Мисионарско братство при Манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима позива све људе добре воље да учествују у новој акцији "Банка хране" - од 10. до 12. октобра, када ће у 9 објеката "Максија" у Београду, али и у Чачку, Ужицу и Пироту, моћи да у посебно означене кутије донирају храну за потребите (уље, шећер, пиринач, брашно, некварљиве производе, конзерве, шпагете итд.), најавио је у Јутарњем програму Радија Слово љубве Владимир Јовановић, члан Братства и Музичког састава Метох при Манастиру. Списак трговинских објеката је на плакату поред, а у тим продавницама се кутије за донирање хране налазе од данас, 10. октобра, па све до 12. октобра поподне. Волонтери ће дежурати на тим местима у време које је означено на плакату.

Кратак извод из разговора о храни коју можемо да донирамо:

Your browser does not support the audio element.

Цео разговор са Владимиром, о "Банци хране", а од 8. минута о Хуманитарном турниру у шаху:

Your browser does not support the audio element.

Владимир је најавио и - ХУМАНИТАРНИ ТУРНИР У ШАХУ - Мисионарско братство Сланаца организује овај турнир 1. новембра 2025. у крипти Храма Светог Пантелејмона у Миријеву у 14 часова. Пријаве за учешће врше се смс  поруком на број 060 320 15 99 (главни судија Бранислав Јаблановић). Сав прикупљени новац намењен је помоћи потребитим породицама.

Извор: Радио Слово љубве

Ако сте приметили да ваша девојчица пре осмог или дечак пре деветог рођендана показује знаке пубертета, можда вас обузима забринутост. Нова истраживања потврђују да та забринутост није безразложна – рани пубертет може значајно утицати на ментално здравље детета.

Шта каже наука?

Недавна студија немачких истраживача са Универзитетске болнице у Есену показала је да деца са раним пубертетом имају скоро 50% већи ризик за развој психичких поремећаја у поређењу са вршњацима који у пубертет улазе у уобичајено време.

Истраживачи су пратили скоро 1.100 пацијената (више од 91% су биле девојчице) током више од деценије и упоредили их са готово 5.500 вршњака са нормалним пубертетом. Резултати су објављени у престижном научном часопису JAMA Network.

Који су конкретни ризици?

Деца са раним пубертетом показују повећан ризик за следеће проблеме:

Депресија

Анксиозни поремећаји

АДХД (поремећај пажње са хиперактивношћу)

Поремећаји понашања

Самоповређивање

Поремећаји везани за злоупотребу супстанци

Добра вест је да већина деце, чак и са раним пубертетом, неће развити менталне проблеме. Међутим, стопе су забрињавајуће: 25% деце са раним пубертетом развило је неки психички поремећај током периода праћења, у поређењу са 17% деце без раног пубертета.

Што је најзначајније – проблем не нестаје брзо

Истраживачи су открили да се повећане стопе депресије и АДХД настављају чак и осам година након дијагнозе раног пубертета. То значи да није реч о пролазној фази – ово је нешто што захтева пажњу и праћење на дуже стазе.

Како препознати рани пубертет?

Рани пубертет се јавља пре 8. године код девојчица и пре 9. године код дечака. Ево на шта треба обратити пажњу:

Код девојчица:

Развој груди

Појава длачица на пубису и под пазухом

Изненадни скок у расту

Акне и телесни мирис

Код дечака:

Повећање тестиса (више од 4 мл)

Појава длачица на пубису и под пазухом

Развој мишића

Акне и телесни мирис

Продубљивање гласа

Чак и емотивно понашање може да се промени код деце са раним пубертетом. Девојчице могу постати ћудљиве и раздражљиве. Дечаци могу постати агресивнији и развити сексуални нагон неприкладан за њихов узраст.

Зашто се ово дешава?

Истраживања показују да анксиозност и депресија повезане са раним пубертетом могу више утицати на девојчице него на дечаке, јер рани физички развој може деловати као социјална предност за дечаке. Али дечаци могу доживљавати осећаје агресије и изненадног сексуалног нагона које можда не знају како да управљају.

Студија сугерише да физичке и друштвене промене које резултирају из раног пубертета, у комбинацији са ограниченим капацитетима суочавања који су природни за тај узраст, могу довести до психолошког стреса.

Додатно, вршњачко малтретирање због физичких разлика може погоршати ситуацију. Такође, хормоналне промене саме по себи могу играти улогу.

Шта ви као родитељ можете да учините?

Будите опрезни и пажљиви
Студија јасно препоручује да старатељи деце са раним пубертетом треба да буду опрезни када је реч о појави симптома како би започели психијатријску негу у раној фази.

Не чекајте да проблеми ескалирају
Деца и адолесценти са проблемима у понашању или емоционалним проблемима често су нелечени јер никад није установљена дијагноза, али рана интервенција може направити значајну, позитивну разлику, ублажавајући терет болести и дугорочне негативне психосоцијалне последице укључујући лош школски успех.

Потражите стручну помоћ
Ако приметите знаке раног пубертета, разговарајте са педијатром. Рано откривање и могућност третмана (у неким случајевима постоје медицински третмани који могу да успоре процес) могу значајно помоћи.

Пружите емоционалну подршку
Ваше дете пролази кроз нешто што његови вршњаци не пролазе. Осећа се другачије, можда је изложено задиркивању. Будите ту за разговор, разумевање и безусловну подршку.

Будите проактивни око менталног здравља
Не чекајте да се проблеми појаве. Разговарајте са дететом о његовим осећањима, охрабрите отворену комуникацију и размислите о превентивним разговорима са дечјим психологом или терапеутом.

Закључак

Рани пубертет није само физичка промена – то је процес који може дубоко утицати на психолошко благостање вашег детета. Разумевање ризика и рано реаговање могу направити огромну разлику. Ваше дете не пролази кроз ово само, и не морате ни ви. Са правом подршком, информацијама и стручном помоћи, можете помоћи свом детету да успешно навигира кроз ове изазовне године.

Напомена: Овај текст има информативни карактер и не замењује консултацију са лекаром. Ако имате било какве забринутости око развоја вашег детета, контактирајте педијатра.

https://zelenaucionica.com/rani-pubertet-nosi-i-znatno-veci-rizik-za-mentalno-zdravlje-evo-kako-da-ga-prepoznate-kod-dece/

– Мама, могу ли нешто да ти прочитам? – пита моја деветогодишњакиња.

