На позив Александра Радосављевића и Драгана Тешановића, главних борилачких инструктора ММА клуба „Црвена звезда“, управник Мисионарског одељења АЕМ, презвитер др Оливер Суботић, је посетио овај клуб и одржао прикладно предавање прилагођено вежбачима. Предавање је изведено у складу са задацима синодалног мисионарског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина, чији је о. Оливер координатор. ММА клуб „Црвена звезда“ је четврти београдски борилачки клуб са којим је успостављена активна сарадња на пољу афирмације врлина које су красиле хришћанске витезове и држања предавања на тему искорењивања страсти које искушавају вежбаче борилачких вештина.
Предавач је своје излагање започео са циљем због кога људи обично тренирају борилачке вештине, указујући на то да већина вежбача размишља само о томе да постигне одређени степен физичке спремности и спретности, уз повећану могућност самоодбране, док ретко који размишља о потреби да овлада самим собом, иако је човек често сам себи највећи противник. У том смислу, предавач је као централну тему свог излагања узео разматрање страсти гнева и стратегију овладавање њоме, будући да она неизоставно напада сваког човека који тренира борилачке вештине и неретко је покретач озбиљних физичких обрачуна који се могу избећи уколико је човек мудар.
О. Оливер је укратко објаснио неке појавне облике те страсти и током предавања дао четири веома практичне и једноставне препоруке за почетак, којих вежбачи треба да се држе у овом домену да би контролисали конфликтне ситуације на које могу наићи у животу. Прва препорука је везана за потребу да овладамо својим језиком јер човек који жели да победи страст гнева мора бити властан над оним што говори. Уколико човек овлада језиком, пола проблема је већ решено јер многе конфликтне ситуације које воде обрачунима потичу од тешке и непромишљене речи. Друга препорука се ослања на прву и везана је за то да вежбач борилачких вештина мора да се извежба да у стању раздражености никада не одговара и не улази у расправе, већ да се прво у себи кратко помоли, смири дух и тек онда уђе у комуникацију. Пракса показује да је често довољно да прође неколико секунди уз унутрашњу молитву да би се одговорило сталожено, без гнева, чиме се смањује могућност конфликта. Трећа препорука се тиче ситуација у којој је конфликт већ започет од стране друге особе која се не придржава прва два наведена правила. У том случају, најбоља стратегија је одговорити тоналитетом гласа који не подстиче даљу расправу. Отац Оливер је тим поводом скренуо пажњу да глас на друге углавном подижу људи који имају страх, док способни, јаки и храбри борци говоре сталожено и тихо. И на крају листе препорука које се тичу овладавања језиком, као почетном етапом у савладавању страсти гнева од које страда велики број вежбача борилачких вештина, управник Мисионарског одељења је истакао потребу да вежбач увек делује проактивно, а не реактивно, да би се спречила ситуација излива гнева и смањила могућност конфликта. Навео је пример једног веома способног српског борилачког мајстора који је обучавао специјалне јединице, а који је уличне конфликте редовно избегавао превентивним пријатељским гестом којим је спуштао тензије.
 У сличном смислу о. Оливер је препоручио корисне савете и за регулисање конфликтних ситуација у самој сали, током вежбања, када долази до афективних стања и наношења повреда уколико вежбачи не владају собом у довољној мери. Све препоруке биле су увод у темељно решавање проблема страсти гнева која своју снагу добија од далеко јаче и суптилније страсти гордости, која такође напада све вежбаче борилачких система. Тема страсти гордости и њене везе са гневом тек треба да буде обрађена у наредном периоду у оквиру циклуса предавања.
Управник Мисионарског одељења је посебну пажњу скренуо на то да вежбачи треба да имају и праве узоре. Као једног од најбољих за српске вежбаче борилачких вештина је истакао Деспота Стефана Лазаревића, кога Црква поштује као светог. Присутне вежбаче је упознао са житијем овог православног витеза, који је био и први српски борилачки мајстор у ширем смислу, као један од најспособнијих витезова Европе свог времена који је храброст и витешке вештине показивао у више историјских епизода. Том приликом предавач је исприповедао повест о бици код Ангоре, у којој је Стефан Високи предводио своје „љуте оклопнике“ са којима је показао велику способност и одважност, у мери да му се чак и Тамерлан задивио на бојном пољу. Са друге стране, предавач је указао на чињеницу да је један тако храбар ратник истовремено имао велики број врлина, међу којима је била и мудрост. С тим у вези, указао је и на велике дипломатске вештине преговарања овог витеза, које су у његовој личности биле једнако изражене као витешке способности. Као пример је навео догађај у коме Стефан Високи свом брату Вуку не одговара силом свога мача, иако је могао то да уради, већ му шаље поруку помирења, срочену кроз један од највећих бисера српске поезије – песму „Слово љубве“. У том смислу, отац Оливер је посебно подцртао да је чојство далеко веће од јунаштва, те да вежбачи борилачких вештина своју снагу не треба да показују у празним доказивањима и надгордњавањима, већ у одбрани оних који су слаби и не могу да се бране, и да се пре свега вежбају у чојству, чувајући друге од себе. После предавања су уследила бројна питања, а било је и доста поучних прича из живота. На крају предавања, о. Оливер је позвао вежбаче и њихове тренере да посете цркву Светог Александра Невског и да тамо наставе разговор на ове теме, што су они радо прихватили.

