Први православни каубој Лари Ангијер и још четрдесетак Американаца из Џексона, Питсбурга и Сан Дијега провели су недавно десетак дана у Србији и региону, обилазећи српске светиње. Потомци Срба који су почетком 19. века, у време „златне грознице”, кренули на Дивљи запад, надалеко су се прочули експлозивним начином на који прослављају православни Божић. У Џексону, граду у Калифорнији, после литургије, пуцњавом из кратких и дугих цеви обзнањују рођење Христово, а како је фотограф Лари из тих крајева, заинтересовало га је ко су ти момци који се са једнаком страшћу моле и пуцају. Ваистину, жестоко!

Тако је Лари, оригинал Американац, истражујући потомке српских досељеника, завршио у реци, где га је у православље превео старешина Цркве Свети Сава Марко Бојовић. Кум на крштењу био му је иконописац Милоје Милинковић, који је осликао цркву у Џексону.

Није Лари, крштено Лазар, први пут у Србији. Својим објективом већ је направио велики број антологијских слика српских цркава и манастира, објављујући их у бројним публикацијама у САД. Али ово путовање било је посебно. Са свештеником који га је бућнуо у реку у Џексону, поменутим Марком Бојовићем, оцем Брацом Кршићем из Сан Дијега и још 40 Американаца који су примили православље, ове године, када Српска православна црква прославља осам векова самосталности, обишли су светиње у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. У госте их је примио, у свечаном салону Патријаршије, патријарх српски Иринеј. Био је то више него срдачан сусрет, као када деца дођу да посете родитеља кога дуго нису видела. Хиљаде километара раздаљине брзо нестану у разговору, јер време сусрета је кратко, а настоји се да се што више каже. Неколико дана касније патријарх је са сарадницима отишао у Сирију.

Американци су кренули ка Опленцу, Жичи, Студеници, па преко Дрине и Вишеградског моста стигли до Андрићграда, Сарајева и манастира Тврдош. Стотине километара прешли су наши Американци, памтећи речи публицисте Винсента Росија. И он је Американац који је примио православље. Наиме, обишавши светиње у Србији, а посебно на Косову и Метохији, Роси је рекао: „Србија је мала земља само по географском простору који заузима.”

Ла­ри Ан­ги­јер

Дочекивали су домаћини госте из Џексона хлебом и сољу, као да су род рођени. Истине ради, то заиста и јесу. Увече, у манастирским конацима, сабирали су се утисци, причале приче, размењивали видео и фото записи. Колико је познато, Лари, или по српски Лазар, који слави славу Светог Севастијана Џексонског, није палио логорску ватру. Група поклоника упознала се са духовношћу и културом земље и народа из којег је потекао син српских досељеника из Рисна, преподобни архимандрит Севастијан Џексонски (Дабовић), први српски православни монах рођен на тлу Америке.

Познат међу досељеницима, али и у матици, као „отац српског православља у Америци”, био је заслужан за оснивање неколико српских цркава у Сједињеним Америчким Државама. Биле су то наше прве богомоље на новом континенту. Утемељитељ православља на америчком тлу, Дабовић је у сећању Срба у САД остао због апостолског, мисионарског и књижевног четрдесетшестогодишњег рада.

Подаци кажу да је Севастијан крстио више људи од било ког свештеника западне хемисфере. Свети Николај (Велимировић), који је био његов велики пријатељ и сахранио га у манастиру Жича 1940, назвао га је „безгрешним човеком” и „највећим српским мисионаром модерних времена”. Необично је да се нико од великих српских редитеља није сетио да о првом монаху СПЦ и српским копачима злата на Дивљем западу сними велики филм.

Учешће у литургијској заједници у манастиру Светог Василија Острошког и боравак у Острогу испунили су душу православних Американаца. „Стајати поред живог светитеља и целивати његове нетљене мошти – каква је то божанска снага”, казао је Лари. Како описати сусрет са руком Светог Јована Крститеља на Цетињу? „Прођеш свет и све континенте, а ни слично не видиш”, помислио је.

