Пет година пројекта Стопама наших предака

-О Крфу и значају Крфа знамо и из наше историје, али оно што се види на лицу места, тамо где је историја стварана, то не може да замени ниједна писана историја, рекао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј на свечаној академији под називом Окупљање Крфљана - пет година пројекта Стопама наших предака у организацији Светосавког звонца и домаћина Градске општине Палилула.


Патријарх је, тим поводом, захвалио Светосавком звонцу што најмлађе води на изворе наше историје, пружају им прилику да виде шта се значајно збивало на Крфу и да лично доживе ту велику улогу острва Крфа које је за нас Србе „света земља, свето острво и острво спаса“.
 Он је подсетио да су наши војници после албанске голготе спас нашли на поменутом острву и припремили се за велико дело, да се врате у своју земљу и да је ослободе.
 -За све то ми немамо речи да захвалимо грчком народу, јер је грчки народ учинио оно што један хиршћански народ може да учини другом хришћанском народу, додајући да се добре везе са Грчком негују још из доба Светога Саве.


Председник Градске општине Палилула г. Александар Јовичић је изразио задовољство што као председник Општине има могућност да буде домаћин манифестације која окупља људе по добру који даље раде и сарађују за праве вредности за нашу земљу, град, општине и наше младе људе. -Пројекат Стопама наших предака завређује нашу пажњу и ја сам лично одушевљен овим пројектом, рекао је Јовичић. -
Оно што могу да обећам, истиче он, јесте да ће Општина Палилула заједно са Општином Стара Пазова и даље подржавати овај и сличне пројекте које заједно осмислимо, како бисмо сачували нашу историју и како би наша деца имала добру едукацију. Превасходно морамо да знамо ко смо и одакле потичемо да бисмо то могли да преносимо на будуће генерације, нагласио је председник Општине који је одушевљен утицајем Српске Православне Цркве која мотивише и врши позитиван притисак како не бисмо заборавили да верујемо једни у друге, у Бога, али и да сачувамо оно што је остало иза нас. 


Јовичић је захвалио градоначелнику Крфа г. Костасу Николузасу и грчком народу што су били ту када нам је било најтеже, што су очували гробнице наших војника, музеје, институције, зграде, тамо где су боравили српски војници и што данас имамо шта да покажемо младим људима.
 -Показали сте да сте браћа, показали сте да сте наши пријатељи, а ми вам то никада нећемо заборавити. Приоритет нам је да наставимо да градимо наше пријатељске везе, закључио је Јовичић.


Присутнима у Центру за културу Влада Дивљан обратио се и заменик градоначелника Београда г. Андреја Младеновић који је истакао да је на састанку са градоначелником Крфа и његовим замеником договорена богата будућа сарадња. -Мислим да ће та сарадња бити још боља и квалитетнија, а нит која данас спаја наша два града и наше две земље је и пројекат Стопама наших предака, навео је Младеновић.
 Према његовим речима, Град је одлучио да овај пројекат мора бити проширен укључивањем још деце, студената, основаца и средњошколаца зато ће Град још јаче и интензивније да буде део овог пројекта.


Градоначелник Крфа г. Костас Николузас је захвалио на гостопримству које само потврђује чврсте везе између Срба и Крфљана, али и да оствро Крф није само део српске историје, већ је доласком српске војске 1916. постало и део грчке историје. -Наши односи су увек били добри, а у будућности биће још бољи, нагласио је Николоузас.


На академији су учествовала деца која су део пројекта Стопама наших предака и која су својим говорима о путовањима на Крф, хорским певањем Тамо далеко и рецитацијом Плаве гробнице подсетили на један од најзначајаних догађаја у српској историји који не сме бити заборављен. У име групе која је са Светосавским звонцем ишла на Крф 2012. године говорила је Вера Арсић, грпе из 2013. Бобан Живановић, групе из 2014. Стефана Радић, групе из 2015. Сергеј Савић и групе из 2016. Милица Поњевић. Химну пројекта Осети Видо и Тамо далеко под диригентском палицом Владен Бзовски извео је Дечји хор Звонце. Музичке нумере Света Земља, Ово је Србија извели су учесници прве генерације из Александровца, музички састав ђака СШ Свети Трифун, а песму Плава гробница одрецитовала је Марија Сталетовић. Водитељ програма је био Немања Јевтић. У име организатора окупљенима су се обратили главни и одговорну уредник Светосавског звонца гђа Радмила Мишев и вођа пројекта Димитрије Стикић.

