Научници настоје да истраже и укажу на историју спорта, да проуче спорт као друштвени феномен, а све то имајући у виду однос спорта и религије – однос који се прикладно и неминовно представља у било којој озбиљној студији о спорту. Историјски, узевши у обзир прилично широк опсег и донекле га поједноставивши, можемо рећи да је веза између религије и спорта начелно окарактерисана са три гледишта. Ова три гледишта су имала тежњу да преовладају у одређеним историјским периодима. 

Прво, спорт се у древним временима појављује као носилац заједнице са божанством и „регулатор“ односа човека са Богом или боговима. У таквом свету, спорт је био света пракса, која је омогућавала људима да се уздигну ка небу. 

Насупрот томе, по другом гледишту, типичном за неке ранохришћанске ставове, спорт је посматран као опасна разонода, безначајна вежба, или, прецизније, као одвраћање од озбиљног живота. Чак и ако није грешан сам по себи, спорт, по том гледишту, неизоставно води учеснике и гледаоце ка греху, те на њега треба гледати са пажњом или чак одбојношћу. 

Треће гледиште, које се појављује још у антици али и у хришћанским одговорима последња два века, посматра спорт као средство изградње карактера и моралног напретка, па као такав представља веома подесну активност за учешће хришћана. У том светлу, спорт можда нема суштински религијски садржај, али може бити инструмент у развоју врлина. 

Ова три различита – понекад и супростављена – гледишта нам показују да током историје можемо уочити различите нивое реципрочног односа спорта и религије. Другим речима, није могуће говорити о напросто односу религије и спорта, него је потребно обратити пажњу на одређене периоде у историји.

Иако свесни да су религијски елементи у древном спорту очигледнији него у савременом, пажња ће, у овом кратком есеју, бити усмерена на савремени спорт. Главни разлог је тај што латентно појављивање религијских елемената у савременом спорту представља већи изазов и одговорнији задатак, а пружа нам и прилику да, посредно, скицирамо савремено друштво и, најзад, видимо у којој мери се феномен савременог спорта пројављује као популарна религија.

Савремени људи који су индиферентни према спорту, често нису у могућности да објасне и разумеју страствену приврженост спорту навијача и спортиста. Ипак, у онима који су одани спорту, спортске битке изазивају интензиван и значајан низ успомена и осећања. Таква осећања нас приближавају искуству религије, вероватно више него било који други облик људске културне праксе. То нам сведоче људи из сфере спорта. Барон Пјер де Кубертен, оснивач модерних Олимпијских игара, константно је инсистирао на религијском карактеру Игара. Он је 1929. написао да је централна идеја олимпијског препорода била то да је „модерна атлетика религија, култ и страствено уздигнуће“. Промишљени новинари и данас имају слична запажања. На пример, канадски спортски новинар Рижан Трембли је током хокејашког плеј-офа 1994. године приметио да су „овде људи пре много година били католици. Данас су навијачи Монтреал Канадијанса. То је нешто неприродно и отишло је ипак предалеко.“ Слободно можемо рећи да је спорт постао културни ујединитељ 20. и 21. века, више од било које цркве. 

Као церемонијални обред, који активно укључује свесно и подсвесно учествовање, савремени спорт има снажну моћ комуникације у друштву. Поједини облици спорта могу преносити различите поруке, док његов елитни и професионални вид преноси доминантан светски поглед, тачније „менталитет“ свога времена. Спорт је значајан по својој могућности да изрази две очигледно контрадикторне групе вредности: с једне стране, модерност, продуктивност, науку, идеју и ум, а с друге, прошлост, застарелост и обожавање тела. Помирене у спорту, ове вредности су пренете учесницима и онима око њих, као „врховно учење“ о човеку и свету. У електронском добу, спорт то чини запањујуће снажно и на далекосежне начине. Имајући то у виду, можемо рећи да спорт укључује мали део друштва као активне учеснике (најчешће, али не увек, младе мушкарце), али има утицај на све људе. 

