…или било које земље нашег малог, брдовитог Балкана.
На идеју да напишем овај текст дошла сам након што сам у истом дану присуствовала двема ситуацијама из живота обичног српског родитеља – посета бувљаку, а истог дана само много касније и Институту за мајку и дете.

Педагошка лекција 1 – Ако ме не држиш за руку, неко ће те украсти!
Мајка на бувљаку, купује некакву пластику, држећи дете за руку. Дете, наравно, нестрпљиво, цупка, отима се, одлази на суседну тезгу где је нешто њему интересантније. И, како онда мајка да дете умири и буде сигурна да ће остати уз њу све време? Па, тако што ће рећи: „Не отимај ми се! Хоћеш да те неко украде? Ово је бувљак, овде се свашта краде!”
Лепо, мајко, па сутра кад кренеш у тржни центар, на бувљак, на кеј, ти се питај што ти се дете плаши гужве и непознатих људи, кад га ниси томе учила.
У корену свих српских дисциплинских метода је – страх! Заплаши дете да би те слушало! Вештицама, полицајцима, непознатим људима, чиме год. Ваља се да се деца мало и плаше…
Педагошка лекција 2 – Остаћеш овде заувек!
Ово ми није било нимало симпатично. Свако ко је са дететом завршио на Институту за мајку и дете, зна шта га тамо чека – гужва и неорганизованост. Али о томе неки други пут. Стигли смо тамо пола сата после поноћи, са дететом које има температуру скоро 40. Као и свима пре нас, траже да јој извадимо крв и узмемо урин на преглед. Док се мучимо да јој ставимо ону несрећно направљену кесицу за урин, чујем оца како шета са ћерком од две или три године и говори јој: „Ако хоћеш да идеш кући, мораш да пишкиш! Ако не пишкиш, остаћеш овде заувек!“
Има ли потребе објашњавати бесмисленост оваквих родитељских претњи? Како би требало да се осећа дете којем сопствени родитељ прети да ће заувек остати у болници? Али, то је за његово добро…
Педагошка лекција 3 – Нећеш да ручаш? Е, онда ћу дати меди!
Ово сам лично у својој фамилији искусила. Метод којим бака наговара моје дете да једе! Класично гајење себичности коју сви у себи носимо. Ако ти нећеш да поједеш, ја ћу дати меди, а да меда не би добио ништа, дете ће брже боље појести само. После ћу се питати зашто ништа неће да дели са братом који је тек на путу…
Педагошка лекција 4 – Где си се ударио? У дрво? Ево туче мама дрво!
Да ли је потребно додатно објашњавати? Када се дете сопственом грешком или непажњом удари, ти онда удри по томе што га је ударило. А што да не онда и по деци с којом се судара на игралишту? У чему је разлика?
Педагошка лекција 5 – Не врти се у круг! Завртеће ти се у глави! Не дирај то, прљаво је! Не пењи се, пашћеш одатле!
Увек се сетим своје тетке која живи у Швајцарској и која, кад дође у Србију, својој деци допушта буквално све. Једном сам својим очима видела како се завлаче испод киоска на аутобуској станици, а да она не реагује. А не знам да ли су у животу били болесни 3 пута. Добро, не кажем да треба да пустите дете да дира бачене пикавце, али какве везе има ако му се заврти у глави? Мало ће вежбати центар за равнотежу. Па шта ако падне с пењалице? Ви нисте падали као деца? Попеће се опет и научити да понекад да би дошао до циља, мора и да падне.
Педагошка лекција 6 – Не знаш ти то, ја ћу.
Нека се јави родитељ који ово никад није рекао! Са све овим „не знаш ти”. Тако типично, а тако погрешно. Вероватно мислимо да није још спреман сам да сипа сок у чашу, па чекамо да то неком магијом научи, без да иједном проспе…
Педагошка лекција 7 – Твоја учитељица нема појма. Шта ти је ово написала?
Ако родитељ не поштује учитеља, неће га поштовати ни дете. Ако дете не поштује учитеља, не може постићи добар резултат јер нема поверења у оног ко га кроз школовање води. Дакле, шта год да је учитељица написала/рекла/урадила (а замислите, и они имају право на грешку), никад не подривајте њен ауторитет пред дететом.
Педагошка лекција 8 – Ако одмах не прекинеш, зваћу тату!
Дете кад чује ово, заправо чује: „Мама ми ништа не може, тата није ту. Могу да радим шта хоћу!” Најбржи рецепт који мајке користе да би уништиле сопствени ауторитет над дететом. Многе то раде из незнања, а не знам ниједну којој је ова претња дала икакав резултат.

https://zelenaucionica.com/8-roditeljskih-lekcija-koje-pokazuju-da-ste-iz-srbije/

Ову тврдњу много смо пута чули. Да је све ово што студенти раде променило народ. Да смо постали отворенији, да смо научили да волимо и праштамо, да смо почели да верујемо да и даље постоје људи, много људи који су спремни да дају, а да не очекују ништа за узврат.