Стопама наших предака

Стопама наших предака је јединствени концептуални пројекат који кроз рад са талентованом децом, на образовни и практичан начин обрађује тему наше традиције, језика, писма, вере православне, са посебним освртом на истoријски период Првог светског рата и боравак наше војске и народа на острву Крфу од 1916.  до 1918. године. Пројекат са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја води и реализује званично гласило Српске Православне Цркве за децу Светосавско звонце. Од 2012. године до сада, у њему је узело учешћа преко 250 најталентованијих ђака основних и средњих школа из читавог региона: Србије, Републике Српске, Федерaције БиХ и Црне Горе.

Током трајања пројекта деца су смештена у кампу Митрополије крфске у месту Касиопи. Концепт је такав да се једног дана програм одвија у кампу, а сваки други се негде иде у обилазак културно-историјских споменика и спроводе се акције обнове и чишћења постојећих и постављање нових спомен обележја везаних за догађаје из Првог светског рата и живота и рада наше државе, војске и народа.

Прва генерација 2012. године обновила је и очистила спомен обележје Дринској дивизији у месту Агиос Матеос. Такође га је и достојанствено обележила са јарболима на којима се вијоре српска и грчка застава и тројезичним путоказима постављеним на путним правцима који гравитирају том месту.

Друга генерација 2013. године је обновила и очистила спомен обележје у луци Гувија, где се искрцавала српска војска од  фебруара до јуна 1916. године. И овде су постављена два јарбола са заставама и пет тројезичних туристичких путоказа.

Трећа генерација 2014. године  је поставила ново спомен обележје на месту где се налазио хотел Бела Венеција у ком је од 1916. до 1918. године било седиште српске државе и њених институција.

Четврта генерација је 2015. године започела формирање новог спомен обележја на месту где је био камп Моравске дивизије и надалеко чувени Гвоздени пук у месту Катокарокијана.

Пета генерација је за формирање новог спомен-обележја у Катокарокијани допремила на Крф три стуба белог мермера из Старе Србије од којих је за две недеље у радионици на отвореном у кампу у Касиопију академски вајар и сликар Михаило Глигорић Глиша извајао споменик крајпуташ у славу и спомен храбрих предака припадника Гвозденог пука. Деца су уредила и припремила парцелу где ће бити постављен овај споменик потомака прецима.

Извор: Светосавско звонце, www.zvonce.spc.rs

На предавању У Матици српској у Новом Саду поводом 160. годишњице рођења Николе Тесле, 17.10. 2016., презвитер др Оливер Суботић је констатовао:

О теми духовности Николе Тесле постоје фрагментарна и, рекло би се, помало супротстављена сведочанства, која се успутно појављују када је реч о његовом животу и делу. Још увек нема неке систематичније студије која би свеобухватније и детаљније одговорила на то питање. Притом, приметно је да један број људи људи у овом домену, заузима крајња, и слободно можемо рећи, нереална гледишта. Једно је оно које је било присутно у време самоуправног социјализма, када смо о Николи Тесли могли да чујемо само у контексту научних открића, док је духовни аспект његове личности био потпуно запостављен, ако је уопште и узиман као релевантан. И данас има људи који би Теслу радо свели на проналаске, чиме се озбиљно греше о великог научника чија је ширина личности далеко надилазила његова генијална отктића (до којих, узгред речено, не би ни дошло да није ширине духа коју је имао још од раног детињства). С друге стране, постоје и идеалистичка гледишта, која Николу Теслу посматрају малтене као светитеља.

