Не сматрам да појаве у Цркви не треба критиковати, напротив, г. Апостоловски када је пратио ту тему, одлично је приказао лошу организацију дочека васељенског, јерусалимског, московског патријарха и других предстојатеља и представника Православних Помјесних цркава ну Београду на 1700. годишњици Миланског едикта.Али, о конкретном случају могли су ваши репортери јасно да сазнају истину 22.04. о.г. након литургије у манастиру Светог Јована у Јасеновцу, на 70. годишњицу самопробоја јасеновачких логораша, чему нијесте дали ни слово у Политици као што РТС ни секундом није забиљежио тај догађај у Другом дневнику.

Овако текст је не само клеветнички, очигледно Вам је од владиног Агитпропа додијељена улога да замијените таблоидну шибу за Цркву, већ и просто неупућен. Слично је радила Политика у доба Бујошевићевог уредниковања и избора новог патријарха.

Подсјећам Вас да сте, такође у недјељном броју у болести Најсветијег патријарха Павла, пустили његов "портрет" са карикатуром, због чега је протестовао и с тим жалом умро, тада најстарији живи сарадник Политике, академик Дејан Медаковић. Када се нијесте удостојили да објавите његов одговор, лијепо Вас је у свом дневнику "Дани, сећања" окарактерисао као "провинцијалнку" у оном непопуларном, пежоративном смислу те ријечи.

Надам се да ћете у ове саборске дане, испууњене васкршњо-педесетничком радошћу и Ви осјетити ту радост и на достојан начин обиљежити зебњу за опстанак наше Цркве и народа, у можда, најтежем историјском тренутку.

С поштовањем,

Др Александар Живковић, Београд

Извор: Поуке.орг

Филм је сниман по мотивима из ратног дневника проте лозничког Јована. М. Бошковића, чувеног беседника српској војсци у Првом светском рату. Прота Јован М. Бошковић учествовао је у свим значајним биткама, од Вучијег Дола у Црној Гори до бојишта у Херцеговини. Одликован је Медаљом за храброст од краља Николе као и почасном сребрном сабљом Немањића. У Балканском рату био је војни свештеник пољске болнице Моравске дивизије другог позива. Поред осталог, остаће упамћен по томе што је сматрао да су честите речи – здравице сунца.

Улаз на пројекцију филма је слободан.

МОРС

ФОЛК певач Ацо Пејовић са ћерком Ивом и децом са веронауке из Цркве Светог Георгија на Бежанији и православног спортског клуба "Света Србија", снимио је песму и спот "Христе спасе", у склопу акције "Подигнимо себе, обновимо Ступове". Текст за "Христе спасе" написао је владика Николај Велимировић, музику Злаја Тимотић, а песма је посвећена Светом Сави и акцији "Звоно за Ступове". Спот је сниман у манастиру Ђурђеви Ступови у Расу, родном месту Светог Саве, Дежеви и црквама Светог Василија и Светог Георгија.

"Телеком Србија" је даровао број 064/737, преко кога грађани могу да донирају новац намењен обнови манастира Ђурђеви Ступови и куповини звона.

За извођење овог, пре свега музичког, али и филмског спектакла, у оквиру којег је приказан и импресивни филм Била Морисона, сва места су била унапред распродата. Узвишени гласови православног монашког хора из Ковиља, обогатили су древним византијским сазвучјем овај јединствени доживљај. Карнеги хол, једна од најпрестижнијих светских дворана, те вечери је одисала православном духовношћу, нежном лиричношћу, незаборавном и аутентичном упечатљивошћу. Музички критичар Њујорк Тајмса Џејмс Остерајх описао је овај наступ хора ковиљских монаха - који је предвођен протопсалтом јерођаконом Јеротејем (Петровићем) појао древну византијску црквену химну „Праведник ће се помињати увек!“ - као „задивљујуће искуство“.

Сутрадан, у недељу 8. марта 2015. године, хор Светоархангелске обитељи у Ковиљу срдачно је дочекан од стране свештенства и верног народа у цркви Светог Саве на Менхетну, у Њујорку. Ковиљски појци су певали на светој Литургији, коју је служио протојереј Ђокан Мајсторовић, вишедеценијски њујоршки парох, док је настојатељ манастира Светих Архангела у Ковиљу, преподобни јеромонах Исихије (Рогић), причестио верни народ окупљен под сводовима ове православне светиње у строгом центру Њујорка.

Након Божје службе одржан је и концерт, сада већ прослављеног ковиљског хора. Несвакидашња духовна радост православних верника у Њујорку завршено је кратким предавањем оца Исихија о историји и садашњој мисији манастира.

У четвртак 12. марта 2015. године, храм Светог апостола и јеванђелисте Луке у Вашингтону је био премали да прими све вернике који су дошли да виде и чују хор Светоархангелског манастира у Ковиљу. Лепота и снага српског и византијског православног сазвучја је испунила ову православну светињу у главном граду Сједињених Америчких Дражава, али и срца свих присутних.

Дирнут радошћу и гостољубљем свих који су се сабрали тог дана око Цркве Христове и њеног музичког блага, преподобни отац Исихије је и на овом месту беседио о повести, делатностима и мисији манастира, за чије подизање предање везује Светог Саву, позвавши присутне да када дођу у Отаџбину походе и ковиљску светињу.

• Догађаји (концерти, изложбе)
  

|

.

Да нисам прочитао дотични интервју Петра Поповића са Бранимиром Штулићем не бих био испровоциран да напишем приказ о Бранимиру Штулићу, песнику. Занима ме да ли је Бранимир хтео да испровоцира некога да напише приказ његовог дела или је могуће да je неки „академик“, једном таквом генију, могао подметнути присилну мисао да може постојати нешто такво као што је „песник аматер“. Ипак је и он (Бранимир) само човек, мисаоно биће, од крви и меса, иако је божји аватар. „Етаблирани песник“, „епски песник“, „дворска луда“, „академски песник“, „песник са продатим тиражима књига“ и ко зна како се све не формулишу песници у систему обрнутих вредности. Чак и песници се, као и сви људи добре воље, сналазе у таквом систему као акробате на жици. Песник се не постаје у тренутку када ти на памет падне мелодија, као што Бранимир скромно тврди. Узмимо опцију да Бранимир није желео да постане песник, да је желео да буде само музичар. Као музичар је знао да је глас само инструмент у песми и као професионалац одрадио посао, многе су се ствари код њега идеално уклопиле, што није могло бити случајно. Евидентно је да је радио на себи не би ли искристалисао свој дар и пронашао оригиналан стил. Знајући да је мелодији потребан текст, покушавао је да га пронађе код „правих“ песника и пошто га није могао пронаћи морао га је сам написати и тако постати „песник аматер“. Гле чуда, испало је, боље бити не може. Требамо ли поверовати да су само у православљу чуда могућа. И тако Бранимир, хришћански скромно, изјављује да је „песник аматер“, али биће да је хтео да каже „ко се све данас прозива песником ја са таквима не желим ни бити, ни пити“.

