Фондација Радост и Комесаријат за избеглице и миграције-Конкурс за песму и причу о завичају

Награду Извор за песму 2013.(повеља и 20 000 динара), награду Извор за причу 2013.(повеља и 20 000 динара) и Велика награда Извор 2013. (повеља и 40 000 динара).

Конкурс је отворен до 1. Септембра. Фондацију Радост основао је угледни српски песник (ликрик и сатирик) Душко М. Петровић за кога је академик Бранко Милановић рекао да је раскринкао многе наше личне склоности, међу којима и игнорантски однос према памети а Милован Витезовић да лирска природа издваја песника Душка М. Петровића из реда савремених европских сатиричара. Сатиричност и моралност су једини његови елементи.Предраг Лазаревић допуњује скицу за портрет Душка М. Петровића истичући да само сатирични приступ теми улива, наду, да излаз ипак постоји.

Фондација Радост је основана крајем 2011. са циљем да се врати осмех на лице људи који су у ратовима и економским и политичким кризним временима остали без радости на лицу. Ове године Фондација Радост, поред овог конкурса за песме и приче о завичају избеглих и изгнаних, припрема и издавање књига које ће делити у избегличким центрима, у домовима за старе особе, удаљеним селима, у селима у којима су се избеглице вратиле у своје домове али су без подршке локалне власти.

Песме и приче потписане пуним именом и презименом слати на: Фондација Радост, Србија, Београд, Врачар ул Грчића Миленка 3 или мејлом radost@sbb.rs .Један аутор може да пошаље највише једну песму и једну причу.

С.Ђукић

Како је наведено, традиционалне, 24. по реду Видовданске свечаности почеле су 6. јуна, окупљањем учесника ликовне колоније "Видовдан" у Галерији Дома културе Грачаница. Поред ликовне колоније која траје до 13. јуна, у оквиру Видовданских свечаности биће одржан и Избор за најлепшу косовску девојку - полуфинале је предвиђено за 22. јун на платоу испред Дома културе, а финале за 26. јун у порти манастира Грачаница, као и Видовданско песничко бденије, заказано за 27. јун у порти манастира Грачаница.

На традиционалном песничком бденију окупиће се, како је наведено, најбољи српски песници из Србије, Републике Српске и Црне Горе, а и ове године, 27. јуна, биће додељене књижевне награде "Златни крст Кнеза Лазара", "Грачаничка повеља", "Перо Деспота Стефана Лазаревића" и "Кондир Косовске девојке". Награде за ликовно стваралаштво "Зограф Лонгин" и "Димитрије Поповић" биће додељене 25. јуна.

Ове године биће одржан и богат пратећи програм - концерти, позоришне представе, трибине, а као специјални гости најављени су Сергеј Ћетковић, кабаре Горана Султановића, Слободан Тркуља, "Балаканика"... У оквиру свечаности Српска драма Народног позоришта у Приштини извешће две представе у Дому културе, а глумац Небојша Дугалић ће извести монодраму. Предвиђено је и да се у оквиру видовданских свечаности представе издавачки подухвати Матице српске и Прометеја из Новог Сада, односно Српске књижевне задруге из Београда.

У саопштењу се наводи да ће 28. јуна на Газиместану бити одржан парастос.

Организатори манифестације су Дом културе Грачаница, Скупштина Општине Приштина и Универзитет у Приштини - Факултет уметности Косовска Митровица - Звечан, а покровитељи Канцеларија за Косово и Метохију Владе Србије и Министарство културе и информисања.

СПЦ

Поређења ради, на сличном оваквом скупу у Милану, учествоваће 38 научника, док ће на овом скупу у Нишу учествовати 150 њих. По обиму и резултатима ово ће бити највећи научни скуп на свету посвећен Константину. Организатор скупа је Центар за црквене студије Ниш који је са припремама овог симпозијума започео 2009. године.

Градоначелник Ниша проф. др Зоран Перишић поздравио је на отварању све учеснике и рекао да „данас, када трагамо за моделима сарадње Цркве и државе, када се покушава наћи нови начин деловања Цркве у савременом друштву, Милански едикт може послужити као темељ нових односа у друштву. Ова 2013. година је прилика да сагледамо колико је овај јубилеј велики дар који нам Бог дарује, а који подразумева одговорност: да видимо колико смо достојни да као деца великих и светих краљева из лозе Немањића и потоњих владара у овим тешким временима обележимо догађај од кључног значаја за развој хришћанске вере“рекао је градоначелник.

Суорганизатори овог мултидисциплинарног научног скупа су Институт за православне хришћанске студије Универзитета у Кембриџу, Центар за византијско-словенске студије "Иван Дујчев" из Софије, Институт за национална и верска питања из Солуна, Филозофски факултет из Ниша и Одељење за историју Филозофског факултета из Београда.

Након овог скупа, планира се и научни скуп “Ниш и Византија” који ће се одржати у Нишу од 3. до 5. јуна. Пре научног скупа биће штампани и зборници радова ових научника који ће бити од великог научног значаја за ову област. Научни резултати су већ ту и, уочи скупа, сви радови биће објављени у два тома зборника, што је ретка пракса и својеврсни успех, а у октобру ће се појавити и трећи том.

http://www.ni.rs/index.php?section=news&subsection=show_news_details&news_id=2061&category_id=0

Књига „Повратак краља. Петар II Карађорђевић“ ауторско дело Јевђе А. Јевђевића, старешина Савеза Српских Соколова, замишљена је као свеобухватно издање које представља живот и дело краља Петра II али и начин на који је он био представљан и виђен кроз уметничка и књижевна дела и народне песме.

Аутор текстова г-дин Јевђевић књигу почиње исцрпном биографијом и генеолошким стаблом краља Петра II Карађорђевића, а затим даје преглед уметничких и књижевних дела посвећених слављењу лика и дела краља Петар II, као и народних песама које опевају његов живот од рођења, преко очеве трагичне смрти, проглашења за Краља, до живота у изгнанству.

Значај ове књиге налази се управо у свеобухватном приступу аутора господина Јевђе А. Јевђевића, као и у великом броју фотографија, од којих су неке у овој књизи први пут публиковане. Фотографије су део приватног архива господина Јевђевића, и архива различитих установа културе, да наведемо само неке Народног музеја у Београду, музеја у Крагујевцу, Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Задужбине на Опленцу, Архива Југославије и других.

Извор: СПЦ

На Археолошком локалитету Виминацијум, председник Србије Томислав Николић отворио је изложбу Народног музеја "Константин Велики и Милански едикт".

"Виминацијум је део наше римске историје коју имамо као што имамо византијску, српску, отоманску, српску југословенску па поново српску. То је једна од наших најдрагоценијих карактеристика: изванредна мешавнина различитих култура, језика, традиција и бурна и занимљива историја", рекао је Николић на отварању изложбе.

Изложба Народног музеја са поднасловом "Рађање хришћанства у римским провинцијама на тлу Србије" презентује изузетну збирку аутентичних предмета из десет музеја у Србији који сведоче о владавини Константина, Миланском едикту, почецима хришћанства на тлу Србије.

Изложен је репрезентативни материјал настао у периоду од краја другог века које претходи времену Константина Великог, затим из периода његове владавине као и наслеђе првог хришћанског цара.

Међу 128 изложених предмета - скулптура, фрагмената архитектонске пластике, фресака, мозаика, накита, посуда, делова војне опреме, римски царски новац, је и 40 артефаката нулте културне вредности од првог до четвртог века наше ере, међу њима и чувени Константинов портрет, бронзана биста откривена 1900. године у родном месту цара Константина Наису.

Портрет је вероватно био део монументалне статуе у природној величини која је украшавала главни трг античког Ниша. Бронзана биста, Константинова глава овенчана дијадемом, ремек дело портретне уметности касноантичког доба, обишла је свет на бројним гостујућим изложбама као изузетно вредан експонат римског културног наслеђа.

На изложби која ће у Виминацијуму бити постављена месец дана, потом се сели у Народни музеј у Београду од 2.јула до 8.септембра и у Ниш од 19. септембра до 31.октобра, предмети из различитих колекција изложени су по сегментима живота: култура, војска, свакодневни живот римске државе.

Богатство живота у урбаним центрима презентују предмети од злата, сребра и бронзе, археолошки налази из резиденцијалних комплекса Сирмијума, Наисуса и Медијане, Гамзиграда и владарски накит нађен у Шаркамену.

Изложбу прати двојезична публикација, српско енглеска са 17 уводних текстова који објашњавају време пре Константина као и време првог хришћанског императора рођеном на нашем тлу.

Константинова визија за модерну Србију

Србија од давнина место окупљања, борби и сталног напретка, рекао председник Николић отварајући изложбу у Виминацијуму у част Миланског едикта. Налазимо се на месту које нас подсећа на Константина Великог и његову славну прошлост, чији смо и ми део, рекао је председник.

