„Српски народ, у убрзаном времену 21. века, као да се заплео у клупко историјских догађаја, у замршене нити самозаборава, јурећи стрмоглаво ка дну, све даље од врхова духа на којима је некада боравио. Како поново пронаћи духовни идентитет, како се одупрети сили светске гравитације, како пронаћи почетак тог ткања живота, питања су нашег поколења.

https://www.youtube.com/watch?v=-xnKFHEmV8Q

Епископ Венијамин

Уводна реч уредника (извод)

Трећи епископ обновљене епархије Браничевске, Венијамин (Таушановић), један је од архијереја СПЦ о коме се врло мало зна, чији су живот и дело понајмање проучавани, а који, са друге стране, заслужује посебну пажњу историчара Цркве и теолога. Столовао је на трону браничевских владика у изузетно турбулентном историјском периоду, од 1934. до 1952. године, тако да се многе прекретнице точка времена јасно огледају у његовом архипастирском раду, у његовом животу, али и у животу Браничевске епархије. На писање обимне и стручне студије позвани су, пре свега, експерти историје СПЦ, тако да је основни циљ ове уводне речи и самог издавања књиге само жеља да пробуде интересовање за овог значајног српског јерарха и да понуде адекватан архивски материјал будућим истраживачима. Ова монографија излази у години када Црква Браничева прославља двадесетогодишњицу архијерејске службе свога епископа Игнатија, што смо желели да искористимо као повод да се сетимо и претходника нашег владике, оних архипастира који су њему предали живу црквену заједницу Пожаревачко-браничевске дијецезе. Управо зато смо, без обзира што се једним делом тиче архивске грађе и историјске науке, ово штиво ипак сврстали у едицију Наши епископи, јер за православне хришћане њихови епископи не припадају далекој прошлости, нити историографији, него првенствено литургијском сабрању есхатолошког карактера, на коме их светотајински оприсутњујемо.

Епископ Венијамин (др Владимир Таушановић) рођен је 23. јануара 1884. у Пироту¹. Отац му је био угледни трговац, председник пиротске општине и народни посланик у више мандата, радикал и учесник Тимочке буне, Војин Ћирковић, а мајка Анастасија (Наста) сестра познатог банкара, политичара и министра, Косте Таушановића. На Велику суботу 8. априла 1884, два и по месеца по рођењу, умире му мати, која је тада имала тек 24 године. Ујак Коста га је усинио, због чега Владимир преузима и носи само презиме Таушановић до краја живота. Крштење је обављено у Београду, а кумовао је лично Никола Пашић².

Епископ Венијамин је био веома образован човек, полиглота и уметник обдарен савршеним слухом. Основну школу и шесторазредну гимназију завршио је у Београду, духовну семинарију у Кишињеву (1902–1907), православни богословски факултет у Атини, где је и докторирао 1912. године, на тему „Апостол Павле у Атини“. Замонашио га је 11. маја 1913. године архимандрит Рувим у манастиру Раковици, а привели су га епископ нишки Доситеј и јеромонах Николај (Велимировић).

Епископ нишки Доситеј га је рукоположио у чин ђакона 14. маја 1913. у београдској Саборној цркви, а митрополит Србије, Димитрије у чин презвитера у истој цркви 21. маја исте године. Из тог периода бележимо податак да је у цркви у Скадру, уочи Светог Василија Великог, 31. децембра 1915/1. јануара 1916. године, о. Венијамин (Таушановић) постригао младог богослова Благоја Поповића, будућег светог аву Јустина, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим епископом далматинским Иринејем. Синђелством и протосинђелством одликовао га је епископ велешко-дебарски Варнава 1919, а архимандритском чином 15. децембра 1920. епископ рашко-призренски Михаило (Шиљак). До избора за епископа био је болничар у болницама Кола српских сестара у Београду и Љешу, суплент богословије у Београду (од 15.12.1913), гимназије у Ђевђелији (од 15.3.1914), српске гимназије на Крфу и Велесу. После положеног професорског испита службовао је у Ђевђелији и Охриду, где га је 6. децембра 1925. затекао и избор за епископа новоосноване Епархије бихаћке³. Бележимо и податак да је у Св. Науму, 14/27. марта 1926, архимандрит Венијамин замонашио Николу Круља, нареченог епископа зворничко-тузланског Нектарија.

Хиротонисао га је за епископа у београдској Саборној цркви 23. маја 1926. патријарх Димитрије, митрополит бањалучки Василије и епископ рашко-призренски Михаило. За епископа злетовско-струмичког премештен је у новембру 1929, а за епископа браничевског је изабран јуна 1934. Штип напушта 4. октобра 1934, а у Пожаревац пристиже сутрадан, 5. октобра 1934. у вечерњим часовима („у четири поподне“)⁴. Устоличен је у Пожаревцу, 7. октобра 1934. године... (наставак у књизи)

_____________________________________

¹ Основне биографске податке о владици Венијамину налазимо у делу покојног епископа шумадијског Саве (Вуковића) Српски јерарси, Београд, Подгорица, Крагујевац, 1996, 67–68, као и у Б. Лилић, Знамените личности српске науке и културе: Из историје српског народа, Београд, 2007, 26–27. Овом приликом их допуњујемо још неким чињеницама, са циљем да укажемо на мноштво врло интересантних тема из живота епископа Венијамина, које су вредне даљих истраживања.

