На почетку је већ било речи да се средњевековна култура у Србији посматрала као саставни део једне веће, византијске културе, а даље се свакако мора узети у обзир да је византиско наслеђе проситекло из хеленизма. Паралелно са културним развитком текао је и развој педагошког процеса о чему пише Аверинцев: „Византинци су били наследници и хеленског и библијског пута школе. Али између њих и древног света стајало је хришћанство, које је дало нов смисао и полет космичкој универзализацији ликова учитељства и учениковања“.[1] Због наведене блискости се термини учитељства и просветитељства превасходно морају разматрати са црквеног аспекта, а не савременог просветно-методичког. „Давно је примећено да је ранохришћанска иконографија Христа са свитком, апостола и других проповедника „учења“ полазила од уобичајеног начина представљања философа као учитеља, као главе школе – схоларха. Но ако је у кругу хеленистичких појмова Христос могао да се схвати као „софист“, у кругу паленистичких појмова он се одвајкада схватао као „раби“ (учитељ).“[2] Отуда и потиче местимична одбојност према средњевековној књижевности, јер се полази од импресиониостичке ноте уместо научно-историјске и богословске. Паралеле се могу повући, и то треба учинити, а резлутат је неочекивана разлика у значењу и циљу образовања данас и пре неколико векова. Зато пред нама није задатак оспоравања или глорификовања Савине мисије, већ процес упоштавања начина који је довео до модернизације немањићке државе у просветном смислу. Због тога је најадекватније позивање на теологију и савремене хришћанске мислиоце. Разрада појма учитељства започиње семантичком и лексичком анализом адекватном средњевековном периоду и речнику[3]. СимаЋирковић износи неколико примера који се односе на појам учења а који су у синтаксичком смислу углавном означени синтагмама учити књигама и при томе каже: „Учење у ужем смислу, блиско нашем школском учењу морало се у средњевековним текстовима ближе спецификовати. Најчешће се то називало „учити књигам“, „учити светим књигам“, „учити грамоту“[4]. Радослав Грујић износи за нијансу уопштенију дефиницију учитељства: „Учење се у средњевековним текстовима најчешће схвата као делење хришћанског моралног савета, као подстицање на живот у складу са хришћанским идеалом.“[5] Помињана међусобна спрега државе и цркве своје корене имала је знатно пре појаве прве државе Немањића а са циљем образовања и просвете. На исти начин је извршена подела дужности унутар саме црквене организације, те се тако један део свештено-монашког реда бавио искључиво питањима образовања. „Хришћанско поучавање представљало је најопштију дужност свештенства и црквене јерархије утврђену још на васељенским саборима VI и VII века. Овако широко схваћено учење је преокупација хришћанске цркве и њених службеника, који се због тога често називају учитељима.“[6] За почетак треба указати како су савременици и потомци ословљавали Светог Саву, па тако Доментијан на почетку Житија каже:

„ Месеца јануара 14. дан, живот и дела преподобног оца нашег и богоносног наставника све српске земље и поморске, архиепископа Саве“.[7]

За Доментијана нема сумње, Свети Сава, тада архиепископ, је „богоносни наставник“ све српске земље. Подсећања ради, Житије Светог Саве настаје неколико година након Савине смрти, што указује да је још за време свога живота стекао глас као највећи српски учитељ тј.наставник[8]. Са Доментијаном изгледа и започиње традиција Светог Саве као учитеља, па тако данас и поред тога што се убраја у најважније светитеље српске Православне цркве, стоји крај имена да је Сава наш „учитељ“. Други писац Житија Светог Саве каже: „ Житије и подвизи у пустињи са оцем, и посебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светога оца нашега Саве, првога архиепископа и учитеља српскога...“[9] И Теодосије, као и његов претходник не пропушта манир називања Светог Саве учитељом. Колико је временска дистанца важна говори и то да је Теодосије за разлику од Доментијана у самом наслову говори и о „чудесима“. 1290.године када је написано друго Житије Светог Саве је била довољна временска дистанца у односу на годину смрти Саве Немањића са које је хагиограф знатно лакше могао писати и о фантастичним елементима животописа. Међутим, оно што је важније, да је са Теодосијем потврђена каснија вековна традиција Светог Саве као учитеља. У акатисту посвећеном Светом Сави већина кондака и икоса се завршава речима : „Радуј се светитељу Саво, први пастиру и учитељу српски, дивни чудотворче!“[10] Посебно је важно поменути и присуство Светог Саве у народној књижевности у којој ако се и номимнално не помиње као учитељ, очигледана је његова дидактичка функција, где упознаје свој народ новинама, од најпростијих ствари као што је потреба за прозором на кући до метафизичког сукоба са ђаволом и њиховом привидном „ортаклуку“. Такође је карактеристичан, за лик Светог Саве у народној књижевности,његов ведрији тон и портрет. Популарност Светог Саве била је подједнака у народу и међу племићима, иначе како би смо другачије објаснили све оно што је настало у књижевности, а инспирисано његовим ликом. У посебном одељку ће се говрити о утицају Светог Саве на потоње српске писце и песнике, али ћу навести како рецимо Милош Црњаски (1893-1977) доживљава дело Светог Саве: „Када се пише живот Светог Саве, пише се у ствари почетак наше просвете у Средњем веку“.[11] Како је време протицало мењао се „надимак“ Светог Саве, код Доментијана и Теодосија је учитељ и као такав остао у каснијим химнографским текстовима, да би данас био прозван богословом. Ван цркве, у профаном смислу Свети Сава се обично назива просветитељем те отуда се код Црњанског светосавље једначи са појмом просвете. Најадекватније је да се данас користимо термином богослова када говоримо о његовом деловању. Терминолошке одреднице су само врх брега званог Савино учитељство, односно начин на који је то Доментијан назвао и пренео у Житије. Појам учитељства треба сагледати пажљивије путем појмова ученика, институције и методе.

Ако је Свети Сава за Доментијана први српски учитељ и „богоносни наставник“, логично је поставити и питање ко су били Савини ученици или још прецизније које то све „ученике“ писац помиње у Житију. Полазећи од концепције хагиографије као животописа, у овом случају Саве Немањића, сматрао сам за сходно да и њега убројим у ученике. Сличног мишљења је Ава Јустин Поповић, који на себи својствен начин, живописним стилом хвали код Растка Немањића жељу и потребу за учењем и трагањем: „Господо, шта ја радим? – Само излажем светосавску философију света. Молим вас, зароните у Растково осећање света, прођите га од врха до дна, прођите од истока до запада...Реците, какво је осећање света имао мали Растко Немањин? Нема сумње, врло снажно, врло сложено, врло драматично и – са сваке стране бескрајно и бесконачно. Над раскошном тајном света његово се срце мучило као и ваше. Он је наш први стварни фоилософ, јер је у нашем народу први најснажније и најсложеније и најдраматичније осетио колико је изненађење свет и све што је у свету. Философ је Растко постао чим је то осетио и младо срце своје питањима изрешетао: шта је свет, шта – човек?“[12] Нико се није родио научен, већ је знање процес који се стиче временом како је раније речено, иако Ава Јустин Поповић, слично Доментијану, види посредство Духа Светога тј. стечено знање као рефлексију Духа Светога кроз Светог Саву. У првој глави Доментијан приповеда о молитвама родитеља упућене са жељом да добију још једно „љубљено чедо“, које ће испуњавањем пророчанства просветлити своју отаџбину. Живот Растка Немањића је био судбиниски предодређен:

„ Велику радост увек имајући због њега, и Господу свагда благодарне молитве узашиљући, васпитали су њега са добробојажљивошћу, у свакој побожности и чистоти, знајући га као Божјег анђела. И палате за становање њему сатворене бише, где пребиваше велики светилник Божји, које расте и светли се Божјом благодаћу, хотећи да просветли своје отачаство“.[13]

Одмах са почетка износи да је Савино рођење последица благодети затражене родитељском молитвом, те је на известан начин његов живот предодређен да просветли своје „отачаство“. Тако је и започето његово васпитање, инсистирањем на побожности и „чистоти“ које се надопуњују међусобно. Растко није био јединац, али се чини да је процес његовог васпитања био другачији него код браће. Сасвим је могуће да се Растко у великој мери разликовао од своје старије браће, како писац сведочи од малена волећи књиге и учење. За припаднике двора образовање је било омогућено и ван манастирских зидина што значи да жеља за образовањем у основи код Растка Немањића није била пресудна колико жеља за истинским богопознањем. Историјски гледано одлазак Растка на Свету Гору се може објаснити вишеструким мотивима, али остаје насигурније то да је религија била потребна духовна храна, као и да је анахронизам да су родитељи са лакоћом прихватили такав избор сина, о чему сведочи и потера која се подигла за њим убрзо након његовог одласка. Напуштање својих „палата за становање“ сведочи о искреној Растковој вољи за монашењем.

„и препустише га Божјој вољи, и светим књигама научише њега...“[14]

И та воља није била ствар хира или младалачке жеље и заљубљености у нешто што је обузело младићеву душу. Растко је, о чему говори цитат, стицао прво образовање на очевом двору и вероватно био добро упознат у основе хришћанске науке. Подсећања ради, Растко је касније као Сава у монаштву врло брзо напредовао, не само својом преданошћу и богобојажљивошћу, већ очигледно и високим степеном образовања које је стекао у очевој дворској библиотеци. Доментијанов податак да се ради о „светим књигама“ је највероватније исправан имајући у виду да су прве преписивачнице углавном радила на умножавању Светог писма и дела светоотачке књижевности[15]. Чин монашења из основа мења Савину судбину и положај. Коначно се нашао тамо где је одувек желео да буде, у манастиру, где се могао у потпуности посветити „слатком“ учењу. Врло лако је могуће да се Свети Сава осетио другачијим у манастирском братству, јер као владарев син морао је доказивати да није повлашћен и да се зато његов труд мора удвостручити. Доментијан је, како сам раније рекао, био монах и духовник упознат са свим слабостима које ломе младог искушеника, касније монаха. Доментијан тако за Светог Саву каже:

„...веома напредујући у свим службама, радећи са великим смирењем дан и ноћ, не малаксавајући, дању у работама са братијом, а ноћу, стојећи пред Богом у светим молитвама: постави пред своје очи животе старих светих, и гледајући на њихову смрт, једну мисао у срце своје прими - да угоди Христу и спасе своје душу и стекне обећана добра“.[16]

Извесно време проводи у Ватопеду, грчком манастиру, за којег се сматрало да је у своме братству најчешће окупљао младиће из племићких породица. Пажљивим читањем се лако може доћи до закључка да је Сава био монах, али да је истовремено радио доста на свом личном образовању (упознавње са књижевношћу, учење страних језика) те са правом га можемо звати моделом младог интелектуалца тог периода. Свети Сава је поред жестоке преданости како се каже „у работама“ био изложен физичком раду и напору који није ни најмање стран манастирима. Други део, назовимо аскетским или духовним, проводио је стојећи на молитви, а онда истовремено учио и стицао знања из других области.

