У образложењу стоји да се признање уручује „за књигу Библијска енциклопедија у два тома, која је сазвучју најзначајнијих енциклопедија и светских библијских лексикона, са лингвистичком корелацијом библијских имена и топонима са најзначајнијим светским лексиконима, као и за делатност на успостављању духовног хијатуса на Духовном сабору у Раковици“.

Високо интернационално признање за животно дело добили су и Александар Петров, историчар и теоретичар књижевности, есејиста и романсијер, за Антологију руске поезије XVII – XXI века, као и за вишедеценијско уређивање часописа у САД Американски Србобран. Алек Вукадиновић, песник, есејиста и књижевни критичар, за вишедеценијско вођење међународног часописа УКС Relations и за тумачење појава у култури и уметности на III програму Радио Београда и тумачење креативног писања. Истом наградом је постхумно одликован Предраг Р. Драгић Кијук за свој свеукупни књижевно-философски опус, док је Катарина Костић примила награду за песничко, прозаистичко и историографско сведочење о духовних виталности српског стваралаштва.

Признање Академије Иво Андрић – Златко Красни за преводилаштво добили су Ксенија и Иван Гађански, посебно за превод грчких песника, од којих је издвојен превод Песама Константина Кавафија.

Високо признање Академије Иво Андрић за књиге добили су: Милан Ранковић за дела из естетике и Душан Стојковић за књиге и антологије у којима психолошки истражује и анализира појам танатоса у делима великог броја аутора у светској књижевности, док је награду за књигу о Београду добио Миодраг Д. Игњатовић.

Даља признања за књигу добили су Љиљана Николић, Бајо Џаковић, Зоран Мачета и Миленко Попић, док су грамате захвалности добили Павло Брајовић Јакоја за оснивање и вођење друштва Морача Розафа у Албанији и за изузетне заслуге у оживљавању српске културе и српског језика у Скадру, као и Мирјана Булатовић, за свесрдан рад у култури и допринос уређењу часописа Епархије канадске Источник.

Десети децембар је важан дан у српској књижевности – дан када је Иво Андрић примио Нобелову награду за књижевност, чиме се мало народа на овим просторима (осим Грка - Казанцакис) може дичити. То је, како је казао књижевник Миљурко Вукадиновић, „најкњижевнији дан“ у нас.

Награде је образлагао председник жирија песник Предраг Богдановић Ци, док их је уручио председник Академије Иво Андрић познати преводилац с немачког и зачетник новог српског романа, поврх свега, културни делатељ Радомир Смиљанић.

Извор: СПЦ

Реч је о филозофско-богословском трактату Реч о свечовеку, који представља зборник богословских и филозофских учења Николаја Српског. Већ до првих минута представе може да се осети тишина монашког живота.

Свети Владика Николај је био епископ у месту у коме сам ја одрастао, где постоји чувени српски манастир Жича. Ја сам се трудио да изаберем оно што би Владику Николаја представило у неком широком спектру његових филозофских и духовних дубина и његовог захвата у тајну људског постојања. Трудио сам се да ту буду текстови који проговарају пре свега топлину Христа и његову дубоку веру у Христа као спаситеља света. Некако ми се чинило да је баш у овим тексовима Владика Николај био разноврсни и по темама, и по књижевном стилу. И то је био разлог због којег ја сам одлучио да то урадим. Осим тога, манастир Жича прославља осам векова свог постојања. И ова представа је рађена такође и тим поводом.

Поуке Николаја Велимировића су врло једноставне. На пример, светац говори о предности закона саможртвовања над законом самоочувања. Или на пример пореди ширину Васионе са највећим и најлепшим градом на Земљи. А сва жива бића на планети су браћа близанци. Богословска учења за разлику од калсичних дела много су тежа за доживљавање и захтевају посебну припремљеност. Ипак Небојша Дугалић је признао да је у пуној мери осетио разумевање публике.

Осетио сам ту врсту тишине у публици. Она се осети само онда када људи препознају дубину неког откривења. Нисам могао да претпостављам како ће ови текстови одјекнути у руској публици због те ипак неке језичке баријере. Међутим, мислим да по ономе што слутим да је превод био прилично добар и да је то заправо о истом башем православном Христу.

За Небојшу Дугалића, који је већ боравиона Златном Витезу, позоришни форум није само контакт са публиком на сцени. То је и сусрет са старим пријатељима.

Овде сам се са многим људима поново срео. Пре свега, са директором фестивала Николајем Бурљајевим, кога знам још из Београда, са неким глумцима, који су у организацији фестивала. Мени је увек драго да се са њима поново сретнем зато што је то потврда да тај труд није узалудан. Веома ми је драго да добио сам један дугачак списак утисака после вечерашње представе. То је јако леп обичај. Први пут видим да се то негде ради, да се на дуггачком папиру записују утисци гледалаца после представе. И хвала им на томе. Добио сам и један послужавник руске народне радиности са прелепим цвећем. И то ћу такође чувати као један од драгих дарова са овог гостовања.

Између осталог, међу публиком која је дошла на представу били су и они који знају Небојшу Дугалића лично. Једна од њих је Татјана Кострјукова. Хемичар по струци, она је велики љубитељ позоришта.

Први пут сам видела Небојшу на сцени 2010. године, када су у овкиру Златног Витеза приказане представе Исповест Дмитрија Карамазова по Достојевском и Соба број 6 по Чехову. Тада сам осетила неку разлику у односу на традиционално руско позориште. Мада, када смо се упознали, Небојша ми је рекао да је он напротив присталица система Станиславског, и он поштује руске писце. После тога сам почела пажњивије да пратим његово стваралаштво. И када сам имала могућност да посетим Београд, трудила сам се да дођем тако да посетим неку представу у којој он игра. И то је била класика спрског позоришта, драма Бранислава Нушића Тако је требало да буде. И сада када боравим у Србији и Црној Гори увек се трудим да посетим позориште. Увек ми је драго да видим Небојшу на Златном Витезу.

Буквално ових дана чланови жирија позоришног форума ће прогласити победнике. Надамо се да ће они достојно оценити игру Небојше Дугалића.

Извор: Глас Русије

У тражењу одговора на тако постављено питање упутно је поћи од чињенице, коју данас нико не оспорава, да је прво словенско писмо створено 863. године. Сматра се да је те године Константин саставио писмо за словенски језик (или завршио састављање тог писма, ако га је започео раније) и да је започео превођење Новог Завета првом реченицом Јеванђеља по Јовану „У почетку беше Реч“, што је почетак Апракосног Јеванђеља. Та реченица, односно њен изворни облик искони бе слово и слово бе оу Бога и Богъ бе слово [...] (Житије Кирилово, гл. XIV), написан глагољицом, била је прва реченица написана на словенском језику (са изузетком могућег ранијег повременог писања словенских речи грчким или латинским словима „без устројенија“, како је рекао Црноризац Храбар). У том случају прво слово у том преводу било је глагољско И, односно, као што је познато, симболички врло знаковит спој троугла (Света Тројица) и круга (бесконачност, пуноћа), а друго С – спој круга и троугла, а та два слова су, као је општепознато, истовремено почетна слова имена Исуса Христа.