² Са породицом Пашић, владика Венијамин је чувао најчвршће везе и после Другог светског рата и био је редовни гост Ђурђине „Пашићке“ (Николине супруге, која је умрла 2. октобра 1947. године), као и њених ћерки Даре и Паве, кад год је боравио у Београду. О њима је имао речи хвале, што се никако не би могло рећи за владичино мишљење о Пашићевом сину Радомиру.

³ У једном од записа владике стоји: „6/XII 1925 Добих у Охриду телеграм да сам изабран за Еп. Бихаћског“.

⁴ Види записе еп. Венијамина за 4.10.1946. и 5.10.1946, објављене у овој књизи.

Протођакон Златко Матић

Детаљније на сајту »

У првој епизоди било је речи о првом делу разговора са настојатељицом манастира Грабовац код Обреновца, мати Ирином Ђорђић. Она спада у теолошки најобразованије монахиње, студирала је математику на београдском Природно математичком факултету, дипломирала је и магистрирала на Теолошком факултету у Атини, и то као студент са највећом просечном оценом.

Нови серијал емисија „Духовници“, емитује се сваке суботе од 20 часова, а репризе су недељом од 13.05 и понедељком од 18:06.

Извор: http://radiosvetigora.wordpress.com/2014/12/06/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BB-%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8/

Извор: Епархија далматинска

• Култура
  

др Зоран Крстић

Предговор

Широм хришћанског света 2013. година је била посвећена прослави 17 векова од Миланског едикта. Писало се и говорило о разлозима, значају и последицама за историју Европе, па и шире, толико важног „Константиновог обрта“. „Тада је почео да се обликује један нови свет, свет који је све више почињао да личи на свет у којем данас живимо“ (Р. Радић). Тај свет чији су се обриси помаљали давне 314. године је још увек наш свет. То је почетак наше културе (у социолошком смислу) у којој од онда, па до дана данашњег, живимо и која нам омогућује да формирамо специфично, наше разумевање сопствене личности, а затим и разумевање другога, разумевање живота, Бога, Његове творевине као и друштва и историје. Један од основних стубова тог нашег света, али не и једини, је јудео-хришћанско предање. Међутим, тај исти наш свет је током 17 векова доживео толико много трансформација, разноврсних, па чак и суштинских промена да се многи с правом питају да ли уопште можемо да говоримо о једној култури или је, напротив, свака потоња епоха настајала као негација претходне. Ово се питање нарочито оштро поставља у односима између традиционалног, предмодерног друштва и модерности, односно постмодерности како се карактерише савремени историјски тренутак. У неким другим хуманистичким наукама било би парадоксално и само помињање предмодерног друштва, сем као историјске чињенице, али за теологију и пре свега, практично богословље, то није случај. У свести многих чланова Цркве предмодерно друштво се са својом хијерархијом вредности и својим менталитетом сматра идеалним друштвом. Такво схватање није случајно. То друштво је дуго и до скоро трајало на нашим просторима, а поједине остатке још и данас срећемо. У њему је Црква било идеално позиционирана, у самом центру, и била је основни космотеоријски стуб тог времена. Кроз хришћанску призму је посматран и тумачен како друштвени тако и лични живот појединаца.

Западна модерност је од 16. века па надаље сва питања везана за хришћанство и Цркву поставила на други начин и на штету, како се сматрало, Римокатоличке цркве. Иако изворно западни феномен, модерност није остала у географским оквирима западне Европе већ се непрестано ширила како на исток Европе, такo и глобално, на цео свет. Као таква, она се не може третирати као нешто туђе и страно већ, напротив, као тековина али и проблем свих нас, човечанства уопште. Овакво стање ствари нам без икакве сумње сведочи о њеној моћи. Прагматични менталитет који је она устоличила, заснован на природним наукама и технологији је толико олакшао људски живот, продужио га и подигао му квалитет да су све антрополошке жртве, које је та епоха остављала широм света, биле занемариване, па чак и прихватљиве зарад циљева и снова која је она обећавала да ће испунити. Класична метафизика, а са њом и религија, је падала и остајала бескорисна пред ефикасношћу прагматичног менталитета модерног човека. Међутим, и ти велики снови, „велике приче“ модерности су се током 20. века исцрпеле, или у разочарању и економској пропасти (попут комунизма) или у крви (попут Аушвица), отварајући простор за „мале приче“ савременог постмодерног човека. И даље је та култура економско научно-технолошка али се Бог ипак вратио или се враћа у јавни живот, напуштајући сферу искључиве приватности где га је модерност сатерала.