Човек који је написао најлепши стих о гордости, која у атеизму доводи до отуђења човека „Једног дана нема ме, да никада не дођем. Пријатеље које знам, не познајем кад прођем.“ - мора бити песник и само песник.

Можда ће неко помислити да претерујем, али у песми „Равно до дна“ он је описао могућу библијску ситуацију доласка Антихриста. „Долазим ти као фантом слободе да те водим равно до дна... Демонска игра одбачених људи... Ко је заузео мјеста у рају, поштење и власт... Лоше прикривена жеља, далеки циљ.“

Демонизацију човека опхрваном влашћу описао је у песми „Курвини синови“. „Иза прозора немирног сна осјећам њихове сјене. Гледам како кроз зидове плешу. Курвини синови. Затвори губицу није вриједна заната. Истреси горчину до краја, на стратешким мјестима њихови људи. Лутка од крви, без трунке идеје. Убице на цести. Лоша ноћ. Бјежим из града. Они долазе. Курвини синови.“

Хришћански одговор на све то дао је у песми „Е, па, што“: „Неман има стотину лица, и док пијеш и ходаш, загрљен у тами и док те милују храпаве руке, и док лижеш расјечене усне... А онда Божије сирене заустављају промет... и живот се смирује као млијеко у чаши.“

Сваки велики уметник мора да буде свестан да слава и власт неумитно доводе до гордости, која је у суштини демонска превара. На срећу Бранимир се с тим изборио. Одакле му је пристигло толико знање? Хришћанство је изучио, вероватно, не само свирајући испред цркве. Имао је потребу да сазна и пренесе своје знање. Као уметник поседовао је преко потребну моћ опажања. „Завирујем у гомилу, проматрам свијет.“...“Сретан сам што нисам као други. Не затупљују ме медијима.“...

Одувек сам веровао да му је у његовим песмама текст био битнији, али он и даље тврди другачије. Опрости ми, грешноме, брате, Бранимире, заради твоје хришћанске скромности могу ти рећи да си нас, сву твоју децу, само покушао разочарати изјавом да ниси песник, али ниси успео. Како си онда могао препевати грандиозне епове „Илијаду“ и „Одисеју“, ако ниси песник? Написао је, само, преко 200 песама и некакав „академик“ му је рекао да се не може сматрати песником већ само трубадуром, који није желео да му песме таворе по библиотекама већ се за њих изборио да стигну до ушију слушалаца, додавши им мелодију. Неко је рекао да је правом песнику потребно да има само две написане књиге. Он је објавио само једну збирку својих песама у писаном издању, али ја бих желео да доживим дан када ће се (нескромно), неке, његове песме наћи у дечјим читанкама.

„Ниједно уметничко дело није завршено“, дозволите ми да цитирам Андрића. После 30 и више година од настанка Бранимирових песама имам права да кажем да из његових песама извире, пре свега, хришћанска мудрост и поука. Био је у својим песмама социолог и психолог, хроничар друштвених збивања, јачи од свих медија. Подсвесно је васпитавао генерације слушалаца, иако на жалост своју децу није имао, што је проклетство. Или слободна воља. сваког генија и још увек их васпитава. Дан-данас можете на нету пронаћи коментаре младих који се куну да су од Бранимира научили више од својих родитеља. „Гледам како пролазе дјечаци. Они не разумију свој свијет. Слушам како балаве између себе.“... „Клинци зуре у ТВ и то по цијели дан, очи су им четвртасте као екран“... Имао је потребу да уметничко-зналачко-занатски пласира поруку и не буде само марионета на жици јер је схватио куда води пут „дарвиновог мајмуна“. Певао је о стварима које нисмо могли прочитати у новинама, док смо живели у „савршеном комунистичком друштву“.

Његова мисија је прерасла његов професионализам, ма колико се он бранио од тога јер га свако мало меша са локалном политиком, не схватајући да његова животна философија није могла бити никако локална. Први пут смо у његовим песмама могли чути да у комунизму живе људи на маргинама и да нису задовољни системом. Све време нам је поручивао да је површно размишљање и олако прихватање стварности преопасно, ако не и погубно. Дефинисао је праву природу атеистичког система и схватио његову погибељност, по човека, и то је пласирао, кроз песму, милионском аудиторијуму, на себи својствен начин, оригинално, са стилом, професионално. Иако тврди да за све то није имао жеље, онда можемо закључити да је то била божја воља. Желео је да скрене пажњу, и упозори, на оно што је видео и закључио, да је човеку, као мисаоном бићу, у таквом систему потребна огромна храброст да би освојио стварну слободу, као и то да апсолутна слобода не може постојати, нити бити дата човеку на слободну употребу јер је све(т) превара и представа.

У песми „Јаблан“ (директно асоцира на Кочићеву приповетку „Јаблан“, из читанки) је то овако описао: „Продај све, осим блање и крени, другом страном“. Другим речима: ако немаш cojones учи школу и чекај на бироу да те се неки тајкун досети. Упозоравао је на суштину друштвеног система (атеизам који доводи до демонизације човека, уништавање самосвојности, аналитичког размишљања мисаоног бића), обрадио је, скоро, сваку појаву у човеку, растрзаном између атеизма и хришћанства, у шестом по реду социолошком експерименту на Балкану, за последњих стотину година. Обрађивао је широк дијапазон психолошких појава, у човеку, у новонасталом либерално-комунистичком систему: страх, меланхолију, апатију, отуђеност, растрзаност у личности, погрешан однос између полова, лицемерје, одвојеност од Бога, демонизацију, полуобразовање... Вероватно ни сам није био свестан својих порука (да ли?), али оне су ту и тек данас су разумљиве.

Његово схватање мушко-женских односа, сексуалности, разлике у културама, рецимо, у песми „Жена из другог система“, су нама, младима у одрастању, помогле да схватимо утицај феминизма у друштву, насупрот народњачким мотивима у којима се велича жена као објекат сексуалности и центар света и мушких живота, где у суштини лежи демонизација и хипер-контрола... Написао је неке од најлепших љубавних стихова као што су: „Осјећам да лутам кроз терасе свијести, нешто се у мени дијели, јер те волим. Не мариш за то.“... “Неко ме воли, душу ми нуди, неко је странац, исто као и ја.“... “Ноћи су овдје равнодушне сјене. Када спавам заклањам лице. И увијек сањам топле усне жене. Како ме љубе.“... „Јутро на обали, као ти и ја, напуштени бродови, пливају лијено, расточене олупине, као ти и ја.“... “Пољуби ме, па ми прсте у косу увуци и загрли, привиј се тик уз мене и запјевај ако знаш. Било што. Ах, ти лудо једина.“... „Она љуби преко воље. Вјерујем да није зла. Али, ипак има чудне навике. Њен респект за мој новац. Увијек ме испровоцира.“ Да ли ми се чини или је ово дефиниција данашњих „спонзоруша“. Такође, је тај либерални феномен описао мало јасније и у песми „Крвава Мери“...

