Уредници Православља, током његове полувековне историје, били су епископи др Сава (Вуковић), Лаврентије, Иринеј (садашњи првојерарх Српске Цркве), протојереј Милисав Протић, протођакон др Чедомир Драшковић, професор Богословског факултета, затим протођакон Радомир Ракић, професор Душан Кашић, прота Мића Јанковић, Слободан Милеуснић, прота Драган Терзић, Епископ Атанасије (Ракита, тада протосинђел), прота проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић…

Како у временима када су се вести о црквеном животу тешко шириле и налазиле пут до јавности, тако и у новије време, Православље је обављало службу информативних црквених новина, преносећи информације о актуелним црквеним дешавањима, пратећи културне догађаје, издавачку делатност, промовишући верске вредности… Због критичких осврта на актуелне друштвене догађаје, Православље је два пута забрањивано – једном због непотписаног текста Св. Владике Николаја (текста познатог под насловом „Чији си ти, мали народе“), а други пут због текста проте Душана Иванчевића. Упркос томе, Православље је, на себи својствен начин, успевало да прати све актуелне догађаје који су били повезани са Српском Православном Црквом и верским животом.

Поред црквених вести – наравно и вести из целог хришћанског света – Православље је током свог постојања велику пажњу и велики простор посветило ауторским текстовима, приказима, освртима и расправама из богословских и других области људског духа – из пера наших највећих богословских прегалаца и научних радника. Још увек није израђена комплетна библиографија Православља, која би бројала на хиљаде научних и популарно-научних радова, богословских и историјских прилога, чланака из области културе, поезије, музике, архитектуре, етике, лингвистике… У Православљу су, током његове историје, обрађиване многе библијске теме, многа питања из црквене и националне историје, многи проблеми нашег културног наслеђа.

Новина се током пола века излажења залагала за хришћанске и општељудске вредности – дајући своју подршку дијалогу, подсећајући читаоце на њихову друштвену одговорност, на љубав према ближњима и на служење као метод сведочења… Православље је имало велики значај и за наше људе у иностранству, проносећи актуелне вести и верску поруку не само у домовини, успевајући да се пробије и у друге државе – упркос бројним тешкоћама које су отежавале дистрибуцију овог листа, који је већи део свог века провео у некаквом полулегалном стању, бивајући ограничен углавном на приступ храмовима и домовима верних.

Православље је 2003. године са новинске прешло на квалитетнију хартију: тада је промењен формат часописа, и од тада се лист штампа у пуном колору.

Јубилеји синодских издања: 50 година излажења Православља, Теолошких погледа и Светосавског звонца. Ка 60. годишњици излажења Православног мисионара, и 120. годишњици покретања Гласника СПЦ

Православље су једине званичне новине Српске Православне Цркве, чији је издавач Свети Архијерејски Синод. Током 50 година излажења (први број часописа изашао је, са благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, 1967), новине Српске Патријаршије су постале део српске црквене културне и националне баштине, и као такве представљају незаменљив начин комуницирања Цркве са верницима и широм друштвеном јавношћу. Излазе два пута месечно у тиражу од 9.000 примерака по броју и дистрибуирају се у земљи и иностранству.

Православни мисионар, мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, има значајну едукативну улогу: на једноставан, разумљив и аналитичан начин кроз многе богословске, друштвене, етичке, историјске, уметничке, културолошке и социолошке теме, обраћајући се првенствено младима, афирмише српску православну културу, историју и наслеђе. Први број Православног мисионара штампан је 1958, и од тада излази редовно, шест пута годишње у тиражу од 4.500 примерака по броју и дистрибуира се у земљи и иностранству.

Часопис Теолошки погледи, са поднасловом „Версконаучни часопис“, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве покренуо је 1968. г. Као један од најстаријих и најутицајнијих теолошких часописа на овим просторима, представља културну и научну вредност за себе. Након више деценија редовног излажења, упркос настојањима уређивачког одбора, часопис из техничких разлога није излазио од 2003. до 2008. године, када је, одлуком САСинода СПЦ, на дужност гл. и одговорног уредника постављен презвитер др Александар Ђаковац и када је покренута нова серија часописа који од тада излази три пута годишње, објављујући оригиналне теолошке, као и научне радове из других области који су повезани са теологијом. Током свог педесетогодишњег постојања Теолошки погледи су донели српским читаоцима обиље ауторских чланака из пера најеминентнијих домаћих теолога, философа, историчара и научних радника, вредне преводе светоотачких текстова, преводе расправа најугледнијих светских богослова, не само православних већ и оних из римокатоличког и протестантског окружења.

Православни дечији часопис Светосавско звонце свој пут ка деци почело је давне 1967/68, као подлистак новина Српске Патријаршије Православље, да би 1972. Звонце постало самостално и добило назив Православни дечји часопис. Одлуком САСинода и мишљењем Министарства просвјете и културе РС и Министарства просвете и спорта Републике Србије, Звонце је препоручено као помоћно средство у настави веронауке. Светосавско звонце у последњих неколико година по сваком броју бележи тираж од 30.000 примерака. Поред основаца у Србији, са Звонцетом се друже и њихови вршњаци из Републике Српске као и сва српска деца у расејању која похађају веронауку при нашим православним црквама. Светосавско звонце има и своје двојезично српско-енглеско издање за децу која живе на енглеском говорном подручју. Излази десет пута годишње.

Гласник Православне Цркве у Краљевини Србији је штампан као орган Архијерејског Сабора од 1900. до 1914. г. Решење о његовом покретању Сабор је донео још 1898, са задатком „да се богословска наука у Краљевини Србији разрађује од стручних лица и да се свештенству српском да могућност да и питања из дневне, свештеничке праксе буду објашњена како треба и да се народу српском пружи духовна храна, која би га о вери, хришћанском моралу, друштвеним врлинама и грађанским дужностима обавештавала“. Угашен је када је почео Први светски рат.

Поново је почео да се штампа 1920, да би 1939. добио садашње име – Гласник службени лист Српске Православне Цркве и од тада до данас излази у тиражу од 1.500 примерака једном месечно.

Гласник је црквени часопис који је најдуже излазио, па и током окупације у Другом светском рату, само тада у мањем броју примерака. Поред службеног дела објављује чланке, расправе, посланице, беседе и разно.