Религијска димензија савременог спорта и спортске културе укључује интеракцију два различита, али ипак међусобно зависна нивоа искуства. Први је лично-егзистенцијално искуство спортисте – начин на који учесници у спорту доживљавају своје активности. Други је симболичко-идеолошко искуство – димензија у којој спорт има значење за шири број људи, изван круга учесника. Ово је ниво у којем спорт има исти утицај на учеснике, као и на оне који то нису. Ова два нивоа се разликују у веома битној тачки. За спортисту успех (или неуспех) је, пре свега, искуство. Са друге стране, задовољство или бол код навијача се у целости базира на њиховој идентификацији са спортистом, због кога посредно осећају задовољство или разочарење. Било како било, и једни и други су подложни радости победе и агонији пораза. У том смислу, искуства спортиста и публике се преклапају у митолошкој димензији, стварајући заједничку област веровања и осећања, у којима су спортисти и посматрачи уједињени у мноштву својих надања, страхова и интерпретација исхода неког догађаја или такмичења. У овом простору преплитања, значење спорта се регенерише и држи у животу везом спортиста и гледаоца, при чему свака страна игра другачију улогу и прима другачије награде.

   Идентификација навијача са својим тимом, или пак са одређеним спортистом, може бити веома снажна међу дечацима, или чак одраслим људима. То иде до те мере да навијачи често сматрају да је клуб њихов, као и да је то једна од најважнијих ствари у њиховом животу. У прилог овој чињеници иду и навијачке песме нашег најтрофејнијег и најпопуларнијег фудбалског клуба Црвене Звезде. Само неки од стихова су: „Звезда ми је све, звезда живот је“, „Црвена Звездо, од малих ногу мој си сан“, „Све бих дао ја за гол“. Такође, сами навијачи су често истицали како су они најважнији елемент клуба – „Звезда, то смо ми!“ Осим тога, остала је упамћена парола истих навијача из 2012. године: „Један клуб вреди онолико колико вреде његови навијачи.“ Идентификација те врсте, никако није случај само код нас, у Србији. Некадашњи први човек фудбалске Премијер лиге у Енглеској је на следећи начин изразио идентификацију навијача са тимовима: „Можеш променити посао, можеш променити жену, али никако не смеш променити тим за који навијаш…можеш се преселити са једног краја државе на други, али никада не смеш изгубити оданост свом тиму. Таква је ситуација са фудбалом у Енглеској. То је ствар жестоке привржености и посвећености“. Веза између навијача и тимова понекад задобија патолошку димензију, што се нарочито манифестује приликом ерупције насиља на и око стадиона.  

Даље, спорт је у индустријском друштву преузео многе од улога које су припадале организованој и афирмисаној религији: морално руковођење децом, обредно диференцирање мушкараца и жена, као и национално и интернационално искуство колективног везивања око божанства. Наши стадиони се врло често пројављују као храмови човекове културе. Једно врло убедљиво објашњење религијске природе и улоге спорта налазимо код француског социолога Брома (Jean Marie Brohm). Он сматра да је спорт савремени „опијум за народ“ – термин који је Карл Маркс користио да опише религију. Спорт се, по њему, пројављује као опијум на много начина. Навешћемо неке од њих: 

1. Спорт организује догађаје физичког мучења у виду диктатуре. 

2. Спорт ствара интегративни механизам за физичко одржавање радне снаге. 

3. Спорт нас учи хијерархијским односима у друштву.  

Премда све теорије инспирисане марксистичким идејама заслужују исту критику, Бромове закључке, ипак, треба имати у виду.

Сматрам за неопходно споменути и сујеверне обреде, као и сујеверје у спорту уопште, као увелико раширени феномен у спорту. Нема разлога да сматрамо да је у погледу спорта ситуација другачија, у односу на друга сујеверја у друштву. Протеклих година, социолози и психолози су утврдили да је мотивација многих спортиста делом укорењена у сујеверним веровањима. Већина истраживања и студија усредсређена је управо на обреде, фетише и табуе спортиста. 

