Има један извор у Миокусу. Вода из њега тече још од тридесетих година прошлог века. Скоро сто година. Отворио га је један локални задужбинар уз покровитељство Хигијенског завода Краљевине Југославије. Требао би да има и споменички карактер….када би живео у некој срећној земљи. Код нас је само реновиран после поплава.

Е, тај извор, где воду точи цео крај, парадигма је наше стварности.

Одувек се сматрало благодарним подићи чесму, извести воду. Нарочито у безводном крају где су бунари дубоки и по сто метара. И ова вода тече у густом и дебелом млазу, отиче незнано где, губи се и нестаје, као што нам се и свака друга благородна идеја неког појединца изгуби у немару и забораву.

Извор је подигнут на лепом месту. Мала удолина на крају села, около високе липе, шум воде из старог камена. Мала парцела се као природни амфитеатар спушта према извору. Неко је мислио на све откидајући делић раја, дајући му неку духовну ноту.

Међутим, овај дашак романтичног ограђен је ружним металним крилима, негде кривим, са ољуснутом фарбом. То је ограда типска, штанцована на метар, јефтина и једноставна. Јер, неко је, у неком моменту добио задатак да двориште огради. И урадио је то. Али само технички. Да се посао заврши и штиклира. Без удубљивања у суштину.

Када имате бисер, драгоцен и редак, не стављате га у гвоздени рам, већ промишљате који би драгоцени метал истакао његову лепоту, правите чипку и преплет, окружујете га новом лепотом и складом. На тај начин се продужава племенита идеја коју драгоценост носи у себи. А ми нисмо народ који је учен и спреман да поштује наслеђено. Одричемо га се радо и спремно, презриво га одбацујемо и препуштамо се садашњости. Притиснути дневним, кидамо сваку везу која нас је створила. Свој дуг према прецима отаљавамо како морамо, често по наредби, често пагански. Историју смо потрпали у фолдере које отварамо само када нама тако одговара, када је подесно извадити неки податак из мутне прошлости да бисмо оправдали садашњост. И тако све почињемо испочетка.

Око извора је најчешће висока трава, после кише блато и наноси камена са пута. Решетка сливника запушена, камен обрастао наслагама лишаја. Неко је сигурно задужен да ово место одржава, али та брига је готово невидљива, а некад делује готово увредљиво јер се, после обављеног посла, види да је урађен преко воље, на силу. Остане висока стрњика са откосима који труну на сунцу. Камен се разгрне или пребаци поред стазе, а блато се претвори у прашину.

Нико на овакав начин не одржава своје двориште. Свуда су травњаци лепи, а стазе чисте. Између камених плоча вади се и најмањи коров. Али, извор је свачији и ничији. Као и гробље, као и школско двориште. И тај свако ће приметити како је неуредно, жалиће се, али никада неће себе препознати као оног који треба нешто да учини. Рећи ће: зашто баш ја. Јер код нас се ЈА не уклапа у МИ, ни МОЈЕ у НАШЕ. За НАШЕ се плашимо колико ћемо дати. Пажљиво меримо доприносе свих. Не подносимо да будемо ни најмање оштећени. Доживљавамо то као превару. Свађамо се у свим заједничким акцијама и, на крају, одустајемо. Зато нам децу уједају змије по школским двориштима, а преци почивају међу откосима бахато побацаног корова.

Млаз миокушког извора је снажан. Када точите воду, она се расипа, па су вам мокре ноге, а флаша празна. Већ неколико пута један човек на цев ставља наставак који цев сужава, али тај пластични део сваки пут неко однесе. Зашто то ради? Бахатост или потреба? Жеља да нешто упропасти или му је баш такав део лично користан? Свеједно који је одговор. Јер он, какав год био, поништава свест о заједништву, о поштовању заједничког добра, циља, идеје да ниси сам на свету, да не можеш лично ставити испред општег.

И тако, један извор, као и мноштво других грађевина и споменика по овој нашој земљи, прича причу о менталитету њеног народа који има проблем са разумевањем ко је, где живи, од чега траје и куда је кренуо. Народ који се чупа из историјских истина, а куне се у традицију, па и њу схвата само онако како му у том тренутку одговара. Народ који није хомогена маса окупљена око неке идеје, него скуп појединаца који би главу дали за своје двориште, али их суседска брига не дотиче, а општи циљ не обавезује. Народ који се куне у висине, а хода по блату, који уздиже закон, али су му у нужди драже рупе. Народ који се меша у глобално, а локално му се распада. Народ апсурда коме није јасно како је у тај апсурд упао, али не сме да тражи узрок. Јер, ако га нађе и разуме, мора много радити да свој пут исправи.

https://zelenaucionica.com/mi-nismo-narod-koji-je-ucen-i-spreman-da-postuje-nasledjeno-odricemo-ga-se-spremno-prezrivo-odbacujemo-i-prepustamo-se-sadasnjosti/

Одликаштво, дакле, даје привилегију и није никакво мерило за правилно усмеравање оних који су њиме обележени. Мислим да рад младих људи не сме бити мотивисан привилегијом, него интересовањем за проблеме и појаве у животу.

Уобичајено је међу наставницима, као и међу ученицима, да се говори о расположењу наставника и оценама које је дао. Не­кад је то расположење ведро, оптимистично, те се добре оцене дају лаке руке, некада је суморно, мрзовољно и онда они које наставник оцењује имају „злу срећу”. Ако је разред или група коју наставник испитује уопште узев слабијег знања, онда је и критеријум оцењивања нижи. Ако првих двоје-троје питаних ученика покаже висок ниво знања, онда то постаје критеријум за тај дан, за ту групу, за тај разред, те појединци, и са бољим знањем од претходне групе, добијају мање оцене.

Ствари можемо да обрнемо и да пођемо од ученика. Познато је да нека деца почну да жврљају и лоше пишу у време кад у кући има свађа или се родитељи разводе.

Знамо да „трема” може да паралише ученика тако да не одговара повезано.

Знамо да пре­мор и неиспаваност такође могу да паралишу дететову снагу, па и оно што га мотивише да се напрегне и изложи све што је на­учио. Осећање да никада не могу да науче градиво за одличну оцену утиче на то што та деца заиста ретко кад и добијају такву оцену, иако имају одговарајуће знање.

Често се дешава и то да наставник, наљутивши се на децу што су немирна, прозове оног најнемирнијег и постави му питање на које претпоставља да овај не зна одговор. Међутим, то нема ни­какве везе са знањем и сазнајним могућностима ученика.

Покушај да се избегне субјективност на тај начин што ће се у тестовима дати питања са низом могућих одговора није се по­казао довољно успешним. Тако се избегавају лоше стране интер­субјективног односа између испитивача и испитиваног, али, исто тако, онемогућава се и препознавање стварних квалитета онога ко одговара не само у погледу знања већ и кад је реч о организовању одговора, држању на испиту, образложењу одго­вора итд. Уосталом, и само састављање питања може да буде сасвим субјективно мотивисано. Питања се могу поставити тако да испитивани, у маси, покажу шта све знају, а могу и тако да се испитивани збуне те да их што више добије лоше оцене, при чему су разлози за то потпуно непедагошке природе.

Слагање питања и могућих одговора захтева и одлично поз­навање језика, као и одлично сналажење у простору. Многа деца не схватају лако редослед питања, како које треба да се зао­кружи те, изгубивши време на тим техничким детаљима, дају слабије одговоре. Уз то, понекад има по два-три могућна одго­вора, а вреднује се само онај за који испитивач мисли да је најтачнији. Који је, у ствари, најтачнији није увек поуздано. Тестови, према томе, и поред највеће пажње, могу да буду не­довољно јасни, због чега као мерило знања нису сасвим ва­лидни.

Сећам се времена када су се тестови масовно примењивали у школама, а на основу њих оцењиван је и рад ученика и нас­тавника. Оних дана када су рађени тестови у наш диспанзер долазио је већи број деце из школа са којима смо сарађивали него обично. Ствар је била у томе што су наставници децу за коју су веровали да ће лоше урадити тестове слали било где, само да тога дана не буду на настави, јер од резултата тестова зависиле су плате наставног особља и оцене виших инспекцијских слу­жби.