Председник Србије Томислав Николић отворио је у Виминацијуму изложбу о Константину Великом и Миланском едикту. Славни Константин је, прогласивши хришћанство дозвољеном религијом, мислио несвесно и на ово време у којем градимо савремену српску државу равноправних грађана, поручио Николић.

"За сваку одлуку у животу имамо узор у нечему што је неко паметнији од нас написао, а нама остало само да научимо да читамо. За ово време, када се боримо за опстанак свог народа на Косову и Метохији, када нам се чини да је можда теже него икада, Конфучије је записао: Наша највећа слава није што никада нисмо пали, већ што смо устали сваки пут када паднемо", рекао је шеф српске државе.

Отварајући изложбу "Константин Велики и Милански едикт 313 - Рађање хришћанства у римским провинцијама на тлу Србије", Николић је подсетио да је реч о обележавању једног од кључних догађаја у хришћанској цивилизацији.

"Назив места на коме обележавамо своју славну историју, Виминацијум, данас грађанима Србије звучи лепо и мелодично, али страно. То је део наше римске историје, коју имамо као што имамо византијску, српску, отоманску, српску, југословенску, српску. То је једна од наших најдрагоценијих карактеристика: изванредна мешавина различитих култура, језика, традиција и бурна и занимљива историја", рекао је председник.

Подручје Србије је миленијумима било место окупљања, раздвајања, борбе, али и константног развоја, додао је председник.

Подсећајући да је више императора рођено је на подручју данашње Србије, међу којима Аурелијан, Проб, Максимијан Херкулије, Галерије, Максимин Даја, Лициније, Константин Велики, Николић је навео и да је Диоклецијан, оснивач прве тетрархије, такође пореклом са балканских простора: "Диоклецијан је одложио распад Царства захваљујући реформама које је покренуо. Наставио их је Константин Велики, чија је владавина означила прекретницу у римској историји", рекао је Николић.

У то доба, додао је, на тлу Србије граде се раскошне царске палате, маузолеји и летњиковци, неке по значају и лепоти спадају у сам врх светске баштине.

Николић је поручио да изложба 'Константин Велики и Милански едикт 313" пажљиво одабраним предметима из српских музеја, представља само део нашег драгоценог наслеђа.

"Пружа нам прилику да на непосредан и сликовит начин спознамо улогу изузетних појединаца. Они су током историјске епохе имали кључну улогу у креирању идентитета данашње цивилизације, али и значајних историјских одредница данашње Србије", закључио је Николић.

Извор: СПЦ

Ова је књига намењена широком кругу читалаца.У њој су дати одговори на најчешћа питања данашњег човека: шта су психичке а шта духовне болести; о депресији, несаници, страховима, неуротским поремећајима, хистерији, болестима зависности, усамљености. Шта је православна психотерапија и разлике у односу на друге психо-терапијске моделе, најчешћи проблеми деце и адолесцената; како допрети до чове-ковог срца, рецепти за јачање душевног здравља, хришћански однос према болести.

Истичемо вредност другог дела књиге који се бави здрављем личности и народа и проблемима биоетике тј. став цркве према могућности злоупотребе савремених технологија, прекиду трудноће, проблему контрацепције, коришћењу донаторских полних ћелија и сурогатном материнству, клонирању, трансплантацији органа, еутаназији, хомосексуалности.

Једини начин да се излечи бол у души је покајање, које захтева извесну духовну снагу, коју многи од нас једноставно немају. То се односи и на моје колеге лекаре, и зато су резултати који се у овој области постижу трe нутни. Сигуран сам да је психијатрија по принципу „стрпите се, све ће проћи“ у већини случајева недопу стива. Како жени која је изгубила сина јединца да кажем: дишите дубоко, опустите се, проћи ће?! Неће, и не може проћи, али зато могу да јој кажем да за Бога нема мртвих, да је упутим у цркву где ће учествовати у богослужењу, запалити свећу, замолити да се одслужи помен за страдалог сина… и тако ће њена душа осетити олакшање. Знате, смрт је тема која је у светској медицини и психијатрији готово забрањена. Наука је ту беспомоћна. Тешке болеснике бодре речима: све ће бити у реду, полако… У тој лажи човек умире непри-премљен, без покајања. А једна од најважнијих ствари у животу православног човека је молитва Господу за мирну смрт и добар одговор на Страшном Суду. Кад читамо о смрти светих људи и праведника, душа се испуњава милином, а не тугом. Моје колеге веома често личе на људе који седе на врећи злата, а пружају руку да им неко да милостињу.

Имају светињу православља и такведуховне вредности, а траже милостињу: ауто-сугестију, хипнозу, реинкарнацију. Не користе оно што вековима постоји.

Kњигу можете купити у књижари Ризница (Његошева 7, 11080 Земун, тел: 011 2199 276) или поручити преко електронске поште: riznicasrbija@gmail.com по цени од 450 дин+птт.

Сада већ традиционално Друштво српско-руског пријатељства “РЕСУРС” из Новог Сада организује музичко обележавање 9. маја као Дана победе над фашизмом. Заједно са нашим руским пријатељима ћемо музичко-сценском манифестацијом подсетити на овај значајни датум наше и светске историје. Верујемо да ће се грађани Новог Сада и Суботице, као и сви они који се тада буду нашли на тим местима лепо забавити на нашим бесплатним концертима којима настојимо да обновимо сећање на дан кад је побеђено зло и када је започела нова епоха. Музичка манифестација се зове “Хвала деди на победи” је посвећена пре свега онима који су били жртве или су се жртвовали у Другом светском рату да би смо ми били слободни данас и одржаће се у центру Новог Сада и Суботице.

8.мај – Суботица – у центру – 18-20 часова:

Наступају

Акробатско плесни студио „Алфа“ – Русија

Солиста Сергеј Игнатијев – Русија

Народни плес – Асамбл Надежда – Русија

Омладинско музичко позориште ЛОТОС – Русија

Гарави Сокак – Србија

9.мај – Нови Сад – од 16 i 30 дo 20 часова (плато иза Католичке порте):

Наступају:

Омладинска група – Ресурс

Акробатско плесни студио „Алфа“ – Русија

Солиста Сергеј Игнатијев – Русија

Народни плес – Асамбл Надежда – Русија

Омладинско музичко позориште ЛОТОС – Русија

Гарави Сокак – Србија

Атеист Рeп – Србија

Добро дошли.

Друштво српско руског пријатељства и дијаспоре „Ресурс“

Извор: Ресу.рс

Видовдан

На почетку је већ било речи да се средњевековна култура у Србији посматрала као саставни део једне веће, византијске културе, а даље се свакако мора узети у обзир да је византиско наслеђе проситекло из хеленизма. Паралелно са културним развитком текао је и развој педагошког процеса о чему пише Аверинцев: „Византинци су били наследници и хеленског и библијског пута школе. Али између њих и древног света стајало је хришћанство, које је дало нов смисао и полет космичкој универзализацији ликова учитељства и учениковања“.[1] Због наведене блискости се термини учитељства и просветитељства превасходно морају разматрати са црквеног аспекта, а не савременог просветно-методичког. „Давно је примећено да је ранохришћанска иконографија Христа са свитком, апостола и других проповедника „учења“ полазила од уобичајеног начина представљања философа као учитеља, као главе школе – схоларха. Но ако је у кругу хеленистичких појмова Христос могао да се схвати као „софист“, у кругу паленистичких појмова он се одвајкада схватао као „раби“ (учитељ).“[2] Отуда и потиче местимична одбојност према средњевековној књижевности, јер се полази од импресиониостичке ноте уместо научно-историјске и богословске. Паралеле се могу повући, и то треба учинити, а резлутат је неочекивана разлика у значењу и циљу образовања данас и пре неколико векова. Зато пред нама није задатак оспоравања или глорификовања Савине мисије, већ процес упоштавања начина који је довео до модернизације немањићке државе у просветном смислу. Због тога је најадекватније позивање на теологију и савремене хришћанске мислиоце. Разрада појма учитељства започиње семантичком и лексичком анализом адекватном средњевековном периоду и речнику[3]. СимаЋирковић износи неколико примера који се односе на појам учења а који су у синтаксичком смислу углавном означени синтагмама учити књигама и при томе каже: „Учење у ужем смислу, блиско нашем школском учењу морало се у средњевековним текстовима ближе спецификовати. Најчешће се то називало „учити књигам“, „учити светим књигам“, „учити грамоту“[4]. Радослав Грујић износи за нијансу уопштенију дефиницију учитељства: „Учење се у средњевековним текстовима најчешће схвата као делење хришћанског моралног савета, као подстицање на живот у складу са хришћанским идеалом.“[5] Помињана међусобна спрега државе и цркве своје корене имала је знатно пре појаве прве државе Немањића а са циљем образовања и просвете. На исти начин је извршена подела дужности унутар саме црквене организације, те се тако један део свештено-монашког реда бавио искључиво питањима образовања. „Хришћанско поучавање представљало је најопштију дужност свештенства и црквене јерархије утврђену још на васељенским саборима VI и VII века. Овако широко схваћено учење је преокупација хришћанске цркве и њених службеника, који се због тога често називају учитељима.“[6] За почетак треба указати како су савременици и потомци ословљавали Светог Саву, па тако Доментијан на почетку Житија каже:

„ Месеца јануара 14. дан, живот и дела преподобног оца нашег и богоносног наставника све српске земље и поморске, архиепископа Саве“.[7]

За Доментијана нема сумње, Свети Сава, тада архиепископ, је „богоносни наставник“ све српске земље. Подсећања ради, Житије Светог Саве настаје неколико година након Савине смрти, што указује да је још за време свога живота стекао глас као највећи српски учитељ тј.наставник[8]. Са Доментијаном изгледа и започиње традиција Светог Саве као учитеља, па тако данас и поред тога што се убраја у најважније светитеље српске Православне цркве, стоји крај имена да је Сава наш „учитељ“. Други писац Житија Светог Саве каже: „ Житије и подвизи у пустињи са оцем, и посебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светога оца нашега Саве, првога архиепископа и учитеља српскога...“[9] И Теодосије, као и његов претходник не пропушта манир називања Светог Саве учитељом. Колико је временска дистанца важна говори и то да је Теодосије за разлику од Доментијана у самом наслову говори и о „чудесима“. 1290.године када је написано друго Житије Светог Саве је била довољна временска дистанца у односу на годину смрти Саве Немањића са које је хагиограф знатно лакше могао писати и о фантастичним елементима животописа. Међутим, оно што је важније, да је са Теодосијем потврђена каснија вековна традиција Светог Саве као учитеља. У акатисту посвећеном Светом Сави већина кондака и икоса се завршава речима : „Радуј се светитељу Саво, први пастиру и учитељу српски, дивни чудотворче!“[10] Посебно је важно поменути и присуство Светог Саве у народној књижевности у којој ако се и номимнално не помиње као учитељ, очигледана је његова дидактичка функција, где упознаје свој народ новинама, од најпростијих ствари као што је потреба за прозором на кући до метафизичког сукоба са ђаволом и њиховом привидном „ортаклуку“. Такође је карактеристичан, за лик Светог Саве у народној књижевности,његов ведрији тон и портрет. Популарност Светог Саве била је подједнака у народу и међу племићима, иначе како би смо другачије објаснили све оно што је настало у књижевности, а инспирисано његовим ликом. У посебном одељку ће се говрити о утицају Светог Саве на потоње српске писце и песнике, али ћу навести како рецимо Милош Црњаски (1893-1977) доживљава дело Светог Саве: „Када се пише живот Светог Саве, пише се у ствари почетак наше просвете у Средњем веку“.[11] Како је време протицало мењао се „надимак“ Светог Саве, код Доментијана и Теодосија је учитељ и као такав остао у каснијим химнографским текстовима, да би данас био прозван богословом. Ван цркве, у профаном смислу Свети Сава се обично назива просветитељем те отуда се код Црњанског светосавље једначи са појмом просвете. Најадекватније је да се данас користимо термином богослова када говоримо о његовом деловању. Терминолошке одреднице су само врх брега званог Савино учитељство, односно начин на који је то Доментијан назвао и пренео у Житије. Појам учитељства треба сагледати пажљивије путем појмова ученика, институције и методе.

Ако је Свети Сава за Доментијана први српски учитељ и „богоносни наставник“, логично је поставити и питање ко су били Савини ученици или још прецизније које то све „ученике“ писац помиње у Житију. Полазећи од концепције хагиографије као животописа, у овом случају Саве Немањића, сматрао сам за сходно да и њега убројим у ученике. Сличног мишљења је Ава Јустин Поповић, који на себи својствен начин, живописним стилом хвали код Растка Немањића жељу и потребу за учењем и трагањем: „Господо, шта ја радим? – Само излажем светосавску философију света. Молим вас, зароните у Растково осећање света, прођите га од врха до дна, прођите од истока до запада...Реците, какво је осећање света имао мали Растко Немањин? Нема сумње, врло снажно, врло сложено, врло драматично и – са сваке стране бескрајно и бесконачно. Над раскошном тајном света његово се срце мучило као и ваше. Он је наш први стварни фоилософ, јер је у нашем народу први најснажније и најсложеније и најдраматичније осетио колико је изненађење свет и све што је у свету. Философ је Растко постао чим је то осетио и младо срце своје питањима изрешетао: шта је свет, шта – човек?“[12] Нико се није родио научен, већ је знање процес који се стиче временом како је раније речено, иако Ава Јустин Поповић, слично Доментијану, види посредство Духа Светога тј. стечено знање као рефлексију Духа Светога кроз Светог Саву. У првој глави Доментијан приповеда о молитвама родитеља упућене са жељом да добију још једно „љубљено чедо“, које ће испуњавањем пророчанства просветлити своју отаџбину. Живот Растка Немањића је био судбиниски предодређен:

„ Велику радост увек имајући због њега, и Господу свагда благодарне молитве узашиљући, васпитали су њега са добробојажљивошћу, у свакој побожности и чистоти, знајући га као Божјег анђела. И палате за становање њему сатворене бише, где пребиваше велики светилник Божји, које расте и светли се Божјом благодаћу, хотећи да просветли своје отачаство“.[13]

Одмах са почетка износи да је Савино рођење последица благодети затражене родитељском молитвом, те је на известан начин његов живот предодређен да просветли своје „отачаство“. Тако је и започето његово васпитање, инсистирањем на побожности и „чистоти“ које се надопуњују међусобно. Растко није био јединац, али се чини да је процес његовог васпитања био другачији него код браће. Сасвим је могуће да се Растко у великој мери разликовао од своје старије браће, како писац сведочи од малена волећи књиге и учење. За припаднике двора образовање је било омогућено и ван манастирских зидина што значи да жеља за образовањем у основи код Растка Немањића није била пресудна колико жеља за истинским богопознањем. Историјски гледано одлазак Растка на Свету Гору се може објаснити вишеструким мотивима, али остаје насигурније то да је религија била потребна духовна храна, као и да је анахронизам да су родитељи са лакоћом прихватили такав избор сина, о чему сведочи и потера која се подигла за њим убрзо након његовог одласка. Напуштање својих „палата за становање“ сведочи о искреној Растковој вољи за монашењем.

„и препустише га Божјој вољи, и светим књигама научише њега...“[14]

И та воља није била ствар хира или младалачке жеље и заљубљености у нешто што је обузело младићеву душу. Растко је, о чему говори цитат, стицао прво образовање на очевом двору и вероватно био добро упознат у основе хришћанске науке. Подсећања ради, Растко је касније као Сава у монаштву врло брзо напредовао, не само својом преданошћу и богобојажљивошћу, већ очигледно и високим степеном образовања које је стекао у очевој дворској библиотеци. Доментијанов податак да се ради о „светим књигама“ је највероватније исправан имајући у виду да су прве преписивачнице углавном радила на умножавању Светог писма и дела светоотачке књижевности[15]. Чин монашења из основа мења Савину судбину и положај. Коначно се нашао тамо где је одувек желео да буде, у манастиру, где се могао у потпуности посветити „слатком“ учењу. Врло лако је могуће да се Свети Сава осетио другачијим у манастирском братству, јер као владарев син морао је доказивати да није повлашћен и да се зато његов труд мора удвостручити. Доментијан је, како сам раније рекао, био монах и духовник упознат са свим слабостима које ломе младог искушеника, касније монаха. Доментијан тако за Светог Саву каже:

„...веома напредујући у свим службама, радећи са великим смирењем дан и ноћ, не малаксавајући, дању у работама са братијом, а ноћу, стојећи пред Богом у светим молитвама: постави пред своје очи животе старих светих, и гледајући на њихову смрт, једну мисао у срце своје прими - да угоди Христу и спасе своје душу и стекне обећана добра“.[16]

Извесно време проводи у Ватопеду, грчком манастиру, за којег се сматрало да је у своме братству најчешће окупљао младиће из племићких породица. Пажљивим читањем се лако може доћи до закључка да је Сава био монах, али да је истовремено радио доста на свом личном образовању (упознавње са књижевношћу, учење страних језика) те са правом га можемо звати моделом младог интелектуалца тог периода. Свети Сава је поред жестоке преданости како се каже „у работама“ био изложен физичком раду и напору који није ни најмање стран манастирима. Други део, назовимо аскетским или духовним, проводио је стојећи на молитви, а онда истовремено учио и стицао знања из других области.