Све ове друштвене мене и трансформације не остављају нетакнуте верујуће људе и саму Цркву. Оне су као бура на мору, када треба бити максимално опрезан и концентрисан, разумети како се бура креће и на основу тога усмерити брод Цркве. Верујући људи се, по мом мишљењу, пречесто у тим историјским и културолошким „бурама“ не сналазе. Једни демонизују савремено друштво и желе из свег срца да га униште, сравне са земљом, надајући се да ће се на том пустом пољу и из рушевина поново помолити старо, идеално, предмодерно друштво. Овакав став је идеолошка подлога верског фундаментализма у свим религијама. Други, рекао бих реалнији, схватају снагу савременог друштва, одустају од борбе и имају жељу да из таквог друштва изађу и створе свој паралелни свет у коме би владале друге вредности. Што се хришћанске Цркве тиче такво схватање би значило спуштање Цркве на ниво секте, имајући у виду једно од социолошких начела разликовања цркве и секте, при чему се припадници ове друге склањају из света док, напротив, чланови цркве желе тај исти свет да преобразе.

Тако долазимо до циља ове књиге. Он се најпре састоји у томе да верујуће људе, а међу њима и студенте Теолошког факултета, подсетим на чињеницу друштвених промена, на њихову легитимност као и на факт да оне најчешће не настају из идеолошких разлога већ из, и због конкретних животних проблема. Ти животни проблеми који изазивају друштвене промене су такође људски проблеми који имају и своју теолошку димензију и своје теолошко тумачење. То што је предмодерна епоха претежно теоцентрична и колективистичка, а модерност и постмодерност претежно антрополошка и индивидуалистичка не умањује теолошку тежину проблема, већ само намеће различите теолошке акценте и приоритете. Црква нема специфично „своје“ друштвено и политичко уређење. Њени су критеријуми, критеријуми Царства Небеског и на основу њих Она процењује друштвене промене и процесе. У том смислу је свака историјска и културолошка епоха Њена, а, такође, и ниједна, јер Она чека Будући Век. Међутим, у пракси је то много лакше рећи него остварити. Менталитети су увек врло јаки и споро се мењају, тако да се поједини историјски друштвени односи и вредности тумаче и поистовећују са јеванђелским, па самим тим постају вечни и непроменљиви. Ту спада, рецимо, разумевање брака и брачних односа, васпитање деце, односи према ауторитетима, питање личне слободе и генерално људских права и сличне тековине модерног друштва. Врло често се од стране верујућих оне не критикују на основу јеванђелских вредности, већ на основу историјског менталитета једне претходне, такође, историјске епохе. Та проблематика различитих „културолошких часовника“ између Цркве и света и њихово усклађивање, а све у оквирима наше константиновске и још увек хришћанске културе, је поље мога рада и истраживања и основна тема књиге коју читалац држи у рукама.

Захваљујем се преосвештеним епископима, шумадијском Јовану и браничевском Игнатију на благословима као и Издавачкој установи епархије шумадијске Каленић и Одбору за просвету и културу Епархије браничевске, који су саиздавачи ове књиге и свима који су ми саветима и сугестијама помогли у писању. Посебну захвалност дугујем богословима Богословије Свети Јован Златоусти свих досадашњих генерација као и студентима Богословског факултета у Београду. Дијалог са њима и пружање помоћи и подршке у њиховом духовном сазревању, колико су то моје снаге допуштале, је увек била инспирација и један од главних циљева мога рада.

Аутор

http://izdavastvo.sabornost.org/zoran-krstic-crkva-u-drustvu

Интонирањем химне „Боже правде“, у извођењу здружених хорова – учесника Натпевавања и неготинских хорова Цркве „Свете Тројице“ и МШ „Стеван Мокрањац“, у Неготину је данас свечано отворен 49. фестивал „Мокрањчеви дани“, који у част највећем српском композитору Стевану Стојановићу организује Дом културе „Стеван Мокрањац“ под покровитељством Министарства културе Републике Србије и Општине Неготин.

Након полагања венаца и цвећа на спомен бисту славном композитору и подизања фестивалске заставе, поздравне речи у име домаћина, учесницима, гостима и фестивалској публици упутио је Јован Миловановић, председник општине Неготин.

„У славу нашег, и у светским размерама признатог и поштованог композитора, у граду Стевана Стојановића Мокрањца чија се дела непролазне музичке вредности изводе и сто година после његове смрти, сваког септембра окупљају се поштоваоци његовог аутентичног музичког стваралаштва. Да је траг који је у музичкој култури српског народа оставио неизбрисив и вечан, потврђују домаћи и инострани хорови и инструменталисти, који Мокрањчева дела изводе у концертним дворанама широм света. Неготин, сврстан у групу драгоцених и малобројних градова који се могу похвалити празником музике какав је Мокрањчев фестивал, са неизмерним поштовањем и поносом и данас на свечаном отварању манифестације шаље поруку: Наша је дужност да указујемо на трајне вредности Мокрањчевог дела и његов допринос музичкој култури. И данас 100 година после његовог одласка,он живи кроз своју музику“

Част да се обрати беседом на 49. Мокрањчевим данима, припала је диригенткињи Даринки Матић Маровић.

„У својој вишедеценијској каријери имала сам безброј прилика да изводим Мокрањчева дјела: са нашим и иностраним хоровима, са великим и малим ансамблима различитог састава, у школским дворанама и сеоским црквама али и у саборним храмовима и катедралама и највећим концертним дворанама широм Европе, Азије и Сјеверне и Јужне Америке.

