Оклевала сам да било шта питам себе. Само смо се гледале. Онда видех да сам прикачена на неку инфузију. Била сам болесна, иако нисам тако изгледала. Била сам ведра, без бора, мирисала сам на пољско цвеће и смешила сам се сама себи...

Исидора Бјелица, Сама, Лагуна 2015, 66 – 68.

Ева заправо није била заљубљена у Адама, зато се цео концепт раја и распао. Зато је посегнула за дрветом сазнања... Желела је сазнање, просветљење, смисао... А да јој је нагој срце лупало као мени, да се тресла на сваки Адамов додир, поглед, реч, не би је дрво уопште занимало. Могло је десет змија да јој препоручи дрво и његове тајне, било би јој свеједно... Да ли је Бог када је стварао прву жену и мушкарца заборавио да је за рај потребна заљубљеност, да блискост није довољна? Овако, Ева се заљубила у сазнање... Ева је желела да зна... То је проклетство палог света. Сваки наш интелектуални потицај претворио би се у измаглицу и ваздух само кад би наишао онај један прави који би изазвао буру наше биохемије... Потпуно је свеједно да ли смо доктори наука или педикирке. Патерн је исти... То проклетство нас је и кроз историју претворило у пасивног члана човечанства и морало је да прође толико хиљада година до елементарних слобода... Да, све због дрвета... А, заправо, све због недостатка заљубљености.
- Знаш - рекла сам му драматично - схватила сам да Ева уопште није била заљубљена у Адама.
Погледао ме је упитно: одакле је сад дошла та мисао...
- Зашто то мислиш?
- Па да га је волела тако страсно, јако, да је била лудо заљубљена, то дрво... сазнања, то је уопште не би ни интересовало.
- Занимљива теза, па да, рај је подразумевао вероватно један виши ниво љубави... Суптилније, узвишеније...
- Нешто што није довољно да јој не пробуди страст према сазнању...
- Хтедох да кажем као ти и ја...
- Разумеш тај парадокс... Ева и њена интелектуална страст, њена жеља за гнозом је уништила човечанство, а онда у палом свету ми жене губимо ту страст пред мушкарцем... Мушкарцем кога смо због наше хистеричне и нереалне жеље да сазнамо одвеле у пакао палог света...

Исидора Бјелица, Сама, Лагуна 2015, 88 – 89.

Предвођени диригентом Милицом Радивојевић, на последњем наступу у Руском дому приказали су цео опсег свог деловања. Могло би се рећи да је управо овај концерт представљао и својеврстан резиме досадашњег деловања хора. Музички део програма био је надограђен и рецитовањем Химне љубави Светог апостола Павла, као и одломака из књиге Молитве на језеру Светог владике Николаја Велимировића. Динамички усклађено, укусно и уз изврсну дикцију ове текстове је публици представила Драгана Ратковић. Програм концерта водила је Кристина Џоковић.

Избор програма био је добро осмишљен, са очигледном потребом да се покрије што шири опсег уметничке праксе извођења духовне музике, а да се са друге стране не изгуби нит са богослужбеном свакодневницом црквеног живота. Пре свега би требало истаћи две изузетне композиције, класике српске музике који ретко могу да се чују: Глас Господен на водах Петра Коњовића и Тебе појем Косте Манојловића. У првој од њих, хор је показао оно што је карактеристично за звук овог састава у целини. Звучни односи између деоница до крајњих граница били су усклађени. У оквиру нешто гушће фактурне слике ове композиције, сваки од гласова јасно је дошао до изражаја. Респонзоријално певање у другој композицији изведено је уз смењивање етеричног и меканог звука хорског ансамбла са солистичком деоницом коју је тумачио баритон Александар Новаковић. Плутајући и треперав хорски звук, у склопу са наглашеном мелодијском линијом у трећем духовном стиху Скажи ми Господи Марка Тајчевића којег је извео баритон Алекса Васић, довела је до остварења молитвеног карактера представљеног у широком динамичком распону. Слично би се могло рећи и за извођења неких од композиција савремених српских аутора, као што су Херувимска песма Владимира Милосављевића коју је певала сопран Јована Чуровић или Милост мира коју је извела сопран Маја Мијатовић.

Иако би програм концерта хора Аллилуиа могао да се разматра према историјском или националном параметру, намеће се поређење према типовима исказивања молитвених расположења која би могла да се поделе на два основна: медитативни и егзалтирани. Управо су бројне нијансе, остварене у оквиру ова два вида приказивања религиозности, оно што интерпретацију овог хора чини јединственом. Склад између вертикалних сазвучја и експресивне мелодијске линије, свој најбољи вид исказивања достигнут је у композицијама Величаније Стевана Мокрањца и Богородице Дјево Сергеја Рахмањинова. С друге стране, врхунац егзалтираности остварен је скандирајућим истицањем текста Тебе Бога хвалим у истоименој композицији Стевана Мокрањца. Право изненађење представљало је извођење нумера Достојно јест Петра Динева, као и Хвалите Господа Александра Архангелског. Реч је о нумерама које су због своје једноставности и благих хармонских покрета изразито прикладне за извођење током црквене службе. И најзад, део концерта био је посвећен и старијим црквеним напевима, као што су Приидите који припада традицији раног руског вишегласа, Пасхални канон - српски напев изведен уз аранжманске интервенције Милице Радивојевић и напев Аллилуиа Исаије Србина којег је извела Ана Рашковић.

Веома увежбан хор Аллилуиа на концерту се приказао као усклађен састав стабилне интонације. Велику палету изражајних средстава коју хор поседује, диригент Милица Радивојевић успела је на прави начин да каналише и артикулише.

У делу концерта названом Интермецо, наступио је ансамбл Аллилуиа којег чине Милица Радивојевић, Јелена Марић и Милица Јовичић. У питању су три, до крајњих граница усклађена и изражајна гласа која фасцинирају сведеношћу на најприроднија, и у ствари и најлепша својства људског гласа. Њихова извођења наиме, лишена су украса и ефеката који би додатно и непотребно „улепшали“ извођења композиција српских и руских аутора. Ретка особина у савременој пракси извођења духовне музике јесте остваривање склада између музичких и оних, речима необјашњивих, трансцендентних својстава која се тичу саме духовности. Инсистирати само на лепоти мелодија или сазвучја, а не дотаћи неисказиву суштину која је при том и најближа апстрактним музичким својствима, представља извођачки промашај. Хор и ансамбл Аллилуиа са диригентом Милицом Радивојевић, успели су да направе склад између оба ова својства, која заправо треба да буду јединствена и нераздвојива целина. Иако се главним мерилима успешности концерта сматрају пуна сала и овације публике, што у овом случају није изостало, сугестивно истицање различитих наличја духовности је особина коју овај концерт издваја као веома успео.