Како др Суботић проналази златни, средњи пут у сагледавању духовности Николе Тесле, погледајте у целом чланку објављеном у јануарско-фебруарском двоброју Летописа матице српске:

Оливер Суботић, Духовни лик Николе Тесле и наше време http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_499_1/13 Subotic.pdf

OБРАТИТЕ ПАЖЊУ, МЕЂУ БРОЈНИМ БИСЕРИМА ДУХА У ОВОЈ ЕМИСИЈИ, НА ОНАЈ:

"КАД ВЕЋ МОРАМО И МОЖЕМО БЕЗ ТИТА, МОЖЕМО И БЕЗ СВАКОГ ДРУГОГ. КО МИСЛИ ДРУКЧИЈЕ НЕКА КАЖЕ".

Павле Ћосић: Чуда нису умрла заједно са Аном

Ана Радмиловић (1974-2017)

Пробудиш се и прво што сазнаш је да ти је током ноћи умро један од најбољих пријатеља. Из чиста мира. И то неко с ким си годинама делио наду да ће нам се догодити чудо и да ћемо се некако извући. Ана Радмиловић. Не да ћемо се извући она и ја, то никад није била тема наших дугих разговора, него ово човечанство. Јесте, веровали смо у чуда Ана и ја. За њом ћу плакати и много ће ми недостајати, али чуда нису умрла заједно с њом.

Кад ти је неко апсолутни истомишљеник на свим пољима, а самим тим и морално, онда не мораш ни да га питаш да ли се слаже с нечим што и сам мислиш. То се подразумева. А истомишљеници су много ретка појава. Самим тим нисмо делили само мишљење и пријатеље него и непријатеље. Надам се да се ови потоњи неће оглашавати на свој уобичајено покварен начин и изокола наставити да јој лепе етикете. Молим вас, кулови, утихните макар на кратко кад и сами врло добро знате какав је етички горостас Ана била и колика снага, величина и таленат леже у њој.

http://livestre.am/5s9TX

Александра Нинковић Ташић (Извор: Храм св. Александра Невског)

Изложбу је посјетило преко 200 000 људи и она је, како по свом материјалном садржају, тако по до тада невиђеном у Београду коришћењу интерактивности (млади режисер: Марко Савић), а понајвише због неуморне љубави коју је ауторка уносила, увијек насмијана и са новим и новим подацима, у преношење предања о Пупину, надмашила све досадашње музеолошке стандарде и домете у

Изложбу је посјетило преко 200 000 људи и она је, како по свом материјалном садржају, тако по до тада невиђеном у Београду коришћењу интерактивности (млади режисер: Марко Савић), а понајвише због неуморне љубави коју је ауторка уносила, увијек насмијана и са новим и новим подацима, у преношење предања о Пупину, надмашила све досадашње музеолошке стандарде и домете у нас. Тајна сваке егзистенције, писао је Николај Берђајев, открива се само у љубави, и то је потврђено и овог пута.

При томе, главна звијезда ове изложбе која је по интересу публике могла да траје барем још неколико година, није био ни сам Пупин, ни весела и вјешто употребљена техника, ни до заноса посвећена ауторка, већ обични клинци узраста 10-15 година, они који су захваљујући кућном васпитању или понеком посвећеном наставнику, а упркос „стручњацима за писменост“ и Science Education, прочитали „Са пашњака до научењака“ (али и Теслине „Моје изуме“ и Миланковићев водич „Кроз васиону и векове“) и били спремни да своја сазнања подјеле са старијим посјетиоцима изложбе. А и они најстарији, како из Београда, тако и из унутрашњости, препознали су у овој изложби ренесансу културног рада из својих негдашњих породица и школа, и долазили су редовно да провјере да ли ова Пупинова бајка (како је РТС назвао свој филм о изложби који је тренутно у монтажи) још увијек траје, треба ли ауторки нека помоћ?

