Говор господина Милутина Миланковића поводом Теслиног 80-тог рођендана

Пуних педесет векова требало је човеку да, упознавши законе природе, својом данашњом техником загосподари копном, морем и ваздухом и да прошири свој поглед у дубине васионе. Историја природних наука н технике, светла страна историје човечанства, учи нас да је тај освајачки рад човеков напредовао тешко, корак по корак. Она нам показује да еслиногје од 3500-те године пре Христа па до наших дана остварено око 15.000 проналазака који чине ризницу наших знања о природним силама, и којима је створена наша данашња техника. Сваким таквим проналаском кренуло се по један корак унапред.

У том великом броју проналазака има их око две стотине одабраних, који се по своме значају разликују од свих осталих. Ти проналасци, које називамо епохалним, били су муње духа генијалних људи, које су, забљеснувши, осветлиле хоризонт нашег знања и отвориле видике у далеке непознате крајеве. Таквим проналаском није наше знање и наше господство над природом раширено само за корак, него за целу једну пространу област.

У тој царској ризници епохалних проналазака људског генија блистају као алем-каменови два проналаска Николе Тесле - проналазак преношења енергије полифазном струјом и проналазак електричних струја високог напона и високе фреквенције. Првим проналаском је домет преношења енергије електричном струјом устостручен, другим проналаском попети су напон и фреквенције електрнчне наизменичне струје од стотине једнница на милионе, откривене су неочекиване особине таквих струја и искоришћене у телеграфији без жица, радиотехници и медицини. Та два проналаска Николе Тесле нису били кораци напретка, него крилати летови његови. И они су, онога часа када су објављени стручном свету, као такви оцењени и поздрављени.

Тим својим проналасцима, епоха у развитку технике, Тесла је узлетео високо изнад наше средине. Али када се попео на врхунац своје славе, када је пред Краљевским енглеским институтом у Лондону одржао своје предавање и онда извршио своје сензационалне опите на оном истом столу на којем је некад Ферадеј експериментисао, Никола Тесла је долетео и у своје старо соколово гнездо да целива гроб свог оца Милутина, православног свештеника и националног борца, да загрли своју мајку која га је била задојила српским млеком, да пољуби десницу нашег великог песника Змаја, који га је надахнуо духом својим, и да овде, у престоници предратне Србије, објави целом свету своју припадност Српству и свој понос што је из њега изникао. И цело Српство, од Кршне Лике, Теслине колевке, па до Тимока, клицало је тада одушевљено свом великом сину.

То је било маја месеца 1892 године. Од тога доба прохујало је скоро половина века, славан одсек наше историје. Крвљу својих најбољих синова наш народ се ујединио и сазидао своју велику државу. У тој борби за ослобођење и уједињење, стављени пред нове задатке и бриге, ми смо почели да заборављамо нашег великог сина с оне стране дебелога мора. У новосазданој нашој држави ми нисмо још доспели да, користећи се оруђем које је Тесла ковао, постанемо господари природних снага наше земље. Наше реке и сливови троше још бесплодно своју баснословну енергију. Тек на периферији наше државе, када се већ приближимо њеној граници, можемо опазити по који електрични далековод високог напона, и у његовим трима жицама препознаће стручно око остварење Теслиног проналаска. Наша материјална култура, није се још попела на онај степен да осети благодети Теслиних проналазака, а јавност да схвати њихов значај. Тек у последње доба, благодарећи раду и перу нашег електротехничара, инжењера Славка Бошкана, наша, а и страна јавност постала је боље обавештена о свему оном што је Теслин геније створио. И сигурно је да ће семе које је Тесла посејао донети и за нас свога плода. Доћи ће доба када ћемо електричним таласима ступити у духовну везу са целим широким светом, када ће електрнчни далеководи испрекрштавати целу нашу државу, а светлост коју ће они распростирати свугде где наш народ живи, говориће речито потоњим нараштајима о ономе титану, сину нашег народа, који је џиновском снагом свога духа надвладао природне стихије.

Прослављајућн данас осамдесетогодишњицу Николе Тесле, ми не мислимо нити покушавамо да тиме увећавамо његову недостижну славу, него желимо само да дадемо израза нашем поносу што је из ове наше средине изникао један геније, чије ће име, и без наше помоћи, остати занавек забележено светлим словима у историји науке и технике.