„Не престаде да учи дан и ноћ, све утврђујући у страху Божјем и казујући, показујући сам собом примере врлине, одабирајући боље богоразумне, и све предлажући деци свога отачаства, и ка богољубљу водећи“.[17]

Ово је иначе цитат из тринаесте главе, када се Сава укључује у дипломатске спорове своје државе, али као што Доментијан каже, његово учење ни тада не престаје. Црквени оци би ову појаву могли звати и „унижењем“ које је карактеристично за испоснике, али константно учење се може сматрати и вољом, одразом воље, особином појединца који своју надоградњу види као потребу модерног човека ондашњег доба. Уз све оно што је Доментијан имао за рећи када је у питању Савино лично образовање треба изнети и неколико општих идеја из Житија Светог Симеона које је написао Сава Немањић, а у којем је Симеон представљен као учитељ и богослов. Дарко Крстић, између осталога за Житије Светог Симеона каже: „ Иако и Свети Сава помиње одређене догађаје из ранијег живота свога оца, његова пажња је усресређена на две сцене опраштања; од престола и од живота. На тај начин, сам Свети Сава тематски припрема терен на библијски жанр опроштајног говора постане тематско-теолошка потка Житија.“[18] Две беседе које изговара Свети Симеон су заправо основа Савине христолике науке и богословља, односно учитељства које је у овом случају предмет наше пажње, а које су интегрално суштина светосавља. „Опроштајни говор представља библијиски топос у коме се славни људи опраштају од својих ближњих непосредно пред смрт. Општи литерарни контекст опроштајног говора је окупљање следбеника око неког великог и значајног претка непосредно пред његову смрт да би или дао завршна упутства за период после растанка са њим.“[19] При томе треба имати на уму да се у извесном смислу и абдикација Стевана Немање може сматрати опроштајним говором, симболички гледано чин монашења се може тумачити као „нови живот“. Па чак и Сава Немањић у Житију Светог Симеона у закључку износи двострукост која је пратила његовог оца кроз живот, како каже два пута крштен, два пута благословен (мала и велика схимна), два пута сахрањен (Хиландар и Студеница) а може се додати и да се два пута опраштао. Важније за тему је ипак указати на идеје хришћанског учења које је Свети Симеон износио током периода свог учитељства. Свети Сава у уводном делу житија реторички усмерено, каже: „Јер како ћемо овога назвати? Владарем ли, а уз то и учитељем? Јер утврди и уразуми срца свију и научи нас како правоверни хришћани треба да држе праву веру у Бога. Прво на себи благоверност показа, а потом друге научи, цркве освети, манастире сазда, светитеље у сласт слушајући, јереје штујући, а према монасима гајећи велику смерност и љубав, безнадежним нада, убогим заступник, ништима хранитељ, наге у свој дом уводећи одеваше их, сирочад нахрани, удовице оправда, слепим и хромим и немоћним и глухим и немим ваистину мати постаде. И просто рећи: све своје имање у зајам издаде, јер постаде други Авраам странопримац, земаљски анђео, небески човек. "Стога га и Бог преузнесе и дарова му име које је изнад свакога имена", имену његову поклонише се сви народи.“[20]Дакле, све оно што је Доментијан имао рећи за Светог Саву чини и Свети Сава за Светог Симеона, што опет изазива питање копирања основних одредница хагиографије као жанра или инсистирање на идентичним идејама хришћанских поука. Свакако да се ради о класичном примеру настављања образовне линије што је у крајњој линији и основа сваког васпитања. Окупљеном народу, бољарима, члановима двора и породице и наравно синовима Свети Симеон понавља Христове речи, ради утврђивања закона на којима почива овоземаљски живот. „Синови, не заборављајте мојих закона, а срце ваше нека чува речи моје, јер дужина живљења и године живота и света додаће вам се. Милостиње и вера нека вас не остављају, привежите их о свој врат и напишите на таблици срдаца својих, и наћи ћете благодат. И помишљајте добро пред Богом и људима. Уздајте се свим срцем у Бога, а својом премудрошћу не величајте се.“[21] Свети Симеон подучава окупљене о пролазности живота и свега онога материјалног што нас окружује, а да се при томе увек на памети носи и убеђење да је милостиња једно од најдостојнијих осећања које човек може носити у себи. Последњом реченицом „својом премудрошћу не величајте се“ је изнесена, рекло би се, типична монашка мисао која се односи на самоунижење, а чије се уточиште налази и у првим апостолским списима. Подражвајући апостолско учење Свети Сава, а касније и Доментијан учвршћују вековну везу и додатно ојајчавају идеје хришћанског учења као неуништивог и самим тим вечитог. „Јер ја вам дајем ову заповед: да љубите брат брата, не имајући међу собом никакве злобе. Овоме, као и од Бога и од мене посађеном на престолу моме, ти се покоравај и буди му послушан.”[22] У историјским истраживањима једно од занимљивијих питања јесте постављање Стефана као средњег сина за наследника трона наместо старијег Вукана чиме се нарушило традиционално право првородства или примогенитуре. Осетљиво политичко питање са каснијим озбиљним сукобом између браће је управо кроз хришћанску поуку о братској љубави и слози добило потпору у обраћању Светог Симеона те се самим тим и поука наметнула као касније решење спора. Након абдикације о којој пише и Доментијан, Свети Симеон се сели на Свету Гору, где се по оценама историчара књижевности дешава онај други, драматичнији део обраћања и поучавања у житију. И тада Свети Сава каже: „Ваистину у недоумици сам како да га назовем. Да ли господином добрим? Да ли учитељем праве вере? Оцем благим? Пастиром, који вером напаса предано му стадо? Просветитељем цркава и учитељем добрих обичаја и који вазда пребива у молитвама? Да ли преизобилним служитељем и љубитељем ништих? Да ли наставником праве вере и учитељем добре вере и чистоте, светлом васељене? Да ли наставником пуним ведре и узором кротости и поста? Да ли наставником премудрости и смислодавцем и укротитељем несмислених? Да ли чуваром стада свога и премудрим бранитељем свију оних који живе око њега?“[23] За Светог Саву, Свети Симеон је „учитељ праве вере“, „пастир“, „просветитељ цркава“, „учитељ добрих обичаја“, „наставник праве вере“, „учитељ добре вере“, „наставник премудрости“ итд. Обилатост синонима указује на важност функције учитељства у духовном и у профаном смислу не само када је у питању стилски поступак хагиографије већ и сам циљ образовања хришћанске науке. Дарко Крстић наглашава кроз девет тачака паралелу која је повучена измећу Светог Симеона и Христа о томе како је управо поменути опроштајни говор централни део Житија Светог Симеона. На исти начин се може рећи и да су поуке Светог Симеона упућене своме сину једнако важне као и очигледна и намерна библијска паралела. „Уклони од себе оштра уста и увредљиве усне далеко од себе одбаци. Очи твоје нека право гледају и веђе твоје да мигом указују на оно што је праведно. Право ходи ногама својима и испољавај путеве своје. Не скрећи ни десно ни лево, јер путеве који су десно зна Бог, а они с лева су развраћени. А ти учи оно што је право, а хођење твоје у миру да буде.“[24] „Не мешај се са безумнима. Тражи премудрости, да поживиш. Исправи сведочанства у разум.“[25] „Укажи премудроме на кривицу и биће мудрији, а праведнику поуку и наставиће да је прима.“[26] Сваком од наведених цитата упориште се налази највећим делом у Новом Завету, али се опет треба подсетити на инсистирање на правој вери, на вишевековној традицији која остаје ненарушена, у целини. А сама виталност наведених поука указује на то да ни Свети Сава као први, потом ни Доментијан као настављач традиције нису желели мењати Науку, већ Себе кроз Науку, где се негде и налази суштина и циљ хришћанског васпитања. Једна од најпотреснијих сцена у нашој књижевности јесте чин умирања Светог Симеона и растанак са сином. „Чедо моје, учини љубав, положи ме на расу која је за мој погреб, и спреми ме потпуно на свети начин, као што ћу и у гробу лежати. И простри рогозину на земљу, и положи ме на њу, и положи камен[27] под главу моју, да ту лежим.“[28] Не само овај опис, чији је утицај одавно премостио вековну разлику, већ и сама суштина базичних хришћанских поука и мисли је пелцована на тада још мало национално језгро, а које је данас чини лични код српског народа, тако да учитељство Светог Симеона у извесном смислу не познаје временске лимите. Закључак Дарка Крстића је одмеренији: „Свети Сава је свесно изаткао биографију свога оца тако да његова монашка публика, која је очигледно била солидно верзирана у Светом Писму, направи јасну функционалу паралелу између Светог Симеона Немање и Христа из Јовановог Јеванђеља.“[29] Функционалност поменуте паралела је управо учитељство Светог Симеона које се најбоље примило баш код онога који је за то био и предодређен, учитеља Светог Саву.