Када су расформиране гимназије те се приступило такозва­ном усмереном образовању у школама, у бивше гимназије дошла су и она деца која су се примарно определила за про­изводна занимања и која се нису занимала за научне области које су се до тада неговале у овим школама. На првом полу­годишту оцене су биле „катастрофалне”, по мишљењу инспек­тора и они су ишли од једног до другог наставничког колектива да их моле да снизе критеријуме „како би реформа прошла”. То је било време круте једномислеће гарнитуре власти вазалског типа, а школа је била у рукама те власти. И тако је започела тотална ерозија и оно мало објективности, па и морала. Наставници су покушавали да сачувају образ настојећи да контро­лишу своје личне ставове, потребе и расположења, што је често било безуспешно. Међутим, оцене су даване не да би се утврдило знање него, као и све што се у то време радило, из политичких разлога „да реформа не пропадне”.

Оцењивање је у суштини субјективан чин. Међутим, иако субјективно одређена, оцена сасвим објективно обележава лич­ност детета, средњошколца, студента, ударајући му печат за цео његов живот. Дете поласком у школу постаје татин или мамин ђак. Чим почну да „пљуште оцене” постаје татин или мамин ђак одликаш, или њихова срамота. Оцена сужава егзистенцијално поље сваког детета, она га битно одређује, па чак и ремети међуљудске односе у породици и школи.

Сећам се дечака од тринаест година који се трудио да по­навља јер су сви његови „мангаши из улице” понављали и није хтео да се издваја као „докторско дете”. Исто тако знам девој­чицу са дискалкулијом, која је западала у озбиљна депресивна стања, јер су је се клониле све другарице пошто су биле одличне и пазиле са ким се друже.

Посебан став и очекивања родитеља и школе стварају мента­литет одличних. Нека деца тешко подносе таква очекивања. Она у њима буде стрепњу која некада доводи до разградње њихових осећања и до менталних поремећаја. С друге стране, онај кога једном прогласе осредњим или лошим учеником, остаје увек то, негујући своју осредњост, дивећи се или пакостећи одличнима, презирући слабе, без храбрости да се сам устреми ка одличном успеху. Оцене деле дечје колективе на псеудокласе: класу од­личних (богати који владају) и класу слабих (сиротиња која је увек за нешто крива). Одлични су увек негде у власти, у пред­ставничким телима ученика, обасути похвалама и могу да буду добри и да помогну неком „слабом ученику”, а могу и да буду горди и презиру „нејаке”. Они слаби, опет, могу да буду груби према одличнима, да им се смеју и ругају јер нису вични којекаквим марифетлуцима, бежању са часова, што су „кукавице” те се клоне изгреда и слично. Ретко када школа може са овим по­делама да изађе на крај.

Сећам се, међутим, једне виспрене социјалне раднице у ос­новној школи у Каштелима, на мору. Она је радила са децом која су била проблем школе; на крају су та деца, „проблеми”, орга­низовала приредбу. Рецитовала су као и други, умели су да учес­твују у квизу, имали су лепу изложбу и лепо су певали у хору. Њихова ведрина и, зачудо, одлично понашање натерали су њи­ховим мајкама и по коју сузу на очи. Први пут је школа прих­ватила њихову децу „као људе, на прави начин”. „Први пут сам га видела данас како љепо пјева. И умије се понашат…”, рекла је једна мајка.

Оцена обележава дете и тиме га отуђује од његове властите егзистенције и гура га у ону коју му је сама наметнула. Тако се наставници често изненаде: „Зар ти, одликаш, а такве ствари радиш?” или „Ко би се томе надао од њега. Данас је заиста лепо знао”. Оценом се детерминишу способности а тој вештачкој де­терминацији робују и сама деца под сугестивним деловањем оцена као неког апсолутног обележја.

….

Ако је дете имало успешан развој до шесте године живота, то је знак да је све оно што је томе претходило: генетски програм, породица, предшколска установа, било у складу једно с другим те се развила способна личност. Између седме и десете године развијају се нове структуре и стичу нова искуства. Остварује се и нови однос са средином, посебно са социјалним пољем којим сада доминирају учитељ и школа. Ти нови услови могу да се не усагласе, да буду неприкладни и да се у овом раздобљу живота дете испуни страхом, да заостане у развоју говора, да има проб­леме у дружењу или у некој другој области. Може да наиђе и нека болест која разара основе структуре и функције битне за развој личности. Међутим, може бити све складно, што се ве­ћином и дешава. Или, ако школа покаже своје мане, породица може да помогне детету и учини га отпорним, што јој често и успева.

Ако се све заврши добро, то опет није гаранција за успешност у пубесцентном добу. И тако, када дете заврши основну или средњу школу са одличним успехом, то је награда за све што је претходило, али не гарантује да ће оно и у првом разреду средње школе или на факултету да буде исто тако успешно.

…

Пре­лази из једног у други сегмент школовања увек су шанса за нове могућности. За могућност пада, ако ученик властиту будућност сагледа као обезглављену и безнадежну, као и за могућност успеха, ако је сагледа као нешто што је у пуној снази, што је укорењено у садашњем тренутку, утврђено оним чиме се већ сада бави. Зато оцена показује само квалитет прошлости. У нај­већем броју случајева, а посебно кад је реч о најделикатнијим и најкреативнијим појединцима, оцена није никакав гарант успе­шности или неуспешности у будућности.

Ово говорим зато што желим да покажем како одличан успех тренутно, у нашим условима школовања, јесте пука привилегија. Одлична деца могу да бирају школе и факултете по жељи, друга, чак и када су талентованија, то не могу. Одлична деца добијају и нека друштвена признања, привилегију да бирају места на кон­курсима за запошљавање, док друга то не могу. Тако одликаши могу да изаберу факултет и радна места која су у моди, која обећавају бољу зараду, иако за њих немају смисла ни интере­совања. Ово знам на основу искуства у диспанзеру за ментално здравље.

Неколико студената медицине, чији су родитељи лекари, долазило је да затражи помоћ, јер су схватили да „тај факултет није за њих”. „Знате, нисам хтела да повредим маму”, рекла ми је једна студенткиња. Зато се уписала на медицину, а желела је да студира ликовну академију. Један младић је, после терапије код нас, прешао на историју. Други, чији су родитељи били профе­сори којима је било „доста те професорске беде, малих плата, деце која нису ни заинтересована за све што им се чини…”, на њихову сугестију уписао се на електротехнику „да буде инже­њер (то се данас тражи и у свету), па да коначно буде свој човек”. Младић је заиста био талентован за математику и вредан, али је исто тако био талентован и за музику. Компоновао је и добијао награде. „Куд сам га терао у ту музичку школу” вајкао се отац. „Хтео сам тако, да мало и свира, због друштва. Знам како је то кад смо на мору, на летовању, па узмем мало гитару сви се окупе око мене… Нисам ни знао на шта ће све оно изаћи.” Младић је упућен у диспанзер због емоционалних проблема који су ишче­зли чим је примљен на конзерваторијум.

Одликаштво, дакле, даје привилегију и није никакво мерило за правилно усмеравање оних који су њиме обележени. Мислим да рад младих људи не сме бити мотивисан привилегијом, него интересовањем за проблеме и појаве у животу. Мотив учења и рада уопште не би смео да буде став: желим да будем, да постигнем, него желим да одгонетнем, сазнам, урадим. Докле год будемо учили омладину да су циљ школовања привилегије и добра плата, дотле ће свако моћан, а зао и лош, моћи да уце­њује ту нашу децу и после, кад одрасту и заузму позиције у друштву, нудећи им ситан ћар или одузимајући им неку освојену привилегију.

Милица, девојчица из мањег града, симпатична, ведра, миље­ница школе, одликаш, уписала се, у једном од наших великих градова, у средњу школу и интернат. Тамо се нашла међу врсним математичарима и хемичарима, пристиглим из свих крајева земље, а посебно из основних школа великих градова у којима постоји оштрија конкуренција и између деце и међу школама. Уложен рад није давао резултате као раније, јер су њена основна знања била мања. Почела је више да ради да се „не би обрукала”. Добила је писмо од бивше разредне у коме јој она жели све најбоље и нада се да ће „осветлати образ” њиховој школи. Ро­дитељи јој пишу у истом стилу, желе јој успеха и знају да он неће изостати. У првом тромесечју добија углавном тројке. На пис­меним задацима добија и прве слабе оцене. У то време се по­јављују главобоље, мука у стомаку, мрзовоља, туга, губитак апе­тита. Почиње да иде од лекара до лекара, јер једино болест може да буде разлог неуспеха, а да се при том не доживи срамота због пада. Тако је та ведра и симпатична девојчица дошла на наше психијатријско одељење сва суморна, са идејама о самоубиству. Проблем је, наравно, био пролазан. Откриће истине о томе до­живела је тешко и бурно. Верујем да је после тога ведро и ус­пешно завршила средњу школу не тежећи томе да буде „скроз одлична”.