Сујеверје обезбеђује специфичан образац понашања који допушта спортисти да осети одређено осећање самопоуздања, док узима учешћа у високо стресним и различитим такмичарским активностима. Познато је да спортисти исказују своје сујеверје на различите начине. Велики број спортиста има неки тајни начин да на такмичењу потражи Божију помоћ. Неко то показује у току самог надметања, неко након завршетка, а неко и пре важног догађаја. Разуме се, ако спортиста постане претерано завистан од сујеверја, то може негативно да се одрази на његову ефикасност, у смислу смањења концентрације, која је битна за побољшање менталних и телесних способности током извођења такмичарске активности. 

Овде морамо придодати и тему прављења идола од одређених спортиста, тј. стварање икона од спортских хероја. Свето Писмо садржи многа упозорења против идолопоклонства. Нека од новозаветних су: „Зато, љубљени моји, бегајте од идолопоклонства“ (1 Кор. 10, 14); „А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство,…“ (Гал. 5, 19–20); „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису“ (Гал. 4, 8). 

Опасности које су биле повод за ова упозорења, нису ништа мање присутне данас, него тада. Идолопоклонство енергично цвета, не само у незнабожачким земљама, него и у свим, цивилизованим крајевима. Разлика је само у форми. Морамо бити свесни чињенице да се дух људски веома мало променио, те да култура мења човека споља, али често не успе то исто да учини изнутра. Култура може да обликује нечије понашање, али природу човека веома тешко мења. Једино Бог може чинити у човеку „да твори по Његовом благовољењу“ (Флп. 2, 13). Човек, како се више образује, може мењати своје идоле, али само окретањем према Богу може у потпуности да их се одрекне. Дакле, било какав обред или служење нечему другом, осим живом и истинитом Богу, или само веровање у неку другу особу, је идолопоклонство. Краће речено, идолопоклонство је хотимично служење нечему што није Бог. 

Спорт уопште је – нарочито у области образовања – постао један од највећих идола за омладину. Идолопоклонство у спорту се истиче у веома великој мери кроз странице дневне штампе, које су испуњене идолима, тј. спортским херојима, у које се гледа са дивљењем због онога што су остварили у свом животу. Млади умови су често преокупирани интересовањем за спорт и спортске „звезде“, што, разуме се, далеко превазилази њихово интересовање за добробит њихових душа. Поједине спортске личности често избледе из сећања (не само младих) људи, након што њихова ера прође. Са друге стране, одређене личности се дубоко урежу у машту навијача, чак и дуго након што престану да се баве спортом. У појединим аспектима, такви спортски хероји постају бесмртни и бивају обожавани као богови својих области. 

За пример се можемо сетити Мајкла Џордана, чији су утицај и слава досегли чак и у најмрачније делове света, где су деца престајала да играју своје домаће спортове и почињала да играју кошарку, са Џордановим постером на зиду. Интересантан је моменат када се Мајкл Џордан вратио на терен из кошаркашке пензије. Те ноћи су се могли видети навијачи испред арене Чикаго Булса (United Center), како се клањају његовој статуи, познатијој под називом „Летећи Џордан“. У таквом чину апотеозе навијачи су падали у екстазу и прешли границу уобичајеног.

Пример Мајкла Џордана свакако није усамљен. Свуда у свету, па и код нас, постоје слични примери. Према најновијем истраживању, младима у Србији су спортисти  највећи идоли. Треба се оградити да идол младима, често не представља предмет обожавања и служења у правом смислу те речи, него углавном само узор. Наравно, ту има изузетака, па многи од својих узора стварају праве идоле чијим се остварењима диве, а пред њиховим „иконама“ клањају.

Поред неизбежне сентименталне повезаности са људима, спортисти се везују и за нарочита (света?) места. Осећај и однос који спортиста има према арени у којој се „бори“, јесте један посебан, тајанствен однос, који се често занемарује. Премда спортиста, у принципу, тренира где год је то могуће, ипак постоји нарочито страхопоштовање када по први пут – или сваки пут – улази у велику арену дубоког симболичког значаја. Свака арена је другачија, те је потребно да спортиста интернализује конкретан амбијент. Фудбал, кошарка, бејзбол, ватерполо, итд. се не играју било где. За то постоје одређена „посвећена“ места.