Узвишеност Литургије и Опела или прекрасне мелодије и прелијепи стихови узети са најчистијег, народног врела, одабрани руком мајстора, оплемењени ријетким стваралачким даром и преточени у јединствене Руковети, увијек су представљале омиљени дио наших концертних програма и прихватани са једнаким одушевљењем у његовом родном Мокрању, на Коларцу у Београду или у Карнеги холу у Њујорку или Музикферајну у Бечу.

Мокрањчева хорска музика је најпознатији опус у региону у којем се говори истим или сличним језицима, и који веома добро разумије тананости лирике или снагу епског, својственог овом поднебљу.

Сличност или блискост фолклора, љествица, мелодија и ритмова који га карактеришу, припадају заједничкој баштини народа који овдје живе и Мокрањац је на читав регион гледао као на свој духовни и музички простор. Отуда звуци Србије, Македоније, Црне Горе, Босне и Далмације, сливени у ненадмашне Руковети, и његова, а истовремено, музика свих нас.

Он је умио да препозна, одабере и уобличи музичку и духовну суштину бића са ових простора; због тога сам увијек мање стрепила прије извођења Мокрањчевих дјела код нас него у иностранству. Међутим, свака стрепња када је у питању његова музика, увијек се показала излишном. За његову музику, као и сваку истинску умјетност, заиста није било граница.“

Овогодишњи Фестивал, који се одржава у години обележавања 100 година од Мокрањчеве смрти, отворио је мр Милан Радосављевић, директор Фестивала и Дома културе „Стеван Мокрањац“.

„За скоро пет деценија постојања „Мокрањчеви дани“ израсли су у фестивал који се на културној мапи Србије није позиционирао само као најстарији, већ и као једно од најзначајнијих културних упоришта, на чијим су традицијама стасавале генерације музичких посленика, које су својим деловањем оставиле значајан траг на мапи његовог трајања. Извирући на Мокрањчевим стопама, као и на траговима које су за собом оставили ученици славног великана, вођен узорима и упориштима у традицији, фестивал је растао и израстао, профилишући се у смеру представљања врхунских уметничких вредности које су постале смерница сваког новог размишљања о његовој будућности и програмској концепцији.“

Директор Дома културе „Стеван Мокрањац“, мр Милан Радосављевић, уручио је и Плакету фестивала „Мокрањчеви дани“ беседнику Даринки Матић Маровић.

Већ по традицији свечано отварање завршено је извођењем Химне Неготина – Шестом Руковети Стевана Мокрањца коју су заједнички извели учесници Натпевавања, хор Цркве „Свете Тројице“ и хор МШ „Стеван Мокрањац“ из Неготина, уз солисту Драгана Данесковића са диригентом Светланом Кравченко.

Наиме, идући у сретање значајном јубилеју, 800 година постојања манастира Милешеве, Епархија милешевска је од 31. августа до 7. септембра у древној Милешеви организовала књижевно саборовање, на којем се сабрало преко 50 песника, књижевника и новинара који су писали у част ове светиње и њеног осмовековног постојања.

Тих дана у Милешеви су између осталих били: проф. др академик Јован Стриковић, Никола Мирков - директор РТС, Радомир Андрић - председник Удружења књижевника Србије, Милан Михаиловић - председник Књижевног друштва Косова и Метохије, Селимир Радуловић - управник Библиотеке Матице Српске у Новом Саду, Душко М. Петровић - уредник часописа Отаџбина, Горан Вучковић - уредник часописа Буктиња, Петар Жебељан, Живко Николић, Добрица Ерић, Тоде Николетић, Властимир Станисављевић-Шаркаменац, Ђорђо Сладоје, Иванка Радмановић, Александра Михаиловић, Благоје Баковић, Милан Босиљчић, Невена Витошевић, редитељи Цисана Мурусидзе и Божидар Калезић, и многи други.

Госте је у предвечерје 31. августа пред манастирском капијом дочекао предстојатељ Епархије милешевске, Његово Преосвештенство Епископ г. Филарет са својим сарадницима.

Под неуморним крилима Белог Анђела, у лепоти фресака Светог Саве и Богородице Милешевске, писци су налазили надахнуће за своје стихове и размишљања о манастиру који ће за коју годину прославити значајан јубилеј.

Епископ Филарет се као велики домаћин постарао да се гости угодно осећају, да сваки дан њиховог боравка у Милешеви протекне у лепом расположењу. Свако вече у манастирској порти за госте је био уприличен културно-уметнички програм у коме су учествовали хорови, етно групе, здравичари, гуслари, ученици веронауке из Епархије милешевске. Такође, у програму су учествовали и гости који су говорили о Милешеви, Светом Сави и Белом Анђелу. У суботу увече наступила је група Ђурђеви ступови.

Учесници овог несвакидашњег сабора из Милешеве су понели много лепих утисака, задивљени гостопримством домаћина и љубављу којом су били окружени у ових седам дана. Договорено је да учесници до 1. новембра доставе своје радове Епархији и исти ће у наредном периоду бити објављени у Зборнику.

