У издању манастира Светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци објављена је књига «У свету молитве» Светог Јована Кронштатског, чудотворца и узора православног свештеника не само у Русији него и у целом свету. О изузетности ове књиге сведочи и податак да је на руском језику објављена као допринос прослави хиљадугодишњице Крштења руског народа. Књига «У свету молитве» саткана је од двадесет поглавља, а свако од њих садржи по десетак цртица Светог Јована Кронштатског.

Свима нам је добро познато да се овај од свих вољени свештеник молио ватрено и искрено и да је на његове свете молитве Господ чудотворио. А молио се тајно, онако како је то Господ заповедио. Но, то тајно делимично је учинио јавним, а све у жељи да се Име Божје прослави. Чинио је то тако снажно, тако богонадахнуто и с толико љубави да нама као читаоцима од те љубави просто дах застаје.

Примера ради, у првом поглављу, насловљеном „Суштина, значај и сила молитве“, Свети Јован Кронштатски пише: «Молитва је доказ да сам разумна личност, доказ моје боголикости и залог мог будућег обожења и блаженства… Бог је светлост и зато и моја молитва треба да буде приношена у светлости мог ума и мог срца. Бог је огањ и зато и моја молитва, као и сам живот, треба да буде ватрена. Бог је свеслободан и зато и моја молитва треба да буде слободно отварање срца. Ех, како је богат човеков дух! Само што у срцу свом помислиш на Бога и тек што свим срцем пожелиш да се с Богом сјединиш, Он је истог тренутка с тобом. Ни зидови дома, ни тамнички катанци, ни планине, ни провалије не могу спречити тај разговор створења с Творцем, то побожно стајање душе пред Њим као пред Царем и Само-Животом Који свима даје живот.»

Тешко је издвојити само неколико мисли светог Јована Кронштатског јер је свака од њих драгоцени бисер који тако снажно блиста да би свако пожелео да прода све што има и купи ту ниску бисера. Свети Јован Кронштатски купио је то благо својим животом, молитвом, добротом, милосрђем и неизмерном љубављу према Богу и ближњем. Зато он и може да каже: «Молитва је предукус будућег блаженства, анђеоско блаженство, небеска киша која освежава, напаја и чини плодном земљу наше душе, снага и издржљивост душе и тела, освежење и очишћење мисаоног ваздуха, просветљење лица, радост духа, златна веза која сједињује створење са Творцем, бодрост и храброст у свим животним невољама и искушењима, успех у пословима, достојанство равно анђеоском, утврђење вере, наде и љубави. Молитва је исправљање живота. Она је снажан подстицај на дела милосрђа. Она је жива вода наше душе. Молитва је смештање љубављу у срце свих људи, спуштање Неба у душу.»

Наравно, овако о молитви може говорити само онај ко је све то осетио и доживео. Но, пут до тога је трновит. Зато нас Свети Јован Кронштатски поучава: «Учите да се молитве и присиљавате себе на молитву. У почетку ће бити тешко али што се више будете присиљавали, то ће бити све лакше.» У основи свега је вера и зато светитељ често понавља: Све је могуће ономе који верује (Мк. 9, 23). Уосталом, вредност молитве и проверавамо својом вером и својим односом према људима. А кад од Господа добијемо дар молитве, онда она за нас постаје право блаженство. Но, светитељ Божији упозорава да дар треба чувати: «Добро чувај ту највећу могућу срећу, то блаженство које ти је подарила бескрајна доброта Бога твога. Никад се не заборављај за време молитве и увек имај на уму да те слушају и анђели и светитељи Божији. Док сам писао ове редове, заплакао сам.» Ове речи свети Јован Кронштатски записао је 26. фебруара 1864. године. Записао и заплакао!!!

Педесет и две године је Свети Јован Кронштатски био свештеник и за сваки тренутак свештеничке службе захваљивао Богу из свег срца и душе. Управо то служење га је и подстакло да нам и у овој књизи каже колико је важна саборна молитва, од какве је неизмерне важности одлазити у цркву и молити се, и то више за друге него за себе јер: «Црква која се заједно моли велика је сила Божија, сила која је у стању да од Бога измоли сваки дар савршени, помоћ, заступништво, избављење и спасење.» А молити се треба искрено, од свег срца и непрекидно јер је молитва наше дисање. Ми без молитве не можемо као што ни риба не може без воде. Зато нас свети Јован Кронштатски упозорава: «Док у кандило доливате уље, размишљајте о томе како Жизнодавац сваког дана и сваког трена одржава ваш живот Духом Светим и како свакодневно, преко сна у телесном виду а кроз молитву и реч Божију у духовном смислу, долива у вас уље живота захваљујући којем горе ваша душа и ваше тело. Кад упалите свећу пред иконом, сетите се да је ваш живот попут свеће која гори: догореће и угасиће се. Али сетите се и тога да неки људи својим страстима, преједањем, вином и другим задовољствима приморавају ту свећу да гори брже него што треба.»Свети Јован Кронштатски стално је у свом срцу одржавао тај пламен вере, наде и љубави и све чинио да његово срце постане храм Духа Светога. И тако је и било. О томе сведочи и посета Царице Небеске: «На дан Успења Пресвете Богородице 1898. године имао сам среће да по први пут у сну јасно видим Царицу Небеску и да чујем њен слатки, блажени и охрабрујући глас: „Ви сте мила чеда Оца Небеског.“ Схвативши колико сам грешан, с трепетом сам гледао Њен пречисти лик и размишљао о томе да ли ће ме Царица Небеска одбацити. О, какав је лик Пресвете и Преблаге, очи њене плаве и благе, добре, пуне смирења, божанствене, спокојне, величанствене, небеске, божанске! Чудесне и дивне очи, никад вас нећу заборавити! Све је то трајало један минут, а онда је Пресвета полагано отишла и скрила се од мене. Пратио сам одлазак небеске Посетитељке…»

Ето, какви су плодови молитве! Молитвом, вером и врлинама ми се уствари припремамо за вечно Царство Љубави! Тек тамо ћемо видети какви смо овде били, а књига «У свету молитве» подсећа нас на то какви бисмо требали да будемо.