Од оцене се очекује да буду „стимулативне за децу”. Поставља се питање на који начин. Да ли она треба да има улогу ловоровог венца са грчких олимпијада? Да ли се успех може мерити за­вишћу других? Сетимо се како је чак и један победник на олим­пијским играма, Кимон, убијен из зависти, а његови су побед­нички коњи заклани. Или се, можда, оцена уклапа у схему гладијаторских борби? Тамо је најбољи био онај који би другога оборио на плећа, а по потреби и убио. Ако оцена подстиче на такмичење, а доноси привилегију, онда је привилегија мотив такмичења. Тиме се млади припремају за полтронске улоге у друштву, а рад и знање постају само средство, а не циљ живљења. Циљ је онда на другој страни, на страни супротној животу, јер привилегија фиксира живот и гуши га. Она буди сујету у привилегованом, а завист у онима који то нису. Она изазива мржњу према онима који брже напредују ка врху пирамиде при­вилегија, а онога ко допре горе испуњава страхом да ће га одатле скинути, због чега уништава све оне који га могу угрозити.

Оцена, дакако, има још једну улогу. Она треба приближно да одмери успешност развоја сваког појединог детета. Она треба да му покаже колико је напредовало у односу на оно што је раније знало. Тако, заједно са дететом можемо да пратимо његов раз­вој, да га приближно објективизујемо и да му омогућимо да и оно само има увид у тај развој. Једино тако оцена може да буде мотив за рад, за стицање знања, за овладавање вештином.

Мислим да педагогија мора да одустане од тога да припрема децу за неки тамо двадесет први век, да не сме да буде „класно одређена”, „национално обојена”, да мора да се окане тих хи­мера. Она мора једном постати педоцентрична до те мере да се оспособи да прати развој детета, да му пружа додатне инфор­мације, да увежбава и развија у њему оне способности које оно има или које се у њему наслућују. Фронтални приступ, такми­чарство, потхрањивање сујете, супарништва и зависти међу младима морају се једном превазићи и бацати на отпад заједно са тенковима, атомским бомбама и једноумљем. Педагогија би морала, идући под руку са менталном хигијеном, у томе да предњачи.

Проф. др Светомир Бојанин, одломак из књиге „Школа као болест“

https://www.detinjarije.com/dr-bojanin-dokle-god-budemo-ucili-decu-da-su-cilj-skolovanja-privilegije-i-dobra-plata-dotle-ce-svako-mocan-a-los-moci-da-ucenjuje-tu-nasu-decu/

Српска Православна Црква и Институт за трансфузију крви Србије позивају вас да се придружите добровољним даваоцима крви који ће у суботу, 19. јула, моћи да је дају у порти храма Светог Преображења Господњег у насељу Видиковац од 9 до 14 часова. „Даваоци крви се не вреднују по броју давања, већ по животима које поклањају“, поручују организатори акције.

Извор: Радио Слово љубве

Ривалство међу браћом и сестрама је уобичајено међу децом, посебно када се непрестано боре за пажњу родитеља. Међутим, честе свађе можда ипак нису лоше вести!

Као родитељи који се боре са свакодневним свађама и препиркама деце сигурно сте покушали да спречите ривалство међу браћом и сестрама. Сви желимо да ублажимо и избегнемо породичне сукобе на било који начин како би оба детета била задовољна. Али колико је само исцрпљујуће када се то дешава из дана у дан!

Ипак, постоји нешто утешно – нова студија је открила да браћа и сестре који се свађају током детињства заправо боље се сналазе у каснијем животу. Научници из Центра за породична истраживања Универзитета у Кембриџу открили су да свађе између браће и сестара заправо повећавају друштвене вештине, речник и развој, као и да негују такмичарски дух.

„Када се деца свађају, моје истраживање показује да они заправо имају користи од сукоба. Родитељи који су исцрпљени сталним препиркама међу децом требало би да се утеше чињеницом да њихова деца уче важне друштвене вештине. Млађа браћа и сестре имају боље резултате на нашим тестовима. Докази сугеришу да у многим случајевима деца брже могу разумети друштвене односе управо због ових интеракција са браћом и сестрама“, рекла је професорка Клер Хјуз, једна од научница у тиму који је спровео студију.

Студија је анализирала 140 деце током петогодишњег периода, а укључивала је видео снимке деце у интеракцији са члановима породице, пријатељима и странцима. Откривено је да браћа и сестре могу имати дубок утицај на друштвене вештине детета, чак и ако је њихов однос „мање срдачан“.

Док блажи облици сукоба имају благотворан утицај на развој у детињству, пројектни тим ипак упозорава да континуирано ривалство може довести до проблематичног понашања и проблема са изградњом односа касније у животу.

https://zelenaucionica.com/dete-koje-se-svadja-sa-bratom-i-sestrom-bolje-se-snalazi-u-zivotu-kaze-nauka/

Данас је нарцисоидност добила један пежоративан призвук. При самом помену нарциса ми нужно мислимо на нешто негативно, погрешно, лоше, каже у поткасту Мамазјанија дечји психијатар Роберто Грујичић.

И заиста, нарцис је стопостотно негативан појам у свакодневном говору. Грујичић, пак, тврди да не треба тако посматрати ствари.

”Људи не знају да постоји нешто што се зове ’здрава нарцисоидност’ или, ако хоћете да блаже звучи, самоувереност. А шта је то друго него једна нарцистичка црта која нас гура и стимулише ка успеху? Као што није свака анксиозност патолошка, односно није сваки страх патолошки, већ постоје и нормални страхови, исто тако постоје и нарцистичке црте и нарцистичке одбране које су у психологији познате као неки од најјачих елемената наше личности помоћу којих ми стремимо ка успеху.” – објаснио је Грујичић.

Међутим, додао је, психолози и психијатри се веома забрину ако код особе посумњају на нарцистички поремећај личности. А то је већ нешто друго.

”Углавном када људи говоре о нарцисима, о томе се ради. О поремећају личности и психопатији. Ми, у суштини, као друштво идемо ка нечему што се зове нарцистичко доба. Култура маркетинга, медија, продаје било чега што се упарује са лепотом. Срећа је постала императив и ти ако ниси срећан, готово да ’ниси нормалан’.” – истиче овај психијатар.

У раду с децом и родитељима, каже, веома често доживљава ситуацију да му родитељи кад уђу у ординацију одмах кажу: ”Докторе, моје дете је високо интелигентно”.

”На то ја кажем добро, хајде да видимо шта оно може, шта не може. На крају се испостави да је то дете од, на пример, седам година, које решава сложеније аритметичке задатке, али и даље носи пелене. Ту сад треба да се запитамо – да ли је то дете интелигентно? Јер, постоје различите врсте интелигенције. Оно како ми сада меримо интелигенцију показује само тренутни пресек стања, оно како је то дете САДА решило неки тест. Али тај резултат, тај фамозни IQ не осликава свакодневно функционисање неке особе.” – каже Грујичић.

Додаје да, гледајући децу како вешто у најранијем узрасту баратају новим технологијама и проналазе цртаће које желе на Јутјубу, родитељи себе на неки начин теше и уверавају да је то доказ да је дете интелигентно иако оно, можда, још и не говори.

”То су начини на које родитељи покушавају да пронађу и надоместе неки недостатак и то су те наше нарцистичке црте које носимо и потпуно је ок. Али постоји други пробрем, а то су нарцистички родитељи који имају управо тај малигни нарцизам.” – објашњава психијатар.

Каже да је познато да су нарциси усмерени на себе, без емпатије за друге, црпе од других све што је за њихову корист.

”Али, оно што се заборавља јесте да и ти нарциси добију децу. И то онда постаје језиво. Сви оне клишее за које смо чули а везују се за родитеље нарцисе, заиста су истинити. Дете је добро само док остварује амбиције родитеља, док осваја медаље, док иде на такмичења… Па се та деца толико упињу и иду ван својих капацитета да би импресионирали тог родитеља. Јер детету је, рекли смо, најважније на свету да га родитељ воли. А родитељ никад није задовољан и ту је једна провалија у коју дете тоне…” – казао је Грујичић.

Истовремено, мањак емпатије који је једна од главних особина нарцисоидних родитеља спречава их да уоче и препознају тугу и бол коју наносе свом детету.

