Хиперсомнија је поремећај спавања који карактерише прекомерна дневна поспаност, што може значајно утицати на свакодневни живот и опште благостање појединца. За разлику од типичног умора, хиперсомнија може довести до продужених периода спавања током дана, што отежава појединцима да остану будни и на опрезу. Ово стање није само једноставан случај осећаја умора; може бити симптом основних здравствених проблема и може утицати на способност особе да функционише на послу, у школи и друштвеном окружењу. Разумевање хиперсомније је кључно за рану дијагнозу и ефикасно лечење, што може побољшати квалитет живота.

Дефиниција - Шта је хиперсомнија?

Хиперсомнија се дефинише као стање у којем појединац доживљава прекомерну поспаност током дана, упркос томе што је довољно спавала ноћу. Ова прекомерна поспаност може се манифестовати на различите начине, укључујући продужене дремке, тешкоће са буђењем и неодољиву потребу за спавањем у неприкладно време. Хиперсомнија се може класификовати у два главна типа: примарна хиперсомнија, која се јавља без икаквог основног медицинског стања, и секундарна хиперсомнија, која је узрокована другим здравственим проблемима као што су апнеја у сну, депресија или одређени лекови.

Узроци и фактори ризика
Инфективни/еколошки узроци
Иако је хиперсомнија првенствено поремећај спавања, одређени инфективни агенси и фактори околине могу допринети њеном развоју. На пример, вирусне инфекције попут грипа или мононуклеозе могу довести до продуженог умора и прекомерне поспаности. Фактори околине, попут изложености загађивачима или алергенима, такође могу играти улогу у погоршању симптома хиперсомније.

Генетски/аутоимуни узроци
Генетска предиспозиција може утицати на вероватноћу развоја хиперсомније. Неке студије сугеришу да особе са породичном историјом поремећаја спавања могу бити изложене већем ризику. Поред тога, аутоимуна стања, где имуни систем тела погрешно напада сопствена ткива, могу довести до хроничног умора и хиперсомније. Стања попут лупуса или мултипле склерозе могу се јавити са хиперсомнијом као симптомом.

Животни стил и фактори исхране
Избор начина живота и прехрамбене навике могу значајно утицати на квалитет сна и допринети хиперсомнији. Лоша хигијена спавања, као што су нередовни распореди спавања, прекомерно време проведено испред екрана пре спавања и висок унос кофеина, могу пореметити нормалне обрасце спавања. Поред тога, исхрана богата шећером и прерађеном храном може довести до флуктуација у нивоу енергије, што резултира повећаном дневном поспаношћу.

Кључни фактори ризика
Године: Хиперсомнија се може јавити у било ком узрасту, али је чешћа код младих одраслих и адолесцената.
Пол: Неке студије показују да жене могу бити склоније хиперсомнији него мушкарци.
Географска локација: Сезонске промене и географски положај могу утицати на обрасце спавања и допринети хиперсомнији.
Основни услови: Стања попут депресије, анксиозности и апнеје у сну су уско повезана са хиперсомнијом.

Уобичајени симптоми хиперсомније
Симптоми хиперсомније могу варирати од особе до особе, али обично укључују:

Прекомерна дневна поспаност: Упорни осећај поспаности током дана, чак и након пуног ноћног сна.
Продужени ноћни сан: Дуготрајно спавање ноћу, често преко 10 сати.
Тешкоће са буђењем: Тешкоће са буђењем ујутру или осећај мањкавости након буђења.
дремање: Честа дремка током дана, која може трајати неколико сати.
Когнитивно оштећење: Тешкоће са концентрацијом, проблеми са памћењем и смањена будност.
Знаци упозорења за хитну медицинску помоћ
Одређени симптоми могу указивати на озбиљније основно стање и захтевати хитну медицинску помоћ:

Тешка поспаност: Ако прекомерна поспаност омета свакодневне активности или представља безбедносни ризик (нпр. вожња).
Изненадни напади сна: Доживљавање изненадних, неконтролисаних епизода сна.
Промене у расположењу или понашању: Значајне промене расположења, као што су повећана раздражљивост или депресија.
Физички симптоми: Необјашњив губитак тежине, грозница или други забрињавајући физички симптоми.

Диференцијална дијагноза
Важно је разликовати хиперсомнију од других поремећаја спавања, као што су нарколепсија, апнеја у сну и депресија. Свеобухватна евалуација ће помоћи у идентификацији специфичне врсте поремећаја спавања и усмерити одговарајући третман.

Лечење хиперсомније често укључује комбинацију лекова и промена начина живота. 

Нефармаколошки третмани
Хигијена спавања: Успостављање редовног распореда спавања, стварање удобног окружења за спавање и избегавање стимуланса пре спавања може побољшати квалитет сна.
Промене у исхрани: Уравнотежена исхрана богата интегралним намирницама, воћем и поврћем може помоћи у регулисању нивоа енергије и побољшању општег здравља.
Когнитивно-бихејвиорална терапија (ЦБТ): Овај терапеутски приступ може помоћи у решавању основних психолошких проблема који доприносе хиперсомнији.

Редовно вежбање: Редовно се бавите физичком активношћу како бисте побољшали квалитет сна и смањили стрес.

Закључак
Хиперсомнија је сложен поремећај спавања који може значајно утицати на свакодневни живот. Разумевање њених узрока, симптома и могућности лечења је кључно за ефикасно управљање. Ако ви или неко кога познајете доживљава прекомерну дневну поспаност, важно је да потражите медицински савет ради правилне процене и лечења.

https://www.apollohospitals.com/sr/diseases-and-conditions/hypersomnia

Анксиозност зна да буде много непријатна… Људи који се боре са тим стање анксиозности описују ”као да су у паклу”. И заиста анксиозност јесте много непријатна… посебно када не разумемо ”зашто нам се то догађа”.

У овом писму подршке желим укратко да поделим са тобом зашто се анксиозност најчешће јавља и како се носити са њом.

Како бих то што једноставније приближио, поделићу са тобом два краћа описа мојих клијената на основу којих ћу боље моћи да појасним:

”Осећам да се гушим овако како живим и често сам анксиозна, али не допуштам себи промену  и оно што заиста желим, јер осећам да сам у том моменту неком из мог окружења, мом ближњем потребнија… Свесно ставим потребе других испред својих. Некада, рекла бих и због страха да ћу бити одбачена или да нећу бити довољно добра мајка, супруга, ћерка, сестра, колегиница…”

”Избегавам да се посветим себи и промени, јер имам страх да ћу онда изгубити односе са блиским људима. Страх да постоји могућност да ћу видети да сам све време можда бирала погрешне путеве, а да су зависили животи многих људи кроз то путовање. Недовољно храбрости за вођење тешких разговора. Страх да нећу знати довољно добро и на прави начин рећи оно што мислим и осећам. Разумем да после тога корака све ће бити онако како је најбоље за мене и људе у мојој близини, да ће Бог то уредити како треба, али ето и даље постоји тај страх да бих могла да погрешим и још више се „заглибим“.”

