Jump to content
  • александар живаљев

    ТВ Храм - Одговор духовника: Поглед на Еуро прајд

     




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    Значи иде добро Црква се преко Владике Никанора на одрећени начин Духом Светим изјаснила. Јер кроз Владику Дух Свети говори. Е сада што се Рођа који је ту као битан :)забринуо и не свиђа му се Владика  ја то стварно не разумем о чему се ради?  Даље да се Владика није изјаснио било би боље, а сви хоћемо да се Црква изјасни, али без оружја:navijanje:? Рођа хипик нема насиља. Сумњам у то, али видећемо.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Вређање Ане Брнабић

    - Епископ Никанор је извређао себе и унизио нашу цркву много више него што је то икада учинила Ана Брнабић или било ко други. Да ви кажете да је брат Ане Брнабић правио дете Ани Брнабић. Зар вас није бар мало срамота? Да кажете да јој је деда био усташа. Да, један од четворо деда и баба је био Хрват, није био усташа, био је Хрват. Шта је ту проблем? Што се тиче геј параде или педербала што неки кажу, никада нисам учествовао и подржавао тако нешто, да ли ће бити тога ове године код нас, видећемо, зависи од процена безбедносне ситуације. Али да ли ће неко да шета, шта вам то смета? Идите тај дан на излет на Авалу.

     

    Значи Председник исто не помиње оружје као Рођа него вређање  премијерке, али не каже с којим правом је затруднела против Устава  него ад хоминум на Владику као стиди се Владико али зашто?. У сваком случају је Владика покренуо да се збарани парада што је и циљ да их истерамо да им не падне на памет да се поново смисле да то зло праве у Србији, са или без оружја.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 6 часа, Владимир Владимирович Цар1 рече

    Наравно, сви  мрзитељи ће поменути владику Никанора и проширити то на целу СПЦ. 

    И зато ти пљујеш по Владици. Ајде сабери се.

     

    Ако неко треба да се сабере, онда си то ти. Сипаш и сипаш неодмерене речи, увреде, дисквалификације. Бркаш бабе и жабе. То што је њен брат донирао семе за њено дете (ако је тачно) свакако је са хрићанског становишта неприхватљиво. И то говори о идеологији која стоји иза свега. Али то не значи да против те идеологије и људи који је заступају треба користити оружје, тј. не значи да је хришћански нормалан став да оне који живе и пропагирају вредности које су супротне хришћанском учењу треба убијати због тога.  А свакако не убијати некога ко не носи оружје. Оружје се користи као одбрана када и друга страна користи оружје. А чињеница да си ти, са таквим насилним ставом у разговору и генерално насилним менталним склопом, одушевљен владикиним предлогом, говори да владика није био у праву када је изрекао да би употребио оружје. То води у инквизицију или у џихад. 

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 6 часа, Владимир Владимирович Цар1 рече

    Да имамо и Украјини то као оружје  тероризам па не помињу владику због оружја и тероризма. Овај Рођа одлеипио скренуо са пута.:)

    Да ли сам ја скренуо с пута  не знам, али твоје неповезане мисли и реченица која нема ни интерпункцију нити јој се може продреди у смисао, ако га уопште има, говори довољно о теби.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    А пошто ти је промишљање изгледа слабија страна, само да ти напоменем да, када једна страна даје себи за право да користи оружје против ненаоражаних људи на другој страни, тиме даје за право и другој страни да се понаша на исти начин. А то значи рат, ако ти још увек није јасно.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 15 часа, Bokisd рече

    Uf, malo je vladika previse jakih reci koristio, mozda je bio u tom trenutku malo impulsivan ili ko zna sta ako moze nesto da se opravda.

    Нажалост је владика горчину оставио на крају место надахнућа. Оружијем на грех ближњег, то није љубав него мржња. И владика је човек, и оно пало страсно проради гледајући неправду али ваљда има толико искуства да кад осети да то устаје у њему прикочи и премери речи. 

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Јесмо ли постали Словенци?

    Амбасадори земаља који су 1999. тукли Србију сада ће заставама дугиних боја да поносно машу улицама Београда. Порука је јасна: пружили сте војни отпор, али културном смо вас дотукли. Нисте више суверени. Ваше улцие су улице за нашу идеологију

    o-darko-djogo-640x427.jpg о. Дарко Ристов Ђого
     

    Пише: о. Дарко Ристов Ђого

    Хомосексуализам одавно није кривично дјело. За сваког свештеника је он – парохијски изазов, невоља коју људи носе, тежина на исповјести. Неко се са њим бори. Неко одустане, али не одустане од Цркве. Неко и не бори више никако. Али то је између људи, хришћана. Овај текст није о томе.