Посао којим се бавио омогућавао му је да сусреће различите људе на различитим друштвеним степеницама, те је уз свој дар опажања могао да закључи: „Зашто идиоти постају цењени људи.“... „Шта ти ту можеш, не буди луд, они буду тебе Риста равно на суд... Ударац у главу ме буквално довлачи свијести. Ако не слушаш, курвин сине, нећеш ни јести, а ја, ја немам дара, забрањено је да се одговара...“ У време комунизма његови су стихови били несхватљиви неким младим људима који су тек стасавали у друштву и разумели су само мелодију и подсвесно је певушили, али свако данас може рећи да је у своме животу доживео макар једну Бранимирову песму. Не волим да га зовем Џони јер Бранимир је лепо словенско име. Евидентно је да његову поезију није пратио развој друштвене свести и он је тога био свестан. Одлично је искористио музику и поезију као медиј за преношење порука, у времену, као и данас, где су такве поруке могле проћи само индијанским димним сигналима.

Може нам се учинити да Бранимира Штулића, песника, тешко можемо разумети, али немојмо се заносити да је код њега нечега било случајног или површног. Он је био ерудита и професионалац. Уз њега су одрастале генерације, којима је био идеал и утеха, некима једина коју су имали, иако он као прави хришћанин то негира и не жели да га повезују са тим појмом. Бранимир је суви геније, божји аватар, курир, гласноговорник, философ, мислилац, који нам је препевавао поуке из књига које је читао. То сам схватио по песми „Пуковник и покојник“ коју сам чуо у исто време када сам и сам прочитао Маркесов роман „Пуковнику нема ко да пише“. Касније сам у једном његовом интервјуу чуо његово признање да је песма настала према тој новели, али ја сам тада разумео да Бранимир, из свих књига које је прочитао (а читао је само добре књиге, сасвим сигурно) извлачи поенту и пласира је онима који нису имали прилике да те књиге прочитају. Такође у његовој љубави према историји и познавању историје можемо схватити толику снагу универзалних порука у његовим песмама, да се могу назвати епским. „Уметничко-занатски трик“, да га тако назовемо, у његовим песмама, био је у томе што је схватио да се никада ништа неће променити, док човек не буде сам дошао до истине, зашто, због чега и на који начин треба да се мења, не би ли био спасен, постао сасвим нов човек и освојио слободу. Он је тако својим апстрактним, наизглед апсурдним римама провоцирао мисаони склоп слушалаца, не би ли слушалац размишљањем дошао до истине. Самим тим је себе, као божјег аватара, заштитио од оптужби да подбуњује јавност, али није могао себе заштити од похвала да је образовао ту исту јавност, насупрот програмерима мисаоног склопа – извршио је ресетовање мисаоног склопа.

Бранимир Штулић се сматра за великог мистика, чак и бунтовника без разлога, али не видим да је прелазио хришћанске границе и моралне норме. Имао је дар, као прави уметник, да разуме и воли људе, поред дара посматрања без којег не би могао бити то што јесте. Експериментисао је, сигурно, са крајњим стањима духа, као и сваки слободни мислилац, да би нам одатле донео истину и поуку. Знао је да свака истина није за сва времена и све људе, да је свака истина у ствари тајна, па ју је увијао у наизглед апсурдне стихове, у песмама са најјачим порукама. Све што сам желео да сазнам сазнао сам од њега. Звучи чудно али многи ће разумети, шта хоћу да кажем јер сам се у том и таквом друштву осећао као да живим у мисаоном кавезу а само је Бранимир тај који ми шаље поуке. „Људи су странци, самоуправци.“... „О чему размишља обрисано лице, између два осмијеха, и наканом тамнијом од ноћи. О чему размишља док зури у твоју жену, створење ниоткуда. Можда те провоцира.“ Био ми је као велики брат којег нисам имао, у либералном друштву које је декретом укинуло Бога и сина и оца, у којем се родитељи нису посвећивали деци јер нису ни сами знали чему треба да их науче, (јер су били збуњени датом слободом са роком трајања од само 46 година) када је већ систем преузео васпитавање потомства у друштву, које је почело, не својом вољом, да срља у своју сигурну пропаст.

Бранимир је био хроничар такве друштвене стварности, истовремено обављајући посао аналитичког новинара, васпитача, педагога, социолога, психолога, лекара, свештеника а био је само божји аватар са мисијом. Чак је држао предавања из лепог понашања, лекције из комуникације, толеранције, ораторства... Ласцивне стихове и псовке (под утицајем Леонарда Коена и Чарлса Буковског) можемо ставити у контекст, да на Балкану ако масно не опсујеш, чак и у песми, нико те неће схватити за озбиљно а он је разумео да се само истином може проћи кроз демонске барикаде и бити спасен. Анархизам у њему је био својствен као и сваком слободном мислиоцу. Сматрам да је његов друштвени утицај био велики а катарза коју нам је давао неизмерна. Ретки су божји аватари који су се извукли из система. Бранимир је био истинско божје дете и спасио се (да ли?), али као што је напоменуо у једном свом стиху „не могу помоћи никоме од нас“, ако сами себи не помогнете. Какво је ово друштво када се такав таленат дан-данас срамоти што је песник и каже: „Играћу пред тобом опет улогу пјесника.“ Верујем да је то у контексту хришћанске поуке: „Будите невини као голубови и мудри као змије“.

Ево неколико извода из поменутог интервјуа, (за којег сматрам да је један од најбољих који је Бранимир дао неком новинару) са Петром Поповићем, у којем се Бранимир правда (не знано коме?!) како није желео да буде песник, али је то постао силом прилика.

Волети Џонија је лакше неголи Штулића разумети.

„Можеш ли градити нешто на мокром тлу? Криво су ствари постављене у самом почетку. Не чуди ме што ми не верујеш. Читав живот ми нитко не вјерује... Новац се темељи на вјери... Ако си вјерник, онда си вјерник... Хтео сам да будем део дивне музике као Битлси. Тако велик да будем и да имам такве колеге... Мој цели живот је тражење бољих од себе... Лако је неком ногу поставити, теже је нешто створити... Има само једна правда за све. Не можеш бити срећан и жив. Како може бити правде кад ја нисам изабрао где ћу и када бити рођен? Како онда да будем одговоран за било шта? Осим да радим на себи највише што могу?... Нисам веровао, али се свет на мој очиглед мења. Чипови су све изменили. Нема више приватности. Из сателита ти читају мисли. Ако није сада, биће за коју годину. Али човек није чип. Нити човеку не приличи неограничена слобода. Он се изгуби у мору слободе. Ако желимо да се спасемо, морамо имати гравитацију кад је већ телепортација немогућа... Не волим да говорим о свом животу. Он је божја воља... Ја у животу нисам узео ништа озбиљно осим свирања, поготово не текстове. Њих сам писао силом прилика јер сам морао нешто певати. А нисам хтео певати нешто глупо. Тачно тако је испало. Ја сам био принуђен да нешто кажем. Јер се свирало и певало без речи. Да сам свирао инструментале не бих никад успео, јер људи воле кад им певаш. А кад певаш не можеш глупости певати. Бар ја. Онда сам морао да направим те текстове, али њима никад нисам озбиљно приступао, већ најбоље да урадим како не бих уништио основну мелодију. Иначе, трагедија најбољих мелодија су глупи текстови који их прате... Добри текстови увек скрену пажњу са мелодије. То знам, али сам нешто морао жртвовати, платити цену. Ако нема добре песме нема лепшег света. Свако дело поправља свет. А како да буде добре песме ако човек није сит?... Лажна политика тера да се имају узори. Ја не желим никоме да будем узор. Ја сам против тога. Мој узор је моја слободна воља. Други безначајни су себи узели моћ да мени говоре шта ћу ја да радим и како ћу да живим. Мене је увек занимала само историја. Од белетристике једино памтим „Кад су цветале тикве“. Не спавам мирно али нисам дужан... Другим речима, ја сам путник у ауту.“

Ово је сасвим случајна поема која се може склопити, сасвим случајно, од његових насумице изабраних стихова, који су ми пали на памет. Нека то буде мој одговор, и омаж, на његову, скромну, хришћанску „одбрану“ да није песник.

