбић нас подсећа на важну димензију социјалне одговорности: „Да ли можда пролазимо кроз живот огреховљени у смислу занемарујући потребе тих најмањих?“ Ова реторичка питања треба да покрену родитеље, стручњаке и доносиоце одлука на озбиљно преиспитивање како и колико бринемо о деци са правим животним изазовима.

Систем подршке мора бити доступнији породицама

Систем подршке мора бити флексибилнији, доступнији и ближи породицама како би свако дете добило шансу за прави развој и квалитетан живот. Професор Глумбић својим радом и ставовима показује пут – оснажити родитеље, укључити заједницу и прилагодити окружење да сви могу да функционишу најбоље што могу.

Кроз ову емисију подкаста Компас, он није само пружио стручне аргументе и информације, већ је подстакао и дубоко разумевање и саосећање према било коме ко живи са неуро-развојним поремећајима. Његов рад и поруке су битан корак у правцу бољег друштва за сву децу, било са или без потешкоћа.

https://kompasinfo.rs/nenad-glumbic-o-autizmu-vladaju-velike-zablude/

…или било које земље нашег малог, брдовитог Балкана.
На идеју да напишем овај текст дошла сам након што сам у истом дану присуствовала двема ситуацијама из живота обичног српског родитеља – посета бувљаку, а истог дана само много касније и Институту за мајку и дете.

Педагошка лекција 1 – Ако ме не држиш за руку, неко ће те украсти!
Мајка на бувљаку, купује некакву пластику, држећи дете за руку. Дете, наравно, нестрпљиво, цупка, отима се, одлази на суседну тезгу где је нешто њему интересантније. И, како онда мајка да дете умири и буде сигурна да ће остати уз њу све време? Па, тако што ће рећи: „Не отимај ми се! Хоћеш да те неко украде? Ово је бувљак, овде се свашта краде!”
Лепо, мајко, па сутра кад кренеш у тржни центар, на бувљак, на кеј, ти се питај што ти се дете плаши гужве и непознатих људи, кад га ниси томе учила.
У корену свих српских дисциплинских метода је – страх! Заплаши дете да би те слушало! Вештицама, полицајцима, непознатим људима, чиме год. Ваља се да се деца мало и плаше…
Педагошка лекција 2 – Остаћеш овде заувек!
Ово ми није било нимало симпатично. Свако ко је са дететом завршио на Институту за мајку и дете, зна шта га тамо чека – гужва и неорганизованост. Али о томе неки други пут. Стигли смо тамо пола сата после поноћи, са дететом које има температуру скоро 40. Као и свима пре нас, траже да јој извадимо крв и узмемо урин на преглед. Док се мучимо да јој ставимо ону несрећно направљену кесицу за урин, чујем оца како шета са ћерком од две или три године и говори јој: „Ако хоћеш да идеш кући, мораш да пишкиш! Ако не пишкиш, остаћеш овде заувек!“
Има ли потребе објашњавати бесмисленост оваквих родитељских претњи? Како би требало да се осећа дете којем сопствени родитељ прети да ће заувек остати у болници? Али, то је за његово добро…
Педагошка лекција 3 – Нећеш да ручаш? Е, онда ћу дати меди!
Ово сам лично у својој фамилији искусила. Метод којим бака наговара моје дете да једе! Класично гајење себичности коју сви у себи носимо. Ако ти нећеш да поједеш, ја ћу дати меди, а да меда не би добио ништа, дете ће брже боље појести само. После ћу се питати зашто ништа неће да дели са братом који је тек на путу…
Педагошка лекција 4 – Где си се ударио? У дрво? Ево туче мама дрво!
Да ли је потребно додатно објашњавати? Када се дете сопственом грешком или непажњом удари, ти онда удри по томе што га је ударило. А што да не онда и по деци с којом се судара на игралишту? У чему је разлика?
Педагошка лекција 5 – Не врти се у круг! Завртеће ти се у глави! Не дирај то, прљаво је! Не пењи се, пашћеш одатле!
Увек се сетим своје тетке која живи у Швајцарској и која, кад дође у Србију, својој деци допушта буквално све. Једном сам својим очима видела како се завлаче испод киоска на аутобуској станици, а да она не реагује. А не знам да ли су у животу били болесни 3 пута. Добро, не кажем да треба да пустите дете да дира бачене пикавце, али какве везе има ако му се заврти у глави? Мало ће вежбати центар за равнотежу. Па шта ако падне с пењалице? Ви нисте падали као деца? Попеће се опет и научити да понекад да би дошао до циља, мора и да падне.
Педагошка лекција 6 – Не знаш ти то, ја ћу.
Нека се јави родитељ који ово никад није рекао! Са све овим „не знаш ти”. Тако типично, а тако погрешно. Вероватно мислимо да није још спреман сам да сипа сок у чашу, па чекамо да то неком магијом научи, без да иједном проспе…
Педагошка лекција 7 – Твоја учитељица нема појма. Шта ти је ово написала?
Ако родитељ не поштује учитеља, неће га поштовати ни дете. Ако дете не поштује учитеља, не може постићи добар резултат јер нема поверења у оног ко га кроз школовање води. Дакле, шта год да је учитељица написала/рекла/урадила (а замислите, и они имају право на грешку), никад не подривајте њен ауторитет пред дететом.
Педагошка лекција 8 – Ако одмах не прекинеш, зваћу тату!
Дете кад чује ово, заправо чује: „Мама ми ништа не може, тата није ту. Могу да радим шта хоћу!” Најбржи рецепт који мајке користе да би уништиле сопствени ауторитет над дететом. Многе то раде из незнања, а не знам ниједну којој је ова претња дала икакав резултат.