На крају, или на почетку, јер изгледа да је Косово и Метохија почетак свих почетака, или крај свих крајева, како једнако говоре и наше душе и велике силе, ходочасници из Америке обишли су манастир Дечани и Пећку патријаршију.

Пред кивотом Светог Стефана Дечанског ређају се молитве за православни род и васцели свет. Пећка патријаршија, отворена за свакога ко је на боготражитељском путу, примила је и ову децу америчког континента, макар и накратко, под своје скуте.

Како изгледа Косово и Метохија данас, за Ларија и 40 Американаца? Више албанских застава него било чега другог, приметили су у чуду, јер у Сједињеним Државама сви се клањају само једној застави – америчкој. За Ларија је несхватљиво клањање барјаку неке друге државе. Узгред, за разлику од Стејт департмента, православни каубој Косово сматра делом Србије. Штета је што се, поред фотографије, не бави и политиком.

Цела ова година је јубиларна за нашу Цркву. Шта мислите о смислу јубилеја уопште и посебно везано за овај наш овогодишњи?

Сматрам да јубилеј једне Цркве, посебно овај какав је аутокефалност, као циљ треба да има служење помесном и саборном јединству; у супротном, аутокефалност постаје циљ за себе и страна је сврси постојања Цркве и укупног црквеног устројства. Јединствена особеност светковања црквених јубилеја је у њиховој духовно-благодатној компоненти која је, пак, најочигледнија у литургијском сабрању. А богонадахнути и далековиди Свети Сава нам је предао не просто некакву „каноничност“ него веру крста и васкрсењa. Стога је у величанственој Жичкој Беседи о правој вери 1220. године на Сабору у првопрестолној цркви у Жичи рекао пастирима и пастви својој: „Зато, чеда моја богољубљена, треба да чинимо дела вере у Христу, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада!“ Наши сународници у Америци ове године састављају празничне химне које претачу у музику, нове иконе Светог Саве се иконопишу и постављају ради поклоњења – урадили смо и две фреске које осликавају чин додељивања српске аутокефалности – држе се и свечане академије. На овај начин сваки члан Српске цркве може да искаже поштовање према великом јубилеју. Како је истакао Епископ браничевски Игњатије, „феномен самосталности израста из природе Цркве која подразумева заједницу са свим помесним Црквама, због чега је труд Светог Саве у вези са постизањем самосталности потпуно складан са древним црквеним поретком“.

Какве су биле црквене прилике у Византији у време добијања Српске Аутокефалије 1219. године? Које су то околности довеле до аутокефалије Српске цркве?

Српска држава је у црквеном смислу до почетка XII века традиционално и већим делом потпадала под Охридску архиепископију (у чему се слажу Б. Гардашевић, Ј. Калић, Сава Вуковић, Б. Ферјанчић и др.), а Савина мисија у Никеји се збила у време антагонистичког односа између Никејског царства у Малој Азији и Епирског царства на Балкану. У том смислу, по речима нашег каноничара о. Благоте Гардашевића, „Свети Сава је морао употребити много труда и вештине да добије аутокефалију Српске цркве и поред свих других околности које су му ишле на руку“. Тадашњи поглавар Охридске архиепископије, Димитрије Хоматијан (или Хоматин, 1216-1234), био је незадовољан патријарашким поступком у Никеји из 1219. године где је Сава ишао по аутокефалност, те је маја 1220. године по скопском митрополиту Јовану упутио једно оштро писмо српском архиепископу Сави. Протекло је неколико година до његовог протеста Васељенском патријарху Герману II када се жалио због ненајављеног упада од стране Никејског патријарха у ствари његове Цркве (хиротонија Бугарског архиепископа у Никеји, који је такође потпадао под јурисдикцију цркве Охрида). Хоматијан је инсистирао на „антиканоничности” сваке једностране интервенције Васељенског патријарха на јурисдикцију аутокефалне архиепископије Охрида. Међутим, Хоматијан суштински није био у праву. По дотадашњој пракси, једино су аутентични носиоци царске власти имали потврђена права у односу на канонски идентитет архиепископије Охрида и на избор њених архиепископа. С друге стране, иако поглавара Охридске архиепископије није бирао синод Архиепископије, нити синод Патријаршије, него га је постављао сам цар, чињеница да га је посвећивао цариградски патријарх (што и Б. Гардашевић признаје) ипак сведочи да Охридска архиепископија није била неко страно тело у склопу византијске империје. Свети Сава је врло добро проучио канонско предање и, како истиче Епископ Атанасије Херцеговачки, одлично је знао „да су Српски простори на терену канонске јурисдикције Цариградске, Мајке Цркве за нас Србе“. Другим речима, територија јесте потпадала под Охридску архиепископију, али је Никејски патријарх ипак имао за право да самостално постави Саву и дарује му аутокефалност. Зашто? Због тога што Охридска архиепископија није у суштини била независна, будући да, између осталог, њен синод није бирао сопственог архиепископа, већ га је постављао цар.

