Руски дом у Београду заједно са пријатељима 4. јуна 2026. године наставља традицију организовања хуманитарних концерата под називом "Мирно небо за дечији осмех", која од 2022. године окупља Русе и Србе око подршке онима којима је помоћ најпотребнија и очувања духовног јединства наших народа. Сакупљени прилози биће упућени за помоћ народним кухињама Хуманитарне организације "Мајка девет Југовића" Епархије рашко-призренске СПЦ на светом српском Косову и Метохији. На концерту који почиње у 20 часова, наступиће Павлина Радовановић, Вера Столић, Селена Лазаревић, Хелена Пајић, ВИС „Златно звонце“, као и ансамбл „Трио вечност“, а улазница је добровољни прилог.

Концерт се одржава уз подршку Амбасада Руске Федерације и Републике Белорусије у Србији, Епархије рашко-призренске СПЦ, Хуманитарне организације „Мајка девет Југовића“ и Руског дома у Београду.

„Помозимо нашој деци и нашем народу да сачувају мирно небо, наду и будућност на светој српској земљи“, поручују организатори.

Извор: Радио "Слово љубве"

"Тражење помоћи је први, али често и најтежи корак. На жалост, овај корак је толико тежак да се многа деца никада не одваже на њега. Зато, уместо да чекате да вам се дете повери ви преузмите иницијативу." - напомиње Јелена Холцер, педагог

Да ли припадате клубу “врати му”, “реци наставници” или “ја ћу му показати и неће ти више прићи”? Када се дете повери родитељима да трпи насиље у школи, родитељи често нису сигурни како да поступају, који су њихови законски и етички оквири, те како да заштите дете. Закон о основама система васпитања и образовања, као и други релевантни прописи, налажу јасне смернице како да се поступа у оваквим ситуацијама, како би се обезбедила сигурност детета и спречило даље насиље.
Улога школског педагога и родитеља је кључна.
На ову тему разговарали смо са педагогом Јеленом Холцер:
Како родитељи да препознају прве знакове да њихово дете трпи вршњачко насиље, посебно ако дете не жели да говори о томе?
Услов да познајете своје дете јесте да се њиме активно “бавите”, да сте свесни промена кроз које пролази у различитим развојним фазама. Зашто је то важно? Када га познајете, умете да препознате и његове ситније, па и невербалне промене у понашању или расположењу. Тако, у различитим фазама ће одбијати да прича са вама јер је то његова приватност на коју има право. Међутим, ако по понашању или промени расположења наслутите да му се догађа неко насиље, директна питања (на пример: “Видим да ти се нешто догађа, хоћу да ми одмах кажеш о чему се ради”) вероватно ће га додатно затворити. Зато, можете покушати да до одговора дођете на неколико других начина: 
 Индиректно. На пример, испричате му неки догађај из свог детињства или причу коју сте можда и измислили али где је главни јунак неко са киме ће дете моћи да се поистовети и ситуацију која је за њега реална. Филмови и књиге такође могу послужити као добри поводи за разговор: шта ти мислиш о томе, како би се ти понашао да се теби то деси…
 Цртеж. У вртићком и нижешколском узрасту детету може бити лакше да се изрази на невербалан начин. Зато му предложите да заједно цртате како се осећате а тај цртеж вас може одвести до правог извора промене његовог расположења. На пример: “Хајде да нацртамо своје страхове. Ти нацртај свој, а ја ћу свој”, или “Како мислиш да изгледа твој бес…” 
 Игра улога. Једном ви глумите ваше дете а оно треба да глуми некога из свог одељења, и ситуацију коју дете изабере. Играјте се и разговарајте како се ко у тој улози понаша. Затим, замените улоге.
Који начин ће се код вашег детета показати као најбољи зависи од његовог узраста, карактера, вашег међусобног односа тј поверења које има у вас. Али, без обзира који начин да примените важно је да дете осети вашу подршку. Уколико ваше настојање да откријете разлоге промене понашања код детета не доноси резултате, потражите помоћ дечјег психолога или педагога. 
Који су законски оквир и процедуре које родитељи треба да следе ако сазнају да је њихово дете жртва насиља у школи?
Уколико дете трпи неки облик насиља у школи, у зависности од врсте, трајања (да ли је у континуитету или спорадично) интензитета (да ли се продубљује/повећава или слаби…) процедура подразумева да најпре разговарате са дететом и, уколико је то могуће, подстакнете га да ситуацију реши самостално. Уколико ситуација превазилази дететове могућности, и овакав приступ не пружи жељене резултате, обраћате се његовој учитељици или разредном старешини. Та особа би требало да покуша, уз помоћ PP службе (педагог и психолог школе) да случај насиља реши унутар одељења а да при том ни на који начин не експонира директно ваше дете. Највећа инстанца унутар школе је директор школе. Међутим, уколико је насиље интензивно а дете које трпи насиље све више истраумирано, јасно је да родитељи немају стрпљења за протокол који траје понекад и недељама и месецима. Зато, они самоиницијативно прескоче неку од ових степеница хијарархије и одмах се обрате директору школе или Министарству просвете или медијима. Њихова потреба да заштите своје дете јесте разумљива али често забораве да због своје исхитрене реакције могу додатно нарушити стабилност детета. Наиме, у неким од ових случајева оно ће морати више пута да препричава исте догађаје, чиме ће се сваки пут поново осећати незаштићено и несигурно. 
Специјализоване СОС линије за пријаву насиља или платформа “чувам те” (где је могуће пријавити насиље и анонимно) такође могу бити добра подршка и извор информација како да се поставите према детету које доживљава насиље у школи.
Како родитељи могу подржати своје дете у процесу пријављивања насиља, и која је улога школе у том процесу? 
Тражење помоћи је први, али често и најтежи корак. На жалост, овај корак је толико тежак да се многа деца никада не одваже на њега. Зато, уместо да чекате да вам се дете повери ви преузмите иницијативу. Реците му: “Можда ти је некада било тешко да разговараш о нечему са мном. Можда мислиш да те нећу разумети, или да ти нећу веровати. Кад год имаш неку тајну, непријатно ти је или се стидиш да о нечему говориш са мном, желим да знаш да сам ту, за тебе, да хоћу да те саслушам и разумем све шта ти се дешава. Имаш право и на то да ми неке своје тајне никада не повериш. Међутим, све што те повређује, боли те или ти се не свиђа да неко ради – не сме да буде тајна. Постоје ствари које не би требало да чуваш само за себе, као своју тајну. Када ми их кажеш, ја ћу учинити све што је у мојој моћи да то престане. Али, ако ми не кажеш, не могу да знам шта се десило, па самим тим не могу ни да ти помогнем. 
Поруке које би ваше дете требало да чује од вас су сте на његовој страни, да му верујете и да сте спремни да заједно потрежите решење. (на пример: “За сваки проблем постоји решење. И не само то. Уколико не “упали” прво решење којег смо се досетили, пронаћи ћемо неко друго. Учинићу све што могу да ти помогнем“). 
Који су први кораци које школа предузима када се насиље пријави, и шта родитељи могу очекивати у том процесу?
У зависности од учињеног насиља, школа ће укључити педагога или психолога школе, као и Тим за заштиту од насиља. Када се разматрају мере за дете које је починило насиље, оне могу бити васпитне или дисциплинске. За лакше преступе препоручују се васпитне мере (опомена, укор одељењског старешине) уз обавезну препорука родитељима да додатно разговарају и утичу на понашање свог детета. Дисциплиске мере су прописане Законом о основама система образовања и васпитања. Оне обухватају: укор наставничког већа, укор директора школе, појачан васпитни рад, редовне разговоре са одељенским старешином, редовне разговоре са психологом. За ученике од 5.до 8. разреда могућ је и премештај у другу школу. 
Спровођење друштвенокорисног или хуманитарног рада као мере појачаног васпитног рада јесте присутно у неким школама као облик васпитне мере alli није законски довољно дефинисано и не примењује се у свим школама. 
На који начин родитељи могу помоћи детету да развије емоционалну отпорност и сигурност, како би се лакше носило са последицама насиља?
“Шта би било кад би било” је једна од игара којом ви, вербално, нудите детету различите ситуације и тестирате га како би се оно у њима снашло. На пример, шта би урадио када би те Марко гурнуо? Ударио? Рекао ти нешто ружно? Бацио твој ранац на под? Нешто ти узео из пернице без питања? Ситуације мењате у зависности од дететовог узраста. Најважније правило ове игре је да не нудите ви ваше одговоре него пуштате да дете самостално смисли своје. Наиме, управо одговоре које самостално смисли ће најбоље запамтити што повећава могућност да се у некој нежељеној ситуацији управо тако и понаша. Када га водите питањима: шта би ти урадио када би се десило да…осим што му поручујете да такве ситуације нису увек резервисане за неке друге већ и њему могу да се догоде, учите га да преузима одговорност за оно што му се дешава, и превенирате да до насиља дође. 
Међутим, уколико је дете већ претрпело насиље, важно је да му помогнете у процесу превазилажења тог догађаја. Када је емотивно довољно стабилно, заједно покушајте да извучете поруку/лекцију коју би дете могло користити убудуће. Ту можете такође применити “Шта би било када би било” примере: када би се поново догодило да… шта би сада урадио? Како би се осећао? Коме би се поверио? Шта би на твом месту урадио неко други? 
Како родитељи могу сарађивати са школом и другим институцијама како би се превентивно деловало на вршњачко насиље?
Информишите се које су ваше законске могућности и на томе инсистирајте. Уколико ваше дете трпи било какво насиље, у школи или ван ње, уложите максимум свог знања, времена, посвећености да то спречите. Ово ваше улагање би подразумевало истовремено и да научите дете да се у ситуацијама насиља што је могуће више избори самостално, али и ангажовање институција у случају, када дететово покушавање да заустави насиље није могуће. 
Нажалост, у нашој земљи се на превенцији насиља не ради довољно. Програми превенције обухватају едукацију родитеља (шта је све насиље, како се препознаје, која је улога родитеља, како оснаживати децу…), едукацију деце (како рећи и показивати своје НЕ, шта значи вршњачка подршка или вршњачко саучесништво, које су здраве тајне а које нездраве, који су здрави додири а који нездрави…). Ипак, ови програм превенције највише третирају деца која показују различите облике насилног понашања. Они се уче како да препознају које су то ситуације које код њих узрокују бес, препознавање својих физиолошких реакција када их преплављује бес, различите технике како могу себи да помогну (вежбе релаксације, вежбе дистракције, дубоко дисање..)
У оним земљама где се ради на превенцији насиља заиста се и постиже значајно смањивање насиља у школама.