https://zelenaucionica.com/8-roditeljskih-lekcija-koje-pokazuju-da-ste-iz-srbije/

Ову тврдњу много смо пута чули. Да је све ово што студенти раде променило народ. Да смо постали отворенији, да смо научили да волимо и праштамо, да смо почели да верујемо да и даље постоје људи, много људи који су спремни да дају, а да не очекују ништа за узврат.

Њихове шетње кроз целу земљу измамиле су сузе, пробудиле поверење, отерале подозривост.

Да је заиста тако, увериле ду ме две приче које сам чула последњих дана од мени блиских људи.

Прву причу прича мој брат. Он има двоје деце, од којих једно има три, а друго није још напунило једну годину. Сви који смо прошли кроз тај период родитељства знамо колико је истовремено и лепо и напорно. Одлазак у набавку, ресторан, па и само у шетњу, активности су које би требало да буду крајње једноставне, а ли са малом децом знају да се претворе у немогућу мисију.

Тако су он и моја снаја одлучили, само њима знано због чега, да седну са децом у ресторан да вечерају. Важно је веровати да нешто можеш, онда ћеш и моћи, кажу лајфкоучеви. Они који немају децу од три и једне године. У реалности, вечера је почела негодовањем, плакањем и врло брзо се претворила у оно у шта се иначе претвара кад су ту мала деца – а то је ручање на смену. Ти се бави децом док ја брзо поједем, а онда ћеш ти јести док их ја забављам. Наравно да постоји и опција да им понудите телефоне, али јасно вам је зашто то није и не треба да буде решење.

Ја сам увек била од оних који радије први држе децу, јер онда после колико толико на миру могу да вечерам.

Ипак, никад нисам доживела оно што су они пре месец дана. А кажу да им није први пут. Кад је храна стигла, за столом до њих биле су две жене које су пијуцкале своје вино. Једна од њих је видела у каквој су тешкој ситуацији млади родитељи и пришла им.

”Извините, могу ја да придржим бебу, док ви вечерате на миру.”

”Ох, па немојте, изашли сте да се опустите, само вам она фали.”

”Ма таман посла, имам ја мало већу децу од ваше, није ми то страно.”

И наредних мало више од пола сата њих две су забављале децу, како би млади родитељи могли да вечерају.

Није ли то нешто заиста посебно? Без икакве обавезе и само из жеље да помогне неком кога уопште и не познаје ова млада жена урадила је нешто што враћа веру у то да људи могу и те како да буду добри једни према другима. Тек тако и без очекивања да им се некако врати.

Друга прича дешава се у тржном центру, где је мама са два дечака од 6, 7, можда 8 година, дошла да покуша да купи себи хаљину. Они су, како само дечаци то умеју, пуни енергије у продавници трчали, крили се, задиркивали. Мајка је покушавала да их смири, али је на крају одустала од куповине , грдила их, рекавши им да су јој све упропастили и да сад неће добити сладолед. ”Ето, јесте срећни сад? Нећу ништа пробати, нема везе, идемо. Ти, ти поготову, нема сладоледа. Он ће јести, а ти нећеш добити”, рекла је једном од дечака. Била је очигледно људа и разочарана.

