Rođen 24. januara 1896. u Vinkovcima u imućnoj građanskoj porodici, Sava je od četvrte godine živeo u Šidu. Prvo interesovanje za umetnost pokazao je kao srednjoškolac. Uporedo sa pohađanjem Realne gimnazije u Zemunu uzimao je privatne časove kod Isidora Junga koji ga je upoznao sa slikarstvom impresionista, Sezana i Van Goga.

Uprkos očevoj želji da se školuje za advokata, Sava je 1918. završio Višu školu za umjetnost i obrt u Zagrebu a 1920. prvi put je otišao u Pariz gde je učio kod kubiste Andrea Lota i družio se sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima.

Tokom svog drugog boravka u Parizu, naslikao je "Doručak na travi" (1927) koji je naišao na odlične kritike, a nešto kasnije iste godine za sedam dana i noći zavšrio je "Pijanu lađu", monumentalno remek-delo inspirisano istoimenom Remboovm pesmom i Žerikoovom slikom "Splav Meduza".

"To je najbujnije, najsilovitije, najrazmahanije njegovo delo", piše likovni kritičar Miodrag B. Protić. "Pijanu lađu" i druge slike Šumanović je izlagao na Salonu nezavisnih i Jesenjem salonu, prestižnim likovnim smotrama na kojima su diktirani trendovi mimo zvaničnog i konzervativnog programa slikarskih akademija.

Njegovo mentalno zdravlje bilo je veoma krhko i često uslovljeno pozitivnim, odnosno negativnim kritikama. U februaru 1928. Sava je doživeo nervni slom i vratio se iz Pariza u Šid. Nakon odličnih kritika samostalne izložbe u Beogradu, septembra iste godine, zdravlje mu se popravilo, a onda, nakon nesporazuma sa žirijem i izostanka sa Jesenjeg salona u Parizu 1929. ponovo se pogoršalo. Marta 1930. zauvek je napustio Pariz i sledeće dve godine lečio se u Beogradu. Dve godine kasnije definitivno se vratio u Šid. Živeo je povučeno, ali je intenzivno slikao, mahom pejzaže i aktove. Radio je na ciklusima kupačica i beračica grožđa.

 

U svom stvaralaštvu prošao je kroz različite faze, od kubizma, preko klasicizma i kolorizma da bi u poslednjoj deceniji razvio osoben stil koji odlikuju svetle boje i lirska atmosfera. Lično je svoj stil nazivao "kako znam i umem". Poslednja samostalna izložba u Beogradu, 1939, imala je odlične kritike, posetu i otkup, što mu je donelo veliki uspeh i ugled jednog od najznačajnijih slikara srpskog slikarstva.

 

 

Za vreme Drugog svetskog rata, Šid je ušao u sastav Nezavisne Države Hrvatske, ćirilica je bila zabranjeno pismo pa je Šumanović, iz protesta, umesto potpisa stavljao samo godinu nastanka. Tog 28. avgusta njega su, sa još 150 Srba iz Šida, uhapsile ustaše. Kad su došli po njega, "zamolio je da se spremi, okupao se, uzeo stvari, poljubio majku u ruku i otišao zauvek, ne znajući za šta ga terete", kaže istoričar umetnosti Gordana Krstić-Faj. Svi su odvedeni u Sremsku Mitrovicu gde su mučeni i streljani dva dana kasnije.

 

 

 

U tom trenutku na njegovom štafelaju sušila se slika "Beračice".

Najveći broj njegovih dela, preko 400, čuva se u Galeriji slika “Sava Šumanović” u Šidu, dok se u Galeriji Matice Srpske nalazi oko 50 radova.

http://www.blic.rs/kultura/vesti/noc-kad-su-ustase-ubile-savu-okupao-se-poljubio-majku-u-ruku-i-otisao-zauvek/dsq41ft?ref=fbblic

 

 

 

 

 

МОЛИТВА РАТНИКА СА ЦЕРА

Од цеви одсеви, хаубице деру!
Таласа се Мачва! На орозу прсти!
Регрут првог позива у рову на Церу,
док целива пушку моли се и крсти.

Молим ти се Боже, усади ми веру,
јер се сенка сумње у очима хвата,
да јуначко име не дам за неверу;
сачувај ми образ и оца и брата.

Помилуј ме грешна, напаћене душе,
не дај да те срџбом икад изневерим;
кад душмани моју дедовину руше,
нек` блаженим срцем злодела им мерим.

Не дозволи да ме заварају тмице,
када свој на своме постојање браним.
Молим ти се да му не гледам у лице,
не дај да убијем, само да га раним.

Ако ова рука и пресуди неком,
ти милошћу својом невиног поштеди,
помози ми да се осећам човеком,
унапред те молим, грех ми исповеди.

Просветли ми душу када будем пао,
покажи јој путе светлости у тмини,
Србији дарујем све што си ми дао,
овај живот голи на дар отаџбини.

А кад оду војске и када све мине,
на надгробној плочи остаће ми име;
да ли ће се неко срамити истине,
или ће се Српство поносити тиме?

Љутомир Рундић Романијски

Љутомир Рундић, аутор ове песме, рођен je у месту Врапци крај Соколца 1. јануара 1959. године. За време дугогодишње летачке каријере, летео је на транспортном авиону Ан-26, обављајући дужност навигатора, са летачким звањем инструктор-навигатор. Остварио је укупан налет од 1878,20 сати, обављајући летачке задатке над територијом наше земље, али и других земаља у Европи, Африци и Азији у току активне војне службе и касније по пензионисању. Службовао је у Пули, Мостару, Краљеву, Нишу и Батајници. Пензионисан је 2006. године у Београду, а од 2011. живи у Лозници. Данас је све више присутан на српској књижевној сцени где се промовисао  као аутор неколико збирки љубавне поезије као и кратких прича и есеја које објављује у више књижевних часописа. Члан  је Књижевног клуба „Караџић“ из Лознице, Књижевне заједнице „Вук Караџић“ из Лознице и члан Књижевног клуба „Луча“ из Власенице.

