Представљање књиге „Библијски путокази“ теолога Јована Благојевића приредиће Библијски културни центар у Дому омладине Београда на Благовести, 7. априла 2022. године, са почетком у 19 часова.

Ова књига је својеврсни зборник чланака у којима се обрађују различите теме из области културологије, археологије, митологије и историје Библије и њеног света, од којих се део односи и на тумачење изабраних библијских одељака уз примењивање различитих метода и откривање књижевних карактеристика библијског текста.
Део прихода од продаје књиге биће намењен за наставак лечења ученице XIII београдске гимназије, рекао је за Радио „Слово љубве“ аутор књиге Јован Благојевић. 
О књизи ће говорити ма Велибор Мартиновић, ма Вук Јовановић и аутор.

Извор: Радио "Слово љубве"

Милосрдна секција Верског добротворног старатељства АЕМ СПЦ провела је Теодорову суботу у Земун пољу у дружењу са члановина неформалне групе „И ми смо ту“, која је основана од стране родитеља деце са инвалидитетом у циљу међусобне подршке, а данас окупља различите профиле особа са инвалидитетом, чланове њихових породица, ратне инвалиде, пријатеље и хумане људе, са циљем едуковања, разбијања предрасуда и бољег међусобног упознавања.

Представници ВДС-а поклонили су домаћинима Светосавске пакетиће, воће и часопис „Православље” за чланове групе. Упркос различитим физичким и менталним стањима, присутни су  показали велику захвалност организовавши прелепо дружење током којег су поклоне за своју пожртвованост добили активни родитељи групе, али и представници Старатељства као и протојереј Раде Јовић, старешина Храма Светог кнеза Лазара, који је такође био у овој посети.

„Црква је заједница, у Цркви остварујемо заједницу са Богом, али ми хришћани смо заједница, и на овај начин, када као данас, сабрањем, показујемо ту заједницу. У радости и љубави смо се данас окупили са члановима групе ,,И ми смо ту“ који управо имају мисију да створе заједницу и истој припадају. И све док будемо имали љубави једни према другима, Господ ће нас препознати као своју децу“, рекао је свештеник Раде Јовић.

„Боримо се на начин да будемо корисни и активни чланови општине којој припадамо и да у складу са могућностима учествујемо у разним пројектима и дешавањима. Овакве сарадње веома пријају нашим члановима, али и кроз инклузију са заједницом, показујемо да смо ту и да доприносимо, а не само да узимамо.  Драго нам је да су и представници цркве одвојили време да буду са нама и помогну нам у нашој мисији, да будемо препознати јер, И МИ СМО ТУ“, овим речима, Драгана Јовановић,координаторка групе, се током обраћања, захвалила присутнима.

Извор: Верско добротворно старатељство АЕМ

На згради Дома здравља у Штрпцу 23. марта 2022. је освануо велики мурал са ликом докторке Соње Ракочевић, педијатра КБЦ Приштна у Лапљем Селу, која је прошле године преминула од последица коронавируса, известио је Радио КиМ.

Лик др Соње Ракочевић рад је уметника Милана Милосављевића Дерокса. Овај, као и још 11 других мурала посвећених знаменитим личностима, део је пројекта “Боје у ваздуху” који спроводи италијанска организација “Пријатељи Дечана” (Amici di Decani).

Докторка Соња Ракочевић је, иначе, блиско сарађивала са “Пријатељима Дечана” на слању деце са Косова и Метохије на лечење у Италију.

“Пријатељи Дечана” ангажовали су уметника Милана Милосављевића на осликавању мурала у 12 средина на Косову. Први мурал са ликом Новака Ђоковића осликан је у Ораховцу, а у истом граду су осликани и отац Харитон и Стефан који су киданповани и убијени непосредно након ратних сукоба на Косову.

У Штрпцу је, поред лика др Соње Ракочевић, осликан и лик великог руског књижевника Фјодора Михаиловича Достојевског. Ово је његов други мурал посвећен Достојевском. Први је осликан на згради Културног центра “Чукарица” у Београду.

Др Соња Ракочевић (47) преминула је на Божић прошле године од последица коронавируса на београдској клиници “Др Драгиша Мишовић”. Сахрањена је у порти манастира Светог Димитрија у Сушици.