Оно што за верника представљају света места, за спортисту могу представљати стадиони и арене. Места где се они такмиче и боре, где могу доживети повреду, где им каријера може процветати, имају очаравајући утицај на њих. Када се деси да поједини спортиста пређе из једног у други клуб, тачније промени „терен“,  то понекад подсвесно кида особу више него што би разум то желео да дозволи; такав осећај више утиче на тело него на ум. Дух припада свуда, али тело припада конкретном месту и расте навикнуто на та „света“ места. 

Треба имати у виду да је и спорт носилац традиције и обичајâ. Он се бори против модерности које искључује традицију. С друге стране, спорт задовољава жудњу људскога срца – за понављањем и свечаним обредом, као и неизвесним исходом. Вековима су се људи због тога окупљали. Сходно томе, можемо рећи да је спорт једна врста контекстуалне „религије“, јер се тиче конкретног места, појединости, дела учињених овде у одређеном времену.

Такође, облачећи „униформу“ одређеног тима, појединац врши избор који одређује његову припадност једној групи. Тим чином, особа престаје да буде појединац, а постаје део заједнице. Још важније, на тај начин човек долази у прилику да делује у посебном свету: свету рекордâ, легенди и успеха. Прихватајући униформу, спортиста прихвата и одговорност ношења одређеног грба. На тај начин, спорт престаје да буде само спорт.

Даље, једна од значајнијих функција спорта је да негује и развија пријатељство међу спортистима. Специфичност спорта се огледа и у томе да су спортисти у великим напорима, које на њих врше тренинзи и такмичења, упућени једни на друге, а то ствара услове за неговање братског односа. У односима међу људима одувек је било значајно међусобно поштовање и толеранција. Међутим, разлике у вери, раси, националности и полу су у већини случајева биле узроци неспоразума и сукоба. Због тога се млади спортисти, кроз фер-плеј, васпитавају тако да у међусобним односима и заједничком животу схвате да мора постојати поштовање других људи, без обзира на њихову веру, расу, националност и пол.

У вишенационалним срединама, које се најчешће разликују и по вери, ово представља веома озбиљан задатак, јер од поштовања и толеранције зависе односи међу људима, који заједно раде у било којим облицима живота. Спорт пружа изванредне могућности за заједништво, без обзира на ове разлике, јер у суштини спортска екипа која има један заједнички циљ, представља колектив где нестају све ове разлике.

Треба рећи да се из намере – и неоспорне могућности – да спорт послужи духовним циљевима и буде инструмент у развоју врлина,  понекад ипак пређе граница. Један од илустративних примера је Асоцијација младих хришћана (YMCA), светска организација, која у пракси спроводи хришћанска начела, развијањем здравог тела, ума и духа, са фокусом на остваривање духовних циљева преко спорта. Ова организација је била исход покрета под називом „Мишићно хришћанство“ (Muscular Christianity), који је настао као последица индустријске револуције. Увидом у настанак и развој, можемо закључити да је покрет, нарочито у свом развијеном облику, у суштини пружао секуларизовану сотириологију. Чињеница је да се , када је YMCA са жаром пригрлио спорт, њихово становиште фундаментално мења. Уместо да спорт служи духовним циљевима, постао је циљ сам по себи. Спасење (у понуди „теретане“) је, на тај начин, секуларизовано.   

Имплицитна заповест апостола Павла Коринћанима да своје тело треба да сматрају за храм Духа Светога (1 Кор. 6, 20), често је уметана у Мишићно хришћанство у виду схватања телесног здравља као духовног циља. Ми смо психосоматска бића, у сложеном – али правом – смислу ми јесмо наша тела. То је један од разлога зашто Православно хришћанство инсистира на васкрсењу тела, упоредо са бесмртности душе. Неоспорно је да брига за спорт и здравље има свој удео у заокруженој доктрини спасења. Ипак, мишљења сам да када спасење постане само ствар здравља и спорта, онда редукционистичка сотириологија ступа на сцену.  

