Аутор сценарија овог филма Сергеј Барабанов први пут је био на Косову почетком 1970-их година на студентској пракси.

„Југославија се тада сматрала капијом за Запад и ми смо изгарали од жеље да боравимо на плажама Јадранског мора, да плешемо у дискотекама које су тада код нас биле забрањење и купимо прижељкиване фармерке. Али одједном је све то остало у другом плану. Били смо задивљени величином древних манастирских фресака, историјом овога краја, који је вјековима био предстража православног свијета у Јужној Европи. Поносна аскетска љепота монаха и свештеника. Ми смо се буквално заљубили у ову земљу“.

„Следећи сусрет са Косовом десио се након више година. Ратни дописник неколико федералних телевизијских канала провео је у зараћеном Косову више недјеља“.

„То је била страшна слика. Људи су гинули, села су горела, рушили се манастири који су на тој земљи стајали више од 700 година. Колијевка словенства и православља на Балкану, изгледало је као да је осуђена на пропаст“.

Тада је Сергеј Барабанов и дошао на идеју да сними филм о трагедији косовских манастира. Рођен је и назив „ За ким звоно не звони“. Постојало је осјећање да историја српског православља на овој земљи одлази у прошлост. Овај филм је замишљен као реквијем.

„Међутим, стварност се на срећу показала другачијом. Да, видјели смо и снимили разрушене храмове и манастире, запаљене српске куће, избјеглице, чули смо и приказали десетине трагичних прича. Али пред нашим очима и објективима наших камера није била пустиња. Храмови се обнављају, многи су већ освештани. Сестре манастира у Соколици иконопишу, продају иконе и обнављају обитељ. У јеку су радови у скоро разрушеном манастиру Девичу.

Подигнут је потпуно нови манастир у Ђаковици – у граду гдје се укупно српско становништво састоји од четири монахиње. Православни вјерници из Србије који нијесу баш богати, жртвују и последњи динар. Помажу и Цркве-сестре, у првом реду Руска православна црква. Донијета је одлука да се ниједан храм не затвара. Ако у селу живи макар један православни човјек, значи тамо има и православни храм. И ту долази свештеник, и то је заиста охрабрујуће и даје наду за будућност“.

У интервјуу који је аутор филма дао за Православие.Ру каже се да је филм снимљен по наруџби Министарства веза и масовних комуникација и канала „Култура“. Режисер Барабанов је радио заједно са режисером Григоријем Илугдиним. Снимало се у мају и јуну ове године. Све, осим кадрова догађаја 1999-2004, су њихови сопствени снимци.

„Већина Срба од нас очекују топлину и ангажовање. Ја не позивам да следеће јутро послије приказивања филма трчите у банке и шаљете новац; вјероватно то није најважније. Можда би четирма старицама –монахињама у Ђаковици, које су сасвим изоловане у манастиру било пријатно да добију писмо са ријечима подршке из Русије. А уочи зиме добро би дошле и топле ствари.“

Извор

Времена када су филозофи седели у кулама од слоноваче и писали смирене трактате о "бићу" су прошлост. Предстојећа додела награде "Теодор Адорно" америчком филозофу Џудит Батлер (рођена 1956. године, професорка на калифорнијском Универзитетy "Беркли") претвара се у прави политички трилер. Да ли је то град Франкфурт доделио престижну академску награду истакнутој критичарки израелске државне политике само да би закамуфлирао властити антисемитизам? Централно јеврејско веће у Немачкој и градска јеврејска заједница позивају на бојкот манифестације планиране за идући уторак у Франкфурту на Мајни.

Тема је наишла на плодно тло у немачкој, одскоро аустријској јавној сцени, које још одјекују остацима недавне дебате о религиозно мотивисаном обрезивању. Тада је постављано питање да ли сви који су против такве праксе, у ствари, заговарају холокауст, док се сада прешло на решавање новог ребуса – да ли су сви који критикују израелску државну политику само скривени антисемити?

Читава прича са Џудит Батлер је комплексна и задире истовремено у неколико слојева европске историје, политике, колективних криминалних практика и примењене друштвене науке.

Батлерова, око које се завртео тај механизам дубоких социјалних стигми, већ пуне две деценије спада у сам врх нечега што се може назвати "естрадном филозофијом", што значи да њене теорије не остају затворене унутар академске заједнице, већ се у популарном облику преливају на странице медија.

Теоретски, Батлерова се схвата као представница постструктурализма/деконструктивизма, школе мишљења која анализира друштвене феномене до најситнијих саставних елемената и тако их темељито подвргава "деконструкцији".

