СРПСКО - НЕМАЧКИ КОНЦЕРТНИ АЛБУМ ПОСВЕЋЕН ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Обележавање стогодишњице Првог светског рата биo је повод за различите видове међународне сарадње српских научних и културних делатника. Плод једне од тих је компакт диск и грамофонско издање под насловом „zeitkratzer / Svetlana Spajić / Dragana Tomić / Obrad Milić – Serbian War Songs“ (zeitkratzer Records 2017), који су заједно осмислили Светлана Спајић и Рајнхолд Фридл (Reinhold Friedl).

Неколико година дуго познанство уметничког директора авангардног ансамбла Цајткрацер (Zeitkratzer, у преводу Гребачи времена) Рајнхолда Фридла са ветераном у певању српских традиционалних напева, Светланом Спајић, довело је до сарадње којa је своју београдску премијеру имала 14. маја 2015. године на концерту у Културном центру Рекс. Поводом стогодишњице од почетка Првог светског рата тема концерта биле су српске ратне песме у извођењу певачица Светлане Спајић, Драгане Томић и седамдесетосмогодишњег певача, диплара и гуслара Обрада Милића из Жегара у Далмацији, а у пратњи, за ту прилику, само три члана ансамбла, Рајнхолда Фридла на клавиру, Буркхарда Шлотхауера (Burkhard Schlothauer) на виолини и Мориса де Мартина (Maurice de Martin) на удараљкама. Следећи наступ, берлинска премијера, одржан је у „Кући култура света“ (Haus der Kulturen der Welt) 16. јануара 2016. године. Концерт је у целости снимљен и у јуну 2017. године појавио се као цд и грамофонско издање под насловом „zeitkratzer / Svetlana Spajić / Dragana Tomić / Obrad Milić – Serbian War Songs“.

Припреме за ове наступе и међусобно упознавање музичара били су врло кратки. За импровизовану музику то није препрека, али је за успешно комбиновање са потпуно другачијим музичким жанром каква је традиционална музика, посебан изазов. Иако је ансамбл већ имао искуства са народном музиком, што је забележено на два издања, „Volksmusik” и „Neue Volksmusik”, сусрет са српским музичким наслеђем био је нешто ново. 

*

Према сведочењу савременика када су кнеза Милоша Обреновића питали шта му се највише свидело када је чуо први пут гудачки оркестар, рекао је оно на почетку (када се оркестар штимовао).

Звуци које производе инструменти на овом албуму могу личити на ту „буку“ која се допала кнезу Милошу. Оно што се неупућеном слушаоцу може учинити као несувисла збрка тонова има врло важно место у развоју савремене класичне музике, док се име ансамбла Цајткрацер у музичком свету изговара са великим поштовањем. За њих се може рећи да померају границе музике јер из класичних инструмената извлаче звуке који се могу чинити бизарним али и изненађујуће интензивним. Овај деветочлани европски састав за импровизовану и нову музику, са радним седиштем у Берлину, за собом има осамнаестогодишње искуство и преко двадесет издања.

Ово, скоро сат дуго издање, доноси дванаест песама тако да дају хронолошки след српске ратне драме: „Кад облаци крену с мора“, „Јесам ли ти говорила миле“, „Атентат у Сарајеву“, „Синоћ Ђорђе кроз Ваљево прође“, „Мачков камен“, „Кад ја пођем земљу бранит'“, „ Дође Швабо“, „Без извора нема воде“, „Иде Петар преко Албаније“, „Креће се лађа“, „Поздрав Живојину Мишићу“ и „Бис“. За овако драматуршки конципиран албум, може се рећи да је, и сам античка трагедија у свој пуноћи. Он вас готово одмах уводи у вртлоге Великог рата, живо увлачи у догађаје који му претходе, као и у саме борбе.

Свака песма појединачно је мало уметничко дело за себе. Овом приликом биће поменуте само неке. „Атентат у Сарајеву“, непуних четрнаест минута дуга песма у класичној епској форми, испевана је уз гусле у којој се Обраду Милићу постепено прикључује цео ансамбл. Музицирање Цајткрацера подсећа на индустријску буку (ону која је одликовала Велики рат), али која успева да пригуши гусларско певање (чини се и додатно у постпродукцији) што указује на гушење људског гласа буком ратних оруђа, нарочито оног који пева о слободи (што је и основни мотив целог албума). Ово је утолико важније јер је индустрија оруђа за уништење људских живота управо у време Великог рата започела свој смртоносни ход и доживела процват који практично до данас није стао.