Посматрајући то, помислила сам: ”Боже, па то су деца, како је таква, зашто их грди, па наравно да не воле куповину.”

Осудила сам је у себи, гледајући своја посла. Осудила сам је, а да не знам да ли је можда самохрана мајка. Можда је цео дан била под стресом. Можда су дечаци увек тако препуни енергије и она не успева баш сваки пут да се савлада.

Али, на срећу, ту је била још једна млада жена. Она им је пришла и рекла дечацима: ”Децо, хајдете са мном на ову клупицу да вам нешто испричам, док мама проба хаљине.” И тако је и било, а мами је требало свега 10 минута. Захвалила се, купила хаљину и отишла. Надам се, ипак, на сладолед.

Поступак ове жене која је била ту да помогне, док сам ја само игнорисала ситуацију, у мени је пробудио стид. Али сам јој била силно захвална на лекцији људскости коју ми је одржала. Било ми је жао што ја нисам реаговала као она, али знам да следећи пут хоћу.

То нису ситуације које сам имала прилике да видим или доживим до недавно. Можда то нема баш никакве везе са свим оним што нам се дешава, а можда ипак има. Можда је та доброта чучала у нама, а сад је почела да се шири, попут вируса. И није више ни срамота ни чудно прићи неком и понудити помоћ. Бити ту за друге које видите први пут и вероватно их више никад нећете видети.

Потребни смо једни другима, а онда кад немамо крај себе неког кога познајемо да нам помогне, зар није дивно ако то учине потпуни странци? И ту не мислим на придржавање врата и устајање у аутобусу. Мислим на оне ситуације где се и не очекује да помогнете, а та помоћ је тако потребна.

Научити да верујемо, ако су нас деценијама учили да гледамо своја посла, један је од најтежих задатака. Али видим, јасно видим, да и те како можемо.

https://zelenaucionica.com/dve-divne-price-o-ljudskosti-koje-dokazuju-kao-drustvo-se-jesmo-promenili/

Фина моторика је способност коришћења најмањих мишића тела у циљу извођења прецизних покрета и тесно је повезана са координацијом око – рука.

Координација око – рука омогућава да прсти и рука правилно изврше задатак.

Проверава се тако што дете положи руку на чврсту подлогу и подизањем сваког прста  појединачно од подлоге проверавамо да ли је дете савладало фину моторику.

Најчешће деца не могу четврти прст да подигну посебно. На томе треба порадити јер касније може доћи до тежег усвајања одређених знања и извршавања одређених активности.

Фина моторика ствара неуронске везе које ће остати у кори великог мозга само ако се користе јер мозак брише све из меморије што човек не користи.

Препоручујем да родитељи са децом предшколског узраста као припрему за школу практикују следеће активности:

– Све игре са тестом, кликерима, пластелином, цепкање и лепљење папирића  на подлогу, хватање одређених предмета штипаљком, низање предмета, играње са семенкама, повезивање тачака, пертлање, копчање дугмића, лепљење сличица, стикера, убацивање предмета у отворе (флашице, касице), цртање и слично, како би учитељи наставили рад у школи. Ове игре ће олакшати деци ослобађање свих мишића шаке и прстију, како би припрема за почетно писање и читање била лакша.

– Од стабла дрвета или гране исече се комад у облику круга. Помоћу бургије избуше се отвори. У њима се ставе поп-нитне. Одлучила сам се за поп-нитне зато што могу да се користе на два начина. Може да се обмотава конац, вуница, трака у зависности шта користимо или да се подиже свака и притисне материјал нитном. То пружа могућност деци да развијају мисаону активност, пажњу,  концентрацију…

На овај начин се развијају мишићи шаке, прстију и врши се припрема руке за почетно писање и читање.

Могу се увежбавати: бројеви, геометријски облици, слова…

Од пластелина или масе за обликовање направити куглице различитих боја по жељи детета. Помоћу дрвене хватаљке, одбројавајући, деца их стављају у корпицу за колаче по инструкцији родитеља.

Хватаљке као и корпице могу бити од различитог материјала. По жељи.

Пластелин можете направити сами.

Аутор: Бојана Пешић, Ниш, професор разредне наставе и педагошки саветник

https://zelenaucionica.com/aktivnosti-kod-kuce-kako-pripremiti-dete-za-polazak-u-prvi-razred/