Најбројнију групу ученика Светог Саве чине припадници монашког реда, међу којим налазимо и Доментијана. Када је постављен за архиепископа, Свети Сава се суочио са проблемима људства односно квалитетиних „саврсника“ или сарадника које ће наставити мисију просвете и образовања отачаства. Такође је потребно нагласити да су монаси стицали образовање и пре појаве Светог Саве на Светој Гори, међутим, оно што је било новина јесте вид национално усмереног образовања монаха и свештеника. Свети Сава је врло рано увидео да се снага једне државе базира на што активнијем просвећивању народа, од којег је каснија вишеструка корист. Такав подухват је захтевао бројност. Зато се функција учитељства Светога Саве код Доментијана везује искључиво за „часне мужеве“ довољно писмене и образоване за испуњавање просветних задатака. Иако је хришћанство била званична вера Србије као државе средњег века, установљено је постојање великог броја јеретичких секти и апокрифних учења. Зато је Свети Сава узео задатак тзв. „исправљања вере“ како то назива владика Атанасије Јевтић.

„И ту изабра од ученика својих богоразумне и богобојажљиве и часне мужеве који могу управљати људе по божанственом закону и по предању светих апостола, и да чувају указање светих богоносних отаца“.[30]

Наведена селекција, коју је Доментијан описао у седамнаестој глави, завршавала се проглашавањем и постављањем епископа широм Србије, који би наставили започету Савину мисију. О самом одабиру и селекцији Сима Ћирковић каже: „Потреба за црквеним службеницима од тада (проглашења аутокефалности из 1219. Године) све до краја средњевековне српске државе подстицај је многима да „књигу изуче“ како би могли задобити или као наследници прихватити, свештеничко звање које је доносило преимућства у економском положају и друштвеном рангу. Све до средине XIV века пут од поповског чина стицањем писмености, био је отворен и за припаднике најнижих слојева меропаха и соколника.“[31] Светосавски покрет није само опстајао ради добробити црквених следбеника или на помоћ државном апарату, већ је очигледна и могућност равноправног успеха путем образовања, што у извесном смислу поткрепљује тезу о крајње модерним схватањима Сава Немањића о уређенијем, равноправнијем и напреднијем друштву. Могућност избора указује на бројност присталица и самим тим ученика које је Свети Сава успео да окупи око свог, тачније изворног хришћанског учења.

„...научивши их богоподобно и предавши свакоме од њих законске књиге“.[32]

„Након овога опет изабра од својих ученика богоразумне мужеве и постави их као протопопове; и њих опет посла на све стране свога отачаства да испуњавају недостатке. Јер беху се женили многи људи по закону, али не беху венчани; као овце које немају пастира беху они пометени“.[33]

Да се Савино учитељство не своди на пуку реторичност, како би то они који оспоравају вредности средњевековне мисли волели да оно изгледа, говори и Доментијанов податак да је Сава инсистирао да епископи са собом понесу и „законске“ књиге у крајеве где би им служба била додељена. Поуздано се може трврдити да се под „законским“ књигама убраја Крмчија или Номоканон, којег је Свети Сава написао раније, током боравка у Солуну. Након тога враћа се у Србију на Жички сабор на којем бира и поставља своје ученике као епископе. „Читав сложени црквени живот дошао је под управу и старање домаћих српских старешина, који су морали да уложе много напора да би обезбедили све што је било потребно за нормално функционисање верских институција. Најбитнији са гледишта историје школства и образовања био је рад на припремању људи за свештеничко звање.“[34] Свети Сава се у великој мери интересовао и за световно законодавство, сматрајући систематизовање друштва као нужан услов напретка.Упоредо са тим водио је бригу и о духовном здрављу свога народа, где Доментијан користи прилику да изврши паралелу Светог Саве са првим апостолима:

„Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина И Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама“ (Мт, 28,19)[35]

Свети Сава је у својим ученицима видео посебно богатсвто, јер се само путем преношења правилног и истинског хришћанског учења могла наставити поменута мисија. Тешко је утврдити тачан број ученика, поготово ако као извор користимо само Доментијана. Именима се помињу „монах Арсеније“[36] којег је поставио Свети Сава као свог заменика и „поп Иларије“[37]. Први монашки редови су црпели „особље“ довољно способно за борбу против јеретичког учења али и уношења реда у српско друштво Средњег века.

Симетрија Светог Симеона и Саве је једно од кључних места Житија у функцији истицања симболике оца и сина[38], једног крај другога. Доментијан каже да је долазак Светог Симеона на Свету Гору привукао пажњу многих земаља и владара, али и пажњу светогорских манастира. Свети Симеон долази на Свету Гору по наговору свог сина Саве, те се може говорити да је Свети Сава имао извесног утицаја на одлуке свога оца. Из таковг односа се може доћи и до крајње занимљиве претпоставке да је један од Савиних ученика могао бити и сам његов отац. Доментијан о томе помало непосредно говори у 14. глави:

„постаде оцу духовни отац...“[39]

На исти начин се Сава опходи и према рођеном брату, те и овде можемо говорити о односу учитељ-ученик:

„И брата свога научи сваком богољубљу, и сав страх Божји прикуца у његову богољубиву душу, и умно стадо свога отачаства свакој доброј вери научи, и све венча у име Господње“. [40]

Када се говори о лику Светог Саве као учитеља у Житиј,у све делује исувише опште у оним поглављима у којима се говори о његовим беседама упућеним сабраћи монасима. Међутим, у односу са братом, углед Светог Саве је подигнут јер он „брата свога научи“, истог брата који је легитимни краљ Србије. Доментијан не користи облик несвршеног глагола „учио је брата“ већ облик свршеног вида „брата је научио“, пренео је потребно знање које ће помоћи краљу у савладавању препрека. На тај начин се појам Савиног учитељства у великој мери шири, те самим тим и последице његове мисије попримају облик друштвеног васпитања и уређења државе. И то није једини вид комуникације Светог Саве са неким владарем. Наиме 1203.године приликом боравка у Солуну, Свети Сава се среће са византијским царем Теодором Ласкарисем (1204-1222.). Приликом те посете Свети Сава подучава цара:

„Колико остаде ту са царем, упућиваше га о божанственим исправљењима и о душевној користи, и о свима предложењима сваке врсте светога чина и апостолскога предања “. [41]

Овим би се заокружила целина о томе ко су све били Савини ученици, и као што се може приметити каква је њихова улога у периоду након његове смрти. Улога ученика је била важна у смислу потврде и подршке светосавске идеологије, али се и овим прегледом покушало одговорити на којим је то све нивоима Свети Сава деловао као учитељ. Редом, од најпростијег монашког реда до краљева и царева којима је проповедао богомисаону науку. Што се тиче просветног деловања у институционалном облику, он је ишао у два смера. Један је дворски, доступан младим племићима и члановима владајуће династије који је подразумевао личног дворског учитеља. Масовнији облик образовања је био једино могућ преко институције која је могла истовремено око себе окупити већи број ученика, тако да се наново Црква намеће као једино решење. Средњевековни манастири су осим као верски центри егзистирали и као културна стецишта, преписивачнице, библиотеке, академије у неку руку. Међутим, Српска православна црква остваривши аутокефалност захтевала је посебне облике уређења монашког и свештеничког реда. Очигледно је Свети Сава био упознат са текућим проблемом који се тицао квалитетних богослова и духовника или предавача. Њихово оспособљавање је захтевало додатно ангажовање у манстирској организацији. У 4. глави описан је долазак Светог Симеона на Свету Гору и заједнички обилазак са Светим Савом. Доментијан то описује као жељу оца и сина да се заједно поклоне свим манастирима на Атосу, с тим што постоји могућност да су Свети Симеон и Сава били у потрази за манастиром који би био српска монашка колонија, што се кроз Житије потврдило.

„Оче свети, молим светињу твоју и умољавам да ми на благослов даш једно запустело месташце, да сатворим келијицу у моје име, да они који дођу из земље мога отачаства имају свој дом, да не досађују манастиру ни твојој светињи ни братији која живи у овом дому“. [42]

„Запустело месташце“ постаје најважнији културни центар средњевековне Србије, као и место на којем је настала прва образовна установа, манастир Хиландар. Свети Сава убрзо након добијања права на Хиландар као српског светогорског манастира, царским указом, пише и прве манастирске типике о којима је занимљиво мишљење изнео Милорад Лазић: „Типици којима је Сава уредио манастире су симболи идеалистичког схватања уређења друштва и државе“[43] Свети Сава је врло добро знао да се верска организација мора ослањати на уређено друштво и државу, а један предуслов је већ био испуњен. Наиме, ради се о помињаној спрези државе и цркве, али да би таква веза била одржива и јачана временом, образовање се морало подићи на виши ниво. Лазић управо типике сматра симболичним „уставом“ отачаства, јер манастирско уређење је засновано на рекло би се екстремној посвећености правилима прописаним типицима. Дужности монаха се осим физичког рада, обављања разних манастирких служби, те обавезног присуства молитви, шире и на образовање. На тај начин један део монаха је био задужен за преписивање књига, други за писање хагиографија, химни, служби или неког другог жанра, а имамо и појаву првих српских богослова који су се отвореније, са појавом самосталне цркве, бавили питањима теологије. Савино учитељство унело је професионалнији однос у просветни систем, слично организацији војске једне државе. Када су правила успостављена типицима заживела у Хиландару, Свети Сава је био спреман да такав модел заједно са „часним мужевима“ донесе отачаству.