Била би велика штета, ако се за ову изложбу не нађе неки простор за сталну поставку, а посебно, ако српска културна, научна и црквена дипломатија пређу ћутке преко ње и не прикажу је у иностранству, прије свега у САД, као прворазредну научну, политичко-историјску, али и умјетничку чињеницу непознату многим садашњим генерацијама интелектуалаца, па и онима из наше младе, а бројне научне дијаспоре.

Александра Нинковић Ташић испред Историјског музеја Србије

Изложби је претходио велики рад Александре Нинковић Ташић у ранијим акцијама, од којих су најзначајније отварање сајта „Виртуелни музеј Михајла Пупина“ и бројне акције у Идвору, који је Пупин толико волио да се стално потписивао као Идворски, укључујући и обнову завјетног сеоског крста. А неки резултати њеног истраживачког рада и изложбе већ су јавности довољно познате, попут документованог рушења мита о Пупиновом свједочењу против Тесле, на суђењу Тесла – Маркони око изума радија, што је омогућило да се направи и изложба „Тесла и Пупин на истом путу“. Многи други резултати њеног истраживања тек треба да нађу мјесто у нашем образовању, као чињеница да без Пупиновог патента (који није наплатио) не би било могуће коришћење рендгенских зрака у медицинске сврхе.

Али, током изложбе јавно се показало и само васпитање Александре Нинковић Ташић, усуђујем се да кажем, ријетко код наших интелектуалаца. Најприје, она је лишена сваког оријенталног духа пузања пред моћнима и осионости према слабијима, о коме је тако много писао Андрић, а који је тако драг нашим „врховима“ политичке и научне пирамиде. Она је једнаку пажњу посвећивала VIP званицама и сиромашним пензионерима, академицима као и основношколцима, великим новинарским именима и усамљеном у својој борби Милутину Станчићу из СПОНЕ, културног портала Срба у Македонији.

Није само чекала да јој дођу у Музеј, него је обилазила школе и културне центре широм српских земаља. Пупиновим трагом, који је трећину своје укупне огромне материјалне помоћи српском народу, (мало познат податак!) давао сиромашној али слободној Црној Гори, одржала је предавања и у Подгорици, Котору, Херцег Новом…

Александра Нинковић Ташић поред Пупиновог портрета на изложби (Фото: Ђорђе Којадиновић/Недељник)

„Прегаоцу Бог даје махове“, па је током изложбе, Александра Нинковић Ташић успјела да формулише и презентује, опет Пупиновим трагом, још један свој сазнајни интерес: однос између науке и вјере. Нашао јој се при руци будни дух Дарка Стефановића из Светосавске омладинске заједнице, који јој је организовао у оквиру Цркве два врло успјела предавања: „Михајло Пупин – наука ме је учинила бољим хришћанином“ и „Божанско надахнуће Михајла Пупина и историја српске науке“. Ово друго предавање, одржано у Парохијском дому Спомен Храма Светог Саве, већ својим мјестом одржавања актуелизовало је и одређеније питање, оно о односу науке и светосавља. То питање је, не тако давно и са великом снагом аргумената, покренуо протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, књигом: „Христов светосавац Михајло Пупин“ (2000), али је оно прије рада Александре Нинковић Ташић, схваћено као нека апологетска „поповска прича“, мимо занимања шире научне јавности.

А ради се о прворазредном не само епистемолошком, па и моралном питању, већ и о питању које захтијева ново вредновање културног обрасца по коме се васпитава наша интелигенција. Док се она у земљи, стално борила за досезање цивилизацијских тековина Запада („Било смо западњаци јер је култура била на Западу“, рекао је Богдан Поповић на прослави 25. годишњице Српског књижевног гласника), они који су и дословно били на Западу, и то у срцу научно-технолошке револуције, попут Тесле и Пупина, били су руковођени сасвим другачијим духовним оријентирима.

Вјероватно  се у том проблему, налази и загонетан „нестанак“ Михајла Идворског Пупина из наше културне свијести.