https://мисија.срб/посета-мма-клубу-црвена-звезда/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, путем Инстаграм налога, упутио је честитку свим српским представницима на овогодишњим Олимпијским играма у Паризу, и казао:

"Свим нашим спортистима, учесницима Олимпијских игара у Паризу од срца честитам и захваљујем што су осветлали образ наше Србије и доказали да тамо где постоје искрена љубав, труд и рад, ни Божји благослов неће изостати!"

Његова Светост, раније овога дана, а поводом победе српских ватерполиста у финалу поменутог такмичења, путем Инстаграм налога, честитао је Ватерполо репрезентацији Србије на освојеној златној медаљи, следећим речима:

“Драги ватерполисти, од срца Вам честитам!

По договору, видимо се поново у Храму Светог Саве!”

Придружујемо се честиткама.

Извор: Радио Слово љубве

Најбољи српски тенисер Новак Ђоковић одлучио је да сав новац од награде која му следује због освојене златне медаље прослиједи у хуманитарне сврхе.
Ђоковић је као олимпијски шампион одлуком Владе Србије награђен са 200.000 евра, али је према сазнањима портала Курир одлучио да сав тај износ прослиједи у хуманитарне сврхе.
Ово је још један гест вриједан сваке пажње и похвале којим је Новак поново доказао своју величину, а који ће читаву Србију довести до суза, али оних радосних, преноси Курир.
“Никад нисам могао да одустанем од сна о освајању ове златне медаље, као што народ у Србији никада није одустао од мене. Заједно, вјеровали смо у немогуће. Иако сам ја тај који држи ову медаљу, желим да сваки Србин зна да припада свима нама”, написао је Ђоковић на Инстаграму, па додао:
“Представљање наше нације је највећа част на свијету. Ова медаља, ови тренуци, овај живот, ништа не би било могуће без ваше непоколебљиве подршке. Ово је због вас. Ово је за вас. Хвала вам”.
Новак је до златне медаље стигао послије побједе над Шпанцем Карлосом Алкарасом у два сета и тако објединио све највеће трофеје у својој богатој каријери, преносе Независне.

https://banjaluka.net/potez-vrijedan-divljenja-djokovic-novac-od-nagrade-za-zlato-na-oi-daje-u-humanitarne-svrhe/

Најбољи тенисер свих времена, Новак Ђоковић, победио је Карлоса Алкараса са 2:0 у сетовима

У изузетно неизвесном финалу тениског такмичења на стадиону Филип Шартије, Новак Ђоковић је ушао у историју тениса. Новак је савладао Шпанца Карлоса Алкараса са 2:0 у сетовима.

Данашњи меч био је сусрет најстаријег и најмлађег финалисте од повратка тениса у олимпијску породицу 1988, први пут званично у програму после Париза 1924. Ђоковић је дуговечни 37-годишњак, троструки освајач Ролан Гароса, а његов ривал, Карлос Алкарас важећи победник на париској шљаци, има 21.

Меч који су пратили Шерон Стоун, власник Пари Сен Жермена Насер Ал Келаифир, Џон Траволта и Серена Вилијамс, Србија је чекала 16 година.

Ипак, по немилосрдној париској врућини, најбољи тенисер света, наш Новак Ђоковић, успео је да узме и олимпијско злато.

Највише гренд слемова у историји, највише мастерса, највише недеља на трону, Дејвис куп… А, сада и олимпијско злато. Маестралних 99 титула и прва ове године за нашег Нолета. Изгледа да је сада освојио све што је икада могао да освоји.