Константин и Методије су се са својим сарадницима упутили у Велику Моравску у пролеће следеће године. Разлози што на тај пут нису кренули раније су јасни, а најважнији је тај што су преводилачки рад и припреме за пут захтевали извесно време. С друге стране, то путовање било би много ризичније да је започето раније, тј. у зиму 863–864.

Не зна се поуздано којим су се путем Солунска браћа кретала према свом одредишту у пролеће 863. г. Чини се да је најубедљивија претпоставка да се путовало најкраћим путем – преко Ниша и Београда, односно преко Пловдива, Софије, Ниша, Београда. Није искључено да су кроз Бугарску Солунска браћа путовала бавећи се и мисионарским радом. Уопште, црквена и спољна политика Византије у Бугарској и Великој Моравској тих година вођена је усклађено, са извесним разликама у приступу које су диктирале околности, што објашњава узлет бугарске писмености у Х веку, будући да су ученици Ћирила и Методија, прогнани из Велике Моравске, наставили рад у Бугарској, на тлу умногоме припремљеном за такав рад.

Када се има у виду да се раздаљина између Солуна и Београда могла прећи за две недеље у околностима неповољнијим од оних који су били на располагању Константину и Методију, а према Порфирогениту чак за само осам дана, чини се донекле претераном Цибулкина процена да су Солунска браћа путовала до Велике Моравске око шест недеља.

Дакле, Солунска браћа су највероватнија стигла у Велику Моравску у пролеће 864. године, након путовања које је могло трајати око четири недеље ако се нису негде дуже задржавали, али се не зна тачно да ли је њихово коначно одредиште било место где је столовао кнез Растислав (нити где се оно тачно налазило), или неко друго место. За преводилачки и наставни рад био им је потребан мир који тешко да су могли имати у близини владара Велике Моравске, односно у политичком средишту те државе. Зато је логично претпоставити да су се са својим сарадницима и ученицима повукли на неко мирно место, које им је могло пружити услове за рад сличне онима какви постоје у манастирима.

У Житију Кириловом и Житију Методијевом се истиче да су Солунска браћа и њихови сарадници у Великој Моравској наставили са превођењем богослужбених књига. Чињеница да су се налазили на територији која је била под црквеном јурисдикцијом епископа из Пасауа и да су после четрдесет месеци кренули у Рим да од папе добију благослов за своју делатност, те да је све време њихове мисије прошло у покушајима да добију од папе одобрење да наставе с радом како су то започели, говори у прилог претпоставци да се Солунска браћа нису понашала изазивачки у односу на актуелне црквене власти већ да су настојала да убедљивим аргументима добију право богослужења (и) на словенском језику. У том светлу логично је претпоставити да њихова прва богослужења у Великој Моравској нису била у целости на словенском језику него да су само једним делом била таква. У том случају поставља се питање – на којем су богослужењу први пут користили словенски језик, и у којем делу тог богослужења.

Да би се одговорило на та питања, потребно је вратити се на оно место у Житију Кириловом у којем се каже да је Константин прво превео на словенски језик зачело Јеванђеља по Јовану. У мисији Солунске браће ништа није било случајно. Све је било промишљено укључујући и план с којим се морало приступити остварењу великог наума. То је искључивало импровизације, почев од избора места у Новом Завету које ће бити прво преведено да избора дана када ће први пут словенски језик бити употребљен на светој Литургији и избора оног дела Литургије у којем ће се први пут Реч објавити на словенском језику. Ти кључни елементи њихове мисије морали су имати исту основну идеју и морали су бити потпуно усаглашени.

У Житију Кириловом се истиче значај ширења хришћанства међу Словенима, а кнезу Растиславу се, донекле и пренаглашено, речима цара Михаила III, предочава да је кренуо путем цара Константина Великог. Богослужење (и) на словенском језику имало је, пре свега, за циљ учвршћивања хришћанства међу Словенима у Великој Моравској. У светлу те чињенице најпримереније је било увести словенски језик у богослужење речима првог зачела Јеванђеља по Јовану искони бе слово и слово бе оу Бога и Богъ бе слово [...], којима, уосталом, почиње изборно Јеванђеље. Зато није случајност што је Константин почео превођење Новог Завета управо од тог места, највероватније имајући на уму да то буду прве речи на словенском језику које ће бити изговорене на Литургији у Великој Моравској. Прва Литургија коју су служила Солунска браћа у Великој Моравској морала је бити велики догађај за тамошње Словене, како оне који су били чврсто уцрквењени тако и оне које је требало утврдити у вери. Вест о тој Литургији је вероватно ишла пред њом као и глас да ће се она служити (и) на словенском језику. Утолико су јачи одјек морале имати на словенском језику изговорене речи зачела о беспочетном Богу Логосу, кроз Кога је све постало.

Првој Литургији коју ће служити у Великој Моравској, а то је највероватније била и прва Литургија која је служена (и) на словенском језику, претходили су сасвим сигурно молитва и пост Солунске браће, али не само зато да би се духовно припремили за тако значајну Литургију него и зато што је то било време Великог поста, после којег се, на Васкрс, на васкршњој Литургији чита зачело Јеванђеља по Јовану. Другим речима, може се с највећом извесношћу закључити да је Константин Философ још у Константинопољу прво превео зачело Јеванђеља по Јовану имајући на уму да ће то место из Новог Завета бити међу првим речима на словенском језику које ће бити изговорене на васкршњој Литургији у Великој Моравској. Иако не знамо цркву у којој је та Литургија служена (а археолошка истраживања говоре о неколико десетина камених цркава на територији тадашње Велике Моравске), ни место у којем се та црква налазила, сва је прилика да је то било у највећој цркви града у којем је тада столовао кнез Растислав, и да је тој Литургији и због великог празника и због гостију из Византије присуствовао и сам кнез Растислав, његова властела и много народа. Претпоставља се да је служио Константин као свештеник, угледан гост, творац писма за словенски језик и превода зачела које је читано. Иако се за Константина у изворима каже да је био свештеник, то се не слаже с податком да су хартофилакси на византијском двору били ђакони. Додуше, Константин је могао бити рукоположен за свештеника непосредно пре путовања у Велику Моравску. Методије је, како се у житију изричито каже, био монах. Био је и игуман манастира Полихрон. Није искључено да је чтец био неко од њихових словенских сарадника које су повели из Византије јер је због присутних Словена морало бити важно да у богослужењу прве речи на словенском језику изговори неко коме је словенски језик матерњи. То, наравно, не искључује могућност да су неки делови Свете Литургије служени на словенском, а неки на латинском језику.