Извор: Радио КиМ

Са благословом Епископа ваљевског Г. Исихија, у сали црквеног дома у Обреновцу при храму Силаска Светога Духа на Апостоле, у сарадњи са Институтом за трансфузију крви града Београда и Црвеног крста из Обреновца, 19. марта 2022. године одржана је прва акција добровољног давања крви. Братство храма је заједно са верним народом после свете Литургије приступило добровољном давању крви. Посебно радује што се овој акцији одазвао велики број верника.

Извор: Епархија ваљевска

Поводом недавне посете Епископа хвостанског г. Јустина Канцеларији за борбу против дрога Републике Србије, гост емисије „Будимо људи“ Радија „Слово љубве“, у суботу, 26. марта 2022. године, у 11 часова, биће г. Милан Пекић, директор ове Канцеларије. Разговараћемо о активностима и пројектима Канцеларије за борбу против дрога, као и о сарадњи са организацијама цивилног друштва које се у оквиру своје надлежности баве проблемом злоупотребе опојних дрога, а посебно ћемо представити будућу сарадњу са Српском Православном Црквом.

Извор: Радио "Слово љубве"

Секретар Верског добротворног старатељства јереј Владимир Марковић посетио је са Милосрдном секцијом Основну школу „Антон Скала“ и даривао децу светосавским пакетићима, известио је ВДС на инстаграму. Подсећамо, ову школа је основана 1964. године и прва је на Балкану специјализована за децу са аутизмом.

О. Владимир је разговарао са директорком школе Наташом Севић Станковић, педагогом Ксенијом Сулејмановић и вероучитељем Сергејом Попратњаком о прилагођавању наставе и активности деци са аутизмом. Током разговора директорка се сетила низа лепих анегдота са екскурзија када су се деца увек искрено радовала посетама црквама и манастирима. „Они изузетно лепо реагују на иконе и црквену музику, па је то окружење једно од ретких где се осећају сигурно и слободно да се опусте и изразе. Ово је оно што, упркос готово немогућој вербалној комуникацији са децом, олакшава да се до деце продре и пренесе суштина хришћанске љубави кроз радост песме и молитве“, објаснио је вероучитељ Сергеј.

 

Извор: ВДС АЕМ СПЦ инстаграм

Радио Златоусти Српске православне епархије шумадијске са благословом Његовог преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована и уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије организује у уторак, 12. октобра у крагујевачкој Богословији „Свети Јован Златоусти“, Стручни скуп под називом: „Стратегија верских медија у управљању друштвеним мрежама за потребе остваривања јавног интереса у информисању са посебним освртом на кризне ситуације.“

Своја излагања на задату тему изнеће ђакон Александар Савић управник Центра за проучавање савремених технологија Српске православне цркве који ће говорити о наступима верских заједница у медијима – где су грешке и како их побољшати, проф. др Растко Јовић, са Православног богословског факултета у Београду са конкретном темом: „Медији и слика сукоба у Цркви“ и Сузана Миличић, директорка ПР агенције „Контакта“ која ће говорити на тему: „Традиционални медији и друштвене мреже – сарадници или супарници“.

На Стручном скупу учествоваће представници из 17 медија православне, римокатоличке и исламске вероисповести.

Извор: Епархија шумадијска

Историја древна српске земље Зете од најдавнијих времена прожета је многобројним народним предањима о нашим највећим светитељима – светом Јовану Владимиру, светоме Немањи – у монаштву Симеону Мироточцу, светоме Сави Немањићу, светоме Илариону Зетском ученику Савином и првом зетском епископу, светоме Евстатију Превлачком, светоме Стефану Штиљановићу и многим другим српским духовним светионицима старе и древне српске Диоклије. Једно од тих дивних предања везано је и за родоначелника светородне лозе Немањића, великог српског жупана рођеног у Зети тј. данашњој Подгорици која се тада зваше Рибница, потоњег ујединитеља српских земаља – светога Стефана Немању.

Ради се о дивној и дирљивој причи која је са колена на колено преношена и чувана кроз народно предање, те је тако остала запамћена у Црмници, тачније у црмничком селу Орахову, покрај Вирпазара. А све је почело и све се открило једном славском Светом Литургијом и постлитургијким саборовањем.