Уз овације на крцатом „Филип Шатријеу“, уз никада јачу подршку стотина земљака, али и хиљада странаца који су му давали ветар у леђа, клицали, бодрили га. Били су ту и други српски спортисти, кошаркаши, одбојкаши, да присуствују спортској историји.

Пао је на земљу, а додирнуо небо. Друго злато за Србију у Паризу.

Први сет био је прави тениски спектакл, трајао је чак сат и 33 минута, готово као фудбалска утакмица. Атмосфера је била невероватна, а Новак Ђоковић је коначно имао подршку као да игра код куће. Навијачи из различитих земаља придружили су се Србима у подршци нашем асу, жељни да сведоче писању спортске историје.

Меч је почео жестоко, налик легендарним боксерским окршајима. Ипак, обојица играча била су помало нервозна: Новаков први сервис није функционисао, а Алкарас је често избацивао лоптице у аут. Ђоковић је имао прилику за брејк у другом гему, али није успео да одузме сервис Шпанцу, што је разочарало његове навијаче.

Све се брзо променило. Алкарас је имао три брејк лопте у следећем гему, али их није искористио. Након неколико мирнијих гемова, напетост је поново порасла.

Девети гем трајао је невероватних 14 минута. Новак је спасао пет брејк лопти, док је Алкарас играо бриљантно, али српски шампион није попуштао ни на тренутак. Преживео је тај напад и сет је отишао у тај-брејк, гд‌је се Ђоковић поново показао супериорним.

Новак је добио мини брејк фореханд дијагоналом и задржао предност до краја. Високо подигнута рука и овације са трибина означили су вођство од 1:0!

Други сет био је једнако напет. Није било одступања, сваки поен био је борба. Новак је имао брејк шансу у трећем гему, али брејкова није било. Након четвртог гема за изједначење 2:2, публика је узвикнула „Помози Боже“.

Гем за гем, ударац за ударцем, спектакл у сваком потезу двојице најбољих на свету.

И опет тај-брејк, гд‌је је Новак доминирао. „Шатрије“ се подигао на ноге, знало се да ће Ђоковић дати све, али злато неће испустити.

https://www.nedeljnik.rs/najveci-ikada-novak-djokovic-se-upisao-u-istoriju-na-stadionu-filip-sartije/

У току су Олимпијске игре, велики спектакл који никога не оставља равнодушним. Наша јавност прати и очекује. Очекује сјајне резултате и лицитира ко ће освојити медаљу сигурно, а ко можда. A сва она надања која буду изневерена (а осим злата се ретко шта признаје) сручиће се на главе спортиста и њихових тренера, вратиће се поражени, дочекаће их неколицина крвожедних новинара које ће они у стиду покушати да избегну шуњајући се по ходницима аеродрома. Али, прича о нашим спортистима је много комплекснија, често болна и тужна.

Наши спортисти су пре свега добили заставу и аманет са највишег нивоа. Отпутовали су и провозали се бродићем по Сени. Представили су себе и своју земљу, а затим се разишли по теренима остављајући кладионице и сународнике да грицкају нокте и чекају резултате.

Исти ти сународници нису приметили колико је наш олимпијски тим бројан када се узме у обзир величина земље из које потичу. Или сународници сматрају како је то наше природно право да будемо фантастични. Они превиђају чињеницу да су сви ти млади људи морали испунити олимпијску норму, достићи високе стандарде пре него што им је име откуцано на списку за Париз. Превиђају године труда и одрицања, такмичења, борбе да се до такве мете стигне.

Од почетка су имали само своје породице и тренере ентузијасте, можда и добронамерне саветнике. Плаћали су школице спорта, родитељи су их развозили по такмичењима, запостављали су школу, дружење, младост. Ризиковали су големо. Одлазили су у свет, продавали свој таленат, па тек онда били признати и код нас.

А онда су, већ афирмисани, пристали да представљају своју земљу. Ми сматрамо да је то нормално, да је то њихова дужност и обавеза. Оне који не пристану, јавно испљујемо. Али, поштено би било да признамо како они немају никакву обавезу према нама, јер им ово друштво (већини њих) готово нимало није помогло да постану олимпијски спортисти. Све то су стекли сами, превазилазећи силне невоље, жртвујући све што се могло.

А онда, после првих освојених медаља у новинама су осванули наслови где се пребрајају новчани износи које ће спортисти инкасирати. Оно што не видимо или не желимо да видимо јесте да, суштински, наши млади спортисти, носиоци медаља, нису награђени тим парама. Њима је држава само вратила дуг, вратила им је све оно што су они сами уложили док се на постоље нису попели. Можда им је и дужна остала. Ту рачуницу нико није направио.