Уколико је тачна овде изнета и образложена претпоставка да је словенски језик први пут употребљен на васкршњој Литургији 864. године у стоном граду Велике Моравске, о чему се у изворима не говори изричито, али на шта извори доста јасно упућују посредно, онда, имајући у виду чињеницу да се Васкрс, као покретан празник, празнује у прву недељу по пролећној равнодневници након пуног месеца и јеврејске Пасхе, не би било немогуће тачно утврдити дан и месец када је 864. године служена прва словенска Литургија.

Примена три метода израчунавања датума покретних празника (Гаусов, Џонсов и таблични метод) води истом резултату – да је 864. године први дан Васкрса био 2. априла, по јулијанском календару, што би, дакле, био датум када је, највероватније, новозаветни текст на словенском језику први пут употребљен на Светој Литургији. Од тога доба траје непрекинуто заједничарење Словена у молитви Богу и славословљењу Његове славе, љубави, доброте и лепоте – у непрекидном молитвено-литургијском општењу и сутелесништву у телу Цркве Христове.

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1094, Рубрика Култура

Ако су Константин и Методије планирали да Свету Литургију (у почетку) служе само суботом и недељом, односно празником, онда је било довољно да преведу празнично Јеванђеље, уз могућност да су превели само најнеопходније делове празничног Јеванђеља, остављајући да превођење заврше у Великој Моравској. Ако су пак планирали да Литургију служе сваког дана од Васкрса до Педесетнице, а касније суботом и недељом, односно празником, онда им је било најхитније да преведу само оне делове кратког Апракосног Јеванђеља који се читају у те дане, опет остављајући да превођење целог Јеванђеља заврше у Великој Моравској. У ЖК XV и ЖМ XV саопштава се да је процес превођења богослужбених књига настављен у Великој Моравској. Другим речима, неколико месеци преводилачког рада није био сувише кратак рок да се преведу само они делови Јеванђеља који ће бити читани на Светој Литургији на Васкрс и првих недеља или месеци по Васкрсу. Слично је морало бити и са превођењем других богослужбених књига.

Мисија коју је цар Михаило III поверио Константину и Методију налагала је да се све добро испланира, а да се импровизације сведу на минимум. Тај план је морао обухватити избор књига које ће бити преведене пре поласка у Велику Моравску, начин на који ће бити превођене, словенски говор на који ће бити преведене, време поласка на пут, избор пута, начина и трајања путовања, избор књига које ће бити преведене у путу или, вероватније, пошто се стигне на одредиште, а поред осталог, и свакако не на последњем месту, део тога плана морало је бити одређивање дана када ће први пут у богослужењу бити употребљен словенски језик. Тај је чин, било је свима јасно, био од посебне важности, тај дан није могао бити било који дан, па је зато природно претпоставити да се планирало да то буде дан који је иначе за Цркву од посебне важности. Као што је у културној, тачније духовној историји Словена увођење словенског језика у богослужење догађај од посебног, ако не и највећег значаја, чега је Константин несумњиво био свестан, тако је у годишњем циклусу дана и празника који се у хришћанској Цркви празнују Васкрс највећи празник. Планирање да се та два догађаја повежу чини се врло логичним, утолико пре што су Браћа са сарадницима путовала у Велику Моравску током Великог поста и стигла на одредиште по свој прилици уочи Васкрса 864. године.

Иако је великоморавски кнез Растислав тражио од Византије епископа (фактички – поглавара Цркве у Великој Моравској који не би био потчињен Архиепископији у Салцбургу), том делу његове молбе није удовољено. Тешко да се у Византији нису могли наћи епископи који бар донекле знају словенски језик. Пре ће бити да је на византијском двору процењено да би слање епископа из Византије на подручје Источнофраначке краљевине, у којем је на ширењу хришћанства, али и политичког утицаја те краљевине, увелико радило свештенство које је било под црквеном управом Рима (одн. епископије у граду Пасау и Архиепископије у Салцбургу), врло вероватно било схваћено као политички изазов, и да је могло довести до унутарцрквених и међудржавних проблема, које је упутније било избећи. Зато се изашло у сусрет оном делу молбе кнеза Растислава којим се тражи учитељ који би помогао да се Словенима у Великој Моравској хришћанство приближи на словенском језику. То је био гест добре воље византијског цара у односу на молбу великоморавског кнеза. Тај гест је ишао у прилог изградњи добрих политичких односа између Византије и Велике Моравске, а отварао је могућност трајнијег византијског присуства у Великој Моравској у облику и обиму који не би био отворено изазован за Рим и за немачке феудалце и свештенство у суседству Велике Моравске. Било је основано претпоставити да ће Словени из Велике Моравске, пошто добију теолошко и филолошко образовање потребно за свештеничку службу, лакше добити од Рима рукоположење и право да богослуже (и) на словенском језику.

Ту претпоставку потврђује даљи развој догађаја: Словенска браћа одлазе у Рим, своје поштовање папи исказују и моштима Св. Климента које му дарују, убедљиво образлажу папи, а и својим опонентима, потребу ширења и учвршћивања хришћанства и на словенском језику, Методије је рукоположен за свештеника, а касније и хиротонисан за архиепископа панонског, а неки њихови ученици добијају статус свештеника и ђакона. Добро започето формирање црквене организације са словенским кадром у Великој Моравској прекинули су познати политички догађаји неповољни за потпуно остварење тог дела великоморавске мисије Солунске браће.

Премда према житијима у којима се тај догађај помиње кнез Растислав није експлицитно тражио помоћ ради увођења богослужења на словенском језику, сасвим је јасно да богослужење има, поред других, и едукативну функцију, што је морало бити чврсто ослоњено на канонски текст, тј. на богослужбене књиге, које је могло превести само за тај задатак врло меродавно лице, а Константин је то сасвим сигурно био. Просвећивање неписмених верника о хришћанској вери се најделотворније остварује кроз богослужење (укључујући проповед) на њима разумљивом језику; богослужење се ослања на богослужбене књиге, а њима је основ у писму, које је, дакле, требало створити. Према томе, увођење словенског језика у богослужење било је у потпуности у функцији главног циља великоморавске мисије Солунске браће. Добро је познато да су Солунска браћа тај циљ у Великој Моравској за неко време и остварила, уз знатне тешкоће, а да ће семе које су они посејали у Великој Моравској дати обилне плодове широм словенског света. Познато је такође како се и када мисија Солунске браће завршила после Методијеве смрти и после прогона њихових ученика, након чега се у Великој Моравској опет за дуго времена богослужило само на латинском језику.