Анксиозност се најчешће јавља услед страха од одвајања (сепарациони страх) и губитка односа. О чему се ради? О овоме:

Једна од најдубљих потреба сваког човека јесте да буде повезан са другима. Та потреба се зове приврженост (атачмент). Са њом се рађамо и када она није на адекватан начин подмиривана од нашег детињства, страх од губитка односа све више расте, али пошто немамо довољно сигуран однос ми не можемо свесно да осетимо тај страх иако га постајемо свесни. Зато људи често кажу: ”Знам ја да нема смислa да се плашим тога, али џаба… и даље се плашим” – и то је истина, јер су свесни да се у њима пробудио страх, али нису имали прилику да у сигурном односу науче да га осете како би га превазишли. 

Оне су мајсторице које чистом емоцијом боје дане, а касније сећања и ушушкавају их топлином свог загрљаја. Најукуснија јела, најлепши распусти, савладана животна лекција, савет злата вредан – све то носи бакин печат.

У одгајању деце, у великом броју случајева, баке и деке имали су велико учешће некада. Околности су биле другачије, начин живота, такође. У пензију се ишло са мање година живота и радног стажа. Ритам свакодневице био је умеренији и мирнији.
Ипак, иако се друштвене околности у којима ми данас одгајамо децу у бројним аспектима разликују од оних када смо и сами били деца, неке константе дозвољавају упоредивост и дају осећај трајности.
Таква константа је љубав између баке и унучади.
И љубав деда носи своју драгоценост, али утицај доминантно патријархалног начина одгајања, посебно у пређашњим временима, условио је да се љубав на овој релацији не показује увек толико експлицитно као у односу баке и унука. Из тог разлога, не у сваком случају али доминантно, ту су емоције исказане кроз игру, шетње, учење заната, загрљај, али често без директне и неспутане нежности којом баке несебично знају обасипати унучад.
На баке одувек мирише детињство. Оне су мајсторице које чистом емоцијом боје дане, а касније сећања и ушушкавају их топлином свог загрљаја. Најукуснија јела, најлепши распусти, савладана животна лекција, савет злата вредан – све то носи бакин печат.
Родитељску усмереност на одгајање деце може пратити грч изазван потребом, намером и жељом да се постигне све. А то није мало и није лако. Родитељи немају привилегију временске дистанце и искуства које баке имају. Оне виде и пре него се догоди, знају а да им се не каже, осете иако им догађаји нису пред очима.
Ситуације са којима се родитељи тек упознају, баке су искусиле и знају где су грешиле, иако су биле вођене најбољим намерама.
Ипак, искуство се не може пренети из руке у руку, мада би то био вредан дар. Може послужити као путоказ, али не бирамо сви исте правце, а ни одредишта.
Неретко се може чути мишљење да се унучад воле више од деце. Усудићу се изнети лично мишљење – не воле се интензитетом снажније, него се воле опуштеније! Сва та љубав која је некад била прикривена родитељском бојазни сада сија у пуном сјају кроз изразе бакине страхом непригушене емоције.
Ипак, у животне улоге се не треба мешати. Родитељи су ту да имају доминантну улогу у одгајању и социјализацији д‌јеце, а баке да, сходно властитим осећајима, пружају емоције и, када нађу за потребно, дају савете, притом не кршећи самоиницијативно родитељска правила, макар и увиђали њихову неоправданост. Јер, савет је једно, а самовоља нешто друго.
Деци никад превише љубави и свака блиска особа у њиховом одрастању има важну улогу. Али, баке – посебну. Многе су тога свесне и то прихватају као драгоцен дар.
Оне дају најлепше ноте сећањима на детињство, разумевање које код других, па чак и код родитеља, некада изостане, посебну топлину обичним свакодневним стварима и успомену која се кроз живот носи као богатство.

Пише: Марија Булајић Шкулетић, социолошкиња

https://www.detinjarije.com/na-bake-oduvek-mirise-detinjstvo-one-su-majstorice-koje-cistom-emocijom-boje-dane-a-kasnije-secanja-i-ususkavaju-ih-toplinom-svog-zagrljaja/

Неки људи имају сталну потребу да вређају друге. Некад то раде отворено, агресивно и гласно, а некад кроз подсмех, омаловажавање или „шалу” која у ствари зна да  заболи. Када се неко често понаша на тај начин, људи око њега се природно питају: зашто? Шта тера човека да повређује друге? И да ли се они заиста осећају боље када некога повреде и омаловаже?

Психологија већ дуго покушава да одговори на та питања, и истраживања показују да иза таквог понашања често стоји много више од обичне „злоће”.

Несигурност и потреба за осећајем моћи

Један од најчешћих разлога јесте унутрашња несигурност. Људи који се осећају инфериорно, неуспешно или емотивно нестабилно понекад покушавају да поврате осећај моћи тако што ће омаловажити неког другог. Када некога понизе, макар на тренутак имају осећај контроле и надмоћи.

Психолошка истраживања подржавају ову идеју. Студија Универзитета Британске Колумбије показала је да особе које имају ниско самопоуздање и висок ниво фрустрације чешће испољавају вербалну агресију према другима. Уместо да решавају своје проблеме, они их често „избацују” кроз нападање других људи.

Људи често понављају обрасце које су гледали током одрастања

Неки људи су одрасли у породицама или срединама где су увреде, понижавање и грубост били свакодневица. Ако дете годинама слуша омаловажавање или агресију, велика је вероватноћа да ће такав образац понашања касније сматрати нормалним.

Психолози објашњавају да човек често несвесно усваја моделе понашања из свог окружења. Због тога особе које повређују друге понекад заправо само понављају обрасце које никада нису научиле да прекину.

Истраживања са Универзитета у Мичигену показала су и да особе са мањком емпатије теже осећају туђу бол. Када некога повреде, они емоционално не доживљавају последице својих речи на исти начин као емпатичне особе.

Да ли се људи који вређају друге заиста осећају боље?

Краткорочно, често да. Када некога понизе или увреде, могу осетити тренутни налет моћи, супериорности или олакшања. Психолози то називају привременим подизањем ега. Међутим, тај осећај не траје дуго. Зато неки људи стално понављају исто понашање, јер им је потребна нова потврда сопствене вредности кроз спуштање других.

Дугорочно гледано, истраживања показују да хронично агресивне особе чешће пате од незадовољства, проблема у односима, усамљености и потиснутог беса. Другим речима, особа која стално повређује друге углавном није истински задовољна собом.

Љубомора, фрустрација и мањак емпатије

Некада иза увреда стоји љубомора. Када неко види особу која је успешна, срећна или самоуверена, може осетити сопствену немоћ. Уместо да ради на себи, покушава да „спусти” другога како би се осећао мање лоше због себе.

Постоје и људи који уживају у доминацији над другима. Психологија то повезује са нарцизмом, манипулативношћу и одређеним облицима садистичког понашања. Студија објављена у часопису Psychological Science показала је да одређени људи заиста осећају задовољство када изазову емоционални бол код других, нарочито ако им то даје осећај моћи или пажње.

На крају, важно је разумети једну ствар: људи који су сигурни у себе и своје знање, углавном немају потребу да стално понижавају друге. Увреде често нису доказ ваше мање вредности, већ показатељ њихових унутрашњих проблема.