Извор: pravoslaie.ru

• Нове књиге
  

Аутор веома познатог дела Завештање Стефана Немање наставља ообрађивање тема из 12 века, новим романом који се пре свега бави једним од најзначјанијих пероиода у историји српског народа: задобијање аутокефалности Српаке Цркве и самосталности Српске Државе.

Архимандрит Стефан, игуман манастира Велика Ремета, истакао је непролазни духовно-национални значај личности Светога Саве и монашку величину његове личности која се огледа у оснивању манастира Хиландара. Протођакон Радомир Ракић, између осталог, истакао је лепоту језика овог дела које је написано у духу старих средњевековних списа, критички се осврћући на део савремене српске интелигенције која сматра ученошћу само оно што долази са Запада и што подразумева напамет научене латинске цитате, губећи из вида да често наши теолошко-философски и књижевни радови имају већу вредност.Публициста Јања Тодоровић је направила осврт на све оне који су до сада писали о Светом Сави, са нагласком да није лако писати о нашем равноапостолном "оцу нације" који има све дарове Духа Светог, позивајући се на речи Преподобног аве Јустрина "да само свети може достојно говорити о светом, јер се налази на духовној висини са које може сагледати његову величину и објавити је људима".

Вече је завршено читањем делова књиге о значају и улози прве супруге краља Стефана, Евдокије, визнатијске принцезе и мајке краљевића Радослава и Владислава - која је много помогла Светом Сави у његовој мисији. Сматра се да је неправедно олеветана из политичких разлога и да смо дужни обелоданити ту истину. Текст је читала Јасминка Мавреновић.

Аутор романа, Миле Медић, пред препуном салом, која је са великом пажњом слушала скоро два сата излагање присутних, завршио је вече речима: кад настану тешка времена за српски народ и ако не зна који је пут исправан, нека се врати на почетак, на темеље, јер темеља другог нико и не може поставити,а на овоме светосавском већ је сазидана грађевина и Државе и Цркве, и идентитет српског народа.

• Нове књиге
  

Године 2004. изашла је Библијска енциклопедија протођакона Радомира Ракића, лектора Богословског факултета Српске православне цркве у Београду (који се налази у Општини Палилула, значи нашег суграђанина) и предавача Новог завета на Духовној академији у Србињу (Фочи), као и званичног преводиоца Светог архијерејског синода у Српској патријаршији.

Први том обухвата одреднице од слова А до слова Л, на укупно 586 страна (остало литература), а други том – 632 стране од слова Љ до Ш, енциклопедијског формата, двостубачно. Оба тома су снабдевена са по четири географске карте Палестине и древног света, док су кроз књиге донети дијаграми, графички прикази, скице и најнеопходније илустрације.На овом делу, каквог до сада није било на српском језику, протођакон Радомир Ракић је радио пуних десет година, а узор су му биле најбоље светске библијске енциклопедије. Коришћена је руска енциклопедија архимандрита Никифора с краја 19. века, која је поново штампана у Москви 1992. године. Од немачких дела коришћен је Библијски лексикон Франца Ринекера (Lexikon zur Bibel, Вупертал, седамнаесто издање1987), затим велики Брокхаусов 6-томни Библијски лексикон (Р. Brockhaus, Das grosse Bibellexikon). Од енглеских дела аутору је нарочито помогао Harper’s Bible Dictionary (San Francisco 1985), као и илустрована енциклопедија (The Illustrated Bible Dictionary, Vols, 1-3, Лондон 1980). Коришћена су и друга енциклопедијска дела, лексикони, атласи, као и приручници уз Стари и Нови завет.

Структура одредница је следећа: назив, затим је у првој загради то исто исписано јеврејском графијом, да би у другој загради стајала латинична транслитерација – правилно читање и, најзад, превод речи на српски, донет курзивом. Овај превод је веома значајан, јер семитска имена и називи увек имају своје значење. Уколико је обрађена новозаветна личност или појам, у првој загради наводи се то име или појам на грчком језику, такође уз значење у наредној загради.

Уколико постоји више лица са истим именом, наведени су по тачкама, уз педантно цитирање места где се наведено име спомиње у Светом писму, а понекад је и више таквих референци (нпр. Захарија има у Библији 33). Код географских места изнети су подаци када и ко је вршио археолошка истраживања односне локације, резултати тих истраживања, и сл. Уколико то место више не постоји у Палестини (данашњи Израел и Јордан), описане су археолошке претпоставке где би га данас требало тражити.

Објашњене су личности и места које се наводе у девтероканонским књигама, на пример у књигама Макавејским или код Јездре, Товита и др. Код Макавејских књига коришћен је превод Преосвећеног Епископа Атанасија Јевтића (Требиње 1995). Поједине значајније библијске личности су обрађене веома опширно како би се могла стећи потпуна слика о њима (нпр. Мојсије, Исаија, Јеремија, Илија, Јован Крститељ, Матеј, Петар, Павле, Саул ...). Аутор пише и о ванбиблијским личностима или догађајима, или локацијама (нпр. Рас Шамра, Елба, Наг Хамади...), износи династије фараона, Селевкида, Птолемејаца и др.