https://www.detinjarije.com/vrsnjacko-nasilje-sta-roditelji-zrtve-mogu-a-sta-moraju-da-urade/

Институт за трансфузију крви Србије организује акције добровољног давања крви од 25. до 31. маја 2026. у Београду и другим градовима Србије.

Под паролом „Желите ли да урадите нешто веома важно данас? Дајте крв… рачунамо на вас!“ Институт организује акције током целе године јер је потреба за крвљу и крвним продуктима велика. У Србији је потребно да буде 40 давалаца крви на 1000 становника (4%), а тај проценат се годинама креће око 3%.

Добровољно дајте крв у свом граду или општини. Ваш дар је од непроцењиве вредности – хвала што га делите са другима.

Институт за трансфузију крви Србије – акције

Понедељак, 25. мај 2026.

Звездара, Републички завод за статистику… 9.00-12.00

Нови Београд, Belville, аутобус… 11.00-15.00

Нови Пазар, Интернационални факултет… 10.00-15.00

Пожаревац, Дом Црвеног крста… 8.00-14.00

Смедерево, Спортска хала Смедерево… 8.00-14.00

Уторак, 26. мај 2026.

Ваљево, Црвени крст… 9.00-15.00

Вождовац, Тржни центар „Бањица“, аутобус… 12.00-16.00

Нови Београд, А1… 9.00-14.00

Нови Београд, Градска општина… 10.00-14.00

Нови Пазар, Дом омладине… 9.00-14.00

Среда, 27. мај 2026.

Велика Плана, Центар за културу „Масука“… 9.00-14.00

Врачар, Београдски водовод и канализација… 8.00-13.00

Гроцка, Градска општина… 9.00-14.00

Костолац, Центар за културу, Костолац услуге, синдикат „Независност“, аутобус… 8.30-12.00

Костолац, ПД „Георад“ д.о.о, аутобус… 12.30-15.00

Мали Зворник, Caffe Cool… 9.00-14.00

Шабац, Културни центар… 9.00-15.00

Четвртак, 28. мај 2026.

Ваљево, Градска општина, аутобус… 9.00-15.00

Лазаревац, Боксерски клуб „Греатест“… 10.00-15.00

Лозница, Црвени крст… 9.30-14.30

Љубовија, биоскоп… 9.00-15.00

Обреновац, Црвени крст… 10.00-16.00

Смедерево, Спортска хала… 8.00-14.00

Петак, 29. мај 2026.

Крупањ, библиотека „Политика“… 9.00-15.00

Нови Београд, Милшпед д.о.о, аутобус… 9.00-14.00

Шабац, Управа саобраћајне полиције… 9.00-14.00

Субота, 30. мај 2026.

Баљево, Полицијска управа Ваљево… 8.30-14.30

Нови Београд, Делта City, аутобус… 14.00-17.00

Пожаревац, Црвени крст, Полицијска управа Пожаревац… 9.00-14.00

Чукарица, Ада Mall, аутобус… 10.00-13.00

Недеља, 31. мај 2026.

Нови Београд, Палата Србије, Дан полиције Републике Србије… 9.00-15.00

Највећа љубав је помоћи некоме да настави живот. Дајте крв.

