Говор ђакона Прашчевића, службеника Светог Архијерејског Синода у Одељењу за међуцрквене послове, доносимо у целости:
Поштовани поглавари и представници традиционалних Цркава и верских заједница, представници државе Републике Србије и иностраних дипломатских представништава, даме и господо, браћо и сестре,
Најпре желим да захвалим Исламској заједници Србије и културном друштву "Гајрет" за позив на молитву за мир, позив који су упутили Његовој Светости Патријарху српском Иринеју. Овим сте указали велику част и љубав Српској Православној Цркви, која се увек труди да пружи и узврати љубав свима без обзира на веру, нацију, културу и различита уверења.
Данас, сабрани у нади и љубави, а испуњени вером у Једнога Бога, сведочимо да смо деца Божја, посвећена очувању и развијању међусобног поверења, саосећања и узајамног давања у љубави, која нас зближује нашем Творцу и једне другима. Ово сабрање нам омогућује да учинимо још један корак у правцу мирољубивих и саосећајних односа између припадника традиционалних Цркава и верских заједница у нашој земљи, који су плод великог труда, како наших верских великодостојника, тако и верног народа. Наши пастири су дубоко посвећени бризи о својој пастви, али, истовремено, они негују мир и поверење с представницима и следбеницима других вера, ослањајући се на веру, наду и љубав.
Његова Светост Патријарх српски Иринеј, служећи своју архипастирску службу као поглавар Српске Православне Цркве, користи се сваком приликом да нагласи да смо "сви створени по слици и прилици Божјој и да смо, самим тим, позвани да човекољубљем превазилазимо све постојеће разлике и да живимо у заједништву и међусобној љубави и поштовању". Искреност љубави Његове Светости према свима људима може се мерити речима које је изговорио у једној надахнутој беседи: "свима нама је Бог Створитељ и Отац".
Иако смо свакодневно суочени са многобројним искушењима, не смемо поклекнути и помислити да је мир некаква утопија или илузија. Не! Мир је насушна потреба, основа нашег постојања и развијања, услов живота и опстанка. "Ми сматрамо да је живот у миру и узајамном поштовању и прихватању између хришћана и муслимана, као и припадника других вера и култура, не само могућ, него је једини могућ управо у светлу вере", поручио је Епископ бачки Иринеј након једног сусрета са представницима Исламске заједнице Србије.
Једна од великих опасности нашег мира су немирни духови прошлости, која је тешка, понекад нам изгледа и претешка, али молитва за мир може ублажити тај бол и окрепити новом надом нас и наша будућа поколења како бисмо били мудрији и истинољубивији, јер, по речима Епископа захумско-херцеговачког Григорија, пружа нам се "нова шанса да надиђемо грехове прошлости, да се преобразимо и уздигнемо изнад њих, те почнемо из почетка на добрим темељима".
Искушења су свуда око нас, али наша љубав мора бити јака и постојана. Ветрови ће увек дувати, и то са свих страна, али имајмо увек на уму и у срцу речи Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, који је казао да "бити хришћанин значи не само живети поред другог и просто га толерисати, него значи живети за другог, јер хришћанин у сваком човеку - независно од његове вере или нације - препознаје живу икону Божју и у њему љуби свог боголиког брата или сестру".
Искористио бих ову прилику да свима пожелим свако добро од Господа и да увек будемо сведоци љубави, јер "љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати" (1. Кор. 13, 4-8).
Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!

• Култура
• Хришћански свет
  

Друштво тренутно броји око четири стотине деце, која тренирају кошарку, одбојку, фудбал и планинарење. Кроз поменуте секције са децом ради четрнаест тренера, међу којима су сви свршени наставници физичке културе, док је један тренер и наставник веронауке и физичког васпитања. Поред тога у свом раду Света Србија блиско сарађује и са званичним гласилом СПЦ за децу Светосавским звонцем.
Свесни кризе у којој се налази наш спорт али и породица, народ, друштво и држава, сви људи који учествују у раду Свете Србије афирмишу заједништво спортских, православних, телесних и духовних људских и патриотских врлина са циљем да створе једну јаку алтернативу нарастајућим изазовима са којима се суочавају наша деца и наш народ.
Јединствен концепт како је и сам Патријарх рекао ”хармоничног васпитања” Свете Србије даје деци прилику да кроз кроз спортски и телесни напредак развију врлине како би били бољи људи и на тај начин помогли себи и својој породици, али и општем добру нашег народа, државе и друштва.
Као што сваки добри домаћин сагледава свој рад у години која је иза њега како би у наступајућој урадио још више, ПСД ”Света Србија” је ретроспективу свог рада у 2015. години приказала кроз кроз звук, слику и боје документарно-играног филма: ”То смо ми ПСД ”Света Србија” – Успомена детињства, поука живота. Деца спортисти Анастасија, Милош, Милан и Емилија су испричали шта је све ”Света Србија” са својим пријатељима учинила у години иза нас. У томе су им помогли и глумци Даница Тодоровић и Маринко Стојаковић. Режију филма потписује Марин Цонић, а сценарио Владимир Радовић и Димитрије Стикић који је био и извршни продуцент филма.

• Култура
• Филм
  

Људи који предају тај предмет, људи са високошколским дипломама, са магистарским па и са докторским звањем су безобзирно дискриминисани. Почев од чињенице да већ деценију и по раде „на одређено време“, са дискриминаторним законом који једино њима онемогућава право да заснују стални радни однос. Наставници верске наставе за разлику од својих колега, немају право на кредит, чак ни на дозвољени минус на текућем рачуну. Ма, ни на кредитну картицу за одложено плаћање. Иако је у непредвидивој Србији тешко било шта планирати, наставници верске наставе немају ни оно мало права у односу на остале колеге да погледају унапред. Они немају право да планирају будућност себи и својим породицама. Чак ни тако краткорочну као што је „одложено плаћање рачуна“, а о озбиљној ствари као што је куповина стана на кредит да и не говоримо. Деценију и по живе реалност „од данас до сутра“, остављени једино ономе „ако Бог да“. Стрепе сваког 31. августа да ли ће им уговор бити продужен на наредну школску годину. Са друге стране, од њих се траже једнаке обавезе као и свим запосленима. Немају једнака права али имају једнаке обавезе. Чак и веће обавезе, јер морају да улажу надпросечни напор да би и они и предмет који предају опстали. У тој борби су углавном остављени сами, без подршке државе али и без потпуне подршке Цркве. Остављеност и опструкција је нешто са чим се свакодневно хватају у коштац. Неретко, једини савезник им је оно у њима „даће Бог“. Њихови дарови и таленти, њихова пожртвованост и подвиг, јесу једино заслужни што данас пола милиона ђака похађа верску наставу и што је тај број на узлазној путањи.

Систематска дискриминација ових људи постоји, без изгледа да се оконча. И сви ћуте. Нико се не оглашава. Замукли су, иначе јако активни „заштитници“ грађана, „борци“ против дискриминације и „бранитељи“ људских права. Данас је јако in говорити о људским правима, поготово о правима „угрожених мањина“, али не и о правима људи који раде као наставници верске наставе. Лицемерје које показује да је Србија светлосним годинама далеко од развијених европских демократија. Црвени мутант вирус, који још увек чврсто држи добар део нашег јавног интелекта и свести, не да Србији да постане европска. Ово што се данас живи у Србији није Европа већ евроснобовство покондирених црвених паланачких тикава.