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1093, Рубрика Култура

Овдашњој публици је отац Тихон познат и као редитељ утицајног филма "Пад Византије". Иначе Отац Тихон је завршио редитељски факултет и отишао је у монахе, да би постао архимндрит и игуман Сретењског манастира те изузетно угледна фигура Руске Цркве. Поред тога што руководи манастиром и врши функцију секретара црквеног савета за културу руске цркве отац Тихон је покренуо прикупљање средстава за српске манастире и богословију у Призрену (прикупљено је 200 000 долара). Такође под његовим вођством је најчитанији православни сајт на свету Православие.ру (сајт сретењског манастира) добио и српску верзију која је за кратко време постала популарна на српском православном интернету.

Посетиоци сајма ће моћи да дођу до књиге која је у Русији постала прави бестселер. Продато је више од 1 000 000 примерака ове књиге само за годину и по дана. "Несвети, а свети" су проглашени за књигу године у Русији.Занимљиво је да су читаоци ове књиге како они који су црквени људи тако и они који нису до сада били верници.

Како је књига успела да привуче различите узрасте и људе са различитим односом према вери и традицији? У књизи аутор гаји изузетно отворен и искрен однос према читаоцу, а ликови које он описује (као што је Јован Крестјанкин, монаси Псково-Печерског манастира) задивиће сваког ко чита својом једноставношћу, кротошћу и карактером. Због једноставног и директног приступа теми духовног живота књига се лако чита а неретко се прочита у даху. То је књига која оставља позитиван траг на читаоца и то је књига које се препоручује другима.

На српском језику књига је насловљена "Несвети, а свети" и издата је у 2 000 примерака од стране предузећа Информатика.

Извор: Русија.рс

Изложба „Јединице везе Српске војске у Балканским ратовима 1912–1913.”

Изложбу можете погледати у Музеју ПТТ Србије (Мајке Јевросиме 13, Београд) радним даном од 10:00 до 15:00. За групне посете суботом треба најавити долазак. Изложба ће трајати до краја октобра 2012.

У Музеју ПТТ Србије у Београду током октобра ће трајати изложба „Јединице везе Српске војске у Балканским ратовима 1912-1913”, у којој значајно место заузима поставка албума илустрованих поштанских карата насталих на основу ратних фотографија руског фотографа и сликара Самсона Чернова.

Ове поштанске карте су служиле као медијско средство за ширење информација о доприносу српске војске победи савезничких земаља у ратовима од 1912. до 1918. Аутор изложбе је Милорад Јовановић из Музеја ПТТ, који је дуго и посвећено сакупљао колекцију поштанских марака и разгледница са мотивима ратних напора и страдања Србије. Између осталог, он је један од заслужних који су вратили из заборава дело великог руског фотографа и уметника.

Самсон Чернов је био изузетно интеренсантна личност, чија се судбина у кључном добу његовог живота испреплела са ратним напорима Србије. Он је са 17 година приступио 1905. године руској војсци у Руско-јапанском рату као добровољац фотограф. Као искусан фотограф часописа „Ново време“ и „Руско слово“ седам година касније долази у Србију да извештава о Првом балканском рату. У то време је Чернов радио и за париски „Илустрасион“, за који пише текстове употпуњене ратним фотографијама. У то време је у Скопљу фотографисао и прве српске аероплане.

Наш Први светски рат

28. јула обележено је 98 го­ди­на од почетка Првог свет­ског рата. У Србији он живи у сећању људи, док је у Руси­ји избле­део и готово да је из­брисан из народног сећања.

У Другом балканском рату је осим фотографија снимио и ратни документарни филм „Битка на Брегалници“, а после повлачења Бугара снима трагове и последице бугарских ратних злочина над српским цивилима и војницима. Чернов је своје ратне фотографије излагао не само у Београду већ и у светским метрополама. Његове изложбе и пригодна предавања у Лондону и Паризу имали су изузетан ефекат у смислу јачања симпатија према Србији, која се нашла у ратним невољама и којој су подршка и помоћ били неопходни.

Чернов се нашао на првој линији фронта већ у првим данима Првог светског рата у Србији. Пратио је српске трупе и био на лицу места да сними борбе и разарања градова и насеља. Фотографисао је и обичне војнике-сељаке и краља Петра Првог, који је дошао на прву линију фронта да узме учешће у одбрани угрожене отаџбине. Велики руски фотограф и уметник се показао и као велики пожртвовани ратни друг српске војске када је заједно са њом прешао Албанију. Тада је направио своје најбоље и вероватно најпотресније фотографије Првог светског рата.

Драгутин Матић није знао за свој портрет који је кроз многе листове обишао читаву планету, као што ништа није знао ни о фотографу који га је овековечио. Тек пола века касније он је први пут видео себе на легендарној фотографији и чуо за име фотографа који га је прославио.

Управо је Чернов аутор чувене фотографије српског извиђача Драгутина Матића, која је обишла свет и постала симбол борбе и отпора једног малог народа који се дрзнуо да изађе на мегдан многоструко јачем непријатељу. Та фотографија најпознатијег српског извиђача у историји српских ратова позната је и као „Око соколово“. Занимљиво је да ратник са фотографије није ни знао за ту фотографију која је кроз много листова обишла читаву планету, као што ништа није знао ни о фотографу који га је овековечио. Тек пола века касније он је први пут видео себе на легендарној фотографији и чуо за име фотографа који га је прославио - Самсон.

Чернов је непрекидно радио на промоцији српских ратних напора, чак и када је његова отаџбина била у хаосу револуције. Он је неуморно писао, снимао, сликао на основу ратних фотографија, организовао изложбе (излагао је своје слике у хотелу Аурора у Санкт Петербургу 1913. године), држао предавања у великим западним метрополама и својим деловањем заувек задужио Србију и српски народ.

Аутор: Ана Радун

Извор: Руска реч

Написано на црквено-словенском језику, дјело се заснива на писмима преподобног Силуана, који се подвизавао у руском Свето-Пантелејмоновом манастиру на Светој Гори.

Арво Перт је православац, крштен као Ареф. На његово стваралаштво и лични поглед на свијет значајно је утицало познанство и комуникација са архимандритом Софронијем (Сахаровим), учеником и биографом преподобног Силуана.

Антиципирајући дјело „Плач Адама“, композитор који сада живи у Берлину, казао је посјетиоцима концерта о томе какав је значај личност Адама имала за преподобног старца Силуана. Између осталог, он је истакао: „Адамово име је колективно, оно подразумијева како читаво човјечанство, тако и посебне индивидуе свих епоха и познатих вјероисповјести. Може се рећи да ми сви у себи носимо наслеђе Адама страдалника, који је предвидио људску трагедију и који је лично претрпио бол и дубоко очајање због губитка земаљског раја“.

На концерту у Минхену су изведене и друге композиције: „Salve Regina”, „Trisagion”, „Alleluia-Tropus”, „Da Pacem Domino” и „Поклоничка пјесма“.