Њихове шетње кроз целу земљу измамиле су сузе, пробудиле поверење, отерале подозривост.

Да је заиста тако, увериле ду ме две приче које сам чула последњих дана од мени блиских људи.

Прву причу прича мој брат. Он има двоје деце, од којих једно има три, а друго није још напунило једну годину. Сви који смо прошли кроз тај период родитељства знамо колико је истовремено и лепо и напорно. Одлазак у набавку, ресторан, па и само у шетњу, активности су које би требало да буду крајње једноставне, а ли са малом децом знају да се претворе у немогућу мисију.

Тако су он и моја снаја одлучили, само њима знано због чега, да седну са децом у ресторан да вечерају. Важно је веровати да нешто можеш, онда ћеш и моћи, кажу лајфкоучеви. Они који немају децу од три и једне године. У реалности, вечера је почела негодовањем, плакањем и врло брзо се претворила у оно у шта се иначе претвара кад су ту мала деца – а то је ручање на смену. Ти се бави децом док ја брзо поједем, а онда ћеш ти јести док их ја забављам. Наравно да постоји и опција да им понудите телефоне, али јасно вам је зашто то није и не треба да буде решење.

Ја сам увек била од оних који радије први држе децу, јер онда после колико толико на миру могу да вечерам.

Ипак, никад нисам доживела оно што су они пре месец дана. А кажу да им није први пут. Кад је храна стигла, за столом до њих биле су две жене које су пијуцкале своје вино. Једна од њих је видела у каквој су тешкој ситуацији млади родитељи и пришла им.

”Извините, могу ја да придржим бебу, док ви вечерате на миру.”

”Ох, па немојте, изашли сте да се опустите, само вам она фали.”

”Ма таман посла, имам ја мало већу децу од ваше, није ми то страно.”

И наредних мало више од пола сата њих две су забављале децу, како би млади родитељи могли да вечерају.

Није ли то нешто заиста посебно? Без икакве обавезе и само из жеље да помогне неком кога уопште и не познаје ова млада жена урадила је нешто што враћа веру у то да људи могу и те како да буду добри једни према другима. Тек тако и без очекивања да им се некако врати.

Друга прича дешава се у тржном центру, где је мама са два дечака од 6, 7, можда 8 година, дошла да покуша да купи себи хаљину. Они су, како само дечаци то умеју, пуни енергије у продавници трчали, крили се, задиркивали. Мајка је покушавала да их смири, али је на крају одустала од куповине , грдила их, рекавши им да су јој све упропастили и да сад неће добити сладолед. ”Ето, јесте срећни сад? Нећу ништа пробати, нема везе, идемо. Ти, ти поготову, нема сладоледа. Он ће јести, а ти нећеш добити”, рекла је једном од дечака. Била је очигледно људа и разочарана.

Посматрајући то, помислила сам: ”Боже, па то су деца, како је таква, зашто их грди, па наравно да не воле куповину.”

Осудила сам је у себи, гледајући своја посла. Осудила сам је, а да не знам да ли је можда самохрана мајка. Можда је цео дан била под стресом. Можда су дечаци увек тако препуни енергије и она не успева баш сваки пут да се савлада.

Али, на срећу, ту је била још једна млада жена. Она им је пришла и рекла дечацима: ”Децо, хајдете са мном на ову клупицу да вам нешто испричам, док мама проба хаљине.” И тако је и било, а мами је требало свега 10 минута. Захвалила се, купила хаљину и отишла. Надам се, ипак, на сладолед.

Поступак ове жене која је била ту да помогне, док сам ја само игнорисала ситуацију, у мени је пробудио стид. Али сам јој била силно захвална на лекцији људскости коју ми је одржала. Било ми је жао што ја нисам реаговала као она, али знам да следећи пут хоћу.

То нису ситуације које сам имала прилике да видим или доживим до недавно. Можда то нема баш никакве везе са свим оним што нам се дешава, а можда ипак има. Можда је та доброта чучала у нама, а сад је почела да се шири, попут вируса. И није више ни срамота ни чудно прићи неком и понудити помоћ. Бити ту за друге које видите први пут и вероватно их више никад нећете видети.