„Не престаде да учи дан и ноћ, све утврђујући у страху Божјем и казујући, показујући сам собом примере врлине, одабирајући боље богоразумне, и све предлажући деци свога отачаства, и ка богољубљу водећи“.[17]

Ово је иначе цитат из тринаесте главе, када се Сава укључује у дипломатске спорове своје државе, али као што Доментијан каже, његово учење ни тада не престаје. Црквени оци би ову појаву могли звати и „унижењем“ које је карактеристично за испоснике, али константно учење се може сматрати и вољом, одразом воље, особином појединца који своју надоградњу види као потребу модерног човека ондашњег доба. Уз све оно што је Доментијан имао за рећи када је у питању Савино лично образовање треба изнети и неколико општих идеја из Житија Светог Симеона које је написао Сава Немањић, а у којем је Симеон представљен као учитељ и богослов. Дарко Крстић, између осталога за Житије Светог Симеона каже: „ Иако и Свети Сава помиње одређене догађаје из ранијег живота свога оца, његова пажња је усресређена на две сцене опраштања; од престола и од живота. На тај начин, сам Свети Сава тематски припрема терен на библијски жанр опроштајног говора постане тематско-теолошка потка Житија.“[18] Две беседе које изговара Свети Симеон су заправо основа Савине христолике науке и богословља, односно учитељства које је у овом случају предмет наше пажње, а које су интегрално суштина светосавља. „Опроштајни говор представља библијиски топос у коме се славни људи опраштају од својих ближњих непосредно пред смрт. Општи литерарни контекст опроштајног говора је окупљање следбеника око неког великог и значајног претка непосредно пред његову смрт да би или дао завршна упутства за период после растанка са њим.“[19] При томе треба имати на уму да се у извесном смислу и абдикација Стевана Немање може сматрати опроштајним говором, симболички гледано чин монашења се може тумачити као „нови живот“. Па чак и Сава Немањић у Житију Светог Симеона у закључку износи двострукост која је пратила његовог оца кроз живот, како каже два пута крштен, два пута благословен (мала и велика схимна), два пута сахрањен (Хиландар и Студеница) а може се додати и да се два пута опраштао. Важније за тему је ипак указати на идеје хришћанског учења које је Свети Симеон износио током периода свог учитељства. Свети Сава у уводном делу житија реторички усмерено, каже: „Јер како ћемо овога назвати? Владарем ли, а уз то и учитељем? Јер утврди и уразуми срца свију и научи нас како правоверни хришћани треба да држе праву веру у Бога. Прво на себи благоверност показа, а потом друге научи, цркве освети, манастире сазда, светитеље у сласт слушајући, јереје штујући, а према монасима гајећи велику смерност и љубав, безнадежним нада, убогим заступник, ништима хранитељ, наге у свој дом уводећи одеваше их, сирочад нахрани, удовице оправда, слепим и хромим и немоћним и глухим и немим ваистину мати постаде. И просто рећи: све своје имање у зајам издаде, јер постаде други Авраам странопримац, земаљски анђео, небески човек. "Стога га и Бог преузнесе и дарова му име које је изнад свакога имена", имену његову поклонише се сви народи.“[20]Дакле, све оно што је Доментијан имао рећи за Светог Саву чини и Свети Сава за Светог Симеона, што опет изазива питање копирања основних одредница хагиографије као жанра или инсистирање на идентичним идејама хришћанских поука. Свакако да се ради о класичном примеру настављања образовне линије што је у крајњој линији и основа сваког васпитања. Окупљеном народу, бољарима, члановима двора и породице и наравно синовима Свети Симеон понавља Христове речи, ради утврђивања закона на којима почива овоземаљски живот. „Синови, не заборављајте мојих закона, а срце ваше нека чува речи моје, јер дужина живљења и године живота и света додаће вам се. Милостиње и вера нека вас не остављају, привежите их о свој врат и напишите на таблици срдаца својих, и наћи ћете благодат. И помишљајте добро пред Богом и људима. Уздајте се свим срцем у Бога, а својом премудрошћу не величајте се.“[21] Свети Симеон подучава окупљене о пролазности живота и свега онога материјалног што нас окружује, а да се при томе увек на памети носи и убеђење да је милостиња једно од најдостојнијих осећања које човек може носити у себи. Последњом реченицом „својом премудрошћу не величајте се“ је изнесена, рекло би се, типична монашка мисао која се односи на самоунижење, а чије се уточиште налази и у првим апостолским списима. Подражвајући апостолско учење Свети Сава, а касније и Доментијан учвршћују вековну везу и додатно ојајчавају идеје хришћанског учења као неуништивог и самим тим вечитог. „Јер ја вам дајем ову заповед: да љубите брат брата, не имајући међу собом никакве злобе. Овоме, као и од Бога и од мене посађеном на престолу моме, ти се покоравај и буди му послушан.”[22] У историјским истраживањима једно од занимљивијих питања јесте постављање Стефана као средњег сина за наследника трона наместо старијег Вукана чиме се нарушило традиционално право првородства или примогенитуре. Осетљиво политичко питање са каснијим озбиљним сукобом између браће је управо кроз хришћанску поуку о братској љубави и слози добило потпору у обраћању Светог Симеона те се самим тим и поука наметнула као касније решење спора. Након абдикације о којој пише и Доментијан, Свети Симеон се сели на Свету Гору, где се по оценама историчара књижевности дешава онај други, драматичнији део обраћања и поучавања у житију. И тада Свети Сава каже: „Ваистину у недоумици сам како да га назовем. Да ли господином добрим? Да ли учитељем праве вере? Оцем благим? Пастиром, који вером напаса предано му стадо? Просветитељем цркава и учитељем добрих обичаја и који вазда пребива у молитвама? Да ли преизобилним служитељем и љубитељем ништих? Да ли наставником праве вере и учитељем добре вере и чистоте, светлом васељене? Да ли наставником пуним ведре и узором кротости и поста? Да ли наставником премудрости и смислодавцем и укротитељем несмислених? Да ли чуваром стада свога и премудрим бранитељем свију оних који живе око њега?“[23] За Светог Саву, Свети Симеон је „учитељ праве вере“, „пастир“, „просветитељ цркава“, „учитељ добрих обичаја“, „наставник праве вере“, „учитељ добре вере“, „наставник премудрости“ итд. Обилатост синонима указује на важност функције учитељства у духовном и у профаном смислу не само када је у питању стилски поступак хагиографије већ и сам циљ образовања хришћанске науке. Дарко Крстић наглашава кроз девет тачака паралелу која је повучена измећу Светог Симеона и Христа о томе како је управо поменути опроштајни говор централни део Житија Светог Симеона. На исти начин се може рећи и да су поуке Светог Симеона упућене своме сину једнако важне као и очигледна и намерна библијска паралела. „Уклони од себе оштра уста и увредљиве усне далеко од себе одбаци. Очи твоје нека право гледају и веђе твоје да мигом указују на оно што је праведно. Право ходи ногама својима и испољавај путеве своје. Не скрећи ни десно ни лево, јер путеве који су десно зна Бог, а они с лева су развраћени. А ти учи оно што је право, а хођење твоје у миру да буде.“[24] „Не мешај се са безумнима. Тражи премудрости, да поживиш. Исправи сведочанства у разум.“[25] „Укажи премудроме на кривицу и биће мудрији, а праведнику поуку и наставиће да је прима.“[26] Сваком од наведених цитата упориште се налази највећим делом у Новом Завету, али се опет треба подсетити на инсистирање на правој вери, на вишевековној традицији која остаје ненарушена, у целини. А сама виталност наведених поука указује на то да ни Свети Сава као први, потом ни Доментијан као настављач традиције нису желели мењати Науку, већ Себе кроз Науку, где се негде и налази суштина и циљ хришћанског васпитања. Једна од најпотреснијих сцена у нашој књижевности јесте чин умирања Светог Симеона и растанак са сином. „Чедо моје, учини љубав, положи ме на расу која је за мој погреб, и спреми ме потпуно на свети начин, као што ћу и у гробу лежати. И простри рогозину на земљу, и положи ме на њу, и положи камен[27] под главу моју, да ту лежим.“[28] Не само овај опис, чији је утицај одавно премостио вековну разлику, већ и сама суштина базичних хришћанских поука и мисли је пелцована на тада још мало национално језгро, а које је данас чини лични код српског народа, тако да учитељство Светог Симеона у извесном смислу не познаје временске лимите. Закључак Дарка Крстића је одмеренији: „Свети Сава је свесно изаткао биографију свога оца тако да његова монашка публика, која је очигледно била солидно верзирана у Светом Писму, направи јасну функционалу паралелу између Светог Симеона Немање и Христа из Јовановог Јеванђеља.“[29] Функционалност поменуте паралела је управо учитељство Светог Симеона које се најбоље примило баш код онога који је за то био и предодређен, учитеља Светог Саву.

Најбројнију групу ученика Светог Саве чине припадници монашког реда, међу којим налазимо и Доментијана. Када је постављен за архиепископа, Свети Сава се суочио са проблемима људства односно квалитетиних „саврсника“ или сарадника које ће наставити мисију просвете и образовања отачаства. Такође је потребно нагласити да су монаси стицали образовање и пре појаве Светог Саве на Светој Гори, међутим, оно што је било новина јесте вид национално усмереног образовања монаха и свештеника. Свети Сава је врло рано увидео да се снага једне државе базира на што активнијем просвећивању народа, од којег је каснија вишеструка корист. Такав подухват је захтевао бројност. Зато се функција учитељства Светога Саве код Доментијана везује искључиво за „часне мужеве“ довољно писмене и образоване за испуњавање просветних задатака. Иако је хришћанство била званична вера Србије као државе средњег века, установљено је постојање великог броја јеретичких секти и апокрифних учења. Зато је Свети Сава узео задатак тзв. „исправљања вере“ како то назива владика Атанасије Јевтић.

„И ту изабра од ученика својих богоразумне и богобојажљиве и часне мужеве који могу управљати људе по божанственом закону и по предању светих апостола, и да чувају указање светих богоносних отаца“.[30]

Наведена селекција, коју је Доментијан описао у седамнаестој глави, завршавала се проглашавањем и постављањем епископа широм Србије, који би наставили започету Савину мисију. О самом одабиру и селекцији Сима Ћирковић каже: „Потреба за црквеним службеницима од тада (проглашења аутокефалности из 1219. Године) све до краја средњевековне српске државе подстицај је многима да „књигу изуче“ како би могли задобити или као наследници прихватити, свештеничко звање које је доносило преимућства у економском положају и друштвеном рангу. Све до средине XIV века пут од поповског чина стицањем писмености, био је отворен и за припаднике најнижих слојева меропаха и соколника.“[31] Светосавски покрет није само опстајао ради добробити црквених следбеника или на помоћ државном апарату, већ је очигледна и могућност равноправног успеха путем образовања, што у извесном смислу поткрепљује тезу о крајње модерним схватањима Сава Немањића о уређенијем, равноправнијем и напреднијем друштву. Могућност избора указује на бројност присталица и самим тим ученика које је Свети Сава успео да окупи око свог, тачније изворног хришћанског учења.