(eKlinika.rs)

Оно често рано учи да буде пажљиво, обзирно, одговорно. Оно разуме, ћути, брине… Стручњаци упозоравају да је то идеал родитељског нарцизма, а уцењивачка љубав се своди на контролу и дресуру.

Стармало дете се у савременој култури често слави као доказ напредности, изузетности, емоционалне интелигенције. Дете које је „зрело за своје године” постаје идеал савременог родитељства. Можемо слободно одмах рећи – идеал родитељског нарцизма. Дете и зрелост не иду заједно. Зрело дете је оксиморон и то само по себи треба нешто да значи.

Из психоаналитичке перспективе стармалост гледамо као хиперадаптацију на неповољне околности и свако стармало дете заправо носи једну врсту лажног себе.

Спутана спонтаност

Доналд Виникот је писао о лажној сопствености, структури личности која настаје када дете нема довољно сигурног простора да изрази своју спонтаност. Када окружење не може да прими и носи дететове потребе, осећања и зависност, дете се прилагођава. Оно постаје оно што се од њега очекује. Споља функционално, разумно, често и успешно. Изнутра, одвојено од сопственог искуства. Дакле, оно не сме бити оно што јесте, оно мора бити оно што се од њега очекује. Стармалост указује на рану и присилну адаптацију детета на захтеве средине.

Алис Милер је овај феномен описивала кроз појам „надареног детета”. Не надареног у когнитивном смислу, већ детета које је изузетно вешто у препознавању емоционалних потреба родитеља. Таква деца врло рано уче да буду пажљива, обзирна, одговорна. Она разумеју, ћуте, брину. Награда за то одрицање од себе јесте љубав, али љубав која је условна. Дете је виђено и прихваћено само онда када не смета.

Да се разумемо, свака љубав је условна. Мит је да ће нас ико волети безусловно. Међутим, постоји уцењивачка љубав која кроз контролу диктира шта се сме и шта се не сме. То заправо уопште и није љубав, то је контрола и дресура. Али деци је неопходно да верују да их родитељ воли и урадиће све да добију и мрвице љубави, па ако то значи да треба да одустану од себе, урадиће и то.

Стармалост логично, дакле, није зрелост. Зрелост подразумева унутрашњу интеграцију и способност регресије, оне креативне која дозвољава игру и спонтаност. Стармалост подразумева контролу. Дете које је стално добро, разумно и самостално заправо уопште није јако, него је сатерано у ћошак. То је дете које много трпи и које не сме да се распадне и падне родитељу у наручје да га овај утеши. Оно зна да нема простора за хаос, зависност или грешку.

Џон Болби и каснија истраживања привржености додатно осветљавају ову динамику. Деца која рано уче да су њихове потребе превише често развијају избегавајуће обрасце везивања. Она уче да се не ослањају, да не траже, да не очекују. У одраслом добу то се манифестује кроз емоционалну дистанцу, тешкоће у интимним односима и дубоко укорењено уверење да је блискост опасна.

Ко су нормопати

Кристофер Болас је описао је нормопатију која се савршено поклапа с хиперадаптираношћу. Нормопати су особе које делују сасвим прилагођено и функционално. Али иза те нормалности често се крије празнина, одсуство унутрашње живости и губитак контакта са сопственим жељама. Нормопатија је често крајњи исход стармалости.

Посебно место у овој динамици заузима родитељски нарцизам. Родитељ који кроз дете покушава да реализује сопствене неостварене амбиције не види дете као особу, већ као продужетак себе. „Љубав” постаје зависна од успеха, понашања, постигнућа. Порука коју дете прима је јасна од најранијег узраста – вољен си ако испуњаваш.

Такав однос не штети само детету. Он ствара патолошки систем у којем нико не добија оно што тражи. Дете губи себе, родитељ никада не добија испуњење. Одрастање у оваквој атмосфери представља облик тихог малтретирања, често друштвено награђеног и хваљеног.

Деца којима су украли детињство углавном не могу да издрже притисак хиперадаптираног бивствовања заувек. У неком тренутку то најчешће пукне. И тада се јави симптом. У терапијском процесу, хиперадаптиране особе неретко морају да прођу кроз фазу привидног „другог екстрема”. Регресију, бес, одбијање захтева, повлачење из односа. То уздрмава цео њих породични систем, али је неопходан корак ослобађања, покушај да се поврати оно што никада није било дозвољено.

Стармалост није дар који треба неговати. Волела бих да што више родитеља ово прочита и разуме. Стармалост је сигнал да је дете прерано одрасло. А дете које мора да се одрекне себе да би било вољено, касније често не зна како да живи без симптома. Питање, зато, није колико је дете зрело и надарено, већ да ли има дозволу да буде дете. И то би сваком родитељу требало да буде негде на врху листе приоритета.

Аутор: Рената Сенић, психотерапеут

Извор: Магазин Политика

“Нека деца не бирају спорт према томе шта други очекују од њих, већ према томе где се осећају слободно, прихваћено и радосно. Јер игра не пита ко си, колико си брз, да ли си дечак или девојчица и хоћеш ли једног дана освојити медаљу. Она само жели да се игра.”

Када дете истрчи на терен, често мислимо да учи да игра фудбал, кошарку, тенис или одбојку. А заправо учи много важније ствари. Учи како да изгуби. Како да победи. Како да сачека свој ред. Како да сарађује. Како да верује себи када погреши. Како да покуша поново.

Можда је управо зато спорт једна од најбољих припрема за живот.

На терену дете учи како да се носи са неуспехом. Резултат није увек онакав какав је прижељкивало, али то није разлог да одустане. Учи да честита бољем без зависти и да победи без гордости. Учи да организује своје време, води рачуна о својим обавезама, преузима одговорност за себе и свој тим. Ствара пријатељства, развија самопоуздање, јача тело, али и карактер.

На крају крајева, и када одрастемо, рекреација, игра и дружење са пријатељима или колегама остају важан део живота. Ретко ко ће живети од спорта, али ћемо готово сви целог живота живети од онога што смо кроз спорт научили.

Управо зато је парадокс нашег времена што смо, желећи деци најбоље, спорт често претворили у нешто сасвим друго.

Превише смо изједначили циљеве професионалног и рекреативног спорта. Прерано говоримо о резултатима, таленту и селекцији. Упоређујемо децу, очекујемо победе, анализирамо сваки њихов потез и укључујемо се у оно што би требало да буде њихова одговорност. Тако, сасвим несвесно, развијамо страх од грешке, осећај да никада нису довољно добра и сумњу у њихове потенцијале.

А спорт би требало да ради управо супротно.

Посебно када знамо колико развој детета зависи од стрпљења одраслих. Рана специјализација, претренираност, занемаривање школских обавеза, непоштовање развојних фаза и поређење деце која се, иако у истој генерацији, разликују готово годину дана по узрасту, често доводе до тога да многа деца одустану од спорта много пре него што су добила прилику да га заволе.

 “Немојмо децу прерано уводити у свет притиска, очекивања и процењивања са којим се ни ми одрасли не носимо увек лако.”

Деца не одустају од спорта зато што не воле да се крећу. Многа одустану зато што више не воле осећај који имају док се њиме баве.