Истовремено, испод сенке Олимпијских игара, десио се још један успех

Објављен је, али не тако громогласно како се то за спортисте чини. Наши млади хемичари су освојили неколико медаља на хемијској олимпијади. Пре њих, мноштво највиших одличја је стигло за математичаре, информатичаре, физичаре. Неке наше школе су појединачно имале запажене резултате на ПИСА тестовима.

Направимо мали квиз сами са собом. Покушајмо да се сетимо имена тих младих људи. Они ће за коју годину бити значајна научна имена на светском нивоу. Зашто не знамо? Зашто то није медијски експонирано? Зашто већина нашег света зна ко су чланови Фудбалског савеза који нас је избрукао, а не зна имена наставника оних школа чији су ђаци успешни на тестирању светског ранга? Знамо чак и имена вођа навијача, сумњивих, а за закон недодирљивих, али нам у мрак тону сви чланови академске заједнице.

Сваки натпросечно успешан ђак пролази исти пут као и млади спортиста

Све почива на личном залагању, породици и безименим наставницима. Ради се годинама са вером у таленат. Али наука не ради под светлима стадионских рефлектора. Не постоји научно новинарство и читаве екипе акредитованих извештача, занимање за припреме, стратегије, исхрану, прогнозе. Нема кладионица. Нема пара. За младог научника постоји само тишина књиге и радног стола. Сатисфакција им је успех на такмичењу, могућност усавршавања и знање. И они одлазе одавде. Али се не враћају. Јер немају домовину. Били су само вест за један дан. И то у моменту планетарног успеха. До тада нас нису интересовали, а неће ни надаље. Они неће добити никакве паре од државе. Јер тој држави не треба наука.

Зато боље пролазе спортисти. Они бар на тренутак имају моралну сатисфакцију, љубав и овације. Њима се друштво закити јер се осећа као део света. Научну омладину лопатама бацамо у исти тај свет са којим се у спорту јуначки надмећемо. Бацимо их и заборавимо све док неко од њих не постане Тесла или Пупин, па им начинимо музеј. Затим се и око тог музеја посвађамо, па га оставимо да труне и пропада.

Наука нам не треба. Њу извозимо или се правимо да не постоји. Она неће да ћути, соли памет свима, превише се истиче, прави се да све зна, просто је неподношљива и, на крају, неупотребљива. Не доноси ни профит, ни популарност, а жуља. Зато ће спортски олимпијци добити новчане награде и националне пензије, овације испред Скупштине и општу љубав, а научни олимпијци пет минута на телевизији са водитељем који не зна шта да их пита, па прича са њима као са децом на новогодишњем вашару. Добиће и визу за одлазак. Да не штрче и не сметају.

Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца

https://zelenaucionica.com/u-toku-su-olimpijske-igre-a-dok-neke-olimpijce-pratimo-za-njih-navijamo-docekujemo-druge-brzo-zaboravljamo/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је примио 23. јула 2024. године у спомен храму Светог Саве у Београду чланове ватерполо репрезентације Србије, учеснике предстојећих Олимпијских игара у Паризу. Подсећајући да је ватерполо репрезентација Србије символ заједништва и сатрудништва, Његова Светост је поручио: "Тамо где су присутни труд, рад, међусобна љубав и поштовање и Господ ће додати своје благодати, па ће и резултат бити бољи. Хвала вам што нашу земљу представљате у најбољем светлу".

Том приликом, председник Ватерполо савеза Србије г. Виктор Јеленић, селектор Урош Стевановић и капитен Никола Јакшић су уручили Његовој Светости тренерку ватерполо репрезентације Србије са натписом "Патријарх Порфирије".

Извор: Информативна служба СПЦ

Тенисер Ненад Зимоњић изјавио је данас да је Новак Ђоковић највећи амбасадор Србије који је представља на најбољи могући начин и додао да Ђоковић стално жели да напредује и као играч и спортиста, али и као особа, због чега је он управо ту где јесте.

„Ја кажем људи се навикну на лепе ствари много брзо и једноставно ово што Новак постиже и што ради је несхватљиво. Некадашњи тенисери попут великих легенди, да ли су то Мекенро или Конорс, нико није био овако константан на великим турнирима и све те податке које читамо, колико пута је одиграо полуфинала, колико финала, колики је број недеља на првом месту, то је невероватно на које је границе он то подигао”, рекао је он у емисији „Уранак” на К1 телевизији.