Од 2013. године, пријемом у Књижевно друштво КиМ и Удружење књижевника Србије стекао је статус књижевника.

О значају ове поставке, која се одржава у оквиру 23. Међународног конгреса византолошких студија,

говорио је академик Гојко Суботић. Он је оценио да је наша престоница почаствована што има прилику да угости део збирке светогорских графика и фотографија, и захвалио јеромонаху Јустину који брине о том уметничком благу, а учествовао је и у припреми изложбе.

Посебну пажњу привлаче фотографска документа посете краља Александра Првог Обреновића Хиландару и долазак Петра Првог Карађорђевића на Атос.

Отварању изложбе присуствовали су председник САНУ др Владимир Костић, потпредседник САНУ за друштвене науке Љубомир Максимовић, Срђан Пириватрић, потпредседник Српског комитета за византологију, и епископ топлички и викар патријарха Иринеја архимандрит Арсеније. Поставка је настала у сарадњи Фотоархива Свете Горе, Српског комитета за византологију и Музеја града Београда.

http://www.politika.rs/scc/clanak/361808/Grafike-i-fotografije-sa-Atosa

http://www.politika.rs/scc/clanak/361762/Film-o-srpskim-monasima

Поред материјалне и природне баштине данас, у ери глобализације, посвећује се све већа пажња нематеријалном културном наслеђу као аутентичној вредности која краси и карактерише један народ, државу. Зато су у складу са упутствима Унеска за примену Конвенције о заштити нематеријалне културне баштине успостављене основе система заштите и очувања нематеријалног културног наслеђа у Републици Србији.

Формирана је национална мрежа за заштиту нематеријалног наслеђа, односно Национални комитет, Комисија за упис у национални регистар, Центар за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју у Београду и седам регионалних координатора. Као резултат тога припремљена је и формирана листа која, за сада, има 31 елемент. Сви ти елементи испунили су услове из процедуре за упис на листу нематеријалног културног наслеђа Републике Србије.

Један од можда, најзначајнијих елемената са националне листе је Косовски вез. Под косовским везом подразумева се део ликовног народног стваралаштва који је израђиван на различитим текстилним материјалима. Карактеристике косовског веза одређене су још у средњовековној Србији, али порекло одређених орнамената сеже у далеку прошлост коптске културе који су преко Византије допрли до наших крајева. Као моћна држава Србија је у то време одржавала живе трговачке везе са медитеранским државама, а поготово тесне културне везе са Византијом. Сви ти утицаји допринели су да се на српском краљевском двору и на дворовима српске властеле негује и развија косовски вез до уметничког савршенства.

Једну од првих и угледних школа косовског веза на српском владарском двору држала је жена Уроша Првог, краљица Јелена Анжујска, мајка потоњих владара Драгутина и Милутина. Полазнице ове школе биле су младе жене и девојке из српских властелинских породица. Поред уметничког веза ту су се упознавале и са другим уметничким вештинама и училе манире лепог понашања.

Краљица Симонида, жена српског краља Милутина, иако веома млада, такође је држала на своме двору школу уметничког косовског веза. У средњовековној Србији то је била привилегија властелинских жена и кђери, с обзиром на то да су и материјали којима се везло и на којима се везло били скупи, увежени из далеких, често прекоморских земаља. Оне су ипак морале бити и надарене за овакву врсту рада, те су поред познатих мотива уносиле у своју уметност и део своје душе и маште.

Осим на дворовима косовски вез је негован и у многим манастирима. Монахиња Јефимија, песникиња и уметница косовског веза оставила је поклењима сведочанства свог раскошног талента у виду везеног покрова за мошти светог Кнеза Лазара и стихове Похвале Кнезу Лазару.

Pосле Косовског боја на везеним предметима уносе се и неки нови орнаменти. То је, пре свега косовски божур, који се као симбол косовског страдања и косовског мита одржао до данас, потом симболични мотив сузе оивичене црним свиленим или памучним концем. Падом Српске Деспотовине замире и културни живот у покореној Србији. Настаје време мрака и страдања под отоманском влашћу.

Велике сеобе Срба крајем 17. и почетком 18. века јављају се као последица страшног терора над српским живљем. Поред осталог што се могло понети на дуг и неизвестан пут на север, Срби су у шкрињама понели и комаде сачуваног косовског веза. Косовски вез у 19. веку у данашњој Војводини и у српским срединама у целој Панонској низији доживљава нови процват у оквиру многих удружења, али и као редован школски предмет за женску омладину.

Данас косовски вез заузима престижно место на листи нематеријалног културног наслеђа Србије. Захваљујући новооснованим удружењима која негугју ову лепу вештину - уметност, косовски вез задовољава и важан критеријум одрживости. Такође, многи стручњаци-етнолози, поштоваоци и љубитељи ове уметности уз помоћ савремених начина комуникације омогућују излазак косовског веза из простора музеја, његово представљање и ван граница наше земље и припремање пута за место косовског веза на листи светске нематеријалне културне баштине.

Извор: РТС

Споменик кнезу Лазару на градском тргу ″Шумадија″ у Косовској Митровици откривен је на велики празник Видовдан уз присуство директора Канцеларије за Косово и Метохију, представника локалне самоуправе као и више стотина људи. Импозантну статуу високу 7,5 метара са постољем од 3 метара, подигнута је средствима Владе Републике Србије.

