"У сигурном односу са нама дете треба постепено да научи да може да поднесе фрустрацију и непријатност и да непријатно осећање само по себи није знак да нешто мора одмах да се промени" - пише Наташа Драгељевић, васпитачица и директорица ПУ "Мала школа" у Сремској Каменици

Родитељство данас можда никада није било тема о којој се више говори. Родитељима су доступни бројни садржаји, савети, едукације, различити васпитни приступи и „рецепти“ за готово сваку ситуацију са дететом. Ипак, чини се да их управо та количина информација понекад оставља још збуњенијим.

Како уважити дете, његове потребе, жеље и емоције, а ипак остати родитељ који води? Где престаје право детета да бира, а почиње одговорност одраслог да донесе одлуку?

Као неко ко више од двадесет година ради као васпитач, са децом, али и кроз саветодавни рад са родитељима у области родитељства, све чешће чујем једну реченицу:

„Али он не жели.“

Дете не жели да спава поподне. Не жели да иде у вртић. Не жели да легне у време које је родитељ одредио.

Дете свакако има право да нешто не жели. Али да ли то што дете нешто не жели аутоматски значи да о томе треба и да одлучује?

Зашто је родитељима данас толико тешко да поставе границу?

Мислим да се родитељи млађих генерација често налазе у некој врсти раскорака. Желе да имају близак однос са својом децом, да их чују, разумеју и уважавају, али истовремено нису сигурни како да задрже родитељски ауторитет.

Чини ми се да се и сама реч „ауторитет“ данас често доживљава негативно. Када кажем родитељу да је потребно да буде ауторитет свом детету, неретко имам утисак да то чује као: треба да будем строг, изричит, хладан или груб.

А ауторитет уопште не мора да изгледа тако.

Додатни проблем видим у огромној количини садржаја о родитељству којој смо данас изложени. Интернет је препун савета, предавања, радионица и различитих приступа, а иза њих не стоје увек људи са довољно стручног знања и практичног искуства у раду са децом и родитељима.

У тој поплави различитих порука родитељу постаје тешко да процени где је граница између уважавања детета и препуштања детету одлука за које оно развојно још није спремно.

Значи ли то да дете не треба да се пита?

Наравно да не.

У нашем вртићу негујемо приступ у којем дете видимо, чујемо и уважавамо као појединца. Али уважавати дете не значи допустити му све.

Дете има право на своју жељу, своје мишљење и своју емоцију. Потребно му је пружити могућност да бира и одлучује, јер на тај начин добија поруку да је важно, да га чујемо и да се и оно нешто пита.

Али избор треба да постоји тамо где је избор заиста могућ.

Постоје одлуке које дете од две, три или пет година развојно још није спремно да доноси и за које одговорност мора да остане на одраслом.

Да ли ће дете ићи у вртић није одлука детета. Ако му је поподневни одмор потребан и део његове дневне рутине, ни о томе не треба свакога дана преговарати. Исто важи и за време одласка на спавање.

Често чујем: „Али он једноставно не жели да заспи пре девет.“

Разумем. Не жели.

Али „не желим“ није исто што и „не морам“.

Када дете каже „не желим“, не морамо одмах ни да променимо одлуку ни да га убеђујемо да заправо жели. Понекад је довољно рећи: „Чујем да не желиш.“ Чути дете не значи променити одлуку.

Како детету дати могућност избора, а ипак задржати родитељску улогу?

Тако што ћемо му понудити избор унутар граница које смо ми, као одрасли, поставили.

Узмимо сасвим једноставан пример – облачење.

Желимо да дете одлучи шта ће сутра обући у вртић. Ако му само кажемо: „Шта желиш да обучеш?“, а напољу је зима, лако можемо доћи у ситуацију да дете изабере летњу сукњицу.

Тада ћемо прво понудити избор, а затим му га одузети реченицом: „Не, то не може.“

Много је једноставније да родитељ унапред одабере две или три комбинације које су одговарајуће и каже:

„Ево, можеш да бираш између ове три. Шта желиш сутра да обучеш?“

Дете тада заиста бира. Његов избор није привидан, али се одвија унутар безбедних и прихватљивих граница које је поставио родитељ.

На крају су задовољни и родитељ и дете. Родитељ зна да је дете адекватно обучено, а дете добија веома важну поруку:

„И ја се нешто питам.“

Шта када дете бурно реагује на одлуку родитеља?

Ту долазимо до можда најтежег дела – доследности.

Дешавало ми се да родитељ довезе дете испред вртића, а дете у колима направи толику драму да родитељ на крају одустане, окрене аутомобил и врати га кући.

Шта уместо тога? Не морате да убедите дете да престане да плаче пре него што наставите пут. Можете мирно рећи: „Видим да си љут и да ти се не иде. Можеш да будеш љут. Ипак идемо у вртић.“ И наставите даље, без нових објашњења, преговарања и покушаја да промените његово расположење.

Мислим да је то погрешна порука за дете.

Не зато што дете нема право да плаче. Има. Има право да буде љуто, тужно, незадовољно, да протестује и да јасно покаже да нешто не жели.

Проблем настаје када дете схвати да довољно снажном реакцијом може да промени одлуку одраслог.

 Ако родитељ једном каже да се иде у вртић, а након довољно плакања ипак одлучи да се иде кући, дете из тога може да научи: ако направим довољно велики притисак, граница ће се померити.

Деца ће границе испитивати. То је очекивано. Али одрасли су ти који одлучују да ли ће граница због тог притиска остати на свом месту.

Зар инсистирање да дете ипак оде у вртић није престрого?

Не мора да буде.

Управо ту долазимо до важне разлике између родитељског ауторитета и ауторитарног родитељства.

Бити ауторитет не значи бити хладан, изричит и груб.

Замислимо поново дете које стоји испред вртића и тог јутра не жели да уђе.

Родитељ може да му каже:

„Разумем да ти се данас не иде и да ти је тешко. Некада се ни мени не иде на посао, али посао је моја обавеза. Исто тако, данас је твоја обавеза да идеш у вртић. Доћи ћу по тебе чим завршим.“

Може да загрли дете, пољуби га, дозволи му да буде тужно, љуто или незадовољно и да своју емоцију покаже.

Али неће због те емоције променити одлуку.

Ауторитарни родитељ би могао да каже: „Не занима ме шта желиш“, „Престани да плачеш“ или „Биће тако зато што сам ја рекао“.

Родитељ који је ауторитет шаље сасвим другачију поруку:

„Видим како се осећаш. Важно ми је како се осећаш. Ту сам уз тебе док ти је тешко. Али одлука остаје иста.“

Детету, дакле, не морамо да укинемо емоцију да бисмо задржали границу.

Али зашто дете мора да ради нешто што му је непријатно?

Зато што је и то део живота за који га припремамо.

Већина родитеља нема луксуз да тог јутра једноставно одлучи да неће отићи на посао зато што дете не жели у вртић. Родитељ има своју обавезу, а у таквој породичној организацији и одлазак у вртић постаје део дететових обавеза.

И мислим да је важно да децу постепено припремамо за чињеницу да живот неће увек бити пријатан. Постојаће ствари које нам се не раде, места на која нам се тог дана не иде и обавезе које бисмо најрадије избегли – али ћемо их ипак извршити.

Родитељство, по мом мишљењу, није покушај да детету уклонимо сваку непријатност.

Напротив.

 У сигурном односу са нама дете треба постепено да научи да може да поднесе фрустрацију и непријатност и да непријатно осећање само по себи није знак да нешто мора одмах да се промени.

Шта је онда најважније да родитељ запамти?

Да буде јасан.

Да јасно и гласно каже шта очекује од детета. Да буде доследан ономе што је рекао и да не мења одлуку само зато што је дете извршило притисак.

То није лако. Деца умеју да буду веома упорна. Буниће се против граница, покушаваће да их помере, преговараће, плакати и љутити се.

Али то што се дете буни против границе не значи да му граница није потребна.

Напротив, јасне и предвидиве границе детету дају сигурност.

Детету треба могућност избора. Потребно му је да зна да га чујемо, видимо и уважавамо. Потребно му је и да сме да каже:

„Не желим.“

Али исто тако му је потребно да зна да постоје ситуације у којима ће родитељ одговорити:

„Разумем да не желиш. Ипак, ово је нешто што треба да урадимо.“

Јер уважавати дете не значи препустити му одговорност да води.

Доследност не значи да родитељ никада не сме да промени одлуку. Значи да је не мења само зато што дете довољно дуго или довољно гласно протестује. Ако одлуку променимо, важно је да је променимо зато што смо ми проценили да треба – а не зато што више не можемо да поднесемо дететово незадовољство. Корисно питање за родитеља у таквом тренутку је: „Мењам ли одлуку зато што мислим да треба – или зато што више не могу да слушам протест?“

Можемо бити нежни према детету, а чврсти у својој одлуци.

И можда управо у томе лежи суштина здравог родитељског ауторитета.

https://www.detinjarije.com/ali-on-ne-zeli-kada-dete-bira-a-kada-odlucuje-roditelj/

Ономастика, наука о личним именима, открива да су српска женска имена кроз историју имала изузетно снажну симболику и јасно дефинисану улогу

Имена која су вековима одзвањала српским огњиштима данас у црквеним књигама и архивима звуче попут заборављене поезије. Док у савременим крштеницама већ деценијама доминирају кратке, међународне форме, стара женска имена у Србији нису била само питање естетике. Она су представљала заштитну амалију, породични завет или директан одраз природе и друштвених околности у којима су наше преткиње живеле.
Заштитна имена против злих сила

У вековима када је стопа смртности деце била висока, име је имало магијску функцију. Родитељи су веровали да одређени гласови и значења могу одвратити болест и уплашити зле духове. Стана, Станија, Станка, Станица ова имена давала су се с надом да ће се „заставити” умирање деце у кући, или пак рађање женске деце када се прижељкивао наследник. Имена као што су Вукана, Вучица сачињена су са циљем да детету подаре снагу и отпорност звери. Зага, Загања, стара имена означавала су ону која је „сакривена” или заштићена од урока.