Ваљда испади, попут ових последњих од стране министра просвете, господина Срђана Вербића и служе како би се скренула пажња са очигледног свеукупног српског јада и чемера. Црвено евроснобовство држи наше воље у покорности играјући на карту уцењивања нашом егзистенцијом. Након оваквих испада већина ће нас рећи – ћути, пусти дискриминацију и једнака права, пусти достојанство, видиш да можемо да уопште немамо посао.

Таква уцена је могућа јер је место категоричког императива уместо слободе и људског достојанства заузела наша бедна природна тежња за егзистенцијом по сваку цену. Не осуђујем никога због поремећеног категоричког императива, јер сам и сам такав. Ако не због себе, због своје породице не могу да се окуражим да будем човек у пуном смислу речи и да као некада Свети Василије Велики што је одговорио јеретичком цару Валенту, одговорим и ја данашњим евроснобовским црвеним тиквама: „Одузимања имовине се не бојим, јер ништа немам осим ових старих хаљина и оно мало књига. У прогонство ме не можеш послати, јер је свуда земља господња. Мучења се такође не плашим, јер ће моје тело пасти од првог ударца, а смрт ће ме само приближити Богу, за кога живим и којему служим и коме сам већ прешао жељом и стремељењем.“ Ипак, не могу ни да потпуно ћутим. Можда је ово испит моје вере. Храброст је својство верујућих. Свестан сам да могу бити оптужен за неку врсту вербалног деликта, иако тај прекршај званично, у „демократској“ Србији, више не постоји. Постоји. Вешто је камуфлиран у дефиницију тзв. „говора мржње“. Црвени вирус и даље живи у нашем менталитету, само је мутирао, сејући и даље исти отров.

У само два дана, министар просвете, господин Вербић, о верској настави је изрекао много тога негативног. Поменуто је ту и грађанско васпитање у пакету. Ипак, мислим да је првенствено циљана верска настава, а да је грађанско васпитање поменуто чисто из разлога „да се Власи не досете“. Прво што је министар изјавио јесте његов предлог на седници Националног просветног савета о потреби смањења часова обавезних изборних предмета, односно верске наставе и грађанског васпитања. По том предлогу, ови предмети би се потпуно избацили из средњих школа док би се у основним изучавали четири уместо садашњих осам година. Разлог – ђаци имају више часова од законске норме и потребно је растерећење.

Лицемерство се и огледа у томе што се крајње намере, које је потребно сакрити од јавности, увијају у нешто што је објективно и чињенично. Али, лицемерство иако лукаво увек бива глупо. Зато се и раскринкава својим шупљим аргументима. Наиме, тачно је да су наши ђаци оптерећени наставом и да је ту потребна рационализација и уопште једна другачија стратегија образовања. Међутим, засигурно није верска настава нешто што доприноси тој оптерећености, тако да ни њено смањење или укидање не би ни у најмањој мери допринело растерећењу ђака. Како може предмет са једним часом недељно, који се не оцењује класично већ описно и као такав не утиче на успех ђака, предмет који не захтева обавезно учење због оцењивања, који је више место креативног окупљања ђака са својим наставником, место где се дискутује, размењују мишљења у једној потпуно растерећеној атмосфери, да оптерећује ђаке? Да ли је министартво спровело анкету или неки други облик истраживања шта је то што реално оптерећује наше ђаке у образовном процесу? Наравно да није. Тврдња министра је крајње паушална и неоснована. Инспирисана је више идеолошки него стварном бригом око растерећења ђака. Наш образовни процес је прегломазан, у смислу да је градиво обавезних предмета непотребно прешироко и преобимно. И то је оно што заиста оптерећује наше ђаке и што се никако не би променило укидањем верске наставе. Јасно је као дан да се иза предлога министра крије неки други разлог који се мора сакрити од јавности.
Та прва изјава министра је одмах „уродила плодом“, постижући своје логистичке, примпремне циљеве за оставрење оног коначног циља – поновног изгона верске наставе из српског образовног система. На интернет порталима медија који су вест објавили (Блиц, Данас, Политика, Вечерње новости…) и на интернет форумима и групама, кренуле су салве ботовских коментара. Поред самог предмета, Православног богословског факултета који образује теологе, најгрубље су вређани и понижавани и људи који предају верску наставу. Називани су мрачњацима, затуцанима, непросвећенима, необразованима, злостављачима деце, умоболницима, ментолима, чаробњацима па чак и фашистима. У свим тим коментарима провлачили су се покличи – ИЗБАЦУЈ! НАПОЉЕ! ИЗГОНИ! МАРШ ИЗ ШКОЛЕ! Исти онај дух црвених отаца који су ово радили половином XX века. Фале само још цокуле, кожни мантили и мотоцикли са двоколицом. Ово је једна од многобројних изолација тог јасно присутног црвеног менталног вируса у свести дела српске јавности, нажалост и интелектуалне. У школи су нас предаваче верске наставе сачекали забринути погледи и по које питање колега. Министрова изјава је постигла свој циљ – ефекат стварања ниже вредности и маргинализације. Логистика која је је неопходна да би се на крају одсекло оно што се жели одсећи. Трн у оку црвеном менталном вирусу – верска настава.

Не, није проблем атеизам. То је један легитиман и слободан интелектуални став, баш као што је са друге стране и вера. Ни вера ни атеизам нису и не могу бити, нити претендовати да буду једина словесна опција погледа на смисленост света. Могу да буду и јесу само једна од опција. Право да трага за смислом, да говори о смислу и са другима дискутује о смислу, морало би да буде део корпуса неизоставних људских права. И као такво и део образовања појединаца. Различитост која не значи подвојеност, морала би да буде уткана у појам јединства. Није, дакле, проблем атеизам већ идеологија богоборства, која је посејана у време титоистичког једноумља. Кроз те категорије део наше јавности и данас мисли и дефинише свет око себе. То је идеологија која не трпи различитост, која има потребу да све униформише и сведе под једно, под тоталитарно. Лицемерно, са друге стране чујемо причу о толеранцији, борби против дискриминације, док на делу имамо нетолеранцију и жестоку дискриминацију. То је само показатељ да нисмо европејци већ евроснобовци – покондирене црвене паланачке тикве. Тај титоистички ментални вирус не види плуралност и различитост као реалност. Он изазива страх од другог и другачијег, приморавајући инфицираног да чврсто верује у постојање једног, монолитног. Пођимо, на пример, од питања секуларности које се редовно покреће када се помене верска настава у школама. Аргумент оних који би да верску наставу избаце из српских школа јесте тај да је Србија секуларна држава и да су Црква и верске заједнице одвојени од државе (члан 11. Устава). То по њима значи да верској настави није место у државним школама, јер се тиме крши уставни принцип секуларности. Иако је Уставни суд пресудио да верска настава не крши Устав, они и даље тврде да крши. Зашто то тврде? Управо зато што негирају да постоје, у искуству европских и светских демократија, различити модели секуларности. Не, они се понашају попут упорних реалиста у средњевековном спору о универзалијама. Чврсту верују у постојање појма секуларности по себи, једног и јединог – а то је онај који они заступају и који је наслеђе црвеног једноумља. Не вреди њима указивати на чињеницу постојања верске наставе (било да је она конфесионалног или неког другог облика) у готово свим европским државама, које су по својим уставима такође секуларне. Могла би се замислити реакција наших „секулариста“ када би се увео модел верске наставе попут оног у Савезној Републици Немачкој,[1] где је она редовни предмет иако је конфесионална. Ма да, шта знају Немци шта је секуларност. Ми смо напреднији. Забога, напредњаци смо! Да није тужно, заиста би било комично. Демократија и слобода у Србији не могу почети докле год размишљамо кроз кетегорије наслеђеног титоистичког једноумља. Докле постоји црвенило ума, нећемо престати да се плашимо другог и другачијег. Толеранција и антидискриминација остаће лицемрје и мртво слово на папиру, а ми уместо европејаца евроснобовци – покондирене црвене паланачке тикве.