„Жену нећеш наћи поред такве стара-мајке. Осјећам да лутам кроз терасе свијести, нешто се у мени дијели. Уради нешто за своју савијест, не мисли да си сам, крени оштро, узми ствар у своје руке, заборави на страх, нема времена за бољу будућност, нема времена да предахнеш, нема времена да живиш још једном, ма хајде покрени се, ма хајде учини нешто, мрдни већ једном, уради нешто то је твоја дужност, много тога знаш, ниси глупан, таквих и сувише има, не очајавај, не забушавај, пљуни на своју фацу и постани човјек, нек се чује и твоја ријеч, чувај муда заувијек и свуда, дрмај жестоко. Затвори пролаз за труле моралисте, затвори пролаз за рогоње, затвори пролаз за феминисте, затвори пролаз за све. Не могу помоћи никоме од нас. Љубав је оно за чиме гинеш. До љубави се тешко стиже. Мождане вијуге шећу своје псе. Брига ме за ваше рекламе, овуда су пролазили и други прије вас. Пљунуо сам магазине, пропаганду и новине. Пљунуо сам дупелисце преко целе странице. Баци чини на идеал. Зашто глупост добија. Немој по глави друже плави. Обрати пажњу на последњу ствар. Чини ми се, рођаче, да је стандард покварио људе. Располагати туђом муком, није мала зајебанција. Град без љубави. Сумрак идеја. Лоше вибрације у мојој глави. Тешко вријеме за маторе, пријатељу мој. Улоге су давно подјељене и свак иде својим путем. Дуг је пут до вјечности. Људи постају налик на кокоши. Слабо виде и рано лежу. Залазе свуда и у све турају нос. Како си глуп, како си охол, стари мој. Судиш о мојим осјећањима. Како си ружан у својој незрелости, драги мој. Извјештачен, бјесан, несхваћен. На твоме лицу празнује велико ништа, и да живиш хиљаду година нећеш успети. Далеко си ти од истине. Ми смо људи Цигани, судбином проклети. Увијек неко око нас дође па нам пријети. Или је немир или је страст. Има тога овдје исувише. Иза прозора немирног сна, осјећам њихове сјене, гледам како кроз зидове плешу, курвини синови. Затвори губицу, није вриједна заната. Истреси горчину до краја. На стратешким мјестима њихови људи. Лутка од крви, без трунке идеје. Убице на цести. Они долазе, курвини синови. Отишао сам далеко до крајњих граница. Море је узимало од неба. На другој страни знаци олује. Видео сам како плазе у тами. Хладна ноћ пред велике догађаје. Не желим више да се сјећам. Знали су где ће ме наћи. Курвини синови. Долазим ти као Фантом слободе и зато покажи шта знаш, да те водим, равно до дна. Она вуче моје нити. Она је хладна и далека. Као господар самоће игра се осећајима. Реците народу да се јавност буни. Кажите ми ко је подобан, кажите ми ко је опасан. Увијек иста прича. Чувајте се ајкула и мотрите на људе. Хтјела би да те нема, али то не може. Хтјела би да спаваш. Вријеме је одлуке. Не траћи своје вријеме. Пит и то је Америка. Наркомани и блуднице уздају се у тебе. Докторе што се то догађа са мном. Имам 37 година и нерви слом. Професор сам у школи и тамо предајем, нека лева права. Онанија ми је редовна. Шта да радим без акције? Док сам био студент анархизам ми је био крв. Сањао сам како водим пролетере младе. Докторе помози ми. Тешко ми је, вјеруј ми. Моје друштво за шанком ординира од 19-22. Зури у празно и трули. Идем из ових стопа да се бацим равно у Саву. Због чега приматима не искључују електрику јер они ретко читају, а и то што читају криве ствари читају. Прољеће, чак и у децембру, 13-ог или било ког другог. Прољеће, стоји иза барикада са подигнутом руком. Зар сумњаш у своју дјецу? Мислиш да не памте. Кажи да ли те питају за пут према небу. Цијена је сигурно висока. Кажи, да ли те питају са бијесом у себи. Не желећи ништа, не хтијући много, осим живота. Ноћ у граду салонских стријемљења. Чекаш ли на нешто стварно, доиста јако. Размисли добро у сваком тренутку. Рјечи господару сјеку као нож. Гомила несклада. Нагрнуће са свих страна правовјерни лешинари. Е, па, што. Довољна је једна ријеч. Одјеби. Људске усне шапућу, шуњај се ти крадом, избјегавај невоље, скинуће ти главу. Неман има стотину лица. И док пијеш и ходаш загрљен у тами. И док те милују храпаве руке. И док лижеш расјечене усне. А онда Божије сирене заустављају промет. И семафори почну да раде што мање. И живот се смирује као млијеко у чаши. Ријечи господару кваре твоје снове. Не дам да уживаш. Глуперде лутају далеко. Продани скоте без части. Лаж измишља опаке снове. Искрсавају старе пароле. Исписане руком, али не видим боју. Дијете у ноћи, као ти и ја. Цвијеће на граници тоне у сан. Расточене олупине. Као ти и ја. Проклета могућност избора мора да постоји. Слобода није узајамно миловање идиотских глава. Слобода није домаћи задатак. Слобода те чека. Страхови су коњуктурни. Од њих се добро живи. Слобода је жена. Узми је. Врати ми сјећање. Контрола лупа вратима. Нек вјечно живи ваша љубав. Свијет је изван вас. Љубитељи досаде удружите снаге. Ово су несигурна времена. Мики, остани код куће. Лудница је око нас. Регуларна представа. Откуд осјећај да губиш поуздано залеђе. Умјетност те чини јачом него што претпостављаш. Окована свијест у златном издању. Демонска игра очајних људи. Ко је заузео мјеста у рају, поштење и власт. Као и јучер. Иза завјесе. Балкане, мој, буди ми силан и добро ми стој. Криво срастање. Разбиће ти личност сланију од мора. Незајазни анђели, долазе. Кад мртви фазани лете изнад наших глава а ниједан не пада. Ни бум добро свршило. Ко не памти изнова преживљава. Свијет је сужен између трепавица. Издалека долазе разуздани моћници. Ако желиш да сазнаш пристани на све. Ако желиш да мијењаш људе, не одмећи се. Филигрански плочници пуни барута. Не препуштај се меланколији, иди даље. Облаци су вукли кишу све до прозора.“

Свестан сам да је ово врло скроман приказ, песника, Бранимира Штулића, али у име све његове деце желим да му се захвалим за све што је учинио за нас. Велико хвала, велики брате, ћале, Бранимире. Ти си лекар. The Healer. Ти лечиш.