„...научивши их богоподобно и предавши свакоме од њих законске књиге“.[32]

„Након овога опет изабра од својих ученика богоразумне мужеве и постави их као протопопове; и њих опет посла на све стране свога отачаства да испуњавају недостатке. Јер беху се женили многи људи по закону, али не беху венчани; као овце које немају пастира беху они пометени“.[33]

Да се Савино учитељство не своди на пуку реторичност, како би то они који оспоравају вредности средњевековне мисли волели да оно изгледа, говори и Доментијанов податак да је Сава инсистирао да епископи са собом понесу и „законске“ књиге у крајеве где би им служба била додељена. Поуздано се може трврдити да се под „законским“ књигама убраја Крмчија или Номоканон, којег је Свети Сава написао раније, током боравка у Солуну. Након тога враћа се у Србију на Жички сабор на којем бира и поставља своје ученике као епископе. „Читав сложени црквени живот дошао је под управу и старање домаћих српских старешина, који су морали да уложе много напора да би обезбедили све што је било потребно за нормално функционисање верских институција. Најбитнији са гледишта историје школства и образовања био је рад на припремању људи за свештеничко звање.“[34] Свети Сава се у великој мери интересовао и за световно законодавство, сматрајући систематизовање друштва као нужан услов напретка.Упоредо са тим водио је бригу и о духовном здрављу свога народа, где Доментијан користи прилику да изврши паралелу Светог Саве са првим апостолима:

„Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина И Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама“ (Мт, 28,19)[35]

Свети Сава је у својим ученицима видео посебно богатсвто, јер се само путем преношења правилног и истинског хришћанског учења могла наставити поменута мисија. Тешко је утврдити тачан број ученика, поготово ако као извор користимо само Доментијана. Именима се помињу „монах Арсеније“[36] којег је поставио Свети Сава као свог заменика и „поп Иларије“[37]. Први монашки редови су црпели „особље“ довољно способно за борбу против јеретичког учења али и уношења реда у српско друштво Средњег века.

Симетрија Светог Симеона и Саве је једно од кључних места Житија у функцији истицања симболике оца и сина[38], једног крај другога. Доментијан каже да је долазак Светог Симеона на Свету Гору привукао пажњу многих земаља и владара, али и пажњу светогорских манастира. Свети Симеон долази на Свету Гору по наговору свог сина Саве, те се може говорити да је Свети Сава имао извесног утицаја на одлуке свога оца. Из таковг односа се може доћи и до крајње занимљиве претпоставке да је један од Савиних ученика могао бити и сам његов отац. Доментијан о томе помало непосредно говори у 14. глави:

„постаде оцу духовни отац...“[39]

На исти начин се Сава опходи и према рођеном брату, те и овде можемо говорити о односу учитељ-ученик:

„И брата свога научи сваком богољубљу, и сав страх Божји прикуца у његову богољубиву душу, и умно стадо свога отачаства свакој доброј вери научи, и све венча у име Господње“. [40]

Када се говори о лику Светог Саве као учитеља у Житиј,у све делује исувише опште у оним поглављима у којима се говори о његовим беседама упућеним сабраћи монасима. Међутим, у односу са братом, углед Светог Саве је подигнут јер он „брата свога научи“, истог брата који је легитимни краљ Србије. Доментијан не користи облик несвршеног глагола „учио је брата“ већ облик свршеног вида „брата је научио“, пренео је потребно знање које ће помоћи краљу у савладавању препрека. На тај начин се појам Савиног учитељства у великој мери шири, те самим тим и последице његове мисије попримају облик друштвеног васпитања и уређења државе. И то није једини вид комуникације Светог Саве са неким владарем. Наиме 1203.године приликом боравка у Солуну, Свети Сава се среће са византијским царем Теодором Ласкарисем (1204-1222.). Приликом те посете Свети Сава подучава цара:

„Колико остаде ту са царем, упућиваше га о божанственим исправљењима и о душевној користи, и о свима предложењима сваке врсте светога чина и апостолскога предања “. [41]

Овим би се заокружила целина о томе ко су све били Савини ученици, и као што се може приметити каква је њихова улога у периоду након његове смрти. Улога ученика је била важна у смислу потврде и подршке светосавске идеологије, али се и овим прегледом покушало одговорити на којим је то све нивоима Свети Сава деловао као учитељ. Редом, од најпростијег монашког реда до краљева и царева којима је проповедао богомисаону науку. Што се тиче просветног деловања у институционалном облику, он је ишао у два смера. Један је дворски, доступан младим племићима и члановима владајуће династије који је подразумевао личног дворског учитеља. Масовнији облик образовања је био једино могућ преко институције која је могла истовремено око себе окупити већи број ученика, тако да се наново Црква намеће као једино решење. Средњевековни манастири су осим као верски центри егзистирали и као културна стецишта, преписивачнице, библиотеке, академије у неку руку. Међутим, Српска православна црква остваривши аутокефалност захтевала је посебне облике уређења монашког и свештеничког реда. Очигледно је Свети Сава био упознат са текућим проблемом који се тицао квалитетних богослова и духовника или предавача. Њихово оспособљавање је захтевало додатно ангажовање у манстирској организацији. У 4. глави описан је долазак Светог Симеона на Свету Гору и заједнички обилазак са Светим Савом. Доментијан то описује као жељу оца и сина да се заједно поклоне свим манастирима на Атосу, с тим што постоји могућност да су Свети Симеон и Сава били у потрази за манастиром који би био српска монашка колонија, што се кроз Житије потврдило.

„Оче свети, молим светињу твоју и умољавам да ми на благослов даш једно запустело месташце, да сатворим келијицу у моје име, да они који дођу из земље мога отачаства имају свој дом, да не досађују манастиру ни твојој светињи ни братији која живи у овом дому“. [42]

„Запустело месташце“ постаје најважнији културни центар средњевековне Србије, као и место на којем је настала прва образовна установа, манастир Хиландар. Свети Сава убрзо након добијања права на Хиландар као српског светогорског манастира, царским указом, пише и прве манастирске типике о којима је занимљиво мишљење изнео Милорад Лазић: „Типици којима је Сава уредио манастире су симболи идеалистичког схватања уређења друштва и државе“[43] Свети Сава је врло добро знао да се верска организација мора ослањати на уређено друштво и државу, а један предуслов је већ био испуњен. Наиме, ради се о помињаној спрези државе и цркве, али да би таква веза била одржива и јачана временом, образовање се морало подићи на виши ниво. Лазић управо типике сматра симболичним „уставом“ отачаства, јер манастирско уређење је засновано на рекло би се екстремној посвећености правилима прописаним типицима. Дужности монаха се осим физичког рада, обављања разних манастирких служби, те обавезног присуства молитви, шире и на образовање. На тај начин један део монаха је био задужен за преписивање књига, други за писање хагиографија, химни, служби или неког другог жанра, а имамо и појаву првих српских богослова који су се отвореније, са појавом самосталне цркве, бавили питањима теологије. Савино учитељство унело је професионалнији однос у просветни систем, слично организацији војске једне државе. Када су правила успостављена типицима заживела у Хиландару, Свети Сава је био спреман да такав модел заједно са „часним мужевима“ донесе отачаству.

„И сваки узор Свете Горе пренесе у своје отачаство киновијама...“ [44]

По доласку у Србију, Свети Сава доноси признату самосталност Српске православне цркве, доводи научене и образоване духовнике и што је најважније проверен и типицима утврђен облик уређења, све са сврхом просвећења тј. друштвеног напретка у целини. Свети Сава је морао да остане у Србији након тог периода како би се уверио да је новостворени просветни систем одржив и без његовог сталног надгледања. Свети Сава је жудео за повратком у Свету Гору, о томе говори Димитрије Богдановић, додуше у предговору Теодосијевог Житија, где каже: „По Теодосију и Доментијану св. Сава после преноса моштију Светог Симеона хоће да се врати у Свету Гору. Сваком правом светогорцу , без обзира на чин, и данас је неподношљива замисао да напусти Свету Гору или да се , одлазећи из ње по каквој потреби, не врати у њу. То дакле, код Савиних биографа није фраза , он је заиста тако морао да мисли. Али на упорно мољење Стефаново, Свети Сава остаје тада у Србији као студенички архимандрит.“[45] Да се Савино учитељство не своди само на хиперболисани доживљај светитеља, говори податак да се Свети Сава залаже за изградњу нових цркава, чиме се увећава потенцијални број нових ученика. Не сме се улазити са предрасудама и сматрати да је Црква желела на тај начин да стекне огроман утицај како на владаре тако и на народ. Манастири су били први културни центри средњевековне Србије, то није Доментијанов закључак већ закључак историчара.

„Где не доспе цркве сатворити ту крст постави...“ [46]

Доментијан маниром најискуснијег хроничара бележи моменте Савине мисије који дају праву слику не само важности већ и величине тог подухвта, иако постоје и супротна мишљења, па тако Владимир Ћоровић каже: „ Живећи дуго у својим мучалницама, он није осећао потребе да у 956Sat, 22 Dec 2012 20:56:00 +0000https://pouke.org/index/1346437251/1346437614/%D0%B8%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D1%83-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5-r939/