Уз пригодан културно-уметнички програм, на самом почетку се као домаћин присутнима обратио председник Привременог органа Општине Косовска Митровица Александар Спирић, који је приликом откривања споменика кнезу Лазару рекао да је почаствован што су данас сви окупљени заједно на Косову и Метохији, у недрима српског народа, на простору где се исказала сва наша историјска вредност:

″Задовољство ми је што данас могу да констатујем да смо ми генерација која је одржала да ствара ново, боље, трајније и сигурније.  Будимо поносни што имамо славну прошлост. Исказујмо је. Да се види. Носимо је у себи и са собом, јер се ми тиме видимо. Допуњавајмо је новим садржајем. Градимо нашу садашњост. Уздижимо је новом снагом духа. Да онима који ће стасавати буде ведрије за гледање. Као што видите, најважније од свега  је што се започело са једном новом логиком. Са новим мишљењем које показује српску духовност. Показује нас.  Враћа уверење да утврђујемо наше темеље. Остављамо знаменитости. Да се исказују кроз време. Да укажу и покажу какви смо били. Кога смо имали. Какви смо данас. Какви треба да будемо сутра. Дакле, суштина нашег поимања је да будемо народ културног утицајаи зрачења. Да имамо своју будућност.  На путу пробраних вредности, за исказ уздизања народа, нека се нађе и ова наша замисао. Лазарев споменик у Косовској Митровици. Свој на своме и међу својима. Да окупља и подстиче. Да снагом  напаја. Да надгледа. Да Милошем храбри. Лазар је овековечио Косово. Својом уздигнутом мишљу Лазар је увек био на Косову. Данас је и стасом међу нама. Дошао је.″

Спирић се посебно захвалио директору Канцеларије за Косово и метохији, Марку Ђурићу, као и представницима свих српских општина уз поруку да се слогом и јединством предвиђа пут заједничке постојаности, заједничког исказивања државе и народе, укупног српства на овим просторима.

Градоначелник Северне Митровице Горан Ракић изјавио је да је порука данашњег празника, Видовдана, пре свега у потреби подизања наше националне свести и савести, са намером да радимо више и делотоворније.

″Косово и Видовдан су најбоље сведочанство да се као народ никада нисмо борили за пролазности, да смо увек били на бранику праведног и часног. Данас имамо задатак да са посебном одговорношћу откријемо споменик који ће зрачити мудрошћу и духовношћу, снагом одлучности и државничком важношћу” – рекао је Ракић.

Директор Канцеларије за Косово и метохији Марко Ђурић истакао је окупљенима ″да је Лазарев глас надјачавао буку и бес силних и усмерио нас  на прави пут подсећавши ко смо и одакле потичемо″.

″Толико је снажан и неодољив зов Лазарев да нас је и данас овде окупио да подигнемо један прави кип достојан његове величине“, рекао је Ђурић и додао да је српски народ после Косовског боја више волео да подиже споменике од речи које је могао кроз историју да носи са собом у збег и које нико није могао да сруши и оскрнави.

„Лазар је овде да остане јер су и Срби овде да би остали и нека данас овде пред Богом и пред светим кнезом Лазаром то буде наша заклетва. Народ и државу можете волети на разне начине, али се Србија не може волети без Косова и Метохије, јер какав је то патриотизам који се лишава највреднијег што имамо, који се одриче суштине и сваког садржаја.“

Подсетио је да је „Видовданска заклетва коју изговарамо на Косову и Метохији заклетва читавог српског народа и да без Лазара не можемо бити успешан колектив, а изазове пред нама не можемо решавати као појединци“.

Након откривања, владика рашко-призренски Теодосије са свештенством освештао је споменик Кнезу Лазару.

http://www.kosmitrovica.rs/otkriven-spomenik-kneza-lazara-u-kosovskoj-mitrovici/

- Biblijski mit je temeljni mit rock kulture koja je nastala na američkom jugu i odatle se raširila po svijetu – rekao je vladika Jovan, koji se 80-ih godina prošlog vijeka intenzivno bavio muzičkom kritikom i projektima. Istaknuo je da je Biblija nepresušan izvor pjesničkih slika koje se koriste u rocku, što se vidi u velikom broju pjesama rock sastava.

- U bivšoj Jugoslaviji odlukom CK SKJ sredinom 50-ih godina dozvoljena je rock kultura, ali u njoj nije smjelo biti religioznosti, što je odlika rock i pop muzike u svijetu - rekao je i dodao da je zbog toga spominjanje Hristosa u albumu Bijelog dugmeta ‘Bitanga i princeza’, kao i sama naslovnica izazvala haos koji je završio izbacivanjem sporne riječi iz teksta i novom ‘umivenom’ naslovnicom.

Podsjetio je i da mnogi pravoslavni vjernici i Srbi koji koriste pojam ‘Hrist’ ne znaju da ga je skovao Goran Bregović, spajajući pravoslavni izraz ‘Hristos’ i rimokatolički izraz ‘Krist’.

- Jugoslovenizirani Bregovićev pojam ‘Hrist’ tako je našao svoje mjesto u rječniku pseudo intelektualaca – objasnio je vladika.

Vladika je dao i presjek jugoslovenskih sastava i pjesama u kojim se vidi odnos pop-rock kulture s kulturnim nasljeđem, spominjući Dragu Mlinarca i grupu Smak s početka 70-ih sve do pojave Bijelog dugmeta, sastava koji je učinilo prekretnicu u domaćem rocku.