У њене две најпознатије и најпревођеније књиге Полна невоља (1990) и Отисак тела (1993), Батлерова је уситнила бинарну сексуалну матрицу жена-мушкарац и свела је на питање чисте, по њој насилне репродукције друштвених форми социјализације.

Они који Батлерoву представљају као "феминисткињу" која се бори за равноправност полова греше – за њу, као прво, не постоје жене, за чија се права треба борити, као што не постоје мушкарци, будући да су и једни и други друштвено конструисани, и то не само у социјалном смислу као "пол", већ и у биолошком као "секс".

Провокација као стил

"Пол" као друштвени конструкт и "секс" као биолошки су одлуке које хетеро-друштво са позиције моћи силом намеће индивидуи у поступку њеног сазревања, тврди Батлерова. Бинарни полни код треба демонтирати и проширити га тако да обухвати читаву креативну палету без граница.

Провокација као комуникативни стил Џудит Батлер ту се не завршава. На то долази још чињеница да потиче из руско-мађарске породице јеврејских избеглица, да је подизана у јеврејском религиозном духу, док се истовремено јавно позиционирала као гласни критичар израелске политике према Палестинцима, са извесним "разумевањем" за Хамас и Хезболах. Приватно је лезбијка.

Сада се наравно поставља питање који су били мотиви немачког града да се непозван и неизазван, оптерећен наслеђем новије немачке историје, уплете у једну тако комплексну ситуацију у којој би и народи с лакшим колективним сећањем "сломили ногу".

Угледна награда "Теодор Адорно" коју Франкфурт од 1977. сваке треће године додељује у знак сећања на утемељивача марксистички оријентисане Критичке теорије је наравно и замишљена тако да уважава академску провокацију. Али, организације и удружења немачких Јевреја сматрају да је Немачка изгубила право да критику израелске политике назива академском провокацијом и оштро протестују због признања за Џудит Батлер.

Стефан Крамер, генерални секретар Централног већа немачких Јевреја у јавној реакцији оптужује Батлер за "мржњу према Израелу" и назива је "нацистом" и "полујеврејком", док истовремено замера градском већу Франкфурта да свој у основи препознатљиви "немачки антисемитизам" сакрива иза Батлериног "академског антисемитизма".

Са своје стране, Батлерова се брани и каже да критика израелске државне политике не може аутоматски потпадати под карактеристику антисемитизма, али да она има разумевања за европске Јевреје кад Израел и не доживљавају као државу, већ као склониште, или збег.

Двојност Адорна

Адорново име такође поседује симболичку тежину у читавом јавном спору који се шири око доделе награде у његову част. Оснивач Критичке теорије био је "полујеврејин", тачније долази из породице "крштених" Јевреја (отац прешао у протестанте, мајка католик), али је свеједно спасавао главу од нациста бекством у Америку.

И поред таквог индивидуалног искуства, Адорно се после рата вратио у Немачку и наставио где је стао 1934. године. Позната је његова реченица, да "после Аушвица писање поезије треба схватити као чин варваризма", али осим извесне тежине и разумљивог песимизма присутних у његовим делима, Адорно је увек и пре свега остао Немац, немачки интелектуалац.

Ту није крај главобољи франкфуртског градског већа. Награда "Теодор Адорно" додељује се по традицији у градској Цркви Светог Павла (Paulskirche). У њој је за време такозване "Револуције народа" 1848. године заседао први демократски изабрани немачки парламент, одатле је кренуо први немачки Устав, у њој су постављени темељи за Бизмаркову, а не Хабсбуршку Немачку.

Франкфуртска Paulskirche, која данас више није у религијској, већ само церемонијалној функцији, доживљава се у модерној Немачкој као митска локација државотворне симболике, као простор у коме је немачки народ постао немачка нација.

Сада би на једном таквом месту један "бесполни" јеврејски академик који "мрзи Јевреје" требало да добије награду под именог једног "полујевреја" који је волео Немце, иако им није веровао, а све то да би се продрмао израелски режим и умирио аутизам немачке националне савести - све укупно претешка симболика за једну академску награду.

Награда под Адорновим именом додељује се за достигнућа у философији, музици, позоришној и филмској уметности. До сада су је, између осталих, добили Норберт Елиас, Јирген Хабермас, Жан-Лик Годар, Зигмунд Бауман и Жак Дерида. Награда је дотирана са 50.000 евра. Од тринаест досадашњих добитника само пет нису били јеврејског порекла.