Истакао је да Ђоковић од своје 16. године путује са физиотерапеутом, тренером и кондиционим тренером и да су управо та посвећеност и тај труд свих година, кључни за његов успех и оно што га чини невероватним.
Како је објаснио, играти против Данила Медведева, кога је Ђоковић победио ноћас у финалу Ју-Ес опена, је изузетно тешко зато што он игра без ротације, лопта остаје јако ниско поготово са бекхенд стране и мора ногама још више да се ради.

„Онда се десило оно што смо видели на Роланд Гаросу после два сета са Алкаразом који је физички стварно невероватан, а то су грчеви и није могао више да се састави. Овде је Медведев након другог сета имао проблема са физиом, Новак то није ни приметио јер је у то време отишао да се превуче, али говоримо о његовој разноврсности, прилагодљивости, о томе да је комплетнији играч од медведева који је у пуној снази, неко ко може да трчи колико год и неко ко је врло сличан Новаку”, рекао је он, јавља Танјуг.

Зимоњић је поручио свим љубитељима спорта да је спортистима теже када изгубе финале или кад играју за репрезентацију, зато су онолике емоције присутне, и да је тада потребна само велика подршка од свих, првенствено од медија, и фокус на онима који су играли и који су издвојили своје време и посветили се максимално.

https://www.politika.rs/scc/clanak/570954/Sport/Tenis/Zimonjic-Novak-Dokovic-je-nas-najveci-ambasador

Џејк Мартин је навео разлоге зашто Запад не прихвата и има анимозитет према српском тенисеру, али и где у томе греше

"Новак Ђоковић је можда најбољи свих времена, али зашто га навијачи не воле", наслов је текста на сајту "Амерчки магазин", који је објавио католички свештеник и асистент на филмским студијама на Универзитету "Лојола Меримаунт" у Лос Анђелесу, Џејк Мартин.

Аутор текста, који и ради на овом порталу који се, пре свега, бави погледима на свет из перспективе језуитске верзије католичке вере и културе, прича о томе зашто "западни свет" не да не може да прихвати српског тенисера и чињеницу да је својим спортским резултатима показао да је најбољи свих времена, већ да у ствари негује и неку врсту мржње и анимозитета према њему.
У уводу текста осврнуо се на Новаково освајање Ролан Гароса и рекордне 23. Гренд слем титуле, чиме је постао најтрофејнији тенисер свих времена, те како то није имало толико велики одјек у западним медијима и љубитељима тениса у том делу света.

- Ђоковићева непопуларност на Западу је дубока. Његова прича је пуна разних инцидената, на и ван терена, због којих би би се и најпрекаљенији стручњак за односе са јавношћу згрозио - написао је Мартин на почетку, да би потом подсетио на Новаков пробој на велику сцену играњем финала на УС опену 2007. године против Роџера Федерера.

Подсетио је како је тада њујоршка публика била одушевљена харизматичним Београђанином у чијим имитацијама су уживали, а његова прича о одрастању током ратова 1990-их на Балкану им "цепала срца". Али то се врло брзо променило за 180 степени. Почели су да им сметају његови изливи емоција на терену, медицински тајм-аути и предаје када губи, вриштање на скупљаче лоптица.

- Списак Ђоковићевих катастрофа у јавним наступима је дугачак, да будемо прецизни тачно 89, према јутјуберу који је сакупио свеобухватну монтажу његових прекршаја. Али на крају дана, презир јавности према Ђоковићу своди се на 2 кључна фактора: "Прича о вакцинацији" и "Прича о Федалу" - наводи аутор текста и потом разлаже ова два узрока, које сматра да су изазвали нетрпељивост западне јавности према њему.

- Ђоковић је изазвао велику пометњу у јавности када је одбио да се вакцинише против вируса Ковид-19, одлуке која се претворила у глобални спектакл пред Аустралијан опен, у јануару 2022, кулминирајући тиме што је Србина Влада депортовала из земље након десетодневне драме. Ђоковићево одбијање да се вакцинише не само да је нарушило његову слику у јавности, већ је и омело његову потрагу да постане највећи играч свих времена.

Мартин потом наводи да није помогло ни то што је Ђоковић тврдио да он нема никакве везе са "антиваксерским покретом".