Потребни смо једни другима, а онда кад немамо крај себе неког кога познајемо да нам помогне, зар није дивно ако то учине потпуни странци? И ту не мислим на придржавање врата и устајање у аутобусу. Мислим на оне ситуације где се и не очекује да помогнете, а та помоћ је тако потребна.

Научити да верујемо, ако су нас деценијама учили да гледамо своја посла, један је од најтежих задатака. Али видим, јасно видим, да и те како можемо.

https://zelenaucionica.com/dve-divne-price-o-ljudskosti-koje-dokazuju-kao-drustvo-se-jesmo-promenili/

Фина моторика је способност коришћења најмањих мишића тела у циљу извођења прецизних покрета и тесно је повезана са координацијом око – рука.

Координација око – рука омогућава да прсти и рука правилно изврше задатак.

Проверава се тако што дете положи руку на чврсту подлогу и подизањем сваког прста  појединачно од подлоге проверавамо да ли је дете савладало фину моторику.

Најчешће деца не могу четврти прст да подигну посебно. На томе треба порадити јер касније може доћи до тежег усвајања одређених знања и извршавања одређених активности.

Фина моторика ствара неуронске везе које ће остати у кори великог мозга само ако се користе јер мозак брише све из меморије што човек не користи.

Препоручујем да родитељи са децом предшколског узраста као припрему за школу практикују следеће активности:

– Све игре са тестом, кликерима, пластелином, цепкање и лепљење папирића  на подлогу, хватање одређених предмета штипаљком, низање предмета, играње са семенкама, повезивање тачака, пертлање, копчање дугмића, лепљење сличица, стикера, убацивање предмета у отворе (флашице, касице), цртање и слично, како би учитељи наставили рад у школи. Ове игре ће олакшати деци ослобађање свих мишића шаке и прстију, како би припрема за почетно писање и читање била лакша.

– Од стабла дрвета или гране исече се комад у облику круга. Помоћу бургије избуше се отвори. У њима се ставе поп-нитне. Одлучила сам се за поп-нитне зато што могу да се користе на два начина. Може да се обмотава конац, вуница, трака у зависности шта користимо или да се подиже свака и притисне материјал нитном. То пружа могућност деци да развијају мисаону активност, пажњу,  концентрацију…

На овај начин се развијају мишићи шаке, прстију и врши се припрема руке за почетно писање и читање.

Могу се увежбавати: бројеви, геометријски облици, слова…

Од пластелина или масе за обликовање направити куглице различитих боја по жељи детета. Помоћу дрвене хватаљке, одбројавајући, деца их стављају у корпицу за колаче по инструкцији родитеља.

Хватаљке као и корпице могу бити од различитог материјала. По жељи.

Пластелин можете направити сами.

Аутор: Бојана Пешић, Ниш, професор разредне наставе и педагошки саветник

https://zelenaucionica.com/aktivnosti-kod-kuce-kako-pripremiti-dete-za-polazak-u-prvi-razred/

Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке обавештава црквену и ширу јавност, да је од августа месеца 2025. године покренут посебан Програм подршке жртвама сектног и манипулативног деловања, који ће деловати у оквиру Апологетског одсека Мисионарског одељења. Програм води координатор одсека, г. Зоран Луковић, један од водећих српских стручњака из области сектног и манипулативног деловања.

Програм се изводи у форми саветовалишта, у оквиру кога се пружа бесплатна саветодавно-стручна помоћ жртвама сектног и манипулативног деловања, како онима који су непосредно угрожени, тако и њима блиским особама. Разговоре могу да закажу сви потребити преко свог надлежног парохијског свештеника.

Извор: Мисионарско одељење АЕМ

На 37. Међународној олимпијади из информатике за средњошколце (International Olympiad in Informatics – IOI), која је одржана од 27. јула до 3. августа 2025. године у Сукреу (Боливија), репрезентација Србије освојила је једну сребрну и две бронзане медаље, саопштило је Друштво математичара Србије.

Сребрну медаљу освојио је Петар Бановић, бронзане Урош Костадиновић и Стефан Шебез, а чланица тима била је и Софија Чебашек, сви ученици Математичке гимназије у Београду.

На такмичењу је учествовало 333 такмичара из 84 земаља.