    Ово је о идеологији хомосексуализма. О једнох сексуалној пракси која је превраћена у пројекат цивилизације на умору. Оне која је демографски немоћна, опсједнута конфекцијском сексуалношћу, непрестаном смјеном партнера, искустава, експеримената. Цивилизације која је на самрти, макар била политика моћна. Та цивилизација је умрла, али њене атомске бомбе, „Заре“, „Холивуди“ и „Дуа Липе“ нису. Као и сваки „Титаник“, и она има потребу да потопи са собом онолико душа колико се укрцају на њен брод.

     

    Долази нам „Евро прајд“. Ствар је политичка, то сви знамо. Нема она никакве везе са „ко шта ради у четири зида“. Једна цивилизација људи оштећених порнографијом и сексуалном хипертрофијом, у којој сви глуме „хришћане“ не зато што вјерују у спасење него зато што сви имају прљав веш у својој савјести жели да организује политичку представу којом ће сигнализовати колонијалу поробљеност Србије.

    Амбасадори земаља који су 1999. тукли Србију сада ће заставама дугиних боја да поносно машу улицама Београда. Порука је јасна: пружили сте војни отпор, али културом смо вас дотукли. Нисте више суверени. Ваше улице су улице за нашу идеологију.

    „А зашто се ти бавиш хомосексуализмом? Није ли то нека пројекција? Неки латентни порив?“ Аргумент о пројекцији апсолутно је бесмислен јер се нико од нас не бави хомосексуалном праксом па ни „ЛГБТ+“ теоријом, нити би се бавио да она није идеологија – и то тоталитарна, бинарна, таква која дијели свијет на „наше“ и „њихове“, „пријатеље“ и „душмане“ – која нас окружује и која нам се намеће.

    Рећи да се свако ко се оглашава о проблемима идеологије хомосексуализма – и сам „латентни хомосексуалац“ исто је као рећи да је Хана Арент „латентни тоталитариста“ само зато што се бавила идеологијама политичког тоталитаризма. Аргумент којим се реторичкки узвраћа жестоко, али без аргументације – не вриједи много. И више говори о немоћи онога који се њиме служи.

    „Али то је политика. Тим „Евро-прајдом“ отплаћујемо за неувођење санкција Русији“. Опет: политика је од мјере уређења нашег полиса (дакле: српских земаља чији је Београд центар, ма у каквом стању раздвојености да смо привремено) дошла до посестриме најстаријег заната. Тачније: она је најелитнија од свих проституција. У свијету у коме постоји „елитна проституција“. Или у коме се сви проституишу, а такмичење влада само у томе да то буде „елитно“.

    „Видио је Београд свашта. То се ви провинцијалци само нервирате.“ Каже ми познаник из Београда. И његов отац је дошао из нашег завичаја. Али он, као и толико мојих пријатеља који ћуте, има осјећај „Бееееоооограда“. Једног податног агломерата свих и свега, идеја и људи, са неким постмодерним идентитетом: тај идентитет се увијек мијења, прилагођава, прихвата све што се из центра Мегалополиса емитује, али сви који су иницирани у Београђанство воле више своју иницијацију и промјењивост идентитета него сам град.

    Да, за нас који понекад свратимо у Београд, он је средиште народа и Србије (не СР Србије којој је грб коначно добио крст између оцила већ Србије „од Дунава до мора сињега“). За мене је Београд – оно што никад можда не може бити. И зато нисам равнодушан, коштало ме било чега.

    Уосталом, уколико је политичка корист од „Евро-прајда“ недвосмислена и очигледна, онда њу не треба ограничити на седам дана у септембру већ је „Србија је Европа-у-изумирању-прајд“ треба организовати сваки дан, како би „бенефита“ од порука да смо само колонија једне бивше цивилизације слала снажније сваког дана.

    Наравно, како би поворка људи у доњем вешу кроз кнез Михајлову била у колизији са одредбама легислативе која и даље претпоставља да јавни морал и ред и мир ипак постоје (осим када је то политички неподобно), сасвим би било практично да Србија укине одредбе које уопште претпостављају постојање јавног морала и концепта прихватљивог и неприхватљивог јавног понашања.