Стари завет је навођен према Даничићевом преводу, а Нови завет према преводу Комисије Светог архијерејског синода Српске православне цркве из 1984. г. Понегде је истакнуто како су поједини појам превели Емилијан Чарнић или Вук Караџић. И што је било најтеже, савесно се наводе како поједина имена гласе у Библији на српском језику, а то читање одступа од масоретског читања (нпр. стоји Озило, а треба Узило). Иначе, аутор је свуда наводио одреднице према источном начину читања вите и ите, тзв. витацизам, па тако имамо: Витлејем а не Бетлехем, Хеврон а не Хеброн, Тавор а не Табор, Кесарија, а не Цезареја, Ириод а не Херод, Језекиљ а не Хезекиел итд.).

Издавач Библијске енциклопедије је Духовна академија Светог Василија Острошког (данас Богословски факултет) у Србињу - Фочи). Рецензент овог значајног дела за савремено српско библијско богословље је др Мирко Томасовић, ванредни професор при катедри Новога завета Духовне академије св. Василија Острошког у Србињу, док је стручни сарадник, посебно за јеврејски слог и његову транслитерацију, др Илија Томић, доцент на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду.

Писац Енциклопедије, првог дела те врсте у нас, и зацело небивалог опуса међу црквама на простору претходне Југославије, као ни у ближој околини, рођен је 1938. г. у ваљевском крају; завршио је Призренску богословију 1958. и Богословски факултет у Београду 1962, као и Филолошки факултета Београдског универзитета 1965.г. После постдипломских студија на Старокатоличком факултету у Берну и у Женеви, ради у Патријаршији српској, а на Богословском факултету у Београду делао је (до 2005) пуних 14 академских година као лектор енглеског језика. Сада предаје у Србињу (Република Српска). Одлуком Универзитетског Већа од 14. јула 2005. и Савета од 6. фебруара о.г. проф. Ракић је носилац титуле почасног доктора на Сарајевском универзитету.

• Нове књиге
  

извор

Наиме, у многобројним насловима који се дотичу питања наших средњовековних манастира, као по неком неписаном правилу, изостају детаљи у вези са тиме како је заправо изгледала свакодневица монашког живота у средњовековној Србији. Заокупљени излагањем информација о архитектури, сликарству и сличним елементима који ипак немају суштински значај у животу једне монашке заједнице, аутори су, из њима познатих разлога, заборавили да кажу макар коју реч више о самим монасима који су живели у неком од манастира о коме се говори. Примећујући тај више него ли очевидан недостатак, г. Продић је на лак и једноставан начин изложио заиста јасну и конкретну слику о томе како је изгледао монашки живот у времену средњега века.

Као што је и сам аутор нагласио, његово дело не претендује да буде идеална реконструкција живота него је, а што је потребно посебно нагласити, истовремено и позив другим ауторима да се прихвате пера и да сачине дело на исту тему како би, коначно, и имена србских аутора била уврштена међу еминентне медиавелисте. А да ми, као народ, заиста шта имамо да кажемо о нашој средњовековној историји, у то заиста не треба ни мало да сумњамо. Наравно, остаје само да се идеје спроведу у пракси, а када је реч о господину Слободану Продићу, он то заиста и вредно чини..

• Нове књиге
  

Наставница Ђурђа Станковић је за сваког ученика припремила по једну заставицу Србије уз текст химне Боже правде. Протојереј-ставрофор мр Ненад Михајловић, је у просторијама Духовног центра цркве Свети Спиридон Тримитунтски у присуству припадника српске заједнице у Атини преломио славски колач и пожелео свим присутнима, а нарочито деци здравље, срећу и лепу будућност. Тренутно у Допунској школи за српски језик има 46 ученика, 90% је из мешовитих бракова, где су углавном мајке Српкиње, а Грци очеви. Професор енглеског језика и књижевности Ђурђа Станковић је учитељ у овој школи и ради по програму Министарства за просвету Републике Србије. Изабрана по конкурсу надлежног министарства, стални је наставник у овој школи. Школа ради по посебном програму за нашу децу у иностранству, а предмети које деца уче су: српски језик, народна традиција и историја, култура српског народа.

Радом и трудом свих чини се много на очувању нашег језика, традиције и културе; посебно се инсистира на ћирилици. Писаним радовима и другим активностима обележавају се важни дани из српске историје везани за Први светски рат, Дан државности Србије, Видовдан. Посебно се деца упознају са Великим школским часом и Крвавом бајком велике песникиње Десанке Максимовић. Од обичајних и традиционалних појмова, деца у Допунској школи уче Божићне песме и обичаје везане за Бадњи дан и Божић, и за све друге велике верске празнике.

• Догађаји (концерти, изложбе)
  

У част дивне светитељке из 18. века (Руска Православна Црква је унела у Диптих Светих 1988. год., нап. аут.), све омиљеније у руском и српском народу, која је безмало пет деценија живела засигурно најтежи хришћански подвиг- подвиг јуродивости, сабрање је тропаром Светој Ксенији отворило сестринство манастира Ћелије. Вокално- инструментална група „Лира“ и Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ са диригенткињом Вањом Драгојловић (уједно и чланицом „Лире“) низали су прекрасне песме о Светој Ксенији, Светом Нектарију, Св. Сави, Ави Јустину, манастиру Пустиња... Жанровски надасве различите, снажном емоцијом проткане, ове композиције плод су молитава Светој Ксенији и свестраног уметничког талента чланице „Лире“ Дајане Петровић. Надахнутим читањем о светима и светињама, вече је употпунио глумац Ђорђе Теодосић.