– Можеш, слушам. – одлажем своју књигу.

Чита ми из дечје енциклопедије о јеленима, роговима, цврчцима и сваки пут кад заврши са неком чињеницом, пита ме: је л’ си знала то? Искрено одговорим и кад знам и кад не знам. Очи ми се склапају, већ сам ГО ТО ВА, али знам да јој је важно, па останем још мало крај ње. И тад каже:

– Знаш, мама, сад ћемо учити „Природу и друштво“ и ту има свега новог, а ја ћу да читам и ове моје енциклопедије и да ми све буде лако.

– Па да. Све је лако. – кажем, готово несвесно, неспремна на оно што ћу чути следеће:

– Све је лако кад се потрудиш.

Каже то као своју највећу истину. Као оно: вода је без боје, укуса и мириса или два и два су четири. Наставља да чита, овог пута у себи, а ја не могу да склоним очи с ње. Ја сам је родила, има девет година и она већ ЗНА да је све лако кад се потрудиш. Она је негде, успут, док је расла ПОВЕРОВАЛА у то. Знам да смо добрим делом за то заслужни њен тата и ја, јер одувек причамо и њој и њеном брату исто.

Трудите се, труд је важан, грешке постоје да из њих учимо како следећи пут другачије, сваки проблем има најмање три решења, које ти предлажеш? Труд се исплати.

Изнова и изнова. У свакој прилици где је то могуће, кад их исфрустрира домаћи, кад се уморе од трчања, кад се посвађају међусобно – увек и опет једно те исто: важно је да се потрудимо и онда постане лако. Само сад није лако – још! Постаје лакше…

Нисам знала да се то „семе“ примило.

Осунчале су ме њене речи и дошле као прави мелем, баш онда кад треба. Јер сам читав претходни дан провела у преиспитивању: да ли их ја припремам добро за овај строг и туробан свет?

– Потпуно је погрешно учити децу да је све лако. Није, брате! Правимо од њих будале! Тетошимо их ту, све нешто циле миле и онда кад наиђу на прву потешкоћу не знају да се снађу! Зна се, бре! Лепо је наш народ рекао: Без муке нема науке! – познаница се разгаламила на рођендану.

Без муке нема науке!

Одрасли смо, и то не само ми, већ и наши родитељи, и њихови родитељи са тим: без муке нема науке. Мора да је мучно, да је тешко. А где пише?

Мени је некако одувек све ишло од руке, а кад наиђем на тешки задатак у школи, терало ме просто, да рашчивијам, да разумем, да схватим. Гањала сам саму себе све док не би постало лако. Тад сам мислила да се „гањам“, а у ствари – улагала сам труд и веровала, ако се трудим, онда мора да постоји нека награда за то.

Данас разумем да је награда управо та лакоћа! Нема везе да ли је наука, да ли је школа, савладавање новог језика или неке вештине, хеклања или плетења, на пример! Није награда за труд да нема више изазова, напротив! Награда је веровање у то да какав год изазов да наиђе – моћи ћеш да се суочиш са њим. У почетку можда не буде лако, али то само значи да није лако – још! Временом постаје.

– Али то кад ти детету кажеш да је све лако, то није добро за дете. – упорна је. – Правиш мекушца од њега!

– Нисмо се разумеле. Не говорим ја деци да је све лако, само не говорим да је све тешко и мучно. Кажем им да се труде и да онда постане лако! – борим се, очигледно, с ветрењачама.

– Е, онда постане лако?! Ко ти гарантује?!

– Па, да нема гаранције. Боље да се труде и мисле да морају да се муче, него да се труде и да верују да ће постати лакше. У праву си.

– Наравно да сам у праву! – чула је само моје последње речи.

Одустајем од даље расправе. Не желим у то да улажем свој труд – а опет, мислим цело поподне, можда су сви ти људи у праву, можда стварно без муке нема науке.

Како беше оно: „Ако верујеш да можеш и ако верујеш да не можеш – у праву си“.

И онда моје деветогодишње дете каже како је све лако само треба да се потрудиш.

Обожавам њено „у праву си“.

https://zelenaucionica.com/mi-nasi-roditelji-njihovi-roditelji-odrasli-smo-verujuci-da-bez-muke-nema-nauke-mora-da-je-mucno-da-je-tesko-a-gde-to-pise/

Задужбина Симе А. Игуманова, чији је главни старатељ Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије, оглашава конкурс за доделу стотину годишњих стипендија за ученике и студенте са сталним пребивалиштем на простору Аутономне покрајине Косово и Метохија. Опширније у наставку.

Право учешћа на конкурсу имају ученици средњих школа и студенти са местом пребивалишта на подручју Аутономне Покрајине Косово и Метохија. Фонд за доделу стипендија износи 14.400.000,00 динара. Износ једне стипендије је 144.000,00 динара, а биће исплаћена у 12 једнаких месечних рата у износу од по 12.000,00 динара. Право на доделу стипендије имају ученици и студенти који су уписали нову школску/академску 2025/26. годину. Предност имају кандидати из самохраних породица, вишечланих породица слабијег материјалног стања, као и породица чији чланови имају трајно или привремено смањене радне способности.

Услови за учешће на конкурсу:

• Држављанство Републике Србије;
• Пребивалиште на територији Аутономне Покрајине Косово и Метохија;
• Похађање средње школе или више школе/факултета.

Уз пријаву је потребно доставити следећу документацију:

• Изводе из Матичне књиге рођених за подносиоца захтева и чланове његове породице;
• Уверење о пребивалишту на подручју Аутономне Покрајине Косово и Метохија за све чланове породице;
• Потврду о упису школске/академске 2025/26. године;
• Потврду о висини новчаних примања подносиоца захтева и чланова његовог домаћинства;
• Потврду о незапослености чланова домаћинства;
• Име, презиме и број телефона парохијског свештеника, као и његову препоруку;
•Молбу кандидата.

Пријава на конкурс се врши искључиво електронски преко интернет странице Задужбине (https://simaigumanov.rs/pages/news), на којој се можете детаљније информисати о условима конкурса. Резултати конкурса биће објављени на званичним интернет страницaма Српске Православне Цркве и Задужбине Симе Игуманова крајем новембра текуће године.