Извор: Радио Светигора

Фестивалски жири, који су чинили професор Јован К. Радуновић, књижевник и филмски аутор из Сремске Митровице, Миодраг Новаковић, драматург и филмски критичар из Београда, и Срђан Илић, председник Удружења филмских и телевизијских радника Војводине, режисеру Милошу Поповићу и сценаристи Душану Стокановићу доделио је прву награду – повељу „Бдење Јакова Орфелина“.

Наредних месеци манифестација „Бдење душе“ гостоваће и награђене филмове приказаће у Чикагу, Вашингтону, Њујорку, Будимпешти, Темишвару, Трнави у Словачкој, као и у неколико градова у Србији, Републици Српској и Црној Гори.

Филм „Деца бесмртности“ говори о једном од најстрашнијих догађаја у новијој српској историји - Шајкашкој и новосадској рацији, коју су спровели мађарски окупатори јануара 1942. године.

Благословом Епископа новосадског и бачког др Иринеја, филм су реализовали: организатор Сава Мирић, сниматељ и дизајнер звука Марко Баштић, спикер Душица Мијатовић, камерман Растко Стокановић, сниматељ Милош Поповић, секретарица режије Марина Пирнат, монтажер Александар Лазаревић, сценариста Душан Стокановић и режисер Милош Поповић.

Више о фестивалу „Бдење душе“ можете сазнати на сајту: www.bdenjeduse.co.rs/

Извор: СПЦ

Осим бављења истим послом, чланове рода Андрићевих везивала је и зла коб туберкулозе: многи пишчеви преци, укључујући и све његове стричеве, подлегли су јој у младости, а сам Андрић без оца је остао као двогодишњи дечак.

Суочавајући се са беспарицом, Катарина Андрић свога јединца даје на чување мужевљевој сестри Ани и њеноме мужу Ивану Матковшик у у Вишеград. У граду који ће, више него иједно друго место, обележити његово стваралаштво, гледајући свакодневно витке стубове на Дрини ћуприје, Андрић завршава основну школу, а потом се враћа мајци у Сарајево, где 1903. године уписује Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу.

За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у Босанској вили објављује своју прву песму „У сумрак“. Као гимназијалац, Андрић је ватрени поборник интегралног југословенства, припадник је напредног националистичког покрета „Млада Босна“ и страствени је борац за ослобођење јужнословенских народа Аустроугарске монархије.

Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак“, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. У граду на Сави, он помало учи, помало посећује салоне, дружећи се са загребачком интелигенцијом од које ће на њега посебно велики утицај имати двадесет година старији Матош.

Наредне године прелази у Беч где слуша предавања из историје, философије и књижевности. Бечка клима му не прија и он, хередитарно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору и добротвору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Философски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. Интензивно учи пољски језик, упознаје културу и слуша предавања врхунских професора. Све време пише рефлексивне песме у прози, а у јуну месецу 1914. године Друштво хрватских књижевника у Загребу објављује му шест песама у прози у панорами Хрватска млада лирика.

На Видовдан, 28. јуна 1914. године, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франаца Фердинанда, Андрић пакује своје оскудне студентске кофере и напушта Краков: затомљени инстинкт бившег револуционара гони га у земљу, на поприште историје. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција хапси га и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. Међу зидовима марбуршке тамнице, у мраку самице, „понижен до скота“, Андрић интензивно пише песме у прози.

По изласку са робије, Андрић бива бачен у конфинацију у Овчарево и Зеницу где остаје све до лета 1917. године. Због поновљене болести плућа, одмах

одлази на лечење у Загреб, у чувену Болницу Милосрдних сестара, стециште хрватске интелигенције која се клонила учешћа у рату, на страни Аустрије. Ту Андрић, заједно са конте Ивом Војновићем, дочекује општу амнестију и активно се укључује у припреме првог броја часописа Књижевни југ. Истовремено, пажљиво довршава књигу стихова у прози која ће под називом Еx Понто бити објављена у Загребу 1918. године са предговором Ника Бартуловића. У Загребу га и затиче слом Аустроугарске монархије, а потом и уједињење и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У данима који непосредно претходе формалном уједињењу, Андрић у тексту „Незвани нека шуте“ објављеном у загребачким Новостима, оштро одговара на прве симптоме неслоге у држави која још није ни створена и позива на јединство и разум.

Незадовољан атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ др Тугомира Алауповића и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Судећи према писмима која пише пријатељима, Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Црњанским, Винавером, Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане Москва. Већ почетком 1920. године Андрић започиње своју врло успешну дипломатску каријеру постављењем у Посланству при Ватикану. Те године загребачки издавач Кугли објављује нову збирку песама у прози Немири, а издавач С. Б Цвијановић из Београда штампа приповетку „Пут Алије Ђерзелеза“.

С јесени 1921. године Андрић је постављен за чиновника у Генерални конзулат Краљевине Срба,

Хрвата и Словенаца у Букурешту, а исте године започиње сарадњу са Српским књижевним гласником објављујући у броју 8 причу „Ћоркан и Швабица“. Године 1922. премештен је на рад у Конзулат у Трсту. Током те године штампа још две приповетке („За логоровања“ и „Жена од слонове кости“), циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа“ и неколико књижевних приказа. Почетком 1923. године он је вицеконзул у Грацу. Будући да није завршио факултет, прети му отказ у Министарству спољних послова. Између могућности да факултет заврши државним испитом или одбраном доктората, Андрић бира другу могућност и у јесен 1923. године уписује се на Философски факултет у Грацу. Током ове године Андрић је објавио неколико приповедака од којих се неке сврставају међу његова најзначајнија прозна остварења: „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „У мусафирхани“ и „Дан у Риму“. У јуну месецу 1924. године у Грацу је одбранио докторску тезу Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине. Петнаестог септембра, пошто је одбранио докторат, стиче право да се врати у дипломатску службу. Крајем године прелази у Београд у Политичко оделење Министарства иностраних дела. Ове године појављује се Андрићева прва збирка прича у издању Српске књижевне задруге у коју, поред неких већ објављених у часописима, улазе и нове – „У зиндану“ и „Рзавски брегови“. На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, године 1926, Иво Андрић бива примљен за члана Српске академије наука и уметности, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетке „Мара милосница“ и „Чудо у Олову“. Октобра месеца бива постављен за вицеконзула Генералног конзулата Краљевине Југославије у Марсеју. Следеће године, три месеца проводи на раду у Генералном конзулату у Паризу: готово све слободно време у Паризу Андрић проводи у Националној библиотеци и Архиву Министарства иностраних послова проучавајући историјску грађу о Босни с почетка деветнаестог века и читајући кореспонденцију Пјера Давида, француског конзула у Травнику.