Снежана Крупниковић

Извор: СПЦ/Православље

Зборник радова Манастир Студеница - 700 година Краљеве цркве (Београд 2016) исход је рада студеничког скупа, у којем је учешће узело 26 истраживача – историчара, византолога, археолога, историчара уметности, филолога, музиколога и теолога.

Научни скуп Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве посвећен једној од најмањих а истовремено и најважнијих цркава српског средњег века, како је Слободан Ћурчић с правом назива, одржан је у Београду 8. маја и у манастиру Студеници 9, 10. и 11. маја 2014. године, у организацији Одељења историјских наука Српске академије наука и уметности, Православног богословског факултета Универзитета у Београду и манастира Студенице. Чланови Организационог одбора који су припремили скуп били су академици Димитрије Стефановић, тадашњи генерални секретар САНУ, Љубомир Максимовић и Гојко Суботић, као и архимандрит Тихон Ракићевић и протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић.

Зборник радова Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве (Београд 2016) исход је рада студеничког скупа, у којем је учешће узело 26 истраживача – историчара, византолога, археолога, историчара уметности, филолога, музиколога и теолога. Њих двадесет објавило је саопштења у зборнику о којем данас говоримо.

Пре него што пређемо на детаљније казивање о радовима посвећеним студеничкој задужбини ненаситог зидатеља божаствених цркава, дозволите нам да изнесемо једну уводну напомену методолошке природе. О текстовима објављеним у зборнику нећемо говорити редом којим се они у њему појављују. Уместо тога, поступићемо попут архиепископа Данила II – он је, пишући о Милутиновим задужбинама, то чинио не на основу хронолошког реда њиховог подизања, него на онакав начин и у оној мери које је захтевала природа његовог текста, како је тачно запазио Бранислав Тодић. То значи да ћемо радове из овог зборника прво груписати по тематским целинама, а потом мишљење о њима, проблемски обједињеним, изнети пред вашу уважену пажњу.

Први тематски круг обухвата непосредна истраживања саме Краљеве цркве. О њеном архитектонском решењу писао је Слободан Ћурчић у раду Краљева црква у Студеници. Симболика, архитектонска концепција и реализација – улоге Данила II, приметивши да је Краљева црква, иако по концепцији плана и решењу детаља припада византијском стилу, истовремено по начину зидања ближа романичким градитељским традицијама. Ћурчић архиепископа Данила II сматра кључном личношћу у уобличавању нове српске градитељске синтезе, блиско повезане с најзначајнијим и најбољим стваралачким средиштима тога доба. На основу анализе програмских, иконографских и стилских особености фресака храма Светих Јоакима и Ане Миодраг Марковић у раду Михаило Астрапа и фреске Краљеве цркве у Студеници потврђује ауторство солунског зографа и његове дружине.

Следећи тематски круг обухвата текстове који се, осим на Милутинову задужбину, односе и на друга сакрална здања студеничког комплекса. Тако је Милка Чанак Медић у саопштењу О другом студеничком ктитору на основу принципа наследног ктиторског права објаснила Радослављеву градитељску интервенцију у Немањиној задужбини, а архимандрит Тихон Ракићевић указао је на теолошке претпоставке и последице развоја олтарских преграда и промена у њиховим решењима у раду Богословске идеје у олтарским преградама у периоду од Немањине до Милутинове студентичке цркве. Марко Поповић је у студији Студеничка здања краља Милутина на основу нових археолошких истраживања – која су омогућила прецизније сагледављање историје манастира издвајањем осам основних културних хоризоната – проширио сагледавање Милутинове градитељске активности у студеничком комплексу са цркве Јоакима и Ане још и на реконструисану манастирску трпезарију, дограђени анекс испред западне капије и монументални конак уз југоисточни део обимног бедема. Драган Војводић је у тексту Родословне представе и идеја прародитељства у манастиру Студеници, говорећи о Краљевој цркви и двема монументалним композицијама – Лози Јесејевој и Лози Немањића – насликаним на источној страни западне улазне куле, изнео мишљење по којем је наглашено истицање култа прародитељства у Студеници повезано с њеном улогом гробног места родоначелника светородне династије и представника првих њених генерација.

Тематски круг посвећен самом краљу Милутину обухвата пет саопштења, од којих се два односе на Милутинова житија. Прво од њих, под називом Задужбине краља Милутина у делу архиепископа Данила II, написао је Бранислав Тодић, који анализирајући Милутиново житије као значајан историјски извор за разумевање краљевог градитељског подвига његове задужбине  сматра преокретом у српској уметности јер се оне непосредно по настанку  укључују у предводнички ток уметности православног света 14. столећа

Друго саопштење – Синаксарно житије светог краља Милутина патријарха Данила Бањског Томислава Јовановића – у ствари је критичко издање овог дела на основу његовог најстаријег и најочуванијег преписа, насталог крајем 15. века (ХИЛ 479); он је упоређен са пет других преписа, сачуваних у целини или фрагментарно, и с Римничким Србљаком арадског епископа Синесија Живановића, уз одговарајући увод и коментаре.

Аксинија Џурова у прилогу Хронологија култа Стефана Уроша II Милутина у југозападној Бугарској пише о култу Светог краља у бугарској писаној традицији (о односу српских предложака и бугарских дела агиографске и култне богослужбене намене), усменој традицији (у којој култ искорачује из званичних црквених оквира и започиње свој аутономни живот у спонтаној народној побожности) и ликовној уметности (где посебно истиче значај поменутог Србљака, штампаног 1761. године, као предлошка и узора за изображавање српских светитеља у каснијем бугарском живопису).

Срђан Пириватрић се бавио питањем наследника Милутиновог престола у раду Византијско-српски односи из друге половине владавине краља Милутина (1299–1321) у делима савремених цариградских историографа на основу одговарајућих одредаба у санкцијама савремених краљевих повеља и њихове историјске контекстуализације. У прилогу Ђорђа Бубала под називом Неколико запажања о повељи краља Милутина за манастир Бањску продужују се дипломатичка истраживања претходника на такав начин да се, с једне стране, расправља о питању природе Светостефанске хрисовуље сачуване у облику књиге, док се, с друге, разматрају време, место и околности проналажења хрисовуље цара Душана за манастир Бањску.