Српска краљевска академија, коју имам част овде да заступам, ставила је још пре четрдесет година Теслино име на прво место листе својих дописника. Она учествује свим срцем у овој данашњој прослави Николе Тесле и одаје своју пошту његовом генију и његовом бесмртном делу.

Свечаност је отворила композиција „Сан господара светлости” Светислава Божића у извођењу клавирског дуа који чине Каја Мандић Плавшић и Марко Стојановић, студенти Академије уметности у Новом Саду у класи професорке Марине Милић Радовић. Након тога присутне госте, бројну публику и представнике медија са неколико пробраних речи поздравио је проф. др Драган Станић, председник Матице српске. Том приликом, професор Станић је прочитао и своју песму „Негде у еонској сфери, светлосна душа Николе Тесле сазива Скупштину благословених научника”, која је први пут објављена у јулско-августовској свесци „Летописа Матице српске” за 2016. годину.

Др Бранимир Јовановић, управник Музеја Никола Тесла, говорио је о Теслином животу и научном раду, уз пригодну презентацију на „видео биму”, а презвитер Оливер Суботић, надахнуто је беседио о духовним и филозофским аспектима лика и дела великог научника. Након ових интересантних предавања, публика је имала прилику да погледа изложбу посвећену Николи Тесли, која, између осталог, садржи и два занимљива експоната која на практичан начин демонстрирају научна достигнућа овог заиста великог научника.

Изложба „Никола Тесла – у свом и нашем времену” постављена је у Салонима Матице српске и може се погледати закључно са петком (21. октобар) у периоду између 8.30 и 14.30 часова.

Свечаност је снимљена и може се погледати у видео архивисајта Матице српске.

Rođen 24. januara 1896. u Vinkovcima u imućnoj građanskoj porodici, Sava je od četvrte godine živeo u Šidu. Prvo interesovanje za umetnost pokazao je kao srednjoškolac. Uporedo sa pohađanjem Realne gimnazije u Zemunu uzimao je privatne časove kod Isidora Junga koji ga je upoznao sa slikarstvom impresionista, Sezana i Van Goga.

Uprkos očevoj želji da se školuje za advokata, Sava je 1918. završio Višu školu za umjetnost i obrt u Zagrebu a 1920. prvi put je otišao u Pariz gde je učio kod kubiste Andrea Lota i družio se sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima.

Tokom svog drugog boravka u Parizu, naslikao je "Doručak na travi" (1927) koji je naišao na odlične kritike, a nešto kasnije iste godine za sedam dana i noći zavšrio je "Pijanu lađu", monumentalno remek-delo inspirisano istoimenom Remboovm pesmom i Žerikoovom slikom "Splav Meduza".

"To je najbujnije, najsilovitije, najrazmahanije njegovo delo", piše likovni kritičar Miodrag B. Protić. "Pijanu lađu" i druge slike Šumanović je izlagao na Salonu nezavisnih i Jesenjem salonu, prestižnim likovnim smotrama na kojima su diktirani trendovi mimo zvaničnog i konzervativnog programa slikarskih akademija.

Njegovo mentalno zdravlje bilo je veoma krhko i često uslovljeno pozitivnim, odnosno negativnim kritikama. U februaru 1928. Sava je doživeo nervni slom i vratio se iz Pariza u Šid. Nakon odličnih kritika samostalne izložbe u Beogradu, septembra iste godine, zdravlje mu se popravilo, a onda, nakon nesporazuma sa žirijem i izostanka sa Jesenjeg salona u Parizu 1929. ponovo se pogoršalo. Marta 1930. zauvek je napustio Pariz i sledeće dve godine lečio se u Beogradu. Dve godine kasnije definitivno se vratio u Šid. Živeo je povučeno, ali je intenzivno slikao, mahom pejzaže i aktove. Radio je na ciklusima kupačica i beračica grožđa.