Институт за трансфузију крви Србије – инфо

Адреса: Светог Саве 39

Радно време: радним данима од 7.00 до 19.00, суботом од 8.00 до 15.00

Телефони: 011/2443-651, 011/3812-700

E-mail: itks@nbti.org.rs

Деца најчешће не говоре директно о ономе што им се дешава, не зато што проблем није озбиљан, већ зато што га не могу или не умеју да га изразе. 

Ауторка: Александра Луковић, координаторка дневног боравка у Центру за несталу и злостављану децу

Препознавање насиља над дететом представља један од сложенијих задатака у оквиру породичног и професионалног рада са децом, управо зато што насиље ретко долази у видљивом и јасном облику.

Деца најчешће не говоре директно о ономе што им се дешава, не зато што проблем није озбиљан, већ зато што га не могу или не умеју да га изразе.

Разлози за ћутање су вишеслојни и обухватају страх од последица, осећај стида, унутрашњу кривицу, лојалност према особи која врши насиље или дубоко укорењено уверење да им нико неће веровати. Управо због тога, кључни задатак одраслих није само да слушају шта дете говори, већ пре свега да науче да препознају оно што дете показује кроз промене у понашању, емоцијама и свакодневном функционисању.

Основни принцип у препознавању насиља јесте праћење одступања од уобичајеног функционисања детета.

Свако дете има свој образац понашања, начин реаговања и емоционални израз, и управо зато је свака нагла или постепена промена потенцијално значајан сигнал. Те промене се најчешће прво манифестују у домену понашања и расположења. Дете које је раније било отворено и друштвено може почети да се повлачи, избегава контакте са вршњацима или члановима породице, а активности које су му раније причињавале задовољство губе на значају. Паралелно са тим, могу се јавити изражене промене расположења које укључују раздражљивост, нагле емотивне реакције, плач или чак изливе беса који немају јасно видљив повод. Често се појављује и стање појачане анксиозности, где дете делује стално напето, уплашено или несигурно, чак и у ситуацијама које раније нису изазивале такве реакције.

Један од посебно значајних индикатора јесте промена односа детета према одређеним местима или активностима, пре свега према школи, тренингу или другом окружењу.

Дете може почети да избегава одлазак на та места, тражи разлоге да остане код куће или развија такозване соматске симптоме попут главобоље, мучнине или болова у стомаку непосредно пред одлазак. Овакви симптоми нису симулација, већ реална телесна реакција на психолошки стрес, и често указују на покушај детета да избегне ситуацију у којој се осећа угрожено.

Управо у овим ситуацијама важно је разумети да тело детета говори онда када оно само не може.

Физички знаци такође могу бити важан сигнал, иако нису увек присутни. Повреде попут модрица, огреботина или подеране гардеробе, као и нестанак или оштећење личних ствари, могу указивати на насиље, нарочито ако су објашњења детета нејасна, контрадикторна или очигледно неубедљива.

Деца често умањују значај повреда или покушавају да их рационализују управо због страха или притиска, па је важно посматрати шири контекст, а не само појединачан догађај.

Промене у школском функционисању представљају још један важан сегмент. Дете које је раније имало стабилан успех може почети да постиже слабије резултате без јасног разлога, губи концентрацију, делује одсутно или избегава активно учешће у настави. Ове промене нису нужно повезане са академским способностима, већ често одражавају унутрашње оптерећење и емоционални стрес који дете доживљава.

У свакодневном функционисању промене се могу манифестовати кроз поремећаје у спавању и исхрани. Несаница, ноћне море, учестало буђење или страх од одласка на спавање указују на унутрашњу узнемиреност, док промене у апетиту могу ићи у правцу смањеног или појачаног уноса хране. Код млађе деце може доћи и до регресије у понашању, односно враћања на обрасце који су карактеристични за ранији узраст, што представља покушај психолошке заштите у ситуацији преоптерећења.

У савременом контексту, посебан значај имају дигитални индикатори насиља, нарочито када је реч о вршњачком и online насиљу.

Дете може постати изразито опрезно или тајновито у вези са коришћењем телефона и интернета, нагло склањати екран или показивати видну узнемиреност након коришћења дигиталних уређаја. Промене у начину коришћења друштвених мрежа, повлачење из online комуникације или изражен страх од порука и нотификација могу указивати на то да се насиље одвија у дигиталном простору, који често остаје невидљив одраслима.

Емоционални сигнали које дете шаље често су суптилни, али изузетно значајни. Изјаве које указују на осећај безвредности, одбачености или изолованости, као и изражена самокритичност, могу бити директан одраз искуства насиља. Овакви искази не треба посматрати као пролазне фазе или тешке речи, већ као потенцијални показатељ дубоког унутрашњег доживљаја детета.

Важно је нагласити да ниједан појединачни знак сам по себи није довољан да се са сигурношћу закључи да дете трпи насиље.

Међутим, комбинација више различитих индикатора, нарочито ако су присутни у континуитету и ако се њихов интензитет повећава, представља озбиљан сигнал који захтева реакцију. Управо континуитет и међусобна повезаност промена представљају кључ у разликовању пролазних развојних фаза од ситуација које указују на озбиљан проблем.

Када постоји сумња на насиље, начин на који одрасли приступају детету има пресудан значај.

Први корак подразумева смирену и отворену комуникацију, без притиска и испитивања, у којој дете добија простор да изрази оно што осећа. Отворена питања, емпатијски приступ и спремност да се дете саслуша без прекидања или процењивања стварају основ за изградњу поверења.

Истовремено, дете мора јасно да осети поруку сигурности и подршке, односно да није само и да ће проблем бити решен заједно са одраслима.

Паралелно са тим, важно је пажљиво прикупљати информације о околностима у којима се насиље дешава, без стварања додатног притиска на дете. У ситуацијама вршњачког насиља, неопходно је укључивање школе или друге релевантне установе, кроз обраћање стручним сарадницима и покретање поступака заштите детета.

У тежим случајевима, нарочито када постоји физичко или континуирано насиље, као и када постоји озбиљна психолошка угроженост, неопходно је укључивање надлежних институција попут центра за социјални рад и полиције, у складу са важећим процедурама заштите детета.

Психолошка подршка детету има кључну улогу у процесу опоравка и превенције дугорочних последица. Насиље оставља траг не само на нивоу тренутног искуства, већ утиче на развој самопоуздања, идентитета и осећаја сигурности. Стручна помоћ омогућава детету да обради трауматско искуство, развије стратегије суочавања и поврати осећај контроле над сопственим животом.

На крају, важно је разумети да реаговање на насиље није једнократан чин, већ процес који захтева континуирано праћење ситуације. Промене се не дешавају преко ноћи, нити се проблеми решавају тренутно. Потребно је време, стрпљење и доследност у праћењу како се дете осећа и како се ситуација развија у његовом окружењу.

Препознавање насиља над дететом захтева високу осетљивост, пажњу и спремност одраслих да прихвате могућност да проблем постоји чак и када није експлицитно изречен.

Правовремена реакција има кључни значај јер значајно смањује ризик од дугорочних последица.

Дете које трпи насиље не треба само заштиту, већ и разумевање, подршку и оснаживање, како би из тог искуства изашло са очуваним осећајем личне вредности и сигурности.