Сва издања Пупинове аутобиографије послије Другог свјетског рата, била су цензурисана, и тек је у 2016. години Александра Нинковић Ташић успјела да приреди издање „Са пашњака до научењака“ онаквог превода на српски који је редиговао сам Пупин, а по његовој жељи, предговор написао Милош Црњански.

Детаљ са изложбе (Фото: Милена Анђела Мишић Атанацковић/Двери.рс)

Сада враћамо, каже Александра, ове Пупинове цензурисане речи у његово дело:

Прво сам од мајке чуо причу о животу овог чудесног Србина. Укратко речено, ово је прича коју сам од ње чуо. Свети Сава био је најмлађи син српског великог жупана Немање. Рано још одрече се краљевских части и повуче се у један манастир у Светој Гори, где проведе много година у учењу и размишљању. Затим се врати у своју домовину у почетку тринаестог столећа, постаде први српски архиепископ и основа самоуправну српску цркву. Он је основао и народне школе у држави свога оца. Ту су српски дечаци имали прилике да науче читати и писати. Тако је он отворио очи српском народу, а народ, из захвалности и признања за ове велике услуге, прозове га Светим Савом Просветитељем, славећи вечито његово име и успомену на њега. Од времена Светога Саве прошло је седам стотина година. Али ниједне године није било а да се, у сваком месту и у сваком дому, где Срби живе, не би одржавале светковине на којима се слави име његово.

Зато Александра Нинковић Ташић – како она то зове – „пупинизацију“ - схвата и као борбу за изворно, неидеологизовано, али и неизневјерено Светосавље.

Текст: др Александар Живковић

Опремио: Александар Лазић, уредник сајта Стање ствари. Више чланака о Александри Нинковић Ташић: https://stanjestvari.com/tag/александра-нинковић-ташић/

ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

Израз чувати дете сасвим је посебан израз нашег језика и нашег схватања ствари. Наша, српска мајка, изабрала је тај израз место читавог низа појмова у вези са отхрањивањем, надзиравањем, васпитањем, забављањем, разумевањем, и вољењем детета. Каже наша жена, пуних уста, с озбиљношћу, на пример: Сасвим млада већ сам чувала двоје деце. Или: чувала сам сина мог као дете све до двадесете његове године. Или: Ћерино дете чувамо ја и мој старац. Или: Нема јадниче ни оца, ни мајке, па га чувамо.

Лепа је то реч и тешка је то реч. Једна реч довољна за десет. Широко осећање детета показује тај израз, широку заједницу матере са душом и песмом детета. Подразумева се у тој речи да је тако рећи мала ствар хранити и одевати дете, а главно чувати га од опасности, правих и уображених. Од озледа; од зле намере других људи; од мрака и сенки и "курјака" који тако загонетну улогу имају у души детињој; од нагона који се полако дижу; од маште која рано буја и тера цвеће и коров; од мисли које дете присваја чувајући их, погађајући их, читајући их из новина и књига дечијих и других.

Чувати дете, могао је као обележје радње казати само неко дубоко човечан. Јер, нигде више погрешних, неправедних и свирепих удараца него када где ударе дете, и где се удара по детету. Дете тако често удари онога кога воли: и баш онај који дете воли хоће често непромишљено да удари и по телу и по души детињој. Бива то отуда што љубав као таква није само врлина, него је и страст, и превраћа се понекад у себичност, љубомору, гнев.

Сви знате причу о Арапину који је, срдит, свом многовољеном коњу - који му је био место детета - пожелео да пребије кичму, и коњ је пребио. Колико пута дете, колико пута мајка каже тешку неодговорну реч. Мајка дакле има да чува дете и од својих удараца.

У нашем народу је одувек тежак био живот и државни, и градски, и сеоски, и породични, и детињи. Зато је и однос матере и детета одувек био био много сложен, променљив, зависан од свега и свачега. Човек човека уопште тешко схвата и никад до краја не разуме. Тежње људи се ретко кад слажу и састају. А историја односа наших баш према онима које највише волимо, препуна је неспоразума, сукоба. Историја односа матере и детета понајсложенија је. Они се воле и траже, али жеље њихове тако често иду у раскорак, и тешко се враћају и састају.