Хор и ансамбл АЛЛИЛУИА

Хор и ансамбл Аллилуиа основан 2014. године са благословом мати Веронике, игуманије средњевековног манастира Горњака (задужбине Светог кнеза Лазара), тежи истраживању првенствено православне духовне музике, негује и промовише најпре домаће али и стране ауторе док репертоар обухвата најпре композиције српских, руских, бугарских и грчких аутора од XIV do XXI века али и многе друге. Назив ансамбла Аллилуиа (Алилуја) је реч јеврејског порекла и значи „Хвалите Господа“ што представља и изворну идеју хора. Ансамбл тренутно наступа најчешће у виду женског триа, док је хор првенствено мешовитог састава. Хор и ансамбл чине певачи који изнад свега поседују посебан афинитет према оваквој врсти музике као и вишегодишње искуство на пољу концертнте и богослужбене православне музичке праксе. Оснивач и диригент је Милица Радивојевић. Иако млад, Хор и ансамбл Аллилуиа је за релативно кратко време остварио богат репетоар. Међу значајнијим наступима истичу се: шести и седми Васкршњи концерт у храму Светог Саве (Београд, 2014 и 2015), затварање Духовских свечаности на Калемегдану (Београд, 2014 И 2015), Спасовданска свечаност при Вазнесењаком храму у (Београд, 2015), Храм Светог архангела Гаврила (Београд, 2015), Храм Светог Марка у Београду - крипта (2015), Саборни храм Светог архангела Михаила (Београд, 2015), Саборни храм Светог Николе у Карловцу (Хрватска, 2015), Манастир Богородице Тројеручице у Доњем Будачком (Хрватска, 2015), Трсатска тврђава у Ријеци (Хрватска, 2015), Манастир Гомирје (Хрватска, 2015), Отварање Бољшој фестивала у Дрвенграду (Мокра Гора, 2015), Отварање музичке манифестације Јесен на Чукарици (Београд, 2015), Бањалучке хорске свечаности (Бањалука, 2015), Свечана академија Три века духовности Срба у Даљу (Даљ, Хрватска 2015), Промотивни наступ Музичког састава Ступови (Београд, 2015) и многи други. Ансамбл је добитник награде „Војислав Илић“ за аутентично извођење духовне музике приликом учешћа на двадесетпрвом фестивалу „Хорови међу фрескама“ (2015). Такође, Аллилуиа је истовремено на истоименом фестивалу добитник посебне похвале у категорији великих хорова. Хор и ансамбл Аллилуиа је такође и добитник захвалнице Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја за рад посвећен очувању српског црквеног појања и великог дела нашег највећег композитора Стевана Мокрањца (2014), као и повеље за учешће на Бањалучким хорским свечаностима (2015).

Милица Радивојевић

Милица Радивојевић завршила је студије дириговања на Факултету музичких уметности у Београду где је тренутно и студент специјалистичких студија (дириговање). Такође је завршила и мастер студије из симфонијског дириговања на Универзитету за музичке и извођачке уметности у Грацу (Аустрија). Као један од најбољих студената била је стипендиста Министарства просвете као и Фонда за младе таленте „Доситеја“. На пољу симфонијског и хорског дириговања усавршавала се са врсним стручњацима различитих култура. Остварила је наступе и сарадњу са истакнутим ансамблима у земљи и иностранству. Tоком сезоне 2013/14. ангажована је у Опери Народног позоришта у Београду као асистент диригента хора. Педагошко искуство стиче током школске 2014/15 године као наставник у Музичкој гимназији Станковић из Београда, а такође и као наставник у школи Креативно перо у Београду и Основној школи „Владимир Обрадовић Камени“ (Београд) где је тренутно ангажована. До данас је диригент хора при храму Светог архангела Гаврила у Београду, као и хора и ансамбла Аллилуиа из Београда чији је диригент и оснивач.

• Догађаји (концерти, изложбе)
  
• Музика
  

О књизи су говорили Његова светост патријарх српски господин Иринеј, директор „Православне речи“ Зоран Гутовић, управник Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду проф. др Вељко Брборић, проф. др Војислав Јелић са Филозофског факултета, затим историчар уметности Никола Кусовац, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС-а Небојша Брадић и аутор монографије.

Патријарх је, поздрављајући скуп, рекао да драгоценом књигом боље упознајемо онога који је стварао нашу културу.

- Велика личност, велики ум, пре свега велики дар. Али дар који је искоришћен на најбољи начин великим трудом. Ово што је урадио превелико је дело о чему наша култура, историја и народ има велику благодарност и захвалност. Нека му је слава, а нама остаје да његово дело не заборавимо, рекао је Иринеј.

Зоран Гутовић објаснио је присутнима да је „срећна околност што данас не треба посебно представљати нити главног хероја, нити аутора“.

- Вук је одавно својим делом постао један од стубова модерне српске културе и симбол прожимања и повезивања српске културе са Европом. Многи домаћи и страни аутори писали су о Вуку, објављена су, у више издања, његова сабрана дела, али Вук и његово дело остају и даље велика тема наше националне културе, рекао је Гутовић.

Витезовић је, захваљујући присутнима, апеловао да сав аплауз упућен њему буде посвећен Вуку Караџићу.

- Ја сам само урадио своје. Неће народ пропасти ако свако уради што је кадар. Ја се надам да још нисам урадио све што сам кадар. Ја Вука поимам и као човека и као народ. Уздам се да сам монографијом суочио и карактер Вука и карактер народа као и њихове биографије, и суочио народ са бременом своје обнове, да не бисмо потрошили залуд оно што смо стекли, нагласио је аутор књиге.

О „капиталној монографији“ на 503 стране, њеном називу, главном актеру, аутору, издавачу, лику Караџића на сликарским платнима, телевизијској серији „Вук Караџић“, у продукцији Радио Телевизије Београд за коју је сценарио написао аутор монографије, и њеном успеху говорили су остали говорници на промоцији.

Посетиоци су имали прилику да одгледају инсерт из телевизијске серије, а у програму промоције учествовали су и глумац Лепомир Ивковић и Хор „Станковић“.

Монографија садржи Вукову биографију и виђење њега као културног јунака. Њој су придодата извесна сведочења савременика, изводи из најверодостојнијих тумачења и оцена његовог дела, као и песме у којима га славе песници свих генерација и студије о Вуковом књижевном и научном учинку.

Данас се свуда у свету уништавају духовне вредности, све више људи мењају веру у Бога за новац, људско друштво престаје да буде уједињено у својим моралним принципима. Једна од главних религија, која и даље држи међународну заједницу у оквиру традиционалних људских вредности, је Православна вера. Али чак и у земљама попут Русије, Србије, Бугарске и других земаља, где је још јак положај Православне цркве, појачава се директан и индиректан негативан притисак на Православље, а да не помињемо земље западне Европе, које су предузеле званичан правац како би уништиле традиционално људско друштво. Модерно друштво има потребу за заштитом својих људских принципа и јачању духа својих појединачних грађана. У окрутним временима, губи се морална оријентација и тежи се ка свакодневном духовном примитивизму, свету и друштву у целини као и појединцу су потребни примери храбрости, упорности и вере. И управо, филм као најмоћнија и најефикаснија технологија, која има утицај на масовну свест и свест појединца може да пружи прилику да се на једном месту виде многи примери истинске вере и снаге људског духа.

Филмови нам служе, како би се ојачало јединство православног света тако што ћемо се упознати са животима светаца из различитих земаља, путем отворене дискусије о актуелним питањима о очувању морала у друштву, путем подршке духа православног човека.

Публику фестивала углавном ће чинити становници и гости из српског града Крушевца (најстарија престоница Србије) и Расинског округа централне Србије, као и ТВ гледаоци у Србији (регионални и национални).

Програм фестивала и детаље о филмовима можете пронаћи на адреси http://www.eparhijakrusevacka.com/program-prvog-medjunarodnog-festivala-pravoslavnog-filma-snazni-duhom-u-krusevcu/.

Ни­ко­ла Те­сла је ро­ђен 1856. у Сми­ља­ну (Ли­ка, Вој­на кра­ји­на) у срп­ској и пра­во­слав­ној по­ро­ди­ци. Кр­штен је у пра­во­слав­ној Цр­кви Све­тих Пе­тра и Па­вла у Сми­ља­ну. Кр­сна сла­ва по­ро­ди­це Те­сла би­ла је Све­ти Ђор­ђе. Ни­ко­лин отац, Ми­лу­тин Те­сла, био је пра­во­слав­ни све­ште­ник. Ни­ко­ли­на мај­ка, Ге­ор­ги­на Ђу­ка Те­сла (ро­ђе­на Ман­дић), би­ла је та­ко­ђе из све­ште­нич­ке по­ро­ди­це. Пра­во­слав­ни све­ште­ни­ци су би­ли њен де­да То­ма Ман­дић, њен отац Ни­ко­ла Ман­дић и ње­на бра­ћа Пе­тар Ман­дић и То­ма Ман­дић. Пе­тар Ман­дић се ка­сни­је за­мо­на­шио у ма­на­сти­ру Го­мир­је као мо­нах Ни­ко­лај, био је игу­ман тог ма­на­сти­ра, а по­том Ми­тро­по­лит звор­нич­ко-ту­злан­ски и Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски. Две ро­ђе­не се­стре срп­ског на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле би­ле су уда­те за пра­во­слав­не све­ште­ни­ке, а ње­гов се­стрић Пе­тро­ни­је Тр­бо­је­вић био је игу­ман ма­на­сти­ра Ши­ша­то­вац.