Подсећамо да се Епархија милешевска увелико спрема за прославу јубилеја – 800 година манастира Милешеве. Свој јубилеј Милешева прославља под слоганом Свака година по један век. Замишљено је да се свака година, почев од претпрошле године па до великог јубилеја обележи разним садржајима: научним, ликовним, књижевним, позоришним, музичким... Почетком септембра 2012. године у Ризници манастира Милешеве одржан је велики међународни научни симпосион у коме су учествовали научни радници из Русије, Грчке, Италије, Бугарске, Румуније, Црне Горе, Хрватске и Србије. На том симпосиону је презентовано 46 научних радова и исти су објављени у Зборнику. Прошле, 2013. године у Милешеви је организована ликовна колонија, у којој су учешће узели наши познати академски сликари, вајари и фотографи. Радови са те колоније били су изложени у марту ове године у галерији РТС-а у Београду. Наредне године свој допринос у прослави јубилеја даће наши познати црквени хорови. Такође је планирано да се у част милешевског јубилеја сними документарни филм о Милешеви који ће снимити наш прослављени редитељ Божидар Калезић, док ће сценску поставку о 800 година постојања задужбине краља Владислава приредити редитељка Цисана Мурусидзе.

Такође, поводом јубилеја, Епархија планира да обнови цркву Светих четрдесет мученика у Трнову, у којој је првобитно био сахрањен Свети Сава. Већ крајем овог месеца биће организовано поклоничко путовање у Трново, како би се Епископ са својим сарадницима упознао са тренутним стањем у којем се ова црква налази и приступило обнови исте.

Надамо се и верујемо да ће Милешева још дуго бити значајан духовни центар српског народа, и да ће се наши потомци у бољем и срећнијем времену окупити око ове светиње за њену хиљадугодишњицу по речима песника Добрице Ерића који овако поје Милешеви:

• Епархијске вести
  
• Култура
  

Сведеном сценографијом коју је осмислио вајар Ристо Радмиловић, и једноставним али ефектним костимом Катарине Ковчич и Снеже Никочевић, појачано ефектном музиком у избору Филипа Рашовића, Бурзановић је успио да отјелотвори стихове „Горског вијенца“ и „Луче микрокозме“ у једну не само епску или драмску цјелину, већ слободно се може рећи и дубоко метафизичку. Притом, не губећи ништа ни од емоције, која је, слободоно се може рећи, струјала од публике ка глумцу и обрнуто. У томе му је помогла и млада Даница Никић, етно пјевачица. Додајмо, сценски покрет осмислила је Тамара Вујошевић-Мандић.

Премијера је одржана у крипти храма поводом обиљежавања 100 година од избијања Првог свјетског рата и видовданског сарајевског атентата. Умјесто да плате улазницу, глумац је публици пружио прилику да дају добровољни прилог за завршетак радова на подгоричком Саборном храму.

Фасцинација Његошем примјетна је у Бурзановићевој дугогодишњој каријери.

- Када сам 1976. године дипломирао у Сарајеву моји професори су ми дословно рекли – „Гојко ти треба да идеш у Црну Гору и да говориш Његоша“. Иако већ неколико деценија радим у позоришту није ми се дало да радим Његоша, него неке друге ствари. Но, задње деценије интензивно се бавим оним што су ми рекли моји професори. Јер, био сам најбољи студент на Балкану када је у питању реторика, и говор на отвореном простору. Зато сам и одлучио да се посветим Његошу. Планирам и да „Лучу микрокозму“ на свој начин припремим, јер то је спјев који ће сигурно вјечно живјети – каже видно задовољан премијером Бурзановић.

Како каже, Његошу и Светом Петру Цетињском посветио се у посљедње вријеме јер сматра да је као умјетник довољно зрео да их изнесе на прави начин, али и зато што ужива у креацији која настаје извођењем њихових мисли. На тај начин жели и њиховом дјелу, њиховој опоруци, дати достојанство које јој припада, а које се ставља све чешће у запећак.

- „Луча микрокозума“ није ништа друго до Свето писмо. Овај спјев је још неиспитан до краја, и ту се крије огромна тајна. Ми још не можемо сасвим сагледати Његошеву пуну величину. Ми знамо, свјесни смо неких 20, 30 одсто, а остало нам је непознаница, још нисмо открили. „Луча“ је директан контакт с Богом. Играјући и радећи и овај пројекат, ја осјећам небеса, неке комуникације, нешто позитивно, на крају, осјећам Његоша. Зато, могу да кажем не само да је жив, већ ће живјети као и сви други светитељи. Радити Његоша значи бити непрестано са Богом – каже Бурзановић. Глумац открива и како се припремао, како је настао овај пројекат.

- Ово није настало на класичан начин, као у позоришту.Ово сам урадио из љубави. Свако јутро, и свако вече, говорим ове стихове. То је мој тренинг, али, то је и моја духовност, храна за моју душу. А ову храну, поклањам и другима, јер сам народни човјек и народни глумац – каже Бурзановић.

Након Подгорице, Бурзановић планира да са овом монодрамом гостује на фестивалима монодрама и малих сцена, као што су фестивали у Хамбургу, Љубљани, Земун, Сарајево, Македонији…

Даница и њен глас

Млада Даница Никић истиче да јој је част и задовољство што је радила са Бурзановићем.

- До сарадње је дошло спонтано. Бурзановић ме је чуо како пјевам и позвао ме да учествујем у пројекту. Глумачког искуства имам, аматерски сам се бавила глумом у Београду. Међутим, сада у Бару нема глумачке секције, па се бавим пјевањем. Но, Гојко ме замолио и на моје задовољство ја сам пристала. Било је напорно истовремено пјевати и кретати се, али битно је да се правилно дише, и ако то савладате лако ћете све одрадити – додаје Никићева.