Већ сам раније напоменуо да су историчари књижевности и сами посредно истицали религијски апскет читаве епохе средњег века као пресудан, коју називају никако другачије но црквена књижевност. Уколико се трага за смислом богословске књижевности, најједноставније је трагати путем савремених богослова, јер се у слободном књижевном интерепретирању губи много од есенцијалног. Атанасије Јевтић каже: „ О Светом Сави је иначе код нас писано веома много, али је писано о свему другоме само не о његовом богословљу, о њему као богослову Православне Католичанске Цркве Српске. Разлог томе треба тражити пре свега у општој богословској незаинтересованости нашег новијег доба, тј. конкретно наша два последња века. Јер од како се у прошлом веку почело научно бавити нашим средњевековним текстовима , па према томе и текстовима Светог Саве и о Светом Сави, одмах је с почетка била очигледна одсутност било каквог интересовања за богословље и богословску науку садржану у старим светосавским текстовима“.[1] Дакле, Атанасије Јевтић истиче незаинтересованост богословске науке за питања текстова средњег века, у овом случају Доментијанових. Упоредно са овим истичем и следеће мишљење Бичкова: „Данас када су публиковани радови из области византијске и староруске естетике, време је да се окренемо и систематском изучавању конкретних форми пројављивања и функционисања естетичких схватања и других православних региона“.[2] Два кључна момента, један владике Атанасије Јевтића о незаинтересованости, а други Бичкова који инсистира на систематском проучавању текстова византијске те самим тим српске средњевековне књижевности. О теми Светог Саве говорили су: Фрањо Рачки (1828-1894), Ватрослав Јагић (1838-1923), Светислав Вуловић (1847-1898), Станоје Станојевић (1874-1937), Стојан Новаковић (1842-1915), патријарх Димитрије Павловић (1846-1930), митрополит Сава Косановић (1839-1903), Владимир Ћоровић (1885-1941), Павле Поповић (1868-1939), Никола Радојчић (1882-1964) и многи други. Међу набројаним именима постоје они који су допринели разумевању светосавског учења, али и оних који су се трудили жестоко да оспоре било какву вредност, конкретно Доментијановог Житија Светог Саве. Вођени различитим разлозима (верским, политичким, теолошким, историјским, књижевним) допринели су свако на свој начин томе да је и после неколико векова Доментијаново стваралашто равноправно са савременим књижевним питањима. Владика Атанасије Јевтић се залаже за теоцентричну концепцију и приступ и наводи оне радове који су тим правцем ишли. Али то не значи да Житије нема и антропцентричну жицу која се такође може подредити дубљој анализи. Мислим да спор, на релацији књижевно-црквено, почива баш на различитим приступима (теоцентризму и антропоцентризму), а негде на средини је потребан баланс. Многобројност мишљења се може дати у кратком прегледу тек шачице аутора. Фрањо Рачки, иначе припадник доминканског реда, је сматрао Житије опширним и помало испразним богословским расправама која немају нимало историчности у себи. На тај начин је Рачки сам себи контрирао тражећи у хагиографијама факте и чињенице, а у историји богословље. То би било исто као када бисмо Стари Завет оспоравали јер Ноја није могао сам направити своју барку са три сина. У сваком случају водити полемику са мишљењем које је настало пре више од једног века делује неукусно. Ватрослав Јагић је указао на доиста озбиљан проблем, а то су преводи: „У преводима (старосрпским), који су редовито чињени са грчкога језика, владају иста начела ропске сапетости, која су се већ одавно удомаћила у бугарско-словенској књижевности“.[3] Највећи је проблем синонимије именица грчког језика, а које се у преводу на српски језик своде на један или евентуално два појма. Тако да је данас пред нама двоструки или троструки превод светоотачких цитата а који имају посебну функцију у Житију. Светислав Вуловић Доментијана сматра ученим теологом, али богословско учење ће утицати на „век трајања“ самога Житија (каква грдна погрешка!), истовремено оцењујући да је препуно „измишљеним чудесима“ и „легендарним бљутавостима“[4]. Професор историје Станоје Станојевић није желео у свом раду Свети Сава (1935) да претерано коментарише теолошку страну Савине мисије, сматрајући да историја треба да остане ван било каквог слободног тумачења, а да при томе историја књижевности није систематизована и недоречена. На тај начин се само наставио манир истаживања средњевековне културе који је оштро делио легендарно, историјско и теолошко. Књижевна тумачења су и даље стидно ослушкивла резултате не желећи да упадну у замку заосталог и наивног. Са почетка 20. века се много више тежило западним уметничким идеалима, а било која веза са националним романтизмом, народном књижевношћу или још даље периодом немањићке културе био би чиста декаденција. Павле Поповић и Никола Радојчић су двојица проучавалаца који су озбиљније приступили читању светосавских текстова: „У свом Прегледу српске књижевности Поповић говори већ боље о „учености и просвећености“ наших средњевековних писаца, следбеника византијске књижевности. А у својој опширној студији о Светом Сави он хвали и Свету Гору и њену образованост, изучену и усвојену од стране Св. Саве и затим од њега пренету у српску земљу и народ. По мишљењу Павла Поповића, свештенство и монаштво је тада у Србији - сигурно било све неуко, с примитивним појмовима о вери, без познавања праве хришћанске и православне науке“[5], мада се овакво мишљење уваженог историчара књижевности, данас мора узети са резервом. Никола Радојчић истиче важност Свете Горе као епицентра српске православне етике, те сходно томе и Светог Саву на првом месту као некога које познавао суштину православне догме. Радојчић каже: „Свети Сава је био, пре свега богослов, а о њему као богослову има најмање научних радова...“[6] Учитељство Светога Саве је оно што Атанасије Јевтић назива богословљем, и не сме да чуди јер друге друштвене науке наш средњи век није ни познавао. А ако треба да се још јасније илуструје међусобна синонимија богословља и учитељства, послужимо се примерима наставних предмета који постоје у данашњем образовању, али су сви обједињени називом просвете. Никола Радојчић је усмерио будуће нараштаје у правцу проучавања Савиних беседа што му признаје Атанасије Јевтић али и пресуђује: „Наиме, реч је о Радојчићевом тамо изнетом мишљењу о „исихазму“, затим о његовом заступању неког „посебог типа српскох монаштва“ и најзад о приписивању Св. Сави „науке о предестинацији. Међутим ко познаје ове проблеме – питање исихазма,предестинације и типова монаштва – одмах ће му бити јасно одакле је Радојчић позајмио, или боље рећи непроверено прихватио, таква погрешна мишљења и затим их приписао Светом Сави. Та мишљења несумњиво потичу из радова западних научника, које је читао и за којима се повео“.[7] Иако млађи од Поповића ни Радојчић се није могао изузети лако од утицаја позитивизма које се почео дубоку укорењивати у српску науку. Тендеција је била да уколико се Доментијановом стваралаштву не може дати научни призвук, а да је плетеније словес само одлика једне епохе, онда то и није књижевност, јер тако запад мисли. На тај начин је наука силом покушавала да од Доментијана начини Анатола Франса (1844-1924), а од лика Светог Саве начини лик Пафнуција[8], што је незамислив терор[9] над самом књижевношћу. Значај проучавања средњевековне књижевности је вишеструк, тим путем се омогућава непосредна комуникација са наслеђем, стиче се бољи увид у развој аутономне национале уметности, као и увид у последице и погрешке, које су се поткрале.

[1] Атанасије Јевтић, Богословље Светог Саве, Врњачка Бања, 1991, 8.

[2] Милорад Лазић, Естетика Доментијановог житија, Предговор В.В. Бичков, Октоих, Подгорица 1997, 7.

[3] Атанасије Јевтић, Богословље Светог Саве, Врњачка бања, 1991, 9.

[4] Исто, 11.

[5] Исто, 21.

[6] Исто, 25.

[7] Исто, 27.

[8] Пафнуције, калуђер и пустињак, је главни лик романа Таида , бива заведен лепотом жене те постаје највећи грешник. Али да не буде забуне, овим поређењем се не инсистира на сличностима два дела Житија и Таиде, већ на индентичним приступима књижевног тумачења једном и другом.

[9] Европски средњи век са правом носи надимак „мрачни“. Међутим, то се не односи нужно и на Средњи век српске историје, јер је постојало неколико периода који се везују за владаре лозе Немањића који су умногоме унапредили српску државу и српску културу. У претераној жељи да постанемо оно што историјски па и географски нисмо, почели смо присвајати и оно чему логично нема места код нас а што се тиче појединих социјалних феномена. Период владавине Немањића је оставио значајне споменике и одреднице нашег идентитета. О сличној тематици су говорили Зоран Мишић Шта је то косовско определење (1961) и Борислав Михајловић Михиз у чланку Књижевни разговори (1952). Поменута двојица су у периоду комунистичке идеолошке превласти истицали важност културног наслеђа. Њима су се касније придружила и највећа имена српске поезије и прозе тога времена окупљени око часописа Дело. Вековна разлика је била премошћена, а најзад је и створен аутентични израз модерне српске поезије.

Свети Сава

У образложењу стоји да се признање уручује „за књигу Библијска енциклопедија у два тома, која је сазвучју најзначајнијих енциклопедија и светских библијских лексикона, са лингвистичком корелацијом библијских имена и топонима са најзначајнијим светским лексиконима, као и за делатност на успостављању духовног хијатуса на Духовном сабору у Раковици“.

Високо интернационално признање за животно дело добили су и Александар Петров, историчар и теоретичар књижевности, есејиста и романсијер, за Антологију руске поезије XVII – XXI века, као и за вишедеценијско уређивање часописа у САД Американски Србобран. Алек Вукадиновић, песник, есејиста и књижевни критичар, за вишедеценијско вођење међународног часописа УКС Relations и за тумачење појава у култури и уметности на III програму Радио Београда и тумачење креативног писања. Истом наградом је постхумно одликован Предраг Р. Драгић Кијук за свој свеукупни књижевно-философски опус, док је Катарина Костић примила награду за песничко, прозаистичко и историографско сведочење о духовних виталности српског стваралаштва.

Признање Академије Иво Андрић – Златко Красни за преводилаштво добили су Ксенија и Иван Гађански, посебно за превод грчких песника, од којих је издвојен превод Песама Константина Кавафија.

Високо признање Академије Иво Андрић за књиге добили су: Милан Ранковић за дела из естетике и Душан Стојковић за књиге и антологије у којима психолошки истражује и анализира појам танатоса у делима великог броја аутора у светској књижевности, док је награду за књигу о Београду добио Миодраг Д. Игњатовић.

Даља признања за књигу добили су Љиљана Николић, Бајо Џаковић, Зоран Мачета и Миленко Попић, док су грамате захвалности добили Павло Брајовић Јакоја за оснивање и вођење друштва Морача Розафа у Албанији и за изузетне заслуге у оживљавању српске културе и српског језика у Скадру, као и Мирјана Булатовић, за свесрдан рад у култури и допринос уређењу часописа Епархије канадске Источник.

Десети децембар је важан дан у српској књижевности – дан када је Иво Андрић примио Нобелову награду за књижевност, чиме се мало народа на овим просторима (осим Грка - Казанцакис) може дичити. То је, како је казао књижевник Миљурко Вукадиновић, „најкњижевнији дан“ у нас.

Награде је образлагао председник жирија песник Предраг Богдановић Ци, док их је уручио председник Академије Иво Андрић познати преводилац с немачког и зачетник новог српског романа, поврх свега, културни делатељ Радомир Смиљанић.

Извор: СПЦ

Реч је о филозофско-богословском трактату Реч о свечовеку, који представља зборник богословских и филозофских учења Николаја Српског. Већ до првих минута представе може да се осети тишина монашког живота.

Свети Владика Николај је био епископ у месту у коме сам ја одрастао, где постоји чувени српски манастир Жича. Ја сам се трудио да изаберем оно што би Владику Николаја представило у неком широком спектру његових филозофских и духовних дубина и његовог захвата у тајну људског постојања. Трудио сам се да ту буду текстови који проговарају пре свега топлину Христа и његову дубоку веру у Христа као спаситеља света. Некако ми се чинило да је баш у овим тексовима Владика Николај био разноврсни и по темама, и по књижевном стилу. И то је био разлог због којег ја сам одлучио да то урадим. Осим тога, манастир Жича прославља осам векова свог постојања. И ова представа је рађена такође и тим поводом.

Поуке Николаја Велимировића су врло једноставне. На пример, светац говори о предности закона саможртвовања над законом самоочувања. Или на пример пореди ширину Васионе са највећим и најлепшим градом на Земљи. А сва жива бића на планети су браћа близанци. Богословска учења за разлику од калсичних дела много су тежа за доживљавање и захтевају посебну припремљеност. Ипак Небојша Дугалић је признао да је у пуној мери осетио разумевање публике.

Осетио сам ту врсту тишине у публици. Она се осети само онда када људи препознају дубину неког откривења. Нисам могао да претпостављам како ће ови текстови одјекнути у руској публици због те ипак неке језичке баријере. Међутим, мислим да по ономе што слутим да је превод био прилично добар и да је то заправо о истом башем православном Христу.

За Небојшу Дугалића, који је већ боравиона Златном Витезу, позоришни форум није само контакт са публиком на сцени. То је и сусрет са старим пријатељима.

Овде сам се са многим људима поново срео. Пре свега, са директором фестивала Николајем Бурљајевим, кога знам још из Београда, са неким глумцима, који су у организацији фестивала. Мени је увек драго да се са њима поново сретнем зато што је то потврда да тај труд није узалудан. Веома ми је драго да добио сам један дугачак списак утисака после вечерашње представе. То је јако леп обичај. Први пут видим да се то негде ради, да се на дуггачком папиру записују утисци гледалаца после представе. И хвала им на томе. Добио сам и један послужавник руске народне радиности са прелепим цвећем. И то ћу такође чувати као један од драгих дарова са овог гостовања.

Између осталог, међу публиком која је дошла на представу били су и они који знају Небојшу Дугалића лично. Једна од њих је Татјана Кострјукова. Хемичар по струци, она је велики љубитељ позоришта.

Први пут сам видела Небојшу на сцени 2010. године, када су у овкиру Златног Витеза приказане представе Исповест Дмитрија Карамазова по Достојевском и Соба број 6 по Чехову. Тада сам осетила неку разлику у односу на традиционално руско позориште. Мада, када смо се упознали, Небојша ми је рекао да је он напротив присталица система Станиславског, и он поштује руске писце. После тога сам почела пажњивије да пратим његово стваралаштво. И када сам имала могућност да посетим Београд, трудила сам се да дођем тако да посетим неку представу у којој он игра. И то је била класика спрског позоришта, драма Бранислава Нушића Тако је требало да буде. И сада када боравим у Србији и Црној Гори увек се трудим да посетим позориште. Увек ми је драго да видим Небојшу на Златном Витезу.