„Дубоко у теби можда сам оставио траг свјетла.“

Страхиња Вукша

Извор

„Српски народ, у убрзаном времену 21. века, као да се заплео у клупко историјских догађаја, у замршене нити самозаборава, јурећи стрмоглаво ка дну, све даље од врхова духа на којима је некада боравио. Како поново пронаћи духовни идентитет, како се одупрети сили светске гравитације, како пронаћи почетак тог ткања живота, питања су нашег поколења.

https://www.youtube.com/watch?v=-xnKFHEmV8Q

Епископ Венијамин

Уводна реч уредника (извод)

Трећи епископ обновљене епархије Браничевске, Венијамин (Таушановић), један је од архијереја СПЦ о коме се врло мало зна, чији су живот и дело понајмање проучавани, а који, са друге стране, заслужује посебну пажњу историчара Цркве и теолога. Столовао је на трону браничевских владика у изузетно турбулентном историјском периоду, од 1934. до 1952. године, тако да се многе прекретнице точка времена јасно огледају у његовом архипастирском раду, у његовом животу, али и у животу Браничевске епархије. На писање обимне и стручне студије позвани су, пре свега, експерти историје СПЦ, тако да је основни циљ ове уводне речи и самог издавања књиге само жеља да пробуде интересовање за овог значајног српског јерарха и да понуде адекватан архивски материјал будућим истраживачима. Ова монографија излази у години када Црква Браничева прославља двадесетогодишњицу архијерејске службе свога епископа Игнатија, што смо желели да искористимо као повод да се сетимо и претходника нашег владике, оних архипастира који су њему предали живу црквену заједницу Пожаревачко-браничевске дијецезе. Управо зато смо, без обзира што се једним делом тиче архивске грађе и историјске науке, ово штиво ипак сврстали у едицију Наши епископи, јер за православне хришћане њихови епископи не припадају далекој прошлости, нити историографији, него првенствено литургијском сабрању есхатолошког карактера, на коме их светотајински оприсутњујемо.

Епископ Венијамин (др Владимир Таушановић) рођен је 23. јануара 1884. у Пироту¹. Отац му је био угледни трговац, председник пиротске општине и народни посланик у више мандата, радикал и учесник Тимочке буне, Војин Ћирковић, а мајка Анастасија (Наста) сестра познатог банкара, политичара и министра, Косте Таушановића. На Велику суботу 8. априла 1884, два и по месеца по рођењу, умире му мати, која је тада имала тек 24 године. Ујак Коста га је усинио, због чега Владимир преузима и носи само презиме Таушановић до краја живота. Крштење је обављено у Београду, а кумовао је лично Никола Пашић².

Епископ Венијамин је био веома образован човек, полиглота и уметник обдарен савршеним слухом. Основну школу и шесторазредну гимназију завршио је у Београду, духовну семинарију у Кишињеву (1902–1907), православни богословски факултет у Атини, где је и докторирао 1912. године, на тему „Апостол Павле у Атини“. Замонашио га је 11. маја 1913. године архимандрит Рувим у манастиру Раковици, а привели су га епископ нишки Доситеј и јеромонах Николај (Велимировић).

Епископ нишки Доситеј га је рукоположио у чин ђакона 14. маја 1913. у београдској Саборној цркви, а митрополит Србије, Димитрије у чин презвитера у истој цркви 21. маја исте године. Из тог периода бележимо податак да је у цркви у Скадру, уочи Светог Василија Великог, 31. децембра 1915/1. јануара 1916. године, о. Венијамин (Таушановић) постригао младог богослова Благоја Поповића, будућег светог аву Јустина, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим епископом далматинским Иринејем. Синђелством и протосинђелством одликовао га је епископ велешко-дебарски Варнава 1919, а архимандритском чином 15. децембра 1920. епископ рашко-призренски Михаило (Шиљак). До избора за епископа био је болничар у болницама Кола српских сестара у Београду и Љешу, суплент богословије у Београду (од 15.12.1913), гимназије у Ђевђелији (од 15.3.1914), српске гимназије на Крфу и Велесу. После положеног професорског испита службовао је у Ђевђелији и Охриду, где га је 6. децембра 1925. затекао и избор за епископа новоосноване Епархије бихаћке³. Бележимо и податак да је у Св. Науму, 14/27. марта 1926, архимандрит Венијамин замонашио Николу Круља, нареченог епископа зворничко-тузланског Нектарија.

Хиротонисао га је за епископа у београдској Саборној цркви 23. маја 1926. патријарх Димитрије, митрополит бањалучки Василије и епископ рашко-призренски Михаило. За епископа злетовско-струмичког премештен је у новембру 1929, а за епископа браничевског је изабран јуна 1934. Штип напушта 4. октобра 1934, а у Пожаревац пристиже сутрадан, 5. октобра 1934. у вечерњим часовима („у четири поподне“)⁴. Устоличен је у Пожаревцу, 7. октобра 1934. године... (наставак у књизи)

_____________________________________

¹ Основне биографске податке о владици Венијамину налазимо у делу покојног епископа шумадијског Саве (Вуковића) Српски јерарси, Београд, Подгорица, Крагујевац, 1996, 67–68, као и у Б. Лилић, Знамените личности српске науке и културе: Из историје српског народа, Београд, 2007, 26–27. Овом приликом их допуњујемо још неким чињеницама, са циљем да укажемо на мноштво врло интересантних тема из живота епископа Венијамина, које су вредне даљих истраживања.

² Са породицом Пашић, владика Венијамин је чувао најчвршће везе и после Другог светског рата и био је редовни гост Ђурђине „Пашићке“ (Николине супруге, која је умрла 2. октобра 1947. године), као и њених ћерки Даре и Паве, кад год је боравио у Београду. О њима је имао речи хвале, што се никако не би могло рећи за владичино мишљење о Пашићевом сину Радомиру.

³ У једном од записа владике стоји: „6/XII 1925 Добих у Охриду телеграм да сам изабран за Еп. Бихаћског“.

⁴ Види записе еп. Венијамина за 4.10.1946. и 5.10.1946, објављене у овој књизи.

Протођакон Златко Матић

Детаљније на сајту »

У првој епизоди било је речи о првом делу разговора са настојатељицом манастира Грабовац код Обреновца, мати Ирином Ђорђић. Она спада у теолошки најобразованије монахиње, студирала је математику на београдском Природно математичком факултету, дипломирала је и магистрирала на Теолошком факултету у Атини, и то као студент са највећом просечном оценом.

Нови серијал емисија „Духовници“, емитује се сваке суботе од 20 часова, а репризе су недељом од 13.05 и понедељком од 18:06.