„И сваки узор Свете Горе пренесе у своје отачаство киновијама...“ [44]

По доласку у Србију, Свети Сава доноси признату самосталност Српске православне цркве, доводи научене и образоване духовнике и што је најважније проверен и типицима утврђен облик уређења, све са сврхом просвећења тј. друштвеног напретка у целини. Свети Сава је морао да остане у Србији након тог периода како би се уверио да је новостворени просветни систем одржив и без његовог сталног надгледања. Свети Сава је жудео за повратком у Свету Гору, о томе говори Димитрије Богдановић, додуше у предговору Теодосијевог Житија, где каже: „По Теодосију и Доментијану св. Сава после преноса моштију Светог Симеона хоће да се врати у Свету Гору. Сваком правом светогорцу , без обзира на чин, и данас је неподношљива замисао да напусти Свету Гору или да се , одлазећи из ње по каквој потреби, не врати у њу. То дакле, код Савиних биографа није фраза , он је заиста тако морао да мисли. Али на упорно мољење Стефаново, Свети Сава остаје тада у Србији као студенички архимандрит.“[45] Да се Савино учитељство не своди само на хиперболисани доживљај светитеља, говори податак да се Свети Сава залаже за изградњу нових цркава, чиме се увећава потенцијални број нових ученика. Не сме се улазити са предрасудама и сматрати да је Црква желела на тај начин да стекне огроман утицај како на владаре тако и на народ. Манастири су били први културни центри средњевековне Србије, то није Доментијанов закључак већ закључак историчара.

„Где не доспе цркве сатворити ту крст постави...“ [46]

Доментијан маниром најискуснијег хроничара бележи моменте Савине мисије који дају праву слику не само важности већ и величине тог подухвта, иако постоје и супротна мишљења, па тако Владимир Ћоровић каже: „ Живећи дуго у својим мучалницама, он није осећао потребе да у 956Sat, 22 Dec 2012 20:56:00 +0000https://pouke.org/index/1346437251/1346437614/%D0%B8%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D1%83-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5-r939/

Већ сам раније напоменуо да су историчари књижевности и сами посредно истицали религијски апскет читаве епохе средњег века као пресудан, коју називају никако другачије но црквена књижевност. Уколико се трага за смислом богословске књижевности, најједноставније је трагати путем савремених богослова, јер се у слободном књижевном интерепретирању губи много од есенцијалног. Атанасије Јевтић каже: „ О Светом Сави је иначе код нас писано веома много, али је писано о свему другоме само не о његовом богословљу, о њему као богослову Православне Католичанске Цркве Српске. Разлог томе треба тражити пре свега у општој богословској незаинтересованости нашег новијег доба, тј. конкретно наша два последња века. Јер од како се у прошлом веку почело научно бавити нашим средњевековним текстовима , па према томе и текстовима Светог Саве и о Светом Сави, одмах је с почетка била очигледна одсутност било каквог интересовања за богословље и богословску науку садржану у старим светосавским текстовима“.[1] Дакле, Атанасије Јевтић истиче незаинтересованост богословске науке за питања текстова средњег века, у овом случају Доментијанових. Упоредно са овим истичем и следеће мишљење Бичкова: „Данас када су публиковани радови из области византијске и староруске естетике, време је да се окренемо и систематском изучавању конкретних форми пројављивања и функционисања естетичких схватања и других православних региона“.[2] Два кључна момента, један владике Атанасије Јевтића о незаинтересованости, а други Бичкова који инсистира на систематском проучавању текстова византијске те самим тим српске средњевековне књижевности. О теми Светог Саве говорили су: Фрањо Рачки (1828-1894), Ватрослав Јагић (1838-1923), Светислав Вуловић (1847-1898), Станоје Станојевић (1874-1937), Стојан Новаковић (1842-1915), патријарх Димитрије Павловић (1846-1930), митрополит Сава Косановић (1839-1903), Владимир Ћоровић (1885-1941), Павле Поповић (1868-1939), Никола Радојчић (1882-1964) и многи други. Међу набројаним именима постоје они који су допринели разумевању светосавског учења, али и оних који су се трудили жестоко да оспоре било какву вредност, конкретно Доментијановог Житија Светог Саве. Вођени различитим разлозима (верским, политичким, теолошким, историјским, књижевним) допринели су свако на свој начин томе да је и после неколико векова Доментијаново стваралашто равноправно са савременим књижевним питањима. Владика Атанасије Јевтић се залаже за теоцентричну концепцију и приступ и наводи оне радове који су тим правцем ишли. Али то не значи да Житије нема и антропцентричну жицу која се такође може подредити дубљој анализи. Мислим да спор, на релацији књижевно-црквено, почива баш на различитим приступима (теоцентризму и антропоцентризму), а негде на средини је потребан баланс. Многобројност мишљења се може дати у кратком прегледу тек шачице аутора. Фрањо Рачки, иначе припадник доминканског реда, је сматрао Житије опширним и помало испразним богословским расправама која немају нимало историчности у себи. На тај начин је Рачки сам себи контрирао тражећи у хагиографијама факте и чињенице, а у историји богословље. То би било исто као када бисмо Стари Завет оспоравали јер Ноја није могао сам направити своју барку са три сина. У сваком случају водити полемику са мишљењем које је настало пре више од једног века делује неукусно. Ватрослав Јагић је указао на доиста озбиљан проблем, а то су преводи: „У преводима (старосрпским), који су редовито чињени са грчкога језика, владају иста начела ропске сапетости, која су се већ одавно удомаћила у бугарско-словенској књижевности“.[3] Највећи је проблем синонимије именица грчког језика, а које се у преводу на српски језик своде на један или евентуално два појма. Тако да је данас пред нама двоструки или троструки превод светоотачких цитата а који имају посебну функцију у Житију. Светислав Вуловић Доментијана сматра ученим теологом, али богословско учење ће утицати на „век трајања“ самога Житија (каква грдна погрешка!), истовремено оцењујући да је препуно „измишљеним чудесима“ и „легендарним бљутавостима“[4]. Професор историје Станоје Станојевић није желео у свом раду Свети Сава (1935) да претерано коментарише теолошку страну Савине мисије, сматрајући да историја треба да остане ван било каквог слободног тумачења, а да при томе историја књижевности није систематизована и недоречена. На тај начин се само наставио манир истаживања средњевековне културе који је оштро делио легендарно, историјско и теолошко. Књижевна тумачења су и даље стидно ослушкивла резултате не желећи да упадну у замку заосталог и наивног. Са почетка 20. века се много више тежило западним уметничким идеалима, а било која веза са националним романтизмом, народном књижевношћу или још даље периодом немањићке културе био би чиста декаденција. Павле Поповић и Никола Радојчић су двојица проучавалаца који су озбиљније приступили читању светосавских текстова: „У свом Прегледу српске књижевности Поповић говори већ боље о „учености и просвећености“ наших средњевековних писаца, следбеника византијске књижевности. А у својој опширној студији о Светом Сави он хвали и Свету Гору и њену образованост, изучену и усвојену од стране Св. Саве и затим од њега пренету у српску земљу и народ. По мишљењу Павла Поповића, свештенство и монаштво је тада у Србији - сигурно било све неуко, с примитивним појмовима о вери, без познавања праве хришћанске и православне науке“[5], мада се овакво мишљење уваженог историчара књижевности, данас мора узети са резервом. Никола Радојчић истиче важност Свете Горе као епицентра српске православне етике, те сходно томе и Светог Саву на првом месту као некога које познавао суштину православне догме. Радојчић каже: „Свети Сава је био, пре свега богослов, а о њему као богослову има најмање научних радова...“[6] Учитељство Светога Саве је оно што Атанасије Јевтић назива богословљем, и не сме да чуди јер друге друштвене науке наш средњи век није ни познавао. А ако треба да се још јасније илуструје међусобна синонимија богословља и учитељства, послужимо се примерима наставних предмета који постоје у данашњем образовању, али су сви обједињени називом просвете. Никола Радојчић је усмерио будуће нараштаје у правцу проучавања Савиних беседа што му признаје Атанасије Јевтић али и пресуђује: „Наиме, реч је о Радојчићевом тамо изнетом мишљењу о „исихазму“, затим о његовом заступању неког „посебог типа српскох монаштва“ и најзад о приписивању Св. Сави „науке о предестинацији. Међутим ко познаје ове проблеме – питање исихазма,предестинације и типова монаштва – одмах ће му бити јасно одакле је Радојчић позајмио, или боље рећи непроверено прихватио, таква погрешна мишљења и затим их приписао Светом Сави. Та мишљења несумњиво потичу из радова западних научника, које је читао и за којима се повео“.[7] Иако млађи од Поповића ни Радојчић се није могао изузети лако од утицаја позитивизма које се почео дубоку укорењивати у српску науку. Тендеција је била да уколико се Доментијановом стваралаштву не може дати научни призвук, а да је плетеније словес само одлика једне епохе, онда то и није књижевност, јер тако запад мисли. На тај начин је наука силом покушавала да од Доментијана начини Анатола Франса (1844-1924), а од лика Светог Саве начини лик Пафнуција[8], што је незамислив терор[9] над самом књижевношћу. Значај проучавања средњевековне књижевности је вишеструк, тим путем се омогућава непосредна комуникација са наслеђем, стиче се бољи увид у развој аутономне национале уметности, као и увид у последице и погрешке, које су се поткрале.