Да се у министровој изјави крије други разлог за потискивање верске наставе а не растерећење ђака, јасно је протумачио Заменик покрајинског секретара за образовање, господин Александар Јовановић. Он је, наглашавајући да подржава идеју министра, истакао да верску наставу треба потпуно укинути а грађанско васпитање „уз одређене адаптације“ задржати. Шта је ово него жал за изгубљеним марксизмом, у који би требало да прерасте грађанско васпитање након „адаптација“? Даље, господин Јовановић предлаже да се уместо верске наставе уведу језици средине. Чекајте, људи…!? Па зар не рече министар да су деца оптерећена већим бројем часова од законског лимита? Како би онда сад да избаците верску наставу а да уведете други предмет уместо ње? Тиме број часова остаје исти. Или чак за један већи, ако задржите грађанско васпитање. Глупи нисте, али су ваши аргументи шупљи и контрадикторни. Лукави сте, господо, али ипак недовољно мудри да се упоредите са змијама. Лицемерно нас обмањујете, желећи да нам потурите нешто што јасно и званично не желите и не смете да саопштите. Желите једноумну, богоборачку, бољшевичку Србију. Неку „нову“ Србију која нема никакве везе са нашом традицијом, нашим коренима, нашом историјом, културом, менталитетом, читавим нашим духом. Србију, чији ће грб бити очерупани бели орао са једном одсеченом главом. Зато се и увијате да јасно изнесете своје идеје, јер ће вас народ на изборима у том случају послати на политичко сметилиште. Лицемерје и лицемерно увијање и околишање, јесу ваша једина шанса да циљ којем тежите држите могућим.

Коначна намера министра у вези са Верском наставом, потврђујући ону народну да су у лажи кратке ноге, јасно је откривена у његовом следећем иступању у јавности по овом питању. Министар тврди да верска настава и грађанско васпитање „штрче“ да „нису део образовног система, тим пре што програм једног од тих премета (верска настава) не доноси Национални просветни савет.“ Ово су разлози, како министар закључује, да се „преиспитају основе саме идеје због чега имамо та два предмета.“ Тврдња да изборни предмети нису де образовног система не стоји на чињеницама. De facto и de iure обавезни изборни предмети јесу део образовног система. Немајући везе са чињеницама, ова тврдња министра је један паушални, бесмислени суд. Као такав не представља ништа друго него брутално вређање и понижавање оних који ове предмете предају и слушају – професора и ђака. Глагол „штрчати“ који је министар употребио говори у прилог томе. Господине министре, да ли Ви као један очигледно неспособан министар, штрчите у Влади Републике Србије? Штрчите, јер својим (не)способностима и (без)ауторитетом нисте учинили ама баш ништа да се катастрофално стање у српској просвети поправи. А ипак седите у тој Влади, иако штрчите. Додуше, не штрчите de iure већ само de facto, што је добро за Вас али не и за нас из Вашег ресора.
Тврдња да програм једног од изборних премета, конкретно верске наставе, не доноси Национални просветни савет такође није тачна. Овде се ради или о поновном намерном игнорисању или пак непознавању чињеница. Господине министре, немате права нити да игноришете чињенице, нити да не знате оно што би морали знати. Опет и опет показујете ничије друго него своје властито „штрчање“. План и програм верске наставе израђују традиционалне цркве и верске заједнице. Међутим, коначну верификацију свега ипак даје Национални просветни савет. За информацију, израђен је нови Програм за Православну веронауку. Прошао је органе Цркве. Међутим, он неће бити валидан и неће ући у употребу док га не одобри Национални просветни савет.

Дакле, очигледна и неспретна клевета са којом се жели доћи до главног циља – да се „преиспитају основе саме идеје због чега имамо та два предмета.“ Циљ је обесмислити саму идеју да ти предмети, а првенствено верска настава, треба уопште да постоје у нашем образовном систему. Циљ је – решити се верске наставе.
Оно што је за предаваче верске наставе (и грађанског васпитања) људски и професионално најболније у овој плејади министарских бесмилица и шупљих аргумената, долази на крају. Наиме, министар је верску наставу и грађанско васпитање оптужио за „сегрегацију“ (поделу) ђака, „иако је“, како каже, „циљ да се у школи боримо против дискриминације.“ Дакле, то што деца слободно бирају који ће изборни предмет слушати, као и коју од понуђених конфесионалних верских садржаја, за министра је „сегрегација“ и придоноси дискриминацији. Не знам по којој логици је похађање два различита предмета деоба међу ђацима? Онда би, конкретно у гимназији, „сегрегација“ била и постојање друштвеног и природног смера. И ту се деца „деле“, опредељујући се. Даље, у гимназији се уче два страна језика. Енглески као први и као други страни језик онај који се као такав учио у основној школи (италијански, француски, немачки, руски и шпански). Пракса показује да у једном одељењу део ђака као други страни језик учи један, а други део ђака у одељењу други страни језик. Тако, одељење се за време тих часова дели у две групе. Дешава се да унутар једног одељења буде и три групе, због три различита страна језика. Да не идемо даље, код факултативних изборних предмета. Довољно је да закључимо како је аргумент „сегрегације“ бесмислен. Још бесмисленије је оно негативно што министар учитава у тим „сегрегацијама“. Он вероватно мисли да су ђаци на различитим изборним предметима међусобно супротстављени (веронаука vs грађанско васпитање). Да постоји некакво зло подвајање и сукобљавање због тога што се неко опредељује за један а неко за други предмет. Одговорно тврдим да то апсолутно није тачно. У Земунској гимназији однос ђака који похађају верску наставу и грађанско васпитање је 50% према 50% (можда проценат или два више у корист верске наставе). Ђаци се у највећем броју случајева опредељују сходно свом интересовању. Други, мањи разлози могу бити личност самог наставника, одговарајуће ђачко друштво па и нека њихова калкулација где ће мање улагати напора, односно где ће лакше и интересантније одговорити својим обавезама. Има можда и неких других разлога али једног сигурно нема – нетрпељивост према оном другом предмету и материји коју изучава, а поготово нема нетрпељивости према друговима и другарицама који похађају другачији изборни предмет само због тога што су тамо. Такође, верска настава и грађанско васпитање нису међусобно поларизовани у неком смислу да на прво иду верници а на друго атеисти. Ђаке нико и не испитује да се изјасне о свом верском определењу. У наставним дискусијама многи од њих показују своје ставове из којих се јасно види да и једних и других, верника и атеиста, има на оба изборна предмета. Нико ђацима, када је у питању верска настава, ништа ту не намеће. Напротив, мотивишу се да критички мисле, дискутују, износе и аргументују своје ставове. Садржај православног катихизиса могу да прихвате како желе – као продубљење соје вете или као учење и упознавање шта о нечему каже православно хришћанство, без намере и обавезе да их се то егзистенцијално тиче. Дакле, мотив за похађање верске наставе може бити како вера и припадност Православној Цркви, тако и жеља да се сазна нешто о православном хришћанству (и другим религијама).