Извор: http://radiosvetigora.wordpress.com/2014/12/06/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BB-%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8/

Извор: Епархија далматинска

• Култура
  

др Зоран Крстић

Предговор

Широм хришћанског света 2013. година је била посвећена прослави 17 векова од Миланског едикта. Писало се и говорило о разлозима, значају и последицама за историју Европе, па и шире, толико важног „Константиновог обрта“. „Тада је почео да се обликује један нови свет, свет који је све више почињао да личи на свет у којем данас живимо“ (Р. Радић). Тај свет чији су се обриси помаљали давне 314. године је још увек наш свет. То је почетак наше културе (у социолошком смислу) у којој од онда, па до дана данашњег, живимо и која нам омогућује да формирамо специфично, наше разумевање сопствене личности, а затим и разумевање другога, разумевање живота, Бога, Његове творевине као и друштва и историје. Један од основних стубова тог нашег света, али не и једини, је јудео-хришћанско предање. Међутим, тај исти наш свет је током 17 векова доживео толико много трансформација, разноврсних, па чак и суштинских промена да се многи с правом питају да ли уопште можемо да говоримо о једној култури или је, напротив, свака потоња епоха настајала као негација претходне. Ово се питање нарочито оштро поставља у односима између традиционалног, предмодерног друштва и модерности, односно постмодерности како се карактерише савремени историјски тренутак. У неким другим хуманистичким наукама било би парадоксално и само помињање предмодерног друштва, сем као историјске чињенице, али за теологију и пре свега, практично богословље, то није случај. У свести многих чланова Цркве предмодерно друштво се са својом хијерархијом вредности и својим менталитетом сматра идеалним друштвом. Такво схватање није случајно. То друштво је дуго и до скоро трајало на нашим просторима, а поједине остатке још и данас срећемо. У њему је Црква било идеално позиционирана, у самом центру, и била је основни космотеоријски стуб тог времена. Кроз хришћанску призму је посматран и тумачен како друштвени тако и лични живот појединаца.

Западна модерност је од 16. века па надаље сва питања везана за хришћанство и Цркву поставила на други начин и на штету, како се сматрало, Римокатоличке цркве. Иако изворно западни феномен, модерност није остала у географским оквирима западне Европе већ се непрестано ширила како на исток Европе, такo и глобално, на цео свет. Као таква, она се не може третирати као нешто туђе и страно већ, напротив, као тековина али и проблем свих нас, човечанства уопште. Овакво стање ствари нам без икакве сумње сведочи о њеној моћи. Прагматични менталитет који је она устоличила, заснован на природним наукама и технологији је толико олакшао људски живот, продужио га и подигао му квалитет да су све антрополошке жртве, које је та епоха остављала широм света, биле занемариване, па чак и прихватљиве зарад циљева и снова која је она обећавала да ће испунити. Класична метафизика, а са њом и религија, је падала и остајала бескорисна пред ефикасношћу прагматичног менталитета модерног човека. Међутим, и ти велики снови, „велике приче“ модерности су се током 20. века исцрпеле, или у разочарању и економској пропасти (попут комунизма) или у крви (попут Аушвица), отварајући простор за „мале приче“ савременог постмодерног човека. И даље је та култура економско научно-технолошка али се Бог ипак вратио или се враћа у јавни живот, напуштајући сферу искључиве приватности где га је модерност сатерала.

Све ове друштвене мене и трансформације не остављају нетакнуте верујуће људе и саму Цркву. Оне су као бура на мору, када треба бити максимално опрезан и концентрисан, разумети како се бура креће и на основу тога усмерити брод Цркве. Верујући људи се, по мом мишљењу, пречесто у тим историјским и културолошким „бурама“ не сналазе. Једни демонизују савремено друштво и желе из свег срца да га униште, сравне са земљом, надајући се да ће се на том пустом пољу и из рушевина поново помолити старо, идеално, предмодерно друштво. Овакав став је идеолошка подлога верског фундаментализма у свим религијама. Други, рекао бих реалнији, схватају снагу савременог друштва, одустају од борбе и имају жељу да из таквог друштва изађу и створе свој паралелни свет у коме би владале друге вредности. Што се хришћанске Цркве тиче такво схватање би значило спуштање Цркве на ниво секте, имајући у виду једно од социолошких начела разликовања цркве и секте, при чему се припадници ове друге склањају из света док, напротив, чланови цркве желе тај исти свет да преобразе.

Тако долазимо до циља ове књиге. Он се најпре састоји у томе да верујуће људе, а међу њима и студенте Теолошког факултета, подсетим на чињеницу друштвених промена, на њихову легитимност као и на факт да оне најчешће не настају из идеолошких разлога већ из, и због конкретних животних проблема. Ти животни проблеми који изазивају друштвене промене су такође људски проблеми који имају и своју теолошку димензију и своје теолошко тумачење. То што је предмодерна епоха претежно теоцентрична и колективистичка, а модерност и постмодерност претежно антрополошка и индивидуалистичка не умањује теолошку тежину проблема, већ само намеће различите теолошке акценте и приоритете. Црква нема специфично „своје“ друштвено и политичко уређење. Њени су критеријуми, критеријуми Царства Небеског и на основу њих Она процењује друштвене промене и процесе. У том смислу је свака историјска и културолошка епоха Њена, а, такође, и ниједна, јер Она чека Будући Век. Међутим, у пракси је то много лакше рећи него остварити. Менталитети су увек врло јаки и споро се мењају, тако да се поједини историјски друштвени односи и вредности тумаче и поистовећују са јеванђелским, па самим тим постају вечни и непроменљиви. Ту спада, рецимо, разумевање брака и брачних односа, васпитање деце, односи према ауторитетима, питање личне слободе и генерално људских права и сличне тековине модерног друштва. Врло често се од стране верујућих оне не критикују на основу јеванђелских вредности, већ на основу историјског менталитета једне претходне, такође, историјске епохе. Та проблематика различитих „културолошких часовника“ између Цркве и света и њихово усклађивање, а све у оквирима наше константиновске и још увек хришћанске културе, је поље мога рада и истраживања и основна тема књиге коју читалац држи у рукама.

Захваљујем се преосвештеним епископима, шумадијском Јовану и браничевском Игнатију на благословима као и Издавачкој установи епархије шумадијске Каленић и Одбору за просвету и културу Епархије браничевске, који су саиздавачи ове књиге и свима који су ми саветима и сугестијама помогли у писању. Посебну захвалност дугујем богословима Богословије Свети Јован Златоусти свих досадашњих генерација као и студентима Богословског факултета у Београду. Дијалог са њима и пружање помоћи и подршке у њиховом духовном сазревању, колико су то моје снаге допуштале, је увек била инспирација и један од главних циљева мога рада.

Аутор

http://izdavastvo.sabornost.org/zoran-krstic-crkva-u-drustvu

Интонирањем химне „Боже правде“, у извођењу здружених хорова – учесника Натпевавања и неготинских хорова Цркве „Свете Тројице“ и МШ „Стеван Мокрањац“, у Неготину је данас свечано отворен 49. фестивал „Мокрањчеви дани“, који у част највећем српском композитору Стевану Стојановићу организује Дом културе „Стеван Мокрањац“ под покровитељством Министарства културе Републике Србије и Општине Неготин.