- Ђоковић је више пута рекао да његово одбијање вакцинације нема никакве везе са покретом „анти-вакс“. Уместо тога, он тврди да то има везе са његовом бригом о томе шта он, као елитни спортиста, ставља у своје тело. Заиста, Ђоковићева исхрана и фитнес режим су добро документовани и толико су екстремни да би чак и његовог пријатеља Тома Брејдија натерали да обеси главу.

Ипак, још већи разлог од тога зашто Запад не може да прихвати Новака, јесте што је нарушио идеал тениског ривалства између Федерера и Надала, омиљеног пара тениске публике која сматра да је то било златно доба тениса, док се није појавио Србин.

- Роџер и Рафа заједно су створили оно што многи сматрају златним добом тениса, које у суштини представља то време од када је Федерер први пут узео трофеј Вимблдона 2003. до... па, можда када се Надал пензионише крајем 2024. Федал, а тиме и Златно доба тениса, достигли су свој врхунац негде око 2008, можда током финала Вимблдона те године, где је Надал добио епску битку, 9-7 у петом сету. Федерер, Швајцарац, својом класичном техником и џентлменским декором, пронашао је свог савршеног противника у мишићавом, са сујеверним тиковима и тешким топспином Надалу. Све што Федерер ради на терену изгледа лако; све што Надал ради изгледа исцрпљујуће. Наизглед пријатељи ван терена, они су сан публицисте. Kод Федала је све нетакнуто, префињено, без оштрих ивица; само немојте се превише приближавати или постављати превише питања и уништити идиличну ауру која је тако пажљиво креирана - пише аутор.

Али онда се појавио Ђоковић.

- Требало је да одвлачи пажњу, да Федал не би постао превише самозадовољан, превише досадан. Требало је да буде изазивач и, да, можда чак и да победи понекад, као на Аустралијан опену 2008. Али није требало да побеђује баш. Изненада, Федал је постао "Велика тројка" (и на кратко са успоном Британца Ендија Мареја, "Велика четворка"). Kада је Ђоковић савладао Федерера на његовом "домаћем терену" у финалу Вимблдона 2019. у недвојбено бољем мечу и од финала између Федерера и Надала 2008. године, постало је јасно да је „Федал“ можда сан публициста, али Србин је био камено хладна истина.

- Ђоковић се не само приближавао изједначењу са Рафом и Роџером, већ је почео да их и надмашује. Ђоковићева 2021. се показала као једна од највећих година у историји спорта, јер је дошао на само један меч од освајања календарског Гренд слема, достигнућа које су постигла само још двојица мушкараца — од којих је један, Род Лејвер, успео. то двапут. Било је то достигнуће коме се ни Федерер ни Надал никада нису приближили, а легитимисало је Ђоковићеве тврдње да је, ако не и ГОАТ, свакако на путу - навео је Мартин.

Потом се осврће и на оно што би могао овогодишњи Вимблдон да потврди.

- Kако Вимблдон почиње ове недеље, вероватно највидљивији глобални тренутак у тенису током године, спорт се налази у јединственој "непријатној ситуацији" да има свог можда најбољег играча, на прагу свог највећег тренутка, а свет спреман да одговори колективним слегањем рамена. Што је штета, јер је Ђоковић, упркос свим својим прошлим грешкама и катастрофама у односима с јавношћу, јединствен за савременог професионалног спортисту: он није производ фирме за односе с јавношћу или тима за брендирање. Он је антитеза "Федала".

- Он је по свему одан отац, муж и побожни српски православни хришћанин. Kао тенисер, он је најближе техничком савршенству које је игра икада видела; његов рад ногу, покрети, држање, "читање игре" су без премца. Што је још важније, из менталне перспективе он тачно зна шта мора да ради на терену у сваком тренутку. И изгледа да нико не ужива у притиску више од њега.
Хвалоспеви настављају да се ређају.

- Он је феномен који се дешава једном у животу, који је имао несрећу да игра у исто време са још два феномена, од којих су обојица имали предност одрастања у западној Европи, припремани за славу и све њене пратец́е изазове од самог почетка. Ђоковић је, напротив, рођен у источној Европи у време рата.

Мартин се онда враћа на принципе којих се Новак чврсто држи и то што одбија да подилази било коме зарад добре слике у јавности о себи.

- Ђоковић је човек с манама, што је доказао у много прилика, али који спортиста није?! Чини се да је његов злочин његово одбијање да „игра игру“ — игру ван терена, то јест, коју западни медији толико воле. Његово одбијање да буде било шта друго осим онога што јесте, нажалост, умањује његове успехе на терену. Живи по својим принципима, за које је више пута јавно признао да потичу из његове хришћанске вере. И док се многи не слажу увек са свим његовим ставовима, укључујући и вашег драгог аутора, постоји нешто за дивљење у његовом одбијању да одустане од својих уверења.