Неоправдана је и министрова брига због „сегрегације“ у вишенационалним срединама, где се у једној школи поред грађанског васпитања одвијају и две групе верске наставе (нпр. православна и исламска веронаука). Господине министре, ми се међусобно нити свађамо, нити мрзимо, нити кроз наставу окрећемо једни против других. Зашто се Ви бринете што свако од нас бира шта ће учити, ако ми једни друге не доживљавамо као сметњу? Уосталом, погледајте глобални циљ (из годишњег, глобалног плана) верске наставе за гимназије:

Циљ наставе Православног катихизиса у гимназији је да ученици систематски упознају православну веру у њеној доктринарној, литургијској, социјалној и мисионарској димензији, при чему се хришћанско виђење живота и постојања света излаже у веома отвореном, толерантном дијалогу са осталим наукама и теоријама о свету, којим се настоји показати да хришћанско виђење (литургијско, као и подвижничко искуство Православне Цркве) обухвата сва позитивна искуства људи, без обзира на њихову националну припадност и верско образовање.

Јасно је из свега изложеног да нешто друго стоји иза министарског атака на верску наставу. Нешто што је знано само министру и „нашој премилостивој земљаној Влади“ (израз Давида Штрпца у Кочићевом Јазавцу пред судом), а што ми, обични смртници, можемо само да наслућујемо. По мом суду, мотив за овај атак је идеолошки. Верска настава заиста „штрчи“ и представља трн у оку онима који намеравају да очерупају српски народни и државни идентитет. Да очерупају српског белог орла и лише га једне главе и да га тако очерупаног и обезглављеног воде у неке само њима знане „интеграције“. Енергија која сву ту хајку покреће извире из мутираног вируса идеолошког једноумља из наше, не тако давне прошлости.

У XXI веку, верска настава на тлу демократске Европе постоји готово у свим државама и још је нико није избацио, нити о томе размишља. Али, јесу је избацивали у XX веку: Немци, за време нацистичке владавине, Југословени (тј. ми), Руси, Румуни, за време комунистичке владавине. Фашизму и комунизму је сметала верска настава. Они заиста и имају нечег заједничког. То су тоталитарне идеологије које не трпе постојање другог и другачијег. Идеологије једноумља. Но, Европа XXI века је демократски сазрела. Пред Србијом остаје да и сама сазри. Верска настава јој је један мали али значајан тест у индикацији демократског сазревања. Тест којим ће показати да се приближава стандардима европских демократија, тако што ће се коначно ослободити вируса једноумља и у појам јединства уткати мноштвеност и различитост. То значи да је неће узнемиравати нечије право да се образује у некој својој конкретности и посебности. Да то право не само да неће оспоравати већ да ће га свом снагом подржати и спроводити у живот. Или ће ипак своје „напредњаштво“ показати као прва европска земља у XXI веку која је из свог система образовања избацила верску наставу и тако остати на идеолошком сметлишту једноумља у веку који је иза нас.

Како год, да бисмо кренули путем европске демократије ваља нам се лишити умног црвенила. Ако Бог дâ, да и нашег министра прође умно црвенило. Можда му се онда, због бесмислица које је недавно изнео, појави искрено и право људско црвенило – на образу.

Професор верске наставе у Земунској гимназији,

Александар Милојков, мастер теолог
докторанд на Православном богословском факултету
Универзитета у Београду

Извор: Поуке.орг

[1] Види: Александар Пиштавило, „Православан вјерска настава у Савезној Републици Њемачкој са посебним освртом на вјерску наставу у Северној Рајни – Вестфалији“, Вероучитељ у школи, број 4, стр. 67-74.

Оклевала сам да било шта питам себе. Само смо се гледале. Онда видех да сам прикачена на неку инфузију. Била сам болесна, иако нисам тако изгледала. Била сам ведра, без бора, мирисала сам на пољско цвеће и смешила сам се сама себи...

Исидора Бјелица, Сама, Лагуна 2015, 66 – 68.

Ева заправо није била заљубљена у Адама, зато се цео концепт раја и распао. Зато је посегнула за дрветом сазнања... Желела је сазнање, просветљење, смисао... А да јој је нагој срце лупало као мени, да се тресла на сваки Адамов додир, поглед, реч, не би је дрво уопште занимало. Могло је десет змија да јој препоручи дрво и његове тајне, било би јој свеједно... Да ли је Бог када је стварао прву жену и мушкарца заборавио да је за рај потребна заљубљеност, да блискост није довољна? Овако, Ева се заљубила у сазнање... Ева је желела да зна... То је проклетство палог света. Сваки наш интелектуални потицај претворио би се у измаглицу и ваздух само кад би наишао онај један прави који би изазвао буру наше биохемије... Потпуно је свеједно да ли смо доктори наука или педикирке. Патерн је исти... То проклетство нас је и кроз историју претворило у пасивног члана човечанства и морало је да прође толико хиљада година до елементарних слобода... Да, све због дрвета... А, заправо, све због недостатка заљубљености.
- Знаш - рекла сам му драматично - схватила сам да Ева уопште није била заљубљена у Адама.
Погледао ме је упитно: одакле је сад дошла та мисао...
- Зашто то мислиш?
- Па да га је волела тако страсно, јако, да је била лудо заљубљена, то дрво... сазнања, то је уопште не би ни интересовало.
- Занимљива теза, па да, рај је подразумевао вероватно један виши ниво љубави... Суптилније, узвишеније...
- Нешто што није довољно да јој не пробуди страст према сазнању...
- Хтедох да кажем као ти и ја...
- Разумеш тај парадокс... Ева и њена интелектуална страст, њена жеља за гнозом је уништила човечанство, а онда у палом свету ми жене губимо ту страст пред мушкарцем... Мушкарцем кога смо због наше хистеричне и нереалне жеље да сазнамо одвеле у пакао палог света...

Исидора Бјелица, Сама, Лагуна 2015, 88 – 89.

Предвођени диригентом Милицом Радивојевић, на последњем наступу у Руском дому приказали су цео опсег свог деловања. Могло би се рећи да је управо овај концерт представљао и својеврстан резиме досадашњег деловања хора. Музички део програма био је надограђен и рецитовањем Химне љубави Светог апостола Павла, као и одломака из књиге Молитве на језеру Светог владике Николаја Велимировића. Динамички усклађено, укусно и уз изврсну дикцију ове текстове је публици представила Драгана Ратковић. Програм концерта водила је Кристина Џоковић.

Избор програма био је добро осмишљен, са очигледном потребом да се покрије што шири опсег уметничке праксе извођења духовне музике, а да се са друге стране не изгуби нит са богослужбеном свакодневницом црквеног живота. Пре свега би требало истаћи две изузетне композиције, класике српске музике који ретко могу да се чују: Глас Господен на водах Петра Коњовића и Тебе појем Косте Манојловића. У првој од њих, хор је показао оно што је карактеристично за звук овог састава у целини. Звучни односи између деоница до крајњих граница били су усклађени. У оквиру нешто гушће фактурне слике ове композиције, сваки од гласова јасно је дошао до изражаја. Респонзоријално певање у другој композицији изведено је уз смењивање етеричног и меканог звука хорског ансамбла са солистичком деоницом коју је тумачио баритон Александар Новаковић. Плутајући и треперав хорски звук, у склопу са наглашеном мелодијском линијом у трећем духовном стиху Скажи ми Господи Марка Тајчевића којег је извео баритон Алекса Васић, довела је до остварења молитвеног карактера представљеног у широком динамичком распону. Слично би се могло рећи и за извођења неких од композиција савремених српских аутора, као што су Херувимска песма Владимира Милосављевића коју је певала сопран Јована Чуровић или Милост мира коју је извела сопран Маја Мијатовић.