Следећа тематска целина обухвата радове у којима се Милутиново доба посматра из агиолошког и литургичког  угла. Заједничко истраживање сложеног феномена светости и механизама конституисања светачких култова у средњовековној Србији резултовало је радовима Смиље Марјановић Душанић Свод српских светих у доба краља Милутина – династички култови и Данице Поповић Свод српских светих у доба краља Милутина – култови архијереја и пустиножитеља. У њима се из агиолошке перспективе анализирају промене у разумевању светитељских култова Милутиновог времена, разлози који су до њих довели и последице које су оне имале на црквени и политички живот Србије. Док се прва ауторка бави многоструким променама у сфери идеологије власти у српској средини крајем 13. и почетком 14. века, оним које су се одразиле и на династичке култове светих тога времена, односно новим функцијама светитељског чуда у епохи краља Милутина, друга пише о Милутиновом добу као о раздобљу у којем су, у две етапе – у време Теодосија и у време Данила II – учињени одлучујући кораци ка „стварању сабора српских светитеља“, у који се, поред династичких култова, укључују и култови светих архијереја и пустиножитеља; ова ауторка такође истиче кључну улогу жанра чуда у градњи и утврђивању култова српских светитеља.

Требало је да Краљева црква продише пуним плућима, а за то није било довољно да буде пројектована, изграђена, осликана и украшена. Морала је да буде крштена – како је освећење храма на једном месту назвао Савин агиограф Доментијан. Због тога је било потребно одговорити на следећа питања: Којим је чином освећена Милутинова студеничка задужбина? Какво је било порекло тог свештенодејства и какво је његово богословско и духовно значење? Рад Теолошко тумачење чина освећења литургијског простора код Срба у 13. и 14. веку покушава да пружи одговоре на њих. Ту се наводи да је црква освећена највероватније поретком који се налази у рукопису писара Драгомана Студеничког из 1286. године или у неком његовом савременом препису, данас непознатом, да је овде реч о словенском преводу постиконоборачког евгхологиона чији је најстарији сачувани примерак Стратигијев евхологион из 1207. године, а да теолошко тумачење тог чина обред посвећења храма, односно увођења храма у званичну употребу, повезује са светотајинским триптихом хришћанске иницијације – крштењем, миромазањем и учествовањем у евхаристији.  

Последња група радова што ћемо је представити вашој ученој пажњи обухвата шест саопштења која се у ширем контексту – било временском, било тематском – везују за основну тему овог скупа.

Ненад Милошевић у раду Богослужбена форма у Српској Цркви у време Светог Саве отвара питање српског богослужбено-уставног поретка у 13. и 14. столећу, показујући да у Србији тога доба није било двојности типика, већ да је од самог почетка њеног богослужбеног живота на снази био монашки богослужбени устав. Везе манастира Студенице са Карловачком митрополијом у 18. веку, првенствено на основу епистоларне грађе, обрадио је Предраг Пузовић, док су Гордана Јовановић и Александар Јаковљевић у саопштењу Антропонимија области Студенице према турском попису из 1548. године обрадили антропономастички материјал на узорку становника тринаест села која су се налазила у непосредној околини манастира Студенице.

На самом скупу прочитана су и у зборник су уврштена и два саопштења из сфере црквеног права. У првом – под називом Ктитор и игуман према хиландарском и студеничком типику – Радомир Поповић говори о односу између ктитора и игумана тих манастира као својеврсном одразу односа световне и духовне власти. Друго саопштење – Права ктитора као изазов црквеном поретку – написао је Зоран Крстић. Аутор се у њему успешно бави анализом „тамне“ стране ктиторског права, како је сам назива. Он из нове и важне перспективе показује како се на плановима канонског статуса клирика, врсте богослужења у ктиторским црквама и права својине над ктиторским здањем могу десити – и дешавала су се – кршења доброг црквеног поретка, односно нарушавања основних еклисиолошких принципа. Весна Сара Пено у раду Црквено појање у контексту богослужбене реформе и исихастичког покрета у 14. веку истражује ишчезавање облика азматске музичке праксе и појаву калофоније, која, између осталог, резултује и покушајима изражавања идеала исихастичког безмолвија музичким вокабуларом.

Временски оквири којима је омеђено наше данашње излагање условили су краткоћу приказивања резултата радова обједињених у зборнику Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве. Искрено се надамо да уваженим колегама чији се радови налазе у њему тиме није учињена превелика неправда. Сигурни смо, међутим, у то да се и из овог сведеног излагања, а поготово пажљивим читањем студија о којима смо данас овде говорили, може стећи утисак да су њима досадашња истраживања о краљу Милутину, његовој студеничкој задужбини и времену њеног настанка допуњена и проширена, те да је, самим тим, научни скуп који им је посвећен испунио своју сврху.

Научне резултате овог зборника можемо сажети на следећи начин: Краљева црква у Студеници, коју су осликали солунски зограф Михаило Астрапа и његова дружина, исход је нове српске градитељске синтезе, а њој је посебно допринео архиепископ Данило II. Она, као и друге Милутинове задужбине, представља преокрет у српској сакралној уметности, преокрет који је укључује у предводничке токове архитектуре и сликарства православног света оног доба. Црква је освећена највероватније по поретку забележеном у рукопису писара Драгомана Студеничког из 1286; у њој се богослужило у складу с монашким богослужбеним уставом, који су пратили одговарајући музички напеви.

Милутинов градитељски подвиг у Студеници, поред те цркве, обухвата и реконструисану манастирску трпезарију, дограђени анекс испред западне капије и монументални конак уз југоисточни део обимног бедема. О Краљевој цркви не може се говорити уколико се у обзир не узме и Немањина задужбина, коју је краљ Радослав на основу наследног ктиторског права проширио припратом и у којој се подједнако пажљиво неговао култ прародитељства. Примећено је да се олтарске преграде тих цркава разликују у мери у којој су се разликовале теолошке визије оних што су их подизали.

У зборнику је решено питање наследника Милутиновог престола као камена спотицања српско-византијских односа, истражене су Светостефанска хрисовуља и хрисовуља цара Душана за манастир Бањску, расправљано је о односу ктитора и игумана у Савиним типицима и указано на могуће злоупотребе ктиторског права у теолошко-канонском животу Цркве.

Такође је скренута пажња на промене у разумевању светитељских култова Милутиновог времена, посебно на одлучујуће кораке у стварању сабора српских светитеља, у који се, поред династичких култова, укључују и култови светих архијереја и пустиножитеља.

Указано је и на везе манастира Студенице с Карловачком митрополијом у 18. веку, представљена су антропонимијска истраживања студеничке околине у 16. веку, анализиран је култ Светог краља у бугарској писаној и усменој традицији, као и у ликовној уметности, и дато је критичко издање Синаксарног житија светог краља Милутина патријарха Данила Бањског.