Џомић: Зашто се не оглашавају

Уводник у вече посвећено 100. годишњици видовданског атентата у Сарајеву, који је био повод за аустроугарску објаву рата Србији, дао је протојереј – ставрофор др Велибор Џомић. Он је честитао Бурзановићу на изворном читању Његоша, које се коси са такозваникм „новим“ читањима. Тачније, које се противи искривљавању Његошеве мисли која покушава да га окарактерише као геноцидног. Др Џомић је и запитао зашто се у Црној Гори, за разлику од других, ни почетку Првог свјетског рата не поклања задовољавајућа пажња, иако је била ученица тог догашаја који је вододјелница савременог свијета.

- Жалосно је и поражавајуће да са званично надлежних адреса научних и културних институција, које су о трошку свих грађана дужне да обиљежавају велике датуме, остале су нијеме и бојим се да су их претекли вријеме и догађаји који нијесу били изненадни – рекао је др Џомић. У прилог прекиду шутње о тим догашајима у Црној Гори он је прочитао неколико оригиналних званичних докумената Краљевине Црне Горе из 1914. године, додајући да сматра да је узрок ћутања и прећуткивања тих догађаја управо у патриотском садржају докумената.

Вече је водио свештеник Предраг Шћепановић.

Живана Јањушевић

Извор: Дан

• Култура
  

|

Western American Diocese of the Serbian Orthodox Church in North and South America 1621 West Garvey Avenue, Alhambra, CA 91803, office 626-289-9061, fax 626-284-1484 secretary.westsrbdio@gmail.com, westsrbdio.org

• Нове књиге
  

- Споменик је донација Руске Федерације и подиже се под покровитељством председника Републике Србије Томислава Николића. Скупштина града ће уредити тај парк заједно са неким руским компанијама, тако да ће тај део бити уређен на посебан начин – најавио је секретар Привременог органа Града Београда Горан Весић. – Николај Романов је задужио Србију и Београд. Руски цар је, када је српска војска избегла у Албанију после офанзиве аустријске и немачке војске, послао писмо савезничким силама, Француској и Енглеској, у коме наводи да ће Русија, уколико се не пошаљу савезнички бродови по српску војску, иступити из рата. На тај начин он је дао велики допринос спасавању српске војске.

РУСКЕ АРХИТЕКТЕ ГРАДИЛЕ У БЕОГРАДУ

ПОСЛЕ револуције у Совјетском Савезу, Београд је био град који је примио највише руских избеглица, после Париза. - Богатији су ишли у Париз, а средња класа је долазила у Београд. Много лепих зграда које данас имамо радиле су руске архитекте. Наша обавеза је да се одужимо човеку који је нешто конкретно учинио за наш народ – рекао је Весић.

Извор

Свесни смо да су могућности државе да побољша стање економије или неких других виталних области - ограничене, али смо такође убеђени да институције морају учинити све што је у њиховој моћи, а не укључује велика материјална средстава, да у борбу против негативних трендова крене сада и одмах.

У последњих 25 година приметан је пораст свих замисливих негативних фактора који утичу на живот сваке жене, од детињства, преко периода сазревања и касније у животу. Никада није било више говора о родној равнопраности, више разних удружења која се том темом баве, па смо чак сведоци и успостављања институције "поверенице за родну равноправност". Поред свега тога никад мање истинске равноправности, уважавања и позитивних изгледа за жене није било.

Агресивна вулгаризација медија намеће женама још од узраста девојчице негативне узоре и обрасце понашања који је деградирају и претварају у објекат. Такви трендови доводе до све већег броја нежељених трудноћа, експанзије полно преносивих болести, алкохолизма и наркоманије међу женама. У порасту је и насиље у породици, као и број развода бракова - што доводи до пуних "сигурних кућа" и самохраних мајки на казанима народних кухиња.

Два министарства којима се обраћамо имају обавезу да, у својој области одговорности, учине све што могу да се ови негативни трендови преокрену. Истинска еманципација и оснажење жена у Србији и њихова "родна равноправност" са мушкарцима неће започети са већим бројем жена на изборним листама странака, већ оног тренутка када што већи број жена схвати да се вреди образовати, да њихов живот и рад имају једнаку вредност и да су позване да се боре за остварење свих својих потенцијала било као научнице, уметнице, раднице или пак као домаћице - а за шта год да се определе морају добити подстрек и заштиту своје земље.

Ради остваривања овог циља доле потписани захтевају од Министарства просвете, науке и технолошког развија Републике Србије да се:

1.) У програм основних и средњих школа, систематски, уведу дела и заслуге жена које су утицале на ток српске историје и развој културе и науке. Овим процесом треба да руководи тим угледних стручњака који би циљано допунио постојеће програме како би се ученици упознали са женама које су се оствариле кроз читаву српску историју. У том циљу предлажемо и додатне мере:

А) За сваку епоху коју деца уче на часовима историје, српске књижевности и језика, ликовне уметности и других области духа, траба наћи одговарајући простор за делатност жена које су допринеле тој области у датом периоду изучавања.