Ни­ко­ла Те­сла је био срп­ски ро­до­љуб. По­знат је до­га­ђај ка­да је 1. ју­на 1892. из Бу­дим­пе­ште во­зом сти­гао у Бе­о­град. На бе­о­град­ској же­ле­знич­кој ста­ни­ци до­че­ка­ло га је не­ко­ли­ко хи­ља­да љу­ди. На­ро­ду ко­ји га је оду­ше­вље­но по­здра­вио Те­сла се обра­тио ре­чи­ма: „У ме­ни има не­што што мо­же би­ти и об­ма­на, као што че­шће би­ва код мла­дих оду­ше­вље­них љу­ди, али ако бу­дем сре­тан да оства­рим бар не­ке од мо­јих иде­а­ла, то ће би­ти до­бро­чин­ство за ци­је­ло чо­вје­чан­ство. Ако се те мо­је на­де ис­пу­не, нај­сла­ђа ми­сао би­ће ми да је то дје­ло јед­ног Ср­би­на. Жи­вје­ло Срп­ство!“ Те­сла је сту­ден­ти­ма Ве­ли­ке шко­ле у Бе­о­гра­ду су­тра­дан по­ру­чио: „Ја сам као што ви­ди­те и чу­је­те остао Ср­бин и пре­ко мо­ра, гдје се ис­пи­ти­ва­њи­ма ба­вим. То исто тре­ба да бу­де­те и ви и да сво­јим зна­њем и ра­дом по­ди­же­те сла­ву Срп­ства у сви­је­ту.“

Те­сла је во­лео Ње­го­шев Гор­ски ви­је­нац, срп­ску по­е­зи­ју: пе­сме Ђу­ре Јак­ши­ћа, Во­ји­сла­ва Или­ћа, Јо­ва­на Јо­ва­но­ви­ћа Зма­ја и дру­гих срп­ских пе­сни­ка. Пи­сао је о Ко­сов­ском бо­ју. Нов­ча­но је по­ма­гао срп­ске до­бро­вољ­це из Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва ко­ји су хи­та­ли на бој­на по­ља где су Кра­ље­ви­на Ср­би­ја и Кра­ље­ви­на Цр­на Го­ра у бал­кан­ским ра­то­ви­ма (1912–1913) и Пр­вом свет­ском ра­ту (1914–1918) во­ди­ле бор­бу за осло­бо­ђе­ње и ује­ди­ње­ње срп­ског на­ро­да. Те­сла је ове мла­ди­ће, ко­ји су кре­ну­ли на дуг пут пре­ко оке­а­на, пра­тио из њу­јор­шке лу­ке.

Ин­те­ре­сант­ну сли­ку о Ни­ко­ли Те­сли то­ком Пр­вог свет­ског ра­та дао је цр­но­гор­ски гу­слар Пе­тар Пе­ру­но­вић Пе­рун. Овај срп­ски ро­до­љуб из Цр­не Го­ре сти­гао је у Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве са за­дат­ком да кроз гу­слар­ске стру­не и еп­ску по­е­зи­ју мо­би­ли­ше што ви­ше аме­рич­ких Ср­ба за рат про­тив ау­стро­у­гар­ског оку­па­то­ра. Пе­ру­но­вић је о пр­вом су­сре­ту с Ни­ко­лом Те­слом 1916. оста­вио дир­љи­во све­до­чан­ство. Те­сла му је ка­зао: „Ме­ни је дра­го што вас ви­дим. За вас сам чуо ве­о­ма по­хвал­но. Ви сте вој­ник и гу­слар. Ја во­лим гу­сле и на­род­ну пје­сму. Имам ћи­ри­ли­цом штам­па­не све на­род­не Ву­ко­ве пје­сме и че­сто про­чи­там по ко­ју, ко­ли­ко да се освје­жим на­род­ним ду­хом и не за­бо­ра­вим срп­ски је­зик. Гу­сле су ми оста­ле у дра­гој успо­ме­ни још док сам био ди­је­те у Ли­ци.“ Пе­ру­но­вић је за­тим за­гу­слао, а по­том за­пи­сао: „Већ на по­чет­ку пје­ва­ња пје­сме Ста­ри Ву­ја­дин при­ми­је­тио сам да сам на Те­слу учи­нио до­бар ути­сак. У сре­ди­ни пје­сме Те­сла се ма­ло за­не­се, а низ обра­зе му по­те­ко­ше су­зе. Ме­не то још ви­ше оду­ше­ви, те сам све сна­жни­је пје­вао. По­сли­је свр­ше­не пје­сме, Те­сла уста­де и сна­жно ми сте­же ру­ку.“ Те­сла је та­да на­гла­сио: „Гу­сле су нај­ја­ча си­ла да осво­је ду­шу Ср­би­ну!“

Ни­ко­ла Те­сла се упо­ко­јио на Бо­жић 1943. а Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски Пор­фи­ри­је нас је не­дав­но под­се­тио да су срп­ском на­уч­ни­ку 12. ја­ну­а­ра 1943. опе­ло у Цр­кви Све­тог Јо­ва­на Бо­го­сло­ва на Мен­хет­ну слу­жи­ли срп­ски про­то­је­ре­ји Ду­шан Шу­кле­то­вић и Ми­лан Мр­ви­цин. Ми­тро­по­лит Пор­фи­ри­је по­себ­но под­вла­чи да је Те­сла истог да­на са­хра­њен на гро­бљу Фер­нклиф, а ње­го­во те­ло је пре­ма зах­те­ву Са­ве Ко­са­но­ви­ћа, Те­сли­ног се­стри­ћа, екс­ху­ми­ра­но и кре­ми­ра­но 25. мар­та 1943. иа­ко ни­шта не ука­зу­је да је то би­ла Те­сли­на же­ља.

Ни­ко­ла Те­сла се, да­кле, ро­дио и упо­ко­јио као Ср­бин пра­во­слав­не ве­ре. Кр­сти­ли су га и опо­ја­ли пра­во­слав­ни све­ште­ни­ци. Сво­јим на­ци­о­нал­ним ра­дом по­ка­зао је да му је у гру­ди­ма увек ку­ца­ло ро­до­љу­би­во срп­ско ср­це.

Са­да је при­ли­ка да се вра­ти­мо чуд­ном зби­ва­њу у Му­зе­ју Ни­ко­ле Те­сле (14. април 2015), фо­то­гра­фи­ја­ма ко­је су се по­ја­ви­ле на дру­штве­ним мре­жа­ма и по­то­њим ту­ма­че­њи­ма тог до­га­ђа­ја. На сли­ка­ма се ви­де тро­је љу­ди ко­ји ме­ди­ти­ра­ју по­ред ур­не с пе­пе­лом срп­ског на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле. Реч о аме­рич­ком му­зи­ча­ру Ли­чен­су, во­ди­тељ­ки Ра­ди­ја Б92 Уни Се­нић и још јед­ној же­ни, а Б92 је об­ја­вио да се ра­ди о фо­то­гра­фи­ја­ма ко­је су на­ста­ле у окви­ру фе­сти­ва­ла „Re­so­na­te“ ко­ји је „по­све­ћен укла­ња­њу гра­ни­ца из­ме­ђу умет­но­сти, ме­ди­ја и тех­но­ло­ги­је“. Уз јед­ну од фо­то­гра­фи­ја ко­је се на­ла­зе на дру­штве­ним мре­жа­ма сто­ји да је реч о „ин­тер­вјуу“ по­ред Те­сли­не ур­не, Б92 је об­ја­вио да је реч о „умет­нич­ком пер­фор­ман­су“, док је ди­рек­тор Му­зе­ја Ни­ко­ле Те­сле Бра­ни­мир Јо­ва­но­вић из­ја­вио да се ра­ди о „ме­ди­та­ци­ји“.