Није на одмет запазити и то да се међу поменутим темама неке појављују први пут, док су се другима научници претходних генерација већ бавили. Као да су учесници студеничког скупа – надахнути Милутиновим приступом стваралаштву – истовремено својом писаном речју подизали нове задужбине, али су и обнављали стара рукоположења родитеља и прародитеља својих, проширујући и продубљујући њихова сазнања. То, опет, представља знак наде да ће се ова истраживања наставити и у будућности. Неке од тема тек ће крочити на научну сцену, док се друге већ назиру на страницама овог зборника. Илустрације ради, навешћемо само питање посвећивања храма или именовања цркве, како га поједини од поменутих аутора називају. Нама се чини да се у правилном и потпуном сагледавању и решавању тог проблема не сме заобићи темељни хеортолошки принцип по којем су формирани сви значајни празници црквене богослужбене године, а који је краљу Милутину и његовим савременицима био добро познат, јасније и очигледније него што се то нама данас може учинити. О чему је реч? У црквеном празничном календару након великог, примарног празника увек следи мањи светачки спомен, то јест прослављају се такозвани секундарни актери празника. Тако се после празника Рођења Христовог прославља Сабор Пресвете Богородице, после Крштења Христовог Сабор Светог Јована Крститеља, после Сретења Господњег Свети Симеон Богопримац и пророчица Ана итд. Органску повезаност тих празника истичу црквена химнографија, отачка тумачења и сам литургијски начин њиховог прослављања. Када знамо за то, постаје нам очигледније да је Милутиновом одабиру Светих Јоакима и Ане за патроне нове цркве у студеничком комплексу могао допринети и овај lex orandi – закон молитве – по којем се великој, централној студеничкој цркви, посвећеној Мајци Божијој, природно придружује други, мањи храм, посвећен њеним родитељима.

Студенички скуп, рецимо и то, одржан је у навечерје значајних јубилеја – 800 година српске краљевине и 800 година аутокефалне Српске архиепископије – и он их истовремено и најављује и указује на начине истраживања, сагледавања и тумачења научних питања везаних за њих.

Одлуком да се други део скупа посвећеног Краљевој цркви одржи не само крај ње него и њој – у складном низу прожимања радних сесија скупа и манастирских богослужења – Организациони одбор омогућио је учесницима да оно што су говорили и писали о задужбини безбројног украситеља светих цркава истовремено доживе и искусе у њој. На тај начин, сигурни смо, њихово разумевање и тумачење цркве Светих Јоакима и Ане Стефана Уроша, праунука светога Господина Симеона и унука Првовенчанога краља Стефана, сина великога краља Уроша и краља свих српских земаља и поморских, како је Милутин назван у ктиторском натпису своје задужбине, били су надахнути и продубљени.

Поводом трагичних догађаја у Цариграду, приликом којих је страдало на десетине невиних жртава, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј упутио је изразе саучешћа Његовој Свесветости Патријарху цариградском Вартоломеју и Реџепу Тајипу Ердогану, председнику Републике Турске.

Телеграм саучешћа Његовој Светости Патријарху васељенском г. Вартоломеју:

Ваша Светости,

Поводом трагедије на аеродрому у Цариграду, са много усмрћених жртава, примите наше искрено саучешће!

Патријарх српски Иринеј

Писмо саучешћа председнику Турске г. Реџепу Тајипу Ердогану:

спц

Све операције шифровања и потписивања обављају се на корисничком уређају чиме се онемогућава злоупотреба у случају неовлашћеног приступа e-mail налогу или пресретања електронске комуникације. Процес писања и слања шифрованих и дигитално потписаних e-mail порука значајно је поједностављен у односу на конвенционалне методе креирања, употребе и обнављања e-mail сертификата и не захтева никакво познавање криптографских принципа и техника. Осим обезбеђивања поверљивости самог текста електронске поруке, уграђена је и могућност шифровања прилога који се шаљу уз поруку, као и заштита осетљивих података (нпр. лозинке за приступ налогу е-поште) који се чувају на корисничком уређају. Апликација је доступа на енглеском и српском језику и бесплатна је за коришћење. Може се преузети са Google Play продавнице на адреси:

https://play.google.com/store/apps/details?id=me.smaily.app

или са Amazon Appstore на адреси:

http://www.amazon.com/Antonijevic-Ind-SmailY/dp/B0143C5C12/

То се видело и за време не тако давних рестрикција струје: људи су били нервозни и утучени махом зато што нису могли да отпрате омиљену ТВ серију, информативну емисију, филм или пак да одиграју неку видео игру или да сурфују интернетом. Одсечен од светотајинског живота, савремени човек је до неслућених граница развио потребу за „информационо-технолошким причешћивањем", задовољавајући своју метафизичку жеђ свим другим, само не Извором воде живе. Нажалост, под налетом секуларизма од овога често нису имуни ни хришћани.

Дубински смисао Великог поста

Општа информациона инфлација и њихово апсорбовање од некритичких конзумената сигурно су на првом месту проблематичних питања данашњице. Са свих страна човек је буквално бомбардован низом информација преко модерних технолошких (углавном дигиталних) средстава. Бујица информација која стиже са ТВ екрана, компјутерског монитора или пак слушалица МП3 плејера, често варира од посредно штетних (у најбољем случају бескорисних) до очигледно духовно опасних. Веома је тешко наћи баланс између крајњег изолационизма и искључивости, са једне, и некритичког примања информација и информационог либерализма са друге стране. Нажалост, велика већина људи не само да не тражи решење за овај проблем, већ своју зависност од разних информационих садржаја сматра за најнормалнију ствар. Крајња последица је феномен познат као информацијско-чулна преоптерећеност. Модерни човек ће ту преоптерећеност покушати да заборави неком од „техника заборава", али је неће решити. Ако је у питању верујући човек, и ако благодаћу Божјом постане свестан те преоптерећености, најбоље време за обнову је управо време Великог поста.

У једном преносном и дубинском значењу, Часни пост проживљавамо подвигом старозаветног Израиља, његовим проласком кроз пустињу до Обећане земље. Усвајајући такав смисао, хришћанин време овог поста види као сопствени седмонедељни пролазак и борбу са пустињом својих страсти да би га овенчао Пасхом, учешћем у васкршњој радости. Пут правилног усмеравања бића узводи нас до назначеног циља целе творевине, до заједнице са Богом кроз Васкрслог Господа Христа, наше обећане земље - Земље живих. Великопосна обнова нашег бића управо је пролеће душе, како се о томе дивно изразио отац Александар Шмеман.