Након полагања венаца и цвећа на спомен бисту славном композитору и подизања фестивалске заставе, поздравне речи у име домаћина, учесницима, гостима и фестивалској публици упутио је Јован Миловановић, председник општине Неготин.

„У славу нашег, и у светским размерама признатог и поштованог композитора, у граду Стевана Стојановића Мокрањца чија се дела непролазне музичке вредности изводе и сто година после његове смрти, сваког септембра окупљају се поштоваоци његовог аутентичног музичког стваралаштва. Да је траг који је у музичкој култури српског народа оставио неизбрисив и вечан, потврђују домаћи и инострани хорови и инструменталисти, који Мокрањчева дела изводе у концертним дворанама широм света. Неготин, сврстан у групу драгоцених и малобројних градова који се могу похвалити празником музике какав је Мокрањчев фестивал, са неизмерним поштовањем и поносом и данас на свечаном отварању манифестације шаље поруку: Наша је дужност да указујемо на трајне вредности Мокрањчевог дела и његов допринос музичкој култури. И данас 100 година после његовог одласка,он живи кроз своју музику“

Част да се обрати беседом на 49. Мокрањчевим данима, припала је диригенткињи Даринки Матић Маровић.

„У својој вишедеценијској каријери имала сам безброј прилика да изводим Мокрањчева дјела: са нашим и иностраним хоровима, са великим и малим ансамблима различитог састава, у школским дворанама и сеоским црквама али и у саборним храмовима и катедралама и највећим концертним дворанама широм Европе, Азије и Сјеверне и Јужне Америке.

Узвишеност Литургије и Опела или прекрасне мелодије и прелијепи стихови узети са најчистијег, народног врела, одабрани руком мајстора, оплемењени ријетким стваралачким даром и преточени у јединствене Руковети, увијек су представљале омиљени дио наших концертних програма и прихватани са једнаким одушевљењем у његовом родном Мокрању, на Коларцу у Београду или у Карнеги холу у Њујорку или Музикферајну у Бечу.

Мокрањчева хорска музика је најпознатији опус у региону у којем се говори истим или сличним језицима, и који веома добро разумије тананости лирике или снагу епског, својственог овом поднебљу.

Сличност или блискост фолклора, љествица, мелодија и ритмова који га карактеришу, припадају заједничкој баштини народа који овдје живе и Мокрањац је на читав регион гледао као на свој духовни и музички простор. Отуда звуци Србије, Македоније, Црне Горе, Босне и Далмације, сливени у ненадмашне Руковети, и његова, а истовремено, музика свих нас.

Он је умио да препозна, одабере и уобличи музичку и духовну суштину бића са ових простора; због тога сам увијек мање стрепила прије извођења Мокрањчевих дјела код нас него у иностранству. Међутим, свака стрепња када је у питању његова музика, увијек се показала излишном. За његову музику, као и сваку истинску умјетност, заиста није било граница.“

Овогодишњи Фестивал, који се одржава у години обележавања 100 година од Мокрањчеве смрти, отворио је мр Милан Радосављевић, директор Фестивала и Дома културе „Стеван Мокрањац“.

„За скоро пет деценија постојања „Мокрањчеви дани“ израсли су у фестивал који се на културној мапи Србије није позиционирао само као најстарији, већ и као једно од најзначајнијих културних упоришта, на чијим су традицијама стасавале генерације музичких посленика, које су својим деловањем оставиле значајан траг на мапи његовог трајања. Извирући на Мокрањчевим стопама, као и на траговима које су за собом оставили ученици славног великана, вођен узорима и упориштима у традицији, фестивал је растао и израстао, профилишући се у смеру представљања врхунских уметничких вредности које су постале смерница сваког новог размишљања о његовој будућности и програмској концепцији.“

Директор Дома културе „Стеван Мокрањац“, мр Милан Радосављевић, уручио је и Плакету фестивала „Мокрањчеви дани“ беседнику Даринки Матић Маровић.

Већ по традицији свечано отварање завршено је извођењем Химне Неготина – Шестом Руковети Стевана Мокрањца коју су заједнички извели учесници Натпевавања, хор Цркве „Свете Тројице“ и хор МШ „Стеван Мокрањац“ из Неготина, уз солисту Драгана Данесковића са диригентом Светланом Кравченко.

Наиме, идући у сретање значајном јубилеју, 800 година постојања манастира Милешеве, Епархија милешевска је од 31. августа до 7. септембра у древној Милешеви организовала књижевно саборовање, на којем се сабрало преко 50 песника, књижевника и новинара који су писали у част ове светиње и њеног осмовековног постојања.

Тих дана у Милешеви су између осталих били: проф. др академик Јован Стриковић, Никола Мирков - директор РТС, Радомир Андрић - председник Удружења књижевника Србије, Милан Михаиловић - председник Књижевног друштва Косова и Метохије, Селимир Радуловић - управник Библиотеке Матице Српске у Новом Саду, Душко М. Петровић - уредник часописа Отаџбина, Горан Вучковић - уредник часописа Буктиња, Петар Жебељан, Живко Николић, Добрица Ерић, Тоде Николетић, Властимир Станисављевић-Шаркаменац, Ђорђо Сладоје, Иванка Радмановић, Александра Михаиловић, Благоје Баковић, Милан Босиљчић, Невена Витошевић, редитељи Цисана Мурусидзе и Божидар Калезић, и многи други.

Госте је у предвечерје 31. августа пред манастирском капијом дочекао предстојатељ Епархије милешевске, Његово Преосвештенство Епископ г. Филарет са својим сарадницима.

Под неуморним крилима Белог Анђела, у лепоти фресака Светог Саве и Богородице Милешевске, писци су налазили надахнуће за своје стихове и размишљања о манастиру који ће за коју годину прославити значајан јубилеј.

Епископ Филарет се као велики домаћин постарао да се гости угодно осећају, да сваки дан њиховог боравка у Милешеви протекне у лепом расположењу. Свако вече у манастирској порти за госте је био уприличен културно-уметнички програм у коме су учествовали хорови, етно групе, здравичари, гуслари, ученици веронауке из Епархије милешевске. Такође, у програму су учествовали и гости који су говорили о Милешеви, Светом Сави и Белом Анђелу. У суботу увече наступила је група Ђурђеви ступови.

Учесници овог несвакидашњег сабора из Милешеве су понели много лепих утисака, задивљени гостопримством домаћина и љубављу којом су били окружени у ових седам дана. Договорено је да учесници до 1. новембра доставе своје радове Епархији и исти ће у наредном периоду бити објављени у Зборнику.