Иако би програм концерта хора Аллилуиа могао да се разматра према историјском или националном параметру, намеће се поређење према типовима исказивања молитвених расположења која би могла да се поделе на два основна: медитативни и егзалтирани. Управо су бројне нијансе, остварене у оквиру ова два вида приказивања религиозности, оно што интерпретацију овог хора чини јединственом. Склад између вертикалних сазвучја и експресивне мелодијске линије, свој најбољи вид исказивања достигнут је у композицијама Величаније Стевана Мокрањца и Богородице Дјево Сергеја Рахмањинова. С друге стране, врхунац егзалтираности остварен је скандирајућим истицањем текста Тебе Бога хвалим у истоименој композицији Стевана Мокрањца. Право изненађење представљало је извођење нумера Достојно јест Петра Динева, као и Хвалите Господа Александра Архангелског. Реч је о нумерама које су због своје једноставности и благих хармонских покрета изразито прикладне за извођење током црквене службе. И најзад, део концерта био је посвећен и старијим црквеним напевима, као што су Приидите који припада традицији раног руског вишегласа, Пасхални канон - српски напев изведен уз аранжманске интервенције Милице Радивојевић и напев Аллилуиа Исаије Србина којег је извела Ана Рашковић.

Веома увежбан хор Аллилуиа на концерту се приказао као усклађен састав стабилне интонације. Велику палету изражајних средстава коју хор поседује, диригент Милица Радивојевић успела је на прави начин да каналише и артикулише.

У делу концерта названом Интермецо, наступио је ансамбл Аллилуиа којег чине Милица Радивојевић, Јелена Марић и Милица Јовичић. У питању су три, до крајњих граница усклађена и изражајна гласа која фасцинирају сведеношћу на најприроднија, и у ствари и најлепша својства људског гласа. Њихова извођења наиме, лишена су украса и ефеката који би додатно и непотребно „улепшали“ извођења композиција српских и руских аутора. Ретка особина у савременој пракси извођења духовне музике јесте остваривање склада између музичких и оних, речима необјашњивих, трансцендентних својстава која се тичу саме духовности. Инсистирати само на лепоти мелодија или сазвучја, а не дотаћи неисказиву суштину која је при том и најближа апстрактним музичким својствима, представља извођачки промашај. Хор и ансамбл Аллилуиа са диригентом Милицом Радивојевић, успели су да направе склад између оба ова својства, која заправо треба да буду јединствена и нераздвојива целина. Иако се главним мерилима успешности концерта сматрају пуна сала и овације публике, што у овом случају није изостало, сугестивно истицање различитих наличја духовности је особина коју овај концерт издваја као веома успео.

Хор и ансамбл АЛЛИЛУИА

Хор и ансамбл Аллилуиа основан 2014. године са благословом мати Веронике, игуманије средњевековног манастира Горњака (задужбине Светог кнеза Лазара), тежи истраживању првенствено православне духовне музике, негује и промовише најпре домаће али и стране ауторе док репертоар обухвата најпре композиције српских, руских, бугарских и грчких аутора од XIV do XXI века али и многе друге. Назив ансамбла Аллилуиа (Алилуја) је реч јеврејског порекла и значи „Хвалите Господа“ што представља и изворну идеју хора. Ансамбл тренутно наступа најчешће у виду женског триа, док је хор првенствено мешовитог састава. Хор и ансамбл чине певачи који изнад свега поседују посебан афинитет према оваквој врсти музике као и вишегодишње искуство на пољу концертнте и богослужбене православне музичке праксе. Оснивач и диригент је Милица Радивојевић. Иако млад, Хор и ансамбл Аллилуиа је за релативно кратко време остварио богат репетоар. Међу значајнијим наступима истичу се: шести и седми Васкршњи концерт у храму Светог Саве (Београд, 2014 и 2015), затварање Духовских свечаности на Калемегдану (Београд, 2014 И 2015), Спасовданска свечаност при Вазнесењаком храму у (Београд, 2015), Храм Светог архангела Гаврила (Београд, 2015), Храм Светог Марка у Београду - крипта (2015), Саборни храм Светог архангела Михаила (Београд, 2015), Саборни храм Светог Николе у Карловцу (Хрватска, 2015), Манастир Богородице Тројеручице у Доњем Будачком (Хрватска, 2015), Трсатска тврђава у Ријеци (Хрватска, 2015), Манастир Гомирје (Хрватска, 2015), Отварање Бољшој фестивала у Дрвенграду (Мокра Гора, 2015), Отварање музичке манифестације Јесен на Чукарици (Београд, 2015), Бањалучке хорске свечаности (Бањалука, 2015), Свечана академија Три века духовности Срба у Даљу (Даљ, Хрватска 2015), Промотивни наступ Музичког састава Ступови (Београд, 2015) и многи други. Ансамбл је добитник награде „Војислав Илић“ за аутентично извођење духовне музике приликом учешћа на двадесетпрвом фестивалу „Хорови међу фрескама“ (2015). Такође, Аллилуиа је истовремено на истоименом фестивалу добитник посебне похвале у категорији великих хорова. Хор и ансамбл Аллилуиа је такође и добитник захвалнице Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја за рад посвећен очувању српског црквеног појања и великог дела нашег највећег композитора Стевана Мокрањца (2014), као и повеље за учешће на Бањалучким хорским свечаностима (2015).

Милица Радивојевић

Милица Радивојевић завршила је студије дириговања на Факултету музичких уметности у Београду где је тренутно и студент специјалистичких студија (дириговање). Такође је завршила и мастер студије из симфонијског дириговања на Универзитету за музичке и извођачке уметности у Грацу (Аустрија). Као један од најбољих студената била је стипендиста Министарства просвете као и Фонда за младе таленте „Доситеја“. На пољу симфонијског и хорског дириговања усавршавала се са врсним стручњацима различитих култура. Остварила је наступе и сарадњу са истакнутим ансамблима у земљи и иностранству. Tоком сезоне 2013/14. ангажована је у Опери Народног позоришта у Београду као асистент диригента хора. Педагошко искуство стиче током школске 2014/15 године као наставник у Музичкој гимназији Станковић из Београда, а такође и као наставник у школи Креативно перо у Београду и Основној школи „Владимир Обрадовић Камени“ (Београд) где је тренутно ангажована. До данас је диригент хора при храму Светог архангела Гаврила у Београду, као и хора и ансамбла Аллилуиа из Београда чији је диригент и оснивач.

• Догађаји (концерти, изложбе)
  
• Музика
  

О књизи су говорили Његова светост патријарх српски господин Иринеј, директор „Православне речи“ Зоран Гутовић, управник Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду проф. др Вељко Брборић, проф. др Војислав Јелић са Филозофског факултета, затим историчар уметности Никола Кусовац, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС-а Небојша Брадић и аутор монографије.

Патријарх је, поздрављајући скуп, рекао да драгоценом књигом боље упознајемо онога који је стварао нашу културу.

- Велика личност, велики ум, пре свега велики дар. Али дар који је искоришћен на најбољи начин великим трудом. Ово што је урадио превелико је дело о чему наша култура, историја и народ има велику благодарност и захвалност. Нека му је слава, а нама остаје да његово дело не заборавимо, рекао је Иринеј.

Зоран Гутовић објаснио је присутнима да је „срећна околност што данас не треба посебно представљати нити главног хероја, нити аутора“.