 

U svom stvaralaštvu prošao je kroz različite faze, od kubizma, preko klasicizma i kolorizma da bi u poslednjoj deceniji razvio osoben stil koji odlikuju svetle boje i lirska atmosfera. Lično je svoj stil nazivao "kako znam i umem". Poslednja samostalna izložba u Beogradu, 1939, imala je odlične kritike, posetu i otkup, što mu je donelo veliki uspeh i ugled jednog od najznačajnijih slikara srpskog slikarstva.

 

 

Za vreme Drugog svetskog rata, Šid je ušao u sastav Nezavisne Države Hrvatske, ćirilica je bila zabranjeno pismo pa je Šumanović, iz protesta, umesto potpisa stavljao samo godinu nastanka. Tog 28. avgusta njega su, sa još 150 Srba iz Šida, uhapsile ustaše. Kad su došli po njega, "zamolio je da se spremi, okupao se, uzeo stvari, poljubio majku u ruku i otišao zauvek, ne znajući za šta ga terete", kaže istoričar umetnosti Gordana Krstić-Faj. Svi su odvedeni u Sremsku Mitrovicu gde su mučeni i streljani dva dana kasnije.

 

 

 

U tom trenutku na njegovom štafelaju sušila se slika "Beračice".

Najveći broj njegovih dela, preko 400, čuva se u Galeriji slika “Sava Šumanović” u Šidu, dok se u Galeriji Matice Srpske nalazi oko 50 radova.

http://www.blic.rs/kultura/vesti/noc-kad-su-ustase-ubile-savu-okupao-se-poljubio-majku-u-ruku-i-otisao-zauvek/dsq41ft?ref=fbblic

 

 

 

 

 

МОЛИТВА РАТНИКА СА ЦЕРА

Од цеви одсеви, хаубице деру!
Таласа се Мачва! На орозу прсти!
Регрут првог позива у рову на Церу,
док целива пушку моли се и крсти.

Молим ти се Боже, усади ми веру,
јер се сенка сумње у очима хвата,
да јуначко име не дам за неверу;
сачувај ми образ и оца и брата.

Помилуј ме грешна, напаћене душе,
не дај да те срџбом икад изневерим;
кад душмани моју дедовину руше,
нек` блаженим срцем злодела им мерим.

Не дозволи да ме заварају тмице,
када свој на своме постојање браним.
Молим ти се да му не гледам у лице,
не дај да убијем, само да га раним.

Ако ова рука и пресуди неком,
ти милошћу својом невиног поштеди,
помози ми да се осећам човеком,
унапред те молим, грех ми исповеди.

Просветли ми душу када будем пао,
покажи јој путе светлости у тмини,
Србији дарујем све што си ми дао,
овај живот голи на дар отаџбини.

А кад оду војске и када све мине,
на надгробној плочи остаће ми име;
да ли ће се неко срамити истине,
или ће се Српство поносити тиме?

Љутомир Рундић Романијски

Љутомир Рундић, аутор ове песме, рођен je у месту Врапци крај Соколца 1. јануара 1959. године. За време дугогодишње летачке каријере, летео је на транспортном авиону Ан-26, обављајући дужност навигатора, са летачким звањем инструктор-навигатор. Остварио је укупан налет од 1878,20 сати, обављајући летачке задатке над територијом наше земље, али и других земаља у Европи, Африци и Азији у току активне војне службе и касније по пензионисању. Службовао је у Пули, Мостару, Краљеву, Нишу и Батајници. Пензионисан је 2006. године у Београду, а од 2011. живи у Лозници. Данас је све више присутан на српској књижевној сцени где се промовисао  као аутор неколико збирки љубавне поезије као и кратких прича и есеја које објављује у више књижевних часописа. Члан  је Књижевног клуба „Караџић“ из Лознице, Књижевне заједнице „Вук Караџић“ из Лознице и члан Књижевног клуба „Луча“ из Власенице.

Од 2013. године, пријемом у Књижевно друштво КиМ и Удружење књижевника Србије стекао је статус књижевника.

О значају ове поставке, која се одржава у оквиру 23. Међународног конгреса византолошких студија,

говорио је академик Гојко Суботић. Он је оценио да је наша престоница почаствована што има прилику да угости део збирке светогорских графика и фотографија, и захвалио јеромонаху Јустину који брине о том уметничком благу, а учествовао је и у припреми изложбе.