Све у свему, чини се да постоје добри разлози за веровање да се поједини људи баве спортом из религијских, или тачније квази-религијских разлога. Јер, већина људи се окреће спорту као што се иначе окреће институционалној религији, како би изразили одређена осећања; искусили одређене емоције; изградили идентитет; имали одређен ритам живота; учестовали у обреду итд. 

Да закључим, не сугеришем да спорт јесте, да је био или да ће постати религија. Мој закључак је доста умеренији: спорт је за поједине људе преузео одређене карактеристике религије, те у њиховим индивидуалним, друштвеним и културним животима, може вршити улоге које иначе припадају организованој религији. 

Док су се највеће компаније отимале око Рафе и Федерера, момак из Србије је морао да маше рекетом не би ли га спонзори приметили. Новак Ђоковић данас не може да се одбрани од понуда, а за то је заслужан и менаџер Едоардо Арталди, који од 2011. води рачуна о спонзорским уговорима, пословним састанцима, медијској стратегији најбољег тенисера света...

Елена Капеларо углавном путује са нашим асом на турнире и организује медијске активности, али често је присутан и Италијан.

- Ноле је од старта био у незавидном положају, јер долази из сиромашне земље погођене ратовима. Није могао да рачуна на подршку компанија из своје земље. Федерер има Кредит Свис, "Линд", "Јуру", а Рафи помажу многе шпанске компаније... Имиџ Србије у свету није био толико добар због ратова. Зато Новаку није било лако у почетку, јер је морао десет пута више да покаже колико је добар на терену и ван њега како би постао интересантан компанијама - причао је Арталди за "Спорт 360", спортски лист на енглеском језику из Дубаија.

Италијански менаџер је открио како је дошло до сарадње са "Униклом".

- Та компанија је била скроз ван тениса. Током Индијан Велса 2011, после земљотреса који је погодио Јапан, Ноле је изашао на терен с поруком подршке јапанском народу. Власник "Униклоа" Тадаши Јанаи је видео то на телевизији и питао: "Ко је овај дечко?" Када је чуо да помаже деци, рекао је да га жели за амбасадора компаније. Не због тениских квалитета, већ људских. Зато и дан-данас све компаније које раде с Нолетом учествују и у његовим хуманитарним активностима.

Ђоковић веома води рачуна кога рекламира.

- Можда звучи претерано, али он заиста жели да учини свет бољим местом. То показује не само кроз рад у Фондацији. Траже га многе кладиноничарске и покер компаније, фирме које рекламирају алкохол. Његов одговор је увек исти: "Могу да ми понуде милијарде долара, али ја имам одговорност као светски број један у тенису. Порука коју шаљем људима не сме да буде погрешна."

Извор: Новости

Јанић је тако донео Србији прву медаљу на том такмичењу.

Злато је припало Фазару Нуру из Индонезије, а сребро Ренеу Томсену са Фарских острва.

Специјална олимпијада у Лос Анђелесу почела је протеклог викенда, а српски репрезентативци ће се тамо такмичити у фудбалу, одбојци, кошарци, пливању, одбојци на песку и атлетици.

Њихов пут у Калифорнију омогућили су министарство омладине и спорта, најбољи тенисер света Новак Ђоковић и бројни грађани који су финансирали њихов пут и омогућили им да самим учешћем на тој планетарној смотри испуне своје снове.

http://www.b92.net/sport/olimpizam/vesti.php?yyyy=2015&mm=07&dd=29&nav_id=1021335

Митрополит Амфилохије честита Новаку Ђоковићу побједу на турниру на Вимблдону и повратак на врх листе најбољих тенисера свијета, и благосиља његову брачну заједницу са Јеленом, желећи им Богом благословен пород.