Племићки сјај и српски грађански сталеж

Средњовековна Србија познавала је звучна и сложена владарска имена која су се касније прелила и у народну традицију. Жењењем српских владара са визајтијским и француским принцезама, али и трговачким везама са Дубровником, у народни речник улазе именици богате звучности. Војислава, Бранислава, Грдане била су стара словенска имена српског племства. Полексија, Крсманија, Иконија имена која су крајем 19. и почетком 20. века била симбол формирања српске грађанске класе, а Чедомила, Грозда, Пауна су имена дубоко укорењена у народној лирици, где се кроз име истицала лепота или омиљеност детета у породици.

Данас се поједина стара имена враћају у моду кроз процес обнове националног идентитета, али већина аутентичних народних имена остаје сачувана само у старим родословима и на надгробним споменицима наших предака.
 

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/579737/istorija/kako-su-se-nekada-zvale-srpkinje

Траума је трајна појава у људској популацији. То вам можда звучи као збуњујућа изјава јер се та реч данас употребљава много чешће него раније. Поврх тога, реч је добила бројна колоквијална значења која разводњавају њену основну дефиницију. Потребна нам је јасна и свеобухватна дефиниција, посебно у области здравља, а пошто је све међусобно повезано, и у свим осталим друштвеним доменима.
Када се помене реч „траума", обично замишљамо катастрофалне догађаје: урагане, злостављање, рат, тешке облике запостављања. Такве асоцијације имају нежељено дејство јер стварају заблуду сврставајући трауму у подручје абнормалног, неуобичајеног, ванредног. Ако би постојала ограничена и уска група трауматизованих људи, то би значило да већина нас нема никакве трауме. Такво гледиште је потпуно погрешно. Траума прожима нашу културу, од индивидуалне функционалности, преко друштвених односа, родитељства и образовања, па све до популарне културе, економије и политике.
Особа без ожиљака од трауме заправо је изузетак у нашем друштву. Ближи смо истини када поставимо питање: где се свако од нас налази на широком и изненађујуће инклузивном спектру трауме? Који од њених многих трагова свако од нас носи у себи читавог (или највећег дела) живота и како су они утицали на нас? Које би нам се могућности отвориле када бисмо се боље упознали с тим ожиљцима?
Али прво нам се намеће основно питање: шта је траума? У смислу у ком је ја користим, та реч означава унутрашњу повреду, трајну рану унутар нашег сопства насталу услед тешких и непријатних догађаја. Према тој дефиницији, траума је пре свега оно што се дешава унутар појединца због тешких и непријатних догађаја који га задесе; она се не односи на саме догађаје. Траума није оно што вас задеси, већ оно што се у вама деси. Узмимо као аналогију саобраћајну несрећу у којој је неко претрпео потрес мозга: сама несрећа је оно што се догодило; повреда је оно што ће много дуже трајати. Слично томе, траума је психичка повреда која нам се урезала у нервни систем, ум и тело, која траје и након првобитног инцидента и коју у сваком тренутку могу да активирају одређени окидачи. То је констелација неприлика коју чине сама рана и пратећи терети које она намеће нашој души и телу: неразрешене емоције које нас повремено посећују; механизми суочавања са стресом које оне диктирају; трагични, мелодраматични или неуротични сценарији које нехотице али неизбежно проживљавамо; штета коју због свега тога трпи наше тело.
Ако рана не зарасте сама од себе, десиће се нешто од следећег: или ће зјапити отворена, или ће је, што је чешћи случај, прекрити дебели слој ожиљка. Отворена рана је перманентни извор бола и слаба тачка коју и најблажи стимулус може изнова да повреди. Због ње смо увек на опрезу - морамо да је штитимо, превијамо и негујемо. Поред тога,
ограничава нам способност да се флексибилно крећемо и самопоуздано поступамо јер се плашимо да ћемо поново бити повређени.
Ожиљак је боља варијанта јер пружа заштиту и спаја претходно покидано ткиво, али и он има својих мана: затегнут је, груб, нееластичан, спречава даљи развој и представља зону отупљености. Првобитно здраво и живо ткиво није се регенерисало.
Било да остане жива рана било да се претвори у ожиљак, неразрешена траума представља физичко и психичко ограничење сопства. Она нам сужава урођене капацитете и ствара трајно искривљен поглед на свет и друге људе. Док је не разрешимо, траума нас држи заробљеним у прошлости, лишава нас многих богатстава која доноси живот у садашњости и ограничава распон наше личности. Приморавајући нас да потискујемо бол и нежељене делове психе, фрагментира нас. Све док не прихватимо њено постојање и добро се загледамо у њу, биће препрека нашем развоју. У многим случајевима, попут мог, она разара осећај самопоштовања, трује односе с другим људима
и подрива нам способност да ценимо и волимо живот. У раном детињству чак може да омета правилан развој мозга. Као што ћемо видети, траума је такође и претеча многих врста болести у чијем настанку игра важну улогу.
Посматрани скупа, сви ти ефекти јесу велика препрека која многе људе спречава да процветају. Поново ћу цитирати Питера Левина: „Траума је узрок људске патње који се највише избегава, игнорише, омаловажава, пориче, погрешно схвата и запоставља.

одломак из књиге: Габор Мате, Мит о нормалном

Плач је нормалан начин изражавања емоција, али га наш мозак региструје као сигнал узнемирености који тражи пажњу и покреће потребу да одмах реагујемо. Искуства из властитог детињства тај аларм могу додатно појачати. 