Посебну пажњу привлаче фотографска документа посете краља Александра Првог Обреновића Хиландару и долазак Петра Првог Карађорђевића на Атос.

Отварању изложбе присуствовали су председник САНУ др Владимир Костић, потпредседник САНУ за друштвене науке Љубомир Максимовић, Срђан Пириватрић, потпредседник Српског комитета за византологију, и епископ топлички и викар патријарха Иринеја архимандрит Арсеније. Поставка је настала у сарадњи Фотоархива Свете Горе, Српског комитета за византологију и Музеја града Београда.

http://www.politika.rs/scc/clanak/361808/Grafike-i-fotografije-sa-Atosa

http://www.politika.rs/scc/clanak/361762/Film-o-srpskim-monasima

Поред материјалне и природне баштине данас, у ери глобализације, посвећује се све већа пажња нематеријалном културном наслеђу као аутентичној вредности која краси и карактерише један народ, државу. Зато су у складу са упутствима Унеска за примену Конвенције о заштити нематеријалне културне баштине успостављене основе система заштите и очувања нематеријалног културног наслеђа у Републици Србији.

Формирана је национална мрежа за заштиту нематеријалног наслеђа, односно Национални комитет, Комисија за упис у национални регистар, Центар за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју у Београду и седам регионалних координатора. Као резултат тога припремљена је и формирана листа која, за сада, има 31 елемент. Сви ти елементи испунили су услове из процедуре за упис на листу нематеријалног културног наслеђа Републике Србије.

Један од можда, најзначајнијих елемената са националне листе је Косовски вез. Под косовским везом подразумева се део ликовног народног стваралаштва који је израђиван на различитим текстилним материјалима. Карактеристике косовског веза одређене су још у средњовековној Србији, али порекло одређених орнамената сеже у далеку прошлост коптске културе који су преко Византије допрли до наших крајева. Као моћна држава Србија је у то време одржавала живе трговачке везе са медитеранским државама, а поготово тесне културне везе са Византијом. Сви ти утицаји допринели су да се на српском краљевском двору и на дворовима српске властеле негује и развија косовски вез до уметничког савршенства.

Једну од првих и угледних школа косовског веза на српском владарском двору држала је жена Уроша Првог, краљица Јелена Анжујска, мајка потоњих владара Драгутина и Милутина. Полазнице ове школе биле су младе жене и девојке из српских властелинских породица. Поред уметничког веза ту су се упознавале и са другим уметничким вештинама и училе манире лепог понашања.

Краљица Симонида, жена српског краља Милутина, иако веома млада, такође је држала на своме двору школу уметничког косовског веза. У средњовековној Србији то је била привилегија властелинских жена и кђери, с обзиром на то да су и материјали којима се везло и на којима се везло били скупи, увежени из далеких, често прекоморских земаља. Оне су ипак морале бити и надарене за овакву врсту рада, те су поред познатих мотива уносиле у своју уметност и део своје душе и маште.

Осим на дворовима косовски вез је негован и у многим манастирима. Монахиња Јефимија, песникиња и уметница косовског веза оставила је поклењима сведочанства свог раскошног талента у виду везеног покрова за мошти светог Кнеза Лазара и стихове Похвале Кнезу Лазару.

Pосле Косовског боја на везеним предметима уносе се и неки нови орнаменти. То је, пре свега косовски божур, који се као симбол косовског страдања и косовског мита одржао до данас, потом симболични мотив сузе оивичене црним свиленим или памучним концем. Падом Српске Деспотовине замире и културни живот у покореној Србији. Настаје време мрака и страдања под отоманском влашћу.

Велике сеобе Срба крајем 17. и почетком 18. века јављају се као последица страшног терора над српским живљем. Поред осталог што се могло понети на дуг и неизвестан пут на север, Срби су у шкрињама понели и комаде сачуваног косовског веза. Косовски вез у 19. веку у данашњој Војводини и у српским срединама у целој Панонској низији доживљава нови процват у оквиру многих удружења, али и као редован школски предмет за женску омладину.