Наиме, бејаше то 22. маја 1997. године, на дан славе Манастира Орахово, после Свете Литургије. Окупио се бејаше не мали народ Божији око ораховачке светониколајевске и немањићке светиње, митрополита Амфилохија и игумана Манастира Доњи Брчели оца Григорија, који је у Црмници Богу и народу служио и у најтежим деценијама комунизма. Као послушник Цетињског Манастира, са старим и мирјанским именом Предраг, заједно са садашњим монахом др. Павлом (Кондићем), тада послушником Добрицом, чтецирао сам на Светој Литургији. После Литургије владика цетињски Амфилохије је мени и послушнику Добрици, пред целим народом дао благослов за монашење, које је уследило на Петровдан исте 1997. године. Тада ме је, што је за мене било још веће изненађење и чудо,  митрополит Амфилохије пред целим народом  одредио да бринем о обнови те древне преднемањићке и немањићке светиње рекавши – „Ево вам новог игумана манастира Орахово. Чим га замонашимо шаљем га у овде у Орахово“.

На неки начин и задивљен и зачуђен изненадним дуплим благословима кренуо сам онако радостан око две ораховачке цркве, једне из 10. а друге са темељима из 13. века која је касније, у 17. веку, обновљена и фрескописана. Кренух, чисто да мало обиђем терен и околину. Пута, воде ни струје у манастиру тада није било. Није било ни конака за живот монаха. Стара Бољанова црква светог Јована Крститеља, названа по локалном феудалцу и ктитору Ивану Бољану, из десетог века, једва се видела од густог шипражја. Новија црква посвећена преносу моштију светога Николе, која своје темеље има из доба светога Саве Немањића и која је обновљена у 17. веку, била је веома запуштена. До манастира се стилазило само уском и стрмом козјом стазом кроз густу шуму и још гушће шипражје.

У свој тој радосној постлитургијској атмосфери један од најстаријих Ораховљана, чијег се имена више и не сећам, свима нам је испричао једну дивну и потресну причу о родоначалнику светородне династије Немањића – светоме Стефану Немањи. Причу која је у народном памћењу тог краја остала жива до наших дана. Све је кренуло тако што сам сео на један повећи камен изнад Бољанове цркве и усхићен гледао у лепоту Ораховачког поља кроз које је протицала Ораховачка река, после чега је српска старина из Црмнице кренуо да казује само један мали фрагмент дирљиве историје тог свештеног места и села Орахова:

„Е видиш дијете, све ти је ово лично Немањина ђедовина. И он је једном приликом, тако као и ти, седео на камену поред Бољанове цркве и гледао у ову Божију лепоту“.

Искрено, сви смо по мало били у чуду, иако се из историје зна да је свети Стефан Немања рођен у средњевековној Зети, у граду Рибници, на ушћу Рибнице у Морачу, тј. у данашњем центру Подгорице. Зато се тај део главног града Црне Горе и данас назива Немањина Обала а стара тврђава Немањин Град. Зна се и да му се отац Завида такође родио у Зети или старој Диоклији и да је једно време био један од удеоних властелина у Рашкој.[1] Ова нас је прича ипак пријатно изненадила, јер иако је из историје познато да постоји блиска родбинска повезаност наших древних српских династија из Диоклије тј. Зете, Рашке и Травуније, још од времена светога српскога кнеза Јована Владимира[2], никада до сада ни један од наших историчара или путописаца није тачно локализовао неко сеоско имање као бар један мали део директне дедовине светог Стефана Немање. Али, Бог је желео да истина не остане сакривена. Посебно у то бурно време великих националних, међупартијских и унутрашњих превирања у Црној Гори када су многи црногорски политичари и квазиисторичари почели народносно одвајати један јединствени српски народ и наше српске династије Немањиће, Вукановиће и Војисављевиће.

Заинтересовани овом причом старог Ораховљанина запитасмо га да нам тачније објасни његове речи. А он, замишљен и загледан у лепоту котлине села Орахова сталожено, али уједно некако и поносито, настави:

“ Стара је то прича браћо. Стара колико и ово село и наш свети српски владар и ујединитељ Немања. Причали су још наши стари да је једном приликом велики Немања дошао на ово свето место и сео на један камен покрај ове Бољанове цркве и као и ми данас гледао у љепоту Орахова. А Орахово од давнина беше дедовина Немањина и лична његова земља коју је од својих старих наследио. Тада светоме приђоше неколицина његових велможа и замолише га да им подари део његове дедовине. Немањи се наравно такав предлог уопште није допао, па им је рекао: „Браћо моја, честите велможе, дедовина се не поклања“. Но, велможе и његови верни следбеници у многим ратовима бијаху упорни, па му после дугог мољења на крају рекоше: „Не тражимо ми теби честити наш господаре неку велику земљу већ по једно мало парче, само да би смо се могли подичити да имамо један, макар и мали, делић Немањине дедовине. Ваљда смо толико заслужили својом верношћу и теби и српској држави“. Ни овај се предлог никако није допао светоме Немањи и он их поново одби уз пређашње речи: „Верне и честите војводе моје, дедовина се не даје“. Но, они бејаху веома упорни, стално га изнова молећи да им поклони неко, макар и најмање и најлошије парче ораховачког поља, тек толико да би се могли поносити да су се удостојили добити део Немањине дедовине. После дугих и дугих молби, не желећи да своје верне великаше растужи, Немања на крају ипак попусти и даде им по неке мале и најнезнатније делове своје дедовине у селу Орахово. Великаши се његови због тога веома обрадоваше а Немањи дође нека туга у души, те их на крају замоли да га оставе самога са својом послугом. Великаши га одмах послушаше и отидоше из Орахова а свети Немања остаде сам са својим слугама и тужним мислима у срцу, стојећи крај Бољанове цркве. Растужен што је попустио својим војводама и што им је поклонио ма и најмањи део своје дедовине, он скрхан тугом седе на један камен загледан у ораховачку питомину и лепоту његове дедовине. И топле сузе светога Немање потекоше низ његове образе и почеше квасити камен на коме је седео, јер никада му није било жао поклањати земљу својим великашима, али никада није дао ни педаљ своје дедовине. Но, данас, макар и у најмањем делу, он је попустио. И остаде дуго и дуго тога дана свети Немања – родоначалник династије Немањића, са сузним очима загледан у лепоту и питомину своје дедовине у Орахову. Остаде све док молитвом Богу и топлим сузама не умири своју душу, седећи на камену крај Бољанове цркве.“

Игуман Петар (Драгојловић)

https://www.cudo.rs/игуман-петар-драгојловић-сузе-немањ/

Данас је у школском дворишту ОШ „Ђура Јакшић“ у Шарговцу (Бањалука) одржан помен за настрадала 52 ученика ове школе који су зверски убиле усташе 7. фебруара 1942. године и  служена Св. Литургија у храму Св. Георгија у Дракулићима. Овај тужни дан обележили су ђаци и њихови наставници и учитељице цртежима, песмицама и лирарним саставима. Слике нам је послала учитељица Јована Брнић.

Њихове радове и причу о покољу деце проследио нам је прота Ненад Андрић из Ваљева уз речи „Црство им Небеско међ’ анђелима!

Тог дана 7. фебруара пре 79 година, како је записано и у Википедији, усташе су извршиле  масакр у бањалучком крају у селима  Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и у руднику Раковац. Град Бањалука се у том периоду налазио у средишту Независне Државе Хрватске, на чијем челу је био Анте Павелић. Програм НДХ, који је изнео Миле Будак, извршен је са задатком да се очисти Хрватска од Срба и то „убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине“. Злочин у овим насељима представља највећи покољ у Европи,  у само једном дану. Усташе су тог кобног дана убиле више од 2.300 српских цивила, од којих 551 деце. Војно способни мушкарци били су у заробљеништву.

Починиоце овог покоља предводио је капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића, а све је испланирао ранији усташки стожерник, др Виктор Гутић. Извршиоци су били усташе из Загреба и Бање Луке, потпомогнути диелом домаћег хрватског становништва. У покољу је између осталог кориштен и србомлат.

Учитељица, Добрила Мартиновић, после рата је дала драгоцијену изјаву Лазару Лукајићу, који је написао и књигу. У њој је записано:

“У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци…

Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дјете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је љепушкаст и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Њемачкој и на тај начин преживио рат.

Фратар је нежно прихватио дјете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом, учитељицом и усташама. У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута дјеца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: ‘Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједим и разрјешити свих греха.’

Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску дјецу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску дјецу. У дворишту је, на утабаном снијегу, укруг поставио усташе, па наредио дјеци да трче поред њих. Како које дјете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва дјеца нису поклана.

https://tamodaleko.co.rs/spomen-na-decji-jauk-u-banjaluci-1942-godine/

Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове.

Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога. олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

https://www.facebook.com/ivanzru/posts/10220284798062604?__tn__=-R