Дете почиње да плаче. Можда се ударило. Можда му је брат узео играчку. Можда није добило чашу боје коју жели, можда је изгубило у игри или је време да се напусти игралиште.
Пре него што стигнемо да размислимо о томе шта се догодило, наше тело већ реагује.
Рамена се затегну, дисање убрза, пажња се сузи. Јавља се немир и снажан осећај да нешто морамо урадити како бисмо плач што пре зауставили.
„Смири се.“
„Није то ништа.“
„Молим те, само престани да плачеш.“
Оваквим реченицама не желимо нужно занемарити дететове осећаје. Често само покушавамо прекинути аларм који је његов плач покренуо у нама.
 Плач је сигнал који је тешко игнорисати. Али то што нас позива да реагујемо не значи да сваке сузе морамо одмах зауставити.
Плач није обичан звук
Пре него што може рећи: „гладан сам“, „боли ме“, „превише ми је“ или „требаш ми“, беба плачем позива одраслу особу да приђе.
Из еволуцијске перспективе, то има смисла. Људска беба дуго зависи од других људи и потребан јој је сигнал довољно снажан да прекине оно што одрасла особа ради и усмери пажњу према детету.
Истраживање проведено с мајкама из 11 земаља показало је да су међу најчешћим реакцијама на плач бебе били приближавање, подизање и обраћање детету. Снимања мозга показала су активирање подручја укључених у припрему покрета и говора. Плач нас, дакле, не обавештава само да се нешто догађа — он припрема тело да реагује.
Новије истраживање показало је да грубље и неправилније карактеристике бебиног плача, повезане с већим болом, изазивају снажнију реакцију аутономног нервног система одраслих.
Зато плач не чујемо само ушима. Можемо га осетити у вилици, грудима и стомаку.
Наш систем аларма поручује: „Некоме није добро. Уради нешто.“
Међутим, тај аларм не зна одмах је ли дете заиста угрожено, треба ли му конкретна помоћ или пролази кроз фрустрацију коју не можемо и не требамо уклонити.
Ту родитељ тек треба да направи разлику. Осећај хитности није увек доказ да је ситуација хитна.
Зашто желимо да одмах престане
Начин на који одговарамо на плач зависи од нашег умора, стреса, подршке коју имамо и онога што смо научили о емоцијама.
 Ако су наше сузе биле исмеване, кажњаване или дочекиване речима „престани пре него што ти дам разлог“, наш нервни систем може научити да показивање узнемирености доноси критику, одбацивање или додатну опасност.
Касније дечији плач у нама може покренути више од жеље да помогнемо. Можемо осетити напетост, љутњу, укоченост или хитну потребу да га зауставимо.
Истраживање о међугенерацијском преношењу односа према емоцијама показало је повезаност између начина на који су емоције родитеља дочекиване у њиховом детињству и начина на који су касније доживљавали плач своје бебе. Мајке које су се присећале мање подржавајућих реакција на своју узнемиреност чешће су бебин плач посматрале кроз личну нелагоду и негативне мисли.
То не значи да је свака нелагода последица детињства нити да једна погрешна реченица одређује наш однос с дететом. Али када нас дечије сузе снажно преплављују, важно је запитати се: реагујем ли само на своје дете или и на оно што је плач некада значио мени?
Понекад наше тело још чује стару наредбу:
Престани. Сакриј. Не показуј.
Плач је нормалан начин изражавања емоције
Плач није емоција. Он је један од начина на који се емоција изражава и преноси другима.
Дете може плакати због туге, страха, љутње, бола, умора, разочарања, немоћи, преоптерећености, олакшања, па чак и радости.
Код бебе је то говор без речи. Код малог детета осећаји су често већи од његове способности да их објасни и регулише. Чак и када зна говорити, оно можда још не може рећи:
„Већ сам био уморан, а онда се игра завршила пре него што сам се припремио.“
„Нисам тужна само због играчке. Данас ми је свега било превише.“
Уместо тога, дете плаче.
Истраживања на одраслима показују да се туга и потреба за подршком лакше препознају када су на лицу присутне сузе. То потврђује ширу социјалну функцију плача: унутрашње искуство постаје видљивије другима.
Важно је да дете зна да су сузе нормалан начин показивања емоција, да за њих има места и да их не мора скривати нити их се стидети, јер је плакање често сигурнији и здравији начин изражавања туге, љутње и преплављености од ударања, вређања, разбијања или потискивања онога што осећа.
 Иако се често тврди да плач „избацује стрес“ и снижава кортизол, истраживања нису показала да плакање само по себи доследно смањује ниво кортизола. Олакшање може зависити од тога да ли се стресна ситуација завршила, осећа ли се особа сигурно и какву је подршку добила.
Вредност зато није само у сузама него и у искуству које дете добија док плаче:
„Ово што осећам јесте тешко, али може се поднети.“
„Нисам остао сам.“
„Овај осећај је дошао и прошао.“
Плач није увек оно што смирује дете. Често је важније искуство да особа која му је потребна може остати уз њега док плаче без журбе да заустави његове сузе.
Шта значи „пустити дете да плаче“?
Пустити дете да плаче не мора значити оставити га самог или игнорисати његове потребе.
У овом контексту, то може значити допустити детету да проживи емоцију док смо присутни, доступни и довољно мирни да је не покушавамо одмах уклонити.
Ако дете плаче јер мора напустити игралиште, не морамо продужити игру само да би сузе престале:
„Знам да још желиш остати. Тешко је завршити нешто лепо. Сада је време да идемо.“
Ако плаче јер му нисмо купили играчку, не морамо је купити нити доказивати да нема разлога бити тужно:
„Баш ти се свидела. Данас је нећемо купити. Уреду је да се осећаш разочарано.“
Ако плаче након свађе с пријатељем, не морамо одмах нудити решење:
„Видим колико те је то повредило. Желиш ли разговарати или да само будем уз тебе?“
Прихватити плач не значи попустити, укинути границу или дозволити свако понашање. Можемо рећи:
„Имаш право да будеш љут. Не могу ти дозволити да удараш.“
„Разумем да ти се моја одлука не свиђа. Нећу се предомислити.“
Дете тако учи да је емоција прихватљива чак и када се околности не могу променити. Учи да граница може остати, а да због својих суза неће изгубити нашу близину.
До ког узраста је нормално плакати?
Не постоји узраст након које плакање постаје знак незрелости. С развојем се не губи право на сузе, него дете добија више других начина изражавања.
Код бебе је плач један од основних начина комуникације. Током друге и треће године осећаји су снажни, а језик и самоконтрола још ограничени. Зато догађај који одраслој особи изгледа мален може произвести велику реакцију.
У предшколском и школском узрасту дете постепено развија више речи и начина регулације, али и даље може плакати због туге, бола, страха, неправде или преоптерећености. Плачу и адолесценти и одрасли.
Развојни циљ није да дете до одређене доби престане да плаче. Циљ је да, осим плача, постепено добије више начина да разуме и изрази оно што осећа: разговор, тражење помоћи, прављење паузе, постављање граница и решавање проблема.
Емоционална зрелост не значи да више не плачемо. Значи да све боље разумемо због чега плачемо, шта нам је потребно и како то можемо пренети другима.
Када плач не треба само пустити
Плач јесте нормалан, али је и информација. Зато га не треба аутоматски ни прекидати ни занемаривати.
Код бебе прво проверавамо глад, пелену, температуру, бол, умор, преоптерећеност и потребу за контактом. Изненадан, неуобичајен или неутешан плач, посебно уз температуру, тешкоће с дисањем, повраћање, слабо храњење, изразиту поспаност или промену понашања, захтева разговор с педијатром.
Код старијег детета треба истражити шта се догађа ако плач од‌једном постане много чешћи, дуго траје, омета школу, сан, односе и игру или га прате стална туга, страх, повлачење и губитак интереса.
Тада није проблем то што дете плаче. Плач нам можда показује да се иза њега налази проблем за који дете још нема речи.
Како остати уз дете које плаче?
Први корак може бити да приметимо властиту реакцију:
„Овај звук ме је јако узнемирио.“
„Осећам хитност, али то не значи да је дете у опасности.“
„Не морам одмах уклонити његов осећај.“
Затим проверавамо је ли дете сигурно и постоји ли потреба на коју требамо конкретно одговорити.
Ако је сигурно, можемо успорити дисање, опустити рамена и говорити мање:
„Видим да ти је тешко.“
„Уреду је плакати, ту сам.“
Тек када се дете смири, можемо му помоћи да пронађе речи и друге начине изражавања:
„Шта је било најтеже?“
„Шта си желео да разумем?“
„Шта следећи пут можемо урадити што би ти било од помоћи?“
 Толеранција на дечији плач не долази сваком родитељу природно. Посебно је тешка онима који су одрасли уз поруку да су сузе слабост, непослушност или разлог за казну.
Неке од нас нико није научио како остати уз снажну емоцију, а не пожурити да је утишамо. То што нам је тешко не значи да не можемо научити другачије.
Детету не треба родитељ којег плач никада неће узнемирити. Потребна му је одрасла особа која може застати, проверити шта му треба и не захтевати да престане осећати само зато што је његову емоцију тешко слушати.
Наш задатак није одгојити дете које неће плакати. Задатак је одгојити дете које се неће стидети својих суза и које ће, осим њих, постепено развити речи, границе и људе којима може рећи: „Тешко ми је.“
Пре него што следећи пут кажемо „немој да плачеш“, можемо се запитати:
Да ли је мом детету потребно да зауставим његов плач — или да покажем да га могу поднети?
 

https://www.detinjarije.com/nemoj-plakati-zasto-zelimo-odmah-da-zaustavimo-decije-suze/

Зашто је способност да падну и устану најважнија лекција коју деца уче

Дете које има развијен психолошки имунитет лакше ће поднети притисак вршњака, знаће како да се избори са критикама и неће имати потребу да кроз агресију према другима лечи сопствену несигурност.

Када размишљамо о свом детету, наравно да нам је на првом месту његово здравље. Радимо на физичком здрављу и врло добро знамо, поред витамина које му дајемо, потребно је развити имунитет од вируса и бактерија. То буквално значи да мора доћи у додир са вирусима и бактеријама у спољашњем свету – мора се упрљати у парку, пасти у песак и прележати прехладу.

Оно што често заборављамо јесте да идентичан закон важи за дечију психу. Поред физичког, постоји и психолошки имунитет – то је способност детета да се суочи са неуспехом или фрустрацијом, да обради нелагодну ситуацију и да из ње изађе снажнији.

Нажалост, у жељи да деци олакшамо одрастање, све чешће упадамо у замку ”емоционалног стерилисања” њиховог окружења.

’Overparenting’ и синдром стакленог звона

Модерно време донело је нови феномен у васпитању – такозвани ’Overparenting’. Оно представља ситуације у којима одрасли непрестано бораве у дечијем окружењу и чекају сваку ситуацију како би је решили уместо њих и предухитрили свако потенцијално разочарање. У пракси, ако дете добије лошу оцену родитељ одмах пише мејл наставнику, или ако се дете посвађа са другим дететом у парку, родитељ одмах покушава решити конфликт са другим родитељем уместо самог детета.

Иако је овакав став произашао из најчистије љубави и заштитничког инстинкта, дугорочно он даје контраефекат. Претерана заштита деце од доживљавања фрустрације и неуспеха директно стопира развој њихових капацитета да се носе с фрустрацијом.

Како се „стерилан” психолошки имунитет манифестује у школи?

Као што већ знамо, школа је за дете прво место сусрета са реалним животом. Она представља изазов сама за себе, а посебно деци са неразвијеним психолошким имунитетом. У систему где се правила знају, дете које није научило да се носи са одбијањем или неуспехом, врло брзо почиње да показује одређене обрасце понашања:

 Брзо одустајање: Чим наиђе на тежи задатак из математике или лекцију која захтева већи труд, дете се повлачи и брзо одустаје. Оно не покушава поново већ користи фразе попут: „Ја ово не знам“ или „Ово је претешко“, прихватајући ситуацију као сопствени пораз.

 Непоштовање правила: Како би избегли потенцијални неуспех, нека деца почињу да се служе варањем у играма са вршњацима или преписивању на контролном. За њих, неуспех не представља лекцију већ непријатност коју морају избећи по сваку цену.

 Неприхватање одговорности: Пошто су научени да родитељи решавају њихове проблеме, нека деца могу показати тенденцију да одговорност за неуспех приписују искључиво спољашњим околностима. Изговори којима се служе јесу ,,Наставник ме мрзи” или ,,Он је крив” како би заштитили своје емоције.

Савети за родитеље и наставнике: Како заједно изградити отпорност код овакве деце?

Психолошки имунитет се вежба, а најбољи резултати се постижу када родитељи и наставници раде заједно. Ево кључних корака ка том циљу:

 Хвалите труд и залагање, а не урођени таленат: Када код детета стављамо акценат на урођене таленте и стално говоримо да је ’најпаметније’, оно почиње да се плаши грешака јер мисли да ће изгубити ту титулу уколико погреши. Уместо талента, похвалите његов рад и труд: ,,Видео/ла сам колико си се потрудио за овај домаћи, браво!” На овај начин га учимо да су труд, упорност и учење важни фактори успеха.

 Дозволите деци да осете досаду и фрустрацију: Досада је заправо корисна за ментални развој. Када дете каже да му је досадно или када изгуби у друштвеној игри, пустите га. Немојте му одмах давати телефон или нову занимацију већ га пустите да сам превазиђе тај тренутак. То је врста емоционалног тренинга и на тај начин, дете постепено развија толеранцију на фрустрацију.

 Редефинишите појам грешке: Научите дете да је свака грешка само степеница ка циљу, никако доказ његове вредности. Када доживи неки неуспех, заједно са њим анализирајте ситуацију и питајте га: „Шта мислиш, шта из овога можемо да научимо за следећи пут?” На овај начин подстичете развој критичког мишљења и проналазак решења.