Свечана сала Ваљевске гимназије била је претесна да прими сав верни народ, заинтересован да буде део овог сабрања што упућује да је ауторска духовна музика и те како допадљива савременом човеку, упркос медијској преплављености неких неквалитетних музичких производа.

Ј. J.

Извор: Епархја ваљевска

• Догађаји (концерти, изложбе)
  
• Епархијске вести
  

Сваке године у јануару о Моцартовом рођендану, који пада 27. јануара, интернационална фондација „Моцартеум“ организује фестивал класичне музике познат као „Mozartwoche“ (Моцартова недеља) као елитни дефиле оркестарских, камерних и солистичких концерата.

Волфганг Амадеус Моцарт, подсетимо на овоме месту, на крштењу jе добио име Johannes Christostomos (Јован Златоуст). Ову чињеницу многи не познају или јој не придају посебан значај. Но ако овај музички геније није имао непосредног додира са православним наслеђем, то Арво Перт, један од савремених композитора чије је дело изведено на овогодишњем фестивалу „Моцартова недеља 2014“, има у надрепрезентативној мери. Овогодишњи програм овог угледног фестивала био је прожет духовном музиком Арво Перта, православног композитора, рођеног 1935.г. у Естонији, који је осамдесетих година прошлог века избегао, најпре у Беч, да би се трајно настанио у Берлину. Арво Перт за себе вели да више времена проводи у манастирима и црквама него у концертним салама. Он тврди да онај ко жели да појми његову философију има да чита Свете Оце. Композитор истиче да „религија утиче на све, не само на музику“.

Перт се дуго бавио животом и делом „Старца Силуана“ атонског. Резултат је његово дело за гудачки оркестар насловљен “Siluan’s Song”. На шест различитих концерата овог фестивала била су извођена контемплативна дела овог композитора предивне спиритуалне музике.

Арво Перт (Arvo Pärt) је рођен 11. септембра 1935. г. у Естонији. Већ као младић написао је прве композиције, а професионално образовање је стекао на конзерваторијуму у Талину. Перт је најпре паралелно радио и као композитор и као тонски мајстор на естонском радију. Писао је филмску музику. Његове композиције су доспеле и у Холивуд, па се у последњем филму Мартина Скорцизија може чути Пертова музика. Његово рано дело је инспирисано музиком Прокофјева и Шостаковича, док су му доцније композиције под знаком средњовековне музике. Након обраћења у Православље Перт је стао да мења и стил својих композиција. Европска полифонија, у чијем је маниру написао ремек-дело „Tabula Rasa" (1977), уступила је место Пертовом особитом стилу познатом као „Тинтунабили стил“, појам који је изведен из латинске именице за звонца. Ту је компоновао дела као што су „Passio Domini" (1982), „Te Deum" (1984/86), „Stabat Mater" (1985) и „Miserere" (1989), „Memento" (1990), „Nunc Dimittis" (Ниње отпушчајеши) (2001), „Lamentate" (2002), „In Principio" (2003) или „La Sindone" (2005). На овом фестивалу су изведене његове композиције Adam's Lament и Salve Regina. Арво Перт иде у ред најзначајнијих и најпопуларнијих савремених композитора спиритуалне и духовне музике. Међу многобројним наградама овенчан је и посебно угледним ловорикама: „Европском наградом за црквену музику“ (2005), интернационалном „Брукнер наградом“ (2007). За његов духовни допринос Православљу добио је од Васељенског патријарха титулу архонта. Арво Перт иде у ред најпознатијих композитора савремене класичне музике. Прошле године је Академија Светог Владимира у Њујорку организовала једнонедељни семинар посвећен музици и вери, насловљен “The Music and Faith of Arvo Pärt”.

Историјат фестивала и овогодишњи програм

Салцбуршки зимски фестивал класичне музике основан је 1956. г. Од тада овај фестивал чини зенит у календару интернационалних концерата и драгуљ међу љубитељима Моцартове музике. Посебна романтична атмосфера осећа се у барокном Салцбургу у коме веје дух аутентичне моцартовске традиције. Тај дух непатворене традиције придаје овом фестивалу посебну димензију – непоновиву ноту и шарм историјског музичког миљеа.

Спој проминентних музичара и ништа мање угледних оркестара чине овај фестивал јединственим у свету музике. Концерти се одржавају у „Великој сали“ Моцартеума, у „Великој сали“ дворане такозваног „Фестшпилхауза“ у коме је Хеберт фон Карајан деценијама целебрирао за пултововима најзначајнијих оркестара света.

Љубитељи музике из целог света се крајем јануара окупе у Салцбургу на дефиле интернационалих интерпретатора и ансамбала. У аутентичним историјским амбијентима одсликавају се многоструке фасете овог Genius loci. Већ у првој недељи је Marc Minkowski, уметнички директор овог фестивала, настојао да покаже сву ширину феномена Моцарт. Непоновиви звук Бечких филхармоничара или Les Musiciens du Louvre Grenoble којим Minkowski већ годинама руководи. Диригенти интернационалног формата, као што су Paavo Järvi, Daniel Бarenboim, Marc Minkowski, дају овом фестивалу интернационални сјај и славу.