Извор: Информативна служба СПЦ

Борба за излечење петогодишњег Војина Милорадовића се наставља, а подршку овом малом диву и његовој породици пружиће млади дивови са светог српског Косова и Метохије уз помоћ Удружења "Радост на дар". У петак 3. октобра 2025. године од 19 часова ће у Руском дому у Београду (улице Краљице Наталије број 33) за Војина певати и свирати Павлина и Слободанка Радовановић из Ораховца, Симонида Ракочевић из Грачанице и Певачка група "Мансије Цонић" из Горњег Кусца. Улаз је слободан, а сви су позвани да према жељи и могућностима дају новчани прилог.

Војин Милорадовић болује од акутне монобластне/моноцитне леукемије и до сада је прошао кроз 4 циклуса хемиотерапије. Слањем СМС поруке 1873 на број 3030, помоћи ћемо, сви заједно, Војинов одлазак на трансплантацију коштане сржи у иностранству.

Помозимо малом Војину да победи у бици за живот, пошаљимо 1873 на број 3030.

Извор: Радио "Слово љубве"

Да сам јуче умро...не бих знао да деци када нешто добро ураде не треба причати да су паметна...

А онда ми је бриљантни Влада Боровница...један од најбољих српских психолога и психотерапеута...и човек кога сматрам својим пријатељем...и то гледам као једно од својих највећих животних достигнућа...објаснио да није никакав проблем у тој реченици док деци иде...али да је скривена имплицитна порука те реченице...да ако ниси нешто добро урадио и не иде ти...онда мора да си глуп...и никакав...

А ником не иде заувек...

И стално...

Човече...

Никад ми то не би пало напамет... 

Много је боље децу похвалити за труд...и рећи...браво ти га баш си се потрудио...или добро...следећи пут ће бити боље...само мораш више да се потрудиш...

А да не причамо о томе како рад и дисциплина на дуге стазе увек побеђују таленат и урођене способности...

Јер деци је лако...

Контролни из математике је предвидљив...поштен и генерално највише зависи од тога колико је неко учио...

Живот обично није...

Да ли ће неко успети да се оствари у нечему што му је важно...

Да ли ће неки мушкарац зарадити новац...

Да ли ће се нека жена удати и родити децу...

Да ли ће неко уписати глуму...или бити добар у неком спорту...

То зависи од сто фактора...

Понекад и од обичне среће и случајности...

Зато је битно да код деце од малих ногу усадимо то...да оствареност на неком појединачном животном пољу...а поготово то да ли им се остварила нека жеља никада није и неће ни бити показатељ тога колико су вредни као људи и колику љубав заслужују...

Па замислите само ове реченице...

Волим те сине зато што имаш пара...

Волим те ћеро зато што си се удала...

Волим те зато што добро шутираш на кош... 

Волим те зато што студираш глуму...

Јака љубав...онолико...

И добро родитељство...кад би се шалили...

Јасно вам је да ту нешто није како треба...

И питање је онда да ли се воле баш та деца или благодети које њихови успеси доносе у живот родитеља...макар то било и само да се похвале пред познаницима и комшилуком...

А деца ће увек мислити о себи управо оно што им је сто пута поновљено...шта год то било...

Ту реалност није много битна...

Нити анатомија...

Нити било које објективно постигнуће...

Али зато...

Волим те што си мој...

И ту сам за тебе...

Какав год да си...

И како год ти тренутно ишло...

Честитам на успеху...исплатило се сво твоје одрицање...труд и рад...

Или биће боље други пут...само се потруди више...

И немој себе обезбређивати што нешто немаш...или ти жеља није остварена...

Само настави да се бориш...

Једноставно никад не могу да изгубе...

Навијати за свој омиљени клуб само када побеђује је интелектуално...морално и људски наиван манир...

И шта је ту уопште и поента...

А то је само клуб...

Колико смо ми сами већи и битнији од тога?

Стога...

Живео ти мени Ђурићу...

А вероватно вам је јасно да то важи и за буквално сва остала презимена на свету...

Само упишите своје на крају...

Почните да навијате за себе из петиних жила...

А поготово онда када вам не иде...

И само напред...

Живели и ви...

И нек вам је са срећом...

др Владимир Ђурић

Српска Православна Црква, Архиепископија београдско-карловачка – Сектор малопродаје, покренула је акцију прикупљања помоћи за домове за децу без родитељског старања, са циљем да се пружи подршка најмлађима којима је најпотребнија. Прикупљају се очувана и чиста одећа и обућа, школски прибор и књиге, играчке, хигијенске потрепштине, као и некварљиви прехрамбени производи. Свој прилог можете донети у продавницу Српске Православне Цркве на Теразијама 22, најкасније до 10. октобра 2025. године. „Сваки прилог значи осмех више! Будимо заједно разлог да деца осете да нису сама“, поручују организатори акције. За више информација доступан је број телефона 064 800 1898.

https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=47157

На ТВ Euronews гостовао је др Ранко Рајовић, аутор НТЦ програма и говорио о развоју деце, утицају видеоигрица, објаснио механизам развоја зависности, границама који родитељи (не) постављају, шта урадити, које су алтернативе, колико кретања је детету потребно...

Кинеској деци испод 18 година биће дозвољено да играју онлајн видеоигре један сат петком, викендима и током празника. На нивоу државе су смањили количину времена коју малолетници могу да проведу играјући онлајн игре као одговор на све већу забринутост о проблему зависности од таквог садржаја.

"Њихово искуство указало је на то да родитељи на време не препознају да су им деца зависна од играња видеоигара, јер углавном дуготрајно седење испред екрана не схватају као болест и аларм да треба да реагују. То није проблем само у Кини, већ и широм света укључујући и Европу", каже за Euronews ТВ др Ранко Рајовић, доцент на Педагошком факултету у Копру где предаје неуронауке у васпитању и образовању.

Објаснио је да деца брзо постану зависна, и да чак ни најмлађа нису поштеђена. Др Рајовић објашњава да до зависности брзо дође тако што се јако брзо смењују допаминско ендорфински циклуси (ендорфински рецептори су заправо и морфијумски рецептори) и јавља се брза смена осећања  - од среће до узбуђења,  од туге до радости. Тако нешто, каже он, није природно и здраво, пре свега за развој мозга.