 Будите савезници, а не адвокати: Драги родитељи, када дете наиђе на проблем у школи, у виду лоше оцене или неспоразума са наставником, прво поразговарајте са наставником мирно. Циљ је да дете научи да преузме одговорност и реши проблем, а не да га други штите од сопствених поступака.

Спречавање насиља почиње много пре него што се проблем појави, кроз подстицање емоционалне отпорности и саморегулације.

Дете које има развијен психолошки имунитет лакше ће поднети притисак вршњака, знаће како да се избори са критикама и неће имати потребу да кроз агресију према другима лечи сопствену несигурност.

Извор: Чувам те

Све слабији резултати на тестовима из Српског језика на Малој матури представљају озбиљан проблем целом нашем друштву, а не само наставницима Српског језика, због тога што указују на смањивање способности ученика да уче, па чак и да мисле.

Подаци о резултатима ученика осмог разреда на тесту из Српског језика на Малој матури показују забрињавајућу чињеницу да је просечан број бодова на овом тесту 10,68, што је најлошији резултат у последњих 13 година. На питање новинара једног дневног листа који су им задаци били најтежи, ученици су одговорили да их је највише намучило разумевање текста. Несхватљиво је да се нису пожалили на апстрактну службу речи у реченици, гласовне промене, врсте речи и друга граматичка питања, већ на разумевање прочитаног!

Како бих илустровала дубину проблема, навешћу неколико стварних примера који показују језичке проблеме наше деце, а забележени су у дневнику једног забринутог родитеља. Лексички фонд ученика толико је сиромашан да неки од њих с муком савладавају било који школски предмет, а не само Српски језик.

На часу Историје: Ученик шестог разреда, учећи лекцију из уџбеника за Историју, закључио је да „јересˮ значи „коровˮ, јер је у књизи прочитао: „Угарски краљеви нашли су погодан изговор да шаљу војску на Босну, јер се у тој држави укоренила јерес… Угарски краљеви, уз одобрења папе, организовали су крсташке походе на Босну. Ти походи завршавали су се пустошењима и спаљивањем јеретика… Ускоро је јерес била искорењена.”

На часу Географије: У једном уџбенику за Географију у петом разреду овако се описују географске карте: „Када се изохипсама и бојама придода и сенчење, добија се веома пластичан приказ рељефа.” Један ученик није разумео значење придева „пластичанˮ, па је то протумачио (и тако научио) као да се све географске карте обавезно праве од пластике. Њему је сасвим непознато да придев „пластичанˮ може имати више значења и да у овом примеру није употребљен у основном значењу.

Код куће: Девојчица од 12 година тражила је од родитеља да јој изведу хипи покрет да би видела какав је то покрет. Она још увек не зна да именица „покретˮ не значи само: „промена положаја тела или органаˮ, већ и: „друштвена група окупљена око реализације извесних циљеваˮ. И у овом и у претходном примеру запажа се да ученици, због недостатка језичке културе, могућност да нека реч има више значења не прихватају као нешто сасвим природно.

На часу Историје, још једанпут: Неке сасвим уобичајене речи ученицима су сасвим непознате. Аутори уџбеника не могу ни да претпоставе које би речи требало да избегавају у уџбеничком тексту. Тако је, на пример, допусни везник „премдаˮ непознат неким (можда и многим) једанаестогодишњим ученицима. Аутор Историје за пети разред није, наравно, могао то чак ни да наслути, па је у лекцији о освајањима Александра Великог овако започео једну реченицу: „Премда је освојио Индију…” Ученица је, преслишавајући се, набројала територије које је освојио Александар Велики и рекла како Индију није освојио Александар Велики, већ освајач Премда. Она је везник протумачила као властиту именицу.

На часу Књижевности: Ученици шестог разреда анализирали су одломак из књиге Анђеле Нанети „Мој дека је био трешњаˮ. Једна реченица из тог одломка овако гласи: „Попео се на дрво не би ли убрао трешњу.” Ученица је овако протумачила ову реченицу и значење везника у њој: „Попео се на дрво да не би убрао трешњу.” Дакле, „не би лиˮ неким нашим ученицима значи „да не биˮ. Пошто не разумеју реченицу, ученици не могу правилно да анализирају смисао одломка.

На часу Математике: Ученици не владају ни реченичним конструкцијама. Испоставило се да је ученицима петог разреда неразумљива конструкција „одузети одˮ. На тесту из математике ученици једног одељења имали су задатак у којем се од њих тражило да одузму неки израз од броја 100. Готово сви ученици тог одељења поставили су задатак тако што су прво навели израз, а затим су одузели број 100 од њега. Они, просто, не разумеју конструкцију реченице којом је исказан задатак и не могу да реше тај задатак зато што не могу правилно да га поставе.

Све слабији резултати на тестовима из Српског језика на Малој матури представљају озбиљан проблем целом нашем друштву, а не само наставницима Српског језика, због тога што указују на смањивање способности ученика да уче, па чак и да мисле. Ако не разумеју лексику у уџбеницима и синтаксичке конструкције које су у њима употребљене, ученици не могу савладати ниједну лекцију.

Према речима чувеног психолога Лава Виготског, „у извесној тачки развоја детета мишљење и језик се секу, после чега мишљење постаје говорно, а говор постаје интелектуалан.„ У последњем пасусу своје књиге „Мишљење и говор”, Виготски каже да су „мишљење и говор кључ за разумевање природе људске свести (…) Реч се односи према свести као микрокосмос према макрокосмосу, као жива ћелија према организму, као атом према Васиони”. Без језика нема ни мишљења, а без унапређене наставе Српског језика, усклађене са данашњицом, нема ни интелектуалног развоја наше деце.

Шта предузети? У Српској књижевној задрузи је 8. маја 2014. одржан научни скуп „Идентитет српског језика и културеˮ. Мој реферат на том скупу био је посвећен организацији наставе матерњег језика у различитим европским земљама. Идеја је била да се упознамо и преузмемо неке добре примере из других држава. На сајту Министарства за просвету Руске Федерације пронашла сам Стандарде за учење руског као матерњег језика, а као један од докумената тамо се налази „Методичко писмо о настави руског језика као матерњег”. У том документу стоји да Руски језик као школски предмет има натпредметни статус и да је важно да стручњаци који састављају планове и програме морају то имати у виду. Други термин који се употребљава с истим значењем јесте „метапредметни статус” матерњег језика као школског предмета.

Као аргументе за натпредметност матерњег језика у документу се наводи да матерњи језик утиче на формирање најважнијих општеобразовних вештина и говорно-мисаоних активности: „комуникацијскеˮ (утиче на формирање свих врста говорних активности, основа културе усменог и писаног изражавања), „интелектуалнеˮ (помаже у развијању способности за поређење и контраст, корелације, синтезе, генерализације, апстракције, вредновање и класификације), „информационеˮ (утиче на формирање способности издвајања информација из различитих извора, способности рада са текстом), „организационеˮ (утиче на формирање способности да се формулише сврха активности, планирање активности, вршење самоконтроле, самопроцене, самоисправљања). Другим речима, натпредметност Српског језика огледа се у томе што се без знања и вештина стечених на том предмету не може замислити напредак ученика ни из других школских предмета. Још од те 2014, србисти се труде да се изборе за натпредметни статус Српског језика као школског предмета.

Руси су искористили натпредметни статус Руског језика као школског предмета тако што од првог разреда основне школе, па до краја средње школе имају раздвојену наставу Руског језика и Књижевности, а однос између броја часова једног и другог предмета разликује се од разреда до разреда, али укупан збир увек је девет или десет часова недељно. Уједно, Русија, Белорусија и Украјина, које имају овакву организацију наставе, имају највише часова матерњег језика у Европи. У скоро свим европским земљама, а ја сам посебно истражила стање у Мађарској, Турској, Француској, Русији, Украјини и Белорусији, у нижим разредима основне школе има више часова матерњег језика него у Србији. Предњаче Француска и Турска, где ученици похађају чак десет часова матерњег језика недељно.

Осим повећања недељног фонда часова, неопходно је извршити и темељну реформу планова и програма из Српског језика, а она би се огледала у увећању броја часова посвећених језичкој култури, формама учтиве комуникације (обраћања, молбе, наредбе, извињења, слагања, неслагања и др.), разумевању текста, сажимању и проширивању прочитаног, овладавању метафорама у научном тексту, стилском раслојавању текстова, богаћењу лексичког фонда, избору одговарајуће речи у зависности од контекста, писању учтивог писма, класификацији текстова упоређивањем њиховог садржаја итд.

Уколико ништа не предузмемо, последице ће бити драматичне. Деца ће комуницирати помоћу емоџија на телефонима и остаће неспособна за било какву емоционалну и интелектуалну размену, јер без језика нема духовне размене, као ни интелектуалног развоја.

Проф. др Рајна Драгићевић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду

Извор текста портал: Politika.rs

„Бојим се школе“: Како разговарати са предшколцем о ономе што га чека од 1. септембра?

Можда страх неће нестати после једног разговора. Дете ће се можда истом питању враћати више пута, нарочито како се 1. септембар буде приближавао.

„Мама, ја се бојим школе.“

Ова реченица може да забрине родитеља, посебно када се први школски дан приближава, а сви око детета говоре како би оно требало да буде узбуђено и срећно. Док се купују ранац, перница и свеске, у детету се могу смењивати радост, радозналост, збуњеност и страх.

То што је дете рекло да се боји школе, међутим, није лош знак. Напротив – показало вам је како се осећа. Уместо да свој страх носи само, одлучило је да га подели са особом којој верује.

А то је најбољи почетак разговора.