Питање детета је огромно, питање детињства до крајности деликатно. Јер је све колебљиво, а све сувише импулсивно у оно детиње доба када је младо биће способно за пуну срећу, неуморно да буде весело и испуњено поверењем у свакога и све; а, с друге стране, живо осетљиво, некад страдално осетљиво за јад несрећних људи чак и из књига и са слика.

Наша жена има ретко добар став пред том великом компликацијом. Ко је добро посматрао највише заступљени тип српске мајке, зна да је она у односу са децом нешто кратка и уздржана, понекад и мало сува. Није романтична; а кад је, њена романтика је хумор, лиричан или ироничан. Српска мајка не прави се мудра као Саламон, ни чаробна као вила. Она стаје пред дете скоро тако као и пред одрасла човека. Није много склона да се детињи, да измишља бајке или их препричава. Она препричава своје село, своје детињство, карактеристичне претке и рођаке и разне истакнуте и оригиналне људе и жене. Рано увлачи дете у битност расе, у битност друштва, и у ћуди живота. Једном речју, њу одликују две наоко ситне одлике, али које значе велике квалитете: човечност и озбиљност.

Сећам се из детињства једне мајке која је неколико авлија пуних деце држала у федерацији дивљења достојној. Деца су заслуге својих другова признавала поштено, често до суза поштено; верно су остајала при учињеном избору игара и вођа; а кад је долазило до размирица, свађала се некако по "пунктовима", по неком уставу. Једна колективна свест је осуђивала велике кривце, и до батина није никада долазило.

И дан данас се сећам те мајке. Не по некој њеној анђеоској доброти, или по дару маштања, или по лепоти и срећи. Просто по човечности њеној, озбиљној човечности њеној. Њен живот хоћете да знате? Ево га у неколико јаких потеза. Једно јој се дете родило, друго пошло у школу, треће се разболело. Када је устао од тешке и ретке болести тај малишан, мајка, једног дана, без сваке патетике, узе четврто дете с улице. Нашли га људи код црквеног зида, као што се нађе кључ који остаје вечита тајна: шта је откључавао и закључавао. Па су године пролазиле. Један син се оженио, други погинуо, једна кћи се упорно опирала сваком вођењу и саветовању и много грешила. Па онда, најстарији син обудове, и донео матери своје дете: да га чуваш мајко. Па онда, једна удата кћи, оно нахоче, није никако хтела да да има деце. А друга је имала децу, али се није њима бавила радо. Некако је много мислила увек на себе. Мајка се држала човечно. Није се уносила у туђе животе. Али је нечим, у себи консервативним, ипак управљала животом и савестима своје деце и исправљала те животе и те савести. Она кћи без деце, пошто је закаснила да има своју децу, ушла је, напослетку, уз помајку у друштво за чување туђе деце. А она друга кћи је доживела да су сва њена деца пристала уз бабин систем и бабин поглед на ствари, и, премда су матер своју волели, бабу су далеко више ценили, изнад матере, а то су и говорила матери. Није то било лако слушати. У последње време, и та се мајка много трудила у друштву за чување туђе деце.

Људи, прогресивни и модерни, стоје данас мало неодлучни према типичним карактером српске мајке. Додуше, када погледају у куће које наше жене подигоше, и држе и воде - и то без великих криза, и без икаквих проневера и себичности - људи умукну и диве се. И право је да се диве. С друге стране, мисле ипак да би тип наше мајке требао да еволуира, да би мајка требала да узме више личне слободе за себе, и да даје више личне слободе деци. Ово је једно мишљење које није до краја домишљено. Деца, раније или касније, узму сама ову слободу, и узму је природно, с преимућством новог живота над оним који пролази. А мајка, не може имати пуну и пусту слободу, као што је не може имати нико ко је узео неки задатак не од данас до сутра, него од данас до гроба.