- Вук је одавно својим делом постао један од стубова модерне српске културе и симбол прожимања и повезивања српске културе са Европом. Многи домаћи и страни аутори писали су о Вуку, објављена су, у више издања, његова сабрана дела, али Вук и његово дело остају и даље велика тема наше националне културе, рекао је Гутовић.

Витезовић је, захваљујући присутнима, апеловао да сав аплауз упућен њему буде посвећен Вуку Караџићу.

- Ја сам само урадио своје. Неће народ пропасти ако свако уради што је кадар. Ја се надам да још нисам урадио све што сам кадар. Ја Вука поимам и као човека и као народ. Уздам се да сам монографијом суочио и карактер Вука и карактер народа као и њихове биографије, и суочио народ са бременом своје обнове, да не бисмо потрошили залуд оно што смо стекли, нагласио је аутор књиге.

О „капиталној монографији“ на 503 стране, њеном називу, главном актеру, аутору, издавачу, лику Караџића на сликарским платнима, телевизијској серији „Вук Караџић“, у продукцији Радио Телевизије Београд за коју је сценарио написао аутор монографије, и њеном успеху говорили су остали говорници на промоцији.

Посетиоци су имали прилику да одгледају инсерт из телевизијске серије, а у програму промоције учествовали су и глумац Лепомир Ивковић и Хор „Станковић“.

Монографија садржи Вукову биографију и виђење њега као културног јунака. Њој су придодата извесна сведочења савременика, изводи из најверодостојнијих тумачења и оцена његовог дела, као и песме у којима га славе песници свих генерација и студије о Вуковом књижевном и научном учинку.

Данас се свуда у свету уништавају духовне вредности, све више људи мењају веру у Бога за новац, људско друштво престаје да буде уједињено у својим моралним принципима. Једна од главних религија, која и даље држи међународну заједницу у оквиру традиционалних људских вредности, је Православна вера. Али чак и у земљама попут Русије, Србије, Бугарске и других земаља, где је још јак положај Православне цркве, појачава се директан и индиректан негативан притисак на Православље, а да не помињемо земље западне Европе, које су предузеле званичан правац како би уништиле традиционално људско друштво. Модерно друштво има потребу за заштитом својих људских принципа и јачању духа својих појединачних грађана. У окрутним временима, губи се морална оријентација и тежи се ка свакодневном духовном примитивизму, свету и друштву у целини као и појединцу су потребни примери храбрости, упорности и вере. И управо, филм као најмоћнија и најефикаснија технологија, која има утицај на масовну свест и свест појединца може да пружи прилику да се на једном месту виде многи примери истинске вере и снаге људског духа.

Филмови нам служе, како би се ојачало јединство православног света тако што ћемо се упознати са животима светаца из различитих земаља, путем отворене дискусије о актуелним питањима о очувању морала у друштву, путем подршке духа православног човека.

Публику фестивала углавном ће чинити становници и гости из српског града Крушевца (најстарија престоница Србије) и Расинског округа централне Србије, као и ТВ гледаоци у Србији (регионални и национални).

Програм фестивала и детаље о филмовима можете пронаћи на адреси http://www.eparhijakrusevacka.com/program-prvog-medjunarodnog-festivala-pravoslavnog-filma-snazni-duhom-u-krusevcu/.

Ни­ко­ла Те­сла је ро­ђен 1856. у Сми­ља­ну (Ли­ка, Вој­на кра­ји­на) у срп­ској и пра­во­слав­ној по­ро­ди­ци. Кр­штен је у пра­во­слав­ној Цр­кви Све­тих Пе­тра и Па­вла у Сми­ља­ну. Кр­сна сла­ва по­ро­ди­це Те­сла би­ла је Све­ти Ђор­ђе. Ни­ко­лин отац, Ми­лу­тин Те­сла, био је пра­во­слав­ни све­ште­ник. Ни­ко­ли­на мај­ка, Ге­ор­ги­на Ђу­ка Те­сла (ро­ђе­на Ман­дић), би­ла је та­ко­ђе из све­ште­нич­ке по­ро­ди­це. Пра­во­слав­ни све­ште­ни­ци су би­ли њен де­да То­ма Ман­дић, њен отац Ни­ко­ла Ман­дић и ње­на бра­ћа Пе­тар Ман­дић и То­ма Ман­дић. Пе­тар Ман­дић се ка­сни­је за­мо­на­шио у ма­на­сти­ру Го­мир­је као мо­нах Ни­ко­лај, био је игу­ман тог ма­на­сти­ра, а по­том Ми­тро­по­лит звор­нич­ко-ту­злан­ски и Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски. Две ро­ђе­не се­стре срп­ског на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле би­ле су уда­те за пра­во­слав­не све­ште­ни­ке, а ње­гов се­стрић Пе­тро­ни­је Тр­бо­је­вић био је игу­ман ма­на­сти­ра Ши­ша­то­вац.

Ни­ко­ла Те­сла је био срп­ски ро­до­љуб. По­знат је до­га­ђај ка­да је 1. ју­на 1892. из Бу­дим­пе­ште во­зом сти­гао у Бе­о­град. На бе­о­град­ској же­ле­знич­кој ста­ни­ци до­че­ка­ло га је не­ко­ли­ко хи­ља­да љу­ди. На­ро­ду ко­ји га је оду­ше­вље­но по­здра­вио Те­сла се обра­тио ре­чи­ма: „У ме­ни има не­што што мо­же би­ти и об­ма­на, као што че­шће би­ва код мла­дих оду­ше­вље­них љу­ди, али ако бу­дем сре­тан да оства­рим бар не­ке од мо­јих иде­а­ла, то ће би­ти до­бро­чин­ство за ци­је­ло чо­вје­чан­ство. Ако се те мо­је на­де ис­пу­не, нај­сла­ђа ми­сао би­ће ми да је то дје­ло јед­ног Ср­би­на. Жи­вје­ло Срп­ство!“ Те­сла је сту­ден­ти­ма Ве­ли­ке шко­ле у Бе­о­гра­ду су­тра­дан по­ру­чио: „Ја сам као што ви­ди­те и чу­је­те остао Ср­бин и пре­ко мо­ра, гдје се ис­пи­ти­ва­њи­ма ба­вим. То исто тре­ба да бу­де­те и ви и да сво­јим зна­њем и ра­дом по­ди­же­те сла­ву Срп­ства у сви­је­ту.“

Те­сла је во­лео Ње­го­шев Гор­ски ви­је­нац, срп­ску по­е­зи­ју: пе­сме Ђу­ре Јак­ши­ћа, Во­ји­сла­ва Или­ћа, Јо­ва­на Јо­ва­но­ви­ћа Зма­ја и дру­гих срп­ских пе­сни­ка. Пи­сао је о Ко­сов­ском бо­ју. Нов­ча­но је по­ма­гао срп­ске до­бро­вољ­це из Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва ко­ји су хи­та­ли на бој­на по­ља где су Кра­ље­ви­на Ср­би­ја и Кра­ље­ви­на Цр­на Го­ра у бал­кан­ским ра­то­ви­ма (1912–1913) и Пр­вом свет­ском ра­ту (1914–1918) во­ди­ле бор­бу за осло­бо­ђе­ње и ује­ди­ње­ње срп­ског на­ро­да. Те­сла је ове мла­ди­ће, ко­ји су кре­ну­ли на дуг пут пре­ко оке­а­на, пра­тио из њу­јор­шке лу­ке.