Буквално ових дана чланови жирија позоришног форума ће прогласити победнике. Надамо се да ће они достојно оценити игру Небојше Дугалића.

Извор: Глас Русије

У тражењу одговора на тако постављено питање упутно је поћи од чињенице, коју данас нико не оспорава, да је прво словенско писмо створено 863. године. Сматра се да је те године Константин саставио писмо за словенски језик (или завршио састављање тог писма, ако га је започео раније) и да је започео превођење Новог Завета првом реченицом Јеванђеља по Јовану „У почетку беше Реч“, што је почетак Апракосног Јеванђеља. Та реченица, односно њен изворни облик искони бе слово и слово бе оу Бога и Богъ бе слово [...] (Житије Кирилово, гл. XIV), написан глагољицом, била је прва реченица написана на словенском језику (са изузетком могућег ранијег повременог писања словенских речи грчким или латинским словима „без устројенија“, како је рекао Црноризац Храбар). У том случају прво слово у том преводу било је глагољско И, односно, као што је познато, симболички врло знаковит спој троугла (Света Тројица) и круга (бесконачност, пуноћа), а друго С – спој круга и троугла, а та два слова су, као је општепознато, истовремено почетна слова имена Исуса Христа.

Константин и Методије су се са својим сарадницима упутили у Велику Моравску у пролеће следеће године. Разлози што на тај пут нису кренули раније су јасни, а најважнији је тај што су преводилачки рад и припреме за пут захтевали извесно време. С друге стране, то путовање било би много ризичније да је започето раније, тј. у зиму 863–864.

Не зна се поуздано којим су се путем Солунска браћа кретала према свом одредишту у пролеће 863. г. Чини се да је најубедљивија претпоставка да се путовало најкраћим путем – преко Ниша и Београда, односно преко Пловдива, Софије, Ниша, Београда. Није искључено да су кроз Бугарску Солунска браћа путовала бавећи се и мисионарским радом. Уопште, црквена и спољна политика Византије у Бугарској и Великој Моравској тих година вођена је усклађено, са извесним разликама у приступу које су диктирале околности, што објашњава узлет бугарске писмености у Х веку, будући да су ученици Ћирила и Методија, прогнани из Велике Моравске, наставили рад у Бугарској, на тлу умногоме припремљеном за такав рад.

Када се има у виду да се раздаљина између Солуна и Београда могла прећи за две недеље у околностима неповољнијим од оних који су били на располагању Константину и Методију, а према Порфирогениту чак за само осам дана, чини се донекле претераном Цибулкина процена да су Солунска браћа путовала до Велике Моравске око шест недеља.

Дакле, Солунска браћа су највероватнија стигла у Велику Моравску у пролеће 864. године, након путовања које је могло трајати око четири недеље ако се нису негде дуже задржавали, али се не зна тачно да ли је њихово коначно одредиште било место где је столовао кнез Растислав (нити где се оно тачно налазило), или неко друго место. За преводилачки и наставни рад био им је потребан мир који тешко да су могли имати у близини владара Велике Моравске, односно у политичком средишту те државе. Зато је логично претпоставити да су се са својим сарадницима и ученицима повукли на неко мирно место, које им је могло пружити услове за рад сличне онима какви постоје у манастирима.

У Житију Кириловом и Житију Методијевом се истиче да су Солунска браћа и њихови сарадници у Великој Моравској наставили са превођењем богослужбених књига. Чињеница да су се налазили на територији која је била под црквеном јурисдикцијом епископа из Пасауа и да су после четрдесет месеци кренули у Рим да од папе добију благослов за своју делатност, те да је све време њихове мисије прошло у покушајима да добију од папе одобрење да наставе с радом како су то започели, говори у прилог претпоставци да се Солунска браћа нису понашала изазивачки у односу на актуелне црквене власти већ да су настојала да убедљивим аргументима добију право богослужења (и) на словенском језику. У том светлу логично је претпоставити да њихова прва богослужења у Великој Моравској нису била у целости на словенском језику него да су само једним делом била таква. У том случају поставља се питање – на којем су богослужењу први пут користили словенски језик, и у којем делу тог богослужења.

Да би се одговорило на та питања, потребно је вратити се на оно место у Житију Кириловом у којем се каже да је Константин прво превео на словенски језик зачело Јеванђеља по Јовану. У мисији Солунске браће ништа није било случајно. Све је било промишљено укључујући и план с којим се морало приступити остварењу великог наума. То је искључивало импровизације, почев од избора места у Новом Завету које ће бити прво преведено да избора дана када ће први пут словенски језик бити употребљен на светој Литургији и избора оног дела Литургије у којем ће се први пут Реч објавити на словенском језику. Ти кључни елементи њихове мисије морали су имати исту основну идеју и морали су бити потпуно усаглашени.

У Житију Кириловом се истиче значај ширења хришћанства међу Словенима, а кнезу Растиславу се, донекле и пренаглашено, речима цара Михаила III, предочава да је кренуо путем цара Константина Великог. Богослужење (и) на словенском језику имало је, пре свега, за циљ учвршћивања хришћанства међу Словенима у Великој Моравској. У светлу те чињенице најпримереније је било увести словенски језик у богослужење речима првог зачела Јеванђеља по Јовану искони бе слово и слово бе оу Бога и Богъ бе слово [...], којима, уосталом, почиње изборно Јеванђеље. Зато није случајност што је Константин почео превођење Новог Завета управо од тог места, највероватније имајући на уму да то буду прве речи на словенском језику које ће бити изговорене на Литургији у Великој Моравској. Прва Литургија коју су служила Солунска браћа у Великој Моравској морала је бити велики догађај за тамошње Словене, како оне који су били чврсто уцрквењени тако и оне које је требало утврдити у вери. Вест о тој Литургији је вероватно ишла пред њом као и глас да ће се она служити (и) на словенском језику. Утолико су јачи одјек морале имати на словенском језику изговорене речи зачела о беспочетном Богу Логосу, кроз Кога је све постало.

Првој Литургији коју ће служити у Великој Моравској, а то је највероватније била и прва Литургија која је служена (и) на словенском језику, претходили су сасвим сигурно молитва и пост Солунске браће, али не само зато да би се духовно припремили за тако значајну Литургију него и зато што је то било време Великог поста, после којег се, на Васкрс, на васкршњој Литургији чита зачело Јеванђеља по Јовану. Другим речима, може се с највећом извесношћу закључити да је Константин Философ још у Константинопољу прво превео зачело Јеванђеља по Јовану имајући на уму да ће то место из Новог Завета бити међу првим речима на словенском језику које ће бити изговорене на васкршњој Литургији у Великој Моравској. Иако не знамо цркву у којој је та Литургија служена (а археолошка истраживања говоре о неколико десетина камених цркава на територији тадашње Велике Моравске), ни место у којем се та црква налазила, сва је прилика да је то било у највећој цркви града у којем је тада столовао кнез Растислав, и да је тој Литургији и због великог празника и због гостију из Византије присуствовао и сам кнез Растислав, његова властела и много народа. Претпоставља се да је служио Константин као свештеник, угледан гост, творац писма за словенски језик и превода зачела које је читано. Иако се за Константина у изворима каже да је био свештеник, то се не слаже с податком да су хартофилакси на византијском двору били ђакони. Додуше, Константин је могао бити рукоположен за свештеника непосредно пре путовања у Велику Моравску. Методије је, како се у житију изричито каже, био монах. Био је и игуман манастира Полихрон. Није искључено да је чтец био неко од њихових словенских сарадника које су повели из Византије јер је због присутних Словена морало бити важно да у богослужењу прве речи на словенском језику изговори неко коме је словенски језик матерњи. То, наравно, не искључује могућност да су неки делови Свете Литургије служени на словенском, а неки на латинском језику.

Уколико је тачна овде изнета и образложена претпоставка да је словенски језик први пут употребљен на васкршњој Литургији 864. године у стоном граду Велике Моравске, о чему се у изворима не говори изричито, али на шта извори доста јасно упућују посредно, онда, имајући у виду чињеницу да се Васкрс, као покретан празник, празнује у прву недељу по пролећној равнодневници након пуног месеца и јеврејске Пасхе, не би било немогуће тачно утврдити дан и месец када је 864. године служена прва словенска Литургија.

Примена три метода израчунавања датума покретних празника (Гаусов, Џонсов и таблични метод) води истом резултату – да је 864. године први дан Васкрса био 2. априла, по јулијанском календару, што би, дакле, био датум када је, највероватније, новозаветни текст на словенском језику први пут употребљен на Светој Литургији. Од тога доба траје непрекинуто заједничарење Словена у молитви Богу и славословљењу Његове славе, љубави, доброте и лепоте – у непрекидном молитвено-литургијском општењу и сутелесништву у телу Цркве Христове.

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1094, Рубрика Култура

Ако су Константин и Методије планирали да Свету Литургију (у почетку) служе само суботом и недељом, односно празником, онда је било довољно да преведу празнично Јеванђеље, уз могућност да су превели само најнеопходније делове празничног Јеванђеља, остављајући да превођење заврше у Великој Моравској. Ако су пак планирали да Литургију служе сваког дана од Васкрса до Педесетнице, а касније суботом и недељом, односно празником, онда им је било најхитније да преведу само оне делове кратког Апракосног Јеванђеља који се читају у те дане, опет остављајући да превођење целог Јеванђеља заврше у Великој Моравској. У ЖК XV и ЖМ XV саопштава се да је процес превођења богослужбених књига настављен у Великој Моравској. Другим речима, неколико месеци преводилачког рада није био сувише кратак рок да се преведу само они делови Јеванђеља који ће бити читани на Светој Литургији на Васкрс и првих недеља или месеци по Васкрсу. Слично је морало бити и са превођењем других богослужбених књига.

Мисија коју је цар Михаило III поверио Константину и Методију налагала је да се све добро испланира, а да се импровизације сведу на минимум. Тај план је морао обухватити избор књига које ће бити преведене пре поласка у Велику Моравску, начин на који ће бити превођене, словенски говор на који ће бити преведене, време поласка на пут, избор пута, начина и трајања путовања, избор књига које ће бити преведене у путу или, вероватније, пошто се стигне на одредиште, а поред осталог, и свакако не на последњем месту, део тога плана морало је бити одређивање дана када ће први пут у богослужењу бити употребљен словенски језик. Тај је чин, било је свима јасно, био од посебне важности, тај дан није могао бити било који дан, па је зато природно претпоставити да се планирало да то буде дан који је иначе за Цркву од посебне важности. Као што је у културној, тачније духовној историји Словена увођење словенског језика у богослужење догађај од посебног, ако не и највећег значаја, чега је Константин несумњиво био свестан, тако је у годишњем циклусу дана и празника који се у хришћанској Цркви празнују Васкрс највећи празник. Планирање да се та два догађаја повежу чини се врло логичним, утолико пре што су Браћа са сарадницима путовала у Велику Моравску током Великог поста и стигла на одредиште по свој прилици уочи Васкрса 864. године.