С пролећа 1928. године премештен је за вицеконзула у Посланству у Мадриду. Те године објављује приче „Олујаци“, „Исповијед“

и „Мост на Жепи“. Средином следеће године прелази у Брисел, на место секретара посланства, а у Српском књижевном гласнику појављује се његов есеј „Гоја“. Већ 1. јануара 1930. године у Женеви почиње да ради као секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа. Те године објављује есеј о Симону Боливару, причу „Код казана“ и текст „Учитељ Љубомир“. У Београду следеће године излази и друга књига приповедака код Српске књижевне задруге у којој се, поред прича раније објављених у часописима, први пут у целини штампају „Аникина времена“, а у календару-алманаху сарајевске Просвјете појављује се путопис „Португал, зелена земља“. Године 1932. Андрић објављује приповетке „Смрт у Синановој текији“, „На лађи“ и запис „Летећи над морем“. У марту месецу 1933. године враћа се у Београд као саветник у Министарству иностраних послова. Иако интензивно пише, ове године објављује само приповетку „Напаст“ и неколико записа. Исте године, 14. новембра писмом одговара др Миховилу Комболу и одбија да његове песме буду уврштене у Антологију новије хрватске лирике: „...Не бих никада могао учествовати у једној публикацији из које би принципијелно били искључени други наши мени блиски песници само зато што су или друге вере или рођени у другој покрајини. То није моје веровање од јуче него од моје прве младости, а сад у зрелим годинама таква се основна вредновања не мењају“. Следеће године унапређен је за саветника 4. групе 2. степена Министарства иностраних послова. Постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци“, „Жеђ“ и први део триптиха „Јелена, жена које нема“. Постаје начелник политичког одељења Министарства иностраних дела 1935. године и станује у хотелу Ексцелзиор. Штампа приповетке „Бајрон у Синтри“, „Деца“, есеј „Разговор с Гојом“ и један од својих значајнијих књижевноисторијских текстова - „Његош као трагични јунак косовске мисли“. Током следеће године Српска књижевна задруга штампа другу књигу Андрићевих приповедака која, међу онима које су објављиване у часописима, садржи још и приче „Мила и Прелац“ и „Свадба“. Андрићева дипломатска каријера иде узлазном линијом и он у новембру месецу 1937. године бива именован за помоћника министра иностраних послова. Те године добија и висока државна одликовања Пољске и Француске: Орден великог командира обновљене Пољске и Орден великог официра Легије части. Иако окупиран дипломатском службом, Андрић током ове године објављује приче „Труп“ и „Ликови“, а исте године у Бечу, прикупљајући грађу о конзулским временима у Травнику, у Државном архиву проучава извештаје аустријских конзула у Травнику од 1808. до 1817. године - Паула фон Митесера и Јакоба фон Паулића. Почетком 1938. године појављује се прва монографија о Андрићу из пера др Николе Мирковића.

Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха - Адолфу Хитлеру. У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и писце одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Политичари у Београду, међутим, не рачунају баш увек на свога посланика, и многе контакте са немачким властима одржавају мимо Андрића. Писац и у таквим околностима објављује: приповетка „Чаша“ и записи „Стазе“ и „Вино“ излазе у Српском књижевном гласнику током 1940. године. У рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду нуди оставку: „...Данас ми у првом реду службени а затим и лични многобројни и императивни разлози налажу да замолим да будем ове дужности ослобођен и што пре повучен са садашњег положаја...“ Његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта.

Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем Посланства напушта Берлин. Потом одбија понуду немачких власти да иде у безбеднију Швајцарску, али без осталих чланова Амбасаде и њјихових породица: бира повратак у окупирани Београд. Новембра месеца бива пензионисан, али одбија да прима пензију. Живи повучено у Призренској улици, као подстанар код адвоката Бране Миленковића. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору. Одбија, такође, да Српска књижевна задруга за време док „народ пати и страда“ објави његове приповетке. У тишини своје изнајмљене собе, пише прво Травничку хронику, а крајем 1944. године окончава и На Дрини ћуприју. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата, а концем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.

Прве послератне године постаје председник Савеза књижевника Југославије и потпредседник Друштва за културну сарадњу са Совјетским Савезом и већник ИИИ заседања ЗАВНОБИХ-а. Током 1946. године живи у Београду и Сарајеву, постаје редован члан САНУ. Те године, међу осталим, објављује приповетке „Злостављање“ и „Писмо из 1920. године“. Следеће године постаје члан Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине и објављује „Причу о везировом слону“, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, а током 1948. године први пут ће бити штампана „Прича о кмету Симану“. Наредних неколико година врло активно бави се јавним пословима, држи предавања, говори на јавним скуповима, као члан различитих делегација путује у Совјетски Савез, Бугарску, Пољску, Француску, Кину. Објављује углавном краће текстове, одломке приповедака, приче „Бифе Титаник“ (1950), „Знакови“ (1951), „На сунчаној страни“, „На обали“, „Под Грабићем“, „Зеко“ (1952), „Аска и вук“, „Немирна година“, „Лица“ (1953). Године 1954. постаје члан Комунистичке партије Југославије. Први потписује Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те години штампа у Матици српској Проклету авлију , а приповетка „Игра“ појављује се 1956. године.

Године 1958. у шездесет шестој години, Иво Андрић се венчава са својом дугогодишњом љубављу -

Милицом Бабић, костимографом Народног позоришта из Београда, удовицом Ненада Јовановића. Са женом се сели у свој први стан - у Улици Пролетерских бригада 2а. Те године објављује приповетке „Панорама“, „У завади са светом“ и једини предговор који је икада за неку књигу написао: уводни текст за књигу Зуке Џумхура „Некролог једној чаршији“.

„За епску снагу“ којом је „обликовао мотиве и судбине из историје своје земље“, Иво Андрић је 1961. године добио Нобелову награду.

Беседом „О причи и причању“ у којој је изложен његов списатељски вјерују, 10. децембра 1961. године захвалио је на признању. Иако су до тада његова дела превођена на многе језике, после додељивања награде почиње велико интересовање света за дела писца са Балкана и његови се романи и приповетке штампају на преко тридест језика. Иако одбија многе позиве, тих година Андрић борави у Шведској, Швајцарској, Грчкој, Египту. Целокупни износ Нобелове награде поклонио је из два дела библиотечком фонду Босне и Херцеговине. Уз то, веома често учествује у акцијама помоћи библиотекама и даје новац у хуманитарне сврхе. Године 1963. код Удружених издавача (Просвета, Младост, Свјетлост и Државна заложба Словеније) излазе прва Сабрана дела Иве Андрића у десет томова. Наредне године борави у Пољској где у Кракову бива промовисан за почасног доктора Јагелонског универзитета. Пише веома мало, али се његове књиге непрекидно прештампавају и у земљи и иностранству. У марту месецу 1968. године Андрићева жена Милица умире у породичној кући у Херцег Новом.

Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Тринаестог марта 1975. године свет ће напустити један од највећих стваралаца на српском језику, писац митотворне снаге и мудри хроничар балканског караказана.

http://www.ivoandric.org.rs/

У Петербургу је у оквиру обједињеног филмског форума отворен Први међународни филмски фестивал на коме ће бити приказано 14 филмова из земаља Европе и Азије који ће се такмичити у четири номинације :“Најбољи филм“, „Најбољи режисер „, „Најбољи глумац“,„Најбоља глумица“. Председник жирија је прослављени српски режисер Емир Кустурца који је пре почетка фестивала разговарао са репортером угледног и утицајног руског дневног листа „Известија“. Овај интервју преносимо скоро у целини.

Петербург је европскији и од многих европских градова, грандиозна историјска сценографија.

Ја сам троцкиста у уметности, увек нешто радим и то више послова истовремено: музицирам, пишем књигу, сценарио -један, па други, припремам тренутно три филма.

Холивуд сада делује ван контекста живота, производи филмско смеће, али страшније од свега је што се то смеће на неки начин трансформише у целу једну идеологију и то врло опасну.

Савремени руски филм прави се по узору на млади западни који је црњи од ноћи, уместо да се руски ствараоци окрену својим великим прецима: Чехову - оцу европске егзистенцијалне драме и Гогољу, првом ствараоцу црног хумора код словенских народа .

Руским филмским ствараоцима је под ногама философски камен , вечно извориште стваралачког надахнућа.

- Како сте постали председник жирија?

- Врло просто. Организатори фестивала су ми се обратили и упознали ме са својим плановима. И мени су се свидели - пројекат тежи да буде синтетичан садржај обједињујући у себи неколико уметности: музику, драму, филм. Од тога нешто мора постати у перспективи, јер сада фестивали приказују само пресек огромног и разнородног филмског процеса. Савремени филм трпи крупне промене: биоскопи су стално под ударом Холивуда и интернета, док фестивали постају оазе, обједињене општење чистом уметношћу. Ја уопште мислим да ће фестивали у будућности постати једина места на којима ће бити могуће видети неки добар филм.

- Осим фестивалом, чиме се тренутно још бавите?

- Ја сам као троцкиста у уметности, увек нешто радим и обављам неколико послова истовремено.Музицирам , пишем књигу, сценарио, један, други, припремам три филма, и ево сад сам дошао у један од најлепших градова на свету.

- Нисте први пут у њему. Имате ли нека своја омиљена места?

- Кад год сам у Петербургу, обавезно обиђем Ермитаж. Уметност царске Русије ме усхићује. А кад идем по граду или шетам, све ми се причињава да ћу на углу срести Достојевског, Пушкина, Гогоља, Мајаковског, људе који су стварали мој свет још од самог детињства .

- Организатори обећавају да ће захваљујући фестивалу Петербург постати једна од светских филмских престоница?

- Ви имате овде такву грандиозну историјску сценографију па слична идеја ми не изгледа неостварљива .Петербург изгледа европскији и од многих европских градова. Петар Први је створио комплексну мешавину најбољих образаца европске културе.Тај дух се никад није денуо, није се изгубио, и ако се кроз годину фестивал побољша, прошири, имаће све шансе да постане познати светски филмски фестивал.

- Често критикујете Холивуд, али не чини ли Вам се да је његов утицај у последње време ослабио?

- Холивуд све досад представља огромни проблем за филм.То више није онај прелепи Холивуд из 1950-1960. година. Тада је он био престоница светског идеализма. А затим се претворио у машину за богаћење коју су створили маркетолози и бизнисмени. Уметност коју он сада ствара не одговара на главна питања о данашњем свету и о месту човека у Васељени. Холивуд производи филмове који су поптуно ван контекста живота. Упрошћено речено, Холивуд ствара смеће, али је од свега најстрашнија чињеница да се то смеће на известан начин трансформише у једну целу идеологију и то веома опасну.

- Сурово, заиста. А јесте ли гледали нове руске филмове? Често нас оптужују за песимизам?

- То је зато што сте ви под јаким утицајем новог западног филма. Западни млади филм је црњи од ноћи, и ви га бездушно копирате. То је тужно зато што ви имате велике претке: Антон Павлович Чехов - отац европске егзистенцијалистичке драме, Николај Васиљевич Гогољ - први човек који је у словенском свету створио црни хумор, који у наше вереме можемо срести рецимо код Тарантина. Жалосно је што ви не запажате своје корене - под ногама вам је философски камен , вечно извориште надахнућа за стваралачко кретање...

Извор: Русија.рс

Поводом обележавања пола века од објављивања прва два романа Данила Киша „Мансарда” и „Псалм 44” (Космос, 1962) недавно је у Народној библиотеци Србије била отворена изложба Петра Краса „Омаж Данилу Кишу”, која се састоји од инсталације на зиду од црног сатена „Дунав 1942”, видео рада „Дунав 2012” и „Омажа Д. К.”, серије од 27 принтова. Изложба је на особени начин визуализовала неке делове Кишове поетике, а аутор нас је позвао да „размишљамо о посвећености, о доследности и идентитету, о снази вере у сопствени пут и о значају личног искуства у формирању једне уметности”. Крас је говорећи о почецима Кишовог стваралаштва истакао и његов јединствени литерарни проседе, који нам говори и о томе да је веровао у универзални језик уметности.

Међутим, у години овога јубилеја, објављена је и „Књига о Данилу” Саве Бабића, књижевног критичара, преводиоца, теоретичара превода, у издању београдског „Тардиса”, која о Кишу говори као о „тананом зналцу књижевности и књижевне теорије”, који се суверено кретао просторима мађарског, француског и руског језика и литературе. У овом делу, као сећање и сведочанство, садржани су Бабићеви текстови о Кишовим преводима, поетици, дружењу и разговорима са њим.Сава Бабић закључује слично, као и Крас у свом медију, да је Киш од почетка желео да проговори целом свету, не сметнувши с ума своје корене, прве подстицаје, породичну атмосферу; ту злокобну зимску 1942. годину рације Хортијевих фашиста у Новом Саду.

Своје виђење пола века од објављивања „Мансарде” и „Псалма 44” Крас је образложио на следећи начин:

– Те књиге нису биле, наравно, Кишови књижевни првенци јер се он раније појавио на књижевној сцени, објављујући у омладинским билтенима и књижевним часописима своје прве песме и есеје. Ипак, у животу сваког књижевника значајан је тренутак када из штампе изађу на видело први романи, а то се Данилу догодило пре равно педесет година. Шта нам Кишов пример данас говори? Нешто, чини ми се, што нам у овом тренутку свима јако недостаје, док живимо под теретом тривијалне реалности која нас стално изненађује својим новим облицима економске принуде, друштвене кризе и хипокризије, када више ни у шта не верујемо. Јер, то се не сме заборавити, Кишов пут је био пут вере у уметност. Пред сам крај свог живота изјавио је да је његова болест, болест трагања за апсолутом посредством књижевности.