Данас косовски вез заузима престижно место на листи нематеријалног културног наслеђа Србије. Захваљујући новооснованим удружењима која негугју ову лепу вештину - уметност, косовски вез задовољава и важан критеријум одрживости. Такође, многи стручњаци-етнолози, поштоваоци и љубитељи ове уметности уз помоћ савремених начина комуникације омогућују излазак косовског веза из простора музеја, његово представљање и ван граница наше земље и припремање пута за место косовског веза на листи светске нематеријалне културне баштине.

Извор: РТС

Споменик кнезу Лазару на градском тргу ″Шумадија″ у Косовској Митровици откривен је на велики празник Видовдан уз присуство директора Канцеларије за Косово и Метохију, представника локалне самоуправе као и више стотина људи. Импозантну статуу високу 7,5 метара са постољем од 3 метара, подигнута је средствима Владе Републике Србије.

Уз пригодан културно-уметнички програм, на самом почетку се као домаћин присутнима обратио председник Привременог органа Општине Косовска Митровица Александар Спирић, који је приликом откривања споменика кнезу Лазару рекао да је почаствован што су данас сви окупљени заједно на Косову и Метохији, у недрима српског народа, на простору где се исказала сва наша историјска вредност:

″Задовољство ми је што данас могу да констатујем да смо ми генерација која је одржала да ствара ново, боље, трајније и сигурније.  Будимо поносни што имамо славну прошлост. Исказујмо је. Да се види. Носимо је у себи и са собом, јер се ми тиме видимо. Допуњавајмо је новим садржајем. Градимо нашу садашњост. Уздижимо је новом снагом духа. Да онима који ће стасавати буде ведрије за гледање. Као што видите, најважније од свега  је што се започело са једном новом логиком. Са новим мишљењем које показује српску духовност. Показује нас.  Враћа уверење да утврђујемо наше темеље. Остављамо знаменитости. Да се исказују кроз време. Да укажу и покажу какви смо били. Кога смо имали. Какви смо данас. Какви треба да будемо сутра. Дакле, суштина нашег поимања је да будемо народ културног утицајаи зрачења. Да имамо своју будућност.  На путу пробраних вредности, за исказ уздизања народа, нека се нађе и ова наша замисао. Лазарев споменик у Косовској Митровици. Свој на своме и међу својима. Да окупља и подстиче. Да снагом  напаја. Да надгледа. Да Милошем храбри. Лазар је овековечио Косово. Својом уздигнутом мишљу Лазар је увек био на Косову. Данас је и стасом међу нама. Дошао је.″

Спирић се посебно захвалио директору Канцеларије за Косово и метохији, Марку Ђурићу, као и представницима свих српских општина уз поруку да се слогом и јединством предвиђа пут заједничке постојаности, заједничког исказивања државе и народе, укупног српства на овим просторима.

Градоначелник Северне Митровице Горан Ракић изјавио је да је порука данашњег празника, Видовдана, пре свега у потреби подизања наше националне свести и савести, са намером да радимо више и делотоворније.

″Косово и Видовдан су најбоље сведочанство да се као народ никада нисмо борили за пролазности, да смо увек били на бранику праведног и часног. Данас имамо задатак да са посебном одговорношћу откријемо споменик који ће зрачити мудрошћу и духовношћу, снагом одлучности и државничком важношћу” – рекао је Ракић.

Директор Канцеларије за Косово и метохији Марко Ђурић истакао је окупљенима ″да је Лазарев глас надјачавао буку и бес силних и усмерио нас  на прави пут подсећавши ко смо и одакле потичемо″.

″Толико је снажан и неодољив зов Лазарев да нас је и данас овде окупио да подигнемо један прави кип достојан његове величине“, рекао је Ђурић и додао да је српски народ после Косовског боја више волео да подиже споменике од речи које је могао кроз историју да носи са собом у збег и које нико није могао да сруши и оскрнави.

„Лазар је овде да остане јер су и Срби овде да би остали и нека данас овде пред Богом и пред светим кнезом Лазаром то буде наша заклетва. Народ и државу можете волети на разне начине, али се Србија не може волети без Косова и Метохије, јер какав је то патриотизам који се лишава највреднијег што имамо, који се одриче суштине и сваког садржаја.“

Подсетио је да је „Видовданска заклетва коју изговарамо на Косову и Метохији заклетва читавог српског народа и да без Лазара не можемо бити успешан колектив, а изазове пред нама не можемо решавати као појединци“.