Како се ствара зависност?

"Када пређе први ниво, дете доживи одређену награду и срећно је. За минут иде нови ниво игре и оно ишчекује нову дозу среће (ендорфини), а пре тога има ишчекивање (допамин) да ли ће прећи нови ниво и доживети успех. Та осећања се смењују више пута за период од 10 минута, што је кратко и није природно стање. Управо тако се ствара зависност", објашњава Рајовић.

Он наводи управо "млађа деца могу јако брзо и лако и да постану зависници од онлајн игрица".

"Детету од шест година је довољно око недељу дана да се створи зависност. Они знају и да се закључавају у WC или у собу и да играју пола сата дуже од договореног са родитељима. Умеју лако их преваре. То да их  родитељи тешко контролишу и то није ништа ново", каже он.

Наводи да је у једном истраживању са проф. М.Ружић,  проверавао у ком периоду су деца у тинејџерском периоду активна на интернету, на телефону.

"Инсталирали смо програм у телефоне деце како бисмо видели када су активни. Показало се да га већина деце користи од један до три ујутру, а то је период када родитељи спавају. Због тога је и тешко контролисати их", објашњава он.

Рајовић додаје да је још једно светско истраживање показало да пасивност утиче на то да се мозак спорије развија и да је то уско повезано са сатима и сатима проведеним у игрању игрица.

"Једно америчко истраживање је показало да се током играња видеоигрица кроз дужи период  смањују дубоке регије мозга, а оне су везане за когнитивне, сазнајне, процесе. На тај начин се мозак оштећује или успорава развој, нарочито код деце која су у развоју. Не само то, деца су због играња игрица слабија и моторички, падају им и пажња и концетрација. Појављује се и нови когнитивни проблем, то је хиперпажња и недостатак дубоке пажње, што постаје све већи проблем", додаје он.

Др Рајовић даље каже да родитељи треба да буду свесни да су они ти који уводе правила, а не деца.

"Родитељи морају да се едукују. Ми морамо да будемо свесни да окружење утиче на развој мозга, а не да га родитељи форсирају тако што желе да га што пре информатички описмене или га воде на низ активности. Мозак се највише  развија до пете, седме и 12 године и то углавном кретањем, не претераним едуковањем. Ако нема кретања, слабије се повезују регије мозга. Потребно је водити децу у паркове, где има узбрдица, низбрдица, препрека (слика испод показује део НТЦ парка у НТЦ клубу Дедиње у Беогад).

Уз кретање важне су игре за развој дубоке пажње (Човече не љути се, шах, а развили смо и НТЦ шах за који смо добили награду у оквиру једног ЕУ пројекта, за најбољу игру), јер на тај начин им побољшавамо когнитивне способности" на крају наглашава Рајовић.

https://ntcucenje.com/gde-prestaje-granica-zabave-zavisnosti-od-video-igara-nisu-postedjena-ni-najmladja-deca/

У подкасту ”На кафи са психологом” гостовао је, пре извесног времена, др Александар Димитријевић, клинички психолог и психоаналитичар Међународног института за психоанализу у Берлину. Испричао је, том приликом, једну необичну причу о веома успешном човеку ком је помогао да се избори са депресијом.

”Код мене је пре, отприлике, годину и по дана био један мушкарац из Енглеске, имао је тад 42 године. Јако успешан. Ако сте чули за Candy crush, он је један од људи који цртају ту игрицу. Веома је успешан, зарађује огроман новац, има жену и ћерку и живи у Берлину. Дошао је код мене и после неколико минута разговора, он почиње неконтролисано да плаче. Надам се да вам није тешко то да замислите. Јер, да мушкарац на психотерапији у Београду заплаче, треба да прође годину дана. Да се деси нека катаклизма. Али овај човек плаче после неколико минута, као мало дете… – почиње причу др Димитријевић.

Признаје и да у том тренутку није био сигуран шта треба да уради, а да је пацијент, који је носио наочаре почео да брише сузе и заклонио лице рукама.

”Ја сам му тад изговорио само једну реченицу – не мораш да скриваш лице. И он тек онда почиње да плаче. Тај човек има 42 година. Кад је имао 17, у саобраћајној несрећи изгубио је најбољег пријатеља и 25 година није успео ни са ким о томе да разговара. За то време он је у себе унео огромне количима MDMA-а, екстазија, најразличитијих врста дрога. Он живи са осећајем да је он крив што је тај друг погинуо и за њега је једини излаз био да узима дроге и да заборави.” – прича овај психолог.

Каже да је пацијент о коме говори код њега дошао јер му је супруга запретила да ће се развести због тога што он, кад заврши са послом и дође кући, буде потпуно искључен. Не игра се с дететом, не проводи време са породицом, већ је апсолутно одсутан.

”Мој фокус у тој ситуацији није ни да га убеђујем да престане да се дрогира ни да он није био крив за смрт пријатеља. Мој фокус био је да заједно дођемо до тога да размисли о томе зашто жели нешто да узме ПРЕ него што узме, да да себи простора. Тренутак у ком сам осетио да се у животу тог човека нешто драматично поправило десио се кад ми је на једној сеанси испричао како се викенд пре тога играо са својом малом ћерком која га је загрилила, што је њега дирнуло. То је за мене био показатељ да је усамљеност почела да се повлачи и да тај човек почиње заиста да не избегава свој ум и своја осећања, већ да их размењује с другим људима.” – испричаи је др Димитријевић.

Он се осврнуо и на велики значај и симболику коју има веома популаран цртани филм, Inside out, који се заправо цео одвија у души једне девочице и прати пут њених осећања: радости, туге, беса љубоморе…

”Туга нам је неопходна. Ако се сећате, у овом филму, кад се изгубе радост и туга, испоставља се да је туга прочитала све приручнике и она је та која зна где се шта дешава и важна је да бисмо пронашли прави пут. Захваљујући туги можемо да научимо неке ствари о себи које иначе не бисмо могли. Само је важно, туга мора да се држи под контролом.” – објаснио је овај доктор.