Мимо Моцартове музике, изведена је и музика Глука, Рихарда Штрауса, Филипа Емануела Баха, Клементија, Перта. Међу интерпретаторима су и Соња Јончева, Роландо Виласон, Маријана Кребаса, а ту је и диригент Луј Лангре (Louis Langrée) са Camerata Salzburg. Бечка филхармонија са Данијелом Барембоимом и последњим трима Моцартовим симфонијама били су један од програмских и уметничких врхова овог фестивала. Сопранисткиња Кристијана Карг (Christiane Karg) наступила је заједно са оркестром Моцартеума у Салцбургу са диригентом Ајвором Болтоном (Ivor Bolton) за пултом са аријама Глука и Моцарта. Поводом 300-годишњице рођења Кристофа-Вилибалда Глука (Christoph Willibald Gluck) била је изведена опера »Орфеј и Еуридика«. Многостраност феномена Моцарт одсликава се кроз напете аспекте историје и савремености, те и овогодишњи програм инсистира на спојевима композитора 18. века са музиком 20. и 21. века. Поводом 300-годишњице рођења Баховог сина, дириговао је René Jacobs и извео његов експресивни ораторијум „Васкрсење и Вазнесење Господње“ ("Die Auferstehung und Himmelfahrt Jesu").

Још један јубилар је био у овогодишњем програму. Наиме, 150-годишњица Рихарда Штрауса, који је иначе био ватрени поклоник Моцарта. У фокусу фестивала су до 2. фебруара били концерти, њих преко 30, на оригиналним Моцартовим инструментима - контрастиван програм Моцартових соната на хамерклавиру и једном концертном клавиру, као и један гудачки квинтет на историјским инструментима.

Сходно визији уметничког директора овог фестивала, срж и философија овог фестивала састоји се у продуктивном дијалогу традиције, модерне и савремене музике. Финансијску подлогу овог фестивала чине како приватне иницијативе и спонзори „круг пријатеља“, тако и успешни маркетинг. Тај модел се показао успешним већ нешто више од пола столећа. Мимо концерата на програму су се нашли и други пропратни термини - уводна предавања, форуми за дискусије, разговори уметника, пројекције филмова и одржавање веома популарних „мајстерциклуса“.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен

izvor

Разговор са Николајем Петровичем Бурљајевим:

Господине Бурљајев, с великим задовољством и чашћу позвали смо Вас да нам поводом организације Дана Тарковског на Цетињу, кажете нешто о овој култној личности не само руске него и свјетске кинематографије.

Веома се радујем што се у Србији и Црној Гори обиљежава сјећање на Андреја Тарковског.

Андреј Тарковски је Андреј Првозвани руског филма, човјек који је први почео да говори о Богу у сопственим филмовима. Он је све вријеме живио са Богом у души и покушавао да то изрази на екрану. Његов живот је био кратак. Снимио је само седам филмова, али у сваком се исповиједао и тражио истину. Он је прошао крсни пут у Русији. Живио је прилично сиромашно, а стварао је и говорио, оно што је хтио.

Играо сам у два његова филма. То су «Иваново дјетињство» из 1961. године и «Андреј Рубљов», чије снимање је почело 1964, а завршено 1966. А онда седам година филм нијесмо приказивали људима, јер се он није допао некоме из КПСС-а.

Андреј Тарковски је био велики патриота Русије. Он је веома волио Русију, обожавао ју је. И принудно је остао на западу, а у томе су му помогли како совјетско руководство, тако и његово блиско окружење, поред осталих и његова жена, која га је тамо практично оставила. И Андреј је умро без отаџбине. Он је, како су ми причали наши заједнички пријатељи, који су га виђали у Италији, прије него што је отишао из живота, био веома уморан и говорио је: „Маштам о нашој колиби код Рјазања“.

Како сте ступили у контакт са Тарковским, будући да сте били млади када сте играли у његовим филмовима?

Прије Рубљова, Тарковски је снимао филм «Иваново дјетињство» у који сам упао, јер сам до тада играо у филму Андрејевог пријатеља Андреја Кончаловског. И један Андреј другом Андреју је предао мене на пробу. Пробао сам да глумим у «Ивановом дјетињству» и примљен сам. Четири године након «Ивановог дјетињства», као што сам и рекао, дошао је филм «Андреј Рубљов».

Хришћанство које је очевидно у филмовима Тарковског, постоји и у Вашим.

Наравно, сигурно у сваком мом раду, од мог првог филмског рада. Када сам завршавао Институт кинематографије, поставио сам филм «Вањка Каин» – новела из књиге великог руског класика Солтикова-Шчедрина. Тај филм је добио главну награду у Оберхаузену. И већ у том првом филму постојали су духовни мотиви и вјерски, такође. А што даље, тим више. Поготову у мом филму «Љермонтов» још више је дато мјеста трагању за Богом и истином, јер за читавог свог кратког живота и Љермонтов је искао Бога и истину. А даље, у филму о Пушкину на првом мејсту говори се о духовности и религиозности поете.

Колико је Тарковски утицао на Вас и на Ваше стваралаштво?

Тарковски је безусловно имао утицај на мене као личност. Примјером сопственог живота и подвига без компромиса, и мене је заразио. И ја сам даље генерално кренуо тим истим путем, бескомпромисним у умјетности. Као режисер свакако је утицао на мене, додуше ја као режисер радим по другачијим духовном кључу. Док је Андреј развлачио вријеме, печатио га на екрану, ја сам пошао путем пресовања времена у веома краткој метражи, да бих у кратком временском периоду филма, изразио што више. На том плану смо различити.

Ја сам се наравно учио од Андреја и читав кинематографски свијет учи од Андреја Тарковског. Познато ми је да се и блистави југословенски режисер Емир Кустурица, такође учио од Андреја Тарковског.

Разговор са Марином Арсењевном Тарковски

Огромна нам је радост што разговарамо са сестром славног режисера. Шта нам можете рећи о култу Тарковског у Русији?