Шта је био кључни фактор за Светог Саву у тражењу аутокефалности?

Мислим да је предност над свим питањима која прате овај чин тада имала пастирска и мисијска димензија коју је имао у виду Васељенски патријарх на основу мишљења Саве Немањића: у српским областима је већ сасвим била сазрела ситуација за нове и свеже импулсе живота који су се могли испољити само у контексту аутокефалне Цркве. Сви предуслови су били испуњени укључујући ту и улогу цара, јер су, како истиче Сима Ћирковић, „промене у ранговима црквених средишта, границама дијецеза итд. биле, заиста, у надлежности царева“. Осим тога, предострожни Патријарх Константинопоља Герман II је желео да предупреди да те области потпадну под римску катедру са којом он није био у општењу (од 1054). Скупа са васпостављањем власти над тим областима уклоњена је и могућност да Србија потпадне у орбиту латинске цркве. У том смислу, слажемо се са гледиштем српских историчара да су, у светлу канонских норми, чинови хиротоније Светога Саве и аутокефалије у Никеји сасвим легитимно изведени. Иначе, као занимљив изузетак, Б. Ферјанчић је у својим истраживањима лоцирао догађај у 1220. годину према новој хронологији првог Савиног пута у Никеју и повезивања његовог боравка са радом сабора епископа за Ускрс 29. марта те године.

После пада престонице у четвртом крсташком рату 1204. године Никеја је постала државни и црквени центар за све оне Византинце који су били потиснути из Цариграда. О томе пише Г. Острогорски објашњавајући у којој мери је пад царства 1204. године уздрмао византијско схватање света и довео у питање успостављени овоземаљски taxis. Управо то је наглашавао и Димитрије Хоматиjaн у свом писму Никејском (тј. Цариградском) патријарху Герману, правдајући своје крунисање Теодора Анђела. Царство је несумљиво било подељено. Истовремено, међутим, и Никејско царство и Епирска деспотовина постали су центар византијског окупљања, па Острогорски закључује да је „крајњи циљ обе византиске државе био је повратак Цариграда и успостављање старог Византиског царства“. Често се заборавља да је управо Епирска деспотовина ослободила Македонију и Тесалију од латинске краљевине 1224. године.

Какве елементе је садржавао чин аутокефалије? Реците нам нешто о значају аутокефалности из канонске и еклисиолошке перспективе.