Ов­де не де­лу­је убе­дљи­во ни да је реч о „ин­тер­вјуу“, ни да је реч о „умет­нич­ком пер­фор­ман­су“, ни да је реч о „ме­ди­та­ци­ји“. Де­лу­је као да се ску­пи­ла гру­пи­ца љу­ди да би по­том, пре­тен­ци­о­зно, сво­је фо­то­гра­фи­је по­зер­ски ста­ви­ла на ин­тер­нет. Та­ко­ђе де­лу­је да је мо­жда не­ко од њих хтео да по­ка­же ка­ко „има ве­зу“ да аме­рич­ком го­сту омо­гу­ћи да ме­ди­ти­ра по­ред по­смрт­них оста­та­ка Ни­ко­ле Те­сле. Ни­је ваљ­да да су ми­сли­ли ка­ко мо­гу „спи­ри­ту­ал­но да се ука­че“? Ода­кле им иде­ја да се­би при­пи­шу та­кав зна­чај? То су бе­сми­сле­не глу­по­сти ко­је че­сто мо­же­мо да чу­је­мо од след­бе­ни­ка њу ејџ иде­ја и по­кре­та. То су за­пра­во де­ри­ва­ти де­ри­ва­та хин­ду­и­стич­ких и бу­ди­стич­ких уче­ња. Оста­је нам са­мо за­пре­па­шће­ње због без­о­бра­злу­ка ко­ји је при­ре­дио овај „ин­тер­вју“, „умет­нич­ки пер­фор­манс“ или „ме­ди­та­ци­ја“ и не­при­ме­ре­ног од­но­са пре­ма исто­риј­ској лич­но­сти Ни­ко­ле Те­сле. Реч је и о увре­ди јав­но­сти и здра­ве па­ме­ти јер те­шко ко тај до­га­ђај мо­же да ту­ма­чи дру­га­чи­је осим као по­зер­ску ква­зи­кул­ту­ру. Ка­ко је Му­зеј Ни­ко­ле Те­сле мо­гао да до­зво­ли да се та­ко не­што до­го­ди по­ред по­смрт­них оста­та­ка срп­ског на­уч­ни­ка?

Овај до­га­ђај, на­рав­но, још јед­ном по­ста­вља да­нас кључ­но пи­та­ње на ко­је ће­мо, ваљ­да, уско­ро до­би­ти од­го­вор – где тре­ба да по­чи­ва­ју по­смрт­ни оста­ци Ни­ко­ле Те­сле? Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква, Вла­да Ре­пу­бли­ке Ср­би­је и град Бе­о­град пот­пи­са­ли су 28. фе­бру­а­ра 2014. спо­ра­зум ко­јим је пред­ви­ђе­но да се ур­на с по­смрт­ним оста­ци­ма срп­ског на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле пре­ме­сти из Му­зе­ја Ни­ко­ле Те­сле на вра­чар­ски пла­то, у пор­ту Хра­ма Све­тог Са­ве у Бе­о­гра­ду. Оче­ку­је се да ур­на бу­де по­ло­же­на ис­под спо­ме­ни­ка Ни­ко­ли Те­сли ко­ји ће кра­си­ти вра­чар­ски пла­то за­јед­но са спо­ме­ни­ци­ма Све­том Са­ви и Ка­ра­ђор­ђу Пе­тро­ви­ћу. Не­ма раз­ло­га да се оду­го­вла­чи са ре­а­ли­за­ци­јом овог спо­ра­зу­ма. Ни­ко­ла Те­сла тре­ба до­сто­јан­стве­но да по­чи­ва у пор­ти Хра­ма Све­тог Са­ве где ће би­ти за­шти­ћен од њу ејџ ква­зи­кул­ту­ре.

Извор: Православље, бр. 1159.

Извор online издања: Поуке.орг

Преузмите оргиналну страницу:

View attachment: A. Rakovic, Posmrtne ostatke Nikole Tesle zastititi od kvazikulture Pravoslavlje 1159 (1. jul 2015. g), str. 16-17.pdf

Након молебана, који је служио архимандрит Доротеј, духовник братства Синови Свете Горе ,који су и учествовали у организацији изложбе, присутнима се најпре обратио Амбасадор Републике Србије у Москви, господин Славенко Терзић. Поздравивши публику, истакао је историјски и духовни значај Манастира Жиче кроз векове и изразио своје задовољство одзивом руске публике, као и свима који су учествовали у организацији. Након поздравне речи Његове Екселенције, присутнима се обратио и Епископ моравички господин Антоније, а затим и председник братства Синови Свете Горе, господин Александар Тузенко.

Након поздравне речи, приказан је кратак документарни филм о историјском развоју Манастира Жиче.

У музичком делу програма учествовали су уметници из Србије и Русије: уметници Бољшог театра, затим Мерима Његомир и проф. Никола Рацков, који су извели изворне народне песме Косова и Метохије, Црне Горе, Македоније, Србије и Русије, Христина Аглинц и руска група Ихтис која је, уз пратњу древних музичких инструмената, певала песме Владике Николаја.

Међу званицама био је и некадашњи Амбасадор Руске Федерације у Србији, господин Александар Конузин, који је поздравио напоре српске Амбасаде у Москви на јачању исконских спона између руског и српског народа.

Након завршетка програма, публика је имала прилику да погледа тридесет икона Манастира Жиче, рађених у древном византијском стилу.

Манастир Жича захваљује свима који су учествовали у организацији изложбе и програму отварања изложбе која је престоници Русије, вековном центру словенске уметности, духовности и културе, представила део историјског и културног наслеђа Србије и њену ванвремену, христолику лепоту која зрачи са ликова осликаних у древној задужбини Немањића.

Извор: Епархија жичка

• Култура
  

Међутим његов живот се драстично променио када се преселио да живи у Грчку. Господња воља је била да упозна свог тренутног исповедника архимандрита Грчке делегације која је допутовала у Грузију пре 5-6 година у цркви Света Тројица.

Захвалан сам Богу, тако млад је тешко да се човек припреми за самосталан живот али то је поклон за мене од Бога.Радикално сам променио своје поље интересовање, и живот, сада су ми важне молитве и рад у манастиру. Дужи период сам провео у тишини.

Отац Дионисије брине о духовној снази имиграната у Северној Америци и Канади, а често посећује и Грузију. Његова мајка често са сузама моли га да још једном размисли, но отац Дионисије је схватио шта је вредно за њега а то је сусрет са Богом.

Од детињство је имао посебно поштовање према Акропољу у Грчкој. Када сам први пут посетио место где је апостол Павле проповедао Христа, осетио сам невероватну радост. Тада сам и донео своју одлуку за монаштво и веома сам срећан.

Узео је монашко име Дионисије по Дионисију Ареопагиту.

http://translate.google.rs/translate?hl=sr&sl=ka&tl=sr&u=http%3A%2F%2Fwww.lollipop.ge%2F%E1%83%9B%E1%83%9D%E1%83%93%E1%83%94%E1%83%9A%E1%83%9D%E1%83%91%E1%83%98%E1%83%93%E1%83%90%E1%83%9C-%E1%83%91%E1%83%94%E1%83%A0%E1%83%9D%E1%83%91%E1%83%90%E1%83%9B%E1%83%93%E1%83%94-%E1%83%9B%2F&anno=2

Како и по чему можемо да оценимо веру Лазе Костића?