- Nakon smrti Josipa Broza Tita dešava se suštinska promjena u rocku koji gubi jugoslovensko obilježje i razbija se na gradske scene u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu… To dovodi do pojave albuma ‘Odbrana i poslednji dani’ Idola koji je za mene najbolji album suvremene pop muzike - rekao je vladika, dodajući i da tih godina religijski motivi ulaze u jugoslavenske rock pjesme.

Podsjetimo, vladika Jovan bavio se muzičkom kritikom u časopisu ‘Ritam’, a 80-ih godina prošlog vijeka bio je uključen u alternativne umjetničke pokrete na liniji Skoplje–Niš– Zagreb–Ljubljana. Osmislio je i vodio muzički projekt snimanja zbirke pjesama na stihove sv. vladike Nikolaja u rock aranžmanu ‘Pesme iznad Istoka i Zapada’. Važi za jednog od najzanimljivijih tumača nacionalne i globalne pop kulture.

Nenad Jovanović, PortalNovosti.com

Мати Февронија, најстарија монахиња у православном свету, провела је пуних 75 година у манастирима и једна је од оних које потичу из периода такозваног богомољачког покрета, самонониклог, свеопштег народног покрета када се по кућама читала Библија и када су читаве породице одлазиле у манастире.

Пећка патријаршија, иако је кроз историју била један од најзначајнијих српских манастира била је пред гашењем. Мати Февронија 1956. године долази у Пећку патријашију и убрзо постаје игуманија. Седам монахиња обрађује имање по читав дан, а увече присуствују молитвама. Мати Февронија се сећа тих година тешког рада који је постепено давао значајне резултате. Схватајући изузетни значај Пећке патријаршије, она инсистира на строгим правилима духовног живота и на редовним молитвама без обзира на услове живота, без обзира на све спољашње околности које су често драматично мењале положај цркве, монаха и свег српског становништва. Врло брзо је запазила да је тамо опстанак могућ само уз трпљење и тако саветује људе који долазе у манастир. Временом она постаје симбол религиозне посвећености и за обичне људе на Косову и Метохији и за припаднике Цркве.

Уредник и редитељ: Татјана Феро, директор фотографије: Пабло Феро, монтажер: Владимир Радовановић.

Извор: РТС

Говор ђакона Прашчевића, службеника Светог Архијерејског Синода у Одељењу за међуцрквене послове, доносимо у целости:
Поштовани поглавари и представници традиционалних Цркава и верских заједница, представници државе Републике Србије и иностраних дипломатских представништава, даме и господо, браћо и сестре,
Најпре желим да захвалим Исламској заједници Србије и културном друштву "Гајрет" за позив на молитву за мир, позив који су упутили Његовој Светости Патријарху српском Иринеју. Овим сте указали велику част и љубав Српској Православној Цркви, која се увек труди да пружи и узврати љубав свима без обзира на веру, нацију, културу и различита уверења.
Данас, сабрани у нади и љубави, а испуњени вером у Једнога Бога, сведочимо да смо деца Божја, посвећена очувању и развијању међусобног поверења, саосећања и узајамног давања у љубави, која нас зближује нашем Творцу и једне другима. Ово сабрање нам омогућује да учинимо још један корак у правцу мирољубивих и саосећајних односа између припадника традиционалних Цркава и верских заједница у нашој земљи, који су плод великог труда, како наших верских великодостојника, тако и верног народа. Наши пастири су дубоко посвећени бризи о својој пастви, али, истовремено, они негују мир и поверење с представницима и следбеницима других вера, ослањајући се на веру, наду и љубав.
Његова Светост Патријарх српски Иринеј, служећи своју архипастирску службу као поглавар Српске Православне Цркве, користи се сваком приликом да нагласи да смо "сви створени по слици и прилици Божјој и да смо, самим тим, позвани да човекољубљем превазилазимо све постојеће разлике и да живимо у заједништву и међусобној љубави и поштовању". Искреност љубави Његове Светости према свима људима може се мерити речима које је изговорио у једној надахнутој беседи: "свима нама је Бог Створитељ и Отац".
Иако смо свакодневно суочени са многобројним искушењима, не смемо поклекнути и помислити да је мир некаква утопија или илузија. Не! Мир је насушна потреба, основа нашег постојања и развијања, услов живота и опстанка. "Ми сматрамо да је живот у миру и узајамном поштовању и прихватању између хришћана и муслимана, као и припадника других вера и култура, не само могућ, него је једини могућ управо у светлу вере", поручио је Епископ бачки Иринеј након једног сусрета са представницима Исламске заједнице Србије.
Једна од великих опасности нашег мира су немирни духови прошлости, која је тешка, понекад нам изгледа и претешка, али молитва за мир може ублажити тај бол и окрепити новом надом нас и наша будућа поколења како бисмо били мудрији и истинољубивији, јер, по речима Епископа захумско-херцеговачког Григорија, пружа нам се "нова шанса да надиђемо грехове прошлости, да се преобразимо и уздигнемо изнад њих, те почнемо из почетка на добрим темељима".
Искушења су свуда око нас, али наша љубав мора бити јака и постојана. Ветрови ће увек дувати, и то са свих страна, али имајмо увек на уму и у срцу речи Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, који је казао да "бити хришћанин значи не само живети поред другог и просто га толерисати, него значи живети за другог, јер хришћанин у сваком човеку - независно од његове вере или нације - препознаје живу икону Божју и у њему љуби свог боголиког брата или сестру".
Искористио бих ову прилику да свима пожелим свако добро од Господа и да увек будемо сведоци љубави, јер "љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати" (1. Кор. 13, 4-8).
Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!