Барем за тренутак усвајајући логику Великог поста, хришћанин долази у директан судар са устаљеним навикама, које на први поглед често немају ничег заједничког са духовним животом, али раслабљују умну сферу личности уколико нису под јаком уздом. Потребно је имати искрености и одлучности, јер се поставља само једна дилема: да ли ићи у директну конфронтацију са старим навикама или пак усвојити лаганији приступ? За решавање овог питања нема просте формуле, већ је најбоље слушати савет искусног духовника, који ће по структури личности најбоље оценити која је тактика најпогоднија.

Почетак у категоријама негације

Отац Александар Шмеман у својој изврсној студији о Великом посту подвлачи да је немогуће спојити покајничку великопосну атмосферу са најновијим шоу програмом на телевизији. У контексту наше ситуације, можемо рећи да је немогуће спојити усмереност ума ка васкршњем циљу са информационом инфлацијом у нашем окружењу. Почетак решавања овог проблема мора бити у категоријама негације, у смислу да се напором воље елиминишу сви сувишни извори информација. Логично је да човек и за време поста, да би нормално функционисао у друштву, мора колико-толико да прати информативне емисије, но да ли мора да прати и све остале емисије? Са друге стране, да ли је потребно пратити баш сваку информативну емисију (осим ако је то повезано са професијом, као у случају новинара)?

У молитви светог Јефрема Сирина, која се чита током Великог поста, између осталог молимо за дух целомудрености, односно умне целовитости нашег бића. Ова првобитна целовитост је распарчана и фрагментована прародитељским падом у рају и потребан је подвиг воље да би се она постигла. Тај циљ је немогуће постићи у амбијенту пренатрпаном разноврсним информацијама, било да је то музика која, као каква илустрација стварности, нон-стоп иде у позадини, или непрестано смењивање берзанских цифара на екрану (на каналима попут ЦНН-а). Ако већ није могуће у потпуности елиминисати прилив сличних информација, могуће је бити избирљивији по питању њиховог садржаја и количине. Лавина информација различитог садржаја увек је била главни противник сабирања ума, о чему сведочи подвижничка пракса Цркве. Тако у Старечнику и Филокалији налазимо савете да се клонимо од рада који расејава мисли, колико до нас то стоји.

Није проблем само у расејаности као таквој, већ и у некаквој чудној равнодушности и пустоши душе која је често прати. Наиме, за време поста смо и те како позвани да размишљамо о потребама својих ближњих, пре свега у смислу милосрђа. Оно увек бива подстакнуто благодаћу Божјом, али не противно човековој вољи, јер би супротно била тиранија попут оне којом западни „доброчинитељи" утерују срећу по свету. Осетљивост срца је знатно снижена код просечног медијског конзумента који у току једног дана само са телевизије прикупи огроман број података различитог садржаја (радосног, тужног, лепог, ружног, здравог, болесног...) и то насумично поређаних (без реда се смењују информације различите тематике и опсега). Пред чулима се секвенцијално одвијају поплаве, земљотреси, затим прославе, шоу-програми, квизови... Таква динамика улазних информација напросто меље гносеолошко-критички апарат ума који не успева да се избори са огромним приливом информација различитог типа. Критички апарат постепено отупљује и духовна учмалост је неминовна (тј. онај дух празности на почетку поменуте молитве Јефрема Сирца).

Било због професије, било због потребе сазнања информација битних за функционисање у друштвеном систему, многи од нас нису у могућности да за време поста потпуно држе искључен ТВ, радио или компјутер. И у таквим околностима постоји начин да се све сведе на разумну меру. Уколико имате рачунар и пратите вести са интернета, паметније је да направите списак сајтова који су заиста потребни, и да у оквиру њих листате оне категорије које су од интереса. Тиме се бар донекле елиминише праћење сувишног материјала. Тај задатак је већ мало тежи код телевизије. Примера ради, човек који на телевизији прати збивања са српским народом на Косову, најчешће прво мора да погледа низ умарајућих вести везаних за политичка препуцавања, или серију рекламног материјала, што опет води до поменутог проблема релативизације.

На крају, изузетно је битно истаћи да се све не своди на „информациону дијету" до следећег „мрсног периода", већ је циљ да се сазнајни апарат изоштри до те мере да лакше препознаје корисне од бескорисних (и штетних) информација и убудуће.

Дијахронично време

Велики пост са својом посебном динамиком помаже да се схвати цела проблематика о којој је реч, јер заглушујућој буци информација са свих страна противставља говор тишине. Свету који је навикао да живи по овоземаљским похотама и да се оријентише гастрофилософијом, посни став је лудост. Хришћанин, са друге стране, свој живот обликује управо преко свештеног времена, односно преко седмичног богослужбеног циклуса, овенчаног недељом, и годишњег круга празника и постова, са Васкрсом у центру. Чак и да под утицајем омамљујућих спољних информација његов критички апарат утоне у сан, лако му је да се врати у истинску реалност ако живи часовником Цркве.

Време које Црква доживљава је дијахронично и не познаје дистинкцију између прошлости, садашњости и будућности. Све је повезано у односу на есхатон, који је Истина, по светом Максиму Исповеднику. Велики петак стога није комеморација на тужан дан од пре два миленијума, већ директно духовно проживљавање Голготе. Хришћанин се тада ставља у положај Јована Јеванђелисте који стоји под Крстом, гледајући свог љубљеног Господа како страда. Зар би такав дан требао да буде испуњен посетом биоскопу или пак гледањем омиљене ТВ серије? И да ли је Васкрс дан када баш морамо да ревносно прегледамо све вести светских медијских кућа?

Антиномични закључак

Заиста је антиномична ситуација да информатичар говори о потреби за информационом апстиненцијом. Но, читалац који разуме антиномије Светог Писма и који је проживео антиномију радосне туге (феномен јединствен за православни етос), разумеће и овај позив. То није позив у смислу радикалног изолационизма, већ упућивање на критичко преиспитивање количине и каквоће информација које преко модерних технолошких средстава допиру до наших чула, често их отупљујући до жалосних граница.