Посебну динамику имају песме попут „Синоћ Ђорђе кроз Ваљево прође“ која је права увертира у следећу „Мачков камен“ у којима до изражаја долази врхунска певачка техника Светлане Спајић и Драгане Томић. Ова песма одскаче по мелодичности, фантастичном певању и одлично уклопљеном оркестрирању који дочаравају битку за важну коту Мачков камен и тешку драму одступања српске војскe. Док је слушате, пролази вас језа и имате осећај да се у борби хватате за гушу. Песма има све предиспозиције хит-сингла, ако се тако нешто за ову врсту музицирања може рећи.

Шеретску „Дође Швабо“, начињену  од стихова које је српска војска испевала на разним деловима фронта, доживљајно потпуно мења звучни контраст тонова које оркестар производи дочаравајући звук надирућих авиона, те се чини као да сте на самом бојишту.

Нарочито су потресне „Кад ја пођем земљу бранит'“ и „Иде Петар преко Албаније“. Прва стиховима описује истргнутост од дотадашњег начина живота и озренским старинским начином певања са особеним бојама гласова драматизује наступајућу коб, а врло тихо музицирање оркестра најављује језу рата, док друга „Иде Петар преко Албаније“ сублимира трагедију повлачења српске војске и народа.

Уметничка дела често су само скицa догађаја које покушавају да опишу или дочарају. На прво слушање „видите“ да је овај албум слика, и то врло жива. Певање Светлане Спајић и Драгане Томић побуђује најдубља осећања, описује људске патње, напор и пуноћу жртве, како појединца, тако и целе заједнице. Посебну емотивност песмама, нарочито онима које би се могле посматрати као "мушке" даје то што их изводе певачице. Са друге стране, оркестар од нумере до нумере успешно слика звучне кулисе ратних дешавања, а вешто, надахнуто и технички прецизно произведени звуци фијука метака, зујања граната, падања бомби, налета авиона (на каквом би им и Ханс Цимер позавидео), те кретања целе ратне машинерије, сва та какофонија тоновa, све и да не знате тему албума, јасно вам указују да се одиграва велика борба. Посебну боју нумерама даје тон гусала који се савршено уклапа са музицирањем оркестра, док минималистички приступ Цајткрацера изврсно наглашава праисконску снагу српског певања, његову свежину и актуелност.

С обзиром на то да је посреди живи албум одсуство снимака реакције публике између песама може се учинити чудним, међутим такво продуцентско решење омогућава да слушалац остане стално присутан у вртлозима збивања и не губи везу са предоченом драмом.

Замерке би се могле упутити на веома упитно блед и слабо видљив наслов албума као и на врло проблематичан одабир насловне фотографије која приказује силуете британских војника из Великог рата јер сигурно је могла бити одабрана нека упечатљивија са приказом српских чиме би издање било и визуелно заокружено. Ипак за похвалу је да издање прати мален, али добро опремљен, додатак са песмама на српском, преводом стихова и објашњењима на енглеском језику. То ће свакако заинтересованом слушаоцу помоћи да сазна више о пореклу песама, али и што је још важније да боље спозна драму српске борбе и снагу духа које ово издање на нов и занимиљив начин преноси.

Остаје нам да се надамо да ће Београд у скорије време угостити овај занимљив ансамбл у пуном саставу и да ће домаћа публика имати прилику да се на овај начин подсети на дивовску борбу наших предака.

                                             Данко Страхинић

Објављено у „Православље“- новине Српске Патријаршије, број 1208, 15. јул 2017. године.