Како се Лазина вера пројектовала у његовим делима? Какве је плодове давала?

Какав пример велики песник оставља нараштајима?

Настављајући серију којом осветљава Лазу Костића кроз мање познате аспекте, Фондација „Лаза Костић”, у сарадњи са Матицом српском и Градском библиотеком, позива презвитера др Оливера Суботића да покуша да одговорина ова и слична питања.

Као што је и Лаза налазио инспирацију у вечитим укрштајима, тако је и ово вече укрштај српске речи и европске музике (реч српских монаха као инспирација Сер Џону Тавенеру); укрштај животног дна а врхунца вере (Бетовенова Соната Оп. 31 бр.2; Кoстићева Santa Maria della Salute); уметничког врха а духовног дна (Спомен на Руварца)...

ПРЕЗВИТЕР ДР ОЛИВЕР СУБОТИЋ

Презвитер Оливер Суботић је рођен 1977. године у Новој Вароши (Србија). У раној младости показује активно интересовање само за две области: борилачке вештине (активно тренира шотокан карате, касније реални аикидо) и информационе технологије.

У родном граду завршава природно-математичку гимназију, после које уписује студије на Одсеку за информационе технологије ФОН-а у Београду.

Са православним хришћанством у његовој пуноћи долази у додир крајем деведесетих, када се упознаје са светоотачком литературом Источне Цркве, што представља кључну прекретницу у његовом животу. У Васкрслом Христу проналази одговор на сва своја животна питања, трагања и лутања. После неког времена одлучује да се посвети служби Цркви, те упоредо са студијама ФОН-а уписује и Православни богословски факултет у Београду (2000. године). На ФОН-у је дипломирао 2004. На Православном богословском факултету је дипломирао 2005. године, а потом на истом магистрирао 2008. Докторирао је на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду 2011. године.

У чин ђакона рукоположен је 2008. године, а у чин презвитера 2011, у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ, крајем 2007. године постављен је за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, гласила за младе.

Досад је објавио осам књига и стотинак чланака; учествовао на више десетина стручних скупова, предавања, трибина, округлих столова у земљи и иностранству.

Као презвитер служи при жарковачкој цркви Вазнесења Господњег у Београду. Својим јединственим приступом да православно хрићанство приближи и новим и старим верницима, допре до срца оних којима је православље потпуно непознато и страно, отац Оливер је заштитни знак Вазнесењске цркве у Жаркову; магнет који на недељне литургије и редовне суботње Разговоре о вери привлачи гладне знања из свих крајева ширег Београда: Земуна, Новог Београда, Мирјева, Мокрог Луга, Звездаре, Борче, Петловог Брда...

Не сматрам да појаве у Цркви не треба критиковати, напротив, г. Апостоловски када је пратио ту тему, одлично је приказао лошу организацију дочека васељенског, јерусалимског, московског патријарха и других предстојатеља и представника Православних Помјесних цркава ну Београду на 1700. годишњици Миланског едикта.Али, о конкретном случају могли су ваши репортери јасно да сазнају истину 22.04. о.г. након литургије у манастиру Светог Јована у Јасеновцу, на 70. годишњицу самопробоја јасеновачких логораша, чему нијесте дали ни слово у Политици као што РТС ни секундом није забиљежио тај догађај у Другом дневнику.

Овако текст је не само клеветнички, очигледно Вам је од владиног Агитпропа додијељена улога да замијените таблоидну шибу за Цркву, већ и просто неупућен. Слично је радила Политика у доба Бујошевићевог уредниковања и избора новог патријарха.

Подсјећам Вас да сте, такође у недјељном броју у болести Најсветијег патријарха Павла, пустили његов "портрет" са карикатуром, због чега је протестовао и с тим жалом умро, тада најстарији живи сарадник Политике, академик Дејан Медаковић. Када се нијесте удостојили да објавите његов одговор, лијепо Вас је у свом дневнику "Дани, сећања" окарактерисао као "провинцијалнку" у оном непопуларном, пежоративном смислу те ријечи.

Надам се да ћете у ове саборске дане, испууњене васкршњо-педесетничком радошћу и Ви осјетити ту радост и на достојан начин обиљежити зебњу за опстанак наше Цркве и народа, у можда, најтежем историјском тренутку.

С поштовањем,

Др Александар Живковић, Београд

Извор: Поуке.орг

Филм је сниман по мотивима из ратног дневника проте лозничког Јована. М. Бошковића, чувеног беседника српској војсци у Првом светском рату. Прота Јован М. Бошковић учествовао је у свим значајним биткама, од Вучијег Дола у Црној Гори до бојишта у Херцеговини. Одликован је Медаљом за храброст од краља Николе као и почасном сребрном сабљом Немањића. У Балканском рату био је војни свештеник пољске болнице Моравске дивизије другог позива. Поред осталог, остаће упамћен по томе што је сматрао да су честите речи – здравице сунца.

Улаз на пројекцију филма је слободан.

МОРС

ФОЛК певач Ацо Пејовић са ћерком Ивом и децом са веронауке из Цркве Светог Георгија на Бежанији и православног спортског клуба "Света Србија", снимио је песму и спот "Христе спасе", у склопу акције "Подигнимо себе, обновимо Ступове". Текст за "Христе спасе" написао је владика Николај Велимировић, музику Злаја Тимотић, а песма је посвећена Светом Сави и акцији "Звоно за Ступове". Спот је сниман у манастиру Ђурђеви Ступови у Расу, родном месту Светог Саве, Дежеви и црквама Светог Василија и Светог Георгија.

"Телеком Србија" је даровао број 064/737, преко кога грађани могу да донирају новац намењен обнови манастира Ђурђеви Ступови и куповини звона.

За извођење овог, пре свега музичког, али и филмског спектакла, у оквиру којег је приказан и импресивни филм Била Морисона, сва места су била унапред распродата. Узвишени гласови православног монашког хора из Ковиља, обогатили су древним византијским сазвучјем овај јединствени доживљај. Карнеги хол, једна од најпрестижнијих светских дворана, те вечери је одисала православном духовношћу, нежном лиричношћу, незаборавном и аутентичном упечатљивошћу. Музички критичар Њујорк Тајмса Џејмс Остерајх описао је овај наступ хора ковиљских монаха - који је предвођен протопсалтом јерођаконом Јеротејем (Петровићем) појао древну византијску црквену химну „Праведник ће се помињати увек!“ - као „задивљујуће искуство“.

Сутрадан, у недељу 8. марта 2015. године, хор Светоархангелске обитељи у Ковиљу срдачно је дочекан од стране свештенства и верног народа у цркви Светог Саве на Менхетну, у Њујорку. Ковиљски појци су певали на светој Литургији, коју је служио протојереј Ђокан Мајсторовић, вишедеценијски њујоршки парох, док је настојатељ манастира Светих Архангела у Ковиљу, преподобни јеромонах Исихије (Рогић), причестио верни народ окупљен под сводовима ове православне светиње у строгом центру Њујорка.

Након Божје службе одржан је и концерт, сада већ прослављеног ковиљског хора. Несвакидашња духовна радост православних верника у Њујорку завршено је кратким предавањем оца Исихија о историји и садашњој мисији манастира.

У четвртак 12. марта 2015. године, храм Светог апостола и јеванђелисте Луке у Вашингтону је био премали да прими све вернике који су дошли да виде и чују хор Светоархангелског манастира у Ковиљу. Лепота и снага српског и византијског православног сазвучја је испунила ову православну светињу у главном граду Сједињених Америчких Дражава, али и срца свих присутних.

Дирнут радошћу и гостољубљем свих који су се сабрали тог дана око Цркве Христове и њеног музичког блага, преподобни отац Исихије је и на овом месту беседио о повести, делатностима и мисији манастира, за чије подизање предање везује Светог Саву, позвавши присутне да када дођу у Отаџбину походе и ковиљску светињу.