Апстиненцијом од преобилних информација открићете још једну антиномију, антиномију Великог поста који у себи обједињује средство и циљ. Средство, јер нам помаже да уредимо свој дух кроз сваковрсни, па и информациони пост; циљ, гледано кроз призму свештеног времена, односно годишњег богослужбеног круга, јер кроз учествовање у празнику Васкрсења Христовог иконично испуњавамо своју есхатолошку веру и наду.

презвитер Оливер Суботић,Православље бр. 913

• Знање
  

Поред текстова о старцима Порфирију, Софронију, Силуану и Јефрему, у овом броју можете прочитати текстове о мисији Православне Цркве у Индији, светитељима који су живели у 20. веку, као и решавању психолошких проблема уз помоћ учења Светих Отаца.

Часопис се може наћи у храмовима Српске Православне Цркве у земљи и расејању.

• Нове књиге
  

У препуној крипти храма Светог Марка, a поводом 71 године од упокојења Николе Тесле, др Богдан Лубардић, доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, одржао је предавање о овом великану српског народа.

Синоћно предавање је било, у ствари, Светосавска беседа изговорена 9. фебруара 2013. г. пред организацијом српских студената на Универзитету Беркл у Сан Франциску, Калифорнија — поводом обележавања 70 година од смрти Николе Тесле, а поновљена је 30. јануара 2014. у склопу парохијских трибина у организацији свештеника Небојше Тополића при храму Светог Марка у Београду.

У славу Светог Саве, у славу Николе Тесле, а у прилог покренутој иницијативи да се Никола Тесла погребе на православни хришћански начин и заузме место испред храма Светог Саве у Београду, др Лубардић је исказ о Тесли изложио у три дела, из којих доносимо најзначајније делове:

"... Teслина дела. Следеће речи нашег Господа Исуса Христа могу се узети као начелни критеријум вредновања: ‘По плодовима њиховим познаћете их’ (Mт 7,16). Плодови Теслиног дела јесу светлодатни, како у дословном тако у духовном смислу. С једне стране, он је свет увео у ново доба цивилизације: у епоху електромагнетне енергије и истоврсне индустрије. С друге стране, он је био светло собом сâмим. Али то узимам у допунском, рекао бих, у духовном смислу. Наиме, Тесла је био ‘откривење’ мистерије светла и као личност. Узет као научник, он је вероватно један од најважнијих проналазача свих времена. Узет као личност, он је несумњиво извансеријски пример аскетског самоуздржања: узор човека посвећеног чистоти мисли и благости општења, без обзира на — или управо због — своје врло идиосинкратичне душевне природе. На оба нивоа он нам је учинио непроцењиво добро. Дати светло другима јесте добро: бити добар према другима јесте просветљујуће. Тесла је био обоје. Према томе, Српска православна црква никад није оклевала да Теслу препозна као једног од својих синова

Teслине речи: Не можемо заборавити Теслине сопствене речи по питањима вере, Бога и религије — видећемо, речи постављене у очигледно хришћанском контексту: „Видим повређеног пријатеља, то и мене рањава: мој пријатељ и ја јесмо једно. A сада видим покошеног непријатеља, грумен материје до којег — од свих грумена у васељени — мени је најмање стало; па ипак, то мене печали. Зар то не доказује да је свако од нас само део целине?“ И следеће медитације тог изузетног човека такође су врло илустративне: „Mноге године сам мислио и премишљао, препуштајући се спекулацијама и теоријама, сматрајући да је човек маса коју покреће сила, посматрао сам његово необјашњиво кретање у светлу механичког, примењивао једноставна начела механике на анализу истог — док нисам дошао до ових решења, притом намах освестивши да су ме њима научили у моме раном детињству. Ове три речи [н. храна, мир, рад] озвучују кључне ноте хришћанске религије. Њихово научно значење и сврха сада су мени јасни […]: да повећамо људску енергију. Кад то схватимо, не можемо а да се не дивимо томе како је хришћанска религија дубоко мудра и научна и како је она неизмерно практична, и у каквом наглашеном контрасту она стоји с тим у вези наспрам других религија“ (PI 192–193).

Ма колико ретко и тешко постиживо, ипак, суштинским обележјем хришћанства остаје не само „толерисање“ непријатеља већ испољавање љубави према њему, без обзира на његову омразу. Како је казао сâм Исус Христос: „Љубите непријатеље своје, добро чините онима који вас мрзе“ (Лк 6,27–29) и „... ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други“ (Мт 5,39).

На свој посебан начин Тесла је себе предао Богу, јер религија може бити и, често јесте, дисторзија оног што Бог заиста јесте. То је разлог из којег он, сходно једном извору, каже следеће:

„Религија је напросто идеал. Она је идеална сила која тежи да људско биће ослободи од материјалних уза. Не верујем да су материја и енергија узајамно заменљиви ишта више него што су то тело и душа. Напросто има толико много материје у васељени, и она не може бити уништена. Како ја видим живот на овој планети, нема никакве индивидуалности. Може зазвучати апсурдно, али ја верујем да је свака личност тек талас што пролази кроз простор, непрестано се мењајући из трена у трен док путује, напокон једног дана се растварајући.”

Чак и у цитираним речима, међутим, видимо да Тесла признаје како религија може бити ослобађајућа сила — без обзира да ли она јесте или није пројекција људске жеље на оно што истински јесте.