”Они не препознају базичне емоционалне потребе свог детета. Они да препознају да је њихово дете ОЧАЈНО због тога што они нису срећни због њиховог успеха, они би стали. Али не препознају. То су они родитељи који од самог старта нису посвећени том детету. Они неће да жртвују своје слободно време за игру с децом, ангажоваће дадиље или баке, али траже резулзтат и за тај резултат преузимају заслуге.” – објашњава овај дечји психијатар.

Каже да никако није против тога да родитељи кад добију дете угоде себи и пронађу време за изласке или хобије, али би, на почетку, ипак требало да имамо у виду да је то наше ноћно устајање детету потребно и да је време које му посвећујемо у том првом периоду од великог значаја за његово напредовање и емоционално здравље.

”Али, нарцистички родитељи се ничег не одричу. Они уживају у пажњи коју добијају због успеха који остварује њихово дете. Храни се тај его. А онда, то дете одрасте и постане можда боље, лепше, успешније од родитеља. И ти видиш ситуацију, у пракси, на пример дођу мајка и ћерка, а ћерка постаје лепша од маме која је нарцис и која то не може да поднесе. Ту се појављује суманута слика замене улога, где се мајка понаша као дете јер је озбиљно љубоморна на своје дете. И то је озбиљан проблем у породици који се врло тешко лечи.” – тврди овај психијатар који се и бави заштитом деце од злостављања.

Говорећи о малигном нарцизму, овај психијатар открива да се он у литератури дефинише и као ”корпоративни нарцизам” јер су то људи који су на високим функцијама у великим компанијама, утицајни политичари, они који управљају великим количинама новца или људи на једној страни, а не могу да интерреагују са својим сопственим дететом. То се, тврди Грујичић, често дешава.

Како је објаснио, постоји и друга врста нарцизма, који у психијатрији зову вулнерабилни, односно осетљиви нарцизам.

”То су најчешће, када је реч о родитељима, жртве. Преузимају ту улогу, па се може чути у њиховом окружењу како за њих говоре ’изиграва жртву’. Иако се верује да није тако, то су заправо врло моћне позиције које такви родитељи често користе за манипулацију. А ако неко може да препозна такве особе, то су деца, адолесценти пре свега. Без грешке их ’намиришу’ па дођу и кажу вам ’моја мајка стално изиграва жртву, не могу више да је слушам’. И онда настаје тај конфликт где мајка поставља ствари тако да је она све радила за своје дете, и чисти и пази и нуна и све даје, а ти не можеш да се вратиш кући на време, него касниш. И замислите онда тај конфликт у адолесценту, који стварно почиње да мисли да чини неко зло тој жени. И такав однос у породици обично се заврши на два начина. Или апсолутним прекидом или тиме да дете постане такво исто, да преузме тај образац и исти проблем онда има у својим односима које ствара кроз живот.” – истакао је Роберто Грујичић, иначе дечји психијатар на Институту за мајку и дете.

И тако деца нарциса, каже овај доктор, постају или такође нарциси, или црне овде у породици које неће да играју по задатим им правилима.

”То су обично заиста она паметнија деца која успеју да прозру такве родитеље и од њих да се дистанцирају, али се онда отвара један пут на ком они врло често утеху траже у психоактивним супстанцама, ризичним ситуацијама, лошим односима.” – објаснио је Грујичић.

https://zelenaucionica.com/dr-grujicic-roditelji-narcisi-ne-mogu-da-podnesu-kad-njihova-deca-postanu-lepsa-i-uspesnija-od-njih-tu-se-pojavljuje-sumanuta-slika-zamene-uloga/

Како да прихватимо себе? Јер, ми смо православни. А то значи између осталог и то да смо дужни да детаљно испитујемо себе на тему греха. Ако прихватамо себе, зар то неће бити исто што и попуштање свом греху, својим страстима? Ето зашто је толико важно да се ова тема детаљније размотри.

Ми се учимо да љубимо ближњег, трудимо се да изградимо односе са Богом. Речи о томе да претходно не заволевши себе нећемо бити у стању да волимо било кога, већ су постале уобичајене… Међутим, врло је вероватно да проблем сопственог прихватања остаје за многе од нас заиста неразрешив проблем. И он се показује кроз противречан, поларни однос према себи.

Са једне стране, постоји незадовољство собом, одсуство прихватања себе, огромна захтевност усмерена ка себи; одсуство умећа да истрпиш себе онаквим какав си сада, управо у тој конкретној ситуацији, у том конкретном тренутку свог живота…

Са друге стране, ту је наша изненађујућа особина да будемо сујетни и да се поносимо најништавнијим достигнућем, успехом; ту је непрестано стремљење да о себи чујемо нешто лепо и пријатно, стремљење да на нас обраћају пажњу, да нас хвале, да нас цене, поштују…

На први поглед у томе нема ничег лошег. Ми желимо да се мењамо. Ето, желимо да будемо бољи, значи тако би требало и да буде: зато је критика на свој рачун непрестана и сурова… Важна је и „повратна информација“, то јест, мишљење других о нама… Међутим, у таквом прилазу постоје одређене замке или подводно камење за које треба да знамо. И управо оно квари сву слику и трује човеку живот. И не само да трује, већ и успорава, не дозвољава нам да се крећемо напред.

Често се код православне особе формира одређена идеална слика о себи – добра, правилна, успешна у свом духовном развоју, можда и просто, успешна у животу. И последично постоји стремљење да се одговара тој слици. Заиста, прилазећи вери, у неком тренутку смо постали свесни да смо један део свог живота живели без Бога, да смо живели неправилно. И разумљиво је да желимо да што пре исправимо све и да живимо другачије. Али нам из неког разлога то не полази за руком. Не успева нам да увек чинимо оно што желимо, оно што сматрамо правилним. Ето, и апостол Павле пише: „Добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним… Ја јадни човек!“

Шта се дешава? Треба да упамтимо да је за нашу промену потребно време. Људска психа поседује инерцију. И снага ове инерције је велика. Наша свест не може брзо да се преуреди, колико год ми то желели. Управо нас наша гордост, наша сујета подстичу да очекујемо брзи резултат. Међутим, тако нешто није могуће. Да би промена била трајна, да би се измене догодиле на свим нивоима, потребно је време. У највећој мери, ако мислимо на хришћански преображај личности, за овај процес је потребан цео наш живот.

Постоје још и духовни разлози за ово. Што значи да у томе постоји и одређени смисао. Ако бисмо брзо добијали све што желимо, између осталог и промене на духовном нивоу, да ли би то било корисно за наше душе? Да ли бисмо почели да се гордимо својим даровима?

Ето зашто наша измена неће бити брза. Проћи путем промена једнако је подвигу. Реч „подвиг“ Свети Оци су тумачили као „по-кретање“, то јест, подвиг се не дефинише као порив, као вољни напор у смислу неког појединачног чина. Подвиг је управо лагано, постепено кретање ка зацртаном циљу. Ово кретање ће неизоставно бити повезано са искушењем „силаска са пута“. И ако бисмо причу о блудном сину (Лк. 15 гл.) узели као метафору, суштину подвига представља – пут назад.

Међутим, постоји и део пута који представља пут повратка у „Очев дом“. И то је најтежи и најодговорнији део пута. Обично сви обраћају пажњу на онај део пута који је довео блудног сина да стања духовне глади. Постоји заблуда да је довољно само доспети до тачке када се појављује жеља да се живи другачије и да је тиме све решено. Међутим, није тако. Управо ту све и почиње. Тешкоће се крију у томе што се од човека захтевају сасвим друге особине, другачије навике да би прешао пут назад. У питању су ресурси духовног поретка. Јер захтева се да се пређе пут назад, да се прође до тренутка када ће сусрет са Оцем за нас постати очигледан и несумњив, када ће све сумње, засноване на нашој малодушности остати иза.

Пут ка Богу никако не може да буде брз. Управо на овом путу се формира наш однос са Њим, снажи наша вера… Управо овај пут и представља пут унутрашње трансформације личности – то јест, динамички процес психичких и духовних измена у човека.

На стадијуму појаве намере да се „врати назад“, човеку је важно да зна да је смер пута изабран правилно. То нам омогућава да се оснажимо у намери и да сачувамо мотивацију да наставимо пут у тренуцима када нас буду побеђивале сумње. Од нас се захтева да у сваком случају настављамо овај пут, без обзира на сва искушења.