- Можда се не слажете са његовим ставом о вакцинацији, али у свету спорта који је толико заокупљен дискурсом који окружује рекорде и ко је ГОАТ, чињеница да је био спреман да жртвује професионална достигнућа и своје спортско наслеђе зарад својих уверења је чудновато вредно дивљења.

На крају аутор текста закључује.

- Више пута се подсећам — што је изненађујуће често за католичког свештеника од 40 и нешто година — да већина људи није обожаватељ Ђоковића. Схватам. Пошто сам одрастао 1980-их као обожаватељ Џона Мекинроа, видео сам помешане емоције које су његови темпераментни испади изазивали у јавности. Па ипак, чини се да је код Ђоковића мало оних са „помешаним” емоцијама. Једноставно постоји "невољење"...
- Можда је Новака Ђоковића тешко волети; он то свакако не олакшава. Ипак, зато што је он задивљујући спортиста, отац пун љубави и саосећајни хуманитарац, не могу а да не будем његов навијач. Он је потпуно човек, и у добру и у злу и не могу а да се не дивим томе.

https://www.telegraf.rs/sport/tenis/3710309-katolicki-svestenik-napisao-tekst-o-novaku-djokovicu

Новак Ђоковић, најбољи тенисер планете (од понедељка и званично), демонстрирао је силу у финалу Аустралијан опена, победивши Грка Стефаноса Циципаса без изгубљеног сета – 6:3, 7:6, 7:6. Србин који је у Мелбурну подигао јубиларну 10. титулу и изједначио се са Надалом по броју Гренд слем трофеја – 22, послао је јаку поруку будућним тенисерима.

Само један сет препустио је својим противницима Новак Ђоковић на првом календарском Гренд слему.

Доминантно од првог до последњег поена у Аустралији. Истој оној кога га је прошле године отерала и депортовала, сада се Новак Ђоковић вратио и попут осветника - с осмехом на лицу, очитао је лекције свима, показашви да је за класу изнад свих и да нема правог ривала када је здрав.

А у финалу је био здрав, јер коначно завој и бандажа нису били на левој бутини с којом је муку мучио још од Аделејда, где је такође освојио титулу. Ипак, она не може да се мери с овом у Мелбурну, која је његова 10. на Аустралијан опену, а укупно 22. у пребогатој каријери.

Ђоковић је прво нахвалио Циципаса који је претходно рекао да му је Новак инспирација, пославши затим поруку будућим тенисерима и тенисеркама, која ће дуго одзвањати.

„Добро вече свима, дирнут сам стварно речима Стефаноса Циципаса. Велико хвала на свом том поштовању и дивним речима. Ја то ценим. На терену смо неустрашиви ривали, али то не значи да не треба да се поштујемо и да признајемо труд сваког противника. Ја признајем твој труд, невероватан турнир си имао. Ниси имао среће у финалу, велика битка. Ово дефинитивно није твоје последње Гренд слем финале, имаш много више времена од мене. Честитке твом тиму и твојој породици, знам колико времена и труда улажу да будеш још бољи. Ти си један од најзанимљивијих момака и најперсективнији на туру. Изузетно си интересантна особа. Волео бих нешто га кажем за Грчку и Србију. Ми смо две мале земље које немају превише тениску традицију, нисмо имали превише играча на које можемо да се угледамо. Порука за било ког младог тенисера или тенисерку који сања да буде овде где смо Стефанос и ја, усудите се да сањате велико. Немојте да дозволите да вам било ко одузме снове. Одакле год долазите, мислим да што сте у већем минусу, да имате што лошије детињство, имате веће шансе да успете као Стефанос и ја. Немојте да пустите да вам било ко одузме сан. Заливајте га, као што заливате цвеће. Нађите једну особу која ће да вас подржи и сањајте велико, јер можете да успете“, рекао је Новак.

А затим се Ђоковић осврнуо на сопствени учинак и исписану историју у Мелбурну пред крцатим трибинама, на којима су доминирале српске тробојке и мајице с његовим ликом.