Када говори о антидепресивима, овај клинички психолог доста је скептичан, па каже да, иако они великом броју младих помажу, много је и оних на које немају никакво дејство.

”У последњих десетак година нисмо имали студије које би показале да антидепресиви имају бољи ефекат на мемтално здравље од фитнеса. Ако идете редовно на неке, било какве вежбе, врло је могуће да ће то бити једнако ефикасно. Нема доказа ни да антидепресиви помажу више од психотерапије, а вероватно је њихова комбинација најбоље решење.” – каже др Димитријевић.

Упозорава и на то да осећања у нама која смо заробили, не могу да нестану и да се томе узалуд надамо.

”Цела идеја.о несвесном је да осећања, мисли, доживљаји не нестају. Само их ми можда не видимо. И колико их дуже невидимо, тим моћнији они постају.” – истиче овај психолог.

Говорећи о разумевању ума, он каже да то почиње већ у раном узрасту када децу треба подстицати да разумеју како наш мозак функционише. Зашто је овај лик у књизи коју читате пре спавања нешто урадио? Како се осећао? Ум и осећања су фасцинантни и треба да буду тема током одрастања, никако да се схвате само здраво за готово.

”Рећи ћу вам једну ствар која ми се много свиђа у Берлину. Кад неко дете у школи на било који начин повреди друго – удари, понижава исмева… добије казну. А та казна је да мора да напише текст, састав о томе како мисли да се тај неко према коме се он ружно понео осећао. Дакле, нема ћошак, код директора или ово или оно, већ те терају да пробаш да будеш емпатичан и да замислиш унутрашњи свет друге особе и како то боли. Па се надамо да, ако замислиш како то боли, да то више нећеш понављати.” – испричао је др Димитријевић.

https://zelenaucionica.com/klinicki-psiholog-ono-sto-mi-se-veoma-dopalo-u-skolama-u-berlinu-je-kazna-koju-oni-praktikuju-kad-neko-dete-povredi-drugo/

У четвртак, 18. септембра, са почетком у 19 часова, у Руском дому у Београду (Краљице Наталије 31), биће одржан хуманитарни концерт у циљу прикупљања средстава за завршетак изградње испоснице Светог Саве на Каблару. На сцени ће се те вечери наћи неки од најпознатијих појаца и извођача духовне музике, који ће својим гласовима подржати ову племениту мисију. Анђела Кулић, вокални солиста и једна од учесница концерта, за наш Радио открива детаље програма, али и лични доживљај учешћа у једном оваквом духовном и хуманитарном догађају. Шта све слушаоце очекује, сазнајте у разговору који следи:

Нарцисоидне особине постале су све присутније од како је „Ја генерација“ из седамдесетих креирала културу у којој су ресторани обећавали да ће нам припремити храну на „наш начин“, продавци тзв. премиум производа поручивали да их ми у потпуности заслужујемо, а родитељи су почели да хвале своју децу само зато што су се појавила на школским такмичењима, без обзира да ли су са њих донела трофеје, или су се вратила празних руку. И док се нарцистички поремећај личности среће код пет до шест процената популације, чини се да је нарцизам мањег, али и даље штетног степена, достигао размере епидемије. Шта подстиче развој нарцизма?

Истраживачи примећују да нежељени догађаји током детињства могу да утичу на развој нарцистичких особина. Иако постоје два главна типа нарцизма, њих раздвајају специфичне разлике:

– Грандиозни нарцизам је када нечији его тежи ка спољашњем показивању екстраваганције, тражењу похвале и настојању да се други убеде колико су они посебни.

– Рањиви нарцизам настаје када нечија очекивања о посебном третману и поштовању постану изневерена, па особа реагује нарцистичким бесом као одбрамбеним механизмом.

Иако негативна искуства из детињства могу допринети развоју обе врсте нарцизма, она јаче утичу на развој рањивог нарцизма, а неадекватно понашање родитеља може ударити темеље настанку нарцистичких особина. Међу нежељеним догађајима који су повезани са развојем нарцизма су занемаривање деце, злостављање деце, превише хваљења, али и превише критиковања детета.

Када дете није у стању да развије снажан осећај сопствене вредности, постигне способност емоционалне регулације или одраста у окружењу здравих међупородичних односа, постоји већа шанса да се временом развије нарцизам.

Екстремно нарцисоидни људи суочавају се са бројним изазовима у емотивним везама. Иако
постоји изрека да сами себи треба да будемо најбољи пријатељ, постоји и уверење да морамо да упознамо себе пре него што заиста можемо да упознамо друге. Нажалост, нарциси имају врло мало самосвести и нису у стању да спознају себе у потпуности. Њихов идентитет најчешће је фрагилан, а на најмањи знак критиковања или одбацивања од стране других у стању су да веома бурно реагују.

Зашто нарциси повређују оне који су им блиски?

Важно је разумети да ове особе имају веома ограничену захвалност за друге у својим животима као за индивидуална људска бића. Они имају тенденцију да гледају на људе као на предмете које користе да би задовољили своје потребе. Задатак њихових партнера јесте да нарцис изгледа добро, да се осећа добро и добије жељени друштвени статус. Деца нарциса треба да буду огледало њихове славе, служе им за понос и живе нарцисоидне идеале својих родитеља, односно постану оно што се од њих очекује. Задатак пријатеља јесте да хвале нарциса, добро се опходе према њему и показују му поштовање. Нарциси не воле особе такве какве јесу, односно због њихових особина, већ их воле због онога што раде за нарциса. Пошто су нарциси фокусирани искључиво на сопствене потребе, нису у стању да буду истински аутентични и рањиви са другима. Они немају емоционалну емпатију, иако могу да поседују когнитивну емпатију. Омаловажавајући друге, они изграђују сопствени его. А ако осете да други више не задовољавају њихове потребе, лако могу да им ускрате љубав или их оставе без трунке кајања.

Истраживачи су дошли до закључка да су најчешћи облици нарцисоидног злостављања – лагање, преварантско понашање, гаслајтинг, омаловажавање партнера и деце и њихово понижавање у јавности, као и ширење лажи о њима, које садрже довољно истине да прича буде уверљива.

Уколико сте постали жртва нарцисоидног злостављања, важно је да обезбедите сопствену физичку безбедност, као и сигурност деце, уколико она постоје у породици.