Када читамо Бабићеву књигу такође имамо осећај тог Кишовог трагања за сопственим изразом, смислом језика, још од првих песама које су припремиле теме његових потоњих романа, и увиђамо да је за Киша превод заправо био неки вид утехе, начин да једну песму која му се свиђала до краја учини својом. Једна песма – читав свет, целина уздигнута до универзалног значења, то је био поетски идеал Данила Киша, који је поезију преводио са стваралачком страшћу, ослобађајући се „лирског баласта”. Себе је једном чак и назвао „пропалим песником који своје поетске импулсе остварује преводећи поезију”.

„Много сам преводио поезију са француског, мађарског и руског, јер сам фрустрирани песник. Почео сам као песник, али сам на крају схватио да би поезија коју бих ја писао била лоша и да у прози могу много боље да изразим себе, било да се ради о роману, краткој причи или есеју”, рекао је једном приликом.

Како пише Сава Бабић, Киш је умео да уопшти своје преводилачко искуство, да успостави прецизан однос између настајања песме и настајања превода. Преводио је Петефија, Адија, Верлена, Цветајеву, Ђерђа Петрија, Атилу Јожефа, Миклоша Раднотија…

Међутим, та универзалност Кишова, коју истичу Бабић и Крас, налази се и у његовом „подједнаком устезању од идеологија левичара, марксиста, бољшевика, националиста и десничара”, због чега је био „оспораван и шиканиран од партијских апаратчика комунистичке Југославије и пред крај живота доживео је покушај опасне манипулације од стране домаћих националиста”. Саву Бабића понекад је подсећао на Белмонда из филма „До последњег даха”, за Петра Краса и Кишова уметност има нешто што се креће ка потпуном изразу који жели да обухвати тоталитет наше егзистенције. Литература и живот, да ли уопште постоје границе?

Марина Вулићевић

Извор: Политика

ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ СВ. ЈУСТИНА У СОЛУНУ

Солун, 18.09.2012.

У сарадњи Светогорског центра (AΓΙΟΡΕΙΤΙΚΗ ΕΣΤΙA) и Светог манастира Хиландара, у уторак 18. септембра, уприличено је представљање књиге Преподобног Јустина Ћелијског "Философске урвине" преведене на грчки језик ("Φιλοσοφικοί κρημνοί"). У препуној књижари Светогорског центра у Солуну, сви посетиоци и учесници овог надахнутог догађаја могли су да се увере у снагу и аутентичност богословске мисли и дела Аве Јустина и његову универзалну вредност за целу православну васељену. Представљању су присуствовали представници Митрополита солунског Антима, игуман манастира Влатадон, архимандрит Никифор, многи свештеници, монаси, предавачи Солунског универзитета, као и велики број поштовалаца дела Аве Јустина.

О личности и делу Св. Јустина и његовој књизи "Философске урвине" у издању манастира Хиландара говорили су Епископ врањски Пахомије, хиландарски игуман архимандрит Методије, професор Богословског факултета из Солуна Хризостомос Стамулис, монах Атанасије Симонопетријски и преводилац књиге, докторант на Богословском факултету у Солуну, Александар Стојановић.

На почетку вечери, присутнима се обратио игуман Хиландара архимандрит Методије. Пожелевши у име издавача добродошлицу, отац Методије се осврнуо на улогу Хиландара као споне и духовног моста између грчког и српског народа. Ново хиландарско издање, једно од најзначајнијих дела Светог Јустина Ћелијског, преведено на грчки језик, представља савремени пример и потврду преданости и посвећености данашњих хиландараца овом древном послању.

Његово преосвештенство епископ Пахомије говорио је о својим сусретима са оцем Јустином, труду епархије да се сачува његов траг у Врању, у коме је светитељ и рођен. Владика Пахомије је упознао присутне са напорима да се обнови кућа Аве Јустина, срушена од стране комуниста, као и да се у њеном дворишту сагради први параклис посвећен овом светитељу.

У свом обраћању, проф. Стамулис је одлично представио богословску, философску и широку мисао о. Јустина, а о. Атанасије Симонопетријац је говорио о свом личном сусрету са Св. Јустином Ћелијским, као и о писању целокупне службе посвећене њему као врсном монаху и Светитељу Цркве.

На крају, као неко ко је уложио највећи труд у објављивање овог, за превођење можда и најтежег дела Аве Јустина, присутнима се обратио и преводилац књиге, богослов и докторант на Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну, Александар Стојановић. Веома надахнут, богословски прецизан, представљен у виду личног искуства и духовног сусрета са делом Светог Јустина, реферат Александра Стојановића је одлично примљен од стране публике. Преводиоцу су након завршетка званичног програма многи лично честитали на изванредном труду као и вредном реферату који је обогатио савремену богословску и философску литературу.

Извор

На изложби ће бити 160 излагача са преко 350 експоната. Посебно ће бити промовисан рад полазника школе иконописаца, затим радови у златовезу, старог заната из византијског периода, калиографија. Посетиоци изложбе видеће и најновија издања радионице „Графит“, разгледнице и ведуте старог Ниша, као и поставку слика чланова ликовног удружења „Луна“. Поред учесника из Ниша, своје радове изложиће и ствараоци из Прокупља, Сврљига, Пирота, Лесковца, Алексинца.

Као допринос обележавању јубилеја 1.700 година од потписивања Миланског едикта ова изложба је организована под покровитељством Градске општине Палилула, уз подршку Нишког културног центра и Занатске коморе Ниш.

Изложба ће бити отворена до 19 часова.

Извор: Радио нишке Епархије "Глас"

Јован Радуловић прву причу објавио је пре четрдесет година и остао јој је веран до данас. Најновија збирка "Сумњива сахрана", објављена поводом 120 година Српске књижевне задруге, долази као нека врста обележавања пишчевог јубилеја.

И ова као и раније пишчеве књиге није настала у једном даху већ се неосетно склапала. Забележени детаљи некада дуго у фасцикли чекају прави тренутак да се претворе у причу, а понекад је довољна анегдота и прича лако настане, објашњава писац. У збирци "Сумњива сахрана" је десет прича односно десет судбина.

"Оно што би се могло рећи да је заједничко свим мојим јунацима јесте да су они обични мали људи са свим својим манама и проблемима које је носило и прошло и данашње време. У питању су сасвим обични људи или како би се рекло у књижевности, маргиналци", објашњава писац Јован Радуловић.

У свакој од прича које се збивају на релацији од Далмације до Београда је нека човекова мука, трагично и хуморно обојени живот.

"Добра прича да би била интересантна за читање, не сме имати неке неравнине, неке сувишне рукавце јер она ће се једноставо сама од себе изгубити и неће бити добра прича", истиче Радуловић.

Успешан и као писац романа, драма и сценарија, Јован Радуловић причу ставља на врх литерарног стваралаштва. Ниска нових казивања, потврђује да је аутор једног од најоригиналнијих приповедачких опуса у савременој српској књижевности.

Извор: РТС