Одабир такмичара, припреме и учешће на такмичењу, организовало је Друштво математичара Србије, уз подршку Министарства просвете и Министарства информисања и телекомуникацијa.

Вође екипе били су Марко Миленковић са ЕТХ-а у Цириху и Марко Савић са Природно-математичког факултета у Новом Саду.

https://zelenaucionica.com/nove-olimpijske-medalje-za-ucenike-matematicke-gimnazije/

У суботу 2. августа 2025. године ће у сарадњи Српске Православне Цркве и Института за трансфузију крви Србије, бити одржана нова акција добровољног давања крви. Аутобус Завода биће тога дана у порти Преображењског храма на Видиковцу од 9 до 14 часова. Позивају се сви који су у могућности да учествују у овој акцији и дарују крв за нашу потребиту браћу и сестре.

Извор: Радио "Слово љубве"

Просветна занимања све теже налазе своје место међу жељама и плановима младих. Факултети педагошке оријентације годинама уназад бележе пад уписаних студената, док се на конкурсима за наставничке позиције у школама не појављују стручни, квалификовани кандидати – нарочито за предмете попут математике, физике, хемије, информатике, а понекад, мада све чешће, и српског језика, географије, биологије…

Ситуација је упозоравајућа, а узрок се не може тражити у апстрактним анализама. Главни разлог је јасан, опипљив и поразан – понижавајуће ниске плате.

У структури јавног сектора, просветне зараде су при дну лествице. Када се упореде са примањима у привредном сектору,  у местима попут Бора, где су плате готово достигле европски праг, плата професора делује гротескно скромно. Треба имати у виду да су у таквим местима и цене становања, некретнина и свакодневних потрепштина веће него у другим. И да су, дакле, просветари у таквим градовима сиромашнији чак и од својих колега у другим срединама.

Чести коментари из публике – „има и оних који зарађују мање“, „не ради се због новца“, „љубав према послу је најважнија“ – заправо скривају јефтину демагогију и дубоко непоштовање према интелектуалном раду. Ту спада и оно: „ко год неће да ради, има замену“ или још екстремније: „Нећеш да радиш – има ко хоће!“. Наравно, кажу на то наставници, али каква је та замена? Је ли стручна, а ако и јесте – је ли довољно квалитетна? Или је важно само попунити број и убацити „свог човека“? 

Често се намерно и тенденциозно заборавља да наставник није монах и верски мисионар, већ професионалац који живи од свога рада.

Наравно, има и међу наставницима оних који оваквим флоскулама прикривају своје незнање и нерад. Или се смишљено удварају „структурама“ ван школе, притом добро финансијски заштићени платама супружника. Као, „није важно знање, није важна плата, важно је да стварамо добре људе“. При чему, дефиниције за то – шта је добар човек – нема. Одговорни родитељи не наседају на ову демагогију. Али, колико има одговорних родитеља, оних који нису пристрасни? Родитељи, а посебно ученици, нису добра варијанта за кадровску селекцију наставника у школи. Нема ничег лакшег него „радовати се дражесним несташлуцима“ и поделити високе оцене за незнање, а после рећи да су ученици на проверама били „збуњени“.

Често се, такође, чује: „Можете ви да тражите колико хоћете, пара у буџету нема!“ Онда, након тога, обично следи реченица: „Да би се вама дало, од некога мора да се узме. Шта хоћете, да се узме од здравства, војске, полиције да бисте ви имали?“ Наравно, ове речи никако не звуче као демагогија, и немају за циљ да међусобно супротставе наставнике са осталим буџетским корисницима. Али, мора се приметити, основна намена пара прикупљених од пореских обвезника су улагања у здравство, војску, полицију, субвенције пољопривреди, државну администрацију и – просвету. То су приоритети. Остала издвајања ипак то не могу бити. Да ли се из буџета, осим за ове намене, понекад приоритетно, издваја новац и за друге потребе? Да ли постоје пројекти и манифестације од којих највише користи имају рецимо приватне компаније па би, онда, логично било да оне те пројекте и финансирају? А не да то чине сви порески обвезници? Поштен човек рекао би сушту истину – да ово не постоји и да су оваква питања злонамерна.