Тај никејски догађај од историјског значаја за будућност Српске Цркве, садржи следеће елементе: а) Саву је за архиепископа хиротонисао патријарх Манојло, одлуком никејског синода, а уз одобрење самог цара (уз присуство архиепископа, митрополита, епископа и свештенства); б) Српској цркви је вољом Цариградске патријаршије дарована самосталност (аутокефалност), на основу чега су све будуће српске архиепископе, поглаваре цркве, могли да бирају и хиротонишу њихови епископи, не тражећи за то сагласност константинопољског патријарха; в) уважена је воља дела цркве који тражи аутокефалију (српска држава); г) мишљење и воља (пристанак) до тада надлежне Охридске архиепископије је заобиђено; д) за аутокефални статус дат је само један услов: византијског патријарха је у српским црквама приликом богослужења требало спомињати као првога (главу) пре свих других епископа.

Питање „каноничности“ или „неканоничности“ сваког додељивања аутокефалности је проблем који не престаје да занима историчаре, али њега треба сагледати из другачијег угла. Уколико „каноничност“ користимо у смислу мишљења, рецимо, Епископа Атанасија Херцеговачког да ни цар нити било који епископ не би смео да интервенише по туђим црквеним областима, епископијама, јасно је да би таквим упливима била нарушена посебност и саборно-католичански карактер месне епископије. Међутим, тај први, суштински канонски „слој“ Предања не може се посматрати независно од историјског живота Цркве, тј. потоњег канонског предања историјско-еклисиолошког развоја. О том развоју живог канонског предања врло аргументовано пише поменути Епископ Атанасије у својим студијама. Спој та два канонска слоја или приступа помогао је да се изађе у сусрет црквеним али и културним потребама православног народа у областима Срба. Уосталом, 3. канон Трећег Васељенског сабора („да свакој области буду сачувана чиста и неповређена она од почетка и издавна припадајућа јој права, сходно од старине устаљеноме обичају“) даје саборну меру али и путоказ за аутокефалију наше Пећке патријаршије и свих осталих Аутокефалних цркава.

Шта је тачно замерао Димитрије Хоматијан?

То је врло занимљиво питање. Интересантно је да Димитрије Хоматијан – чији архијерејски ауторитет, због специфичности Охридске архиепископије, није имао до краја јасне црквено-канонске границе – није сасвим узео у обзир ону темељну еклисиолошку перспективу Цркве, јер се најпре жалио наводећи разлоге који очигледно спадају у онај други „слој“ канонског предања. У свом синодском писму од 8. маја 1220. године, осим канонских и историјских аргумената, Хоматијан је истакао посебно политичке аргументе: оспоравао је постојање (аутентичног) царства које би једино имало права да предузме и санкционише такав чин. Треба разумети да Хоматијан није спомињао историјско-политички положај Србије, него је износио примедбе канонске и политичке у погледу византијског предања. Проучавајући Хоматијанова писма (у његовим сабраним делима Demetrii Chomateni, Ponemata Diafora, изд. G. Prinzing, Berolini et novi Eboraci 2002) сажео сам његове приговоре на следеће: а) у Србији већ постоји епископско-епархијска структура; б) Сава је могао, да је хтео, затражити и добити епископску хиротонију од постојећег епископа у Србији; в) Савино рукоположење је било на уштрб постојећег црквеног поретка; г) Савиним постављењем дошло је до дуплирања јерархије. Мој је закључак да никаква некритичка рехабилитација ставова Димитрија Хоматијана о „неканоничности“ добијања самосталности Цркве у српским и приморским земљама није могућа. 

Може се рећи да – чак и да су неки од Хоматијанових приговора начелно тачни – остаје темељна чињеница да и у случају да му се Сава обратио он не би могао (а ни хтео) да додели аутокефалију Српској цркви. То је могло да се догоди само у Никеји. У том смислу, у праву је био Б. Гардашевић када је тврдио да иако се Српски народ почетком ХIII века налазио у саставу Охридске архиепископије на питање да ли је она могла дати самосталност цркви Св. Саве следује негативан одговор: „Охридска архиепископија није могла дати самосталност Српској цркви стога што аутокефалију једном делу своје територије може дати само потпуно самостална, аутокефална мати црква“.