http://www.mitropolija.com/novak-djokovic-jelena-ristic-nece-biti-vjencani-u-toku-posta/

На трибини су говорили Његово Преосвештенство епископ Јегарски г. Порфирије, почасни председник Православног спортског удружења ”Света Србија”, и оснивачи овог Удружења Дејан Томашевић, Аца Кристић и Горан Стевановић. Овом приликом потписан је протокол о сарадњи између Православног богословског факултета Универзитета у Београду и Православног спортског удружења ”Света Србија”, којим је верификована досадашња успешна сарадња и дефинисан даљи развој сарадње ове образовне институције и спортског удружења основаног са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја са циљем да се деци и младима понуди јединствен концепт спортског развоја и личноносног узрастања у коме се истовремено примењују савремена тренажна методологија и Јеванђелски принципи.

• Наука
  

У очекивању Зимске олимпијске игре у Сочију 2014. године Издавачка кућа Московске Патријаршије у оквиру едиције "Православље у животу " објавила је књигу ђакона Филипа Пономарева "Хришћанство и спорт". Савремени спорт је сложен феномен и често контрадикторан . Аутор разматра неке проблеме у савременом спорту из перспективе хришћанина. Сада када се Олимпијске игре приближавају и када се спортисти активно припремају за такмичења, тема хришћанства и спорта је нарочито актуелна. Брошура је намењена професионалним спортистима и навијачима, као и људима удаљеним од спорта – како црквеним тако и нецрквеним.

У публикацији је, посебно, унет разговор председника Одељења за спољне црквене односе Митрополита волоколамског Илариона са хокејашем Владиславом Третјаком, као и говор председника Синодалног одељења за односе Цркве и друштва протојереја Всеволода Чаплина на тему "Како пројављивати своју оданост хришћанским врлинама".

Извор: Patriarchia.ru

Нектариос је осведочени пријатељ Срба, изузетно воли и цени Србију, и пуно помаже српском народу на Косову и Метохији организујући хуманитарну помоћ и акције везане за помоћ угроженим Србима на КиМ.

Иначе, обе репрезентације су одржале прве конференције за медије пред жреб који ће се одржати у некадашњој главној железничкој станици Бојси у четвртак у 20 часова по српском времену. Вечерас ће се играчи дружити на традиционалној свечаној вечери.

Меч између Дејвис куп репрезентација САД и Србије у четвртфиналу овог такмичења игра се од 5. до 7. априла.

Извор: Србин.инфо

Свештенство РПЦ нема јединствен став према професионалном спорту. Једни кажу да је то „извор греха“, а други благосиљају излазак на ринг. Међутим, на аматерском нивоу православни свештеници су на добром путу да помраче славу руског монаха-ратника Пересвета и ратоборних становника храма Шаолин.

Црни појас и карактер

Архимандрит Силвестар Лукашенко, настојатељ храма светог мученика Андреја Стратилата у селу Сулост у Јарославској области, на протеклој Олимпијади у Лондону био је духовник читаве руске репрезентације. Овај свештеник је дебитовао на њиви спортског „капеланства“ две године раније, на Светском такмичењу у борилачким вештинама у Пекингу. То је потпуно логично, јер отац Силвестар има црни појас (пети дан) у једној верзији теквондоа и потпредседник је регионалног одељења Савеза борилачких вештина Русије. „У младости сам се озбиљно бавио атлетиком, али већ тада су ми изнад кревета биле окачене боксерске рукавице“, прича он за „Московске новости“. „Отац је имао жарку жељу да ја будем способан да се одбраним у свакодневном животу и зато ме је учио основама бокса. Теквондоом сам почео да се бавим недавно, када сам већ обукао мантију. Не видим у томе ништа неприродно.“

Свештеник тврди да професионални спорт и борилачке вештине нису у супротности са основним постулатима његове вере. „Сваки спорт правилно изграђује човеков карактер. Данас је то и иначе један од основних начина да се наша омладина сачува од погубних саблазни. Успеси професионалних спортиста су стимуланс за масовно бављење спортом. Уверен сам да то мишљење дели и наш патријарх, иначе тешко да бих добио благослов за одлазак у Лондон“, каже отац Силвестар.