У неким далеким земљама постоји чудан обичај да појединци и њихове компаније, баш у пословању са буџетским средствима, и без јавног надметања, за кратко време остваре огромне профите. Шта је онда са парама за остале буџетске кориснике? Они су, кажу тамо, на тим далеким дестинацијама, само просветни радници. Навикли да трпе, да се жртвују, а тако дивне навике и традиције не треба мењати. Такви обичаји, на срећу, код нас не постоје, нити је то могуће. У тим истим далеким земљама постоје предања по којима онај ко дође на руководеће место у некој школи то не чини зато што жели да крунише своје професионалне успехе, нити да истражи своје организационе способности, него да за кратко време, „уграђујући“ се у разне пројекте „за добробит школе“, заради што већи новац. Далеке земље, чудни обичаји, и боље је да остану што даље.

Да се вратимо нашим просторима. Ако се већ признаје да државне агенције и канцеларије, рецимо, не могу без добро плаћених стручњака јер „стручност кошта“, зашто се онда наставници третирају као јефтина радна снага? Шта је репер за вредновање једног професора – број часова, број ученика, број папира које мора да попуни, или резултати које постиже у раду са ученицима? Ако желимо образовање по европским стандардима, онда и наставничке плате ваљда треба да буду у складу са тим стандардима. У већини развијених земаља, просветне плате су изнад државног просека (негде, као у Луксембургу, Швајцарској, па и деловима Немачке, значајно изнад просека) што показује да тамо образовање није трошак, већ инвестиција.

Овоме треба додати и старосну структуру наставничког кадра у јавном сектору, много наставника има више од 50 година, што значи да просвети за неколико година прети кадровска криза. У приватном школству су плате веће, самим тим и посао је, поготову за младе, амбициозне људе, привлачнији, али је приватни сектор још увек, нарочито када је реч о основним школама, занемарљиво мали у односу на државне школе.

Наши грађани су, генерално, сиромашни, оправдано се поставља питање – ко би уопште могао да плати школовање детета у приватној школи? Уз то, чињеница је да је јавни образовни сектор код нас и по квалитету, са свим својим проблемима и беспарицом, још увек знатно „јачи“ од приватног. У развијеним земљама није тако, али треба знати да тамо појам „приватно“, када је реч о школству, не значи оно што ми обично подразумевамо. Тамо су реномиране школе и врхунски универзитети углавном приватне, али непрофитне установе.

У Србији се за наставнике и даље користи појам „просветни радник“, термин који је у социјализму имао јасно значење и тежину. Подразумевао је и известан понос и достојанство у држави радничке класе. Данас, тај израз више звучи као реликт прошлости који можда није случајан када је реч о образовању. Нико не користи термине попут „правни радник“, „менаџерски радник“, „политички радник“ или „економски радник“, јер би деловали анахроно, чак комично. Ипак, за људе који образују читаве генерације, друштво није нашло ни нови назив ни ново поштовање.

Посебан проблем јесте и начин на који просветари исказују своје незадовољство. Штрајк, као најчешћи облик отпора, не производи жељени ефекат. Заправо је контраефекат много већи. У условима безбедносне несигурности, слабих синдиката или „синдиката“ и минималне заштите, штрајком се постиже само једно – додатно урушавање ауторитета и срозавање већ руинираних критеријума вредновања и оцењивања ученичког рада. Одбијање од плате, осуде из медија, политичка манипулација, презир дела родитеља, ненадокнадиви губици у настави, додатно оптерећење послу лојалних колега – све то постаје последица, док конкретних резултата нема. Уместо борбе за системске промене, штрајк се претвара у симболичан чин самопонижења. Просвета дефинитивно мора да нађе другачије методе борбе које неће угрозити саму бит професије.

Можда би медијска и кампања путем друштвених мрежа, али добро осмишљена, одговорна, аргументована, широј публици занимљива – дала боље резултате? Наставницима, као интелектуалцима, креативност не би требало да је страна.

А онда, крајње је време да се постави кључно питање: колико кошта знање? Не демагошки, декларативно, у фразама, већ у реалним категоријама, у односу према професији која гради будућност. Јер наставник који не може достојанствено, и са пуно самопоуздања (што новац неминовно пружа), да живи од свог рада, постаје симбол нестабилног друштва. И док се свуда траже иновације, дигитализација, вештачка интелигенција и модернизација, темељ сваког система остаје исти –  симболично је то још увек човек пред таблом, са књигом у руци и вером да знање мења свет.

Ако њега не платимо како треба, не треба се чудити што нам будућност наговештава стрепњу и неизвесност. Нажалост, не ону слатку…

Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности из Бора

https://zelenaucionica.com/neces-da-radis-ima-ko-hoce-narativ-koji-obrazovanju-nanosi-nemerljivu-stetu/

У духовном и интелектуалном развоју српског народа, просвета кроз целокупну историју заузима централно место. Носиоци идеја, творци научних система, песници и филозофи, готово без изузетка, били су и учитељи. Њихова делатност подразумевала је писање, откривање и мишљење; али, она се продужавала у учионици, у раду са ђацима и студентима, у живој речи и непосредном преношењу знања. У српској културној историји, највећи умови обликовали су будућност кроз књиге, научне радове,  предавања, разговоре, подучавање и васпитавање.