С друге стране, сматрам да критички став према Димитрију Хоматијану не треба да носи одлике идеолошке полемике са њим. Пример са његовим тумачењем каноничности Савине хиротоније опомиње теологе да буду веома пажљиви у избору аргумената у прилог тезе коју заступају (a она правилно гласи: аутокефалија је 1219. добијена канонски), пошто аргументи који се могу оборити (попут оног: није тачно да је охридски архиепископ тада био надлежан) неће, додуше, логички гледано, оборити и саму тезу (ово значи да чак и ако је охридски био надлежан и као такав тврдио да је Сава аутокефалију добио неканонски, то што је он надлежан још увек не значи и да је Сава неканонски), али ће је, психолошки гледано, учинити сумњивом и неприхватљивом. Боље је не приказивати априори погрешном супротну нам тезу (аутокефалија није била канонска јер Охридски јесте био надлежан), него је треба узети и сагледати у њеном најозбиљнијем виду, и притом аргументовано објаснити да то што јесте тада био надлежан, није било довољно да може да изађе у сусрет потребама спасоносне мисије у српским земљама; уз то, над његовом надлежношћу је стајала чињеница да је цар имао право не само да Српској цркви додели аутокефалију, него чак и да укине Охридску архиепископију.

Да ли је и Васељенска патријаршија у Никеји добила извесна права на српским областима?

Давање аутокефалности Српској цркви ће бити тек први корак у процесу током кога ће Патријарх Герман ΙΙ (1223-1240) поступно успети да поврати патријарашка права на епархије унутар Епирске деспотовине које су јој својевремено биле одузете (нпр. неки делови српских земаља су били одузети од Драчке митрополије којој су раније припадали). С обзиром на византијску канонску традицију, то је било неопходно и легитимно. Шта је тачно добила Никеја? Најпре, повраћај угледа и ширење културног утицаја. То истиче Г. Острогорски који, ослањајући се на Доментијана, напомиње да се име Никејског патријарха од тада спомињало по српским црквама као резултат српског признања врховних права никејског патријарха, од кога је српски архиепископ примио посвећење. По питању тога шта су те одлуке подразумевале у погледу права, знаменити Д. Оболенски између осталог истиче: „иако је обавеза да се спомене патријарх de jure умањивала аутокефалност Српске цркве, није јој у ствари много наудила: Српској цркви дата је пуна административна и правна сувереност као и неограничено право да бира и хиротонише своје архиепископе и друге епископе“. Стога је Б. Гардашевић у праву када каже да је Свети Сава „добио највише што се у оно време могло добити“. 

Недавно је Епископ Атанасије објашњавао да је Свети Сава битно помогао не само своме народу и младој српској држави, него и, због латинске крсташке окупације Цариграда, и у Никеји пресељеном византијском царству и исељеној Цариградској патријаршији, као канонски надлежној за просторе српских и приморских земаља, због чега Васељенски патријарх Саву шаље, бележе биографи, „у сву васељену, у области мога светитељства (=јурисдикцију Цариградске Велике Цркве) да има област (=власт) по моме начину“. Овим речима се показује да је Савин акт обраћања Никеји био, каже Атанасије, „не само политички, него и канонски исправнији, наспрам претензија и латинског псевдопатријарха из Цариграда и локалних сепаратних тенденција Хоматијана Охридског и епирског владара Теодора Анђела“.

Какве су шире, да кажемо културне, последице добијања аутокефалности?

Подсетимо се да су повељом цара Василија II (које је он издао Охридској цркви почетком XI века) Охридском архиепископијом обухваћене углавном епархије (основане или постојеће) на терену средишне Србије. Историчари истичу да се Рашка епископија постојано јавља у пописима Охридске архиепископије, што свакако указује на интерес царства да брани духовна права те важне црквене заједнице. На основу те црквене организације, Рашка (држава) је већ тада ушла у византијски културни круг. Како истиче историчар Љ. Максимовић, тиме је коначно било окончано дуго раздобље колебања између Рима и Цариграда, тако карактеристично за верске прилике раних српских држава. 