Немојте одмах покушавати да одагнате страх

Када дете каже да се боји, природна реакција родитеља је да га утеши:

„Ма нема чега да се плашиш.“

„Биће ти дивно!“

„Видећеш колико ћеш нових другара упознати.“

Иако су изговорене из најбоље намере, ове реченице детету не помажу увек. Оно може да осети да његов страх није оправдан или да о њему не би требало више да говори.

Зато је важније да га прво саслушамо.

Можете рећи:

„Чујем да се бојиш школе. Хоћу да разумем шта ти делује страшно.“

Дете можда неће одмах знати да објасни шта га тачно плаши. За њега је школа још увек велика и непозната реч иза које се крије много питања.

Можете му помоћи питањима:

 Да ли те брине што још не знаш како изгледа школски дан?

 Да ли се плашиш да нећеш познавати другу децу?

 Да ли те брине да нешто нећеш знати?

 Да ли ти је тешко што мама и тата неће бити са тобом?

 Да ли ти је неко испричао нешто ружно или страшно о школи?

 Постоји ли нешто што би желео да знаш пре првог дана?

Иза реченице „Бојим се школе“ често се заправо крије страх од непознатог. Дете можда размишља о томе ко ће му показати где је тоалет, да ли ће знати где треба да седне, шта ће се догодити ако погреши или коме може да се обрати ако му затреба помоћ.

Нама ти детаљи делују мали. Детету могу представљати читав свет.

Признајте осећање, али пружите сигурност

Није потребно да убедимо дете да страх одмах нестане. Потребно је да му покажемо да поред нас сме да се плаши и да кроз то осећање не мора да пролази само.

Можете му рећи:

„Разумем зашто се тако осећаш. Све ће ти бити ново и сасвим је у реду да имаш трему.“

Није потребно ни обећавати да ће сваки тренутак у школи бити леп и лак. Много сигурније звучи искрена порука:

„Не могу да ти обећам да ће ти баш све одмах бити лако, али могу да ти обећам да ћемо разговарати о свему што ти буде тешко и да ћемо заједно тражити решење.“

Детету није потребна гаранција да никада неће наићи на проблем. Потребно му је уверење да ће имати коме да се обрати када се проблем појави.

Објасните му конкретно како ће изгледати први дан

Одрасли често са децом разговарају о „школи“ као о великој целини: учењу, обавезама, оценама, домаћим задацима и одговорности.

За будућег првака све то може бити превише.

Уместо да му објашњавате шта га чека током наредних осам година, испричајте му како би могао да изгледа само први дан:

„Устаћемо, доручковаћеш и заједно ћемо отићи до школе. Тамо ћеш упознати учитељицу и децу из свог одељења. Учитељица ће вам показати где ћете седети и објаснити шта треба да радите. Не мораш унапред све да знаш. У школу управо идеш да би учио.“

Реците му и оно што одраслима делује очигледно:

 Сме да пита када нешто не разуме.

 Сме да погреши.

 Не мора унапред да зна све да чита, пише и рачуна.

 Може да каже учитељици ако му је потребна помоћ.

 Може да пита где је тоалет.

 Не мора одмах да упозна све другаре.

 Потребно је време да се навикне на нову средину.

Када непознато добије свој редослед, имена и објашњења, оно постаје мање застрашујуће.

Вежбајте школске ситуације кроз игру

Деца своје страхове често лакше изражавају кроз игру него кроз озбиљан разговор.

Играјте се школе код куће. Нека дете буде ђак, а ви учитељица. Затим замените улоге и дозволите му да оно води игру. Обратите пажњу на то како замишља школу, шта говори као „учитељ“ и које ситуације понавља. Тако можете открити шта га највише брине.

Кроз игру можете вежбати:

 улазак у учионицу;

 представљање другом детету;

 подизање руке;

 постављање питања учитељици;

 одлазак у тоалет;

 ситуацију у којој нешто не зна;

 тренутак када му недостају родитељи;

 позивање другог детета на игру.

Помозите му да научи неколико једноставних реченица које може да употреби:

„Нисам разумео. Можете ли да поновите?“

„Могу ли да идем у тоалет?“

„Треба ми помоћ.“

„Могу ли да се играм са вама?“

Дете се осећа сигурније када зна не само шта може да се догоди већ и шта оно тада може да уради.

Упознајте дете са путем и школским простором

Ако је могуће, прошетајте заједно до школе. Покажите му улаз, школско двориште и место на којем ћете га чекати. Објасните ко ће га водити, ко ће доћи по њега и када ћете се поново видети.

Можете заједно припремити ранац и одећу за први дан. Дозволите му да изабере неки мали детаљ – перницу, оловку или привезак за ранац – који ће му пружити осећај познатог у новом окружењу.

Неколико дана пре почетка школе постепено приближите време спавања и буђења будућем школском распореду. Предвидљивост и понављање помажу детету да се осећа сигурније.

Ипак, пазите да припреме не постану целодневно упозоравање:

„У школи нећеш моћи тако.“

„Мораћеш да будеш миран.“

„Нема више играња.“

„Видећеш ти кад крене школа.“

Када школу користимо као претњу, детету несвесно потврђујемо да заиста постоји разлог да је се плаши.

Немојте школу представљати као тест његове вредности

Будућем прваку није потребно да пре првог дана слуша како мора да буде најбољи, да добија само петице или да не сме да разочара родитеље.

Потребно му је да зна да се од њега очекује да учи, покушава, пита и полако постаје самосталније – а не да све зна одмах.

Реците му:

„Не мораш да будеш најбољи у одељењу. Важно је да покушаш и да кажеш када ти нешто није јасно.“

„Грешке не значе да ниси паметан. Оне значе да још учиш.“

„Волимо те исто без обзира на то да ли ти је нешто лако или тешко.“

Дете које зна да га родитељска љубав не чека на крају низа петица слободније ће учити, питати и показати када му је помоћ потребна.

Подсетите га да храброст не значи одсуство страха

Можда страх неће нестати после једног разговора. Дете ће се можда истом питању враћати више пута, нарочито како се 1. септембар буде приближавао.

Будите стрпљиви. Деца понављањем проверавају да ли је одговор и даље исти и да ли су и даље безбедна.

Можете му рећи:

„У реду је што се сада бојиш. Храброст не значи да се никада не плашимо. Храброст је када урадимо нешто ново иако имамо малу трему.“

Првог јутра неће му бити потребно много савета. Биће му потребни миран глас, позната рука и једноставна порука:

„Идемо корак по корак. Не мораш данас све да знаш.“

Најважније обећање будућем прваку

Не можемо унапред уклонити сваки непријатан тренутак који ће дете доживети у школи. Не можемо обећати да ће му сваки задатак бити лак, да се никада неће посвађати са другом или да ће сваког јутра са осмехом улазити у учионицу.

Али можемо му обећати нешто много важније:

„Шта год да се догоди, можеш да ми кажеш. Саслушаћу те. Не мораш сам да решаваш оно што ти је тешко.“

Ранац, свеске и оловке припремиће дете за први школски час. Али осећај да је саслушано, прихваћено и вољено припремиће га за све оне тренутке у којима ће му бити потребна права сигурност.

Јер можда се наш предшколац данас боји школе. Али уз подршку одраслих којима верује, већ сутра може да направи свој први храбри корак према њој.

Полазак у школу отвара многа питања — и детету и родитељима.

https://www.detinjarije.com/bojim-se-skole-kako-razgovarati-sa-predskolcem-o-onome-sto-ga-ceka-od-1-septembra/

Дете није проблем, иако његово понашање понекад јесте. Како поставити границу, разумети шта се догађа и помоћи детету да поступи другачије — без етикета и без одустајања од одговорности.