Једно од искушења је и очекивање брзих резултата. Тако нешто се не дешава. Нећемо моћи да избегнемо „регресију“ (термин у психотерапији, који означава кретање уназад). Говорећи језиком светоотачке аскетике, човек не може да пређе пут без падова. И овде је најважније одустати од очекивања да се падови могу избећи. Разумевање овога ће нам дозволити да престанемо да се бојимо пада. Што значи да ћемо престати да доживљавамо стање „регресије“ као показатељ да смо сишли са пута. Регресија је нешто нормално. Он само представља понављање пређених лекција, да тако кажем, памћење научених лекција, призив да будемо свеснији, да развијемо пажњу ка свом „унутрашњем човеку“, да развијемо толико неопходне духовне особине као што су смирење и трпљење…

Схватање карактера унутрашње динамике развоја личности нам омогућава да не дозволимо помислима унинија (чамотиње) да овладају нама. Оне, ове помисли ће обавезно стремити да овладају нашом свешћу, да сиђемо са пута, чак и да се одрекнемо да идемо њиме даље… Иако у различитим облицима, оне звуче отприлике овако: „све је узалуд, ништа нећу успети, све је бескорисно, зашто је код мене баш све тако тешко? Зашто је код других људи другачија ситуација? Живот је прошао узалуд, ништа не може да се исправи више, касно је већ да се почиње било шта…“

Овде треба подсетити да Свети Оци помислима називају не само мисли, већ и емоционална стања која су непосредно повезана са овим мислима. Ово је веома важно знати. Ради се о томе да човек не може имати мисли одвојено од стања. Не слушамо често узалуд фразу да је мисао материјална, да мисао поседује енергију… У нама је све повезано и све подлеже утицају. У овом случају, то се тиче мисли, осећања и поступака.

Свака мисао је увек испуњена нашом психичком енергијом. И ако дозвољавамо горенаведеним мислима да ојачају у нашој свести, оне ће обавезно доводити до унинија (чамотиње). А униније (чамотиња) је стање људске душе без Бога. У унинију (чамотињи) остајемо сами са собом, лишавамо се подршке Божије. Није случајно да се стање унинија (чамотиње) сматра једним од грехова. Јер управо тада, хтели ми то или не, ропћемо против Бога, одричемо веру у Божији промисао о нама. Ми почињемо по своме да тумачимо догађаје који се са нама дешавају. Испоставља се да се добровољно окрећемо од Њега, одричемо се Његове подршке и бриге. А управо је корен проблема у томе што смо у неком тренутку одустали да истрпимо себе, умисливши да смо већ дужни да будемо другачији.

Заборављамо да људска душа узраста пролазећи кроз невоље, другим речима, кроз падове (за нашу гордост нема веће жалости него да прођемо кроз пад). Зато је за духовно исцељење личности пад неопходан. Међутим, ово не значи да треба остати у паду, боравити у њему. Не, неопходно је устати, не препуштајући се осећању самосажаљења, док страст унинија није завладала нама. Принцип је једноставан и јасан: „пао си, устани“. И никако другачије. И ако нам пође за руком да ово упамтимо, научићемо да се спокојније односимо према својим „падовима“. То значи да ћемо прихватати себе и као неуспешне, као оне који чине грешке, који поступају глупо и неразумно. Све је ово искуство. Јер да бисмо заиста дошли до схватања хришћанства, до његовог дубоког, унутрашњег разумевања, морамо да прођемо пут „блудног сина“. Другим речима, осуђени смо на истинско, опитно познање себе, људи и Бога. А то се увек одвија управо на овај начин. Ето зашто је хришћански пут – пут крста.

Радује то што у неком тренутку човек на најдубљем нивоу почиње да буде свестан овога. И управо то и јесте тачка од које је могућ пут стицања вере, такве вере која постепено почиње да нас снажи и помаже на нашем животном путу. Не, проблема неће бити мање, неће бити мање ни жалости. Једноставно ће се наш однос према њима изменити. Страх ће отићи, узнемиреност, ропот… А то је најважније. И заједно са тим, измениће се и однос према себи. Доћи ћемо до схватања суштине хришћанске љубави, а између осталог, то се тиче и љубави према себи. Такви појмови као што су љубав према себи, љубав према ближњем, љубав према Богу – све то има заједничку основу. И ако нисмо у стању да истрпимо ближњег, то на крају говори о томе да нисмо у стању да мирно и трезвено понесемо и сопствене немоћи…

Испоставља се да нам је важније да пред Богом не будемо какви јесмо; јако нам је важно пре свега да изгледамо, да се показујемо. Што значи да правих односа са Богом онда нема. Међутим, ми опет и опет настављамо да јуримо напред, у свом стремљењу да се правимо, а не да будемо. И ништа не полази за руком… Нас заустављају, нас успоравају. Богу је важно да прођемо цео пут нашег духовног узрастања доследно и постепено, да се одрекнемо непотребних улога и маски, да научимо да будемо у контакту са Њим отворене душе. Док се не пређе довољан број лекција, док се не заврши целокупан „рад на грешкама“, Бог ће нас увек враћати назад. Ово значи да је потребно са радошћу и смирењем примати све лекције, захваљивати Му за Његово стрпљење и љубав према нама.

И тада већ постепено долазимо до веће свести, до тога да појмови као што су трпљење, смирење, врлина расуђивања, за нас нису више само термини из светоотачких текстова, већ важно и корисно искуство. Ослањајући се на то, ми стичемо способност да већ не тугујемо толико горко у својим падовима.

Можда ће настати тренутак када ћемо схватити смисао речи светог Луке Војно-Јасенецког: „Заволео сам страдање“ (тако се зове једна од његових књига). И наравно, не ради се овде о мазохистичкој љубави према страдању… Оно о чему је говорио преподобни Серафим Вирицки у својој књижици „То од Мене долази“, у неком тренутку нашег живота ће нам постати јасно, јер ће та знања одговарати нашем искуству. Међутим, за ово је потребно време. И потребно је да наставимо наш пут.

Требало би, међутим, да запамтимо да је живот сваког човека јединствен и да је једна од важнијих разлика у искуству савременог човека од искуства горепоменутих Светитеља у томе да у удео човека нашег времена у великој мери долазе другачија страдања. Ја би их дефинисала као страдања неуротског карактера. Вероватно се свако време карактерише својим особеностима, између осталог и особеностима хришћанског подвига. Међутим, у сваком хришћанском путу сваког човека, човека свих времена, увек постоји нешто заједничко…

Овај текст бих желела да завршим речима да би било добро да чешће размишљамо о томе на који начин наша гордост и наша сујета стоје на путу прихватања себе. И не да само размишљамо. Већ да сваку такву ситуацију у свом животу размотримо пажљиво и искрено. Можда ће нам то помоћи да се према себи односимо са већим стрпљењем и са одређеним степеном хришћанске љубави.

Јер хришћанства нема без љубави… Између осталог и љубави према себи.

aутор: Марина Легостаева

извор

Укупан број ученика у Србији у последњих 10 година смањио се за невероватних 50.000, показују подаци Републичког завода за статистику, преноси Блиц. И ове године имали смо мањи број уписаних ђака у односу на претходну школску годину, а стручњаци предвиђају да ћемо тек у будућности видети праве проблеме, јер је 2023. године живорођено никада мање деце.

Мирјана Гашић, портпарол Уније синдиката просветних радника Србије, коментаришући за „Блиц“ како се то одражава на број одељења, истиче да ако бисмо погледали годину за годином, увек је тај пад присутан.

Напомиње да је, када је у питању формирање одељења у школама, Министарство пре годину и по дана донело једну измену, да се смањи број ученика по једном одељењу. Тај број је годинама ишао званично до 30. Сада је тај број ограничен на 28, али сматра да би тај број ђака морао бити највише 24, чак са тенденцијом смањења, до 20 ђака у одељењу.

– Ово питање тиче се квалитета рада у образовним институцијама, зато што деца која су рођена у протеклих 10, 15 година јесу деца која припадају новијој генерацији којој је неопходна повећана пажња, васпитна пажња. То су деца која су иначе усмерена на много различитих изазивача са стране. Реч је највише о технолошком развитку, али не само то. Тенденција у васпитавању деце и усмеравање читавог васпитног процеса само на задовољавање њихових основних потреба довели су у васпитном смислу до тога да ми данас радимо са ђацима који нису спремни да тако лако у великој групи и за кратко време усвајају неке једноставне садржаје, које су њихови родитељи или старија браћа и сестре могли са лакоћом да раде. И да бисмо досегли квалитет рада у образовању, морамо да инсистирамо на томе да нам те групе буду мање – наводи.

Мирјана Гашић каже да се, када је у питању сама школа, највише осећа проблем у руралним срединама, у подручним, истуреним одељењима основних школа која се гасе.