Д. Богдановић је наглашавао да је Српски народ потпадао под епископије Охридске архиепископије: у Нишу, Расу, Призрену и Липљану, а неко време и под грчком митрополијом у Драчу, као и под латинском јурисдикцијом. Дакле, био је то простор врло значајан у културно-цилизацијском и геополитичком смислу. Како истиче Ј. Калић, у току своје дуге владавине (1166-1196) Стефан Немања је уско сарађивао са грчким архијерејима, посебно с епископом у Расу, тако да „без његове сагласности, односно одобрења надлежног епископа Охридске архиепископије, није могао градити цркве у Топлици на тако важном српско-византијском подручју“. Истовремено, не заборавимо да су српски средњевековни владари од Немањића па надаље поштовали Римску цркву и давали слободу њеној организацији и раду на својој територији. Еклисиологија Светога Саве почива на истим темељима као и схватање Цркве код словенских Апостола Светих Кирила и Методија. По речима Епископа Атанасија Херцеговачког који је међу српским јерарсима највише проучавао његово дело, Свети Сава је добро знао да не треба апсолутизовати ниједан историјски стадијум процеса црквеног организовања тако да он није сматрао Цркву Христову у свом народу за „дар“ или „својину“ Цариграда или Рима, нити само за правну организацију којој командује или пресуђује неко изван или изнад саме реалности пуномоћне епископалне Цркве, носиоца пуноће апостолности, саборности, правоверја, благодати, заједништва Духа Светога.

Да ли постоје нека конкретна нова историјска истраживања која би могла да подупру становиште о „неканонском“ стицању аутокефалије? Имам у виду један Ваш интервју у коме сте употребили израз „неканонски“.

Сумњам да би икаква нова сазнања могла да измене важећу слику. У том интервјуу, пак, говорећи о грандиозном делу Светога Саве, „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља“, за Српску цркву и њен народ – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са предвиђеним условима икономисања светим канонима, са предањем Цркве, и уз прилагођавање потребама времена – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. То је могло изгледати двосмислено, али природа тог разговора уживо је била таква. Колико разумем, забуну је могао изазвати исказ да је у догађају 1219. године „игнорисана канонска ситуација“ те да је то био „неканонски“ чин. Међутим, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода. Речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног. У мом контексту, то се односило на одсуство канонске акривије будући да том приликом надлежни месни епископ, како нам говоре историјски извори, није сасвим консултован. Но, да бих отклонио сваки неспоразум, тврдим да је поступак тадашњег Васељенског патријарха у потпуности одговарао духу тадашњег канонског предања у Византији. Уосталом, на моју иницијативу и сугестију је у неколико храмова у западној Америци, пре више година, осликана фреска на којој је приказан чин додељивања аутокефалности у Никеји, што је можда и једино иконично представљање тог историјског догађаја. Иконописцу Александру Живадиновићу сам указивао које елементе треба да садржи та фреска у храму Светога Саве у Лос Анђелесу. Поред тога, управо поводом јубилеја аутокефалности, уредио сам монографију на 1000 страна о Српском хришћанском наслеђу Америке (1815-2019). Та књига сведочи пред свима у Америци о настојањима наших предака да на овом простору установе не само многе парохије него и прву Српску Америчко-канадску Епархију за „нови“ континент чиме је у овим областима живот Цркве узведен на предањски епископски и епархијски ступањ. У лику епископа Мардарија Ускоковића, првог српског Епископа на овом континенту, на најлепши начин је заправо овенчано дубоко саборно стремљење наших предака досељених у Нови свет.

Православну веру и духовно наслеђе у нашем народу називамо светосављем. Како се на простору Западноамеричке епархије обележава овај јубилеј везан за Светога Саву?