• Догађаји (концерти, изложбе)
  

|

.

Да нисам прочитао дотични интервју Петра Поповића са Бранимиром Штулићем не бих био испровоциран да напишем приказ о Бранимиру Штулићу, песнику. Занима ме да ли је Бранимир хтео да испровоцира некога да напише приказ његовог дела или је могуће да je неки „академик“, једном таквом генију, могао подметнути присилну мисао да може постојати нешто такво као што је „песник аматер“. Ипак је и он (Бранимир) само човек, мисаоно биће, од крви и меса, иако је божји аватар. „Етаблирани песник“, „епски песник“, „дворска луда“, „академски песник“, „песник са продатим тиражима књига“ и ко зна како се све не формулишу песници у систему обрнутих вредности. Чак и песници се, као и сви људи добре воље, сналазе у таквом систему као акробате на жици. Песник се не постаје у тренутку када ти на памет падне мелодија, као што Бранимир скромно тврди. Узмимо опцију да Бранимир није желео да постане песник, да је желео да буде само музичар. Као музичар је знао да је глас само инструмент у песми и као професионалац одрадио посао, многе су се ствари код њега идеално уклопиле, што није могло бити случајно. Евидентно је да је радио на себи не би ли искристалисао свој дар и пронашао оригиналан стил. Знајући да је мелодији потребан текст, покушавао је да га пронађе код „правих“ песника и пошто га није могао пронаћи морао га је сам написати и тако постати „песник аматер“. Гле чуда, испало је, боље бити не може. Требамо ли поверовати да су само у православљу чуда могућа. И тако Бранимир, хришћански скромно, изјављује да је „песник аматер“, али биће да је хтео да каже „ко се све данас прозива песником ја са таквима не желим ни бити, ни пити“.

Човек који је написао најлепши стих о гордости, која у атеизму доводи до отуђења човека „Једног дана нема ме, да никада не дођем. Пријатеље које знам, не познајем кад прођем.“ - мора бити песник и само песник.

Можда ће неко помислити да претерујем, али у песми „Равно до дна“ он је описао могућу библијску ситуацију доласка Антихриста. „Долазим ти као фантом слободе да те водим равно до дна... Демонска игра одбачених људи... Ко је заузео мјеста у рају, поштење и власт... Лоше прикривена жеља, далеки циљ.“

Демонизацију човека опхрваном влашћу описао је у песми „Курвини синови“. „Иза прозора немирног сна осјећам њихове сјене. Гледам како кроз зидове плешу. Курвини синови. Затвори губицу није вриједна заната. Истреси горчину до краја, на стратешким мјестима њихови људи. Лутка од крви, без трунке идеје. Убице на цести. Лоша ноћ. Бјежим из града. Они долазе. Курвини синови.“

Хришћански одговор на све то дао је у песми „Е, па, што“: „Неман има стотину лица, и док пијеш и ходаш, загрљен у тами и док те милују храпаве руке, и док лижеш расјечене усне... А онда Божије сирене заустављају промет... и живот се смирује као млијеко у чаши.“

Сваки велики уметник мора да буде свестан да слава и власт неумитно доводе до гордости, која је у суштини демонска превара. На срећу Бранимир се с тим изборио. Одакле му је пристигло толико знање? Хришћанство је изучио, вероватно, не само свирајући испред цркве. Имао је потребу да сазна и пренесе своје знање. Као уметник поседовао је преко потребну моћ опажања. „Завирујем у гомилу, проматрам свијет.“...“Сретан сам што нисам као други. Не затупљују ме медијима.“...

Одувек сам веровао да му је у његовим песмама текст био битнији, али он и даље тврди другачије. Опрости ми, грешноме, брате, Бранимире, заради твоје хришћанске скромности могу ти рећи да си нас, сву твоју децу, само покушао разочарати изјавом да ниси песник, али ниси успео. Како си онда могао препевати грандиозне епове „Илијаду“ и „Одисеју“, ако ниси песник? Написао је, само, преко 200 песама и некакав „академик“ му је рекао да се не може сматрати песником већ само трубадуром, који није желео да му песме таворе по библиотекама већ се за њих изборио да стигну до ушију слушалаца, додавши им мелодију. Неко је рекао да је правом песнику потребно да има само две написане књиге. Он је објавио само једну збирку својих песама у писаном издању, али ја бих желео да доживим дан када ће се (нескромно), неке, његове песме наћи у дечјим читанкама.

„Ниједно уметничко дело није завршено“, дозволите ми да цитирам Андрића. После 30 и више година од настанка Бранимирових песама имам права да кажем да из његових песама извире, пре свега, хришћанска мудрост и поука. Био је у својим песмама социолог и психолог, хроничар друштвених збивања, јачи од свих медија. Подсвесно је васпитавао генерације слушалаца, иако на жалост своју децу није имао, што је проклетство. Или слободна воља. сваког генија и још увек их васпитава. Дан-данас можете на нету пронаћи коментаре младих који се куну да су од Бранимира научили више од својих родитеља. „Гледам како пролазе дјечаци. Они не разумију свој свијет. Слушам како балаве између себе.“... „Клинци зуре у ТВ и то по цијели дан, очи су им четвртасте као екран“... Имао је потребу да уметничко-зналачко-занатски пласира поруку и не буде само марионета на жици јер је схватио куда води пут „дарвиновог мајмуна“. Певао је о стварима које нисмо могли прочитати у новинама, док смо живели у „савршеном комунистичком друштву“.

Његова мисија је прерасла његов професионализам, ма колико се он бранио од тога јер га свако мало меша са локалном политиком, не схватајући да његова животна философија није могла бити никако локална. Први пут смо у његовим песмама могли чути да у комунизму живе људи на маргинама и да нису задовољни системом. Све време нам је поручивао да је површно размишљање и олако прихватање стварности преопасно, ако не и погубно. Дефинисао је праву природу атеистичког система и схватио његову погибељност, по човека, и то је пласирао, кроз песму, милионском аудиторијуму, на себи својствен начин, оригинално, са стилом, професионално. Иако тврди да за све то није имао жеље, онда можемо закључити да је то била божја воља. Желео је да скрене пажњу, и упозори, на оно што је видео и закључио, да је човеку, као мисаоном бићу, у таквом систему потребна огромна храброст да би освојио стварну слободу, као и то да апсолутна слобода не може постојати, нити бити дата човеку на слободну употребу јер је све(т) превара и представа.

У песми „Јаблан“ (директно асоцира на Кочићеву приповетку „Јаблан“, из читанки) је то овако описао: „Продај све, осим блање и крени, другом страном“. Другим речима: ако немаш cojones учи школу и чекај на бироу да те се неки тајкун досети. Упозоравао је на суштину друштвеног система (атеизам који доводи до демонизације човека, уништавање самосвојности, аналитичког размишљања мисаоног бића), обрадио је, скоро, сваку појаву у човеку, растрзаном између атеизма и хришћанства, у шестом по реду социолошком експерименту на Балкану, за последњих стотину година. Обрађивао је широк дијапазон психолошких појава, у човеку, у новонасталом либерално-комунистичком систему: страх, меланхолију, апатију, отуђеност, растрзаност у личности, погрешан однос између полова, лицемерје, одвојеност од Бога, демонизацију, полуобразовање... Вероватно ни сам није био свестан својих порука (да ли?), али оне су ту и тек данас су разумљиве.