Српску мајку карактерише оно што је од два вида озбиљнији вид карактера и одлуке. Српска мајка је прогресивна, али човечна остаје оним што се не мења, вечним цртама човека и жене. Прогрес је ствар нужна и лепа, понекад блистава, али у сваком прогресу има експеримената, разбијених и поломљених ствари које се одстрањују и бацају. Добро ради наша жена када од битно човечног не одступа. Иначе, од свег њеног труда и свих мука шта би остало? "Прогрес" се и по два пута промени док мајка сина или кћер до самосталности дочува. А сем тога, како смо већ напоменули, пошто мајка савлада дете, долази ред да дете савлада мајку у име новог живота, и у томе је и трагедија и јунаштво мајке. У свести српске мајке има врло много од тог знања, и зато у фигури, држању и говору српска мајка има тако много измирено човечног и савладано достојанственог. Она српска мајка коју сам нешто мало описала, и која ми често стаје пред очи, чини ми се, овако на размак и у симболу, као нека врста моралне отаџбине читавој једној држави и генерацији.

Ово неколико редака предајем, с поштовањем и с дивљењем, марљивим чланицама друштва Српска мајка које срдачно и свесно чувају децу.

                                                                                Исидора Секулић (1936)

                                                  Преузето из књиге Мире Софронијевић: "Хуманитарна   друштва у Србији", Библиотека Града Београда, 2003, стр. 147 - 150.

Снимци су подељени у две категорије: православна духовност и православно учење.

Међу видео записима се могу наћи поучне речи и предавања оца Патрика Хенри Рирдона, свештеника Цркве Свих Светих у Чикагу и уредника Тачстон магазина(Touchstone magazine), затим Џосије Тренама, писца и богослова, Фредери­ке Метјус Грин… Међу видео снимцима има и анимација, као рецимо 55 максима о. Томаса Хопка за хришћански живот, Благовести итд.

Извор: theoria.tv, Новине Православље

Говор господина Милутина Миланковића поводом Теслиног 80-тог рођендана

Пуних педесет векова требало је човеку да, упознавши законе природе, својом данашњом техником загосподари копном, морем и ваздухом и да прошири свој поглед у дубине васионе. Историја природних наука н технике, светла страна историје човечанства, учи нас да је тај освајачки рад човеков напредовао тешко, корак по корак. Она нам показује да еслиногје од 3500-те године пре Христа па до наших дана остварено око 15.000 проналазака који чине ризницу наших знања о природним силама, и којима је створена наша данашња техника. Сваким таквим проналаском кренуло се по један корак унапред.

У том великом броју проналазака има их око две стотине одабраних, који се по своме значају разликују од свих осталих. Ти проналасци, које називамо епохалним, били су муње духа генијалних људи, које су, забљеснувши, осветлиле хоризонт нашег знања и отвориле видике у далеке непознате крајеве. Таквим проналаском није наше знање и наше господство над природом раширено само за корак, него за целу једну пространу област.

У тој царској ризници епохалних проналазака људског генија блистају као алем-каменови два проналаска Николе Тесле - проналазак преношења енергије полифазном струјом и проналазак електричних струја високог напона и високе фреквенције. Првим проналаском је домет преношења енергије електричном струјом устостручен, другим проналаском попети су напон и фреквенције електрнчне наизменичне струје од стотине једнница на милионе, откривене су неочекиване особине таквих струја и искоришћене у телеграфији без жица, радиотехници и медицини. Та два проналаска Николе Тесле нису били кораци напретка, него крилати летови његови. И они су, онога часа када су објављени стручном свету, као такви оцењени и поздрављени.