Спорт који је здрав за свако дете није онај који од седмогодишњака покушава да направи професионалца. То је спорт који је стрпљив. Забаван. У коме је дозвољено погрешити. У коме се свакога дана трудимо да будемо мало бољи него јуче. У коме је највећа победа она над сопственим страховима, лењошћу и одустајањем.

Када размишљамо о томе како деца бирају спорт, можда је важније питање због чега га напуштају. Одговор често не треба тражити у њима, већ у нама одраслима.

 “Нека деца не бирају спорт према томе шта други очекују од њих, већ према томе где се осећају слободно, прихваћено и радосно. Јер игра не пита ко си, колико си брз, да ли си дечак или девојчица и хоћеш ли једног дана освојити медаљу. Она само жели да се игра.”

Сетите се својих најлепших спортских успомена. Да ли су то медаље или људи? Да ли памтите резултат или осмех? Да ли памтите пехар или пријатељство које траје деценијама?

Већина нас неће памтити семафор. Памтићемо лопту која је остајала напољу до мрака, колена пуна огреботина, загрљаје после победе и утеху после пораза. Памтићемо како смо расли.

Зато немојмо децу прерано уводити у свет притиска, очекивања и процењивања са којим се ни ми одрасли не носимо увек лако. Изложимо их безусловној љубави, загрљајима, подршци и радости коју игра доноси. Нека терен буде место на коме се не мери њихова вредност, већ расте њихово самопоуздање.

Јер можда неће свако дете постати врхунски спортиста. Али свако дете заслужује да одрасте уз осећај да је било довољно добро да се игра.

А ако му то омогућимо, можда ће једног дана његова највећа победа бити нешто много вредније од медаље – да и као одрастао човек пожели да узме лопту, окупи пријатеље или колеге и игра, не зато што мора да победи, већ зато што зна колико живот постаје лепши када у њему остане места за игру.

Аутор текста Снежана Голић, спортски педагог

https://www.detinjarije.com/snezana-golic-sportski-pedagog-sport-ne-priprema-decu-za-medalje-priprema-ih-za-zivot/

Живимо у времену у коме се о свему говори, а о ономе што највише боли – све теже. Никада није било лакше ступити у контакт са другим људима, а никада није било теже истински се срести са њима.

Наши телефони непрестано светле од порука, вести и обавештења, али у многим срцима влада тишина коју никаква технологија не уме да испуни. Имамо безброј невидљивих начина да комуницирамо једни са другимa, али изгубили смо способност да истински приђемо човеку који стоји поред нас.

У таквом свету није чудо што депресија постаје једна од највећих рана савременог човека. Она није само медицински појам нити пролазно лоше расположење. Она је искуство у коме човек полако губи боје живота.

Оно што је до јуче доносило радост постаје равнодушно, јутро се дочекује са умором, а вече са надом да ће сан макар накратко утишати мисли које не престају. Најтежи терет често није бол који човек осећа, већ уверење да га нико не разуме.

Нажалост, није мало оних који ће таквом човеку рећи да се „сабере“, да „мисли позитивно“ или да „има јачу веру“. Такве речи најчешће не лече. Оне продубљују самоћу. Човек почиње да крије своју патњу, јер осећа да ће, поред бола који већ носи, морати да оправдава и то што га боли.

Православље никада није тако гледало на људску слабост. Довољно је отворити Јеванђеље да бисмо видели да Христос није најпре прилазио снажнима, него уморнима.

„Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28)

Ове речи се не односе само на телесни умор. Оне су упућене сваком човеку који више нема снаге да сам носи свој крст.

Зато је важно да већ на почетку кажемо нешто што се понекад заборавља: Депресија није срамота. Није доказ да је неко лош човек, нити да га је Бог напустио. Она је страдање. А Црква никада није презирала страдалнике. Напротив, она је настала око Крста, око највећег страдања које је свет видео, и зато уме да препозна бол чак и онда када га нико други не види.

Ипак, постоји још нешто што савременог човека чини посебно рањивим. Некада су људи своју тугу делили са породицом, комшијама и парохијом. Данас је све више оних који своје најтеже мисли деле једино са собом.

Тако у нама настаје затворени круг. Што смо усамљенији, мисли постају мрачније. Што су мисли мрачније, све се више удаљавамо од других. И пре него што то приметимо, више не разговарамо ни са ким осим са сопственим страхом.

Свети Оци су добро познавали оваква стања, иако нису познавали савремену психологију. Они су знали да човеково срце може да потоне у дубоку тугу и да је понекад највеће искушење управо осећај да је свака нада нестала. Али су исто тако знали да се најопасније битке не добијају силом, већ стрпљењем.

Зато Свети Јован Лествичник каже да је трпљење „мајка утехе“, јер онај ко не побегне од борбе, временом открива да Бог делује и онда када Га не осећамо.

Можда је управо ту прва важна лекција коју нам вера нуди. Наши осећаји нису увек исто што и стварност. Као што облаци могу сакрити сунце, а да га не угасе, тако и душу могу прекрити туга и безнађе, а да Бог ниједног тренутка није престао да буде близу.

Проблем је што човек у тренуцима мрака почиње да верује само ономе што осећа. А осећања, колико год била снажна, нису увек поуздан сведок истине.

Тамо где се сусрећу медицина и духовност
Једно од питања које се све чешће поставља јесте да ли је депресија болест или духовни проблем. Православни одговор није ни једноставан ни искључив, јер ни човек није једноставно биће.

Бог нас није створио као душу затворену у тело, нити као тело без душе. Све што се дешава у једном, одјекује и у другом. Зато је понекад немогуће повући оштру границу између психичког и духовног страдања.

Постоје депресије које су последица трауме, наследних склоности, поремећаја у раду мозга, дуготрајног стреса или тешке исцрпљености организма. У таквим случајевима потражити помоћ психијатра или психотерапеута није недостатак вере.

Било би необично да без оклевања прихватимо кардиолога када заболи срце, а да се стидимо лекара када оболи ум. И једно и друго део су истог човека.

Свети Василије Велики говорио је да је Бог човеку даровао лекарску вештину као што је даровао и земљорадњу или градитељство – као благослов, а не као супротност вери. Зато је погрешно супротстављати молитву и лечење.

Онај ко користи лекове не показује мање поверење у Бога, као што га не показује ни онај ко ставља завој на рану. Бог веома често помаже управо кроз људе којима је дао знање и мудрост да лече.

Али исто тако било би погрешно мислити да је свака депресија само питање хемије у мозгу. Православно искуство вековима говори и о духовној чамотињи, ономе што су Свети Оци називали акедијом.

Свети Јован Касијан описује је као стање у коме човек губи вољу за молитвом, за радом, за сусретом са људима, па чак и за самим животом. Стари монаси су је називали „демоном поднева“, јер је долазила онда када је сунце најјаче сијало, показујући да највећи мрак није увек око нас, већ у нама.

Дуготрајна духовна криза исцрпљује тело, као што телесна болест замрачује ум – човек је нераздељиво биће и мудрост је не поједностављивати његово страдање.

Када човек сломи ногу, потребни су му и хирург и молитва. Тако је и овде: лекар лечи тело и психу, а духовник душу. Они нису супарници, већ сарадници који заједно обнављају целог човека.