Иако је великоморавски кнез Растислав тражио од Византије епископа (фактички – поглавара Цркве у Великој Моравској који не би био потчињен Архиепископији у Салцбургу), том делу његове молбе није удовољено. Тешко да се у Византији нису могли наћи епископи који бар донекле знају словенски језик. Пре ће бити да је на византијском двору процењено да би слање епископа из Византије на подручје Источнофраначке краљевине, у којем је на ширењу хришћанства, али и политичког утицаја те краљевине, увелико радило свештенство које је било под црквеном управом Рима (одн. епископије у граду Пасау и Архиепископије у Салцбургу), врло вероватно било схваћено као политички изазов, и да је могло довести до унутарцрквених и међудржавних проблема, које је упутније било избећи. Зато се изашло у сусрет оном делу молбе кнеза Растислава којим се тражи учитељ који би помогао да се Словенима у Великој Моравској хришћанство приближи на словенском језику. То је био гест добре воље византијског цара у односу на молбу великоморавског кнеза. Тај гест је ишао у прилог изградњи добрих политичких односа између Византије и Велике Моравске, а отварао је могућност трајнијег византијског присуства у Великој Моравској у облику и обиму који не би био отворено изазован за Рим и за немачке феудалце и свештенство у суседству Велике Моравске. Било је основано претпоставити да ће Словени из Велике Моравске, пошто добију теолошко и филолошко образовање потребно за свештеничку службу, лакше добити од Рима рукоположење и право да богослуже (и) на словенском језику.

Ту претпоставку потврђује даљи развој догађаја: Словенска браћа одлазе у Рим, своје поштовање папи исказују и моштима Св. Климента које му дарују, убедљиво образлажу папи, а и својим опонентима, потребу ширења и учвршћивања хришћанства и на словенском језику, Методије је рукоположен за свештеника, а касније и хиротонисан за архиепископа панонског, а неки њихови ученици добијају статус свештеника и ђакона. Добро започето формирање црквене организације са словенским кадром у Великој Моравској прекинули су познати политички догађаји неповољни за потпуно остварење тог дела великоморавске мисије Солунске браће.

Премда према житијима у којима се тај догађај помиње кнез Растислав није експлицитно тражио помоћ ради увођења богослужења на словенском језику, сасвим је јасно да богослужење има, поред других, и едукативну функцију, што је морало бити чврсто ослоњено на канонски текст, тј. на богослужбене књиге, које је могло превести само за тај задатак врло меродавно лице, а Константин је то сасвим сигурно био. Просвећивање неписмених верника о хришћанској вери се најделотворније остварује кроз богослужење (укључујући проповед) на њима разумљивом језику; богослужење се ослања на богослужбене књиге, а њима је основ у писму, које је, дакле, требало створити. Према томе, увођење словенског језика у богослужење било је у потпуности у функцији главног циља великоморавске мисије Солунске браће. Добро је познато да су Солунска браћа тај циљ у Великој Моравској за неко време и остварила, уз знатне тешкоће, а да ће семе које су они посејали у Великој Моравској дати обилне плодове широм словенског света. Познато је такође како се и када мисија Солунске браће завршила после Методијеве смрти и после прогона њихових ученика, након чега се у Великој Моравској опет за дуго времена богослужило само на латинском језику.

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1093, Рубрика Култура

Овдашњој публици је отац Тихон познат и као редитељ утицајног филма "Пад Византије". Иначе Отац Тихон је завршио редитељски факултет и отишао је у монахе, да би постао архимндрит и игуман Сретењског манастира те изузетно угледна фигура Руске Цркве. Поред тога што руководи манастиром и врши функцију секретара црквеног савета за културу руске цркве отац Тихон је покренуо прикупљање средстава за српске манастире и богословију у Призрену (прикупљено је 200 000 долара). Такође под његовим вођством је најчитанији православни сајт на свету Православие.ру (сајт сретењског манастира) добио и српску верзију која је за кратко време постала популарна на српском православном интернету.

Посетиоци сајма ће моћи да дођу до књиге која је у Русији постала прави бестселер. Продато је више од 1 000 000 примерака ове књиге само за годину и по дана. "Несвети, а свети" су проглашени за књигу године у Русији.Занимљиво је да су читаоци ове књиге како они који су црквени људи тако и они који нису до сада били верници.

Како је књига успела да привуче различите узрасте и људе са различитим односом према вери и традицији? У књизи аутор гаји изузетно отворен и искрен однос према читаоцу, а ликови које он описује (као што је Јован Крестјанкин, монаси Псково-Печерског манастира) задивиће сваког ко чита својом једноставношћу, кротошћу и карактером. Због једноставног и директног приступа теми духовног живота књига се лако чита а неретко се прочита у даху. То је књига која оставља позитиван траг на читаоца и то је књига које се препоручује другима.

На српском језику књига је насловљена "Несвети, а свети" и издата је у 2 000 примерака од стране предузећа Информатика.

Извор: Русија.рс

Изложба „Јединице везе Српске војске у Балканским ратовима 1912–1913.”

Изложбу можете погледати у Музеју ПТТ Србије (Мајке Јевросиме 13, Београд) радним даном од 10:00 до 15:00. За групне посете суботом треба најавити долазак. Изложба ће трајати до краја октобра 2012.

У Музеју ПТТ Србије у Београду током октобра ће трајати изложба „Јединице везе Српске војске у Балканским ратовима 1912-1913”, у којој значајно место заузима поставка албума илустрованих поштанских карата насталих на основу ратних фотографија руског фотографа и сликара Самсона Чернова.

Ове поштанске карте су служиле као медијско средство за ширење информација о доприносу српске војске победи савезничких земаља у ратовима од 1912. до 1918. Аутор изложбе је Милорад Јовановић из Музеја ПТТ, који је дуго и посвећено сакупљао колекцију поштанских марака и разгледница са мотивима ратних напора и страдања Србије. Између осталог, он је један од заслужних који су вратили из заборава дело великог руског фотографа и уметника.

Самсон Чернов је био изузетно интеренсантна личност, чија се судбина у кључном добу његовог живота испреплела са ратним напорима Србије. Он је са 17 година приступио 1905. године руској војсци у Руско-јапанском рату као добровољац фотограф. Као искусан фотограф часописа „Ново време“ и „Руско слово“ седам година касније долази у Србију да извештава о Првом балканском рату. У то време је Чернов радио и за париски „Илустрасион“, за који пише текстове употпуњене ратним фотографијама. У то време је у Скопљу фотографисао и прве српске аероплане.

Наш Први светски рат

28. јула обележено је 98 го­ди­на од почетка Првог свет­ског рата. У Србији он живи у сећању људи, док је у Руси­ји избле­део и готово да је из­брисан из народног сећања.

У Другом балканском рату је осим фотографија снимио и ратни документарни филм „Битка на Брегалници“, а после повлачења Бугара снима трагове и последице бугарских ратних злочина над српским цивилима и војницима. Чернов је своје ратне фотографије излагао не само у Београду већ и у светским метрополама. Његове изложбе и пригодна предавања у Лондону и Паризу имали су изузетан ефекат у смислу јачања симпатија према Србији, која се нашла у ратним невољама и којој су подршка и помоћ били неопходни.

Чернов се нашао на првој линији фронта већ у првим данима Првог светског рата у Србији. Пратио је српске трупе и био на лицу места да сними борбе и разарања градова и насеља. Фотографисао је и обичне војнике-сељаке и краља Петра Првог, који је дошао на прву линију фронта да узме учешће у одбрани угрожене отаџбине. Велики руски фотограф и уметник се показао и као велики пожртвовани ратни друг српске војске када је заједно са њом прешао Албанију. Тада је направио своје најбоље и вероватно најпотресније фотографије Првог светског рата.

Драгутин Матић није знао за свој портрет који је кроз многе листове обишао читаву планету, као што ништа није знао ни о фотографу који га је овековечио. Тек пола века касније он је први пут видео себе на легендарној фотографији и чуо за име фотографа који га је прославио.

Управо је Чернов аутор чувене фотографије српског извиђача Драгутина Матића, која је обишла свет и постала симбол борбе и отпора једног малог народа који се дрзнуо да изађе на мегдан многоструко јачем непријатељу. Та фотографија најпознатијег српског извиђача у историји српских ратова позната је и као „Око соколово“. Занимљиво је да ратник са фотографије није ни знао за ту фотографију која је кроз много листова обишла читаву планету, као што ништа није знао ни о фотографу који га је овековечио. Тек пола века касније он је први пут видео себе на легендарној фотографији и чуо за име фотографа који га је прославио - Самсон.

Чернов је непрекидно радио на промоцији српских ратних напора, чак и када је његова отаџбина била у хаосу револуције. Он је неуморно писао, снимао, сликао на основу ратних фотографија, организовао изложбе (излагао је своје слике у хотелу Аурора у Санкт Петербургу 1913. године), држао предавања у великим западним метрополама и својим деловањем заувек задужио Србију и српски народ.

Аутор: Ана Радун

Извор: Руска реч

Написано на црквено-словенском језику, дјело се заснива на писмима преподобног Силуана, који се подвизавао у руском Свето-Пантелејмоновом манастиру на Светој Гори.

Арво Перт је православац, крштен као Ареф. На његово стваралаштво и лични поглед на свијет значајно је утицало познанство и комуникација са архимандритом Софронијем (Сахаровим), учеником и биографом преподобног Силуана.

Антиципирајући дјело „Плач Адама“, композитор који сада живи у Берлину, казао је посјетиоцима концерта о томе какав је значај личност Адама имала за преподобног старца Силуана. Између осталог, он је истакао: „Адамово име је колективно, оно подразумијева како читаво човјечанство, тако и посебне индивидуе свих епоха и познатих вјероисповјести. Може се рећи да ми сви у себи носимо наслеђе Адама страдалника, који је предвидио људску трагедију и који је лично претрпио бол и дубоко очајање због губитка земаљског раја“.

На концерту у Минхену су изведене и друге композиције: „Salve Regina”, „Trisagion”, „Alleluia-Tropus”, „Da Pacem Domino” и „Поклоничка пјесма“.

Извор: Радио Светигора

Фестивалски жири, који су чинили професор Јован К. Радуновић, књижевник и филмски аутор из Сремске Митровице, Миодраг Новаковић, драматург и филмски критичар из Београда, и Срђан Илић, председник Удружења филмских и телевизијских радника Војводине, режисеру Милошу Поповићу и сценаристи Душану Стокановићу доделио је прву награду – повељу „Бдење Јакова Орфелина“.

Наредних месеци манифестација „Бдење душе“ гостоваће и награђене филмове приказаће у Чикагу, Вашингтону, Њујорку, Будимпешти, Темишвару, Трнави у Словачкој, као и у неколико градова у Србији, Републици Српској и Црној Гори.

Филм „Деца бесмртности“ говори о једном од најстрашнијих догађаја у новијој српској историји - Шајкашкој и новосадској рацији, коју су спровели мађарски окупатори јануара 1942. године.

Благословом Епископа новосадског и бачког др Иринеја, филм су реализовали: организатор Сава Мирић, сниматељ и дизајнер звука Марко Баштић, спикер Душица Мијатовић, камерман Растко Стокановић, сниматељ Милош Поповић, секретарица режије Марина Пирнат, монтажер Александар Лазаревић, сценариста Душан Стокановић и режисер Милош Поповић.

Више о фестивалу „Бдење душе“ можете сазнати на сајту: www.bdenjeduse.co.rs/

Извор: СПЦ

Осим бављења истим послом, чланове рода Андрићевих везивала је и зла коб туберкулозе: многи пишчеви преци, укључујући и све његове стричеве, подлегли су јој у младости, а сам Андрић без оца је остао као двогодишњи дечак.

Суочавајући се са беспарицом, Катарина Андрић свога јединца даје на чување мужевљевој сестри Ани и њеноме мужу Ивану Матковшик у у Вишеград. У граду који ће, више него иједно друго место, обележити његово стваралаштво, гледајући свакодневно витке стубове на Дрини ћуприје, Андрић завршава основну школу, а потом се враћа мајци у Сарајево, где 1903. године уписује Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу.