Тим својим проналасцима, епоха у развитку технике, Тесла је узлетео високо изнад наше средине. Али када се попео на врхунац своје славе, када је пред Краљевским енглеским институтом у Лондону одржао своје предавање и онда извршио своје сензационалне опите на оном истом столу на којем је некад Ферадеј експериментисао, Никола Тесла је долетео и у своје старо соколово гнездо да целива гроб свог оца Милутина, православног свештеника и националног борца, да загрли своју мајку која га је била задојила српским млеком, да пољуби десницу нашег великог песника Змаја, који га је надахнуо духом својим, и да овде, у престоници предратне Србије, објави целом свету своју припадност Српству и свој понос што је из њега изникао. И цело Српство, од Кршне Лике, Теслине колевке, па до Тимока, клицало је тада одушевљено свом великом сину.

То је било маја месеца 1892 године. Од тога доба прохујало је скоро половина века, славан одсек наше историје. Крвљу својих најбољих синова наш народ се ујединио и сазидао своју велику државу. У тој борби за ослобођење и уједињење, стављени пред нове задатке и бриге, ми смо почели да заборављамо нашег великог сина с оне стране дебелога мора. У новосазданој нашој држави ми нисмо још доспели да, користећи се оруђем које је Тесла ковао, постанемо господари природних снага наше земље. Наше реке и сливови троше још бесплодно своју баснословну енергију. Тек на периферији наше државе, када се већ приближимо њеној граници, можемо опазити по који електрични далековод високог напона, и у његовим трима жицама препознаће стручно око остварење Теслиног проналаска. Наша материјална култура, није се још попела на онај степен да осети благодети Теслиних проналазака, а јавност да схвати њихов значај. Тек у последње доба, благодарећи раду и перу нашег електротехничара, инжењера Славка Бошкана, наша, а и страна јавност постала је боље обавештена о свему оном што је Теслин геније створио. И сигурно је да ће семе које је Тесла посејао донети и за нас свога плода. Доћи ће доба када ћемо електричним таласима ступити у духовну везу са целим широким светом, када ће електрнчни далеководи испрекрштавати целу нашу државу, а светлост коју ће они распростирати свугде где наш народ живи, говориће речито потоњим нараштајима о ономе титану, сину нашег народа, који је џиновском снагом свога духа надвладао природне стихије.

Прослављајућн данас осамдесетогодишњицу Николе Тесле, ми не мислимо нити покушавамо да тиме увећавамо његову недостижну славу, него желимо само да дадемо израза нашем поносу што је из ове наше средине изникао један геније, чије ће име, и без наше помоћи, остати занавек забележено светлим словима у историји науке и технике.

Српска краљевска академија, коју имам част овде да заступам, ставила је још пре четрдесет година Теслино име на прво место листе својих дописника. Она учествује свим срцем у овој данашњој прослави Николе Тесле и одаје своју пошту његовом генију и његовом бесмртном делу.

Свечаност је отворила композиција „Сан господара светлости” Светислава Божића у извођењу клавирског дуа који чине Каја Мандић Плавшић и Марко Стојановић, студенти Академије уметности у Новом Саду у класи професорке Марине Милић Радовић. Након тога присутне госте, бројну публику и представнике медија са неколико пробраних речи поздравио је проф. др Драган Станић, председник Матице српске. Том приликом, професор Станић је прочитао и своју песму „Негде у еонској сфери, светлосна душа Николе Тесле сазива Скупштину благословених научника”, која је први пут објављена у јулско-августовској свесци „Летописа Матице српске” за 2016. годину.

Др Бранимир Јовановић, управник Музеја Никола Тесла, говорио је о Теслином животу и научном раду, уз пригодну презентацију на „видео биму”, а презвитер Оливер Суботић, надахнуто је беседио о духовним и филозофским аспектима лика и дела великог научника. Након ових интересантних предавања, публика је имала прилику да погледа изложбу посвећену Николи Тесли, која, између осталог, садржи и два занимљива експоната која на практичан начин демонстрирају научна достигнућа овог заиста великог научника.

Изложба „Никола Тесла – у свом и нашем времену” постављена је у Салонима Матице српске и може се погледати закључно са петком (21. октобар) у периоду између 8.30 и 14.30 часова.

Свечаност је снимљена и може се погледати у видео архивисајта Матице српске.