Они су попут два весла на истом чамцу – ако вртимо само једно, идемо у круг; тек када се оба покрену заједно, чамац иде право ка сигурном исцељењу.

Православље зато не нуди брзе рецепте, али и не прихвата мисао да је човек само скуп хемијских процеса. Између те две крајности налази се личност створена по лику Божијем. Управо ту почиње пут излечења – онда када престанемо да раздвајамо оно што је Бог сјединио.

Када молитва постане дах, а Црква дом за рањене
Човек који се бори са депресијом често не води најтежу битку са светом око себе, већ са светом у себи. Данима, а понекад и годинама, у његовој унутрашњости траје разговор који нико други не чује.

У том разговору враћају се стара кајања, порази, страхови и мисли које полако постају гласније од свега лепог што је икада доживео. Као вода која непрестано пада на исти камен, тако и такве помисли временом издубе срце. Зато је једна од највећих опасности депресије то што човека убеђује да је сам, да је заборављен и да нико не може да разуме оно што носи.

Православље не пориче ту тежину, али јој не препушта последњу реч. Оно човеку не нуди једноставне савете, већ живи сусрет са Христом. Управо зато су Свете Тајне одувек биле средиште живота Цркве. Оне нису настале као обреди који треба да оставе снажан утисак, већ као начин да Бог дотакне човека тамо где је најрањивији.

Можда нигде то није тако очигледно као у Светој Тајни Исповести. У савременом свету човек је научио да сакрије своје ране. Научио је да насмеши када му није до смеха, да каже како је добро и када није и да годинама носи у себи оно што никоме није испричао. Али оно што остаје затворено у тами не мирује. Оно наставља да живи, да боли и да полако обликује начин на који гледамо себе и друге.

Због тога, између осталог, постоји и света тајна исповести. Она не представља тренутак у коме Бог сазнаје нешто што није знао. Она је тренутак у коме престајемо да се кријемо.

Све те неиспричане приче, стари страхови и падови временом постану као камење које човек кришом скупља и носи у својој торби. У почетку делује да то није тежак терет, али после много година, торба постане претешка и човек више нема снаге ни за један једини корак.

Свети Јован Златоусти каже да грех који је откривен више нема исту власт над човеком, јер светлост разбија оно што је тама годинама чувала.

Колико је само људи после искрене исповести рекло да им је лакше зато што су престали да сами носе терет који их је притискао. Постоје ране које почињу да зарастају оног тренутка када допустимо да их излечи Лекар наших душа.

У самом средишту тог пута налази се Свето Причешће. Ако је Христос рекао:

„Ја сам дошао да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн. 10, 10)

и тек тада је сваки сусрет са Њим сусрет са самим Извором живота. Зато су Свети Оци Причешће називали леком бесмртности. Нису тиме мислили да ће човек после једног Причешћа изгубити сваку муку или да више никада неће бити болестан, већ да се у њему обнавља онај најдубљи живот који никаква тама не може у потпуности да угаси.

Депресија често оставља утисак да је све изгубило смисао. Управо зато је Причешће много више од личне побожности. Оно нас подсећа да нисмо затворени у сопствену патњу, него да припадамо Телу Христовом.

И у тренуцима када нам се чини да смо потпуно сами, Црква тихо сведочи да нико не иде ка спасењу сам – она се моли са нама, за нас и понекад уместо нас, онда када сами више не налазимо снаге ни за једну реч.

Управо кроз то заједништво и наша лична молитва у тешким тренуцима добија другачије значење. Многи замишљају да је она низ лепо сложених речи, али човек који дубоко страда често није способан за дуге молитве. Његово срце је уморно, а мисли расејане. И управо тада постаје јасно колико су велике једноставне речи које је Црква вековима сачувала:

„Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“

Свети Теофан Затворник писао је да је Исусова молитва налик тихом куцању на врата Божијег милосрђа. Није њена снага у броју понављања, већ у томе што ум, који је до малочас разговарао само са својим страховима, почиње да разговара са Богом. То не значи да ће све тешке мисли одмах нестати. Али више нисмо сами са њима. Монолог очајања постепено се претвара у дијалог поверења.

Не треба заборавити ни Свету Тајну Јелеосвећења. У молитвама које се тада читају Црква моли Бога да исцели „и душу и тело“. Тај кратак израз говори више од читавих расправа.

Бог не лечи само један део човека, јер човек није састављен од одвојених делова. Њему је подједнако стало до наших мисли, нашег срца, наших суза и нашег тела. То је један од најлепших сведока православног погледа на човека – нико није сведен на своју болест, нити је иједна патња сувише мала да би је Бог превидео.

Тама није крај приче
Највећа лаж коју депресија шапуће није да смо слаби. Она нам говори да се ништа више не може променити. Полако нас убеђује да ће сваки сутрашњи дан личити на данашњи, да је нада само реч коју други људи изговарају, али која за нас више не важи. Зато је њена најдубља рана управо губитак смисла.

Хришћанство, међутим, почиње тамо где престаје људска сигурност. Да је све стало на Голготи, Крст би био симбол највећег пораза у историји. Али Црква не живи од Великог Петка, већ од Васкрса. Она зна да Бог уме да отвори врата управо тамо где човек види само зид.

То не значи да је патња сама по себи добра. Ни Христос није прослављао страдање, него га је преобразио. Исто тако ни ми не тражимо бол, нити треба да га романтизујемо. Али када он већ уђе у наш живот, вера нас учи да није бесмислен. Апостол Павле пише:

„Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење“ (2. Кор. 7, 10)

Те речи не говоре о депресији као врлини, већ о чудесној Божијој способности да чак и из најтежих искушења изведе добро које нисмо могли ни да наслутимо.

Живот Светог Силуана Атонског једно је од најснажнијих сведочанстава те истине. Годинама је пролазио кроз страшне духовне борбе, осећај богоостављености и готово неподношљиву унутрашњу таму. Није се спасао зато што је био поштеђен страдања, већ зато што у њему није престао да тражи Бога.

Када му је Господ открио речи: „Држи ум свој у аду и не очајавај“, није га позвао да се навикне на пакао, него да ни у најдубљој тами не изгуби поверење да је Божија љубав јача од сваког очајања.

То је порука која и данас остаје једнако жива. Ниједан човек не треба да мисли да је његов мрак доказ Божијег одсуства. Понекад је управо у тим тренуцима Господ најближи, мада Га не осећамо. Као што сунце наставља да сија и онда када га заклоне облаци, тако и Божија љубав остаје непромењена онда када је наше срце више не може да осети.

Зато велику одговорност носимо и ми који стојимо поред оних који страдају. Није довољно рећи: „Биће боље.“ Још мање треба олако закључити да некоме недостаје вера. Христос није лечио људе држећи им предавања о стрпљењу. Најпре им је прилазио. Слушао их је. Додиривао их је. Плакао је са онима који плачу. Управо је то пут који је оставио и нама.

Понекад је највећи дар присуство. Телефонски позив. Заједничка шетња. Ћутање које не ствара нелагоду. Молитва у којој помињемо име човека који више нема снаге ни да се сам моли. Такве ситнице понекад постају први зраци светлости у животу некога ко је био уверен да је заборављен.