Ин­те­ре­сант­ну сли­ку о Ни­ко­ли Те­сли то­ком Пр­вог свет­ског ра­та дао је цр­но­гор­ски гу­слар Пе­тар Пе­ру­но­вић Пе­рун. Овај срп­ски ро­до­љуб из Цр­не Го­ре сти­гао је у Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве са за­дат­ком да кроз гу­слар­ске стру­не и еп­ску по­е­зи­ју мо­би­ли­ше што ви­ше аме­рич­ких Ср­ба за рат про­тив ау­стро­у­гар­ског оку­па­то­ра. Пе­ру­но­вић је о пр­вом су­сре­ту с Ни­ко­лом Те­слом 1916. оста­вио дир­љи­во све­до­чан­ство. Те­сла му је ка­зао: „Ме­ни је дра­го што вас ви­дим. За вас сам чуо ве­о­ма по­хвал­но. Ви сте вој­ник и гу­слар. Ја во­лим гу­сле и на­род­ну пје­сму. Имам ћи­ри­ли­цом штам­па­не све на­род­не Ву­ко­ве пје­сме и че­сто про­чи­там по ко­ју, ко­ли­ко да се освје­жим на­род­ним ду­хом и не за­бо­ра­вим срп­ски је­зик. Гу­сле су ми оста­ле у дра­гој успо­ме­ни још док сам био ди­је­те у Ли­ци.“ Пе­ру­но­вић је за­тим за­гу­слао, а по­том за­пи­сао: „Већ на по­чет­ку пје­ва­ња пје­сме Ста­ри Ву­ја­дин при­ми­је­тио сам да сам на Те­слу учи­нио до­бар ути­сак. У сре­ди­ни пје­сме Те­сла се ма­ло за­не­се, а низ обра­зе му по­те­ко­ше су­зе. Ме­не то још ви­ше оду­ше­ви, те сам све сна­жни­је пје­вао. По­сли­је свр­ше­не пје­сме, Те­сла уста­де и сна­жно ми сте­же ру­ку.“ Те­сла је та­да на­гла­сио: „Гу­сле су нај­ја­ча си­ла да осво­је ду­шу Ср­би­ну!“

Ни­ко­ла Те­сла се упо­ко­јио на Бо­жић 1943. а Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски Пор­фи­ри­је нас је не­дав­но под­се­тио да су срп­ском на­уч­ни­ку 12. ја­ну­а­ра 1943. опе­ло у Цр­кви Све­тог Јо­ва­на Бо­го­сло­ва на Мен­хет­ну слу­жи­ли срп­ски про­то­је­ре­ји Ду­шан Шу­кле­то­вић и Ми­лан Мр­ви­цин. Ми­тро­по­лит Пор­фи­ри­је по­себ­но под­вла­чи да је Те­сла истог да­на са­хра­њен на гро­бљу Фер­нклиф, а ње­го­во те­ло је пре­ма зах­те­ву Са­ве Ко­са­но­ви­ћа, Те­сли­ног се­стри­ћа, екс­ху­ми­ра­но и кре­ми­ра­но 25. мар­та 1943. иа­ко ни­шта не ука­зу­је да је то би­ла Те­сли­на же­ља.

Ни­ко­ла Те­сла се, да­кле, ро­дио и упо­ко­јио као Ср­бин пра­во­слав­не ве­ре. Кр­сти­ли су га и опо­ја­ли пра­во­слав­ни све­ште­ни­ци. Сво­јим на­ци­о­нал­ним ра­дом по­ка­зао је да му је у гру­ди­ма увек ку­ца­ло ро­до­љу­би­во срп­ско ср­це.

Са­да је при­ли­ка да се вра­ти­мо чуд­ном зби­ва­њу у Му­зе­ју Ни­ко­ле Те­сле (14. април 2015), фо­то­гра­фи­ја­ма ко­је су се по­ја­ви­ле на дру­штве­ним мре­жа­ма и по­то­њим ту­ма­че­њи­ма тог до­га­ђа­ја. На сли­ка­ма се ви­де тро­је љу­ди ко­ји ме­ди­ти­ра­ју по­ред ур­не с пе­пе­лом срп­ског на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле. Реч о аме­рич­ком му­зи­ча­ру Ли­чен­су, во­ди­тељ­ки Ра­ди­ја Б92 Уни Се­нић и још јед­ној же­ни, а Б92 је об­ја­вио да се ра­ди о фо­то­гра­фи­ја­ма ко­је су на­ста­ле у окви­ру фе­сти­ва­ла „Re­so­na­te“ ко­ји је „по­све­ћен укла­ња­њу гра­ни­ца из­ме­ђу умет­но­сти, ме­ди­ја и тех­но­ло­ги­је“. Уз јед­ну од фо­то­гра­фи­ја ко­је се на­ла­зе на дру­штве­ним мре­жа­ма сто­ји да је реч о „ин­тер­вјуу“ по­ред Те­сли­не ур­не, Б92 је об­ја­вио да је реч о „умет­нич­ком пер­фор­ман­су“, док је ди­рек­тор Му­зе­ја Ни­ко­ле Те­сле Бра­ни­мир Јо­ва­но­вић из­ја­вио да се ра­ди о „ме­ди­та­ци­ји“.

Ов­де не де­лу­је убе­дљи­во ни да је реч о „ин­тер­вјуу“, ни да је реч о „умет­нич­ком пер­фор­ман­су“, ни да је реч о „ме­ди­та­ци­ји“. Де­лу­је као да се ску­пи­ла гру­пи­ца љу­ди да би по­том, пре­тен­ци­о­зно, сво­је фо­то­гра­фи­је по­зер­ски ста­ви­ла на ин­тер­нет. Та­ко­ђе де­лу­је да је мо­жда не­ко од њих хтео да по­ка­же ка­ко „има ве­зу“ да аме­рич­ком го­сту омо­гу­ћи да ме­ди­ти­ра по­ред по­смрт­них оста­та­ка Ни­ко­ле Те­сле. Ни­је ваљ­да да су ми­сли­ли ка­ко мо­гу „спи­ри­ту­ал­но да се ука­че“? Ода­кле им иде­ја да се­би при­пи­шу та­кав зна­чај? То су бе­сми­сле­не глу­по­сти ко­је че­сто мо­же­мо да чу­је­мо од след­бе­ни­ка њу ејџ иде­ја и по­кре­та. То су за­пра­во де­ри­ва­ти де­ри­ва­та хин­ду­и­стич­ких и бу­ди­стич­ких уче­ња. Оста­је нам са­мо за­пре­па­шће­ње због без­о­бра­злу­ка ко­ји је при­ре­дио овај „ин­тер­вју“, „умет­нич­ки пер­фор­манс“ или „ме­ди­та­ци­ја“ и не­при­ме­ре­ног од­но­са пре­ма исто­риј­ској лич­но­сти Ни­ко­ле Те­сле. Реч је и о увре­ди јав­но­сти и здра­ве па­ме­ти јер те­шко ко тај до­га­ђај мо­же да ту­ма­чи дру­га­чи­је осим као по­зер­ску ква­зи­кул­ту­ру. Ка­ко је Му­зеј Ни­ко­ле Те­сле мо­гао да до­зво­ли да се та­ко не­што до­го­ди по­ред по­смрт­них оста­та­ка срп­ског на­уч­ни­ка?