Пише: Самра Дедић, педагошкиња, психолошкиња и системска породична саветница

Зовете га већ трећи пут. Не одговара. Не жели да уради оно што сте га мирно замолили, а чим поставите границу, почиње да виче.
И пре него што стигнете да размислите, појави се закључак: „Безобразан је.“ „Лења је.“ „Манипулише са мном.“
Можда сте то изговорили. Можда сте само помислили. То вас не чини лошим родитељем. Али начин на који разумемо то понашање утиче на оно што ћемо урадити следеће.
Ако верујемо да дете намерно прави проблем, вероватније је да ћемо реаговати казном или појачаном контролом. Ако се запитамо шта нам понашање говори, можемо поставити границу — и истовремено покушати разумети шта треба променити.
То што дете ради може бити неприхватљиво и морамо га зауставити. Али понашање нам истовремено говори шта му је тешко, шта још учи и шта је до сада научило да му помаже. Оно није пресуда о томе какво је дете.
Један поступак не говори какво је дете
Велика је разлика између „Ударио је сестру“ и „Он је агресиван“. Прва реченица описује оно што морамо зауставити. Друга један поступак претвара у особину детета. Исто вреди за „није урадила домаћи“ и „лења је“, или „плаче када чује не“ и „манипулише“.
Када опишемо шта се заиста догодило, можемо питати: Када се ово најчешће догађа? Шта му претходи? Где је дете то могло научити? Шта још не зна да уради другачије? Етикета та питања затвара. Она више не говори шта је дете урадило, него какво верујемо да оно јесте.
 Етикета мења и начин на који гледамо дете. Једном када поверујемо да нам дете намерно прави проблеме, лакше примећујемо све што потврђује ту слику. Теже видимо умор, страх, развојну незрелост, тешкоћу у учењу или промену кроз коју дете пролази.
Ако се иста реч понавља код куће, у школи или на тренингу, дете добија све мање прилика да буде виђено изван додељене улоге. Временом може почети и само говорити: „Ја сам такав.“ Ако се понавља, етикета може сузити дететову слику о себи и његову веру да може поступити другачије.
Одрасли виде понашање. Шта остаје изван слике?
Родитељ види да дете одбија да послуша, али не мора одмах видети да је ненаспавано, да га нешто у школи плаши или да му је тешко прекинути игру и одмах пожурити. Наставник види да дете прекида час, али можда не зна да оно не разуме задатак, да га бука преплављује или да га брине нешто што се догодило изван учионице. Одрасли види ударац, али не мора одмах видети љубомору, промену у породици или импулс који дете још не зна да заустави.
Не мора иза сваког понашања стајати траума. Некада је дете гладно, задатак је претежак, правило нејасно или је раније научило да плакањем може добити оно што жели. Некада постоји развојна или емоционална тешкоћа, сензорна осетљивост или тешкоћа у учењу коју је потребно проценити. Знатижеља не значи да унапред знамо прави разлог. Значи да не доносимо закључак о дететовом карактеру пре него што погледамо ширу слику.
Зашто етикета дође пре питања?
Етикета често излети када смо уморни, уплашени или под притиском да одмах вратимо контролу. Када каснимо или нас други гледају, мозак тражи брзо објашњење. „Ради ми то намерно“ једноставније је од питања: „Шта се овде догађа?“
Долази и из нашег одрастања. У многим породицама понашање се тумачило морално: послушно дете било је добро, оно које протестује безобразно; оно које брзо учи паметно, а оно које се мучи лењо. Иза речи се често крије и страх од будућности: данашње „нећу“ у неколико секунди претворимо у страх да ће дете израсти у одраслу особу која не поштује друге и не преузима одговорност. Тада више не реагујемо само на оно што се догађа сада. Реагујемо и на будућност које смо се у том тренутку уплашили.
Наше објашњење мења нашу реакцију
Развојна психологија одавно показује да дете не можемо разумети одвојено од односа и окружења у којем одраста. Дете утиче на одрасле, одрасли утичу на дете, а на њихов однос делују и породица, школа, вршњаци и животне промене.
Истраживања показују и да је важно какву намеру приписујемо детету. Када помислимо да нас дете намерно провоцира, кажњава или покушава контролисати, вероватније је да ћемо реаговати грубље. Начин на који разумемо понашање није само мисао у нашој глави. Он мења тон којим говоримо, границу коју постављамо и однос који градимо.
Саморегулација се развија постепено. Зауставити импулс, чекати, поднети фрустрацију, започети задатак и организовати шта даље нису готове вештине. Дете их гради кроз вријеме, односе, подршку и вежбу.
Манипулација — или понашање које је научило да делује?
Деца понављају оно што делује. Ако плакање неколико пута донесе још пола сата екрана, дете ће га вероватно поновити. То само по себи није доказ да је дете манипулативно. Показује да је научило која стратегија делује. Посебно код млађе деце чешће видимо снажну потребу, ограничене вештине и научено понашање него промишљен покушај да контролише родитеља.
Старије дете може свесно притискати, прећутати или изазивати осећај кривице. И тада можемо именовати поступак без пресуде о личности: „Знам да желиш да променим одлуку. Нећу је променити зато што вичеш или вређаш. Можемо разговарати када будеш спреман да говориш без притиска.“ Знатижеља није наивност; она нам помаже да задржимо границу и подучимо бољи начин.
Пре него што кажете „такав је“: шест кругова иза понашања
Када понашање постане тешко, пажња нам се лако сузи само на дете. Ипак, на његово понашање утичу и тело, развој, односи и окружење. Пре него што кажемо „такав је“, можемо погледати шест кругова око понашања.
 Шта говори тело?
Је ли дете гладно, жедно, ненаспавано, у боловима, без довољно кретања или сензорно преоптерећено? Дете које је гладно, исцрпљено или преплављено спољним надражајима теже ће регулисати своје понашање.
 Осећа ли се дете сигурно?
Је ли било свађе, болести, пресељења, развода, новог члана породице или нагле промене рутине? Зна ли дете шта следи и шта се од њега очекује?
 Шта се догађа у односима?
Како се дете тренутно осећа у односу с родитељима, браћом и сестрама, вршњацима или наставником? Осећа ли да га примећују и да припада — чак и када погреши?
 Може ли дете ово већ да уради само?
Је ли очекивање примерено узрасту? Може ли дете још увек да стрпљиво чека, организује задатак, поднесе губитак или речима изразити потребу? Понекад није „неће“, него „не може још – без помоћи“.
 Шта у околини отежава ситуацију?
Је ли простор бучан, распоред пренатрпан, пелаз пребрз, правило нејасно или задатак превелик? Шта дете свакодневно види као пример решавања љутње и сукоба?
 Шта дете доживљава — и шта понашањем покушава да постигне?
Шта се догодило непосредно пре, а шта после понашања? Покушава ли дете добити контакт, одложити тежак задатак, избећи срам или саопштити нешто за шта још нема речи? Како оно само описује тај тренутак?
Ниједан од ових кругова сам не мора објаснити понашање. Они не говоре да је криво дете нити да су за све криви родитељи. Подсећају нас да пре закључка погледамо ширу слику — и показују нам више места на којима можемо нешто променити.
Разумети не значи допустити
Разумети шта се налази иза понашања не значи допустити ударање, вређање или повређивање других. Када понашање некога угрожава, прво га заустављамо и штитимо дете и друге. Разлоге можемо истраживати касније.
„Нећу ти допустити да удараш. Зауставићу те.“
„Можеш бити љут. Не можеш вређати. Разговараћемо када се обоје смиримо.“
Граница говори шта није допуштено. Знатижеља нам помаже да разумемо шта се догодило и шта дете треба да научи. Разумевање не укида одговорност — оно нам помаже да реагујемо смисленије. Родитељство тражи обоје.
Шта можемо урадити пре следеће етикете?
Уместо какво је, опишите шта ради
Уместо „безобразан је“, реците: „Говори увредљиво када поставим границу.“ Прецизан опис показује шта треба зауставити и подучити.
Прво заштитите, обашњавајте касније
Зауставите ударац и кратко реците шта није допуштено. У том тренутку користите што мање речи. Не морате истовремено пронаћи узрок, одржати предавање и решити цели проблем.
Не морате све решити исте секунде
Можете рећи: „Сада ћемо стати. Не желим да ово решавамо док смо обоје љути. Вратићемо се разговору вечерас.“ Одложити разговор није исто што и занемарити проблем. Родитељство није низ савршено решених тренутака, него процес враћања граници, разговору и односу.
Разговарајте тек када се можете чути
Питајте: „Шта ти је тада било најтеже?“, „Шта се догодило пре тога?“, „Шта си покушавао да ми кажеш?“ и „Шта би ти следећи пут помогло да буде другачије?“ Неће свако дете одмах знати одговор. Понекад су ћутање, цртеж, игра или разговор касније кориснији од инсистирања да одмах објасни своје понашање.
Следећи пут промените једну ствар
Најавите детету да ће ускоро морати прекинути игру, поделите велики задатак на мање кораке, говорите краће или понудите два прихватљива избора. Затим покажите шта може урадити другачије: „Не могу ти допустити да удараш. Реци му: ‘Врати ми играчку.’“
Ако је понашање интензивно, дуго траје, јавља се у више окружења или озбиљно омета дететов живот, потребно је потражити стручну процену — ради разумевања и подршке, не нове етикете.
Ако је етикета већ изговорена, однос се може поправити
Већина родитеља некада је рекла нешто због чега се после покајала. Поправка не брише границу и не тражи савршенство. Тражи да одговорност за своје речи не пребацимо на дете.
„Рекла сам да си безобразан. То није било у реду. Требала сам рећи да ми смета начин на који си разговарао, а не да си ти безобразан. И даље ћемо разговарати о ономе што се догодило, али то не значи да си ти лош.“
Извињење не брише границу нити последице. Оно детету показује да одрасли могу погрешити, преузети одговорност и покушати поново.
Дете је више од свог најтежег тренутка
Исто понашање не тражи увек исти одговор. Понекад је потребна јаснија граница. Понекад више сна, мањи захтев, разговор с наставником, стручна процена или више непосредног контакта. Понекад дете треба да поправи штету и поднесе последицу.
Лакше ћемо знати шта да урадимо када понашање покушамо разумети као информацију, а не као доказ да је дете лоше.
Када сте ви били дете, којим су вас речима одрасли описивали? Јесте ли били „лењи“, „преосетљиви“, „стидљиви“, „тешки“, „себични“ или „проблематични“? Шта се тада догађало у вама и око вас? Шта бисте волели да је неко видео пре него што је закључио какви сте?
Детету не треба родитељ који увек одмах зна прави одговор. Треба му одрасли који може застати, заштитити, поставити границу — и остати довољно знатижељан да иза понашања поново види цело дете.
 

https://www.detinjarije.com/radi-mi-to-namerno-sta-ne-vidimo-kada-ponasanje-deteta-pretvorimo-u-karakter/

Деца од родитеља и старатеља добијају темеље који се кроз каснији процес социјализације надограђују. Не можемо, као подразумевано, очекивати од њих да у раној животној доби покажу нешто што им нисмо пружили као пример.

Мајка двоје деце изјавила је да је добила најлепши комплимент. Наиме, наводи да је ушла у апотеку, а са њом су била и њена деца. Није се догодило ништа неуобичајено што би јој скренуло пажњу, све док јој фармацеуткиња, при изласку из објекта, није рекла да одавно није видела лепо васпитану децу као што су њена и додала „Свака Вам част!“ Суштина је у томе, како каже, да су њена деца изговорила само добар дан кад су ушли и довиђења кад су излазили. Ипак, изгледа да је и овај знак елементарне културе, који би морао да се подразумева, постао нешто што скреће пажњу јер се издваја.

Одговор на питање зашто је тако постаје можда јаснији када се поред наведене стави и још једна ситуација из реалног живота.