Свети Сава – темељ просветног идентитета

Утемељитељ српске цркве и државности, Свети Сава (1175 – 1236), био је истовремено и први велики просветни делатник. И први српски књижевник. Његова просветна мисија започела је још у манастирима на Светој Гори, а наставила се оснивањем школа по српским земљама и доношењем „Законоправила“, првог законодавног и педагошког зборника у српској историји. У његовом деловању образовање је било нераздвојно од духовног уздизања, друштвене стабилности и културног идентитета.

Доситеј Обрадовић – просветитељ као узор

У освит модерне епохе, Доситеј Обрадовић (1739 – 1811), аутор „Писма Харалампију“ и „Живота и прикљученија“, утелотворује идеал ученог човека који стиче знање по европским културним центрима, али га са намером и мисијом доноси у српски културни простор. Као први министар просвете у обновљеној Србији, организовао је школски систем, преводио књиге, писао књиге и уџбенике и подучавао. Мисао да се народ најдубље уздиже путем образовања и просвете постала је темељ целокупне образовне филозофије 19. века.

Романтичари, реалисти и модернисти у школским клупама

У периоду српског романтизма, значајни песници и уметници провели су део живота као учитељи и професори. 

Ђура Јакшић (1832 – 1878), песник „Отаџбине“ и аутор антологијских песама као што су „На Липару“, „Мила“, „Кога да љубим“, „Кроз поноћ нему“,  радио је као учитељ у бројним местима Србије, од којих су нека била врло сиромашна, предавао је и цртање у гимназији, а његово књижевно и сликарско стваралаштво било је прожето искуством непосредног контакта са младима и народним животом. 

Лаза Костић (1841 – 1910), песник и мислилац изузетне ширине, творац антологијских песама попут „Santa Maria della Salute” и „Међу јавом и мед сном“, такође се једно, додуше кратко, време, огледао у предавачком послу. Његова образованост, естетски сензибилитет и филозофска рефлексија имали су јасан педагошки потенцијал, препознат још за живота

Стеван Сремац (1855 – 1906), аутор можда најживописније прозе српске књижевности, писац „Зоне Замфирове“, „Ивкове славе“ и „Попа Ћире и попа Спире“,  био је дугогодишњи професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Његов стил формиран је, између осталог, и у сусрету са менталитетима које је упознавао  кроз педагошки рад.

Борисав Станковић (1876 – 1927), аутор „Нечисте крви“ и „Коштане“, није радио као наставник, али је био дугогодишњи чиновник Министарства просвете.

Исидора Секулић (1877 – 1958), ауторка „Писама из Норвешке“ и „Хронике паланачког гробља“, једна од наших највећих књижевница и вероватно најобразованија жена свог времена, у просвети је провела много година предајући различите предмете, међу њим и математику. Спој строгости, али у најбољем и најплеменитијем смислу, ерудиције, разума и стила чини је јединственом фигуром у историји српске просвете.

Милош Црњански (1893 – 1977), писац „Сеоба“ и „Романа о Лондону“, предавао је у гимназијама у Панчеву и Београду, а педагошки рад био му је близак и као занимање, и као саставни део културне и патриотске одговорности. 

Десанка Максимовић (1898 – 1993), песникиња „Крваве бајке“ и збирке „Тражим помиловање“, провела је део радног века као професорка у Првој женској реалној гимназији у Београду, где се и пензионисала. Такође је предавала у Обреновачкој гимназији и Трећој женској гимназији у Београду. Њен поетски и морални ауторитет оставио је дубок траг међу генерацијама ученика.

Универзитетски професори као стубови културе

На прелазу из 19. у 20. век, Београдски универзитет (до 1905. Велика школа) постаје средиште српског духовног живота. Многи његови професори уједно су били кључни ствараоци у својим областима.

Јован Скерлић (1877 – 1914) предавао је историју српске књижевности на Београдском универзитету и формирао критичке стандарде који и данас обликују академску рецепцију књижевности. Његово предавање представљало је догађај, а присуство на часовима – интелектуални изазов.