Овај до­га­ђај, на­рав­но, још јед­ном по­ста­вља да­нас кључ­но пи­та­ње на ко­је ће­мо, ваљ­да, уско­ро до­би­ти од­го­вор – где тре­ба да по­чи­ва­ју по­смрт­ни оста­ци Ни­ко­ле Те­сле? Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква, Вла­да Ре­пу­бли­ке Ср­би­је и град Бе­о­град пот­пи­са­ли су 28. фе­бру­а­ра 2014. спо­ра­зум ко­јим је пред­ви­ђе­но да се ур­на с по­смрт­ним оста­ци­ма срп­ског на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле пре­ме­сти из Му­зе­ја Ни­ко­ле Те­сле на вра­чар­ски пла­то, у пор­ту Хра­ма Све­тог Са­ве у Бе­о­гра­ду. Оче­ку­је се да ур­на бу­де по­ло­же­на ис­под спо­ме­ни­ка Ни­ко­ли Те­сли ко­ји ће кра­си­ти вра­чар­ски пла­то за­јед­но са спо­ме­ни­ци­ма Све­том Са­ви и Ка­ра­ђор­ђу Пе­тро­ви­ћу. Не­ма раз­ло­га да се оду­го­вла­чи са ре­а­ли­за­ци­јом овог спо­ра­зу­ма. Ни­ко­ла Те­сла тре­ба до­сто­јан­стве­но да по­чи­ва у пор­ти Хра­ма Све­тог Са­ве где ће би­ти за­шти­ћен од њу ејџ ква­зи­кул­ту­ре.

Извор: Православље, бр. 1159.

Извор online издања: Поуке.орг

Преузмите оргиналну страницу:

View attachment: A. Rakovic, Posmrtne ostatke Nikole Tesle zastititi od kvazikulture Pravoslavlje 1159 (1. jul 2015. g), str. 16-17.pdf

Након молебана, који је служио архимандрит Доротеј, духовник братства Синови Свете Горе ,који су и учествовали у организацији изложбе, присутнима се најпре обратио Амбасадор Републике Србије у Москви, господин Славенко Терзић. Поздравивши публику, истакао је историјски и духовни значај Манастира Жиче кроз векове и изразио своје задовољство одзивом руске публике, као и свима који су учествовали у организацији. Након поздравне речи Његове Екселенције, присутнима се обратио и Епископ моравички господин Антоније, а затим и председник братства Синови Свете Горе, господин Александар Тузенко.

Након поздравне речи, приказан је кратак документарни филм о историјском развоју Манастира Жиче.

У музичком делу програма учествовали су уметници из Србије и Русије: уметници Бољшог театра, затим Мерима Његомир и проф. Никола Рацков, који су извели изворне народне песме Косова и Метохије, Црне Горе, Македоније, Србије и Русије, Христина Аглинц и руска група Ихтис која је, уз пратњу древних музичких инструмената, певала песме Владике Николаја.

Међу званицама био је и некадашњи Амбасадор Руске Федерације у Србији, господин Александар Конузин, који је поздравио напоре српске Амбасаде у Москви на јачању исконских спона између руског и српског народа.

Након завршетка програма, публика је имала прилику да погледа тридесет икона Манастира Жиче, рађених у древном византијском стилу.

Манастир Жича захваљује свима који су учествовали у организацији изложбе и програму отварања изложбе која је престоници Русије, вековном центру словенске уметности, духовности и културе, представила део историјског и културног наслеђа Србије и њену ванвремену, христолику лепоту која зрачи са ликова осликаних у древној задужбини Немањића.

Извор: Епархија жичка

• Култура
  

Међутим његов живот се драстично променио када се преселио да живи у Грчку. Господња воља је била да упозна свог тренутног исповедника архимандрита Грчке делегације која је допутовала у Грузију пре 5-6 година у цркви Света Тројица.

Захвалан сам Богу, тако млад је тешко да се човек припреми за самосталан живот али то је поклон за мене од Бога.Радикално сам променио своје поље интересовање, и живот, сада су ми важне молитве и рад у манастиру. Дужи период сам провео у тишини.

Отац Дионисије брине о духовној снази имиграната у Северној Америци и Канади, а често посећује и Грузију. Његова мајка често са сузама моли га да још једном размисли, но отац Дионисије је схватио шта је вредно за њега а то је сусрет са Богом.

Од детињство је имао посебно поштовање према Акропољу у Грчкој. Када сам први пут посетио место где је апостол Павле проповедао Христа, осетио сам невероватну радост. Тада сам и донео своју одлуку за монаштво и веома сам срећан.

Узео је монашко име Дионисије по Дионисију Ареопагиту.

http://translate.google.rs/translate?hl=sr&sl=ka&tl=sr&u=http%3A%2F%2Fwww.lollipop.ge%2F%E1%83%9B%E1%83%9D%E1%83%93%E1%83%94%E1%83%9A%E1%83%9D%E1%83%91%E1%83%98%E1%83%93%E1%83%90%E1%83%9C-%E1%83%91%E1%83%94%E1%83%A0%E1%83%9D%E1%83%91%E1%83%90%E1%83%9B%E1%83%93%E1%83%94-%E1%83%9B%2F&anno=2

Како и по чему можемо да оценимо веру Лазе Костића?

Како се Лазина вера пројектовала у његовим делима? Какве је плодове давала?

Какав пример велики песник оставља нараштајима?

Настављајући серију којом осветљава Лазу Костића кроз мање познате аспекте, Фондација „Лаза Костић”, у сарадњи са Матицом српском и Градском библиотеком, позива презвитера др Оливера Суботића да покуша да одговорина ова и слична питања.

Као што је и Лаза налазио инспирацију у вечитим укрштајима, тако је и ово вече укрштај српске речи и европске музике (реч српских монаха као инспирација Сер Џону Тавенеру); укрштај животног дна а врхунца вере (Бетовенова Соната Оп. 31 бр.2; Кoстићева Santa Maria della Salute); уметничког врха а духовног дна (Спомен на Руварца)...

ПРЕЗВИТЕР ДР ОЛИВЕР СУБОТИЋ

Презвитер Оливер Суботић је рођен 1977. године у Новој Вароши (Србија). У раној младости показује активно интересовање само за две области: борилачке вештине (активно тренира шотокан карате, касније реални аикидо) и информационе технологије.

У родном граду завршава природно-математичку гимназију, после које уписује студије на Одсеку за информационе технологије ФОН-а у Београду.

Са православним хришћанством у његовој пуноћи долази у додир крајем деведесетих, када се упознаје са светоотачком литературом Источне Цркве, што представља кључну прекретницу у његовом животу. У Васкрслом Христу проналази одговор на сва своја животна питања, трагања и лутања. После неког времена одлучује да се посвети служби Цркви, те упоредо са студијама ФОН-а уписује и Православни богословски факултет у Београду (2000. године). На ФОН-у је дипломирао 2004. На Православном богословском факултету је дипломирао 2005. године, а потом на истом магистрирао 2008. Докторирао је на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду 2011. године.

У чин ђакона рукоположен је 2008. године, а у чин презвитера 2011, у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ, крајем 2007. године постављен је за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, гласила за младе.

Досад је објавио осам књига и стотинак чланака; учествовао на више десетина стручних скупова, предавања, трибина, округлих столова у земљи и иностранству.

Као презвитер служи при жарковачкој цркви Вазнесења Господњег у Београду. Својим јединственим приступом да православно хрићанство приближи и новим и старим верницима, допре до срца оних којима је православље потпуно непознато и страно, отац Оливер је заштитни знак Вазнесењске цркве у Жаркову; магнет који на недељне литургије и редовне суботње Разговоре о вери привлачи гладне знања из свих крајева ширег Београда: Земуна, Новог Београда, Мирјева, Мокрог Луга, Звездаре, Борче, Петловог Брда...