Школа спорта. Тренер има проблем да одржи ред и дисциплину због дечака који не поштује ниједну планирану активност. Притом, омета, па зна и да буде груб према другој деци. Примена метода регулисања понашања од стране тренера није уродила плодом, као ни разговор са родитељима. У једном тренутку тренер је рекао дечаку да ако не престане да се понаша на начин који ремети тренинг и омета друге, биће принуђен да га удаљи. Шестогодишњи дечак је одговорио: „Ти то не можеш. Мој тата те плаћа“.

Дете тог узраста овакву реченицу тешко да је могло да смисли само, бар не без подлоге у виду приче коју је чуло у свом окружењу.

Ту се, као и увек, враћамо на причу и апострофирање родитељске/старатељске улоге у процесу васпитавања деце.

Деца од родитеља и старатеља добијају темеље који се кроз каснији процес социјализације надограђују. Не можемо, као подразумевано, очекивати од њих да у раној животној доби покажу нешто што им нисмо пружили као пример. Такође, када се деси да у каснијем узрасту ствари измакну контроли, не треба да се чудимо откуд то ако смо на прве назнаке насилничког или других облика непримереног понашања гледали са осмехом третирајући то, по аутоматизму, као пуку дечију игру.

Човек је по својој природи друштвено биће, па се тако и код деце јавља потреба да буду прихваћени и препознати од стране њиховог друштвеног окружења, посебно истог узраста. Начин на који ће остваривати ту своју потребу увелико зависи од вредности које им се преносе током процеса социјализације.

На то утицај имају опште друштвене околности, али и родитељи/старатељи усмеравањем пажње и филтрирањем утицаја сходно узрасту детета.

 Најновији модел телефона у рукама детета које нема поштовање према другима говори о уложеном новцу, али не и пажњи.

Подстицање или подржавање потребе за друштвеним доказивањем, и то искључиво кроз праћење трендова, потенцијално ствара фрустрацију детету које се може наћи у ситуацији да у једном тренутку неће моћи да пронађе задовољство у било чему или да неће умети да покаже своје квалитете када буде потребно, јер је развило уверење да само материјалне ствари имају ту моћ.

С друге стране, дете које је усмерено да се труди има велике шансе да пронађе свој таленат, ужива у ономе што ради и оствари се као задовољна личност, јер је научено да постоје успони и падови који доприносе јачању воље и истрајности.

Улагање у децу, колико је значајно када се подразумевају доказане вредности, толико може бити и штетно ако се све форме улагања ставе у исти ранг, те ако иза њих не стоји стални опрез, промишљање и усклађивање са дететовим стварним потребама, карактером и склоностима. Пре него што научи да постави властита ограничења која га/је чувају у животним ситуацијама, дете се мора упознати са границама које постављају родитељи/старатељи у исте сврхе.

Не треба избегавати ићи у корак с временом и припадати одређеним друштвеним контекстима. Управо супротно! У таквом амбијенту треба усмеравати децу да остану своји ослањајући се на властите посебности, разликују праве од квазивредности и не дозволе да материјално постане врховно мерило личних и друштвених приоритета.

Чињеница је да трендови и брендови долазе и пролазе, док рад на себи нема алтернативу.

Ауторка: Марија Булајић Шкулетић, социолошкиња

https://www.detinjarije.com/znanje-i-vaspitanje-izdvajaju-iz-mase-trendovi-i-brendovi-utapaju-u-nju/

Субота ујутру, скоро је подне, а из дечије собе се не чује ништа. Одавно сте устали, попили кафу, доручковали, приставили и ручак, прошетали пса. А тинејџер и даље спава као да није ни свануло.

А ви сте негде на пола пута између ”нека спава, дани су му напорни, устајаће читав живот” и ”чему га као родитељ учим ако га пуштам да спава до иза поднева, а ја све радим сам(а)”?

Биолошки сат се у пубертету јури

Мозак тинејџера лучи мелатонин, хормон који регулише сан, два до три сата касније него мозак одрасле особе. То значи да дете које леже у кревет у десет увече и не може да заспи није непослушно нити се прави — његова биологија му једноставно не дозвољава да заспи у то време. Природно буђење таквог организма дешава се у девет, десет, понекад и једанаест сати ујутру.

Овај феномен није ствар навике нити васпитања. Документован је у научној литератури већ деценијама и присутан је у свим културама без изузетка. Адолесцентима између тринаест и осамнаест година препоручује се осам до десет сати сна по ноћи — а већина их добија знатно мање од тога.

Начин живота који постоји у Србији – не помаже

У Србији, двосменски систем и касни тренинзи стварају комбинацију која је посебно исцрпљујућа. Дете које иде у поподневну смену завршава наставу око седам-осам увече. После тога тренинг, јер спортске хале и терени раде кад су слободни, а слободни су увече. Кући стиже после десет, једва једе, једва се тушира — а треба да заспи одмах јер сутра опет рано устаје да би учио.

Резултат је ”дуг сна” који се гомила током недеље и који тело покушава да надокнади чим добије прилику. Та прилика је викендом. И није случајно што истраживања показују да тинејџери који викендом надокнаде пропуштени сан имају значајно мањи ризик од депресије од оних који то не чине.

Шта хронични недостатак сна заправо ради

Није реч само о томе да је дете мрзовољно ујутру.

Неиспаван мозак учи мање ефикасно, без обзира на то колико сати проведе над књигама. Емоционална регулација пада — онај напад беса због наизглед ситне ствари често је просто нервни систем који нема довољно ресурса. Имунитет слаби, мишићи се спорије опорављају од тренинга, ризик од повреда расте. А дугорочно, веза између хроничног недостатка сна у адолесценцији и развоја анксиозности и депресије више није тема расправе у научној заједници.

А лењост?

Ово је легитимна родитељска брига и не треба је одбацивати. Само треба знати шта се тачно гледа.

Дете које спава до једанаест или дванаест викендом, након недеље пуне обавеза и премало сна, није лењо. То је организам који функционише онако како треба. С друге стране, дете које је до три ујутру скролова ТикТок видее, па сад спава до два поподне, па опет касно леже — то је већ навика која има мање везе с биологијом, а више са границама којих нема.

Разлика између та два случаја није видљива у тренутку буђења. Видљива је у ономе што се дешава увече и дугорочно.

Шта конкретно радити

Пажња родитеља треба да буде усмерена на време одласка на спавање, а не на време буђења.

Екрани пре спавања нису безазлена навика. Плаво светло које емитују телефони активно успорава лучење мелатонина, што значи да дете које лежи у кревету и гледа у телефон до поноћи не само да не спава, него свом организму додатно отежава да заспи.

Договор о времену без екрана пре спавања, и пуњач који ноћу стоји ван спаваће собе, мењају много више него јутарњи будилник.

Викендом има смисла оставити простора за дужи сан, али уз неку оквирну структуру. Спавање до 10-11 је сасвим разумно. Кад то прелази у 1 или 2 поподне, ритам се помера толико да наредна недеља тешко може да се испрати.

Вреди и научити разликовати умор од нечег другог. Тинејџер који спава превише чак и кад нема разлога, који се тешко покреће без обзира на то колико је спавао, који се повлачи и губи интерес за ствари које су га раније занимале — то није слика неиспаваности. То је слика којој треба посветити више пажње.

На крају

Сан у адолесценцији није награда за завршен посао нити привилегија коју треба заслужити. То је биолошка потреба, једнако важна као и храна. Родитељ који то разуме и који гради разговор око спавања уместо сукоба око буђења не шаље деци поруку да је лењост прихватљива. Шаље им поруку да је брига о себи важна — и да је то нешто што се учи док је још време.

https://zelenaucionica.com/moj-tinejdzer-vikendom-spava-do-podne-da-li-da-mu-dozvolim/

Страх детета од раздвајања од родитеља је уобичајени део развоја, али индивидуалне реакције су добрим делом под утицајем искуства, односно, тога колико често је дете остављано на чување другима. Мајка која се никада не одваја од свог детета можда му несвесно поручује: „Сигуран си само када сам ја уз тебе“.

Процес адаптације детета на вртић условљен је многим факторима, али најпре односом родитеља и детета и квалитетом бриге родитеља према деци. Поласком у вртић, дете је изложено једној стресној ситуацији, потпуно новој и у његовим очима можда суровој. То је ситуација у којој га они у које има бескрајно поверење и у чијем се присуству осећа сигурним, остављају са потпуно непознатим људима и другом децом које он није бирао, а са којима треба да проводи велики део дана. Можемо рећи да је заправо адаптација на вртић једна од првих развојних криза које дете проживљава у свом најранијем детињству.

Према теорији афективне везаности (Bowlby, 1973), родитељи који рефлектују физичку и психичку присутност и сензитивно реагују на дете доприносе развоју „сигурне везаности“. Дете које је у таквом односу родитеља посматра као топлог и пристуног, слободна су у свом истраживању околине и свеукупно се осећа сигурним те му није непоходна стална близина родитеља. С друге стране, деца која су „несигурно везана“ не осећају да имају ослонац у родитељу и заправо настоје да одрже сталну блискост, а уколико је не могу остварити, јавља се сепарациона анксиозност – страх од раздвајања. За дете развојни изазов представља да вртић схвати као добро и сигурно место, да ће се родитељ вратити по њега, да га не оставља, мање воли, да није изневерено и у опасности. Сепарациона анксиозност је најчешћа, али и неизбежна препрека брзе и лагане адаптације детета на вртић или јаслице. Она представља нормалну развојну реакцију, указујући и на квалитет емотивне повезаности са родитељима. Сва деца су узнемирена сепарацијом, без обзира на стил везаности, и реагују универзалном секвенцом: бунт, протест или равнодушност. Само трајање, интензитет и модалитет њеног испољавања варира од детета до детета. Она је условљена многим чиниоцима: дететовим узрастом, карактером, темпераментом, личношћу детета, васпитним стиловима родитеља и осталим спољним факторима, а највише породичним односима и атмосфером, односно претходним искуствима сепарације.