Након физичке, заштита вашег менталног благостања и емоционалне сигурности је следећи приоритет. Зато је је важно да обезбедите своју мрежу друштвене подршке. Нарциси често покушавају да изолују своје партнере од породице и пријатеља, као и да наруше репутацију свог партнера код људи који би требало да их највише подржавају.

Потражите стручну помоћ ако осећате да не можете сами да се „исправите“. Бити укључен у здрав, истински и валидирајући однос, какав пружају терапеути, може бити од немерљиве помоћи.

Одвојте време да препознате своје личне снаге и избегнете самоокривљавање за злостављање које вам нарцис приређује. Нарциси су изузетно вешти у томе да друге наведу друге да поверују у њихове лажи и да их убеде да му дају оно што он жели.

Размислите о томе како сте поставили, или нисте успели да поставите, границе у односима са блиским особама у прошлости. Идентификујте начине на које сте дозвољавали другима да вас искористе у прошлости и размислите шта треба да урадите да бисте се заштитили. Направите листу понашања коју вам је нарцисоидни злостављач донео на почетку ваше везе и користите ову листу као водич који ће вам помоћи да добијете оно што вам је потребно од других у односима.

https://zelenaucionica.com/sta-se-desi-u-detinjstvu-pa-osoba-postane-narcisoidna-od-zanemarivanja-i-stalne-kritike-do-preterane-pohvale/

Наслов нових чланака обично указује на сам живот, као и на њихов садржај. Комуникација свештеника са разведеним женама је свакодневна ствар. У просеку, дневно има 5 до 10 таквих сусрета. Ова комуникација се одвија и током исповести и ван црквених служби. Обично говоримо о неуређеном животу и крсту усамљености. Свака жена, укључујући и разведену, жели срећу, али је често схвата на свој начин. Обично - кроз фантазије и снове. Ретко анализира неуспешну прошлост, али већ прави планове за будућност. Свештеник није сањар, већ реалиста, ослања се на јеванђеоске заповести и горку истину живота. Његов задатак је да руши „замке у ваздуху“ и фантазије особе. А то је веома незахвалан и најчешће болан задатак. Свештеник у овом дијалогу је попут ходача по жици. Грешка у речи или неуспешан израз могу довести до емоционалне експлозије у души жене. Она ће осетити болан ударац или психолошку трауму упоредиву са траумом пада са висине. Можда се то споља не изражава никако, али такав искрен разговор између разведене жене и свештеника може бити последњи. Једном речју, такав разговор захтева деликатност, такт и разборитост, али је свештеник ипак лош саговорник на тему женске среће.

Баш желим да се удам, али ...

Поштујући горе наведене захтеве, свештеник увек треба да говори особи о потреби да хришћанин следи јеванђеоске заповести. Инсистирајте на томе, чврсто и недвосмислено. И ту у разговору са разведеном женом почиње најтежи део. Ставови саговорника могу бити непомирљиви. Дозволите ми да детаљније објасним. Већина разведених жена је још увек прилично млада. „Прекасно је за удају, али је рано за смрт“ – ова изрека се на њих не односи. По правилу, оне неће ићи у манастир или проводити живот саме. Женска природа захтева своје, и тај захтев често разбија у прах све друге здраве аргументе, укључујући и оне који се односе на духовни и морални живот. 80% слободних жена жели да се поново уда. Неке нису постале мајке у првом браку, друге, родивши једно дете, сањају да их имају још. Све желе да имају господара у кући, да виде свог новог мужа као заштитника и хранитеља. Желите да се мазите уз мушкарчево раме, чујете лепу реч, да вас загрли и пољуби. Желите да бринете о свом вољеном мушкарцу, да му будете помоћница, да постанете брижна жена, мајка његове деце, господарица његове куће. Списак женских жеља може се наставити унедоглед, готово бескрајно. Не можете се расправљати са овим аргументима жена, они су својствени женској природи и чак јој је усадио и сам Бог. „Жеља ће вам бити за мужем вашим“ (в. Пост. 3, 16), каже Реч Божија. И та жеља је добар циљ. А као што знамо, многи путеви воде до циља, чак и доброг. И исти циљ се може постићи различитим средствима. Разведене жене то обично разумеју и не расправљају се са тим. Али, нажалост, најчешће речима. У животу је све другачије, али не само за жене... Ситуација није ништа боља са мушкарцима, за које се речи и дела, попут воде и уља, обично не повезују. Позиција савремених неожењених мушкараца у односу на жене је често лукава и амбивалентна. Имајте на уму да бивша жена добија увредљиву етикету „разведене жене“, док се мушкарац након развода назива слободним, у најгорем случају нежењом. Сви мушкарци знају слабу тачку у животу слободне жене, од које све почиње. Да би ојачали и учврстили везу са занимљивом и лепом женом, убрзо почиње разговор о могућем браку и оснивању породице. Изненађујуће је колико су многе жене некритичне, поверљиве и наивне. Подлегнувши мушкој провокацији, губе здрав разум и пристају на грех. Приметио сам да разведене жене лакше греше него неудате жене. Уобичајени одговор свештенику је „уобичајена“ фраза: „Нико сада не би желео другачије...“. У мом сећању, готово да нема успешних примера када је кроз блуд жена успела да се уда други пут и постане срећна у браку... Хајде да заједно, драге жене, донесемо први и најважнији закључак: како год да се ваш лични живот развија након развода, одлазак у блуд је ИЗДАЈА ХРИСТА!

Уосталом, постоји излаз!

Шта радити и како поступати ако много желите, али јеванђелске заповести све то забрањују? У овом случају, саветовао бих вам да се бавите духовним самообразовањем. Почните са основама духовног живота, које су изложене у књигама. Почните да читате озбиљну литературу и научите да размишљате о животу! Свети Оци су детаљно и конкретно описали расположења и поступке човека на путу ка греху. Све почиње од ума. Док човек не пристане да греши у својим мислима, ђаво је немоћан. Али ево главног камена спотицања за многе жене. Глас здравог разума заглушују емоције и осећања: „Лоше ми је, а не желим да будем сама!“ Ове речи су крик дављеника који се хвата за сламку – „последњи покушај да се удате“. Али паника и хистерија су лоши помагачи у животу. Потребно је да се саберете и трезвено размислите где је направљена главна грешка у животу... Као хришћанке, потребно је да уложите унутрашњи напор над собом како не бисте попустили телесној жељи. Потребно је да опонашате човека хладног и здравог ума. Чешће себи говорите: „Божја заповест забрањује грех, јер ће човек због греха патити. Али ја не желим да патим, да будем мучена и да се разболим!“ Такав отпор греху и оданост Јеванђељу апостол Јован Богослов назива ходањем и стајањем у Истини. А такође треба да верујете да, када испуњавамо Божју заповест, ми смо са Христом, и са Њим смо јачи од греха и наше пале природе.