На крају, остаје једна истина коју је Црква сачувала кроз сва столећа. Бог нас не воли зато што смо увек јаки, него зато што смо Његови. Не воли нас више онда када смо радосни, нити мање онда када плачемо. Његова љубав не прати успоне и падове нашег расположења, већ остаје верна чак и онда када ми више не умемо да верујемо у њу.

Зато је сваки човек који данас пролази кроз таму позван да запамти једно: Ноћ може бити дуга, али није вечна. Крст може бити тежак, али није последња станица.

Иза сваког Великог Петка, ма колико се он чинио бескрајним, стоји празан Гроб из кога је засијала светлост која до данас није престала да обасјава свет. Она не обећава живот без суза, али обећава нешто много веће – да ниједна суза није узалудна ако је положена у руке Онога који је и Сам плакао, страдао и васкрсао, како бисмо знали да тама никада нема последњу реч.

мр Александар Ђорђевић

Фондацијa Пријатељ Божији

У ери у којој покушавамо да се што прецизније дефинишемо кроз различите психолошке и друштвене етикете, појављује се још један занимљив појам из интернет културе - „отроверт”. Иако није званично признат у психологији, овај термин је брзо привукао пажњу, јер описује искуство које многи људи препознају у себи, али га тешко смештају у класичне оквире интроверта или екстроверта.

Да ли сте икада срели особу која искрено ужива у разговорима и динамичнoм окружењу, а истовремено јој је једнако потребна самоћа да би се „ресетовала”? Можда сте то баш ви? Управо ту лежи суштина онога што се данас на интернету назива „отроверт”.

Реч „отроверт” нема стварно значење на латинском језику и то није класична латинска реч. То је модерна интернет кованица настала по узору на психолошке појмове интроверт и екстроверт, који заправо потичу из латинских корена. Код речи „отроверт”, део „отро-” на шпанском значи „нешто друго”.

За разлику од традиционалне поделе на интровертност и екстровертност, која често сугерише релативно стабилне и супротстављене обрасце понашања, концепт отроверта указује на флуиднију природу личности. Такви људи не функционишу по једноставном принципу „волим да се дружим” или „волим самоћу”, већ њихова потреба зависи од контекста, тренутне енергије, емоционалног стања и окружења у којем се налазе.

У једном тренутку могу да буду изразито друштвени, отворени и ангажовани, док у другом осећају снажну потребу да се повуку из свих интеракција са људима и проведу време сами, без спољашњих захтева и стимулација. Та смена није контрадикција, већ начин одржавања унутрашње равнотеже.

У психологији постоји појам амбиверт, који описује особу која има особине и интроверта и екстроверта. То значи да се таква особа не уклапа у једну крајност, већ се понашање мења у зависности од ситуације: у неким околностима је друштвена, причљива и ужива у људима (као екстроверт), а у другим јој прија самоћа, тишина и повлачење да „напуни батерије” (као интроверт).

За разлику од „отроверта” (који је интернет термин без научне основе), амбиверт је прихваћенији у психологији као опис спектра понашања, иако ни он није строга дијагноза или формална категорија у класичним тестовима личности.

Иако „отроверт” није термин који може да се пронађе у стручним психолошким класификацијама, његова популарност говори о потреби људи да се препознају у описима који нису црно-бели, јер личност, у својој суштини, ретко стаје у само једну дефиницију. А савремени живот, са сталним захтевима за комуникацијом и друштвеном интеракцијом, често не оставља много простора за нијансе у личности.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/579305/Zivot/da-li-ste-otrovert-izmedu-potrebe-za-ljudima-i-samoce

Нова акција добровољног давања крви за нашу потребиту браћу и сестре, биће одржана у суботу 4. јула 2026. године у храму Светог Преображења Господњег на Видиковцу. Аутобус Института биће постављен у порти храма од 9 до 12 часова. "Не знаш коме помажеш, али знаш да спашаваш. Даруј крв. Подели наду", поручују из Института за трансфузију крви Србије.

Извор: Радио "Слово љубве"

Од задужбине деспота Стефана Лазаревића до водопада који тутњи, околина Деспотовца открива снажну, мистичну и невероватно лепу Србију

Постоје места у Србији која не обилазите већ им се враћате. Деспотовац је једно од њих. Смештен у Поморавском округу, између шумовитих обронака и кречњачких масива, овај крај делује као да је настао у времену када су се историја и легенда исписивале истим пером.

Пре само 25 или 30 година постављање граница је било далеко једноставније него данас. Томе је допринела првенствено усаглашеност друштва око постављања граница унутар породице, институција, школа, вртића итд.
Може се рећи – тада је било је једноставније бити одрасла особа. Ако су родитељи били у недоумици о нечему, могли су да се распитају код породице, пријатеља и суседа и у највећем броју случајева добили би не само сличне одговоре, него и њихову потпору. Већина одраслих је чврсто веровала да децу под сваку цену треба потчинити и прилагодити одраслима; ако је неопходно онда и употребом присиле и казне. Постојала је разлика у границама између припадника различитих социјалних слојева, али унутар своје групе, циљ и средства су били готово идентични.
Пет ствари због којих родитељи беспотребно губе време
Од тада до данас су наступиле многобројне промене у друштвеним и породичним нормама и вредностима, па смо стекли више знања о деци и њиховом развоју.
Пример: У „Мајчиној књизи” написаној 1925. родитељи се најодлучније одговарају од заједничког породичног обедовања. Потом су уследиле деценије у којима се то сматрало исправним и врло важним за целу породицу. Сада је пак уврежено мишљење да родитељи треба сами да одлуче да ли ће одабрати заједничке оброке у кругу породице неколико пута недељно или ће се определити за слободу одлучивања сваког појединог члана породице када ће, где и шта јести.
На основу чега ће родитељи донети одлуку?
На психолошкој основи?
На здравствено-прехрамбеној?
На практичној основи, равнајући се према радном и слободном времену?
На основу исходишта у емоционалном доживљају ужитка? Јесу ли заједнички оброци у њиховим породицама били тренуци уживања или мучног ћутања?
Да ли родитељи воле да припремају богате ручкове или је брза храна постала прихватљиво решење
У скандинавској култури безгранична и тоталитарна власт родитеља над децом је у свом завршном стадијуму и то је у сваком случају позитивно. Један од резултата овога је да смо сада ми одрасли присиљени да учимо нове начине опхођења с децом. Непромењеном је остала чињеница како је за децу најздравије да одрастају у породицама у којима постоје одређене границе, али је недопустиво и даље их постављати у форми забрана и наредби: Мораш! Не смеш! Треба да…! Немој! Сад си баш безобразан!