[1] Атанасије Јевтић, Богословље Светог Саве, Врњачка Бања, 1991, 8.

[2] Милорад Лазић, Естетика Доментијановог житија, Предговор В.В. Бичков, Октоих, Подгорица 1997, 7.

[3] Атанасије Јевтић, Богословље Светог Саве, Врњачка бања, 1991, 9.

[4] Исто, 11.

[5] Исто, 21.

[6] Исто, 25.

[7] Исто, 27.

[8] Пафнуције, калуђер и пустињак, је главни лик романа Таида , бива заведен лепотом жене те постаје највећи грешник. Али да не буде забуне, овим поређењем се не инсистира на сличностима два дела Житија и Таиде, већ на индентичним приступима књижевног тумачења једном и другом.

[9] Европски средњи век са правом носи надимак „мрачни“. Међутим, то се не односи нужно и на Средњи век српске историје, јер је постојало неколико периода који се везују за владаре лозе Немањића који су умногоме унапредили српску државу и српску културу. У претераној жељи да постанемо оно што историјски па и географски нисмо, почели смо присвајати и оно чему логично нема места код нас а што се тиче појединих социјалних феномена. Период владавине Немањића је оставио значајне споменике и одреднице нашег идентитета. О сличној тематици су говорили Зоран Мишић Шта је то косовско определење (1961) и Борислав Михајловић Михиз у чланку Књижевни разговори (1952). Поменута двојица су у периоду комунистичке идеолошке превласти истицали важност културног наслеђа. Њима су се касније придружила и највећа имена српске поезије и прозе тога времена окупљени око часописа Дело. Вековна разлика је била премошћена, а најзад је и створен аутентични израз модерне српске поезије.

Свети Сава

У образложењу стоји да се признање уручује „за књигу Библијска енциклопедија у два тома, која је сазвучју најзначајнијих енциклопедија и светских библијских лексикона, са лингвистичком корелацијом библијских имена и топонима са најзначајнијим светским лексиконима, као и за делатност на успостављању духовног хијатуса на Духовном сабору у Раковици“.

Високо интернационално признање за животно дело добили су и Александар Петров, историчар и теоретичар књижевности, есејиста и романсијер, за Антологију руске поезије XVII – XXI века, као и за вишедеценијско уређивање часописа у САД Американски Србобран. Алек Вукадиновић, песник, есејиста и књижевни критичар, за вишедеценијско вођење међународног часописа УКС Relations и за тумачење појава у култури и уметности на III програму Радио Београда и тумачење креативног писања. Истом наградом је постхумно одликован Предраг Р. Драгић Кијук за свој свеукупни књижевно-философски опус, док је Катарина Костић примила награду за песничко, прозаистичко и историографско сведочење о духовних виталности српског стваралаштва.

Признање Академије Иво Андрић – Златко Красни за преводилаштво добили су Ксенија и Иван Гађански, посебно за превод грчких песника, од којих је издвојен превод Песама Константина Кавафија.

Високо признање Академије Иво Андрић за књиге добили су: Милан Ранковић за дела из естетике и Душан Стојковић за књиге и антологије у којима психолошки истражује и анализира појам танатоса у делима великог броја аутора у светској књижевности, док је награду за књигу о Београду добио Миодраг Д. Игњатовић.

Даља признања за књигу добили су Љиљана Николић, Бајо Џаковић, Зоран Мачета и Миленко Попић, док су грамате захвалности добили Павло Брајовић Јакоја за оснивање и вођење друштва Морача Розафа у Албанији и за изузетне заслуге у оживљавању српске културе и српског језика у Скадру, као и Мирјана Булатовић, за свесрдан рад у култури и допринос уређењу часописа Епархије канадске Источник.

Десети децембар је важан дан у српској књижевности – дан када је Иво Андрић примио Нобелову награду за књижевност, чиме се мало народа на овим просторима (осим Грка - Казанцакис) може дичити. То је, како је казао књижевник Миљурко Вукадиновић, „најкњижевнији дан“ у нас.

Награде је образлагао председник жирија песник Предраг Богдановић Ци, док их је уручио председник Академије Иво Андрић познати преводилац с немачког и зачетник новог српског романа, поврх свега, културни делатељ Радомир Смиљанић.

Извор: СПЦ

Реч је о филозофско-богословском трактату Реч о свечовеку, који представља зборник богословских и филозофских учења Николаја Српског. Већ до првих минута представе може да се осети тишина монашког живота.

Свети Владика Николај је био епископ у месту у коме сам ја одрастао, где постоји чувени српски манастир Жича. Ја сам се трудио да изаберем оно што би Владику Николаја представило у неком широком спектру његових филозофских и духовних дубина и његовог захвата у тајну људског постојања. Трудио сам се да ту буду текстови који проговарају пре свега топлину Христа и његову дубоку веру у Христа као спаситеља света. Некако ми се чинило да је баш у овим тексовима Владика Николај био разноврсни и по темама, и по књижевном стилу. И то је био разлог због којег ја сам одлучио да то урадим. Осим тога, манастир Жича прославља осам векова свог постојања. И ова представа је рађена такође и тим поводом.

Поуке Николаја Велимировића су врло једноставне. На пример, светац говори о предности закона саможртвовања над законом самоочувања. Или на пример пореди ширину Васионе са највећим и најлепшим градом на Земљи. А сва жива бића на планети су браћа близанци. Богословска учења за разлику од калсичних дела много су тежа за доживљавање и захтевају посебну припремљеност. Ипак Небојша Дугалић је признао да је у пуној мери осетио разумевање публике.

Осетио сам ту врсту тишине у публици. Она се осети само онда када људи препознају дубину неког откривења. Нисам могао да претпостављам како ће ови текстови одјекнути у руској публици због те ипак неке језичке баријере. Међутим, мислим да по ономе што слутим да је превод био прилично добар и да је то заправо о истом башем православном Христу.

За Небојшу Дугалића, који је већ боравиона Златном Витезу, позоришни форум није само контакт са публиком на сцени. То је и сусрет са старим пријатељима.

Овде сам се са многим људима поново срео. Пре свега, са директором фестивала Николајем Бурљајевим, кога знам још из Београда, са неким глумцима, који су у организацији фестивала. Мени је увек драго да се са њима поново сретнем зато што је то потврда да тај труд није узалудан. Веома ми је драго да добио сам један дугачак списак утисака после вечерашње представе. То је јако леп обичај. Први пут видим да се то негде ради, да се на дуггачком папиру записују утисци гледалаца после представе. И хвала им на томе. Добио сам и један послужавник руске народне радиности са прелепим цвећем. И то ћу такође чувати као један од драгих дарова са овог гостовања.

Између осталог, међу публиком која је дошла на представу били су и они који знају Небојшу Дугалића лично. Једна од њих је Татјана Кострјукова. Хемичар по струци, она је велики љубитељ позоришта.

Први пут сам видела Небојшу на сцени 2010. године, када су у овкиру Златног Витеза приказане представе Исповест Дмитрија Карамазова по Достојевском и Соба број 6 по Чехову. Тада сам осетила неку разлику у односу на традиционално руско позориште. Мада, када смо се упознали, Небојша ми је рекао да је он напротив присталица система Станиславског, и он поштује руске писце. После тога сам почела пажњивије да пратим његово стваралаштво. И када сам имала могућност да посетим Београд, трудила сам се да дођем тако да посетим неку представу у којој он игра. И то је била класика спрског позоришта, драма Бранислава Нушића Тако је требало да буде. И сада када боравим у Србији и Црној Гори увек се трудим да посетим позориште. Увек ми је драго да видим Небојшу на Златном Витезу.