• Култура
• Хришћански свет
  

Друштво тренутно броји око четири стотине деце, која тренирају кошарку, одбојку, фудбал и планинарење. Кроз поменуте секције са децом ради четрнаест тренера, међу којима су сви свршени наставници физичке културе, док је један тренер и наставник веронауке и физичког васпитања. Поред тога у свом раду Света Србија блиско сарађује и са званичним гласилом СПЦ за децу Светосавским звонцем.
Свесни кризе у којој се налази наш спорт али и породица, народ, друштво и држава, сви људи који учествују у раду Свете Србије афирмишу заједништво спортских, православних, телесних и духовних људских и патриотских врлина са циљем да створе једну јаку алтернативу нарастајућим изазовима са којима се суочавају наша деца и наш народ.
Јединствен концепт како је и сам Патријарх рекао ”хармоничног васпитања” Свете Србије даје деци прилику да кроз кроз спортски и телесни напредак развију врлине како би били бољи људи и на тај начин помогли себи и својој породици, али и општем добру нашег народа, државе и друштва.
Као што сваки добри домаћин сагледава свој рад у години која је иза њега како би у наступајућој урадио још више, ПСД ”Света Србија” је ретроспективу свог рада у 2015. години приказала кроз кроз звук, слику и боје документарно-играног филма: ”То смо ми ПСД ”Света Србија” – Успомена детињства, поука живота. Деца спортисти Анастасија, Милош, Милан и Емилија су испричали шта је све ”Света Србија” са својим пријатељима учинила у години иза нас. У томе су им помогли и глумци Даница Тодоровић и Маринко Стојаковић. Режију филма потписује Марин Цонић, а сценарио Владимир Радовић и Димитрије Стикић који је био и извршни продуцент филма.

• Култура
• Филм
  

Људи који предају тај предмет, људи са високошколским дипломама, са магистарским па и са докторским звањем су безобзирно дискриминисани. Почев од чињенице да већ деценију и по раде „на одређено време“, са дискриминаторним законом који једино њима онемогућава право да заснују стални радни однос. Наставници верске наставе за разлику од својих колега, немају право на кредит, чак ни на дозвољени минус на текућем рачуну. Ма, ни на кредитну картицу за одложено плаћање. Иако је у непредвидивој Србији тешко било шта планирати, наставници верске наставе немају ни оно мало права у односу на остале колеге да погледају унапред. Они немају право да планирају будућност себи и својим породицама. Чак ни тако краткорочну као што је „одложено плаћање рачуна“, а о озбиљној ствари као што је куповина стана на кредит да и не говоримо. Деценију и по живе реалност „од данас до сутра“, остављени једино ономе „ако Бог да“. Стрепе сваког 31. августа да ли ће им уговор бити продужен на наредну школску годину. Са друге стране, од њих се траже једнаке обавезе као и свим запосленима. Немају једнака права али имају једнаке обавезе. Чак и веће обавезе, јер морају да улажу надпросечни напор да би и они и предмет који предају опстали. У тој борби су углавном остављени сами, без подршке државе али и без потпуне подршке Цркве. Остављеност и опструкција је нешто са чим се свакодневно хватају у коштац. Неретко, једини савезник им је оно у њима „даће Бог“. Њихови дарови и таленти, њихова пожртвованост и подвиг, јесу једино заслужни што данас пола милиона ђака похађа верску наставу и што је тај број на узлазној путањи.

Систематска дискриминација ових људи постоји, без изгледа да се оконча. И сви ћуте. Нико се не оглашава. Замукли су, иначе јако активни „заштитници“ грађана, „борци“ против дискриминације и „бранитељи“ људских права. Данас је јако in говорити о људским правима, поготово о правима „угрожених мањина“, али не и о правима људи који раде као наставници верске наставе. Лицемерје које показује да је Србија светлосним годинама далеко од развијених европских демократија. Црвени мутант вирус, који још увек чврсто држи добар део нашег јавног интелекта и свести, не да Србији да постане европска. Ово што се данас живи у Србији није Европа већ евроснобовство покондирених црвених паланачких тикава.

Ваљда испади, попут ових последњих од стране министра просвете, господина Срђана Вербића и служе како би се скренула пажња са очигледног свеукупног српског јада и чемера. Црвено евроснобовство држи наше воље у покорности играјући на карту уцењивања нашом егзистенцијом. Након оваквих испада већина ће нас рећи – ћути, пусти дискриминацију и једнака права, пусти достојанство, видиш да можемо да уопште немамо посао.

Таква уцена је могућа јер је место категоричког императива уместо слободе и људског достојанства заузела наша бедна природна тежња за егзистенцијом по сваку цену. Не осуђујем никога због поремећеног категоричког императива, јер сам и сам такав. Ако не због себе, због своје породице не могу да се окуражим да будем човек у пуном смислу речи и да као некада Свети Василије Велики што је одговорио јеретичком цару Валенту, одговорим и ја данашњим евроснобовским црвеним тиквама: „Одузимања имовине се не бојим, јер ништа немам осим ових старих хаљина и оно мало књига. У прогонство ме не можеш послати, јер је свуда земља господња. Мучења се такође не плашим, јер ће моје тело пасти од првог ударца, а смрт ће ме само приближити Богу, за кога живим и којему служим и коме сам већ прешао жељом и стремељењем.“ Ипак, не могу ни да потпуно ћутим. Можда је ово испит моје вере. Храброст је својство верујућих. Свестан сам да могу бити оптужен за неку врсту вербалног деликта, иако тај прекршај званично, у „демократској“ Србији, више не постоји. Постоји. Вешто је камуфлиран у дефиницију тзв. „говора мржње“. Црвени вирус и даље живи у нашем менталитету, само је мутирао, сејући и даље исти отров.