Богдан Поповић (1863 – 1944), професор естетике, теорије књижевности и упоредне литературе заслужан је за увођење модерних принципа тумачења књижевности, али и за обликовање читавог низа културних политика које су произашле из предавања и текстова.

Слободан Јовановић (1869 – 1958), професор уставног права и политичке теорије, један је од најдубљих српских мислилаца 20. века. Његова предавања представљала су синтезу науке, историје и филозофије права.

Бранислав Петронијевић (1875 – 1954) предавао је филозофију на Великој школи, а касније на Универзитету. Творац оригиналног метафизичког система, изузетно цењен и у иностранству, оставио је снажан траг у академском животу Србије.

Научници у служби образовања

Међу српским научницима, педагошко звање било је саставни део позива. 

Јосиф Панчић (1814 – 1888) је као професор ботанике на Великој школи био творац модерне природњачке наставе у Србији. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа „Панчићева оморика“. Његов научни и педагошки рад поставили су темеље савременог разумевања природних наука у Србији.

Јован Цвијић (1865 – 1927) предавао је географију, етногеографију и антропогеографију на Београдском универзитету. Његова истраживања Балкана ишла су упоредо са радом у амфитеатру, где је обликовао поглед генерација на простор, народ и културу. 

Михајло Пупин (1854 – 1935), професор на Колумбија универзитету. Дао је велоики допринос у области вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, као и рендгенологије. Заслужна је за проналазак Пупинових калемова. Својим предавањима и књигама утицао је на читаве генерације студената. Образовање је сматрао највишим изразом општељудске и националне еманципације.

Михаило Петровић Алас (1868 – 1943) био је професор математике на Београдском универзитету и, у своје време, светски признат ауторитет у области диференцијалних једначина, оснивач модерне математичке школе у Србији. Његов стил предавања био је енергичан, дубоко мисаон и истовремено популаран међу студентима.

Милутин Миланковић (1879 – 1958), професор примењене математике и небеске механике на Београдском универзитету, формулисао је теорију климатских промена и реформирао календар. Учионица му је била једнако важна као и кабинет – јер је знање видео као облик одговорности.

Просвета као културни идеал

У делима свих ових људи просветни рад био је природни израз њихове интелектуалне оријентације. Предавања, подучавање, рад са младима – представљали су интегрални део стваралачке мисије. Они су учили друге онако како су и сами учили: с вером у моћ знања да обликује појединца и заједницу, језик, државу и епоху.

У културном памћењу народа, све до недавно, учитељ је задржао дубоко поштовање јер је кроз историју носио одговорност обликовања будућности. Због тога је просветна мисија великана српске мисли више од традиције – она је континуитет идеје да образовање подразумева посвећеност, знање и лични интегритет.

У сваком истинском и посвећеном учитељу постоји траг, отисак  дела Светог Саве, мудрост Доситеја, ред Михаила Петровића, ерудиција Исидоре Секулић и визија Миланковића. И у сваком наставнику који данас улази у учионицу постоји делић оне истинске мисије коју су српски великани живели и преносили – у име знања, народа и времена које долази.

https://zelenaucionica.com/ucitelji-kroz-istoriju-ko-je-sve-oblikovao-srpsko-obrazovanje-u-godinama-iza-nas/

За већину људи реч мама је прва асоцијација на шне нокле и супу с кнедлама, топлину и ушушканост родитељског дома. Али шта радити када није? Шта радити када је “mama calling“ на дисплеју мобилног телефона у стању да нас натера да изнова преживљавамо све трауме које смо гурнули под тепих са десет, двадесет, четрдесет година? Шта када ни чињеница да сте одрасла особа која већ има сопствену породицу, не може да вас заштити од токсичног окружења из којег потичете?

Наравно да је тешко, пре свега, прихватити да они с којима сте одрасли и који су ту откад знате за себе – могу бити лоши. Или барем лоши по вас. Нико вас не познаје дуже од њих. Они чувају читав арсенал ваших лоших оцена, промашаја, пријатеља који су вас изневерили, школа које нисте успели да упишете, пропалих веза, послова који су вам измицали за длаку. И уместо да вас подрже – они критикују.

За њих никада нисте довољно добро научили лекцију, нити били “фини и пристојни“ попут друге деце, никада им се није допадала одећа коју носите, музика коју слушате, друштво у ком се крећете. И не, овде не говоримо о типичном генерацијском јазу, који се свако мало сусреће код родитеља и деце. Овде говоримо о оним истински токсичним родитељима којима дете не жели да се врати ни када постане “сам свој човек“.