Подсећамо да се Епархија милешевска увелико спрема за прославу јубилеја – 800 година манастира Милешеве. Свој јубилеј Милешева прославља под слоганом Свака година по један век. Замишљено је да се свака година, почев од претпрошле године па до великог јубилеја обележи разним садржајима: научним, ликовним, књижевним, позоришним, музичким... Почетком септембра 2012. године у Ризници манастира Милешеве одржан је велики међународни научни симпосион у коме су учествовали научни радници из Русије, Грчке, Италије, Бугарске, Румуније, Црне Горе, Хрватске и Србије. На том симпосиону је презентовано 46 научних радова и исти су објављени у Зборнику. Прошле, 2013. године у Милешеви је организована ликовна колонија, у којој су учешће узели наши познати академски сликари, вајари и фотографи. Радови са те колоније били су изложени у марту ове године у галерији РТС-а у Београду. Наредне године свој допринос у прослави јубилеја даће наши познати црквени хорови. Такође је планирано да се у част милешевског јубилеја сними документарни филм о Милешеви који ће снимити наш прослављени редитељ Божидар Калезић, док ће сценску поставку о 800 година постојања задужбине краља Владислава приредити редитељка Цисана Мурусидзе.

Такође, поводом јубилеја, Епархија планира да обнови цркву Светих четрдесет мученика у Трнову, у којој је првобитно био сахрањен Свети Сава. Већ крајем овог месеца биће организовано поклоничко путовање у Трново, како би се Епископ са својим сарадницима упознао са тренутним стањем у којем се ова црква налази и приступило обнови исте.

Надамо се и верујемо да ће Милешева још дуго бити значајан духовни центар српског народа, и да ће се наши потомци у бољем и срећнијем времену окупити око ове светиње за њену хиљадугодишњицу по речима песника Добрице Ерића који овако поје Милешеви:

• Епархијске вести
  
• Култура
  

Сведеном сценографијом коју је осмислио вајар Ристо Радмиловић, и једноставним али ефектним костимом Катарине Ковчич и Снеже Никочевић, појачано ефектном музиком у избору Филипа Рашовића, Бурзановић је успио да отјелотвори стихове „Горског вијенца“ и „Луче микрокозме“ у једну не само епску или драмску цјелину, већ слободно се може рећи и дубоко метафизичку. Притом, не губећи ништа ни од емоције, која је, слободоно се може рећи, струјала од публике ка глумцу и обрнуто. У томе му је помогла и млада Даница Никић, етно пјевачица. Додајмо, сценски покрет осмислила је Тамара Вујошевић-Мандић.

Премијера је одржана у крипти храма поводом обиљежавања 100 година од избијања Првог свјетског рата и видовданског сарајевског атентата. Умјесто да плате улазницу, глумац је публици пружио прилику да дају добровољни прилог за завршетак радова на подгоричком Саборном храму.

Фасцинација Његошем примјетна је у Бурзановићевој дугогодишњој каријери.

- Када сам 1976. године дипломирао у Сарајеву моји професори су ми дословно рекли – „Гојко ти треба да идеш у Црну Гору и да говориш Његоша“. Иако већ неколико деценија радим у позоришту није ми се дало да радим Његоша, него неке друге ствари. Но, задње деценије интензивно се бавим оним што су ми рекли моји професори. Јер, био сам најбољи студент на Балкану када је у питању реторика, и говор на отвореном простору. Зато сам и одлучио да се посветим Његошу. Планирам и да „Лучу микрокозму“ на свој начин припремим, јер то је спјев који ће сигурно вјечно живјети – каже видно задовољан премијером Бурзановић.

Како каже, Његошу и Светом Петру Цетињском посветио се у посљедње вријеме јер сматра да је као умјетник довољно зрео да их изнесе на прави начин, али и зато што ужива у креацији која настаје извођењем њихових мисли. На тај начин жели и њиховом дјелу, њиховој опоруци, дати достојанство које јој припада, а које се ставља све чешће у запећак.

- „Луча микрокозума“ није ништа друго до Свето писмо. Овај спјев је још неиспитан до краја, и ту се крије огромна тајна. Ми још не можемо сасвим сагледати Његошеву пуну величину. Ми знамо, свјесни смо неких 20, 30 одсто, а остало нам је непознаница, још нисмо открили. „Луча“ је директан контакт с Богом. Играјући и радећи и овај пројекат, ја осјећам небеса, неке комуникације, нешто позитивно, на крају, осјећам Његоша. Зато, могу да кажем не само да је жив, већ ће живјети као и сви други светитељи. Радити Његоша значи бити непрестано са Богом – каже Бурзановић. Глумац открива и како се припремао, како је настао овај пројекат.

- Ово није настало на класичан начин, као у позоришту.Ово сам урадио из љубави. Свако јутро, и свако вече, говорим ове стихове. То је мој тренинг, али, то је и моја духовност, храна за моју душу. А ову храну, поклањам и другима, јер сам народни човјек и народни глумац – каже Бурзановић.

Након Подгорице, Бурзановић планира да са овом монодрамом гостује на фестивалима монодрама и малих сцена, као што су фестивали у Хамбургу, Љубљани, Земун, Сарајево, Македонији…

Даница и њен глас

Млада Даница Никић истиче да јој је част и задовољство што је радила са Бурзановићем.

- До сарадње је дошло спонтано. Бурзановић ме је чуо како пјевам и позвао ме да учествујем у пројекту. Глумачког искуства имам, аматерски сам се бавила глумом у Београду. Међутим, сада у Бару нема глумачке секције, па се бавим пјевањем. Но, Гојко ме замолио и на моје задовољство ја сам пристала. Било је напорно истовремено пјевати и кретати се, али битно је да се правилно дише, и ако то савладате лако ћете све одрадити – додаје Никићева.

Џомић: Зашто се не оглашавају

Уводник у вече посвећено 100. годишњици видовданског атентата у Сарајеву, који је био повод за аустроугарску објаву рата Србији, дао је протојереј – ставрофор др Велибор Џомић. Он је честитао Бурзановићу на изворном читању Његоша, које се коси са такозваникм „новим“ читањима. Тачније, које се противи искривљавању Његошеве мисли која покушава да га окарактерише као геноцидног. Др Џомић је и запитао зашто се у Црној Гори, за разлику од других, ни почетку Првог свјетског рата не поклања задовољавајућа пажња, иако је била ученица тог догашаја који је вододјелница савременог свијета.

- Жалосно је и поражавајуће да са званично надлежних адреса научних и културних институција, које су о трошку свих грађана дужне да обиљежавају велике датуме, остале су нијеме и бојим се да су их претекли вријеме и догађаји који нијесу били изненадни – рекао је др Џомић. У прилог прекиду шутње о тим догашајима у Црној Гори он је прочитао неколико оригиналних званичних докумената Краљевине Црне Горе из 1914. године, додајући да сматра да је узрок ћутања и прећуткивања тих догађаја управо у патриотском садржају докумената.

Вече је водио свештеник Предраг Шћепановић.

Живана Јањушевић

Извор: Дан

• Култура
  

|

Western American Diocese of the Serbian Orthodox Church in North and South America 1621 West Garvey Avenue, Alhambra, CA 91803, office 626-289-9061, fax 626-284-1484 secretary.westsrbdio@gmail.com, westsrbdio.org

• Нове књиге