Борба као метафора

Мишљење оца Силвестра дели и настојатељ московског храма Светог Николе у Тројекурову, отац Александар (Немченко). Међу својим колегама по мантији он, по свему судећи, има највишу спортску титулу: крајем 1980-их је постао мајстор рвања слободним стилом. И дан-данас се он свакодневно труди да остане не само у духовној, него и у спортској форми. „Вежбам на справама, бавим се јогом, понекад спарингујем“, каже он. „Када сам постао свештеник рвање је за мене својеврсна метафора, као неки непрекидни двобој са својим људским страстима.“

Од 2000. године при храму ради Центар за рехабилитацију бивших затвореника и помоћ адолесцентима и наркоманима. Кажу да је то можда први такав центар у нашој земљи. Ту увек има педесетак људи којима је потребан опоравак, и отац Александар сматра да је бављење спортом један од начина да се они врате у нормалан живот.

Бокс по благослову

Засада се само један православни свештеник професионално бави борилачким вештинама. То је отац Сергије Акимов. Он служи у Нелидовској парохији при храму Баликинске иконе Пресвете Богородице у Тверској области. У мају ове године је отац Сергије први пут изашао на професионални ринг. Изгубио је меч, и могуће је да ће то бити његов једини професионални наступ. „Ипак ја имам већ 34 године“, прича отац Сергије за „Московске новости“. „А и жена је против тога, каже да се много брине за мене. У своје време сам био доста успешан у аматерском боксу, доспео сам до звања мајстора спорта, а био сам близу звања мајстора међународне класе. Да будем искрен, изашао сам на професионални ринг због новца. Наша парохија је сиромашна.“

У септембру је отац Сергије поново отворио дечију секцију бокса за парохијане. Пре тренинга се сви прекрсте и направе метанију. У секцију се примају деца независно од вероисповести. „За све то ја имам благослов, иначе не бих наставио да боксујем“, прича свештеник-боксер.

Витезови – то смо ми

Има и друкчијих мишљења. Јеромонах Теоктист Петров, творац система борилачких вештина „Светоруско витештво“, каже да је професионални спорт „извор греха“. По његовим речима, витештво је систем руковања свим врстама оружја и вештина борбе без оружја, као и борбе без оружја против наоружаног противника. Отац Теоктист тврди да сви називи захвата и техника имају староруски корен. Све се то учи у центру „Витешка слобода“ који се налази у Самарској области.

„У нашем случају је циљ учења борилачких вештина искључиво одбрана вере и православне отаџбине“, каже отац Теоктист за „Московске новости“. „То је свето и богоугодно дело. Ми не желимо да имамо никакве везе са спортом, поготово професионалним. Чим се неко издвоји као најбољи, он одмах почиње да испољава гордост и грубост, а то су пороци. Због тога је такмичарски дух избачен из нашег система борилачких вештина. Није грех применити силу у име виших циљева, али је грех ако се то ради из забаве.“

Радио Светигора

Управа клуба ФК Партизан поново нам је пружила пуну подршку и одлучено је да приход од утакмице између Партизана и Јавора, која се игра у недељу 7. октобра са почетком у 17 часова, на стадиону Партизана буде помоћ народним кухињама на КиМ.

Зато апелујемо на све навијаче Партизна и остале људе добре воље да у недељу испуне трибине стадиона Партизана и куповином улазница обезбеде оброк најугроженијима на Косову и Метохији и пруже им подршку у даљој борби за живот!

Прва хуманитарна утакмица ФК Партизана организована је 2011. године, а прикупљеним новцем обезбеђено је на десетине тона хране за народне кухиње. Али то није довољно, јер народне кухиње немају континуитет у снабдевању намирницама, а свакодневно прехрањују социјално најугроженије из енклава Ново Брдо, Косовска Каменица, Гњилане, Косовска Витина, Клина и Исток. Нажалост, све је већи број људи на КиМ који услед незапослености и лошег материјалног стања живи на ивици егзистенције, а поред постојећих корисника, сваким даном се пријави 15-20 нових.