Извор: Центар за несталу и злостављану децу /www.detinjarije.com

Када свакодневни изазови прерасту у кризу, породицама је често потребна додатна подршка како би поново успоставиле рутину, сигурност и стабилну комуникацију. Управо зато хуманитарна организација СОС Дечија села Србија кроз Програм „Јачање породице“ пружа стручну и практичну помоћ на терену, оснажујући родитеље и децу да заједно пронађу конкретне кораке ка функционалнијем породичном животу.

У једном тренутку, свака породица може дођи момента где се умор нагомила, тонови постану виши него што желимо и осећаја ствари измичу контроли. Дете не слуша, обавезе се множе, а дани су пуни екрана, порука, рокова и брига које не питају да ли имамо снаге. У тим ситуацијама родитељи често не траже савршен савет, већ желе да их неко види и да им врати осећај припадности.

У хуманитарној организацији СОС Дечија села Србија, стручњаци који раде са породицама у кризи кажу да се промене најчешће покрећу онда када родитељ може да говори отворено, без страха да ће бити окривљен или осуђен. Искуства из рада са породицама и децом из осетљивих друштвених група поделиле су Биљана Зорић Димић, директорка СОС Дечијег села у Краљеву, и Ирена Костадиновић, координаторка Програма „Јачање породице“.

Родитељство није слабије јер су околности захтевније

Родитељи данас, каже Зорић Димић, балансирају између постављања граница и пружања подршке у свету који се мења брже него икада, уз економску неизвесност и сталну изложеност дигиталним садржајима. У тој стварности, „послушност” често постане мерило успеха, а сваки отпор детета делује као лични пораз.

„Када дете не жели да послуша родитеља, важно је имати у виду да непоштовање правила није знак да је дете лоше, непослушно или неваспитано, већ порука да се дете бори са емоцијама или да се иза одређеног понашања крије нека незадовољена потреба”, наводи Биљана Зорић Димић, директорка СОС Дечијег села у Краљеву, иначе психолошкиња по струци. То не значи да правила нису потребна. Напротив, границе су део сигурности. Али начин на који се постављају може да направи разлику између односа заснованог на страху и односа заснованог на поверењу.

Кад дете „не слуша” шта нам оно заправо поручује?

У кризним тренуцима родитељи често примећују само непослушност. Стручњаци, међутим, да родитељима поручују да одређено понашање може бити важна порука.

„Границе деци треба поставити јасно и објаснити због чега су постављене. Такође, важно је да родитељ буде доследан у томе да се те границе поштују, јер ако их се ни сам родитељ не придржава, дете ће у родитељу видети недоследност, а искуство је показало да су доследни родитељи у очима детета родитељи који пружају сигурност. Треба указати на то шта ће се догодитиуколико се не поштују одређена правила, односно увести предвидљивост”, саветује родитеље Биљана Зорић Димић. Циљ васпитања није дете које се повлачи из страха од казне, већ дете које постепено учи одговорност према себи и другима.

Шта кад родитељ „губи контролу”

Јасно је да родитељи нису роботи који у кризним ситуацијама из рукава лако могу извући адекватну васпитну технику. Они су људи. И зато је једна од најважнијих порука у раду са породицама не „не вичи”, већ: научи шта да радиш пре него што викнеш и шта да урадиш после, ако се то ипак деси.

„Ако смо преплављени емоцијама, потребно је да направимо паузу од 10 секунди, да спорије и тише причамо. Можемо и да одложимо реакцију на 10 до 15 минута. Уколико се и деси да вичемо, треба да признамо, и то је сасвим у реду, да смо погрешили. Дете ће тако научити да је у реду погрешити и извинити се. Границе без казни значе да промене у понашању заснивамо на односу, а не на страху. Родитељи треба да знају да деца не траже родитеља који је савршен, него родитеља који је присутан. Треба да воде рачуна о свом менталном здрављу, да буду спремни да уче из нових искустава, то није знак слабости, већ управо знак одговорног родитеља. Брига о детету започиње бригом о себи, и то је основа доброг родитељства”, саветује Биљана Зорић Димић.

Када свакодневни изазови прерасту у кризу, породицама је често потребна додатна подршка како би поново успоставиле рутину, сигурност и стабилну комуникацију. Управо зато хуманитарна организација СОС Дечија села Србија кроз Програм „Јачање породице“ пружа стручну и практичну помоћ на терену, оснажујући родитеље и децу да заједно пронађу конкретне кораке ка функционалнијем породичном животу.

„Неко да нас саслуша”: Шта се дешава кад породица уђе у кризу

Породице у кризи које улазе у Програм „Јачање породице” често су већ исцрпеле све своје „унутрашње ресурсе”. Тада помоћ не почиње саветом, већ почиње слушањем.

Реченицу „Не знам више шта да радим“ у Програму „Јачање породице“ најчешће чују онда када се стрес и обавезе нагомилају, а родитељи изгубе осећај контроле. Тада се, објашњава Ирена Костадиновић, координаторка Програма „Јачање породице”, као први знакови потребе за подршком често јављају исцрпљеност, чешћи конфликти у породици, повлачење или безнађе, али и промене код детета од регресије и раздражљивости до повучености и проблема у школи или вртићу. „Важан сигнал је и када породица нема мрежу подршке или се из страха од осуде удаљава од институција и помоћи. Да се ствари поправљају видимо по томе што се враћају рутина и мирнија комуникација, родитељ јасније поставља границе и препознаје потребе детета, а дете је сигурније и сарадљивије, уз осећај да: ‘није савршено, али знамо следећи корак’”, наводи Ирена Костадиновић.

Родитељима у кризи највише значи да их неко саслуша без осуђивања и да заједно „распетљамо” шта се заправо дешава. У том простору, објашњава Ирена, већ и само именовање страха, умора и кривице може да смањи напетост, јер родитељ престаје да буде сам у својој спирали мисли.

„У том тренутку циљ није ‘поправити све’. Циљ је пронаћи оно што је могуће урадити сада”, наводи Ирена Костадиновић.

Фото: СОС Дечија села Србија

Како изгледа подршка у Програму „Јачање породице“: од првог разговора до првих корака

У Програму „Јачање породице”, подршка обично почиње иницијалним разговором у коме се чује прича породице и препознаје шта је најхитније. Потом се заједно постављају реални циљеви и прави план корака.

„Родитељима који се устручавају да потраже помоћ поручујем да је то знак одговорности, а не слабости, и да је нормално осећати стид или страх од осуде. У Програму ‘Јачање породице’ важно нам је да нико не тражи кривца. Разговор водимо дискретно, уз поштовање и договор са породицом о сваком наредном кораку. Процес обично почиње иницијалним разговором у ком чујемо причу породице и препознамо шта је сада најхитније, а затим заједно постављамо реалне циљеве”, објашњава Ирена Костадиновић.

Она наводи да родитељи често долазе са идејом да морају бити непогрешиви. У разговорима их стручњаци враћају једноставнијој истини: детету није потребан савршен родитељ, потребан му је присутан родитељ.