За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у Босанској вили објављује своју прву песму „У сумрак“. Као гимназијалац, Андрић је ватрени поборник интегралног југословенства, припадник је напредног националистичког покрета „Млада Босна“ и страствени је борац за ослобођење јужнословенских народа Аустроугарске монархије.

Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак“, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. У граду на Сави, он помало учи, помало посећује салоне, дружећи се са загребачком интелигенцијом од које ће на њега посебно велики утицај имати двадесет година старији Матош.

Наредне године прелази у Беч где слуша предавања из историје, философије и књижевности. Бечка клима му не прија и он, хередитарно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору и добротвору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Философски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. Интензивно учи пољски језик, упознаје културу и слуша предавања врхунских професора. Све време пише рефлексивне песме у прози, а у јуну месецу 1914. године Друштво хрватских књижевника у Загребу објављује му шест песама у прози у панорами Хрватска млада лирика.

На Видовдан, 28. јуна 1914. године, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франаца Фердинанда, Андрић пакује своје оскудне студентске кофере и напушта Краков: затомљени инстинкт бившег револуционара гони га у земљу, на поприште историје. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција хапси га и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. Међу зидовима марбуршке тамнице, у мраку самице, „понижен до скота“, Андрић интензивно пише песме у прози.

По изласку са робије, Андрић бива бачен у конфинацију у Овчарево и Зеницу где остаје све до лета 1917. године. Због поновљене болести плућа, одмах

одлази на лечење у Загреб, у чувену Болницу Милосрдних сестара, стециште хрватске интелигенције која се клонила учешћа у рату, на страни Аустрије. Ту Андрић, заједно са конте Ивом Војновићем, дочекује општу амнестију и активно се укључује у припреме првог броја часописа Књижевни југ. Истовремено, пажљиво довршава књигу стихова у прози која ће под називом Еx Понто бити објављена у Загребу 1918. године са предговором Ника Бартуловића. У Загребу га и затиче слом Аустроугарске монархије, а потом и уједињење и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У данима који непосредно претходе формалном уједињењу, Андрић у тексту „Незвани нека шуте“ објављеном у загребачким Новостима, оштро одговара на прве симптоме неслоге у држави која још није ни створена и позива на јединство и разум.

Незадовољан атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ др Тугомира Алауповића и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Судећи према писмима која пише пријатељима, Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Црњанским, Винавером, Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане Москва. Већ почетком 1920. године Андрић започиње своју врло успешну дипломатску каријеру постављењем у Посланству при Ватикану. Те године загребачки издавач Кугли објављује нову збирку песама у прози Немири, а издавач С. Б Цвијановић из Београда штампа приповетку „Пут Алије Ђерзелеза“.

С јесени 1921. године Андрић је постављен за чиновника у Генерални конзулат Краљевине Срба,

Хрвата и Словенаца у Букурешту, а исте године започиње сарадњу са Српским књижевним гласником објављујући у броју 8 причу „Ћоркан и Швабица“. Године 1922. премештен је на рад у Конзулат у Трсту. Током те године штампа још две приповетке („За логоровања“ и „Жена од слонове кости“), циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа“ и неколико књижевних приказа. Почетком 1923. године он је вицеконзул у Грацу. Будући да није завршио факултет, прети му отказ у Министарству спољних послова. Између могућности да факултет заврши државним испитом или одбраном доктората, Андрић бира другу могућност и у јесен 1923. године уписује се на Философски факултет у Грацу. Током ове године Андрић је објавио неколико приповедака од којих се неке сврставају међу његова најзначајнија прозна остварења: „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „У мусафирхани“ и „Дан у Риму“. У јуну месецу 1924. године у Грацу је одбранио докторску тезу Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине. Петнаестог септембра, пошто је одбранио докторат, стиче право да се врати у дипломатску службу. Крајем године прелази у Београд у Политичко оделење Министарства иностраних дела. Ове године појављује се Андрићева прва збирка прича у издању Српске књижевне задруге у коју, поред неких већ објављених у часописима, улазе и нове – „У зиндану“ и „Рзавски брегови“. На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, године 1926, Иво Андрић бива примљен за члана Српске академије наука и уметности, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетке „Мара милосница“ и „Чудо у Олову“. Октобра месеца бива постављен за вицеконзула Генералног конзулата Краљевине Југославије у Марсеју. Следеће године, три месеца проводи на раду у Генералном конзулату у Паризу: готово све слободно време у Паризу Андрић проводи у Националној библиотеци и Архиву Министарства иностраних послова проучавајући историјску грађу о Босни с почетка деветнаестог века и читајући кореспонденцију Пјера Давида, француског конзула у Травнику.

С пролећа 1928. године премештен је за вицеконзула у Посланству у Мадриду. Те године објављује приче „Олујаци“, „Исповијед“

и „Мост на Жепи“. Средином следеће године прелази у Брисел, на место секретара посланства, а у Српском књижевном гласнику појављује се његов есеј „Гоја“. Већ 1. јануара 1930. године у Женеви почиње да ради као секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа. Те године објављује есеј о Симону Боливару, причу „Код казана“ и текст „Учитељ Љубомир“. У Београду следеће године излази и друга књига приповедака код Српске књижевне задруге у којој се, поред прича раније објављених у часописима, први пут у целини штампају „Аникина времена“, а у календару-алманаху сарајевске Просвјете појављује се путопис „Португал, зелена земља“. Године 1932. Андрић објављује приповетке „Смрт у Синановој текији“, „На лађи“ и запис „Летећи над морем“. У марту месецу 1933. године враћа се у Београд као саветник у Министарству иностраних послова. Иако интензивно пише, ове године објављује само приповетку „Напаст“ и неколико записа. Исте године, 14. новембра писмом одговара др Миховилу Комболу и одбија да његове песме буду уврштене у Антологију новије хрватске лирике: „...Не бих никада могао учествовати у једној публикацији из које би принципијелно били искључени други наши мени блиски песници само зато што су или друге вере или рођени у другој покрајини. То није моје веровање од јуче него од моје прве младости, а сад у зрелим годинама таква се основна вредновања не мењају“. Следеће године унапређен је за саветника 4. групе 2. степена Министарства иностраних послова. Постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци“, „Жеђ“ и први део триптиха „Јелена, жена које нема“. Постаје начелник политичког одељења Министарства иностраних дела 1935. године и станује у хотелу Ексцелзиор. Штампа приповетке „Бајрон у Синтри“, „Деца“, есеј „Разговор с Гојом“ и један од својих значајнијих књижевноисторијских текстова - „Његош као трагични јунак косовске мисли“. Током следеће године Српска књижевна задруга штампа другу књигу Андрићевих приповедака која, међу онима које су објављиване у часописима, садржи још и приче „Мила и Прелац“ и „Свадба“. Андрићева дипломатска каријера иде узлазном линијом и он у новембру месецу 1937. године бива именован за помоћника министра иностраних послова. Те године добија и висока државна одликовања Пољске и Француске: Орден великог командира обновљене Пољске и Орден великог официра Легије части. Иако окупиран дипломатском службом, Андрић током ове године објављује приче „Труп“ и „Ликови“, а исте године у Бечу, прикупљајући грађу о конзулским временима у Травнику, у Државном архиву проучава извештаје аустријских конзула у Травнику од 1808. до 1817. године - Паула фон Митесера и Јакоба фон Паулића. Почетком 1938. године појављује се прва монографија о Андрићу из пера др Николе Мирковића.

Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха - Адолфу Хитлеру. У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и писце одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Политичари у Београду, међутим, не рачунају баш увек на свога посланика, и многе контакте са немачким властима одржавају мимо Андрића. Писац и у таквим околностима објављује: приповетка „Чаша“ и записи „Стазе“ и „Вино“ излазе у Српском књижевном гласнику током 1940. године. У рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду нуди оставку: „...Данас ми у првом реду службени а затим и лични многобројни и императивни разлози налажу да замолим да будем ове дужности ослобођен и што пре повучен са садашњег положаја...“ Његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта.

Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем Посланства напушта Берлин. Потом одбија понуду немачких власти да иде у безбеднију Швајцарску, али без осталих чланова Амбасаде и њјихових породица: бира повратак у окупирани Београд. Новембра месеца бива пензионисан, али одбија да прима пензију. Живи повучено у Призренској улици, као подстанар код адвоката Бране Миленковића. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору. Одбија, такође, да Српска књижевна задруга за време док „народ пати и страда“ објави његове приповетке. У тишини своје изнајмљене собе, пише прво Травничку хронику, а крајем 1944. године окончава и На Дрини ћуприју. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата, а концем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.

Прве послератне године постаје председник Савеза књижевника Југославије и потпредседник Друштва за културну сарадњу са Совјетским Савезом и већник ИИИ заседања ЗАВНОБИХ-а. Током 1946. године живи у Београду и Сарајеву, постаје редован члан САНУ. Те године, међу осталим, објављује приповетке „Злостављање“ и „Писмо из 1920. године“. Следеће године постаје члан Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине и објављује „Причу о везировом слону“, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, а током 1948. године први пут ће бити штампана „Прича о кмету Симану“. Наредних неколико година врло активно бави се јавним пословима, држи предавања, говори на јавним скуповима, као члан различитих делегација путује у Совјетски Савез, Бугарску, Пољску, Француску, Кину. Објављује углавном краће текстове, одломке приповедака, приче „Бифе Титаник“ (1950), „Знакови“ (1951), „На сунчаној страни“, „На обали“, „Под Грабићем“, „Зеко“ (1952), „Аска и вук“, „Немирна година“, „Лица“ (1953). Године 1954. постаје члан Комунистичке партије Југославије. Први потписује Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те години штампа у Матици српској Проклету авлију , а приповетка „Игра“ појављује се 1956. године.

Године 1958. у шездесет шестој години, Иво Андрић се венчава са својом дугогодишњом љубављу -

Милицом Бабић, костимографом Народног позоришта из Београда, удовицом Ненада Јовановића. Са женом се сели у свој први стан - у Улици Пролетерских бригада 2а. Те године објављује приповетке „Панорама“, „У завади са светом“ и једини предговор који је икада за неку књигу написао: уводни текст за књигу Зуке Џумхура „Некролог једној чаршији“.

„За епску снагу“ којом је „обликовао мотиве и судбине из историје своје земље“, Иво Андрић је 1961. године добио Нобелову награду.

Беседом „О причи и причању“ у којој је изложен његов списатељски вјерују, 10. децембра 1961. године захвалио је на признању. Иако су до тада његова дела превођена на многе језике, после додељивања награде почиње велико интересовање света за дела писца са Балкана и његови се романи и приповетке штампају на преко тридест језика. Иако одбија многе позиве, тих година Андрић борави у Шведској, Швајцарској, Грчкој, Египту. Целокупни износ Нобелове награде поклонио је из два дела библиотечком фонду Босне и Херцеговине. Уз то, веома често учествује у акцијама помоћи библиотекама и даје новац у хуманитарне сврхе. Године 1963. код Удружених издавача (Просвета, Младост, Свјетлост и Државна заложба Словеније) излазе прва Сабрана дела Иве Андрића у десет томова. Наредне године борави у Пољској где у Кракову бива промовисан за почасног доктора Јагелонског универзитета. Пише веома мало, али се његове књиге непрекидно прештампавају и у земљи и иностранству. У марту месецу 1968. године Андрићева жена Милица умире у породичној кући у Херцег Новом.

Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Тринаестог марта 1975. године свет ће напустити један од највећих стваралаца на српском језику, писац митотворне снаге и мудри хроничар балканског караказана.

http://www.ivoandric.org.rs/

У Петербургу је у оквиру обједињеног филмског форума отворен Први међународни филмски фестивал на коме ће бити приказано 14 филмова из земаља Европе и Азије који ће се такмичити у четири номинације :“Најбољи филм“, „Најбољи режисер „, „Најбољи глумац“,„Најбоља глумица“. Председник жирија је прослављени српски режисер Емир Кустурца који је пре почетка фестивала разговарао са репортером угледног и утицајног руског дневног листа „Известија“. Овај интервју преносимо скоро у целини.

Петербург је европскији и од многих европских градова, грандиозна историјска сценографија.

Ја сам троцкиста у уметности, увек нешто радим и то више послова истовремено: музицирам, пишем књигу, сценарио -један, па други, припремам тренутно три филма.

Холивуд сада делује ван контекста живота, производи филмско смеће, али страшније од свега је што се то смеће на неки начин трансформише у целу једну идеологију и то врло опасну.

Савремени руски филм прави се по узору на млади западни који је црњи од ноћи, уместо да се руски ствараоци окрену својим великим прецима: Чехову - оцу европске егзистенцијалне драме и Гогољу, првом ствараоцу црног хумора код словенских народа .

Руским филмским ствараоцима је под ногама философски камен , вечно извориште стваралачког надахнућа.

- Како сте постали председник жирија?

- Врло просто. Организатори фестивала су ми се обратили и упознали ме са својим плановима. И мени су се свидели - пројекат тежи да буде синтетичан садржај обједињујући у себи неколико уметности: музику, драму, филм. Од тога нешто мора постати у перспективи, јер сада фестивали приказују само пресек огромног и разнородног филмског процеса. Савремени филм трпи крупне промене: биоскопи су стално под ударом Холивуда и интернета, док фестивали постају оазе, обједињене општење чистом уметношћу. Ја уопште мислим да ће фестивали у будућности постати једина места на којима ће бити могуће видети неки добар филм.

- Осим фестивалом, чиме се тренутно још бавите?

- Ја сам као троцкиста у уметности, увек нешто радим и обављам неколико послова истовремено.Музицирам , пишем књигу, сценарио, један, други, припремам три филма, и ево сад сам дошао у један од најлепших градова на свету.

- Нисте први пут у њему. Имате ли нека своја омиљена места?

- Кад год сам у Петербургу, обавезно обиђем Ермитаж. Уметност царске Русије ме усхићује. А кад идем по граду или шетам, све ми се причињава да ћу на углу срести Достојевског, Пушкина, Гогоља, Мајаковског, људе који су стварали мој свет још од самог детињства .

- Организатори обећавају да ће захваљујући фестивалу Петербург постати једна од светских филмских престоница?

- Ви имате овде такву грандиозну историјску сценографију па слична идеја ми не изгледа неостварљива .Петербург изгледа европскији и од многих европских градова. Петар Први је створио комплексну мешавину најбољих образаца европске културе.Тај дух се никад није денуо, није се изгубио, и ако се кроз годину фестивал побољша, прошири, имаће све шансе да постане познати светски филмски фестивал.

- Често критикујете Холивуд, али не чини ли Вам се да је његов утицај у последње време ослабио?

- Холивуд све досад представља огромни проблем за филм.То више није онај прелепи Холивуд из 1950-1960. година. Тада је он био престоница светског идеализма. А затим се претворио у машину за богаћење коју су створили маркетолози и бизнисмени. Уметност коју он сада ствара не одговара на главна питања о данашњем свету и о месту човека у Васељени. Холивуд производи филмове који су поптуно ван контекста живота. Упрошћено речено, Холивуд ствара смеће, али је од свега најстрашнија чињеница да се то смеће на известан начин трансформише у једну целу идеологију и то веома опасну.

- Сурово, заиста. А јесте ли гледали нове руске филмове? Често нас оптужују за песимизам?

- То је зато што сте ви под јаким утицајем новог западног филма. Западни млади филм је црњи од ноћи, и ви га бездушно копирате. То је тужно зато што ви имате велике претке: Антон Павлович Чехов - отац европске егзистенцијалистичке драме, Николај Васиљевич Гогољ - први човек који је у словенском свету створио црни хумор, који у наше вереме можемо срести рецимо код Тарантина. Жалосно је што ви не запажате своје корене - под ногама вам је философски камен , вечно извориште надахнућа за стваралачко кретање...

Извор: Русија.рс

Поводом обележавања пола века од објављивања прва два романа Данила Киша „Мансарда” и „Псалм 44” (Космос, 1962) недавно је у Народној библиотеци Србије била отворена изложба Петра Краса „Омаж Данилу Кишу”, која се састоји од инсталације на зиду од црног сатена „Дунав 1942”, видео рада „Дунав 2012” и „Омажа Д. К.”, серије од 27 принтова. Изложба је на особени начин визуализовала неке делове Кишове поетике, а аутор нас је позвао да „размишљамо о посвећености, о доследности и идентитету, о снази вере у сопствени пут и о значају личног искуства у формирању једне уметности”. Крас је говорећи о почецима Кишовог стваралаштва истакао и његов јединствени литерарни проседе, који нам говори и о томе да је веровао у универзални језик уметности.

Међутим, у години овога јубилеја, објављена је и „Књига о Данилу” Саве Бабића, књижевног критичара, преводиоца, теоретичара превода, у издању београдског „Тардиса”, која о Кишу говори као о „тананом зналцу књижевности и књижевне теорије”, који се суверено кретао просторима мађарског, француског и руског језика и литературе. У овом делу, као сећање и сведочанство, садржани су Бабићеви текстови о Кишовим преводима, поетици, дружењу и разговорима са њим.Сава Бабић закључује слично, као и Крас у свом медију, да је Киш од почетка желео да проговори целом свету, не сметнувши с ума своје корене, прве подстицаје, породичну атмосферу; ту злокобну зимску 1942. годину рације Хортијевих фашиста у Новом Саду.

Своје виђење пола века од објављивања „Мансарде” и „Псалма 44” Крас је образложио на следећи начин:

– Те књиге нису биле, наравно, Кишови књижевни првенци јер се он раније појавио на књижевној сцени, објављујући у омладинским билтенима и књижевним часописима своје прве песме и есеје. Ипак, у животу сваког књижевника значајан је тренутак када из штампе изађу на видело први романи, а то се Данилу догодило пре равно педесет година. Шта нам Кишов пример данас говори? Нешто, чини ми се, што нам у овом тренутку свима јако недостаје, док живимо под теретом тривијалне реалности која нас стално изненађује својим новим облицима економске принуде, друштвене кризе и хипокризије, када више ни у шта не верујемо. Јер, то се не сме заборавити, Кишов пут је био пут вере у уметност. Пред сам крај свог живота изјавио је да је његова болест, болест трагања за апсолутом посредством књижевности.

Када читамо Бабићеву књигу такође имамо осећај тог Кишовог трагања за сопственим изразом, смислом језика, још од првих песама које су припремиле теме његових потоњих романа, и увиђамо да је за Киша превод заправо био неки вид утехе, начин да једну песму која му се свиђала до краја учини својом. Једна песма – читав свет, целина уздигнута до универзалног значења, то је био поетски идеал Данила Киша, који је поезију преводио са стваралачком страшћу, ослобађајући се „лирског баласта”. Себе је једном чак и назвао „пропалим песником који своје поетске импулсе остварује преводећи поезију”.

„Много сам преводио поезију са француског, мађарског и руског, јер сам фрустрирани песник. Почео сам као песник, али сам на крају схватио да би поезија коју бих ја писао била лоша и да у прози могу много боље да изразим себе, било да се ради о роману, краткој причи или есеју”, рекао је једном приликом.

Како пише Сава Бабић, Киш је умео да уопшти своје преводилачко искуство, да успостави прецизан однос између настајања песме и настајања превода. Преводио је Петефија, Адија, Верлена, Цветајеву, Ђерђа Петрија, Атилу Јожефа, Миклоша Раднотија…

Међутим, та универзалност Кишова, коју истичу Бабић и Крас, налази се и у његовом „подједнаком устезању од идеологија левичара, марксиста, бољшевика, националиста и десничара”, због чега је био „оспораван и шиканиран од партијских апаратчика комунистичке Југославије и пред крај живота доживео је покушај опасне манипулације од стране домаћих националиста”. Саву Бабића понекад је подсећао на Белмонда из филма „До последњег даха”, за Петра Краса и Кишова уметност има нешто што се креће ка потпуном изразу који жели да обухвати тоталитет наше егзистенције. Литература и живот, да ли уопште постоје границе?

Марина Вулићевић

Извор: Политика

ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ СВ. ЈУСТИНА У СОЛУНУ

Солун, 18.09.2012.

У сарадњи Светогорског центра (AΓΙΟΡΕΙΤΙΚΗ ΕΣΤΙA) и Светог манастира Хиландара, у уторак 18. септембра, уприличено је представљање књиге Преподобног Јустина Ћелијског "Философске урвине" преведене на грчки језик ("Φιλοσοφικοί κρημνοί"). У препуној књижари Светогорског центра у Солуну, сви посетиоци и учесници овог надахнутог догађаја могли су да се увере у снагу и аутентичност богословске мисли и дела Аве Јустина и његову универзалну вредност за целу православну васељену. Представљању су присуствовали представници Митрополита солунског Антима, игуман манастира Влатадон, архимандрит Никифор, многи свештеници, монаси, предавачи Солунског универзитета, као и велики број поштовалаца дела Аве Јустина.

О личности и делу Св. Јустина и његовој књизи "Философске урвине" у издању манастира Хиландара говорили су Епископ врањски Пахомије, хиландарски игуман архимандрит Методије, професор Богословског факултета из Солуна Хризостомос Стамулис, монах Атанасије Симонопетријски и преводилац књиге, докторант на Богословском факултету у Солуну, Александар Стојановић.

На почетку вечери, присутнима се обратио игуман Хиландара архимандрит Методије. Пожелевши у име издавача добродошлицу, отац Методије се осврнуо на улогу Хиландара као споне и духовног моста између грчког и српског народа. Ново хиландарско издање, једно од најзначајнијих дела Светог Јустина Ћелијског, преведено на грчки језик, представља савремени пример и потврду преданости и посвећености данашњих хиландараца овом древном послању.

Његово преосвештенство епископ Пахомије говорио је о својим сусретима са оцем Јустином, труду епархије да се сачува његов траг у Врању, у коме је светитељ и рођен. Владика Пахомије је упознао присутне са напорима да се обнови кућа Аве Јустина, срушена од стране комуниста, као и да се у њеном дворишту сагради први параклис посвећен овом светитељу.

У свом обраћању, проф. Стамулис је одлично представио богословску, философску и широку мисао о. Јустина, а о. Атанасије Симонопетријац је говорио о свом личном сусрету са Св. Јустином Ћелијским, као и о писању целокупне службе посвећене њему као врсном монаху и Светитељу Цркве.

На крају, као неко ко је уложио највећи труд у објављивање овог, за превођење можда и најтежег дела Аве Јустина, присутнима се обратио и преводилац књиге, богослов и докторант на Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну, Александар Стојановић. Веома надахнут, богословски прецизан, представљен у виду личног искуства и духовног сусрета са делом Светог Јустина, реферат Александра Стојановића је одлично примљен од стране публике. Преводиоцу су након завршетка званичног програма многи лично честитали на изванредном труду као и вредном реферату који је обогатио савремену богословску и философску литературу.

Извор