    Ако смо колонија, а ако је наш колонијални статус једино што је „могуће“ па чак и „политички профитабилно“, онда да се то фино напише и зна. Ако Евро-прајдом глумимо Дубровачку републику и истичемо заставу сваког окупатора, немајући сопствени идентитет, цивилизацијски код, Предање и политику, ако нам у исти кош спадају завјетно опредјељење да не изневјеримо благодарност Светом Николају Страдалнику и цијелом руском народу за то што су кроз вијекове носили и наш крст и сигнализовање оданости онима који су нас засипали радиоактивним елементима, убијали по дјечијим болницама – онда је „Евро-прајд“ не само мјера наше „политичке умјешмности“ већ нашег постојања данас.

    Таквих народа, вољних сваком окупатору, спремних да машу сваком заставом, ентузијастичних да пригрле сваку идеологију, има и мимо Срба. Заправо: сви други су ту врсту „мудрости“ одавно прихватили као своју суштину.
    Некада је Владика Атанасије говорио да ће Србе бомбардовати док не постану Словенци. Немам ништа против Словенаца (солидан је Горазд Коцијанчич). Но: јесмо ли постали Словенци?

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Отац Јован Пламенац: Европрајд је иживљавање над православним Србима

    Отац Јован Пламенац: Жалосна је душа моја • Радио ~ Светигора ~

    Дакле, предвиђено је да Београд од 12. до 18. септембра буде домаћин „Европрајда“, најзначајније и највеће европске манифестације ЛГБТитд идеологије на којој се очекује присуствово 15-20.000 њених поклоника из Србије и иностранства.

     
     

    Ова идеологија је настала у новије вријеме, након што је, осамдесетих година прошлог вијека, хомосексуалност, у медицини третирана као болест, на волшебан начин, административно, преведена у опредјељење. За веома кратко вријеме, са штитом тзв „људских права“ пред собом, као својеврсно насиље мањине над већином, наметнута је добром дијели хришћанског свијета. Њени поклоници су не само ЛГБТитд особе него и они који их подржавају ради користи коју на тај начин стичу, од материјалне до политичке.

    ЛГБТитд идеологија дио је, можда и најупечатљивији, новопаганског западњачког глобалистичког врједносног система живота, опречног хришћанском.

    Неопаганизам угрожава хришћанство много опасније него што га је паганизам угрожавао у вријеме ране Цркве. Два су основна узрока томе: (1) хришћанство је онда било далеко здравије него данас и (2) пагани су силили хришћане да се одричу Христа мучећи их наношењем тјелесне боли а новопагани хришћанима не дирају тијело него на крајње перфидан начин поробљавају њихове душе а да они то и не примјете.

    „Европрајд“ у Београду је манифестација силе западњачког глобализма над српским народом који, у огромној већини, својим духовним и културолошким бићем обитава у хришћанском врједносном систему живота.

    ЛГБТитд идеологија, такорећи до јуче болест а сада напрасно опредјељење, као канцер који је метастазирао, захватила је србијански политички живот, мејнстрим медије, законодавство, школство, социјалне установе, културу, ушла је у дјечје вртиће, дијагностификована је и у Цркви. И није јој довољно. Као незасита аждаја хоће још, хоће да сасвим сатре српски народ, да га утрља као пикавац. Управо то, утрљавање српског народа као пикавца је „Европрајд“ у Београду.

    Српски народ је неодговорно, чак неразумно, допустио себи да, инфициран вирусом западњачке глобалистичке идеологије, тешко оболи, ни прстом не мрднувши да се излијечи још у почетку болести. Та болештина је у српски народ унијета, и потом развијана, мешетарењем специјализованих невладиних организација, препуштањем глобалистима медијске сцене, али и политичке, допуштањем западњачким центрима моћи, који су промотери те идеологије, да злоупотребом начела демократије пресудно утичу на формирање овдашње власти и на њену политику. Што болест више напредује, све теже је лијечити. Сада је српски народ на самрти. Буквално! Не само што биолошки одумире, убрзано нестаје у вртлогу много веће смртности од рађања, него одумире и духовно. Па и да биолошки опстане а одумре духовно – неће га бити.