Б) Потребно је увести одређени број часова годишње који би, у оквиру одговарајућих наставних предмета, били посвећени завичајном стваралаштву и успесима жена у локалној средини - а задатак просветних радника би био да те лекције уклопе у шири контекст утицаја тих личности на нивоу целе Србије.

В) У програмима би требало посебно нагласити хуманитарну активност и друштвену одговорност многих женских организација какве су "Коло српских сестара" "Дом коре хлеба" и других ради давања подстицаја девојчицама и девојакама да се баве друштвеним активизмом.

Од Министарства културе и информисања Републике Србије захтевамо:

1.) Формирање регистра или својеврсног биографског речника значајних жена Србије у којем би се нашла заиста сва релевантна имена широм Србије и њеног Расејања од којих су свакако неизоставне - Јелена Анжујска, књегиња Милица, Јефимија, Јелена Балшић, слепа Јеца, слепа Живана, Олга Ковачевић, Милица Стојадиновић Српкиња, Марија Трандафил, Савка Суботић, Ана Цимер, Мина Караџић, Катарина Ивановић, Милица Томић, Милица Јанковић, Јелена Димитријевић, Јованка Стојковић, Надежда Петровић, Јелисавета Начић, Милева Ајнштајн, Јулка Хлапец Ђорђевић, Милунка Савић...

Ова публикација била би примарно штиво из којег би се сви ученици, студенти и остали грађани могли едуковати о значајним заслугама жена за напредак и развој Србије кроз векове, што ће позитивно утицати на самопоштовање, образовни успех и радну етику будућих генерација жена у нашој земљи.

2.) Организовање посебних манифестација, штампање публикација и организвање изложби о заслужним женама широм Србије - са нагласком на мање познатим личностима и оним које до сада нису биле адекватно афирмисане. Овај пројекат остварив је преко мреже музеја, галерија и других институција под окриљем Министарства.

3.) Афирмацију женског стваралаштва у националним медијима кроз продукцију образовног и документарног програма, интернет презентације, телефонске апликације и друге модерне технологије. Посебно је важна улога Јавног сервиса РТС који мора бити подстакнут да произведе квалитетан документарни садржај на тему познатих и мање познатих великих жена Србије.

4.) Санкционисање медијских садржаја који вређају достојанство жена. Оштрија контрола рекламних порука и тзв. ријалити телевизијских програма ради филтрације и отклањања неприкладних садржаја који понижавају жене и своде их на објекте.

http://www.change.org/petitions/%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%83%D0%BA%D0%B5-%D0%B8-%D1%82%D0%B5%D1%85%D0%BD%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B5-%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%85-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5?share_id=mQokerydGe&utm_campaign=share_button_action_box&utm_medium=facebook&utm_source=share_petition

Висока школа - Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију већ десету годину заредом обележава 17. март 2004. године – погром преосталих Срба на Косову и Метохији после бомбардовања 1999. године – изложбом икона и фресака – копија из манастира и цркава са подручја јужне српске покрајине.

Овог 17. марта се навршило једанаест година од великог албанског насиља над косовским Србима. Академија је само годину дана касније обележила овај догађај уз мото изложбе Да се не заборави, првенствено због угашених људских живота, али и великог броја светиња које су за два дана уништене (17/18. март 2004). Посебно мислимо на девастацију призренске Цркве Богородица Љевишка и живописа у њој. Прву изложбу копија фресака и икона са Косова и Метохије отворио је у Галерији фресака Народног музеја у Београду блаженопочивши Патријарх српски Павле 2005. године.

Изложба са допуњеном поставвком, а на исту тему, је представљена и јавности у Минхену, Бостону, Њујорку, Нишу, Краљеву, Сарајеву, итд.

Уметничка изражајност представљених копија икона и фресака и њихова духовна лепота у потпуности одговарају оригиналима. Својим талентом и техничким усавршавањем студенти су успели да оживе ликове бројних светаца из косовско-метохијских манастира и подсете све на непролазно и неизмерно богатство српског духовног блага на Косову и Метохији.

Изложба траје од 17. до 24. марта 2014. године.

Из каталога:

Наше десето сабрање на Врачару око Косова и Метохије, због наслеђа – културног и уметничког – са Косова и Метохије, сећања ради молитвенога на Косову и Метохији, надахњује Христос, Бог Живи и Бог живих, у коме је залог наше славне прошлости и нада наше неизвесне будућности. Стога је наше креативно памћење као „иконописачка анамнеза“ ка горе окренуто, ка лицу Божијем. На десетине радова, копија и интерпретација Христовог лика, рађених на основу духовне и уметничке ризнице косовско-метохијских светиња изложено је 17. марта 2014. године, на десетогодишњицу погрома над косовским Србимаи пламена у Љевишкој у коме је нестајала фреско-икона Богородице Милостиве са Христом- Крмитељем. Хранитељ призренски постао је свесрпски чувар креативног памћења и макар у ове косовско-метохијске, светосавско-врачарске и великопосне дане – обновитељ христоденричности и боготражитељства. Изложба се, са сличним поставкама, сваке године догађа сама од себе: студенти Академије Српске православне цркве преносе своје узоре из библиотека на даске и платна, своје радове из атељеа у Светосавски дом на Врачару а потом и у даље крајеве од западно европских до источне обале америчког континента.