Такви родитељи се не мењају. То што сада имате тридесет или четрдесет година неће их спречити да вас за вечером прекоре и кажу како би могли “мало више да се угледате на брата“. Такви родитељи неће пропустити прилику да наздраве “батином успеху на послу“ иако знају да сте ви управо завршили на бироу. Неће одолети да вам испричају шта је тетка-та-и-та рекла о вама. И да, наравно да је рекла нешто ружно и нешто што ће вас само додатно повредити. Јер уместо да зближавају, они су ту да вас супротставе осталим члановима породице, натерају да одмерите снаге и из ринга изађете поражени.

Додуше, не морају увек причати да би вас повредили. Постоје родитељи који вређају и када ћуте. Колико пута вам се десило да увређени очекују да се први јавите и да вам се свете својим ћутањем? Колико пута су се ишчуђавали и правили како немају појма да се нешто дешава или да су вас повредили? Колико пута су рекли да су се “само шалили“? Превише.

Токсични родитељи познају мали милион начина да вас казне или емотивно контролишу. Јер знају да је у људској природи да воли онога који га је створио, чак и када тај неко не заслужује ни Љ од љубави. И управо их је због тога понекад толико тешко препознати и прихватити као такве.

Породицу не бирамо. Али бирамо да не дозволимо себи да се, пола живота касније, и сами нађемо у истој причи. Да и сами не створимо једну исту такву несрећну породицу и децу која ће желети само да побегну од нас – што даље.

Како препознати људе који су расли у не тако добром окружењу? Једноставно. Они ће увек гледати да угоде свакоме, тешко ће контролисати бес и у каснијим везама, бити они с резервом, они које је страх да се потпуно отворе чак и најближима. Већина никада неће скупити довољно храбрости да се обрачуна с родитељима. Већина ће цео живот покушавати да балансира између жеље да купи карту у једном правцу за крај света и оног чувеног “али, то ти је мајка“, или отац, или штагод.

У реду, уколико нисте спремни да станете у крај нечијем лошем понашању према вама, или сматрате да то понашање у крајњем случају “није толико страшно“ – онда барем будите спремни на последице. У једној таквој токсичној причи – никада нећете доживети да вас неко разуме, нити ће вам ико икада рећи извини. Одбијаће сваку помисао да своју родитељску улогу нису одиграли како треба. И ма колико се ви, у потаји, надали, они неће доживети тренутак просветљења нити признати да су се огрешили о вас. Никада. Чак ни на самртној постељи.

Шта онда чинити и како наставити иоле нормалан живот када знате да не можете да контролишете или, боље речено, утичете на нечије понашање? Мењајте себе. Мењајте сопствене реакције. Поставите границе. Заштитите се.

Отац и мајка нису другари из основне школе које можете, а и не морате да виђате. Ту и тамо свакако ћете морати да их сретнете, ма колико далеко живели и ма колико обавеза имали (или се правили да их имате). Када до сусрета дође – не очајавајте. Не покушавајте да их убедите у причу како су вас јако повредили, како вас и даље повређују. Уместо тога – не дозволите да вас и даље повређују. Не учествујте у “тровању“. Своју енергију уложите у неког “здравијег“ члана породице, у неку баку или деку који су одувек били на вашој страни (и које по правилу ваши родитељи никада нису озбиљно схватали). Оградити се од родитеља није ни мало лако, и не пролази без осуде, али временом ћете научити. У међувремену, можда и они мало “попусте“.

Уколико до попуштања не дође, и уколико осетите да заиста јесте угрожени (не успевате да се изборите са сопственим страховима, депресивни сте, немате контролу над осећањима, у преводу “нисте баш своји“) – прекините сваки контакт. То јесте крајњи корак, али овај свет је пун добре деце која не причају са својим родитељима, јер другачије нису могли да се сачувају.

Наравно да није лако, нити је једноставно, али је напросто неопходно уколико желите да наставите са својим животом. Са аспекта неког ко потиче из нормалне породице, то свакако није најбољи начин, али је, уколико желите да заштитите своју децу и оне који вам у овом тренутку јесу породица – нажалост једини могући. Јер, ваша деца заслужују прилику да једнога дана буду – деца из добре породице и добре куће.

Аутор: Даниела Бакић

https://zelenaucionica.com/ovaj-svet-je-pun-dobre-odrasle-dece-koja-ne-pricaju-sa-svojim-roditeljima-jer-drugacije-nisu-mogli-da-se-sacuvaju/