Његово схватање мушко-женских односа, сексуалности, разлике у културама, рецимо, у песми „Жена из другог система“, су нама, младима у одрастању, помогле да схватимо утицај феминизма у друштву, насупрот народњачким мотивима у којима се велича жена као објекат сексуалности и центар света и мушких живота, где у суштини лежи демонизација и хипер-контрола... Написао је неке од најлепших љубавних стихова као што су: „Осјећам да лутам кроз терасе свијести, нешто се у мени дијели, јер те волим. Не мариш за то.“... “Неко ме воли, душу ми нуди, неко је странац, исто као и ја.“... “Ноћи су овдје равнодушне сјене. Када спавам заклањам лице. И увијек сањам топле усне жене. Како ме љубе.“... „Јутро на обали, као ти и ја, напуштени бродови, пливају лијено, расточене олупине, као ти и ја.“... “Пољуби ме, па ми прсте у косу увуци и загрли, привиј се тик уз мене и запјевај ако знаш. Било што. Ах, ти лудо једина.“... „Она љуби преко воље. Вјерујем да није зла. Али, ипак има чудне навике. Њен респект за мој новац. Увијек ме испровоцира.“ Да ли ми се чини или је ово дефиниција данашњих „спонзоруша“. Такође, је тај либерални феномен описао мало јасније и у песми „Крвава Мери“...

Посао којим се бавио омогућавао му је да сусреће различите људе на различитим друштвеним степеницама, те је уз свој дар опажања могао да закључи: „Зашто идиоти постају цењени људи.“... „Шта ти ту можеш, не буди луд, они буду тебе Риста равно на суд... Ударац у главу ме буквално довлачи свијести. Ако не слушаш, курвин сине, нећеш ни јести, а ја, ја немам дара, забрањено је да се одговара...“ У време комунизма његови су стихови били несхватљиви неким младим људима који су тек стасавали у друштву и разумели су само мелодију и подсвесно је певушили, али свако данас може рећи да је у своме животу доживео макар једну Бранимирову песму. Не волим да га зовем Џони јер Бранимир је лепо словенско име. Евидентно је да његову поезију није пратио развој друштвене свести и он је тога био свестан. Одлично је искористио музику и поезију као медиј за преношење порука, у времену, као и данас, где су такве поруке могле проћи само индијанским димним сигналима.

Може нам се учинити да Бранимира Штулића, песника, тешко можемо разумети, али немојмо се заносити да је код њега нечега било случајног или површног. Он је био ерудита и професионалац. Уз њега су одрастале генерације, којима је био идеал и утеха, некима једина коју су имали, иако он као прави хришћанин то негира и не жели да га повезују са тим појмом. Бранимир је суви геније, божји аватар, курир, гласноговорник, философ, мислилац, који нам је препевавао поуке из књига које је читао. То сам схватио по песми „Пуковник и покојник“ коју сам чуо у исто време када сам и сам прочитао Маркесов роман „Пуковнику нема ко да пише“. Касније сам у једном његовом интервјуу чуо његово признање да је песма настала према тој новели, али ја сам тада разумео да Бранимир, из свих књига које је прочитао (а читао је само добре књиге, сасвим сигурно) извлачи поенту и пласира је онима који нису имали прилике да те књиге прочитају. Такође у његовој љубави према историји и познавању историје можемо схватити толику снагу универзалних порука у његовим песмама, да се могу назвати епским. „Уметничко-занатски трик“, да га тако назовемо, у његовим песмама, био је у томе што је схватио да се никада ништа неће променити, док човек не буде сам дошао до истине, зашто, због чега и на који начин треба да се мења, не би ли био спасен, постао сасвим нов човек и освојио слободу. Он је тако својим апстрактним, наизглед апсурдним римама провоцирао мисаони склоп слушалаца, не би ли слушалац размишљањем дошао до истине. Самим тим је себе, као божјег аватара, заштитио од оптужби да подбуњује јавност, али није могао себе заштити од похвала да је образовао ту исту јавност, насупрот програмерима мисаоног склопа – извршио је ресетовање мисаоног склопа.

Бранимир Штулић се сматра за великог мистика, чак и бунтовника без разлога, али не видим да је прелазио хришћанске границе и моралне норме. Имао је дар, као прави уметник, да разуме и воли људе, поред дара посматрања без којег не би могао бити то што јесте. Експериментисао је, сигурно, са крајњим стањима духа, као и сваки слободни мислилац, да би нам одатле донео истину и поуку. Знао је да свака истина није за сва времена и све људе, да је свака истина у ствари тајна, па ју је увијао у наизглед апсурдне стихове, у песмама са најјачим порукама. Све што сам желео да сазнам сазнао сам од њега. Звучи чудно али многи ће разумети, шта хоћу да кажем јер сам се у том и таквом друштву осећао као да живим у мисаоном кавезу а само је Бранимир тај који ми шаље поуке. „Људи су странци, самоуправци.“... „О чему размишља обрисано лице, између два осмијеха, и наканом тамнијом од ноћи. О чему размишља док зури у твоју жену, створење ниоткуда. Можда те провоцира.“ Био ми је као велики брат којег нисам имао, у либералном друштву које је декретом укинуло Бога и сина и оца, у којем се родитељи нису посвећивали деци јер нису ни сами знали чему треба да их науче, (јер су били збуњени датом слободом са роком трајања од само 46 година) када је већ систем преузео васпитавање потомства у друштву, које је почело, не својом вољом, да срља у своју сигурну пропаст.

Бранимир је био хроничар такве друштвене стварности, истовремено обављајући посао аналитичког новинара, васпитача, педагога, социолога, психолога, лекара, свештеника а био је само божји аватар са мисијом. Чак је држао предавања из лепог понашања, лекције из комуникације, толеранције, ораторства... Ласцивне стихове и псовке (под утицајем Леонарда Коена и Чарлса Буковског) можемо ставити у контекст, да на Балкану ако масно не опсујеш, чак и у песми, нико те неће схватити за озбиљно а он је разумео да се само истином може проћи кроз демонске барикаде и бити спасен. Анархизам у њему је био својствен као и сваком слободном мислиоцу. Сматрам да је његов друштвени утицај био велики а катарза коју нам је давао неизмерна. Ретки су божји аватари који су се извукли из система. Бранимир је био истинско божје дете и спасио се (да ли?), али као што је напоменуо у једном свом стиху „не могу помоћи никоме од нас“, ако сами себи не помогнете. Какво је ово друштво када се такав таленат дан-данас срамоти што је песник и каже: „Играћу пред тобом опет улогу пјесника.“ Верујем да је то у контексту хришћанске поуке: „Будите невини као голубови и мудри као змије“.

Ево неколико извода из поменутог интервјуа, (за којег сматрам да је један од најбољих који је Бранимир дао неком новинару) са Петром Поповићем, у којем се Бранимир правда (не знано коме?!) како није желео да буде песник, али је то постао силом прилика.

Волети Џонија је лакше неголи Штулића разумети.

„Можеш ли градити нешто на мокром тлу? Криво су ствари постављене у самом почетку. Не чуди ме што ми не верујеш. Читав живот ми нитко не вјерује... Новац се темељи на вјери... Ако си вјерник, онда си вјерник... Хтео сам да будем део дивне музике као Битлси. Тако велик да будем и да имам такве колеге... Мој цели живот је тражење бољих од себе... Лако је неком ногу поставити, теже је нешто створити... Има само једна правда за све. Не можеш бити срећан и жив. Како може бити правде кад ја нисам изабрао где ћу и када бити рођен? Како онда да будем одговоран за било шта? Осим да радим на себи највише што могу?... Нисам веровао, али се свет на мој очиглед мења. Чипови су све изменили. Нема више приватности. Из сателита ти читају мисли. Ако није сада, биће за коју годину. Али човек није чип. Нити човеку не приличи неограничена слобода. Он се изгуби у мору слободе. Ако желимо да се спасемо, морамо имати гравитацију кад је већ телепортација немогућа... Не волим да говорим о свом животу. Он је божја воља... Ја у животу нисам узео ништа озбиљно осим свирања, поготово не текстове. Њих сам писао силом прилика јер сам морао нешто певати. А нисам хтео певати нешто глупо. Тачно тако је испало. Ја сам био принуђен да нешто кажем. Јер се свирало и певало без речи. Да сам свирао инструментале не бих никад успео, јер људи воле кад им певаш. А кад певаш не можеш глупости певати. Бар ја. Онда сам морао да направим те текстове, али њима никад нисам озбиљно приступао, већ најбоље да урадим како не бих уништио основну мелодију. Иначе, трагедија најбољих мелодија су глупи текстови који их прате... Добри текстови увек скрену пажњу са мелодије. То знам, али сам нешто морао жртвовати, платити цену. Ако нема добре песме нема лепшег света. Свако дело поправља свет. А како да буде добре песме ако човек није сит?... Лажна политика тера да се имају узори. Ја не желим никоме да будем узор. Ја сам против тога. Мој узор је моја слободна воља. Други безначајни су себи узели моћ да мени говоре шта ћу ја да радим и како ћу да живим. Мене је увек занимала само историја. Од белетристике једино памтим „Кад су цветале тикве“. Не спавам мирно али нисам дужан... Другим речима, ја сам путник у ауту.“

Ово је сасвим случајна поема која се може склопити, сасвим случајно, од његових насумице изабраних стихова, који су ми пали на памет. Нека то буде мој одговор, и омаж, на његову, скромну, хришћанску „одбрану“ да није песник.