Уз све своје слабости ипак смо, за десет година одолели забораву, што је, нашојзабринутости и бојазни од престанка памћења, био основни потстицај знаменовања ове уметничке акције именом – Да се не заборави.На прво десетлеће, таква бојазан показала се неоснованом а у наредном ћемо се огледати у односу на Лазарев завет али и завет који смо сами себи поставили.

Извор: akademijaspc.edu.rs

• Догађаји (концерти, изложбе)
  

Илустрована књига Приче о животу Господа нашег Исуса Христа, посвећена малом-великом детету, најбоље је тихо пристаниште, јер јој могу да прибегну и дете и родитељ, да заједно изучавају Реч Божју и постану "семе на доброј земљи", као човек који чује Реч Божју, разуме је и њоме живи.

Тематски, књига је састављена из делова: Детињство Исуса Христа, Служба Исуса Христа, Пут Крста (страдања) Исуса Христа и Васкрсења, преко Јављања анђела женама мироносицама, она нас доводи до Вазнесења Господњег, као завршног чина из овоземаљског живота Господа Исуса Христа.

Све догађаје и радње у овој књизи, ,луксузно опремљеној и изузетно добро отштампаној на само стотинак страна, прате цртежи савршеног склада и боја са изобиљем светла. А ови цртежи библијских мотива и прича омеђени су руком уметника Серјоже Попова, из Новог Сада, који је завршио Академију примењене уметности, а затим у манастиру Ковиљу изучио уметност православног иконописања.

Дакле, на једној страни књиге је испричани догађај из Новога завета, а на другој страни је његова илустрација у виду иконе или фреске! Ово значи да је ова дечја сликовница одлична и с педагошке стране, јер сместа уводи читаоца у православни, византијски начин живописања личности, догађаја и радњи из Библије! Може послужити и као образац младима и одраслима да се увежбавају у православном живописању. При томе запажамо изразито јарке боје и колорите; можемо истаћи да су у потпуном складу са јачином библијског догађаја који прати уметничка илустрација. Иначе, илустратор-уметник, Серјожа Попов је сарадник са црквеним и хришћанским издавачима појединих земаља, као што су: "Беседа" (Србија), "Светигора" (Црна Гора), "Предања" (Румунија), "Издавачки савет Руске Православне Цркве (Русија), "Омофор" (Бугарска), Манастир Свете Јелисавете (Белорусија).

Приче о животу Господа нашег Исуса Христа упознају младог човека са библијским догађајима и јеванђељским причама, подучавају га Божјој речи и с лакоћом уводе у срж Новога завета – канонска јеванђееља. Са овом књигом и дете и родитељ провешће више времена него што се може помислити на основу обима текста, јер свака приповетка отвара увид у нови догађај. А срж свега проучавања речи Божје је она опомена самог Господа Христа: "Љубите једни друге као што вас ја љубих". А у чему се састоји наша љубав према Богу и ближњем, казује нам пример самог Господа, који је прошао тај пут од свог Рођења до страдања на Крсту, и Васкрсења, „нас ради људи и нашега спасења“.

Са руског језика ове новозаветне приче је превела Злата Коцић, а редактор превода је протођакон Радомир Ракић.

Зорица Зец

• Култура
  
• Нове књиге
  

Хор ученика Богословије „Свети Сава“ под управом проф. мр Бранка Тадића је на почетку поздравио Њихова Преосвештенства, изасланика Његове Светости Епископа ремезијанског г. Андреја и Епископа шабачког г. Лаврентија и уз молитву Господњу отворио духовно вече. У препуној дворани чувеног Коларца био је велики број свештенослужитеља, вероучитеља, теолога, верног народа, а међу њима и архимандрит Гаврило, игуман манастира Лепавина и г. Драган Новаковић помоћник директора Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Србије.

Овај, по много чему јединствени филмски подухват бави се темом до сада скоро непознатом и недовољно истраженом. Аутори, отац и син, забележили су места и материјалне доказе који и данас сведоче о три хиљаде километара дугом четворогодишњем путу Богомајке, Богомладенца и Праведног Јосифа кроз данашњи Египат, приликом бекства од мача римског цара Ирода. Приказани филм је само први део сабраног и сложеног материјала који је забележен, тако да се други делови ове јединствене документарне приче са нестрпљењем очекују.

Гласовима и музицирањем, ово духовно вече су поред хора Богословије „Свети Сава“, на најлепши начин украсили вокални дуо „Пирг“, ансамбл „Чалгија – Мојсије Петровић“ и Даница Крстић са ансамблом „Сербика“.

Као символичан израз захвалности за помоћ реализацији овог подухвата, аутори филма су уручили пригодне статуе добротворима, коју је у име патријарха Иринеја примио његов викар Епископ ремезијански Андреј, а у име др Милете Радојевића директора Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Србије, помоћник г. Драган Новаковић. Хаџи Драган и Хаџи Стефан Дамјановић су статуе уручили и Преосвећеном Епископу шабачком г. Лаврентију и архимандриту Гаврилу.

Архиепископија београдско-карловачка

• Филм