Од хране најпотребније су основне животне намирнице попут брашна, конзервираног поврћа, пасуља, зачина, као и новчана средства за гориво за превоз хране, струју, огрев, инвентар као и плате за запослене у народним кухињама.

Већ дванаест година Добротворна организација Мајка девет Југовића са Епархијом рашко-призренском улаже велике напоре да прехрани људе који се и после толико година налазе у безизлазној ситуацији. Тренутно постоји шест народних кухиња, а у општини Штрпце, која има велики број социјално угрожених вишечланих породица са децом, старих и болесних, хитно је потребна нова народна кухиња. Уколико се не нађе неко решење за даље финансирање нашег рада, може се десити да народне кухиње врло брзо обуставе све своје активности! То би било погубно за велики број људи новобрдског, каменичког, гњиланског, витинског и метохијског краја који зависе од нас и наше помоћи. Све би то имало за последицу даље исељавање наших сународника са Косова и Метохије, а то никоме од нас није у интересу.

Новчано помажући народне кухиње пружићете хитно потребну помоћ нашем народу да опстане на Косову и Метохији. Такође, пружићете им и преко потребну моралну подршку, јер ће знати да нису заборављени, а солидарност је преко потребна у овом тренутку.

Од срца се захваљујемо управи и навијачима клуба ФК Партизан на великој подршци и помоћи коју нам све ове године пружају и свима који су нам до сада помогли, јер без њихове подршке врло брзо би били приморани да затварамо народне кухиње.

Помоћ народним кухињама из енклава на Косову и Метохији се може послати и уплатом на ж.р. бр. 360-0012622700003-39, прималац Епархија рашко-призренска, Манастир Грачаница, 38205 Грачаница, за народне кухиње, као и слањем смс порука на број 1033 у мрежама мт:с, Вип и Теленор по цени од 50 динара.

Кухиње и даље хране гладне на Косову и Метохији. Помозите им!

http://www.sr.partizan.rs/49374-49374/

Светлана Стевић

председница Добротворне организације

ЕУО Епархије рашко-призренске

„Мајка девет Југовића“ Грачаница

Херој дана, Алекс Зинарди

Бивши возач Формуле 1 Алекс Зинарди, који је 2001. године изгубио обе ноге у стравичној несрећи на трци у Немачкој, постао је херој дана у свету спорта јер је на Параолимпијским играма у Лoндону освојио златну медаљу у бициклизму.

Зинардијева животна прича је фасцинантна. После удеса у којем му се аутомобил распао на две дела, превезен је у болницу са свега две литре крви. Лекари су га чак седам пута оживљавали, а на тркачку стазу вратио се само годину и по дана касније.

Пре три године почео је да се бави бициклизмом како би остао у форми.

Јуче је трку завршио чак 27 секунди испред Немца Норберта Мосандла.

Извор

среда, 05. сеп 2012, 12:35 -> 15:17

Митровићу сребро, уз светски рекорд

Српски атлетичар Драженко Митровић освојио је сребнну медаљу на Параолимпијским играма у Лондону, поставивши светски рекорд у бацању диска у категорији Ф 54, пошто је у трећој серији финала имао резултат од 32,97 метара.

Иако је оборио светски рекорд, злато му је измакло, јер се у бацању диска заједно надмећу три категорије такмичара са различитим степенима инвалидитета, па се на крају не рачунају метри, већ освојени поени.

Прво место заузео је Кубанц Леонардо Дијаз (1.019), који је такође оборио светки рекорд, а бронзана медаља припала је Јари Али Мохамаду из Ирана (978).

Ново освајање медаље наших параолимпијаца, укупно пето, честитао је председник Србије Томислав Николић.

Извор

- Оче да Вас питам нешто. Да ли је грех играти фудбал недељом?

- Синко, како ви играте грех је играти и радним даном.