Након откривања, владика рашко-призренски Теодосије са свештенством освештао је споменик Кнезу Лазару.

http://www.kosmitrovica.rs/otkriven-spomenik-kneza-lazara-u-kosovskoj-mitrovici/

- Biblijski mit je temeljni mit rock kulture koja je nastala na američkom jugu i odatle se raširila po svijetu – rekao je vladika Jovan, koji se 80-ih godina prošlog vijeka intenzivno bavio muzičkom kritikom i projektima. Istaknuo je da je Biblija nepresušan izvor pjesničkih slika koje se koriste u rocku, što se vidi u velikom broju pjesama rock sastava.

- U bivšoj Jugoslaviji odlukom CK SKJ sredinom 50-ih godina dozvoljena je rock kultura, ali u njoj nije smjelo biti religioznosti, što je odlika rock i pop muzike u svijetu - rekao je i dodao da je zbog toga spominjanje Hristosa u albumu Bijelog dugmeta ‘Bitanga i princeza’, kao i sama naslovnica izazvala haos koji je završio izbacivanjem sporne riječi iz teksta i novom ‘umivenom’ naslovnicom.

Podsjetio je i da mnogi pravoslavni vjernici i Srbi koji koriste pojam ‘Hrist’ ne znaju da ga je skovao Goran Bregović, spajajući pravoslavni izraz ‘Hristos’ i rimokatolički izraz ‘Krist’.

- Jugoslovenizirani Bregovićev pojam ‘Hrist’ tako je našao svoje mjesto u rječniku pseudo intelektualaca – objasnio je vladika.

Vladika je dao i presjek jugoslovenskih sastava i pjesama u kojim se vidi odnos pop-rock kulture s kulturnim nasljeđem, spominjući Dragu Mlinarca i grupu Smak s početka 70-ih sve do pojave Bijelog dugmeta, sastava koji je učinilo prekretnicu u domaćem rocku.

- Nakon smrti Josipa Broza Tita dešava se suštinska promjena u rocku koji gubi jugoslovensko obilježje i razbija se na gradske scene u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu… To dovodi do pojave albuma ‘Odbrana i poslednji dani’ Idola koji je za mene najbolji album suvremene pop muzike - rekao je vladika, dodajući i da tih godina religijski motivi ulaze u jugoslavenske rock pjesme.

Podsjetimo, vladika Jovan bavio se muzičkom kritikom u časopisu ‘Ritam’, a 80-ih godina prošlog vijeka bio je uključen u alternativne umjetničke pokrete na liniji Skoplje–Niš– Zagreb–Ljubljana. Osmislio je i vodio muzički projekt snimanja zbirke pjesama na stihove sv. vladike Nikolaja u rock aranžmanu ‘Pesme iznad Istoka i Zapada’. Važi za jednog od najzanimljivijih tumača nacionalne i globalne pop kulture.

Nenad Jovanović, PortalNovosti.com

Мати Февронија, најстарија монахиња у православном свету, провела је пуних 75 година у манастирима и једна је од оних које потичу из периода такозваног богомољачког покрета, самонониклог, свеопштег народног покрета када се по кућама читала Библија и када су читаве породице одлазиле у манастире.

Пећка патријаршија, иако је кроз историју била један од најзначајнијих српских манастира била је пред гашењем. Мати Февронија 1956. године долази у Пећку патријашију и убрзо постаје игуманија. Седам монахиња обрађује имање по читав дан, а увече присуствују молитвама. Мати Февронија се сећа тих година тешког рада који је постепено давао значајне резултате. Схватајући изузетни значај Пећке патријаршије, она инсистира на строгим правилима духовног живота и на редовним молитвама без обзира на услове живота, без обзира на све спољашње околности које су често драматично мењале положај цркве, монаха и свег српског становништва. Врло брзо је запазила да је тамо опстанак могућ само уз трпљење и тако саветује људе који долазе у манастир. Временом она постаје симбол религиозне посвећености и за обичне људе на Косову и Метохији и за припаднике Цркве.

Уредник и редитељ: Татјана Феро, директор фотографије: Пабло Феро, монтажер: Владимир Радовановић.

Извор: РТС