Tеслино црквено наслеђе: Аргументи које смо до сада изнели, довољни су нама као припадницима Српске православне црквe да усвојимо Николу Теслу као нашег сабрата. Tо следи из универзалности духовности, учења и вере Православне Цркве, нарочито из њене способности да пригрли „другост“ икономијски (oikonomia). Управо то омогућује да Теслу узнесемо као једног од наше сабраће, премда он припада целокупном човечанству, упркос — или захваљујући — његовој јединствености без преседана. Он је био син протојереја Милутина Тесле (1819–1879), српског православног свештеника у Смиљану, који га је изложио благодатним чудесима божанске Литургије, и то у своме парохијском храму Светих апостола Петра и Павла (1756), у којем је као дечак оглашавао звона (иако се, како је сведочи, осећао нелагодно из разлога што је то морао да чини сваке недеље): отац Милутин, као и цела породица Тесла, славио је крсну славу Светог Великомученика Георгија. Никола Тесла је био син Георгине-Ђуке Тесла (1822–1892), рођене Мандић, а њен отац и њен брат такође су били српски православни свештеници. Николу Теслу је крстио свештеник Тома Оклопџија сходно обреду Српске православне цркве; у вероучење га је упутио највероватније православни свештеник Миле Лемаић (или Пилип Лемаић); све три његове сестре — Ангелина, Милка, Марица — удале су се за српске православне свештенике; син Ангелине, учени теолог литургијски реформатор Петроније Трбојевић (1876–1933), постао је игуман манастира Шишатовца: Тесла је размењивао срдачна писма са својим нећаком. Поврх тога, његово школовање на пресудан начин потпомогао је његов ујак и добротвор — Митрополит дабробосански и сарајевски Николај Мандић (1840–1907). Свој примерак Служабника (Венеција 1519) сматрао је најдрагоценијим предметом своје библиотеке.Тесла је био председник Црквено-образовне општине у Њујорку. Он је био кум храма Светог Саве у Герију у Индијани (Gary, Indiana) године 1938. Тесли је додељен орден Светог Саве I степена (1892). Па ипак Никола је увек говорио на нешовинистички и неконфесионалистички начин: о Христу, о хришћанству, о фундаменталном јединству и једности људског рода створеног према образу Више Стварности, то ће рећи, према Светлости, Лепоти и Самилости.

Он је био Србин — а опет био је Американац: он је био наш — а опет припада свима. Али тако је и са Христом: он припада теби и мени понаособ и свима „уопште“ — преко и поврх граница времена и простора, друштвеног и економског статуса или баријера расе и пола. Такав је случај са Богом и оним што богоподобно: Тесла је био богоподобан. Он није постао свештеник Српске православне цркве, иако се управо за то његов отац свесрдно молио, али је зато постао свештеник науке светлости и енергије приносећи плодове за које видимо да су добри. Он је рођен у српском селу Смиљане на Балкану — па ипак, његова сахрана одржана је у Њујорку у катедрали Светог Јована Богослова, у једном од најимпресивнијих новоготских храмова света. Заупокојну службу отворио је епископални бискуп Вилијам Менинг (William Th. Manning, 1866–1949), a наставак је придружио протојереј Душан Шуклетовић, старешина храма Светог Саве Српске православне цркве, саслужујући са свештеником Миланом Мрвичином..."

Зорица Зец

Разговор са проф. Рајком послушајте у наставку вести...

Трајање: 01:17:27

Послушајте:

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/5/13/08/06.08.13_prof_rajko_blazic_64kbps.mp3

Фотографија: Вечерње Новости

http://www.slovoljubve.com/vesti/profrajko-blazic-dusa-klese-kamen

У марту 2004. године у насиљу албанских терориста погинуло је неколио десетина људи; 900 људи претучено и тешко повређено; 935 српских, ромских и ашкалијских кућа запаљено и оштећено; 3.870 становника протјерано; 6 градова и 10 села етнички очишћено; 35 вјерских објеката Српске православне цркве срушено и уништено, од чега 18 споменика од посебног културног значаја; више православних гробаља оскрнављено; уништене многобројне матичне књиге, свејдоци вјековног трајања Срба на Косову и Метохији; у 33 појединачна акта насиља учествовала 51.000 људи.

Извор: Радио Светигора

http://svetigora.com/node/12571

Споменко Гостић (1978) погинуо је од гранате 20. марта 1993. године недалеко од свог села Јовићи на планини Озрен. Тада је, осим њега, живот изгубило још пет српских војника. Ово је прича о дјечаку-хероју.

Извор: Радио Светигора

http://svetigora.com/node/12570

Председник Владе Ивица Дачић је изјавио да је нови "500Л" велики успех за Србију и показатељ да су у нашој земљи могуће велике инвестиције, "чак и у таквој области као што је ауто-индустрија".

Дачић је рекао да би пре неколико година изазвало неверицу да је неко изјавио да ће се у Србији производити и продавати на светском тржисту аутомобил "чија појава представља вест у свету ауто-индустрије".

"Данас смо сведоци да је и то могуће и то је сигурно за нас подстицај да и даље тежимо поједнако високим циљевима и у другим индустријским гранама", рекао је Дачић. Он је нагласио да је за овакво остварење стратешких циљева потребан и добар партнер и изразио задовољство што је то управо "Фијат", од чијег глабалног искуства Србија може да има користи.

"Ова инвестиција допринеће развоју читаве Србије, Крагујевца и других места из којих долаже кооперанти. Томе ће допринети и развој инфраструктуре и енергетских капацитета који су били потребни за један овакав технолошки процес", рекао је Дачић.

"Волео бих да могу да обећам у наредне четири године рада ове владе да ћу имати још оваквих примера као што је успешна сарадња са Фијатом. Знам само да нам је то потребно и да ћемо ми учинити све да има још оваквих подухвата, пројеката и инвестиција, јер су оне покретачи општег развоја", нагласио је Дачић.

Премијер Дачић је пожелео "српско-италијанском Фијату" светску славу, успех и добру продају, а аутомобилској индустрији у Србији боље дане и министру Млађану Динкићу да може ускоро да каже "да је овај српско- италијански 'Фијат' наш највећи извозни посао". Министар финансија и привреде Динкић је казао новинарима да "Фијат" планира да до краја године произведе 30.000 тих аутомобила, чија званична продаја у Србији почиње 22. септембра.

Такође, "Фијат аутомобили Србија" планира следеће године да произведе између 140.000 и 160.000 "Фијата" 500Л, рекао је Динкић и додао да би Србија следеће године од извоза могла да добије чак две милијарде евра.

Динкић је рекао да већ постоји солидна тражња и да је на међународном тржишту у претпродаји већ резервисано око 8.000 тих аутомобила, од чега највише у Немачкој.

"Фијат" 500Л ће се продавати на више од 100 тржишта у свету, између осталог и у САД. Понуда мотора обухвата два бензинца и турбо дизел, распона снаге од 85 до 105 "коња", а основна верзија "1.4 поп" коштаће у Србији 13.490 евра.

Амбасадор Италије у Београду Армандо Варикио је подсетио да је заједнички пројекат "Фијата" и државе Србије тренутно највећа инвестиција у нашој земљи, додајући да су у Србију дошли и други италијански инвеститори.

"Фијат је дошао овде јер доста очекује од будућности Србије", истакао је Варикио и навео да Италија и Србија имају чврсте везе.