Данас постоје две врсте родитеља који неизбежно западну у невоље

Ту спадају родитељи који грчевито покушавају да задрже уврежене начине постављања граница, као и родитељи који се срцем одмичу од оштре и ауторитарне форме, али тешко проналазе нове и боље начине.
Прва група родитеља сматра своју децу бунтовном и дрском, а у другој групи деца врло брзо преузму кормило породице те почињу њом да управљају. И једно и друго је деструктивно и нездраво како за децу, тако и за родитеље.
Најважнија разлика је да границе више не треба постављати као електричну ограду око деце, него као личне границе одраслих. Уместо да се запитате: „Што је најбоље за моје дете?” запитајте се: ”Што је најбоље за мене – и како ће се то одразити на моје дете?”
Не можемо више тражити „списак готових решења” како бисмо видели шта је „уобичајено”, „тачно”, „исправно”. Уместо тога треба сами себе да запитамо – ко сам ја и ко је моје дете, а то је за многе од нас сасвим другачији начин размишљања и сасвим другачији задатак. А и траје дуже времена.
Уврежено је мишљење да већина данашње деце испитује границе до којих могу ићи, тако да нимало не чуди закључак родитеља и педагога да се мора поставити што више јасних граница те да одрасли морају бити строжи и доследнији. Моје искуство говори да ће се делотворније приступити проблему ако се уместо ове ”дијагнозе” опишу дечје потребе и каже: ”Аха, овде имамо дете које изгара од жеље да сазна какви су његови родитељи и које трага за њиховим правим границама.”
Деца почињу да испитују границе до којих могу ићи (и тада постају напорни и разуздани), када њихови родитељи имају потешкоћа при проналажењу самих себе и својих личних граница. У својој немоћи улазе у улогу „родитеља”, покушавају да комбинују властите идеје и ставове друштва о томе какви би требало да буду ”прави” родитељи. Због тога смо често сведоци како родитељи имају проблема при постављању граница не само у односу на своју децу, него и у односу на друге особе: животне сапутнике, родитеље, колеге, клијенте…
У томе нема ништа срамотно или неуобичајено. Многи од нас постану родитељи у животном раздобљу у којем још нисмо потпуно упознали сами себе и где нисмо завршили изградњу наших граница у односу на друге људе – а поготово, или уопште не у односу на човека или жену с којом смо добили дете. У породици у којој смо одрастали, научили смо нешто о нашим личним границама, али не све. Неке од оних здравих граница које смо тада имали нису се свиђале нашим родитељима па смо морали да их се одрекнемо. Неке од нездравих емоционалних граница које су имали наши родитељи смо морали прихватити, док су неке од наших граница биле пређене и нарушене, а неке игнорисане.
Због тога је наша друга (и трећа, и четврта итд.) породица место где треба да наставимо свој лични развој. Што се тиче развоја личних граница то у већини случајева траје 10-15 година. Велики део овог развоја се одвија уз децу, с децом и у великој је мери инсписиран њима.
Инспирацију често доживљавамо кроз раздражљивост и фрустрацију, па се многи родитељи ослањању на стогодишњу традицију искаљивања тих осећаја на деци у облику критиковања, оптуживања, грдње и укора. Све ово делује деструктивно на самосвест деце и на породични склад. И што је најважније – нарушава интегритет детета, јер на крају крајева поручује деци да је у реду не поштовати границе других људи! А онда деца употребљавају научено тако што прелазе и не поштују границе својих родитеља.

Развијати се заједно

Живимо у доба у којем смо напокон уочили како нема разлике између деце и одраслих људи. Мерило како се треба опходити према деци је исто које користимо и у односу према нашим пријатељима. Нити можемо нити треба децу учити свему, него треба да се развијамо заједно у равноправној заједници, али под вођством одраслих. Када деца прекораче наше границе, упознаћемо сами себе. Када ми нарушимо њихове границе, бол и разочарање у њиховим очима ће нам рећи да их још нисмо упознали. Можда још нисмо довољно добри родитељи када тек добијемо децу, а то ћемо засигурно постати када научимо од деце – за четрдесет-педесет година!
 

Јеспер Јул

https://www.detinjarije.com/jesper-jul-danas-postoje-dve-vrste-roditelja-koji-neizbezno-zapadnu-u-nevolje/

Позитивно доживљавање старењa продужава живот, а прихватaње негативних предрасуда може га скратити

Предрасуду о великом броју старих у САД, који зависе од других, амерички геронтолог и психијатар Роберт Батлер, назвао је 1968. године ејџингом, појмом насталим од енглеске речи аge, што значи животно доба. Осам година касније, 1976. године, др Батлер добио је Пулицерову награду за своју књигу о старењу Зашто опстати? – Бити стар у Америци, објављену 1975. годинe. Ејџингом је доктор Батлер означио негативне стереотипе, предрасуде и дискриминацију људи на основу њихових година старости, што је упоредио с расизмом и сексизмом.

Батлеров тим психијатара помогао је у доказивању да су сенилност и умни пад повезани са болешћу, друштвеним недаћама или личним особинама, а не само са старењем.

Његов примарни фокус био је разбијање заблуде да је последња природна фаза у животу, коју сви људи и све религије поштују, терет околини и друштву. Негативни стереотипи старости директно утичу на животе оних у познијим годинама, јер ниподаштавају њихове физичке и менталне способности. Иако ејџизам није једини облик стереотипизације и дискриминације старих, јединствен је, јер га испољавају млади, лакомислени људи који ће једног дана, ако га доживе, бити стари. Сетимо се Плавог оркестра и њиховог хита „Боље бити пијан него стар”! Данашња свеприсутност ејџинга (Светска здравствена организација извештава да му је свака друга особа склона) је не само за друштво, већ и за оне који су на прагу старости, зато што се, здраво за готово, подразумева да преласком преко тог прага настају физичке, менталне и чулне слабости, тј. различите болести и губици памћења, поремећаји ума и слуха. Размере ефеката негативних стереотипа могу бити превелике кад се не предузму мере за разоткривање њихове бесмислености.

Деменција старијих је реткост

Познато је правило да се најбоље учи оно што се види; старији људи и жене изгледају другачије од младих јер су седи, имају боре на лицу, другачије се одевају и ходају, што их сврстава у посебну категорију. Они помажу деци да разумеју свет. Деца чују од својих родитеља, а некад и од својих баба и деда како се жале на свакојаке здравствене проблеме које доносе године, што временом ствара суморну причу о старости и шта значи стар. Наравно, нагомилане године показују замор материјала од кога је настало тело, али и убеђење да кад остариш ниси способан да учиш и да било шта промениш! – То је важећи стереотип о старости!

Иако се расни и родни стереотипи нашироко схватају као утемељени у структурним неједнакостима које обликују свет, а не у било којој врсти урођених особина групе људи, генерализације одлика старих људи и даље се сматрају реалном сликом живота старих. Ипак, стање ствари је другачије. Старији људи нису организација зависних, крхких и заборавних људи, нити су сви мудри и љубазни. Тачно је да опасност од инвалидитета и многих других болести расте како се стари, али умне способности остају нетакнуте код већине релативно здравих људи, све до краја њиховог живота. Трећина људи старијих од 90 година пати од деменције, као и сваки десети старији од 65 година, што значи да је деменција реткост, а не правило (изгубљен кључ аутомобила, касније пронађен у фрижидеру, јесте расејаност, а не деменција). Азија и Европа дом су неких од најстаријих популација на свету, то јест оних старијих од 65 година. На врху је Јапан са 28 одсто, затим Италија са 23 одсто. Финска, Португалија и Грчка заокружују првих пет са нешто мање од 22 одсто. Јужна Европа, којој припада Србија, најстарији је регион на свету са 21 одсто становништва старости 65 година и више. Како год рачунали, већина људи неће бити дементна у старости, што би значило да морамо бити срећни што смо остарили (јер смо живи) иако се свим силама трудимо да се од старости одбранимо. Геронтолози кажу да тек око 75. године већина људи признаје да су стари, напомињући успут да сви мисле да су десет година млађи. Животни оптимизам пренет у старост битан је за превазилажење невоља којих увек има кад године притисну.