На крају, подршка породицама у кризи не подразумева „магично решење“, већ пружа родитељима идеју да се изазови могу решавати корак по корак. И зато је најважније да родитељи који мисле да решење не постоји чују оно што у Програму „Јачање породице“ понављају сваког дана: „Помоћ не долази да би вас оценила, већ да би вас оснажила”.

Хуманитарна организација СОС Дечија села Србија на девет локација широм Србије реализује бесплатан Програм „Јачање породице” за све породице у кризи, уз помоћ донација грађана и компанија.

https://www.detinjarije.com/kada-roditelj-kaze-ne-znam-vise-sta-da-radim/

Љубомора међу браћом и сестрама није знак лошег васпитања, већ страх од губитка родитељске љубави.

Иако је љубомора потпуно природна и очекивана, родитеље често изненади интензитет емоција које деца показују када у породицу стигне беба или када старије дете добије „конкуренцију“ за пажњу.

Управо зато смо о овој осетљивој теми разговарали са Наташом Драгељевић, васпитачицом и директорком ПУ „Мала школа“, која свакодневно ради са породицама и помаже им да разумеју корен дечјих реакција. У интервјуу открива зашто се љубомора јавља, које грешке родитељи најчешће праве — и како да деца временом изграде здрав и топао однос, без ривалства и повређености.

Када и зашто се јавља љубомора  међу браћом и сестрама?

Љубомора се јавља као нормална, природна и очекивана реакција детета, која настаје када дете осећа да му је љубав родитеља, као и осталих чланова породице угрожена. Док је једино у породици, дете је „центар света“, и  има екслузивну пажњу. Љубомора није знак и одраз лошег васпитања, то је само емоционална реакција на губитак ексклузивне пажње – моменат када дете схвата да губи позицију „број један“, а млађе се касније суочава са тим да старије има предност.

Која је суштина љубоморе?

Суштина љубоморе: „Бојим се да више ниси мој“. Кратко и јасно – страх од губитка. Тај страх се јавља углавном када је мала разлика у годинама између два детета. Јер је дете мало и не може да разуме да се мајка посвећује неком другом (брату/сестри), а не њему. Морам нагласити да је здрава симбиоза између мајке и детета, до дететове треће године. Тако да је моја препорука, ако родитељи планирају друго дете, да се то деси када изађу из симбиозе са првим дететом.

Дете не завиди брату или сестри – оно се плаши да је мање вољено.

Које су највеће грешке родитеља кад примете љубомору код деце?

Оно у чему родитељи најчешће греше је идеализација братске/сестринске љубави. „Мораш да је волиш“. „Мораш да се бринеш о њему/њој“.  Шта се тиме детету поручује? Поручује му се да не признајемо, игноришемо и анулирамо његова права осећања. И која је онда реакција детета? Реакција је или потискивање осећања или изражавање у виду агресије према брату/сестри или према људима/деци којима је окружено.

Поделићу са вама један сликовит пример, који често наводим у раду са родитељима.

Сви смо се нашли у ситуацији или да идемо у посету код неког ко има старије дете и тек рођену бебу или да нам неко долази. И шта се у тој посети дешава? Већина се посвети и бави бебом. Гу-гу, га-га, сви су око ње. Причају јој, штипкају је, мазе, љубе… Старије дете вероватно прво стоји збуњено (процесуира ситуацију, размишља како су до јуче сви гледали у њега, а сад сви гледају у креветић ) а онда крене да се „гура“ и намеће између бебе и радозналих посетилаца, у нади да ће неко приметити њега.  А беба? Беба нема појма шта се око ње дешава. Њене потребе док је мала је да је сува, нахрањена, наспавана и да има контакт/повезаност са мајком. Неретко, бебу та гужва око ње унервози. И онда поставим питање родитељима – Шта мислите коме је потребнија пажња у наведеној ситуацији? Старијем детету или беби? Да ли би се беба осећала ускраћено ако јој се не би посветили? Или се старије дете осећа одбачено и ускраћено? Родитељи знају тачне одговоре на ова питања. Мој посао је да им помогнем како да реагују у таквим ситуацијама и да се заузму за своје старије дете.

Дакле, једно кратко „упутство“ за посетиоце би звучало овако – „Молим вас, када дођете код нас у госте, посветите се прво Теодору, њему је потребнија пажња, него беби. Када Теодора прође узбуђење, и када се заигра и фокусира на нешто друго, онда се ви посветите беби.“ То је корак ка здравом братском/сестринском односу.

Шта родитељи могу и треба да ураде?

Родитељи који имају двоје и више деце свако дете воле под‌једнако и то је оно што треба да поручују деци и речима и делима, јер деца то не знају. Дакле, мислим да је кључна реченица „Све вас једнако волимо, имамо довољно љубави за сваког од вас“. Поред тога, јако је битно да не фаворизују неко дете. Често може да се чује реченица „Дођи ти код маме, ти си мамин син“, упућена рецимо млађем детету. А онда, исто тако, позната нам је реченица „Али ти си старији/старија, мораш га пустити“. Родитељи тако, несвесно појачавају осећај љубоморе и стварају раздор међу децом.

Дакле, битно је старије дете не занемаривати, а млађе не идеализовати, него вешто балансирати и жонглирати. Јер родитељ је тај који гради здрав однос међу децом, и то без упоређивања, без додељивања улога (мамин син, татина ћерка, добар-неваљао), подстичући заједничке активности, али без ривалства, али исто тако креирати време за моменте неподељене пажње са сваким дететом, као и мале ритуале. Није једноставно али се вежба и достижно је изградити такав однос.

https://www.detinjarije.com/natasa-drageljevic-ljubomora-kod-dece-nije-bezobrazluk-vec-emocija-koja-trazi-razumevanje/

Добротворна организација “Последњи ће бити први” позива све заинтересоване на хуманитарни турнир у баскету поводом акције за реализацију дечијег кампа у склопу Етно села манастира Драганац на Косову и Метохији. Овај хуманитарни догађај одржаће се у недељу, 10. маја на кошаркашком терену Студентског града на Новом Београду са почетком у 15 часова. На турниру ће се прикупљати новчана помоћ за Етно село у манастиру Драганац, манастиру из 14. века у Косовском Поморављу, које окупља децу ради едукације, дружења и очувања традиције. Екипе су спремне за игру и надметање, а Ви дођите да навијате, подржите акцију и помогнете деци са Косова и Метохије да имају срећније детињство.

Извор: Радио "Слово љубве"

Џули Литкот Хеимс, ауторка бестселера Њујорк тајмса "Како одгајити одраслог", дугогодишња деканка Станфорда, одговара на питање које вештине сваки осамнаестогодишњак треба да има.

1. Мора да буде способан да разговара са непознатима

Са људима са факултета, деканом, саветницима, власницима, особљем у продавници, менаџерима људских ресурса, шалтерским радницима, запосленима у здравству, возачима аутобуса, мајсторима – у реалном свету.