У мојој епархији је лик и живот Светог Саве утиснут у парохијски живот. Рецимо, најстарија српска парохија и храм у Америци налазе се у мојој Епископији у калифорнијском градићу Џексону. Када су се наши исељеници одважили на нимало лак корак одласка у туђину, не стрепећи од неминовних потешкоћа, имали су дубоку веру у свој црквени православни идентитет и чојствено отачко наслеђе. Осећали су и знали да оданост Цркви и непосустала борба за изграђивање заједнице и уграђивање у њен организам далеко надмашује личне интересе и аспирације. Брижљиви према, из српског завичаја наслеђеној, свести о значају слоге и светосавља, саборовали су наши преци, у почетку врло често и у заједничким парохијима са православном сабраћом Русима и Грцима, остајући отворени да сведоче јеванђелску љубав према свим новим иноверним суседима. Сложени услови црквеног живота у Америци навели су наше црквене прваке да обједине и оснаже црквене заједнице избором првог Епископа за Канаду и Америку. Та прва етапа трновитог пута ка црквеном јединству, за коју су снажно везанa и имена Светога Николаја Жичкога, Мардарија Ускоковића и Севастијана Дабовића, свој диван плод изнедрила је управо у последње време, потпуним превладавањем преосталих административних неусаглашености наших Епархија. Поред многих других, пре свега Богу знаних трудбеника на том благочестивом делу, треба истаћи заслуге Св. Варнаве Хвостанског (Настића). Управо објављена монографија је сведок тог историјског и духовног подвига у духу Светога Саве. 

За даље јачање и утврђивање нашег црквеног живота и сведочења неопходно је кроз саборно општење пројављивати јединство свих Православних, због чега однедавно Епископи свих православних народа у Америци заједнички делају у јединственом Епископском сабрању за Северну Америку. Нека би нас све заједно прослава аутокефалности коју обележавамо подсетила на прегалаштво предака и упутила свештеном циљу јединства Цркве.

Разговор водио протопрезвитер Братислав Кршић

Извор: https://serborth.org/04052019.html

Јутарњу службу са акатистом Пресветој Богородици служио је протојереј-ставрофор Ненад Михајловић, старешина храма, уз саслуживање свештеника из Беча. За певницом су појали свештеници братства храма Светог Саве. Након богослужења, отац Димитрије, игуман манастира Тумане, одржао је предавање на тему: „Свети Зосим и Јаков Тумански – чудотворци и исцелитељи“

Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. године у селу Кушићи надомак Ивањице. Успешно је завршио и стекао два доктората у Француској, а затим је напустио службу и световни живот и дошао је код светога владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања, Владика га је примио. Као монах строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Никада није легао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости. У току рата, живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању, сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године.

О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку. Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију. У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­не. Ве­ли­ко на­род­но по­што­ва­ње све­тих Си­на­и­та кроз ве­ко­ве ни­ка­да и ни­чим ни­је би­ло уз­др­ма­но. Иако без мно­го исто­риј­ског, они су иза се­бе оста­ви­ли ја­сно ду­хов­но све­до­чан­ство, по­твр­ђе­но љу­ба­вљу вер­но­га на­ро­да ка све­ти­ња­ма у ко­ји­ма по­чи­ва­ју и чу­де­си­ма ве­за­ним за њи­хо­ве гро­бо­ве и мо­шти. На за­се­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не до­не­та од­лу­ка да се у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уне­су име­на све­тих Си­на­и­та и то де­ве­то­ри­це, ме­ђу ко­ји­ма и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Ту­ман­ског. Ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је па на да­ље име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста.

СУБОТА, 24. март 2018. год.

П р о г р а м:

18,00 час.—Вечерње богослужење

18,30 час.—Предавање на тему

«Клони се од зла и чини добро“ (Пс. 37,27)

После предавања, разговор са духовником

НЕДЕЉА, 25. март 2018. год.

10,00 час.—Св. Литургија и беседа о. Петра