У само два дана, министар просвете, господин Вербић, о верској настави је изрекао много тога негативног. Поменуто је ту и грађанско васпитање у пакету. Ипак, мислим да је првенствено циљана верска настава, а да је грађанско васпитање поменуто чисто из разлога „да се Власи не досете“. Прво што је министар изјавио јесте његов предлог на седници Националног просветног савета о потреби смањења часова обавезних изборних предмета, односно верске наставе и грађанског васпитања. По том предлогу, ови предмети би се потпуно избацили из средњих школа док би се у основним изучавали четири уместо садашњих осам година. Разлог – ђаци имају више часова од законске норме и потребно је растерећење.

Лицемерство се и огледа у томе што се крајње намере, које је потребно сакрити од јавности, увијају у нешто што је објективно и чињенично. Али, лицемерство иако лукаво увек бива глупо. Зато се и раскринкава својим шупљим аргументима. Наиме, тачно је да су наши ђаци оптерећени наставом и да је ту потребна рационализација и уопште једна другачија стратегија образовања. Међутим, засигурно није верска настава нешто што доприноси тој оптерећености, тако да ни њено смањење или укидање не би ни у најмањој мери допринело растерећењу ђака. Како може предмет са једним часом недељно, који се не оцењује класично већ описно и као такав не утиче на успех ђака, предмет који не захтева обавезно учење због оцењивања, који је више место креативног окупљања ђака са својим наставником, место где се дискутује, размењују мишљења у једној потпуно растерећеној атмосфери, да оптерећује ђаке? Да ли је министартво спровело анкету или неки други облик истраживања шта је то што реално оптерећује наше ђаке у образовном процесу? Наравно да није. Тврдња министра је крајње паушална и неоснована. Инспирисана је више идеолошки него стварном бригом око растерећења ђака. Наш образовни процес је прегломазан, у смислу да је градиво обавезних предмета непотребно прешироко и преобимно. И то је оно што заиста оптерећује наше ђаке и што се никако не би променило укидањем верске наставе. Јасно је као дан да се иза предлога министра крије неки други разлог који се мора сакрити од јавности.
Та прва изјава министра је одмах „уродила плодом“, постижући своје логистичке, примпремне циљеве за оставрење оног коначног циља – поновног изгона верске наставе из српског образовног система. На интернет порталима медија који су вест објавили (Блиц, Данас, Политика, Вечерње новости…) и на интернет форумима и групама, кренуле су салве ботовских коментара. Поред самог предмета, Православног богословског факултета који образује теологе, најгрубље су вређани и понижавани и људи који предају верску наставу. Називани су мрачњацима, затуцанима, непросвећенима, необразованима, злостављачима деце, умоболницима, ментолима, чаробњацима па чак и фашистима. У свим тим коментарима провлачили су се покличи – ИЗБАЦУЈ! НАПОЉЕ! ИЗГОНИ! МАРШ ИЗ ШКОЛЕ! Исти онај дух црвених отаца који су ово радили половином XX века. Фале само још цокуле, кожни мантили и мотоцикли са двоколицом. Ово је једна од многобројних изолација тог јасно присутног црвеног менталног вируса у свести дела српске јавности, нажалост и интелектуалне. У школи су нас предаваче верске наставе сачекали забринути погледи и по које питање колега. Министрова изјава је постигла свој циљ – ефекат стварања ниже вредности и маргинализације. Логистика која је је неопходна да би се на крају одсекло оно што се жели одсећи. Трн у оку црвеном менталном вирусу – верска настава.

Не, није проблем атеизам. То је један легитиман и слободан интелектуални став, баш као што је са друге стране и вера. Ни вера ни атеизам нису и не могу бити, нити претендовати да буду једина словесна опција погледа на смисленост света. Могу да буду и јесу само једна од опција. Право да трага за смислом, да говори о смислу и са другима дискутује о смислу, морало би да буде део корпуса неизоставних људских права. И као такво и део образовања појединаца. Различитост која не значи подвојеност, морала би да буде уткана у појам јединства. Није, дакле, проблем атеизам већ идеологија богоборства, која је посејана у време титоистичког једноумља. Кроз те категорије део наше јавности и данас мисли и дефинише свет око себе. То је идеологија која не трпи различитост, која има потребу да све униформише и сведе под једно, под тоталитарно. Лицемерно, са друге стране чујемо причу о толеранцији, борби против дискриминације, док на делу имамо нетолеранцију и жестоку дискриминацију. То је само показатељ да нисмо европејци већ евроснобовци – покондирене црвене паланачке тикве. Тај титоистички ментални вирус не види плуралност и различитост као реалност. Он изазива страх од другог и другачијег, приморавајући инфицираног да чврсто верује у постојање једног, монолитног. Пођимо, на пример, од питања секуларности које се редовно покреће када се помене верска настава у школама. Аргумент оних који би да верску наставу избаце из српских школа јесте тај да је Србија секуларна држава и да су Црква и верске заједнице одвојени од државе (члан 11. Устава). То по њима значи да верској настави није место у државним школама, јер се тиме крши уставни принцип секуларности. Иако је Уставни суд пресудио да верска настава не крши Устав, они и даље тврде да крши. Зашто то тврде? Управо зато што негирају да постоје, у искуству европских и светских демократија, различити модели секуларности. Не, они се понашају попут упорних реалиста у средњевековном спору о универзалијама. Чврсту верују у постојање појма секуларности по себи, једног и јединог – а то је онај који они заступају и који је наслеђе црвеног једноумља. Не вреди њима указивати на чињеницу постојања верске наставе (било да је она конфесионалног или неког другог облика) у готово свим европским државама, које су по својим уставима такође секуларне. Могла би се замислити реакција наших „секулариста“ када би се увео модел верске наставе попут оног у Савезној Републици Немачкој,[1] где је она редовни предмет иако је конфесионална. Ма да, шта знају Немци шта је секуларност. Ми смо напреднији. Забога, напредњаци смо! Да није тужно, заиста би било комично. Демократија и слобода у Србији не могу почети докле год размишљамо кроз кетегорије наслеђеног титоистичког једноумља. Докле постоји црвенило ума, нећемо престати да се плашимо другог и другачијег. Толеранција и антидискриминација остаће лицемрје и мртво слово на папиру, а ми уместо европејаца евроснобовци – покондирене црвене паланачке тикве.