Учимо децу да не разговарају са непознатима уместо да их научимо софистициранијој вештини како да разликују неколико лоших странаца од оних углавном добрих. Тако деца заврше не знајући како да приступе непознатој особи – са поштовањем и контактом очима, требало би – за помоћ, за смерницу и вођство које ће им бити потребно у животу.

2. Мора да буде способан да се снађе

У новом граду где студира или у новој земљи ако студира у иностранству или у новом окружењу, ако живи у дому

Возимо или пратимо нашу децу свуда, чак и када могу да иду аутобусом, бициклом или да препешаче; тако да деца не знају пут ни како да дођу с једне тачке до друге, како да се снађу у превозу или у хаосу, како и када да напуне аутомобил горивом или како да се одвезу негде.

3. Мора да буде способан да испуни своје задатке, посао и рокове

Подсећамо децу када морају да заврше домаћи и када треба то да раде – некада им помажући да га ураде, некада урадимо уместо њих; тако да деца не знају како да направе приоритете, да хендлују кад су оптерећени задацима или да испуне рокове, без тога да их неко редовно подсећа.

4. Мора да буде способан да допринесе вођењу домаћинства

Не тражимо им да више помогну око куће јер студентске обавезе остављају врло мало времена током дана осим академских обавеза и додатних активности; тако да деца не знају како да подмире сопствене потребе, да поштују потребе других или да деле свој део за добробит целине.

5. Мора да буде способан да се носи са личним проблемима

Мешамо се у решавање њихових неспоразума и умирујемо их кад су повређени; тако да деца не знају како да се носе са конфликтима и решавају их без наше интервенције

6. Мора да буде способан да се носи са успонима и падовима

Предавања и количина обавеза, конкуренција, тешки професори, шефови и остали

Мешамо се кад постане тешко, завршавамо задатке, продужавамо рокове и разговарамо са одраслима; тако да деца не знају да у нормалном току живота ствари неће увек бити како они желе и да ће бити океј без обзира на све.

7. Мора да буде способан да заради и управља новцем

Они немају повремене послове, добијају новац од родитеља за све што желе и што им треба; тако да деца не развијају осећај одговорности за довршавање радних задатака, одговорност шефу који га не воли као родитељи, или захвалност за плаћање трошкова, нити како да управљају новцем.

8. Морају да буду способни да ризикују

Ми им трасирамо цео пут како би избегли све замке или спречавамо све могуће падове, тако да деца не могу да развију мудро разумевање да неуспех долази само након покушаја и неуспеха и поновних покушаја, или да ће ојачати кад се суочавају са стварима које су кренуле наопако.

Запамтити: деца морају да буду способна да ураде све ове ствари без звања родитеља. Ако зову да питају како, они немају животне вештине.

извор: Nedeljnik – Original magazin

Нарцис је особа чија структура личности укључује карактеристике као што су опсесија собом, потреба за дивљењем од других, недостатак емпатије, манипулација другима и коришћење људи за постизање сопствених циљева. 

Типично, на почетку везе, нарцис (као и свако други) покушава да се представи у најбољем могућем светлу. Могу бити толико привлачни, галантни и романтични да је практично немогуће не заљубити се. Немогуће је не веровати да је то савршен мушкарац за вас. Али, нажалост, ово је само привремена фаза у вези са нарцисом и обично је веома краткотрајна.

Веома важна карактеристика нарциса је његово савршенство. Буквално упознајете човека који је ваша слика и прилика. Он размишља као ви, разуме вас одмах, његова животна искуства су слична вашим (на пример, исти проблеми и тешкоће у детињству), воли исте ствари као и ви, ваши укуси су феноменално усклађени. Његово понашање није ништа мање савршено: никада вам не противречи, никада не доводи у питање ништа што кажете и слаже се са свим вашим идејама. Међутим, мислити да копија вас самих постоји у овом свету је самообмана. Карактер нарциса је једноставно двоструки. Он свима представља жељено и одобрено понашање, идеалну слику о себи, док је тамна страна његове личности пажљиво скривена и излази на видело тек касније. 

У вези са особом која није нарцисоидна, супротно је: ускоро ћете почети да примећујете многе разлике међу вама, прилично уочљиве, упркос чињеници да делите многе ставове и интересовања. Он ће се не слагати са вама око неких ствари и изражавати их, а нешто што вам се заиста свиђа неће бити по његовом укусу. Само удварање неће бити као лепа бајка, а ваш изабраник неће бити као згодни принц ваших снова.   

Зашто је тако тешко живети у браку са нарцисом?

Након лепог и живописног, романтичног периода удварања, када нарцисоидни мушкарац буквално поставља своју невесту на пиједестал, следи нова фаза у вези. А њена главна карактеристика је девалвација. 

Мушкарац са нарцисоидном компонентом личности нема само „светлу“ страну, већ и „тамну“ страну. Он је показао „светлу“ страну током удварања и наставиће да је показује у јавности. „Тамна“ страна се манифестује у његовим каснијим поступцима: токсичним речима и агресији према жени. 

Жена не схвата одмах да нешто није у реду. Али врло брзо, њен муж ће почети да даје токсичне коментаре који је јако погађају. Нападаће кључне аспекте њеног живота: самопоштовање, емоционалну стабилност и ментално здравље, независност и личне границе. Жена ће стално бити тестирана на отпорност, док ће јој муж стално поткопавати психу. То је веома тешко издржати, а живот у таквим условима дуго времена обично доводи до слома личности.

Треба напоменути да муж то ради углавном несвесно, али систематски, како би ојачао своју контролу, моћ, самопотврђивање и подстакао нестабилно самопоштовање своје жене. 

Жени је често тешко да схвати са којом страном личности свог мужа тренутно интерагује — „светлом“ или „тамном“. То значи да је тешко развити праву стратегију: да се брани од њега или, обрнуто, да се отвори и верује му. Веома често жена верује да је дубоко у себи њен муж веома добра и вољена особа, али из неког разлога то крије. А када је критикује, омаловажава и напада, то је као нека врста опсесије. Другим речима, жени је изузетно тешко да препозна и прихвати да су обе стране — „светла“ и „тамна“ личност — њен муж.

Ако вам је циљ да одржите породицу на окупу у овим тешким околностима, не можете без јасних одбрамбених механизама и правила самоодбране који ће вам помоћи да сачувате самопоштовање и интегритет. У овом случају, то није себичност, већ одговоран и зрео став према себи и својој деци. Баш као што се од људи који раде у подручјима са високим зрачењем захтева да носе заштитна одела, темељно перу руке и подвргну се тестирању на зрачење након напуштања опасне зоне, одређене мере самозаштите су кључне у токсичним везама.

Ако се не лече и препусте се саме себи, последице везе са нарцисоидним мужем могу бити страшне. Ризикујете ниско самопоштовање и губитак идентитета, анксиозне поремећаје и депресију, хронични стрес и његове последице (смањен имунитет, повећан ризик од кардиоваскуларних болести, пептичког чира) и психосоматске болести (од мигрене и кожних обољења до озбиљнијих поремећаја које може покренути стални стрес).