Јавна манифестација уручивања награде "Теодор Адорно" уручена је Џудит Батлер 11. септембра 2012. године, а велики број јеврејских заједница остао је узнемирен због ове доделе награде познатој ,,мрзитељки Јевреја". Уједно, Џудит Батлер је и прва жена која је добила ову награду.

Извор: РТС

Једанаест чланова дувачког камерног ансамбла Београдске филхармоније, обрадовало је данас грађане Крагујевца.

Они су на неколико најпрометнијих локација у граду извели популарну арију из Росинијеве опере Севиљски берберин.

Занимљиво је да су осим на улицама града, музичари наступили и на пијаци.

Погледајте фотографије са данашњег наступа из Крагујевца преузете са Фејсбук странице Београдске филхармоније.

Извор: Нови Магазин/Фејсбук

На филму ,,Celebration Day" наћи ће се снимци са концерта из лондонске O2 Арене, одржаног у част Ахмета Ертегана, покојног оснивача ,,Atlantic Records-а".

Оснивачима бенда Џону Полу Џоунсу, Џимију Пејџу и Роберту Планту, придружио се Џејсон, син покојног бубњара Џона Бонама на двочасовној свирци одржаној 10. децембра 2007. Био је то први концерт бенда после 27 година, а карте су дељене преко лутрије.

Од скоро 20 милиона пријављених извучено је 18.000 срећника.

Након званичне премијере 13. септембра ,,Celebration Day" ће се приказивати у биоскопима од 17. октобра, а DVD издање биће у продаји од 19. новембра.

Извор: B92.net

Изложба висококвалитетних репродукција 15 Климтових слика биће отворена у галерији "Прогрес" од 31. октобра до 13. новембра.

Посетиоци ће имати прилику да, осим једне од најпознатијих слика “Пољубац”, виде и репродукције слика “Хигија” (1907) и “Пријатељице II” (1916/7), чији су оригинали 1945. године изгорели у дворцу Имендорф у Доњој Аустрији.

Изложбу у Београду организују Контактни биро града Беча "Compress" уз подршку аустријске компаније накита “Freywille” чија је нова колекција накита - “Nixe Aqua”, инспирисана плавим тоновима Климтове слике “Водене нимфе”.

Извор: Нови Магазин

Одржавање највеће међународне излозбе савремене уметности у Србији доведено је у питање када је заштитник грађана Саша Јанковић рекао да зграда бившег Геозавода у Карађорђевој улици не испуњава основне безбедносне услове за одржавање јавних манифестација.

Овогодишњи Октобарски салон требало би да се одржи од 22. септембра до 4. новембра баш у згради Геозавода, око које је и читав пројекат ове године конципиран.

Миа Давид рекла је Танјугу да је из медија и преко Твитера сазнала да зграда Геозавода није безбедна за јавне манифестације. Она је додала да се КЦБ као организатор Салона стандардно обраћа противпожарцима за процену јер се "не шале за безбедношћу" а и цео Салон се организује под покровитељством Града Београда.

Заштитник грађана позвао је противпожарце у јуну а 27. јула они су донели решење у коме наводе да зграда није безбедна о чему смо ми сазнали преко Твитера, рекла је Давид.

Она је додала да се јуче састала и са представницима канцеларије омбудсмана и са противпожарцима како би размотрили насталу ситуацију.

"Искрено се надам да ће Октобарски салон моћи, уз помоћ стручних лица, да исправи недостатке пошто је махом реч о стандардним замеркама попут набавке противпожарних апарата, обележавања и отварања излаза за случај опасности, евакуацију, провере струјних инсталација", рекла је она.

То је нешто што можемо да урадимо и што и чинимо приликом организације сваког Октобарског салона, нагласила је Давид.

"У овом тренутку ја и кустоси радимо на Октобарском салону и откањању примедби у нади да ће се ситуација решити", рекла је она.

Јанковић је јуче рекао Тањугу да зграда бившег Геозавода не испуњава основне безбедносне услове и да он не жели да прихвати одговорност за оно, што према налазима стручних служби, може да се деси.

Он је навео да није у могућности да даје дозволу за коришћење, сада спорног простора у Карађорђевој 48, и додао да је за употребу зграде неопходна сагласност Дирекције за имовину.

"Републичка имовина не може се користити како ко пожели, а ко је до сада давао дозволе за коришћење то треба свеобухватно испитати", рекао је Јанковић и додао да је до сада примио око 20 захтава за изнамљивање простора у згради Геозавода, које је, како је нагласио, све одбио.

У Скупштини Београда, која је покровитељ Октобарског салона, данас није било могуће добити коментар.