Иду године и све се мијења... Ово је за мене сложено и болно питање... Срећна сам што је сјећање на Тарковског живо, иако је прошло доста година од његове смрти, али оно што је он говорио људима кроз своје филмове, оно што нам је завјештао, до данас узбуђује гледаоце, и чини ми се да ће филмови Тарковског бити живи све док људе буду дотицали духовни проблеми, проблеми постојања, проблеми материјалног и духовног људског живота. То је веома важно за нас, а посебно у овим немирним временима, када се све заповијести, а посебно оне духовне и вјерске газе. Газе их неке страшне силе. И Тарковски је управо устајао у одбрану те високе духовности човјека.

Да ли је религиозност која постоји у његовим филмовима, била присутна и у његовом животу?

Андреј се стално интересовао за религиозна питања, још као млад. Ако се сјећате «Ивановог дјетињства» тамо ћете наћи вјерске симболе. Тада је то био његов почетак трагања за Богом, и он је читавог свог живота испољавао ту чежњу за Богом. И чини ми се да је он на крају свог живота, прије смрти, нашао истинског Бога, праву вјеру, иако су та трагања за њега била веома сложена.

За Тарковског његова кинематографија је била његов живот. И смисао његовог живота је био у стваралачком духу. Он је сматрао да је филм поступак. Тако је говорио о филму. Направити филм, за њега је значило учинити неки поступак, покренути се корак напријед у неком свом трагању, у свом односу према човјечанству. Андреј се веома озбиљно односио према филму. И ако сте погледали све његове филмове, схватили сте да сви они говоре о једној истој ствари, да су на исту тему − говоре о човјеку, о његовом духовном путу. Његов живот је био потчињен управо томе, иако је у то вријеме у совјетској Русији њему било веома тешко да ради. Његови филмови су одлагани, сваки је лежао на полицама по неколико година. Било му је јако тешко да се пробије до гледаоца, јер сваки филм, почев од сценарија, пролазио је кроз страшну совјетску цензуру. И поред тога, он је увијек био и остајао то што јесте – Тарковски! Није ишао линијом мањег отпора, него је увијек говорио оно што је желио.

Колико је Ваш и Андрејев отац Арсениј, иначе познати пјесник, утицао на Андрејево дјело?

Они су били веома блиски, као отац и син. Андреј га је веома волио и «користио» ту љубав. И отац је њега веома много волио. Андрејева смрт за њега је био страшан ударац, послије којег се отац никада више није опоравио, и након неколико година, и он је отишао. Отац је нарочито утицао на Андреја у периоду одрастања, младости, у периоду када је Андреј сакупљао животно искуство и знање, сабирао свјетску клутуру − и све то улагао у филм. И у тој етапи веома је био важан утицај оца на Андреја. А то се види и из његових филмова и његове љубави према очевој поезији. Андреј је сматрао да је Арсениј Тарковски најбољи пјесник нашег времена. И не случајно, у његовим филмовима звуче очеви стихови. Они се чују у три његова филма. У филму «Огледало» сам отац их чита.

Можете ли нам мало описати Андрејеву личност. Какав је он био у породици?

Андреј је био необичан човјек. Он је био непоновљив, сложен. Бивао је и весео и тужан, и добар и груб. Једном ријечју, веома сложен. Понекад веома дирљив, беспомоћан, а понекад веома тежак и твдр. Веома разноврстан. Чини ми се да му није било лако да живи, јер је он био необично одан пријатељству, а често је доживљавао издају од пријатеља, и то је веома мучно преживљавао. Андреј се несмотрено заљубљивао у жене и давао им веома много свог срца, и често је доживљавао разочарења. Тежак је био његов живот. Али, истовремено, он је био великодушан, веома много је пружао људима са којима је општио, веома много је давао пријатељима, ближњима.

Како су године пролазиле, његов карактер се мијењао, наравно под утицајем околности: његовог личног живота, под утицајем непрестане борбе за оно што хоће да каже, борбе за своје филмове. То челичи човјека. Чини његову душу грубљом и мијења карактер човјека. И од доброг отвореног младића, он је постао затворен човјек. На то је утицала и свјетска слава. Слава је веома тешко бреме, и понекад људи немају снаге да носе то бреме.

Иако су околности доводиле до тога да се Андреј јако мијењао, он је међутим, ипак остао Тарковски, остао великодушан и духовно богат човјек до самога краја.

Извор: pravoslaie.ru

• Филм
  

Тај дан у календару наше Свете Цркве посвећен је јуродивој молитвеници Светој Ксенији Петроградској, у руском и српском народу изузетно поштованој светитељки због бројних чудеса, која је још за живота чинила. Нимало случајно, јер настанак и стваралаштво „Лире“ плод су молитава овој Божјој угодници...

„Лиру“ су, уочи Видовдана прошле године, основали супружници вероучитељ Никола и песникиња Дајана Петровић. Први наступ, у сарадњи са Милошем Матићем, Маријом Јанковић и Александром Филиповићем, имали су управо на Видовданској академији, коју је Светосавска омладинска заједница приредила у Ваљевској гимназији. Убрзо потом, уследило је снимање песме о Светом Нектарију Егинском за коју су, на стихове Дајане Петровић, музику и аранжман урадили познати уметник Асим Сарван и музички педагог Вања Драгојловић. Протођакон Слободан Алексић, вероучитељ и директор Радија Источник, дао је име групи које јој према лепоти гласа и стиха заиста пристаје.