Духовни отац је најбољи пријатељ

Духовни отац може бити од велике помоћи разведеној жени. Недостатак духовних отаца међу савременим хришћанима је озбиљан проблем у нашем црквеном животу. Али о томе ћемо следећи пут. Када се човек осећа лоше и усамљено, потребан му је неко ко ће, ако не даје духовне савете, онда бар разумети и слушати. А наши свештеници знају како то да раде - слушају, слушају и слушају, посебно жене. Не морате ићи у удаљене манастирске испоснице да бисте видели видовњачке старце да бисте пронашли духовног оца. Ваш „старешина“ највероватније служи у цркви која је најближа вашем дому. Важно је да свештеник, с једне стране, не следи ваш пример, угађајући вашим жалбама и гунђању због усамљености, а с друге стране, да вас и даље теши речима и подржава молитвом. Добро је када редовно слушате о чистоти живота и врлини уздржања. А духовни отац је такође неопходан у периодима искушења - када постоји реална опасност од духовног пада. Ако бисмо у овом тренутку могли да пређемо преко лажног стида и страха и дођемо до Исповести, онда грех никада не би продро у човека и потпуно уништио његов живот. Али из неког разлога, управо у овој фази борбе, када је могуће заиста помоћи човеку и извући га са ивице понора, када није касно да се угаси пожар који се запалио у кући наше душе - обично се јавља потпуна неактивност и препуштање греху.

Будите мудри као змије...

Дакле, разведеној жени је потребно скренути посебну пажњу на њен унутрашњи живот. Не искушава је само њено сопствено тело, већ и многе мисли и осећања. У њеном сећању је прошли живот, где је било свега - равнодушности, издаје, вероломства. И све то - од најближе, вољене особе. Према Јеванђељу, треба опростити и заборавити све увреде, чак и ако бол у срцу и даље не пролази... Тешко је доћи у празну кућу, где је некада све било другачије и где је, чини се, почео срећан живот. Није нимало лако избалансирати понашање на послу, посебно у женском колективу, где увек постоји хипертрофирано интересовање за породични живот. И рођаци, познаници, комшије сметају. Неко сажаљева, други саосећа, а има и оних који се радују. Али најтеже је објаснити шта се догодило сопственом детету. Постоји мишљење да многа деца теже доживљавају развод родитеља него смрт једног од њих. Овде је најтеже малишанима. Готово је немогуће објаснити им зашто је тата напустио породицу због друге тете. Ово је далеко од потпуне листе проблема и туга са којима ће се највероватније морати носити и живети даље. Немогуће је носити овај крст без Божје помоћи.

Помозите свом детету да буде срећно

Ако самохрана мајка има ћерку, она подсвесно доживљава сваког мушкарца као потенцијалног издајника жене. Ово расположење детету усађује сопствена мајка, годинама све више откривајући ћерки „горку истину живота“. Мајчино скривено негодовање због мушкарчеве неверности највероватније ће се пренети на сопствено дете. Колико год тешко било разведеној жени да живи, она треба да пронађе снагу за љубазне разговоре о породичној срећи. Треба да каже ћерки: „Твој отац и ја нисмо имали успешан породични живот, али ти ћеш сигурно успети. Постаћеш најсрећнија на свету. Имаћеш дивног мужа и дивну децу. Веруј у ово чврсто и моли Бога за то...“ Обавезно разговарајте са својим дететом о добрим стварима, како би у дечјој души доброта и срећа увек били јачи од зла и усамљености. А ако девојчица одраста у потпуној породици, где су јој отац и мајка заједно, онда је корисно да јој се од малих ногу усади колико је жени тешко да остане сама, без мужа, па чак и са дететом у наручју... Девојчица треба да зна о проблемима усамљене разведене жене, како не би, одрастајући, правила непоправљиве грешке у свом животу.

Богу је драг човек који греши и каје се...

Не желим да завршим наш разговор на тужној ноти. Свештеникова реч треба да позове човека на одговорност за поступке које је починио. Највише од свега, желим да ви, драги читаоци, научите да више размишљате о животу. Размишљајте, узимајући Јеванђеље у руке. Сетите се његовог садржаја и примењујте у пракси оно што сте прочитали. То је основа исправног живота и гаранција „духовног успеха“. По мом мишљењу, особа која је уништила свој брак, у већини случајева, направила је негде озбиљну грешку у животу... Потребно је да то себи признате и покајете се пред Богом. Да исправите, па чак и заборавите прошлост и почнете да стварате садашњост, да превазиђете усамљеност и пронађете снагу за нови живот. Све је могуће за Бога. Главно је да не скрећете са пута који нам је Христос показао. Људи имају тенденцију да греше, као и да греше. Али грешке треба признати, за грехе се покајати, и што је најважније - живети даље. Живети живот у чијем је центру Бог. Свим самохраним женама желим дуго очекивани душевни мир, да би се свака жена открила као јединствена личност, бескрајно драгоцена пред Богом. Да би, не само Бог, већ и људи видели лепоту женске душе и њене најбоље особине у служењу људима.

До следећег пута.

„Осамостаљивање деце је важан процес за цео живот, а почиње од раног детињства. Али, ако дете прође тај процес с родитељима или с неким ко га чува, лакше ће се сутра сналазити и кад крене у школу и кад мора нешто сам да уради, где неће бити маме и тате.“ – објашњава Ранко Рајовић у емисији Вијугавим друмом са Ранком Рајовићем на Линк Телевизији.

А како и кад осамостаљивање почиње?