Нека деца претежно имају промене на понашајном плану (наравно уз пратњу емоција) те бурно реагују: бацају се, плачу, протестују, пружају отпор, одбијају комуникацију итд. Друга деца те реакције померају на унутрашњи план па своје бурне емотивне реакције могу да конвертују у физиолошке реакције и неке облике неуроза: енуреза, одбијање да једу, селективни мутизам, главобоље и стомачне тегобе, ноћне море итд. Сигурно везана деца су спремна за сарадњу, емпатичнија, са више поверења и у већој мери се укључују у социјална понашања од несигурно везане деце и, последично, доста брже и лакше се адаптирају на вртић. Супротно томе, тешко се адаптирају деца са несигурном везаношћу, јер су такорећи фиксирана на фигуру родитеља као примарног старатеља. Две су могућности у реаговању: или показују мало отворених знакова патње (псеудонезависност), или су пак претерано узнемирена. Ова деца су према непознатој особи или опрезна уз пружање отпора и повлачење, или су претерано зависна, „лепљива“, неутешна, уплашена, или се пак потпуно повлаче уз одбијање контакта, несарадљива, неактивна, закочена у игри, емотивно заравњена (Стефановић-Станојевић, 2004).

Адаптација није завршена када дете престане да плаче, то је само фаза равнодушности, јер је схватило да плачем и протестовањем неће вратити родитеља. Адаптација је, такорећи, завршена када дете почне слободно и спонтано да истражује своју околину, да изражава осећања, потребе, мисли и способности. Како би се остварила неопходна релација са васпитачем потребан је рад и сарадња све три стране, тзв. тријаде, дете-родитељ-васпитач. Наравно, родитељи и васпитач су ти који свесно и са циљем заправо раде на томе да се оствари што квалитетнији однос и стекне афекција и поверење детета у овој, за њега стресној, ситуацији.

Деца су способна да развију сигурну везу са васпитачем и упркос несигурним везама са родитељима. На овај начин, дете добија могућност за ширењем броја фигура за које је везано и оствари квалитативно другачију везаност од оне са родитељем. Под „радом“ и сарадњом родитеља и васпитача подразумевамо и стварање атмосфере и погодне климе за сам долазак у вртић, упознавање васпитача и друге деце, припрема на одвајање и уверавање детета да је сигурно и да ће родитељи доћи по њега. Можемо рећи да је атмосфера која влада пред полазак у вртић у великој мери одређена и очекивањима која родитељи гаје у односу на вртић, како схватају рад самих васпитача и какав став имају према одвајању од свог детета. Пилот анкета спроведена међу родитељима једне од васпитних група у вртићу пред сам полазак показала је да заправо велика већина (у овом случају 80%) родитеља као разлог довођења детета у вртић наводи запослење. Као основно очекивање од вртића заправо наводе да им деца буду физички безбедна, а у много мањој мери да борави у друштву вршњака и усваја знања примерена узрасту.

Од васпитача и медицинских сестара родитељи већином очекују да обезбеде бригу, безбедност, хигијену и оброке њиховој деци, док адаптација и учење вештина и знања заузима секундарно место у хијерархији. Готово сви родитељи сматрају да улоге треба да буду подељене између њих и васпитача у циљу адаптације њихове деце на вртић. Надамо се да такав став није последица пребацивања парцијалне одговорности и да заиста сматрају да су у овом процесу сарадници са истим циљем.

Како родитељи имају можда највећи потенцијал да утичу на квалитет и брзину адаптације деце на вртић управо у њима лежи снага да се изградњом позитивних ставова и исправних очекивања од адаптације ова развојна фаза њихове деце преброди на најбезболнији и најконструктивнији начин. Детету ваља причати позитивно о вртићу: да је то место игре и забаве где бораве и друга деца, где ће се дружити са вршњацима и васпитачима који ће бринути о њему итд. Што се код деце створе позитивнија очекивања, већа је шанса да ће им та очекивања обликовати и сам доживљај вртића и на тај начин повећати вероватноћу пожељног реаговања на адаптацију.

Следећа препорука је намењена родитељима, а то је да своје дете на неки начин навикну да проводи време без њиховог присуства. То је у данашњем свету где се структура породице знатно изменила свођењем традиционалне проширене на нуклеарну породицу у доста случајева не тако једноставан задатак. Родитељи који су запослени, можда у граду који им није родно место и без подршке старије генерације, немају увек могућност поступног привикавања на вртић. Али нека искуства, као што су дружења у гостима или рођенданске прославе у играоницама, могу бити добра припрема детета за одвајање од родитеља. Родитељи могу са дететом повремено одлазити у вртић уместо одласка у парк, где би дете могло да упозна простор, види васпитаче и децу и тако добије прилику да можда и само пожели да више времена проведе на том занимљивом месту. Такође, о вртићу треба са дететом причати, у позитивном тону, ваља га научити да се само храни и брине о основној хигијени. Дају се и бројне друге препоруке у погледу услова и понашања родитеља приликом поласка деце у вртић: куповати ствари за вртић заједно са дететом, дозволити му да понесе своју омиљену играчку у вртић, повести рачуна да се период адаптације не преклапа са неким додатним променама у животу детета (одвикавање од бочице, болест…), кратко, одлучно и весело се поздравити са дететом, без одуговлачења са јасном поруком када ће доћи по њега. Узимајући у обзир претходно наведено, јасно је да родитељи имају највећи утицај на процес адаптације своје деце на вртић, како директно тако и посредно.

Будући да су васпитачи обучени да сагледају и адекватно реагују на сваку врсту испољавања дететовог задовољства или незадовољства, извесно је да могу помоћи детету и родитељу да период адаптације протекне што лакше, да се заврши конструктивно за све три стране.

Дијана Брусин, мастер васпитач 

https://zelenaucionica.com/vaspitacica-o-adaptaciji-na-vrtic-nije-kraj-kad-dete-prestane-da-place-to-je-samo-faza-ravnodusnosti/

Стручњаци кажу да године нису пресудне. Родитељи често траже „магични број”. Да ли је то осам? Десет? Дванаест? Занимљиво је да у многим земљама закон не одређује минимални узраст детета за остајање код куће без надзора.

За већину родитеља летњи распуст представља прави организациони изазов. Годишњи одмор траје свега неколико недеља, баке и деке нису увек доступни, кампови су често скупи или одавно попуњени, а посао се одвија уобичајеним темпом. Управо се зато многи родитељи, пре или касније, суочавају са питањем које их истовремено плаши и оптерећује осећајем одговорности: Да ли је моје дете довољно велико да остане само код куће неколико сати?

Када је дете спремно да остане само код куће

Одговор – било да је то добро или лоше – није једноставан. Не постоји одређени узраст који аутоматски указује на то да је дете спремно за самосталност. Стручњаци готово једногласно истичу да је важније посматрати само дете него гледати датум његовог рођења, пише Задовољна.хр.

Узраст је само један од критеријума

Родитељи често траже „магични број”. Да ли је то осам? Десет? Дванаест? Занимљиво је да у многим земљама закон не одређује минимални узраст детета за остајање код куће без надзора. Разлог је једноставан: деца се развијају различитим темпом. Два једанаестогодишњака могу имати веома различит ниво зрелости.

Америчка академија за педијатрију упозорава да се способности као што су процена опасности, планирање и доношење одлука развијају постепено током детињства и адолесценције.

Због тога стручњаци саветују родитељима да најпре процене да ли њихово дете може да остане смирено када ствари не иду по плану, да ли уме да поштује правила и да ли зна како да затражи помоћ када је то потребно.

Можда је важније од питања узраста како се дете понаша када родитељ није у близини.

Да ли могу сами да реше мањи проблем или одмах паниче? Да ли знају шта да раде ако неко позвони на врата? Хоће ли се држати договора или ће их радозналост искушати да укључе рерну, изађу напоље или позову пријатеље у госте?

Родитељи познају своје дете боље од било кога другог. Управо зато је њихов суд често вреднији од било које табеле која наводи препоручени узраст.

Независност се не дешава преко ноћи

Ако размишљате да први пут оставите дете само код куће, немојте почети са периодом од неколико сати.

Први корак може бити брз одлазак у продавницу или кратка шетња у трајању од око двадесет минута. Након тога, покушајте сат времена, па мало дуже. Ово омогућава детету да стекне самопоуздање и даје родитељу прилику да види како се носи са ситуацијом.

Истраживања у развојној психологији подржавају овај постепени приступ. Деца чијим родитељима постепено поверавају одговорност — уз пружање јасних правила и подршке — развијају веће самопоуздање и боље вештине решавања проблема него деца која никада не добију прилику да вежбају самосталност или су препуштена сама себи без припреме.

Шта треба да урадите пре него што изађете из куће?

Ако сте проценили да је ваше дете спремно, неколико корака може значајно повећати безбедност:

 Пре поласка, заједно прођите кроз правила. Дете треба да зна да не отвара врата странцима, да не користи шпорет осим ако се тако претходно не договорите, да увек носи мобилни телефон са собом, као и да зна како да позове родитеља или број хитне службе 112 у случају нужде.

 Такође је добра идеја да се унапред договорите о времену јављања. Једна СМС порука или кратак телефонски позив током дана често пружају већу сигурност родитељу него самом детету.

 Можете унапред заједно припремити ужину, оставити флашицу воде на видном месту, записати важне бројеве телефона и договорити се шта ће дете радити док вас нема. Рутина деци пружа осећај сигурности.

Прилагодите ситуацију својим околностима.

https://www.detinjarije.com/kada-je-dete-spremno-da-ostane-samo-kod-kuce-strucnjaci-kazu-da-godine-nisu-presudne/