- Још од детињства, песма је била мој начин обраћања Богу. Касније, певајући за певницом, молила сам Господа да ме поведе својим путем, да га славим певајући... Најискреније молитве су ми се оствариле, а да нисам ни слутила „Лиру“ и композиције које су напросто саме извирале из мене у тренуцима читања акатиста Светој Ксенији Петроградској, које ми је саветовао парох прота Гроздан Симић. За сада имамо десет песама: „Дарови“, „Да Саве није“, „ Света Ксенија“, „Свети Нектарије“, „Манастир Пустиња“... Неке су у модерном поп маниру, неке етно, а има и оних које подсећају на традиционално црквено певање. Наступали смо у Ваљеву, Младеновцу, Лелићу... Неизмерно се радујемо предстојећем наступу у Ваљевској гимназији, када ћемо песмом заблагодарити Светој Ксенији- каже Дајана Петровић, чланица „Лире“ и аутор песама које група изводи.

Уз Дајану и Николу Петровића, део „Лире“ је и музички педагог Вања Драгојловић, диригенткиња Дечјег црквеног хора „Хаџи Рувим“, датумом рођења „везана“ за Свету Ксенију Петроградску.

У музичко- драмском програму, 6. фебруара ове године, у Ваљевској гимназији учествоваће и глумац Ђорђе Теодосић, који ће казивати одломке из житија Свете Ксеније и Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“.

Извор: Епархија ваљевска

• Догађаји (концерти, изложбе)
  

Поред дјеце, њихових родитеља и предавача, отварању су присуствовали конзул-жеран Републике Србије у Мостару Јелена Вукајловић и отац Радивоје Круљ испред СПЦО Мостар и у име владике Григорија.

Овом приликом, присутнима се најприје обратио предсједник СПКД „Просвјета“ – ГО Мостар, ђакон Бранислав Рајковић напомињићи да се 2. фебруара навршава деведесет година од упокојења Алексе Шантића: „Добро сјеме, које смо посијали прије деведесет година, сваке године доноси нови плод, а ове године родило је још издашније, отварањем ове школе.“ Говорећи нешто више о самој идеји, Рајковиће је рекао, да „Будући Срби, ми нисмо антихрвати или антибошњаци, говорећи српским језиком, не говоримо антибошњачким или антихрватским, баштинећи српску историју и културу, нисмо против хрватске и бошњачке.“

Отац Радивоје Круљ, парох мостарски, благословио је почетак рада школе и у име епископа Григорија упутио подршку овом пројекту подсјећајући на древну мостарску „Школу под кошћелом“, прву мјешовиту школу у Бисни и Херцеговини. Подршку пројекту „Просвјетине школе српског језика, историје и културе“ упутила је и конзул-жеран Републике Србије у Мостару Јелена Вукајловић.

Настава овог пројекта одвијаће се континуирано од фебруара до јуна мјесеца текуће године, а српски језик предаваће наставник разредне наставе Јелена Гордић и професор српског језика и књижевности на Колеџу уједињеног свијета у Мостару, Тања Чворо. За српску историју биће задужен дипломирани историчар и секретар СПКД „Просвјета“ – ГО Мостар, Милан Ситарски, док ће наставу из српске културе предавати мастер историчар умјетности Тамара Рајковић, која је од недавно изабрана за координатора Научног актива СПКД „Просвјета“ у Мостару.

Такођ, у спомен на Алексу Шантића, сутра ће у Храму Рођења Пресвете Богородице у Мостару бити одржан помен, при чему ће бити посјећен и гроб овог великана, почившег нам у вјечности.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

• Култура
  

Након свете Литургије и помена у храму Рођења Пресвете Богородице, чланови СПКД „Просвјета“ – ГО Мостар и СПКУД „Гусле“ Мостар, са парохом мостарским Марком Гојачићем и осталим поштоваоцима Алексе Шантића, цјеливали су и гроб овог великана, при чему су, уз молитве за покој душе, изречене и ријечи о хришћанским мотивима у Шантићевим пјесмама, од стране г. Ранка Чворе, потпредсједника мостарске „Просвјете“ и својеврсна похвала пјеснику из уста и срца Шемсудина Златка Сердаревића.

Извор: Епархија захумско-хереговачка

• Култура
  

У парохијском дому цркве Свете Петке у Сурчину 31. јануара 2014. године представљен је зборник предавања која су - великим трудом и залагањем протојереја-ставрофора Дејана Дејановића, старешине храма Светог Трифуна на Топчидерском гробљу, и његових сарадника - одржана у оквиру трибина на Вождовцу. Зборник је објављен у два тома, са благословом Патријарха српског г. Иринеја.

Требало је за све ове године изнети на светло дана и пред духовне очи српског народа вечну вредност и драгоцену садржину светог Православља. У новим приликама Црква је тражила и налазила путеве и облике мисионарског и пастирског деловања. Један облик, увелико одомаћен, јесте и организовање оваквих предавања која су названа "Духовна трибина - Духовни разговори".

Иако људи високе стручности и неретко највиших академских титула, предавачи су умели да се прилагоде образовном нивоу просечних слушалаца. После предавања редовно су постављана питања и изношене примедбе публике. Тако је успостављан присан однос између предавача и слушалаца.

Највећа заслуга за дугогодишњи успех ове у Београду добро познате трибине припада честитом православном хришћанину Миодрагу Маричићу. Држећи се речи св. апостола Павла да хришћани треба да буду "огњени у духу", овај млади човек је био одиста "огњени" Миодраг. Трудио се ревносно и неуморно да се предавања добро организују и остваре значајан успех. Није било нимало лако да благовремено пронађе предаваче и са њима усагласи све појединости. На овоме му заиста треба честитати!

Трибина Духовни разговори на Вождовцу (свечана сала СО Вождовац), како је већ сви препознају, ускоро ће приредити тристото предавање!