Правила самоодбране којих се треба придржавати 

Признајте да понашање вашег мужа није ваша кривица.

Кључно је схватити да ваш муж има две стране своје личности - и позитивну и негативну. То је све он, једна цела особа. Нарцисоидно понашање је карактеристика његове личности, а не резултат ваших поступака или неактивности. Ви га не „провоцирате“ и не бисте „могли другачије поступити“ да бисте га променили. То је образац понашања који је развио много пре него што сте се упознали, а не ваша кривица.

Браните своје границе

Ако то не урадите, стално ћете бити потчињени њиховим потребама, јер нарцис несвесно тежи да заузме сав ваш простор. Ево неколико примера како поставити здраве границе:

• „Нећу о овоме да разговарам повишеним тоном. Ако будеш викао, отићи ћу у другу собу.“
• „Нећу о овом питању разговарати после 23:00, јер идем на спавање, осим ако није у питању хитан случај. Причаћемо о томе сутра.“
• „Нећу оправдавати своје одлуке, веома добро разумем шта радим (бирам пријатеље, хобије, мале личне трошкове).“

Важно је запамтити да границе функционишу само ако их се строго придржавате и толеришете нападе на њих без компромиса. Будите спремни на неизбежне нападе и испаде беса вашег супружника. Примамљиво је да заузмете дефанзиван став или узвратите напад, али препоручујем да смирено спроведете оно што сте навели без емоционалне реакције.

Престани да тражиш његово одобрење.

Можда сте већ приметили да нарцис често има тенденцију да умањи вредност ваших достигнућа, да вас неповољно пореди са другима и да захтева ваше дивљење без узвраћања. Њихови поступци као да вас убеђују да сте безвредна особа.

Стога, да бисте се спасили, неопходно је да себи дате „противотров“ у облику следећих корака:

• Водите дневник својих успеха (бележите чак и мале победе).
• Потражите подршку ван везе (пријатељи, терапеут, заједница, храм).
• Реците себи: „Мој осећај себе не зависи од његовог мишљења“, „Ово је оно што он мисли, моје мишљење о овој ствари је другачије.“

Запамтите да све што вам муж говори у нападу беса или емоционалног слома су његове сопствене особине које му се не свиђају код себе. 

Користите „Ја“ поруке

Уместо окривљавања, користите „ЈА-поруке“. На пример, „Када ме прекидаш, осећам се као да су моје мисли неважне“ или „Осећам се непријатно када ме поредиш са другима; не желим да наставим овај разговор.“ Овај облик комуникације смањује емоционални интензитет, а истовремено успоставља ваше границе.

Не уплићите се у домаће свађе

Нарцисоидни супружник често започиње свађе око тривијалних ствари. Може вас кривити за своје неуспехе, захтевати саосећање, али истовремено остати равнодушан. Готово увек зна како да вас изазове на јаке емоције. Често је за нарциса свака тривијална ствар изговор за ослобађање потиснуте агресије.

Важно је да се не упуштате у расправе, да му не одговарате или да му противречите. На пример, могли бисте да одговорите са: „Хајде да о томе разговарамо касније, када се обоје смиримо.“ Не покушавајте да му „поправите“ расположење – то није ваша одговорност.

Одржавајте комуникацију са другим људима

Нарцис често покушава да изолује своју жену, забрањујући јој да комуницира са другим људима и образлажући тај захтев отприлике овако: „Зашто ти требају сви ови познаници/рођаци/пријатељи када имаш мене?“ 

Наставите да комуницирате са пријатељима и родитељима и обавестите вољене о томе шта вас мучи, ако можете некоме да се поверите. Похађајте групе за подршку или терапију – то ће вам помоћи да сагледате ситуацију из другачије перспективе и развијете конструктивна решења и понашања.

Укључите се у саморазвој

Не задржавајте се само на домаћим проблемима. Обавезно учите, усавршите своје вештине у својој професији или стекните нову. Финансијска зависност од мужа игра веома важну улогу у животу са нарцисоидним мужем. Ако можете сами да се бринете о себи, то ће значајно смањити жељу вашег мужа да вас контролише и диктира своје услове. 

Водите рачуна о свом менталном здрављу

У овом случају, говоримо о спречавању анксиозности и депресије. То укључује редовну личну терапију, вежбање, сан и исхрану.

Наталија Осинина

приредила Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Презвитер проф. др Владан Таталовић са Православног богословског факултета у Београду, коментаришући најављене измене Породичног закона, каже да се деца морају штитити у оквиру породице, а не да се стављају насупрот породице. Он је за РТ Балкан навео да је став Српске Православне Цркве да дете има права, али не против својих родитеља, не мимо родитеља, него у заједници са родитељима. „Најбољи интерес детета треба да се тумачи у свету породице, а не против ње. Мислим да је мишљење детета важно, али не треба да буде злоупотребљено, као средство заобилажења родитеља”, рекао је он. Проф. Владан Таталовић посебно је указао на члан 62 измене Породичног закона где се каже да дете већ од 15 година, које је способно да самостално расуђује, може да да пристанак на медицинску меру, што се може тумачити веома широко у контексту промене пола.

Истакао је да ниједан закон не може да замени здраву породицу, да закон може да помогне, али не може да никада да уреди потпуно породични живот. „Он (породични живот) се уређује љубављу, вером у Бога, врлинским животом, једним хришћанским ставом. Ако изгубимо ту поверење, ако нема љубави и поверења између родитеља, деце и друштва ми смо ту давно себе изгубили. Мислим да би било важно да будемо мудри, сложни, јер деца су нам највеће богатство, немамо их превише да бисмо могли да багателишемо ту ствар”, рекао је Таталовић.

„Ми смо видели раније у закону из 2005. године да је била реч о медицинском захвату, где се мисли на интервенцију конкретну. Када је у питању медицинска мера тумачење је још шире, па се заправо и не зна на шта се све односи. То може да укључује интервенције које нису само хируршког карактера него подразумевају терапије, било шта што може да утиче на антрополошку, биолошку структуру дечјег развоја. Једном када се крочи на тај пут промене пола, идентитета, тај пут је неповратан. Без обзира што постоје у јавности неки гласови који кажу да се то може вратити, што није истина, долази до трајних оштећења, трајних психичких оштећења”, рекао је он.

Сматра да се такве медицинске одлуке малолетника морају строго дефинисати амандманима и додатним коментарима, да не остану у тако широком формату где се онда свашта може дозволити. Говорећи о забрани физичког кажњавања деце, он је рекао да родитељ мора да има ауторитет. „Никако да се дете кажњава физички без разлога, али дете мора да осети ауторитет родитеља. И да буде отац – отац, мајка – мајка. Разумем и страх код људи, да ли ће стално бити под неким надзором”, рекао је Таталовић.

Неспорно је, како је рекао, да дете треба да буде заштићено, јер је оно дар и да његово достојанство мора бити у средишту сваког закона. „Међутим, право је питање ко тумачи шта је најбољи интерес детета. То је кључно питање. Ако то питање остане нејасно, отворено за широка тумачења онда постоји реална опасност да се то право родитељима постепено одузима, а да неко други преузме улогу васпитача детета (можда држава)”, навео је Таталовић.