Буквално ових дана чланови жирија позоришног форума ће прогласити победнике. Надамо се да ће они достојно оценити игру Небојше Дугалића.

Извор: Глас Русије

У тражењу одговора на тако постављено питање упутно је поћи од чињенице, коју данас нико не оспорава, да је прво словенско писмо створено 863. године. Сматра се да је те године Константин саставио писмо за словенски језик (или завршио састављање тог писма, ако га је започео раније) и да је започео превођење Новог Завета првом реченицом Јеванђеља по Јовану „У почетку беше Реч“, што је почетак Апракосног Јеванђеља. Та реченица, односно њен изворни облик искони бе слово и слово бе оу Бога и Богъ бе слово [...] (Житије Кирилово, гл. XIV), написан глагољицом, била је прва реченица написана на словенском језику (са изузетком могућег ранијег повременог писања словенских речи грчким или латинским словима „без устројенија“, како је рекао Црноризац Храбар). У том случају прво слово у том преводу било је глагољско И, односно, као што је познато, симболички врло знаковит спој троугла (Света Тројица) и круга (бесконачност, пуноћа), а друго С – спој круга и троугла, а та два слова су, као је општепознато, истовремено почетна слова имена Исуса Христа.

Константин и Методије су се са својим сарадницима упутили у Велику Моравску у пролеће следеће године. Разлози што на тај пут нису кренули раније су јасни, а најважнији је тај што су преводилачки рад и припреме за пут захтевали извесно време. С друге стране, то путовање било би много ризичније да је започето раније, тј. у зиму 863–864.

Не зна се поуздано којим су се путем Солунска браћа кретала према свом одредишту у пролеће 863. г. Чини се да је најубедљивија претпоставка да се путовало најкраћим путем – преко Ниша и Београда, односно преко Пловдива, Софије, Ниша, Београда. Није искључено да су кроз Бугарску Солунска браћа путовала бавећи се и мисионарским радом. Уопште, црквена и спољна политика Византије у Бугарској и Великој Моравској тих година вођена је усклађено, са извесним разликама у приступу које су диктирале околности, што објашњава узлет бугарске писмености у Х веку, будући да су ученици Ћирила и Методија, прогнани из Велике Моравске, наставили рад у Бугарској, на тлу умногоме припремљеном за такав рад.

Када се има у виду да се раздаљина између Солуна и Београда могла прећи за две недеље у околностима неповољнијим од оних који су били на располагању Константину и Методију, а према Порфирогениту чак за само осам дана, чини се донекле претераном Цибулкина процена да су Солунска браћа путовала до Велике Моравске око шест недеља.

Дакле, Солунска браћа су највероватнија стигла у Велику Моравску у пролеће 864. године, након путовања које је могло трајати око четири недеље ако се нису негде дуже задржавали, али се не зна тачно да ли је њихово коначно одредиште било место где је столовао кнез Растислав (нити где се оно тачно налазило), или неко друго место. За преводилачки и наставни рад био им је потребан мир који тешко да су могли имати у близини владара Велике Моравске, односно у политичком средишту те државе. Зато је логично претпоставити да су се са својим сарадницима и ученицима повукли на неко мирно место, које им је могло пружити услове за рад сличне онима какви постоје у манастирима.

У Житију Кириловом и Житију Методијевом се истиче да су Солунска браћа и њихови сарадници у Великој Моравској наставили са превођењем богослужбених књига. Чињеница да су се налазили на територији која је била под црквеном јурисдикцијом епископа из Пасауа и да су после четрдесет месеци кренули у Рим да од папе добију благослов за своју делатност, те да је све време њихове мисије прошло у покушајима да добију од папе одобрење да наставе с радом како су то започели, говори у прилог претпоставци да се Солунска браћа нису понашала изазивачки у односу на актуелне црквене власти већ да су настојала да убедљивим аргументима добију право богослужења (и) на словенском језику. У том светлу логично је претпоставити да њихова прва богослужења у Великој Моравској нису била у целости на словенском језику него да су само једним делом била таква. У том случају поставља се питање – на којем су богослужењу први пут користили словенски језик, и у којем делу тог богослужења.

Да би се одговорило на та питања, потребно је вратити се на оно место у Житију Кириловом у којем се каже да је Константин прво превео на словенски језик зачело Јеванђеља по Јовану. У мисији Солунске браће ништа није било случајно. Све је било промишљено укључујући и план с којим се морало приступити остварењу великог наума. То је искључивало импровизације, почев од избора места у Новом Завету које ће бити прво преведено да избора дана када ће први пут словенски језик бити употребљен на светој Литургији и избора оног дела Литургије у којем ће се први пут Реч објавити на словенском језику. Ти кључни елементи њихове мисије морали су имати исту основну идеју и морали су бити потпуно усаглашени.

У Житију Кириловом се истиче значај ширења хришћанства међу Словенима, а кнезу Растиславу се, донекле и пренаглашено, речима цара Михаила III, предочава да је кренуо путем цара Константина Великог. Богослужење (и) на словенском језику имало је, пре свега, за циљ учвршћивања хришћанства међу Словенима у Великој Моравској. У светлу те чињенице најпримереније је било увести словенски језик у богослужење речима првог зачела Јеванђеља по Јовану искони бе слово и слово бе оу Бога и Богъ бе слово [...], којима, уосталом, почиње изборно Јеванђеље. Зато није случајност што је Константин почео превођење Новог Завета управо од тог места, највероватније имајући на уму да то буду прве речи на словенском језику које ће бити изговорене на Литургији у Великој Моравској. Прва Литургија коју су служила Солунска браћа у Великој Моравској морала је бити велики догађај за тамошње Словене, како оне који су били чврсто уцрквењени тако и оне које је требало утврдити у вери. Вест о тој Литургији је вероватно ишла пред њом као и глас да ће се она служити (и) на словенском језику. Утолико су јачи одјек морале имати на словенском језику изговорене речи зачела о беспочетном Богу Логосу, кроз Кога је све постало.

Првој Литургији коју ће служити у Великој Моравској, а то је највероватније била и прва Литургија која је служена (и) на словенском језику, претходили су сасвим сигурно молитва и пост Солунске браће, али не само зато да би се духовно припремили за тако значајну Литургију него и зато што је то било време Великог поста, после којег се, на Васкрс, на васкршњој Литургији чита зачело Јеванђеља по Јовану. Другим речима, може се с највећом извесношћу закључити да је Константин Философ још у Константинопољу прво превео зачело Јеванђеља по Јовану имајући на уму да ће то место из Новог Завета бити међу првим речима на словенском језику које ће бити изговорене на васкршњој Литургији у Великој Моравској. Иако не знамо цркву у којој је та Литургија служена (а археолошка истраживања говоре о неколико десетина камених цркава на територији тадашње Велике Моравске), ни место у којем се та црква налазила, сва је прилика да је то било у највећој цркви града у којем је тада столовао кнез Растислав, и да је тој Литургији и због великог празника и због гостију из Византије присуствовао и сам кнез Растислав, његова властела и много народа. Претпоставља се да је служио Константин као свештеник, угледан гост, творац писма за словенски језик и превода зачела које је читано. Иако се за Константина у изворима каже да је био свештеник, то се не слаже с податком да су хартофилакси на византијском двору били ђакони. Додуше, Константин је могао бити рукоположен за свештеника непосредно пре путовања у Велику Моравску. Методије је, како се у житију изричито каже, био монах. Био је и игуман манастира Полихрон. Није искључено да је чтец био неко од њихових словенских сарадника које су повели из Византије јер је због присутних Словена морало бити важно да у богослужењу прве речи на словенском језику изговори неко коме је словенски језик матерњи. То, наравно, не искључује могућност да су неки делови Свете Литургије служени на словенском, а неки на латинском језику.

Уколико је тачна овде изнета и образложена претпоставка да је словенски језик први пут употребљен на васкршњој Литургији 864. године у стоном граду Велике Моравске, о чему се у изворима не говори изричито, али на шта извори доста јасно упућују посредно, онда, имајући у виду чињеницу да се Васкрс, као покретан празник, празнује у прву недељу по пролећној равнодневници након пуног месеца и јеврејске Пасхе, не би било немогуће тачно утврдити дан и месец када је 864. године служена прва словенска Литургија.

Примена три метода израчунавања датума покретних празника (Гаусов, Џонсов и таблични метод) води истом резултату – да је 864. године први дан Васкрса био 2. априла, по јулијанском календару, што би, дакле, био датум када је, највероватније, новозаветни текст на словенском језику први пут употребљен на Светој Литургији. Од тога доба траје непрекинуто заједничарење Словена у молитви Богу и славословљењу Његове славе, љубави, доброте и лепоте – у непрекидном молитвено-литургијском општењу и сутелесништву у телу Цркве Христове.

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1094, Рубрика Култура