Да се у министровој изјави крије други разлог за потискивање верске наставе а не растерећење ђака, јасно је протумачио Заменик покрајинског секретара за образовање, господин Александар Јовановић. Он је, наглашавајући да подржава идеју министра, истакао да верску наставу треба потпуно укинути а грађанско васпитање „уз одређене адаптације“ задржати. Шта је ово него жал за изгубљеним марксизмом, у који би требало да прерасте грађанско васпитање након „адаптација“? Даље, господин Јовановић предлаже да се уместо верске наставе уведу језици средине. Чекајте, људи…!? Па зар не рече министар да су деца оптерећена већим бројем часова од законског лимита? Како би онда сад да избаците верску наставу а да уведете други предмет уместо ње? Тиме број часова остаје исти. Или чак за један већи, ако задржите грађанско васпитање. Глупи нисте, али су ваши аргументи шупљи и контрадикторни. Лукави сте, господо, али ипак недовољно мудри да се упоредите са змијама. Лицемерно нас обмањујете, желећи да нам потурите нешто што јасно и званично не желите и не смете да саопштите. Желите једноумну, богоборачку, бољшевичку Србију. Неку „нову“ Србију која нема никакве везе са нашом традицијом, нашим коренима, нашом историјом, културом, менталитетом, читавим нашим духом. Србију, чији ће грб бити очерупани бели орао са једном одсеченом главом. Зато се и увијате да јасно изнесете своје идеје, јер ће вас народ на изборима у том случају послати на политичко сметилиште. Лицемерје и лицемерно увијање и околишање, јесу ваша једина шанса да циљ којем тежите држите могућим.

Коначна намера министра у вези са Верском наставом, потврђујући ону народну да су у лажи кратке ноге, јасно је откривена у његовом следећем иступању у јавности по овом питању. Министар тврди да верска настава и грађанско васпитање „штрче“ да „нису део образовног система, тим пре што програм једног од тих премета (верска настава) не доноси Национални просветни савет.“ Ово су разлози, како министар закључује, да се „преиспитају основе саме идеје због чега имамо та два предмета.“ Тврдња да изборни предмети нису де образовног система не стоји на чињеницама. De facto и de iure обавезни изборни предмети јесу део образовног система. Немајући везе са чињеницама, ова тврдња министра је један паушални, бесмислени суд. Као такав не представља ништа друго него брутално вређање и понижавање оних који ове предмете предају и слушају – професора и ђака. Глагол „штрчати“ који је министар употребио говори у прилог томе. Господине министре, да ли Ви као један очигледно неспособан министар, штрчите у Влади Републике Србије? Штрчите, јер својим (не)способностима и (без)ауторитетом нисте учинили ама баш ништа да се катастрофално стање у српској просвети поправи. А ипак седите у тој Влади, иако штрчите. Додуше, не штрчите de iure већ само de facto, што је добро за Вас али не и за нас из Вашег ресора.
Тврдња да програм једног од изборних премета, конкретно верске наставе, не доноси Национални просветни савет такође није тачна. Овде се ради или о поновном намерном игнорисању или пак непознавању чињеница. Господине министре, немате права нити да игноришете чињенице, нити да не знате оно што би морали знати. Опет и опет показујете ничије друго него своје властито „штрчање“. План и програм верске наставе израђују традиционалне цркве и верске заједнице. Међутим, коначну верификацију свега ипак даје Национални просветни савет. За информацију, израђен је нови Програм за Православну веронауку. Прошао је органе Цркве. Међутим, он неће бити валидан и неће ући у употребу док га не одобри Национални просветни савет.