Интересантан је податак Завода за статистику да је број ученика у приватним школама од 2015. до данас дупло већи. Мирјана Гашић каже да, самим тим што смо се као друштво укључили у европске стандарде, ми смо се још пре скоро две деценије први пут упутили ка приватном образовању као једној могућности која се нуди родитељима када своју децу желе да усмере на неку другачију образовну политику.

– Приватних школа има све више, оне просто постају популарне у оним срединама у којима родитељ жели да му дете добије специфичну врсту образовања, рецимо на другом језику, али са друге стране, има их тамо где се уочава потреба да се неки профили прошире, уписне квоте тих профила, а држава прописује одговарајући број одељења. На пример, имате средине у којима се у медицинским школама, а знамо да су оне веома популарне и да их последњих година уписују изузетно квалитетни ђаци, тај праг уписа подиже. И паралелно са тим, они ђаци који показују жељу да заврше ту школу, а не успевају да упишу државне, одлучују се за приватне школе – појашњава наша саговорница.

Занимљиво је да је, према подацима Завода, број ученика који уписују гимназије исти у последњој деценији, а да је за трећину повећан број ученика који уписују трогодишњу школу. На питање да ли се то Србија враћа занатима, наша саговорница каже:

– Недавно сам наишла на један такав податак да гимназија почиње полако да губи битку пред, да кажемо, стручним школама. Сви су покушавали да се образују у смеру, рецимо, економских, медицинских, технолошких, информационих технологија, а онда смо ми на терену осетили велику потребу за стручним квалитетним занатским кадром који је код нас апсолутно дефицитаран. Покушате ли да пронађете неког квалитетног мајстора који се одлично разуме, на пример, у електроинсталације, можете наићи на велику потешкоћу. – тврди Гашић.

Истиче да наше школе генерацијама граде и образују изузетне младе стручњаке.

”Школе су нам расадници најбољих ђака, највећих талената. Ми можда данас боље знамо имена неких старијих научника, али ако бисте посматрали савремену ситуацију у свету науке, медицине, технике, ви бисте могли да пронађете много имена великих, успешних и лекара и научника из било којих области који потичу из наших школа. Тако да наша школа у том приступном смислу врло квалитетно парира европским и свим другим светским школама.” – истиче Мирјана Гашић.

Она тврди и да Европа тражи од нас стручну снагу зато што нема своју – наше лекаре, медицинске сестре, возаче, браваре…

– Они знају да са нашег терена долазе изузетни млади образовани људи и то је оно што бисмо ми као држава морали да урадимо, да задржимо висок квалитет и ни на који начин не попустимо у квалитету – каже за крај разговора Мирјана Гашић.

https://zelenaucionica.com/u-poslednjih-10-godina-broj-djaka-u-srbiji-opao-za-neverovatnih-50-000-broj-zivorodjene-dece-2023-manji-nego-ikad/

Широм Србије су 7. и 8. јула регистроване стотине пожара, а неки подаци кажу да их је и више од 600. Према првим информацијама, страдалих нема, али има повређених.

Најугроженија су подручја око Прокупља, Куршумлије, Житорађе, Блаца, али и Бора, Зајечара и Крагујевца, па је у овим општинама проглашена и ванредна ситуација.

Нека села пламен је у потпуности прогутао, велики број људи остао је без домова, а још је више оних којима су изгореле штале, њиве, воћњаци. Материјална штета је огромна, а у санирању последица и спречавању даљег ширења ватрене стихије неопходна је ПОМОЋ свих нас.

Студенти готово свих државних универзитета већ су на терену и активно помажу у гашењу пожара, а помоћ се прикупља у зградама појединих факултета.

Шта можете урадити ако желите да волонтирате

Заинтересовани волонтери могу се јавити:

– Штабу за ванредне ситуације општине Куршумлија на број 027/381-383

– Ситуационом центру општине Житорађа на 027/8362-550

– Волонтери за рад у Блацу, на телефон 064/284-0624

– За Прокупље, контактирајте 060/345-2151

Најпотребнији су:

– Возила за превоз људи и воде

– Искусни волонтери обучени за рад у подручјима захваћеним пожаром

– Пољопривредници са прскалицама

– Добровољци за различите оперативне послове

Шта ако желите да донирате?

Просторије Црвеног крста у Куршумлији отворене су 24 часа сваког дана за донације. Број телефона је 060/160-6860

У Прокупљу, донације се прикупљају у мобиленду, а број телефона за контакт је 061/612-6080

Ако сте из Ниша, донације у новцу или роби можете однети на Филозофски факултет у овом граду.

Београђани своје донације могу оставити у просторијама Института Силос, на адреси Др Суботића 15, где ће донације преузимати студенти Медицинског и Стоматолошког факултета Универзитета у Београду.

Такође, током данашњег дана ће на више локација у граду бити организоване сакупљање донација. Збор грађана Вождовца ће у данас, у среду 9.7, у периоду од 17 до 21 час прикупљати донације на следећим локацијама:

– плато испред Саобраћајног факултета

– плато испред Бањичке пијаце

– Факултет Ветеринарске медицине

– Испред Макси маркета код Хотела Србија

Студенти Универзитета у Новом Саду такође прикупљају донације које можете однети у просторије Филозофског Факултета у овом граду.

Шта је најпотребније

Ако можете и желите да донирате, на поменуте локације донесите:

– флаширану воду

– конзервирану храну

– основне животне намирнице

– средства за хигијену

– постељину и ћебад

– опрему за гашење пожара

– алат за сечење растиња и шуме (секире, тестерице…)

– заштитне рукавице, маске, одећа отпорна на високе температуре

– прва помоћ

– гас-маске

https://zelenaucionica.com/u-srbiji-bukte-pozari-evo-kako-mozete-pomoci-i-gde-se-sve-studenti-i-zborovi-danas-prikupljaju-donacije/

Награда „Ученик генерације“ има вишедеценијску традицију. Ова ласкава титула додељивана је и у бившој СФРЈ.  

Не знам каква је била процедура осамдесетих година прошлог века, мада верујем да је слична актуелној. Данас постоје прописи за доделу диплома „Вук Караџић“ и „Доситеј Обрадовић“ које је установило ресорно Министарство, али одлуку о томе ко ће бити ученик генерације доносе наставници руководећи се критеријумима које одређује Статут школе. Неке школе фаворизују петице и постигнућа на такмичењима, док је другима важније да је ученик, поред одличних резултата, редовно учествовао у различитим ваннаставним активностима. 

Прилично често се дешавало, и још увек се дешава, да избор Ученика генерације постаје полигон за испољавања личних сујета и амбиција не само родитеља, већ и просветних радника, тако да није лако носити ову ласкаву титулу, посебно осетљивијој деци јер увек има оних, било да су у питању њихови вршњаци или одрасли, који мисле или јавно говоре да је ђак генерације требало да буде неко други.

По мени, било би делотворније, из много разлога, увести титулу „Друг или Другарица генерације“ коју би понео неко ко је био солидаран, саосећајан, увек спреман да помогне – неко ко је допринео бољој атмосфери у одељењу и целој школи. Одлуку би доносили ученици. Мислим да би то био добар мотив за враћање правих вредности. Ако је неко ђак генерације, то му неће донети додатне поене за упис у средњу школу или на факултет, нити би их добио ни друг/арица генерације. Све у свему, верујем да би се ова друга титула понела са много мање терета и више радости. 

Аутор: Марина Раичевић, професор енглеског језика из Бора

https://zelenaucionica.com/kako-se-dodeljuje-laskava-titula-djaka-generacije-u-nekim-skolama-vazne-su-samo-ocene-i-nagrade-u-drugim-nesto-vise-od-toga/

Први начин на који Црква учи децу да поштују родитеље је да буду захвална за све што су родитељи за њих жртвовали и што су им дали. Али да ли смо сигурни да за децу жртвујемо и дајемо све што им треба? Улога родитеља није ограничена на предавање генетског материјала и дељење плате, крова, хране и мало пажње; то су основне ствари. Свето писмо каже: «Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника» (1 Тим 5:8). Другим речима, физички се старати о детету није ништа племенито; то није чак ни потребни минимум. Још једном, оно што је преко тога потребно је да будемо родитељи у Господу.