Иначе, госпођа Зорица Ковачев је покретач идеје да се ова предавања штампају. У припреме је уложила ванредан труд слушајући носаче звука, који су понекад били нејасни, и великим стрпљењем разабирала текст, уобличавала га у целину и достављала предавачима на ауторизацију, а у то, побринула се за лекторисање и старала око даљег штампања. Тако је она преточила у штампани текст 40 ауторизованих предавања држаних у времену од 2002. до 2012. године, у књигама тематски распоређених.

Предавања су држана углавном на следеће теме: богословско-пастирске (о посту, молитви, духовном животу, укрепљењу у вери), црквено-педагошке, историјско-културне; о светитељима: апостолу Павлу, светој Ксенији Петроградској, св. Симеону Мироточивом ... Василију Острошком, Јустину Ћелијском, Симеону Дајбабском ...

Како светост не иде без подвига, тако у ове две књиге има тема о смислу подвига у Духу Светоме и смислу подвига обожења светогорских монаха.

Незаобилазна су предавања о Светој Гори, о светој Русији, светом Косову и Метохији, као и предавања о мученицима, новим српским мученицима...

Предавачи су за ових десет година наши епископи - ремезијански Андреј, бихаћко-петровачки Атанасије, аустралијски Иринеј, монаси, монахиње (упокојена Мати Иларија чијим излагањем и почиње текст прве књиге, затим Мати Макарија из Соколице, затим архимандрити Стефана из Велике Ремете, Тихон из манастира Студенице, Рафаило из манастира Подмаине), свештенослужитељи, професори, теолози, академици, угледни културни делатељи, мирјани разних нивоа образовања, али снажни сведоци вере! Посебно су обрађене теме везане за породицу и брак, а договрено је да у свакој наредној књизи ове теме буду окосница Духовних разговора.

Уз предавања су публикована и питања и одговори.

Имамо податак да се Духовни разговори данас читају на свим континентима.

Приход од продаје ових књига намењен је болесној деци, а мањи део новца је намењен изградњи новог конака при храму Светог Трифуна на Топчидерском гробљу.

Зорица Зец

• Нове књиге
  

Поред старешине храма Всеволда Чаплина, који је надахнуто беседио и представио иконописца Ћетковића, отварањи изложбе присуствовали су и саветници амбасадора Србије у Москви Момчила Зековића и Миливоја Ђуровића. Овом приликом приказан је и документарни филм,,Видовдан" руског режисера Максима Јакубсона. На отварању изложбе одржан је и мали концерт српске народне музике. Изложба ће трајати до 11. фебруара 2014. године.

• 
  
• 
  
• 
  
• Догађаји (концерти, изложбе)
  

Истичући значај објављивања ове књиге професор Богословског факултета у Фочи Станка Стјепановић је нагласила специфичност овог сарајевског преписа у односу на остале преписе, које се огледа у његовој очуваности, као и у томе што се на његовим маргинама може прочитати и запис о историји Старе цркве у Сарајеву, гдје се овај оригинални препис данас чува.

„Овај препис датира из прве половине 14. вијека и у њему се налази тајни запис, први у свијету који је написан словенским писмом, а који је написао монах Исаија, за кога се зна да је био у делегацији кнеза Лазара која је ишла код Цариградског патријарха да испослује скидање анатеме са Српске Православне Цркве,“ рекла је Стјепановићева.

Она је истакла да овај препис карактерише и то што је прво написан на пергаменту, а потом на јагњећој кожи, што га чини изузетно очуваним, тако да се и данас може користити не само у Цркви него и у лингвистици и истраживању обичајног и породичног права, напомињући да је у Босни и Херцеговини све до 1920. године у подручју породичног права било у примјени само ово Законоправило.

Према њеним ријечима Законоправило Светог Саве је збирка канонских и државних прописа, које је Свети Сава 1219. године однио у Никеју пред Цариградског патријарха и византијског цара како би издејствовао аутокефалност за Српску Православну Цркву, уз упутство како ће се држава и Црква владати.

„Зборник је настао у 13. вијеку док се за сарајевски препис зна да је био готов већ у 14. вијеку, тачније 1362. године и преписиван је директно са књиге Дабарске епископије, од стране Будимљанског епископа Теофила“, нагласила је Стјепановићева, додајући да се сарајевски препис Законоправила чува као експонат у старој Светоархангелској цркви у Сарајеву, на Башчаршији.

О овом капиталном издању на промоцији је говорио и новинар и публициста из Фоче, Радисав Машић, који је посебно истакао да је Законоправило Светог Саве настало више од 100 година прије Душановог законика, што свједочи о вјековном постојању Срба на овим просторима.

„Ови закони уређују црквени, али и свјетовни живот средњевековне Србије и представљали су основ за доношење каснијих закона“, нагласио је Машић.

Један од приређивача овог фототипског издања, јеромонах Серафим Глигић, рекао је да овај зборник показује да је Свети Сава још давно Србе увео, не само у Европу, него у свијет и вјечност, напомињући да овај препис има 732 странице и да ће се ускоро наћи у продаји и у библиотекама.

Објављивање ове значајне књиге помогли су Канцеларија за сарадњу са Црквама и вјерским заједницама Владе Србије, Академија наука и умјетности Републике Српске, Правни факултети из Београда, Крагујевца, Бањалуке и Источног Сарајева, као и Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ из Фоче.

Рецитатори Средње школе „Иво Андрић“ из Вишеграда су, на овој промоцији, подсјетили на живот и дјело Светог Саве.

Извор: Митрополија даборбосанска