Али проблеми настају кад се већ у средњим годинама непрекидно размишља о болестима, сенилности, немоћи и зависности од туђе помоћи која је некад неизбежна у старости. Овим проблемом прва се бавила и разоткрила га докторка Бека Леви, данас седамдесетогодишња професорка епидемиологије на Универзитету Јејл у САД и научна саветница Светске здравствене организације у глобалној кампањи против ејџизма. У својој књизи бестселеру Разбијање шифре старости издатој 2022. године, професорка показује да особе са позитивним ставом о старењу живе у просеку 7,5 година дуже од оних са негативним уверењима. Она и њене колеге објавиле су значајан научни чланак у часопису Сајенс, који показује да људи који у средњим годинама на уму имају само негативне стереотипе старости постају жртве необјашњивих, али реалних кардиоваскуларних проблема попут можданог удара или конгестивне срчане инсуфицијенције (кад срчани мишић не пумпа ефикасно крв, која се због тога накупља у плућима, јетри и ногама). Још једна студија коју је водила професорка Леви открила је да нечије прихватање песимистичких концепата старости доводи до 50 одсто већих изгледа разболевања којa се лечe у болници, него људи који позитивно размишљају о свему, па и о старости.

Губитак памћења и старење

Памћење је заиста под утицајем година: кад мозак стари и мења своју структуру, радна меморија која целодневно функционише на махове слаби. Али није све тако лоше. Семантичка меморија, то јесте способност памћења опште познатих чињеница (Париз је главни град Француске; Земља је округла), често се побољшава уласком у старије године. Бројни су фактори, пре свега генетика, који утичу на очуваност памћења. На ту листу се може додати негативни стереотип о старењу. Истраживања професорке Леви показују да он чини чак 30 одсто пада памћења код људи старијих од 60 година.

Занимљиво је да мрачни стереотипи о старости утичу и на чулну перцепцију. Слабљење слуха сматра се реалношћу достизања познијих година, али опет, старење је само један од многих, али не и најважнији фактор.

Негативна уверења о старењу повезана су са повећаним ризиком од депресије, анксиозности и суицидалних идеја. Она могу утицати на вољу особе за животом и, самим тим, на њен избор о томе да ли ће узимати лекове или ће их игнорисати. И све се то сабира. „Појединци који су усвојили позитивнија уверења о старости година у односу на оне који су усвојили негативнија уверења о старости живе дуже”, каже професорка Леви.

Кад се има у виду све старије становништво у већини земаља, проблеми попут стварне или замишљене међугенерацијске конкуренције око друштвених и економских ресурса могли би се очекивати. „Мислим да је, нажалост, временом дошло до јачања негативних стереотипа о старости”, пише професорка Леви и додаје: „Пандемија ковида 19 открила је неке од ових предрасуда у начину на који су старији људи третирани у здравственом систему. Системски ејџизам је укорењен у многим друштвима, од медија и образовања до становања и радног места. Препознавање и разумевање наших предрасуда кључно је за њихово разбијање, јер их је тешко оспорити и спречити њихов утицај.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/579269/kultura/starost-nedovoljno-cenjena-privilegija

Дете (две године): Угине јој рибица у акваријуму, родитељ трчи одмах да купи другу док није ни приметила, да не буде тужна. 

Дете (три године): Неће да крене из парка, родитељ попушта и продужава – још 15 минута, па још 15…

Дете (четири године): Жели да му купите неку играчку. Ви кажете не. Дете плаче, хистерише и наставља тако и ван продавнице, па до куће где можда и заспи у сузама. Док спава, ви се сажалите и одете назад у продавницу по играчку.

Дете (пет година): На свако питање зашто нешто мора, одговор је зато сто сам ја тако рекао/рекла. Ни за шта се дете не пита и ништа се не објашњава.

Дете (шест година): Жели паметни сатић јер ”Али мама, сви имају!”. Родитељ пристаје и купује да не би његово дете било једино које нема. 

Дете (седам година): Сети се пред спавање да није урадио домаћи из ликовног. Родитељ га смешта у кревет и ради домаћи.

Дете (8 година): Родитељ га тера да иде у музичку школу или на одређени спорт, иако дете јасно говори да није заинтересовано за музику ни за тај спорт. 

Дете (9 година): Тражите да спреми своју собу. Дете одлаже, гњави, избегава. На крају не можете више да гледате и спремите је ви сами. 

Дете (10 година): Жели нове хит ултра скупе патике, добије их. Жели да игра игрице у 10 увече, дозвољено му је. Крене у школу и заборави домаћи, родитељ трчи да му донесе.

Дете (11 година): Није добио медаљу на такмичењу, ви сматрате да је требало више да се труди. “Ниси довољно тренирао, видиш како си лењ“. 

Дете (12 година): Постигне највише кошева на турниру, постаје центар света родитеља, извор поноса и хвале.

Дете (13 година): Скупља лајкове на свом ИГ/ТикТок профилу, родитељ поносан свима прча.

Дете (14 година): Кажњена је сваки пут када добије оцену мање од одличне.

Дете (15 година): Тражи и добије нови телефон, али незадовољно што није добио најновији модел или одређене боје.

Дете (16 година): Излази са друштвом и дозвољено јој да остаје док год жели. 

Дете (17 година): Добија укор у школи због понашања. Родитељ ангажује адвоката који шаље претеће писмо школи. 

Дете (18 година): Добије напад беса када му не родитељ не дозволи да вози аутомобил ван града или да иде на море колима.

Одрасла особа: Када јој укажете да је његово/њено понашање проблематично, спорно, противзаконито и (или) да Вам оно смета: „Знаш ли ти ко сам ја?!“

Када су овакви облици васпитања модус операнди у животу детета (у комбинацији са оним из првог текста), онда је то рецепт за проблематицно понашање у одраслом добу. Када се дете одгаја без граница, када добија све што хоће, када је презаштићено, или супротно када нема права гласа у вези сопственог избора, када осећа да је његова вредност базирана на ономе што ради (оцене/медаље/лајкови), а не на ономе што јесте, када му није дозвољено да осети тугу, разочарење или последице свог (не)рада и понашања, оно израсте у особу гладну доказивања и хвале која мисли да јој је свет дужан све што замисли. Ово је оно што се на енглеском зове „entitlement“ и његови корени леже у раном детињству и васпитно-педагошким методама са којима је одрасло. Др Рамани, светски познати клинички психолог је рекла „Нарцизам је нуспроизвод родитељства; нарцисти се стварају, они се не рађају“. 

Аутор: Лидија Смирнов, родитељ, педагог, проф. енглеског језика

https://zelenaucionica.com/pedagog-kako-nastaju-znas-ti-ko-sam-ja-odrasli/