„Жену нећеш наћи поред такве стара-мајке. Осјећам да лутам кроз терасе свијести, нешто се у мени дијели. Уради нешто за своју савијест, не мисли да си сам, крени оштро, узми ствар у своје руке, заборави на страх, нема времена за бољу будућност, нема времена да предахнеш, нема времена да живиш још једном, ма хајде покрени се, ма хајде учини нешто, мрдни већ једном, уради нешто то је твоја дужност, много тога знаш, ниси глупан, таквих и сувише има, не очајавај, не забушавај, пљуни на своју фацу и постани човјек, нек се чује и твоја ријеч, чувај муда заувијек и свуда, дрмај жестоко. Затвори пролаз за труле моралисте, затвори пролаз за рогоње, затвори пролаз за феминисте, затвори пролаз за све. Не могу помоћи никоме од нас. Љубав је оно за чиме гинеш. До љубави се тешко стиже. Мождане вијуге шећу своје псе. Брига ме за ваше рекламе, овуда су пролазили и други прије вас. Пљунуо сам магазине, пропаганду и новине. Пљунуо сам дупелисце преко целе странице. Баци чини на идеал. Зашто глупост добија. Немој по глави друже плави. Обрати пажњу на последњу ствар. Чини ми се, рођаче, да је стандард покварио људе. Располагати туђом муком, није мала зајебанција. Град без љубави. Сумрак идеја. Лоше вибрације у мојој глави. Тешко вријеме за маторе, пријатељу мој. Улоге су давно подјељене и свак иде својим путем. Дуг је пут до вјечности. Људи постају налик на кокоши. Слабо виде и рано лежу. Залазе свуда и у све турају нос. Како си глуп, како си охол, стари мој. Судиш о мојим осјећањима. Како си ружан у својој незрелости, драги мој. Извјештачен, бјесан, несхваћен. На твоме лицу празнује велико ништа, и да живиш хиљаду година нећеш успети. Далеко си ти од истине. Ми смо људи Цигани, судбином проклети. Увијек неко око нас дође па нам пријети. Или је немир или је страст. Има тога овдје исувише. Иза прозора немирног сна, осјећам њихове сјене, гледам како кроз зидове плешу, курвини синови. Затвори губицу, није вриједна заната. Истреси горчину до краја. На стратешким мјестима њихови људи. Лутка од крви, без трунке идеје. Убице на цести. Они долазе, курвини синови. Отишао сам далеко до крајњих граница. Море је узимало од неба. На другој страни знаци олује. Видео сам како плазе у тами. Хладна ноћ пред велике догађаје. Не желим више да се сјећам. Знали су где ће ме наћи. Курвини синови. Долазим ти као Фантом слободе и зато покажи шта знаш, да те водим, равно до дна. Она вуче моје нити. Она је хладна и далека. Као господар самоће игра се осећајима. Реците народу да се јавност буни. Кажите ми ко је подобан, кажите ми ко је опасан. Увијек иста прича. Чувајте се ајкула и мотрите на људе. Хтјела би да те нема, али то не може. Хтјела би да спаваш. Вријеме је одлуке. Не траћи своје вријеме. Пит и то је Америка. Наркомани и блуднице уздају се у тебе. Докторе што се то догађа са мном. Имам 37 година и нерви слом. Професор сам у школи и тамо предајем, нека лева права. Онанија ми је редовна. Шта да радим без акције? Док сам био студент анархизам ми је био крв. Сањао сам како водим пролетере младе. Докторе помози ми. Тешко ми је, вјеруј ми. Моје друштво за шанком ординира од 19-22. Зури у празно и трули. Идем из ових стопа да се бацим равно у Саву. Због чега приматима не искључују електрику јер они ретко читају, а и то што читају криве ствари читају. Прољеће, чак и у децембру, 13-ог или било ког другог. Прољеће, стоји иза барикада са подигнутом руком. Зар сумњаш у своју дјецу? Мислиш да не памте. Кажи да ли те питају за пут према небу. Цијена је сигурно висока. Кажи, да ли те питају са бијесом у себи. Не желећи ништа, не хтијући много, осим живота. Ноћ у граду салонских стријемљења. Чекаш ли на нешто стварно, доиста јако. Размисли добро у сваком тренутку. Рјечи господару сјеку као нож. Гомила несклада. Нагрнуће са свих страна правовјерни лешинари. Е, па, што. Довољна је једна ријеч. Одјеби. Људске усне шапућу, шуњај се ти крадом, избјегавај невоље, скинуће ти главу. Неман има стотину лица. И док пијеш и ходаш загрљен у тами. И док те милују храпаве руке. И док лижеш расјечене усне. А онда Божије сирене заустављају промет. И семафори почну да раде што мање. И живот се смирује као млијеко у чаши. Ријечи господару кваре твоје снове. Не дам да уживаш. Глуперде лутају далеко. Продани скоте без части. Лаж измишља опаке снове. Искрсавају старе пароле. Исписане руком, али не видим боју. Дијете у ноћи, као ти и ја. Цвијеће на граници тоне у сан. Расточене олупине. Као ти и ја. Проклета могућност избора мора да постоји. Слобода није узајамно миловање идиотских глава. Слобода није домаћи задатак. Слобода те чека. Страхови су коњуктурни. Од њих се добро живи. Слобода је жена. Узми је. Врати ми сјећање. Контрола лупа вратима. Нек вјечно живи ваша љубав. Свијет је изван вас. Љубитељи досаде удружите снаге. Ово су несигурна времена. Мики, остани код куће. Лудница је око нас. Регуларна представа. Откуд осјећај да губиш поуздано залеђе. Умјетност те чини јачом него што претпостављаш. Окована свијест у златном издању. Демонска игра очајних људи. Ко је заузео мјеста у рају, поштење и власт. Као и јучер. Иза завјесе. Балкане, мој, буди ми силан и добро ми стој. Криво срастање. Разбиће ти личност сланију од мора. Незајазни анђели, долазе. Кад мртви фазани лете изнад наших глава а ниједан не пада. Ни бум добро свршило. Ко не памти изнова преживљава. Свијет је сужен између трепавица. Издалека долазе разуздани моћници. Ако желиш да сазнаш пристани на све. Ако желиш да мијењаш људе, не одмећи се. Филигрански плочници пуни барута. Не препуштај се меланколији, иди даље. Облаци су вукли кишу све до прозора.“

Свестан сам да је ово врло скроман приказ, песника, Бранимира Штулића, али у име све његове деце желим да му се захвалим за све што је учинио за нас. Велико хвала, велики брате, ћале, Бранимире. Ти си лекар. The Healer. Ти лечиш.

„Дубоко у теби можда сам оставио траг свјетла.“

Страхиња Вукша

Извор