„Нисам овде играо прошле године, вратио сам се и желим да се захвалим свим људима који су учинили да се осетим добродошлим у Мелбурну и Аустралији. Постоји разлог зашто играм најбољи тенис у Мелбурну, испред господина Род Лејвера. Хвала вам господине што сте овде. Трудим се да се уштинем и да живим кроз ове тренутке. Ово је мој дугачак говор, али останите још мало уз мене. Само мој тим и породица знају кроз шта смо прошли у последњих неколико недеља. Моја највећа победа у каријери, с обзиром на околности. Волео бих да се захвалим и организаторима турнира, волонтерима, свима који су део овако невероватног догађаја и оргнаизације. Крег (директор турнира) је био од велике помоћи сада и током година. Хвала ти што си увек давао све од себе, да се осетимо као код куће ја и моја породица, да се осетимо лагодно. Знам да је био рекордан број публике овде и широм света који су гледали, ово је један од најбољих турнира на свету. Надам се да се видимо и следеће године", рекао је Ђоковић и добио громогласан аплауз присутних.

Новак Ђоковић се после изјаве са терена и подигнутог трофеја, преселио у студио код Барбаре Шет, која је констатовала да је стигао до 22. Гренд слем титуле. После тога га је замолила да покуша речима да опише како се осећа.

„Све у том спектру од најгорег до најбољег искуства што се тиче емоција. Оно што сам рекао на терену, стварно мислим. Дефинитивно једна од најважније две-три победе у мом животу је ова у Мелбурну против Циципаса. Рачунајући на околности и какав је улог био. Вратио сам се у Аустрлаију после годину дана. То је створило велики притисак на мене, била је потребна огромна енергија, осећам огромно олакшање. Осећам се као издувани балон и сада ћу да уживам с мојом породицом", истакао је Новак.

Барбару је занимало откуд му јакна на којој је с десне стране на грудима био исписан број 22, што означава број његових освојених Гренд слем титула.

„Не знам када је одштампана ова јакна. Узео сам другу јакну, а онда је тим рекао обуци ову на којој је исписан број 22", објаснио је светски број један.

На питање како је толико успешан и шта га чини толико доминантним, уследио је одговор:

„Радим, трудим се као и сви остали. Тренирам, без те посвећености и паметног рада нема успеха. Успео сам током година да нађем увек формулу за успех на начин да радим са својим тимом, да побошљам своју игру и стремим ка томе да будем бољи. То је једини начин да напредујеш, наравно да ако стагнираш, ти уствари идеш уназад. Све што смо радили последњих неколико недеља је уродило плодом", истакао је Ђоковић.

Барбара га је замолила да узме трофеј и покаже га, а за крај је сачувала питање да ли ће уследити славље српског тенисера или ће ићи у кревет да одмори.

„Не знам шта ћу да радим, ајде да видимо. Вероватно нећу много спавати, али славићу са Србима и мојим навијачима. Вероватно ћу да идем на трг са њима да славим, видим да их има много, они су ме носили до ове победе", рекао је Ђоковић Барбари Шет.

Хиљаде српских навијача одевених у црвено плаво и бело, за заставама и мајицама с ликом Новака Ђоковића, окупирали су Род Левер Арену како би пружили подршку Нолету на путу ка писању историје у Мелбурну, а потом су и бурно прославили његову победу.

Уз песму и аплауз слали су добре вибрације Новаку Ђоковићу. Нису изостале ни шајкаче, српске тробојке које су доминирале испред и на Род Лејвер арени, а није изостало ни велико славље после дуела, уз трубаче и традиционално Ужичко коло.

https://sputnikportal.rs/20230129/novak-djokovic-titula-australijan-open-melburn-stefanos-cicipas-sport-tenis-1150102287.html

На тениском такмичењу на Вимблдону 2019. трофеје су однела два православна хришћанина. Српски православни верник Новак Ђоковић победио је на Вимблдону у мушкој категорији Роџера Федерера, а румунска тенисерка Симона Халеп победила је у женској категорији Серену Вилијамс.

Симона је румунска православна хришћанка за коју се наводи да је одана православној вери и да са собом увек носи православну икону. Њој је Румунска Патријаршија доделила орден Патријараршијског крста за световна лица, највише одликовање Румунске Патријаршије, након што је постала апсолутни победник у такмичењу на Вимблдону 2019. године. Иначе, Симона Халеп је 2018. године добила такође од Румунске Патријаршије крст Светог апостола Андреја.

„Вера је важна ствар у мом животу“, рекла је она. „Верујем у Бога, не идем у цркву сваке недеље јер не стижем, али верујем у Њега и носим иконе са собом и целивам њих,“ истакла је Симона.

Извор: Српска Православна Црква