Рајовић каже да ти неки први кораци у осамостаљивању почињу већ у вртићу, када дете мора само да се обуче, да се спреми за спавање, да сам о себи брине.

„То је некад било потпуно нормално. Јер, родитељи су имали и по седморо или осморо деце. Ко ће све њих да облачи, купа, спрема за спавање? Они су то морали да раде сами. Данас имамо једно дете које је, практично, као неки кућни љубимац. Спремимо, обучемо најлепше кошуље, панталоне, затежемо да све буде идеално и идемо у вртић. И дете то види. То тако не треба. Дате им ствари и кажете ‘Ево ти овде, спреми се.’ Од најранијих дана вртића.“ – каже Ранко Рајовић, оснивач НТЦ програма.

Родитељи добро знају да већина деце не воли баш ујутру да иде у вртић и да одуговлаче тај моменат поласка од куће.

„Родитељи таман да крену, а дете се сети да хоће друге чарапе. Или се поквасио, па му је мокра мајица, мора да се пресвуче. А шта дете заправо ради? Оно помера одлазак у вртић јер жели да још мало буде код куће. То родитељи који имају малу децу знају јер већина то ради. Зато се увече спрема шта ће дете да обуче, да обује, да понесе. Нема ту сад ујутру шта ћеш, па он онда неће ништа. Нека дете и бира, али увече, не ујутру. Ујутру мора имати довољно времена да се обуче, да опере зубе, па и да на поласку веже пертле да не жури. Јер задатак детета је да научи да веже пертле пре школе.“ – тврди Рајовић.

Шта све дете треба самостално да ради до поласка у школу?

Кад дете треба да крене у школу, одједном се појави низ проблема  које треба решити. Једно од тих питања које родитељи себи постављају је и одлазак у школу и то да ли дете треба да иде само.

„Морамо да га пустимо што пре да иде само. Наравно да сваки родитељ има страх. Ево мој пример. Ја сам са својим сином неколико дана пре него што је кренуо у први разред сваког дана по неколико пута ишао до школе и назад. Он до школе мора да пређе три велике раскрснице и још два мала пешачка прелаза. Први дан смо ишли заједно, а други дан је он ишао корак испред мене и да ми говори шта ради – сад ћу овде да станем, чекамо зелено светло. Ја идем иза њега, на корак. То му се јако допало, па смо тог дана пет пута ишли до школе и назад. Трећи дан га пуштам да иде испред мене неколико метара и видим да све лепо гледа, ради како треба. А кад је почела школа, отишао сам још два- три пута с њим и онда је кренуо потпуно сам.“

Ранко Рајовић каже да зна да није лако да пустите дете кад сви знамо да има несавесних возача. Зато би у околини свих школа требало да се поставе камере и да се за свако прекорачење брзине одмах одузима дозвола на два-три месеца. То се, каже он, у свету ради.

Најбоље је, тврди Рајовић, да родитељи провере да ли у згради или у улици има још неко дете које иде у исти разред, па да могу да се пре школе нађу и да иду заједно и да се заједно врате.

„Али је за дете то велика срећа. Замислите ви дете од шест или седам година које само одлази у школу, какво је то самопоуздање. А с друге стране имате децу коју родитељи возе до 10. или 11. године. Сећам се, радили смо истраживање у Суботици. Град на равном, свака школа је најдуже 10 минута пешака. Пре осам година смо дошли до податка да око 50% деце у четвртом разреду родитељи сваког дана возе у школу и враћају. То је дете од 10 година. Зашто их возе? Да ли журе? Да ли имају страх? Тај пут до школе је развој детета и зато говорим родитељима – дете које иде до школе, још ако има групо од 5, 6 друге деце, они могу успут да се играју неких својих игара. НЕкад је то био ластиш, кликери. Пустите их јер то није само пешачење од куће до школе. То је један живот који траје тих пола сата. Ми не можемо децу да држимо под стакленим звоном до 10. године.“ – објаснио је Рајовић.

А кад крену у школу?

Кад је дете кренуло у школу, погрешно је веровати да је школа тад његова једина обавеза. Ранко Рајовић говори и о томе какве обавезе би код куће требало да има један школарац, јер то више није мало дете.

„То су сад ученици, а сваки ученик мора да има обавезе код куће. Да ли ће да прави салату, да помаже око ручка, да поправи свој бицикл. То је посао детета, не може да нема обавезе. А свака обавеза је један корак ка осамостаљивању. Да ли ће да меси тесто, да ли да круни кукуруз ако живи на селу или да причува овце, обавезе морају да постоје. Ми смо некад у школама имали домаћинство, тога сад, нажалост, више нема. Али то су важне вештине и дете то треба да ради код куће.“ – рекао је Рајовић.

Он додаје да је посао родитеља управо да не штеде дете јер дете, као део заједнице, мора да ради и да доприноси, а не да седи.

„Био је у школи, вратио се, завршио домаћи и шта сад? Нека се игра, треба да се игра, али да има и обавеза. Не мора то бити пуно али да зна да нешто од њега зависи да ли ће бити урађено.“

Кад би дете могло да преспава код пријатеља?

„Нисам за то док су мали, осим ако је нека баш блиска породица, па се познају, посећују. Кад дођу у пубертет, они то онда желе, али онда морају прво родитељи да се упознају. Не може дете да иде негде, а да родитељ не зна где и ко ће бити тамо. Ако је то неко друштво које се познаје, заједно иду на излете, екскурзије, онда се може дозволити. Али и тад, под надзором.“ – каже Рајовић додајући да сад имамо апсурдну ситуацију где родитељи излазе из стана кад детету долази друштво да преспава.

„Зато је мој савет родитељима, ако ваше дете одлази негде да преспава, морате знати ко је то дете, ко су му родитељи, а исто тако ако дете долази код вас да преспава. Онда сам за. Али чак ни тад, с тим не треба претеривати.“ – закључује Ранко Рајовић.

Цео видео можете погледати овде.

https://zelenaucionica.com/rajovic-predskolsko-dete-treba-da-zna-da-veze-pertle-a-prvak-da-sam-ide-u-skolu/

Акција добровољног давања крви биће организована у суботу, 13. септембра 2025, у Преображењској цркви на Видиковцу, од 9 до 14 часова, најављено је из Института за трансфузију крви Србије.

https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=47096