Дакле, очигледна и неспретна клевета са којом се жели доћи до главног циља – да се „преиспитају основе саме идеје због чега имамо та два предмета.“ Циљ је обесмислити саму идеју да ти предмети, а првенствено верска настава, треба уопште да постоје у нашем образовном систему. Циљ је – решити се верске наставе.
Оно што је за предаваче верске наставе (и грађанског васпитања) људски и професионално најболније у овој плејади министарских бесмилица и шупљих аргумената, долази на крају. Наиме, министар је верску наставу и грађанско васпитање оптужио за „сегрегацију“ (поделу) ђака, „иако је“, како каже, „циљ да се у школи боримо против дискриминације.“ Дакле, то што деца слободно бирају који ће изборни предмет слушати, као и коју од понуђених конфесионалних верских садржаја, за министра је „сегрегација“ и придоноси дискриминацији. Не знам по којој логици је похађање два различита предмета деоба међу ђацима? Онда би, конкретно у гимназији, „сегрегација“ била и постојање друштвеног и природног смера. И ту се деца „деле“, опредељујући се. Даље, у гимназији се уче два страна језика. Енглески као први и као други страни језик онај који се као такав учио у основној школи (италијански, француски, немачки, руски и шпански). Пракса показује да у једном одељењу део ђака као други страни језик учи један, а други део ђака у одељењу други страни језик. Тако, одељење се за време тих часова дели у две групе. Дешава се да унутар једног одељења буде и три групе, због три различита страна језика. Да не идемо даље, код факултативних изборних предмета. Довољно је да закључимо како је аргумент „сегрегације“ бесмислен. Још бесмисленије је оно негативно што министар учитава у тим „сегрегацијама“. Он вероватно мисли да су ђаци на различитим изборним предметима међусобно супротстављени (веронаука vs грађанско васпитање). Да постоји некакво зло подвајање и сукобљавање због тога што се неко опредељује за један а неко за други предмет. Одговорно тврдим да то апсолутно није тачно. У Земунској гимназији однос ђака који похађају верску наставу и грађанско васпитање је 50% према 50% (можда проценат или два више у корист верске наставе). Ђаци се у највећем броју случајева опредељују сходно свом интересовању. Други, мањи разлози могу бити личност самог наставника, одговарајуће ђачко друштво па и нека њихова калкулација где ће мање улагати напора, односно где ће лакше и интересантније одговорити својим обавезама. Има можда и неких других разлога али једног сигурно нема – нетрпељивост према оном другом предмету и материји коју изучава, а поготово нема нетрпељивости према друговима и другарицама који похађају другачији изборни предмет само због тога што су тамо. Такође, верска настава и грађанско васпитање нису међусобно поларизовани у неком смислу да на прво иду верници а на друго атеисти. Ђаке нико и не испитује да се изјасне о свом верском определењу. У наставним дискусијама многи од њих показују своје ставове из којих се јасно види да и једних и других, верника и атеиста, има на оба изборна предмета. Нико ђацима, када је у питању верска настава, ништа ту не намеће. Напротив, мотивишу се да критички мисле, дискутују, износе и аргументују своје ставове. Садржај православног катихизиса могу да прихвате како желе – као продубљење соје вете или као учење и упознавање шта о нечему каже православно хришћанство, без намере и обавезе да их се то егзистенцијално тиче. Дакле, мотив за похађање верске наставе може бити како вера и припадност Православној Цркви, тако и жеља да се сазна нешто о православном хришћанству (и другим религијама).

Неоправдана је и министрова брига због „сегрегације“ у вишенационалним срединама, где се у једној школи поред грађанског васпитања одвијају и две групе верске наставе (нпр. православна и исламска веронаука). Господине министре, ми се међусобно нити свађамо, нити мрзимо, нити кроз наставу окрећемо једни против других. Зашто се Ви бринете што свако од нас бира шта ће учити, ако ми једни друге не доживљавамо као сметњу? Уосталом, погледајте глобални циљ (из годишњег, глобалног плана) верске наставе за гимназије:

Циљ наставе Православног катихизиса у гимназији је да ученици систематски упознају православну веру у њеној доктринарној, литургијској, социјалној и мисионарској димензији, при чему се хришћанско виђење живота и постојања света излаже у веома отвореном, толерантном дијалогу са осталим наукама и теоријама о свету, којим се настоји показати да хришћанско виђење (литургијско, као и подвижничко искуство Православне Цркве) обухвата сва позитивна искуства људи, без обзира на њихову националну припадност и верско образовање.

Јасно је из свега изложеног да нешто друго стоји иза министарског атака на верску наставу. Нешто што је знано само министру и „нашој премилостивој земљаној Влади“ (израз Давида Штрпца у Кочићевом Јазавцу пред судом), а што ми, обични смртници, можемо само да наслућујемо. По мом суду, мотив за овај атак је идеолошки. Верска настава заиста „штрчи“ и представља трн у оку онима који намеравају да очерупају српски народни и државни идентитет. Да очерупају српског белог орла и лише га једне главе и да га тако очерупаног и обезглављеног воде у неке само њима знане „интеграције“. Енергија која сву ту хајку покреће извире из мутираног вируса идеолошког једноумља из наше, не тако давне прошлости.

У XXI веку, верска настава на тлу демократске Европе постоји готово у свим државама и још је нико није избацио, нити о томе размишља. Али, јесу је избацивали у XX веку: Немци, за време нацистичке владавине, Југословени (тј. ми), Руси, Румуни, за време комунистичке владавине. Фашизму и комунизму је сметала верска настава. Они заиста и имају нечег заједничког. То су тоталитарне идеологије које не трпе постојање другог и другачијег. Идеологије једноумља. Но, Европа XXI века је демократски сазрела. Пред Србијом остаје да и сама сазри. Верска настава јој је један мали али значајан тест у индикацији демократског сазревања. Тест којим ће показати да се приближава стандардима европских демократија, тако што ће се коначно ослободити вируса једноумља и у појам јединства уткати мноштвеност и различитост. То значи да је неће узнемиравати нечије право да се образује у некој својој конкретности и посебности. Да то право не само да неће оспоравати већ да ће га свом снагом подржати и спроводити у живот. Или ће ипак своје „напредњаштво“ показати као прва европска земља у XXI веку која је из свог система образовања избацила верску наставу и тако остати на идеолошком сметлишту једноумља у веку који је иза нас.

Како год, да бисмо кренули путем европске демократије ваља нам се лишити умног црвенила. Ако Бог дâ, да и нашег министра прође умно црвенило. Можда му се онда, због бесмислица које је недавно изнео, појави искрено и право људско црвенило – на образу.

Професор верске наставе у Земунској гимназији,

Александар Милојков, мастер теолог
докторанд на Православном богословском факултету
Универзитета у Београду

Извор: Поуке.орг

[1] Види: Александар Пиштавило, „Православан вјерска настава у Савезној Републици Њемачкој са посебним освртом на вјерску наставу у Северној Рајни – Вестфалији“, Вероучитељ у школи, број 4, стр. 67-74.