     
     

    Кроз сву историју српског рода, још од кад је христијанизован, његов имуни систем био је Црква. У вишевјековној борби бити или не бити, опстати или пропасти, са иновјерјем које су наметали окупатори, тијелом су пострадала многа њена „бијела крвна зрнца“. Сјетимо се пећког патријарха Гаврила којег су Турци у Брусу објесили, владике Теодора Вршачког кога су Турци живог одрали исте године када су спалили мошти светог Саве, или патријарха Варнаве Росића којег су уочи Другог свјетског рата отровали западњачки глобалисти тог времена. Сјетимо се српских страдалника за Христа овог времена, епископа Платона Бањалучког, Саве Горњокарловачког, Доситеја Загребачког, плејаде свештеника и православно крштеног народа, сјетимо се и оног мноштва Срба који нијесу уписани у Диптих светих а животе су положили у одбрани „Часног Крста и слободе златне“, од „Косова па до ових дана“, којима сваке године на Видовдан свештеници СПЦ служе парастос. Они су били у прилици да спасу своје земаљске животе одрекавши се Христа.

    „Европрајд“ у Београду је Содома и Гомора овог времена, најбруталније новопаганско насртање на Господа Исуса Христа. Али он је и прилика сваком православном Србину да се измјери у вјери, да ли Христа носи само на уснама или и у срцу, да ли је уопште уз Христа или се гради Његовим противником. То је „Златно теле“ које српском народу износе на поклоњење.

    „Европрајд“ у Београду је ритуално укопавање српског рода у већ ископану раку. Србин пред овим догађајем има двије могућности: да се препусти свом злотвору и буде жив укопан, или да се одупре.

    Не одричу се Христа само актери „Европрајда“ у Београду, ни само они који га организују а не излазе на кулису, ни само они у државном апарату и медијима који му пружају логистику, него и сви они који пред њим забијају главу у пијесак, којих се то не тиче. Институције су призване да се јасно, без увијања и мудровања, одреде према овом судбинском догађају за српски народ, од Државе до Цркве. И нико се не може сакрити за институцију. Свако за себе стоји пред Богом, па или ће Га се постидјети и одрећи, или ће Му бити вјеран.

    Новопагански бог је новац. Многи су му се приклонили, па и у Цркви, одсијецајући се тако од Христа. „Европрајд“ у Београду је јасно дефинисан референдум: да ли смо уз Бога или уз мамона. Знамо да се не може служити и Богу и мамону.

    Не постоји толико важан политички, државни или било који други интерес због којег би се одрицали Христа. Одричући се од Христа одричемо се радости заједничарења са Њим у вјечном животу.
    Што је неко на већем положају како у Држави тако и у Цркви у већој је одговорности за народ и самим тим у већој личној одговорности да се јавно одреди према „Европрајду“ у Београду.

    Ћутање на богоборје „Европрајда“ у Београду, или његово заташкавање, је громогласно „Разапни га, разапни“ пред Пилатовом судницом.

    Одрекавши се Христа својом сагласношћу на одржавање „Европрајда“ у Београду, рјечју или ћутањем свеједно, како да у своја уста узмемо име Јована Крститеља, Претече Христовог и Његовог сродника, по свједочењу самог Христа „највећег од жене рођеног“, који није оћутао безакоње тадашњег предсједника Ирода чију наклоност је уживао, које је било далеко, далеко мање него „Европрајд“ у Београду, и пострадао је главом на тањиру блуднице; како да у своја уста узмемо име српског кнеза Лазара и његовог опредјељења за Царство небеско када је био пред далеко мањим страдањем српског народа у турском ропству него што је данашње његово страдање у духовном ропству западњачкој новопаганској идеологији; како у своја уста да узмемо имена Христових војника: светог Василија Острошког, светог Петра Цетињског, светог Николаја Жичког и Охридског, светог Јустина Ћелијског, патријарха Павла, митрополита Амфилохија… Неће ли то бити лицемјерје достојно највећег презира, па и презира самог Господа Исуса Христа.

    „Европрајд“ у Београду није само иживљавање над православним Србима, него и над осталим становницима Србије којима су породица, морал, етика, традиционална духовност и култура водиље кроз живот, али и над осталим народом у региону сродног свјетоназора.

    Написано у манастиру Острогу,
    13. август 2022. године

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Све је тако одлично је написано а без позива на оружје тако да цепидлаке као Рођа буду задовољне :)), само набрајање на крају је мало тенденциозно, наиме Патријарх Иринеј, а и Порфирије би исто стали иза овога што је написано. А Владика банатски је само покренуо лавину незадовољства и то храбрије него многи, која ће се надамо зваршити тако што се нећемо кланањати Златном телету. И оно поређење председника са Иродом је одлично, мало да се замисли мада је рекао да идемо на Авалу:D

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима




    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...