Црква такође каже да би деца требало да нас поштују тако што ће пратити наше вођство. Али да ли их ми водимо? Ако их водимо, да ли их водимо правим путем – Божијим? У цркви, поштујемо старије макар зато што су дуже ту и што имају више искуства као хришћани. Чак и као одрасли, имамо потребу да увек будемо окружени онима који су духовно напреднији од нас, ако ни због чега другог, макар због њиховог искуства. Чак и свештеници и монаси имају духовне родитеље који их воде путем Господњим, помажући им да остану на правом путу. Ако је одраслим хришћанским мирјанима и свештеницима потребно овакво руковођење у вери, колико је тек онда оно потребно дечијим душама на које је тако лако утицати и обликовати их!

Упркос томе, неки родитељи и даље не виде потребу за правилима.

Понекад мислимо да ће резултат попустљивости према деци бити да се деци више свиђамо, али на крају попустљивост доноси супротан ефекат. Деца која расту без дисциплине тешко схватају одговорност за своје понашање. То је зато што они науче да имају дозволу да раде шта желе без последица. Такво родитељство не само да одбацује поштовање које Бог хоће да према нама имају наша деца, већ такође одбацује и било коју шансу да буду послушна у школи, у каријери, у друштву и, пре свега, Богу. Ако се не побринемо да их научимо како да буду послушни код куће, неће имати много прилике да то науче негде другде, осим можда светих искустава које добри Господ ставља на њихов пут из своје превелике милости и јер жели да им да другу прилику – али чак и тада не постоји гаранција да ће они послушати. Опуштено родитељство као резултат даје децу која имају опуштене моралне компасе. Ако нам је филозофија “нека га”, тако ће и бити. Како мислимо да нас поштују као родитеље, ако се ми не понашамо као родитељи?

С друге стране, уколико поставимо границе деци док су још мала, неће бити потребе да их присиљавамо да се боље понашају кад буду већа. У причама Соломоновим 22:6 пише: « Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари». Немогуће је силом проузроковати светост, али ако од почетка на правилан начин одгајамо децу она ће волети Бога и желети да буду света. Неће бити никакве потребе за присиљавањем. Као што сви ми можемо да потпаднемо под власт лоших навика, тако исто и добре навике имају свој начин да се прилепе на наш карактер. Ако одредимо границе деци, уколико су те границе разумне и корисне њиховим душама, те границе и добре навике ће временом постати део њихове личности. Када одгајамо децу да нам буду послушна у Господу, аутоматски ће са тим доћи и природно хришћанско поштовање.

Догађа се, такође, да неки родитељи успостављају детаљне системе правила у нади да ће их деца испуњавати, али се притом они сами не труде да та правила испоштују. Ово штети скоро исто колико и потпуно непостојање правила.

Без обзира на то колико смо ми добри родитељи, наша деца ће правити грешке. Понекад ће то радити јер су незрели и имају лошу процену. Понекад, врло добро ће знати да је то што раде погрешно, али ће намерно пркосити. Без обзира на разлог због кога је дошло до грешке, наш је посао да им помогнемо да то поправе. Ово ћемо урадити учећи их трима стварима: да признају да су погрешили, да се извине и да исправе све лоше што су некоме том приликом учинили (када порасту, ово израста у врлине попут скромности, покајања и осећаја личне кривице). У супротном, учимо децу да кршење правила не оставља последице. Која је корист од дисциплинских правила ако немамо озбиљну намеру да их применимо? Боље да нисмо ни одредили правила у том случају.

Многи од нас желе да изигравају “необавештене”. Радије бисмо окренули главу од одређених проблема, него се борили да их решимо. Ако се правимо да не видимо где нам деца греше тада не осећамо потребу да се нервирамо око тога како да исправимо њихово понашање, да ли и како да их казнимо и како да их спречимо и обесхрабримо од понављања исте грешке. Такође не осећамо да треба да се запитамо оно страшно питање: Да ли сам ја нешто урадио (или пропустио да нешто урадим) као родитељ и тако допринео настанку овог проблема? Проблем код затварања очију пред проблемом је тај што наша деца никада неће погледати у лице стварности – а то је да су одговорна за своје грешке.
Суочавање са одговорношћу је савим другачије од суочавања са последицама. Наша деца ће или избећи или неће избећи последице свог понашања, или ће бити или неће бити ухваћени – али морају разумети да избегавање казне на овоме свету не значи да ће избећи духовну одговорност за своје понашање. Бог каже да смо увек одговорни за своје понашање, чак и за оно које нико не примети током овог живота: «Нема ништа сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати» (Мт 10:26).

Када окренемо лице од дечијег несташлука, чинимо им духовну медвеђу услугу: Учимо их да мисле да нико не посматра. Бог увек посматра.

Укратко, морамо да урадимо више од простог подучавања о добрим и лошим поступцима; када их видимо да раде лоше, морамо да прискочимо. Није довољно претити последицама па их никада не показати. Са љубављу, морамо показати деци да наша правила, каква год она била, нису шала. Ако никада не виде како заводимо дисциплину, неће повезати чињеницу да Бог заводи дисциплину.

Са друге стране, неки од нас имају веома строга правила којих се држе, али та правила нису Божија. Можемо прочитати све књиге о родитељству, али ко је те књиге писао? – људи који знају боље од Бога? Ако своју родитељску стратегију заснивамо на било чему осим на Божијим вредностима, нити живимо хришћански нити одгајамо хришћанску децу. Ако тражимо да нас воли свет, онда је то у реду; али ако тражимо да нас воли Бог, онда треба и ми Њега да волимо и да признамо да Он зна више него ми – и више него било ко чију смо књигу прочитали или предавање испратили.

«Ако сте истинско дете Божије, добићете благодат васпитања небескога Оца још у овом животу. Дакле, васпитне методе које користе хришћански родитељи би требало да буду попут Божијих. Родитељи морају да користе васпитну дисциплину и упутства. Такво васпитање и Бог користи. У књизи Поновљеног Закона 11:1 …, позвани смо, “И извршуј једнако шта је заповедио да извршујеш.”

Проучи, разуми и употреби.»

Врста дисциплине коју Бог очекује да спроводимо није дисциплина у смислу војске, борилачких вештина или затворских чувара. То су секуларни облици дисциплине. Можемо децу управљати на било који од ових начина па да опет испадну од њих људи без морала у хришћанском значењу те речи. Правила дисциплине која Бог очекује да користимо су Његова: «Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима» (Јев 12:6).

Као хришћански родитељи, морамо да радимо све што је у нашој могућности да научимо децу како да живе по Божијој вољи. Када погреше, морамо да схватимо да нису непослушни само нама; непослушни су и Богу, Чија Очинска воља треба да руководи сваким правилом које им ми поставимо као земаљски родитељи. Када прекораче, треба да их исправимо. Треба да им објаснимо зашто њихова непослушност није у реду, да их подстакнемо на покајање и да им помогнемо да направе кораке ка духовном преображају које ће им омогућити да се одупру понављању исте грешке.

У дисциплини, међутим, такође треба да се сетимо праштања. Ово је битан део безусловне, родитељске, хришћанске љубави; баш као што нама Бог опрашта и ми треба да праштамо. Морамо такође бити поштени у начину на који их исправљамо. Спровођење дисциплине не значи да треба да подивљамо на децу. То такође не подразумева ни понижавање, вређање или физичко повређивање. Морамо да будемо јако пажљиви да не постанемо горди када их кажњавамо или исправљамо; напослетку ипак је дете изразило непослушност Богу, а не нама. Ми смо само Његов инструмент којим их Он држи на Свом путу. Једно је дисциплиновати децу када погреше, али то нас не ослобађа од веће одговорности а то је да имамо љубави према њима. Управо је та љубав разлог због којег и спроводимо дисциплину.

Аутор: Емилија Бачић-Тулевски

извор

Када је реч о теми огорчености и опроштаја, тешко је одлучити се одакле почети, јер је ова тема невероватно обимна и сложена. Како знате да сте опростили особи и пустили ситуацију? Како опростити вољеној особи ако је више нема? Шта учинити ако сте опростили особи, али више не желите да комуницирате са њом? Како опростити људима који лоше говоре о вама?

Пре свега, хајде да схватимо шта су опроштај и огорченост. Опроштај значи да сте спремни да се издигнете изнад проблема и сагледате ситуацију другачијим очима. Огорченост је оштар бол који вам други или ви сами себи наносите. Предлажем да размотримо 3 кључне врсте огорчености: према родитељима, према деци и према себи. 

Огорченост према родитељима 

Као и свака особа, наши родитељи имају одређено животно искуство. Често су трауматизовани и увређени од стране некога у прошлости, најчешће од стране својих родитеља. Међутим, они можда не осећају тај бол и огорченост или затварају очи пред њима. Такви родитељи често (мада не увек) поступају слично са својом децом: вређају их, наносе им бол, преносе своју агресију на њих, за шта деца нису крива. 