Видео прилог погледајте ОВДЕ.

Извор: https://rt.rs/srbija-i-balkan/182773-porodicni-zakon-spc/

Породица Хаџи Пурић има четири ђака и четири такмичара. И не зна се који је успешнији. Мајка, архитекта сајбер одбране на Математичком факултету, каже да јој ИТ помаже да организује децу, а да су деца одабрала оне области за које она није стручњак.

Василије, Јована, Илија и Стефан. На последњој светској олимпијади СТЕМКО из математике сви су освојили златне медаље, пише РТС. Тако да сада породица броји више од 300 медаља и признања са олимпијада знања и музичких такмичења

„Мој омиљени предмет је историја. Почео сам да се такмичим након што сам видео како моја браћа и сестра уче једни од других и припремају се за олимпијаду СТЕМКО у Сингапуру”, наводи Стефан Хаџи-Пурић, ученик ОШ „Бранко Радичевић“ у Батајници.

Географија као оружје знања

Илија предност даје географији.

„Географија се протеже на разне области и може бити физичка, политичка и друштвена. Бави се свим деловима света, а ја је користим да бих разумео шта се дешава у свету и зашто се то дешава“, наводи Илија Хаџи-Пурић, ученик Земунске гимназије.

Нови Сад и породични корени

За разлику од браће, Јована гимназију похађа у Новом Саду, а свира и клавир.

Шампион СТЕМКО олимпијаде

Василије је матурант Математичке гимназије. На СТЕМКО олимпијади био је апсолутни шампион.

„Тренутно се припремам за нови циклус такмичења, односно за државно такмичење из физике, астрономије и астрофизике. Што се планова тиче, како бих се изразио покерашким термином, ‘велике су карте на столу’ и још размишљам о понудама. Планирам да можда упишем факултет у Србији, али имам и понуде из иностранства“, наводи Василије Хаџи-Пурић, матурант Математичке гимназије у Београду.

Родитељство као двосмерна лекција

Мајка четворо деце Јелена Хаџи-Пурић, архитекта сајбер одбране са Математичког факултета, каже да у одређеном периоду родитељства долази тренутак када родитељи почињу да уче од своје деце. Истиче да је, након што је постала удовица, сама преузела бригу о четворо деце.

„Веома сам задовољна што су развили таленте које, чини ми се, вештачка интелигенција неће моћи да победи. То су склоност ка експерименталној физици, затим теорија музике и солфеђа, географија која се учи ходајући, како је говорио Јован Цвијић, као и историја и археологија“, наводи мама Јелена.

Јеленини планови су да и даље буде посвећена мајка и да својој деци омогући да развијају своје таленте. Деца имају подршку професора, а све четири школе које похађају, како каже, изузетне су. Сви певају у црквеном хору, па их ускоро очекује пут у Мађарску.

Извор: РТС

Име јој је као створено за оно што је постигла. Искра Илић, ученица Математичке гимназије у Београду, управо је постала део нечега што се не дешава сваки дан — ни у Србији, ни у свету.

Победивши на такмичењу у оквиру глобалног пројекта ShaktiSAT, Искра је постала званична представница Србије која ће отпутовати у Индију и придружити се међународном тиму девојчица које ће заједнички радити на изради мини-сателита. Али да бисмо разумели колико је ово заправо велико, морамо испричати причу од почетка.

Шта је ShaktiSAT?

ShaktiSAT је прва мисија на свету у којој искључиво девојчице раде на напредном мапирању површине Месеца и идентификацији ресурса на њему. Више од 12.000 девојчица из преко 108 земаља прошло је обуку у својој земљи, а из сваке земље одабрана је по једна да учествује у обуци којом руководи директорка др Srimathi Kesan. Циљ је да се инспирише и оснажује следећа генерација жена у СТЕМ областима.

Иза пројекта стоји индијски стартап Space Kids India, познат по пионирским активностима у дизајну, производњи и лансирању сателита. Реч је о организацији која није странац када су сателити у питању — сарађује директно са индијском свемирском агенцијом ISRO и иза себе има вишегодишње искуство у раду са младим научницима. Пројекат ShaktiSAT окупља 108 девојчица узраста од 14 до 18 година из 108 земаља. Дакле — једна земља, једна девојчица, један глас. И тај глас из Србије биће Искра.

Пут до Индије није био кратак. Србија је од августа 2024. године званично учесник овог међународног пројекта, чији је циљ оснаживање девојчица широм света у области истраживања свемира и свемирских технологија. Од јануара 2025. године, 108 девојчица из Србије је, уз подршку волонтера, прошло изузетно захтевну онлајн обуку и низ СТЕМ радионица.

Замислите то: 108 девојчица из целе Србије, месецима савладавају градиво које се иначе не учи у школама — од принципа орбиталне механике до конструкције малих сателита. На крају тог дугог и захтевног процеса, остаје само једна.

Како је изабрана?

Искра Илић, ученица Математичке гимназије, тријумфовала је на завршном такмичењу пројекта ShaktiSAT одржаном у Научном клубу Центра за промоцију науке. Финална селекција била је отворена, јавна и заснована искључиво на знању и труду — без среће, без веза, без пречица. Само она и оно што зна.

„Мени је ово било стварно занимљиво. Никада раније нисам радила ништа слично. Планирам да студирам аероспејс инжењерство, делом и зато што сам учествовала у овом програму. Много се радујем што ћу учествовати у лансирању сателита. Ово је заиста јединствена прилика и драго ми је што имам шансу да будем део тога.“ – казала је Искра.

Зашто је ово важно?

Јер није само Искрина победа — то је победа сваке девојчице која је икад помислила да физика, математика и свемир „нису за њу“. Искра похађа Математичку гимназију, и ускоро ће у Индији, раме уз раме са вршњакињама из целог света, радити на сателиту који ће мапирати површину Месеца.

Директорка мисије др Srimathi Kesan најавила је наставак сарадње, што значи да ово није крај — за Искру, али ни за Србију у свету свемирских истраживања.

https://zelenaucionica.com/iskra-je-ucenica-matematicke-gimnazije-i-jedna-od-108-devojcica-iz-celog-sveta-koja-ce-raditi-na-izradi-i-lansiranju-satelita-za-lunarna-istrazivanja/

На иницијативу вероучитеља неколико вождовачких школа а у сарадњи са свештенством њихове парохијске цркве Рођења светог Јована Крститеља на Централном гробљу, као и уз подршку Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, биће одржан турнир у фудбалу под називом "Васкршњи сусрети". На овој манифестацији окупиће се ђаци Основних школа "Бранислав Нушић", "Змај Јова Јовановић", "Ђура Даничић" и "Милан Ђ. Милићевић". Турнир ће бити одржан у четвртак 30. априла од 15 часова, у на фудбалском терену ФК "Вождовац" у Тржном центру "Стадион". Улаз је слободан, сви сте добро дошли!

Извор: Радио "Слово љубве