Генерални директор "Фијат аутомобила Србије" Антонио Чезаре Ферара је рекао да је почетак продаје новог модела "500Л" важан тренутак за реализацију "Фијатове" инвестиције у Србији, као и да ће се лансирање тог модела позитивно одразити на нашу привреду, а посебно аутомобилску индустрију.

Серијска производња модела "500Л" почела је 4. јула, а месец дана касније првих 206 аутомобила намењених извозу транпортовани су до луке Бар, одакле су бродом превезени за Италију.

Извор: Танјуг/б92

Фондација нашег тенисера Новака Ђоковића, која носи његово име, прикупила је на добротворној вечери у Њујорку 1.400.000 долара за децу Србије.

Како се наводи у саопштењу фондације, други тенисер света био је домаћин хуманитарног догађаја, коме су присуствовале угледне личности из света спорта, моде, бизниса и забаве.

"Презадовољан сам првом добротворном вечером моје Фондације. Иако она постоји већ пет година, сада је врло прецизно усмерено њено деловање на подршци раног образовања деце, пре свега у мојој Србији", рекао је Ђоковић.

Према његовим речима, оваквим догађајима скреће се пажња јавности на проблеме које имају сва друштва без изузетка.

"Оно што моја Фондација и ја желимо јесте да помогнемо и подигнемо свест у Србији о предшколском васпитању и образовању и да покушамо да омогућимо деци да имају приступ спортским активностима и објектима, бољу исхрану, боље образовање", рекао је Ђоковић и додао да ће у сарадњи са УНИЦЕФ-ом покушати да уради још више.

Извор: РТС

Лондон: Деца уче српски

У оквиру Црквене општине “Свети Сава” у Лондону постоји недељна основна школа у којој се уче српски језик, историја и веронаука. Деца воле да дођу у школу, да се виде са другарима, разговарају, да се друже и међусобно упознају…

У Лондону и околини живи око 40.000 хиљада Срба.Генерације деце рођене у Енглеској стасавале су у овој школи, учећи српски језик и ћирилицу, читајући и учећи дела српских писаца, историју, обичаје, дух и традиције српског народа, као и српске народне игре.

Учитељица Добрила Костић до сада је испратила многе генерације ђака ове школе, а од ове године је управитељ школе. Веома је задовољна резултатима које постижу учитељи, али и деца која уче на српском језику.

У школи је уписано 136 ученика. Распоређени су по годинама узраста и по знању српског језика. Имамо два почетничка разреда који наставу похађају један пре подне, а други после подне. Постоје два прва разреда, два друга, два трећа, један четврти, један шести разред који увек иде по подне – појашњава Добрила Костић.- Разлог зашто деца иду у школу пре и по подне је што имамо само пет учионица… Децу уче професор српског језика, лингвиста, дипломирани педагог и две учитељице.Имамо програм за децу предшколског узраста, програме за први, други, трећи и четврти разред. У плану је да напишемо и програм за ученике од петог до осмог разреда. Програми су писани према приликама које су у Лондону, као и према програму за дијаспору.

У школи користе уџбенике креативног центра. Министарство за дијаспору је прошле године обећало да ће школи доделити књиге, али је све остало на обећањима.

Деца највише воле да се друже, зближавају и упознају, јер се изван школе не виђају, нити се друже. Деца наше школе воле фолклор, тако да их је у фолклорној секцији око стотинак.

Прихватамо сву децу,без обзира на степен знања српског језика. Када видимо да дете које је дошло у одељење почетника брзо савлада писана и штампана слова ћирилице, одмах иде у друго одељење – напомиње наша саговорница.- Неколико ученика првог разреда су веома лако савладали слова и, наравно, буквар и читанку за први разред, па сам их одмах пребацили у други разред.

У школи се једном месечно изучава веронаука, а једном месечно се иде у цркву. На црквени празник Ваведење учитељи, деца и родитељи иду у цркву и тада се сви причесте – рекла нам је Добрила Костић,управитељ школе у Црквеној општини у Лондону.

Приредба за јубилеј

У оквиру обележавања јубилеја 50 година рада Црквене недељне школе “Свети Сава” у Лондону, организована је приредба у Дому епископа Николаја другог.Прослава је организована са благословом епископа британско-скандинавског Доситеја. На свечаности су гости из Беогарада, после поздравних речи старешине Недељне црквене школе проте Драгана Лазића, наступили са представом “Мали час историје” и “Ми смо њихови потомци”, коју је извео првак Народног позоришта из Београда Тихомир Арсић, уз помоћ дечјег хора “Савинац”.

Директори школа: Испитати тврдње о миту

31. август 2012. 16:34 > 16:47

"С обзиром да професор Сокић није своје тврдње поткрепио конкретним подацима и доказима, ми ћемо, уз подршку Министарстрва просвете, захтевати од МУП-а да испита наводе ФБГ-а", рекао је председник Скупштине Друштва директора школа Србије Дејан Недић.

Сокић је у саопштењу ФБГ 27. августа тврдио да је цена радног места у просвети на "црном тржишту" око 7.000 евра, што је изазвало револт директора школа.

На састанак, којем је присуствовао и Сокић, позван је 21 директор гимназија, колико их има у Београду, али је дошло само њих осам.

Директори су замерили Сокићу што није изнео конкретне детаље поводом своје тврдње у саопштењу. Претпостављају, како су навели, да Сокић има нека сазнања, али да не треба сви да буду у "истом кошу".

Сокић је новинарима након састанка рекао да све тачно што је ФБГ навео у саопштењу 27. августа.

"Ми имамо конкретне податке за све нерегуларности везане за запошљавање људи, листе технолошких вишкова и све остало што се догађа када су у питању злоупотребе неких директора при подели часа", рекао је Сокић.

Он је навео да је Форум Министарству просвете претходних година слао на десетине пријава на које, како тврди, никада није одговорено.

Министарство просвете, науке и технолошког развоја затражило је пре два дана од МУП-а да испита тврдње Форума о наводним малверзацијама директора при запошљавању у београдским гимназијама, што ће, како је данас најављено, учинити и Друштво директора школа.

На Сокићеву тврдњу раније је реаговао и министар Жарко Обрадовић наводећи да је свако ко има податке да директор неке школе ради супротно закону, обавезан то да пријави државним органима и да се спроведе истрага.

"Непријављивање кривичног дела је кривично дело", указао је Обрадовић.

(Танјуг)

извор: http://www.mondo.rs/s257910/Info/Hronika_i_Drustvo/Direktori_skola-_Ispitati_tvrdnje_o_mitu.html