Како опростити мами и тати

- Посматрајте ситуацију споља

Пре свега, сагледајте проблем из позиције одрасле и разумне особе, покушајте да своје родитеље не видите као родитеље, већ као обичне људе. На пример, одрасла жена је и даље увређена јер ју је мајка пре тридесет година одвела да живи са баком преко лета, када се у породици родило друго дете. Жена је ову огорченост напуштене особе носила са собом годинама. 

Ако се на ову ситуацију гледа из перспективе спољашњег посматрача, онда је генерално мајчина одлука била оправдана и диктирана љубављу према старијем детету: лети ће му бити боље са баком, а тешко је чак и замислити због чега би се неко могао увредити. Ако ситуацију погледамо очима напуштене девојчице из позиције „дете - родитељ“, онда видимо огорченост. 

Овај пример јасно показује да наше унутрашње дете, које не разуме одраслу, уравнотежену одлуку родитеља, често не може да опрости. Увређено је и повређено. Можете осетити тугу и жалост због ситуација које су се догодиле вама и вашим родитељима, потребно је да сажаљевате себе, проживите та осећања а затим пустите. Особа која вас је увредила, и сама пати, јер само особа која пати може да увреди - размислите о томе.

- Окрените се свом унутрашњем детету 

Уђите у дететово искуство. Уверите се да је ситуација заиста тужна, жалосна, болна. Постоји добра изрека: „Будите као деца.“ Покушајте да осећате искрено, истински, без страха да осећања назовете њиховим именом. 

Запамтите да људи често вређају не због зле намере, већ зато што не знају како да поступе у датој ситуацији. Сви смо несавршени, а неко ће нам и опростити.

Огорченост према деци

Запамтите да деца нису ваш пројекат, они су један цео посебан свет и утицај који ми, родитељи, имамо је веома ограничен. Децу не одгајамо речима, већ својим поступцима. Чак ни добар пример не доноси увек жељене резултате.

Већина тешких ситуација настаје када је у питању адолесценција (а заглављена адолесценција може се десити чак и одраслој особи). Суочавамо се са апотеозом егоцентризма. Ово је неизбежна фаза.

- Изаберите позицију одраслог родитеља 

Родитељи треба да остану родитељи, покушајте да не упаднете у улогу огорченог детета: то није фер, то није исправно. То је својеврсни изазов нама, одраслима. Не играјте игру „ко је више крив“ са својим дететом. Држите се по страни, дајте времена себи и њему. 

Морамо да чекамо и верујемо да ће деца одрасти, схватити и сама кренути путем родитељства када буду имала своју децу. Све што можемо да урадимо јесте да променимо себе.

Огорченост према себи

Врло често не можемо себи да опростимо трауме и увреде које смо нанели другим људима. Шта се дешава ако себе бескрајно мучимо? Тело почиње да боли. Душу мучи самоагресија и самобичевање. Ово се може помешати са покајањем, али постоји огромна разлика између њих: када је у питању покајање, осећате се инспирисано, желите промене, желите развој. Ако се суочите са самоагресијом, онда желите да увредите себе, да понизите себе.

Стално жаљење због онога што не можете поправити неће донети исцељење. Све што се догодило је искуство и оно нам омогућава да не осуђујемо друге људе. Покушајте да научите из овог искуства и да га не понављате.

Аутор: Наталија Игонина

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

У већини савремених породица највише васпитавају маме. Наравно, мама треба увек да буде поред сина, управо она формира код малишана важно осећање прихватања себе, осећање поверења у будућим односима са супротним полом. Међутим, неопходно је и да се тата активно бави сином. Мами остаје брига, нежна женска пажња, а тата може да се бави дисциплином.

Често се између мајки и синова јавља унутрашња снажна повезаност да мама није спремна да од себе пусти сина који одраста. Зато је веома важно да се у животу дечака, почевши од годину дана, појаве шетње само са татом, макар и на пола сата.

Са покушајима социјализације треба почињати не касније од навршених годину дана, треба да псотоје шетње у комшилуку са сталним друштвом, неки часови у играоницама, у стваралачким радионицама. Сматра се да се дечаци развијају мало спорије од девојчица, зато и узраст њихове социјализације може наступити касније. Већина малишана је спремна да иде у вртић не са три, већ када су близу четвртог рођендана. До тада је пожељно да малишан већ иде на неку активност где ће бити сам, без маме.

Мама треба да схвати како да правилно реагује на могућу агресивност малишана која се показује у раном узрасту. Са једне стране, сину не треба говорити „дечаци не плачу“ јер постоји ризик да васпитате сувог, не-емоционалног мушкарца. Са друге стране, подстицање исувишне емоционалности такође није правилно. Контролу над емоцијама је потребно формирати током предшколског детињства и тиме је потребно да се баве и мама и тата.

Педагози за млађи узраст су чешће жене, кући их такође васпитавају жене – мама, бака. Неопходно је потрудити се и наћи педагога – мушкарца, на пример, тренера на спорту. Не треба се бојати његове строгости, захтевности. Наравно, ова строгоћа треба да бдуе адекватна, међутим, мамама је неопходно да се науче да виде разлику између мушког и женског прилаза предавању.

До наступања школског узраста важно је васпитати код дечака свакодневну дисциплину, створити зону самосталности. Са две-три године је неопходно да научи да се сам облачи, са четири да скупља играчке, са пет – да се спрема сам на активности које похађа. Неопходно је учити га достизању жељених резултата без вике, агресије, без батина. Одлично ради метод подстицања, метог логичког закључивања: „Ако се спремиш, читаћемо књигу и играти се“. На сваки начин је потребно избегавати грешку све радити за дете у чему греше многе маме, јако је важно не формирати у предшколском узрасту навику да се испуњавају неки задаци само у мамином присуству. На пример, даје се мали задатак: „Ти очисти овај лук, а ја ћу онда доћи да ти помогнем да направимо салату“. Велике задатке са којима дете још не може да само изађе на крај је потребно поделити на мање етапе које ће моћи само да савлада. Тако се изграђују и чврсте навике помоћи у кући.

Што се тиче периода од 7 до 14 година, неопходно је припремити се да ће се дечак постепено емоционално удаљавати од маме. То је нормално и , насупрот томе – забрињавајуће је уколико се то не догоди, ако се код сина не појаве дечачке тајне, жеље да се игра са другарима, а не да прича са мамом. Исувише тесна веза са мамом може да се јавља, између осталог, у непотпуним породицама.

Данас одраста покољење феминизираних дечака: последица  одсуства игара напољу. Зато није потребно ограничавати се једино на интелектуални развој, потребно је стварати услов за нормални физички напор. Дечаци су више подложни „болести екрана“ од девојчица тако да је важно колико смо у могућности да ограничимо деци време за гледање екрана, без обзира да ли је у питању телевизор, компјутер, таблет, итд. Дечак треба да има много других занимљивих активнности.

Аутор: Екатерина Бурмистрова, руски православни психолог и мајка 10 деце

извор

Традиционална културна манифестација Лето на Гардошу почиње у суботу, 5. јула 2025, представом „Јао мени“ коју изводе Мина Лазаревић и Срђан Ивановић.

Под покровитељством Општине Земун, која је оснивач ове манифестације, Туристичка организација ГО Земун приредила је програме за све генерације, у свим извођачким жанровима.

Недељом и понедељком су садржаји за најмлађе, а за дечје представе улазнице плаћају само пратиоци. Гледаоци ће петком и суботом имати прилику да уживају у разноврсним позоришним формама, од кабареа до комедије.

Ове године, поред неизоставног концерта групе Гарави сокак, публика ће моћи да ужива и у наступу Сестара Гобовић на концерту „Лепота је у традицији“.

Укупно 37 садржаја биће приказано на манифестацији Лето на Гардошу – 24. по реду, која траје до 1. септембра.

Карте се могу купити путем мреже Тицкетс, и на билетарници Летње сцене Гардош, сат времена пре почетка представе.

Туристичка организација ГО Земун са посебном пажњом организује културне манифестације које повезује са природним и историјским знаменитостима и ствара квалитетну туристичку понуду Земуна. Великани сценске уметности – истакнути драмски уметници, музичари и плесачи оставили су неизбрисив траг у култури Земуна. Лето на Гардошу једна је од најдуговечнијих манифестација Општине Земун, која је почела 2002. године, када је обновљена летња позорница.

https://www.danubeogradu.rs/2025/06/leto-na-gardosu-2025/