         Изабрао сам ову тему за своју вечерашњу беседу јер мислим да скорашње расправе у политици и политичкој теорији не узимају озбиљно психологију у обзир. Економски показатељи, уставна уређења, демографске статистике и слично, на домак су руке. Без тешкоћа се могу наћи подаци колико је било северних Кореанаца, а колико јужних Кореанаца кад је започео Корејски рат. Ако се прихватите правих књига намах ћете утврдити просек примања и бројност оружаних снага обе стране. Али, ако бисте да сазнате каква је особа неки Кореанац и има ли видљиве разлике између северног Кореанца и јужног Кореанца; ако бисте пожелели да сазнате чему они теже у животу, чиме су незадовољни, чему се надају и од чега страхују; једном речју, шта је то што их, како се каже, покреће, узалуд ћете копати по књигама. Тако, нећете моћи да кажете да ли су или нису пуни одушевљења за Уједињене нације, или би јужни Кореанци више волели да се уједине са својим рођацима са севера. Такође нећете моћи да докучите да ли би се одрекли земљишне реформе уколико би имали ту привилегију да гласају за неког политичара за кога никад у животу нису чули.Често изазива разочарење то што знаменити људи који седе по удаљеним метрополама запостављају оваква питања. Уколико политика хоће да има научну основу, да је догађаји не би непрекидно изненађивали, наше политичко мишљење морало би да проникне дубље у покретачку основу људских поступака. Како глад утиче на рекламе? У каквом је односу њихова ефикасност са променом количине калорија у нашој исхрани? Уколико вам један човек нуди демократију, а други џак брашна, у којој фази изгладнелости ћете жртвовати свој глас и дати предност брашну? Сувише се запостављају оваква питања. Али, заборавимо за сада Кореанце и узмимо у разматрање људску расу.

Сваку људску активност покреће жеља

Сваку људску активност покреће жеља. Неки здушни моралисти протурили су потпуно неистиниту теорију да дужност и морални принципи могу да обуздају жељу. Ја кажем да је то погрeшно, не зато што ниједан човек никада ништа не чини из осећаја дужности, него зато што дужност нема моћ над човеком, осим ако он сам не пожели да јој се повинује. Ако желите да знате шта ће људи да ураде,  морате познавати, не само, или пре свега, њихове материјалне прилике, већ најпре целокупан склоп њихових жеља као и релативну снагу тих жеља.

Има веома снажних жеља које ипак немају неког већег политичког значаја. Већина људи у датом тренутку свог живота хоће да се жени, али они, по правилу, могу ту своју жељу да задовоље, а да не предузму никакве политичке акције. Наравно и ту има изузетака; отмица Сабињанки је један такав случај. Као и околност да је развитак целе северне Аустралије озбиљно отежан услед чињенице да се полетним младићима који треба да раде не свиђа то што су лишени женског друштва. Али овакви случајеви су ретки, те занимање мушкараца за жене и жена за мушкарце има незнатног политичког утицаја.

Жеље које имају политичког значаја могу се поделити у примарну и секундарну групу. У примарну спадају животне потребе: храна, становање и одећа. Кад нешто од овога почне озбиљно да недостаје, онда нема граница напорима које ће људи уложити, ни насиљу коме ће прибећи у нади да је обезбеде. Речено је од стране оних који су проучавали најранију историју да је у четири разнородне прилике суша у Арабији проузроковала да њено становништво преплави суседне  области што је произвело огромне политичке, културне и религијске последице. Последњи пут то је довело до уздизања ислама. Постепено ширење германских племена од јужне Русије до Енглеске, па потом до Сан Франциска, имало је сличне побуде. Жеља за храном је без сваке сумње била и остала један од главних узрока великих политичких догађаја.

Али човек се разликује од осталих животиња у једној веома важној ствари, а та је да поседује неке жеље коју су, да тако кажемо, бесконачне, од таквих које се никада не могу до краја испунити и које би га чиниле неспокојним и у Рају. Кад Боа Констриктор поједе примерен оброк, она оде да спава и не буди се док поново не огладни. Људска бића већином нису таква. Када су се Арапи, свикли да само понекад имају кров над главом, домогли богатстава Источног Римског царства и нашли се у палатама незамисливог луксуза, то није смањило њихове апетите. Глад више није могла бити покретач, јер су им грчки робови приносили најизврснија јела на најмањи миг. Али су их друге жеље држале будним: особито следеће четири које можемо именовати као грамзивост, супарништво, таштина и љубав према моћи.

Грамзивост, супарништво, таштина и љубав према моћи

Грамзивост – жеља да се поседује што се више може свих материјалних добара или поседа – чини ми се да је мотив чији су корени у страху помешаном са жељом за животним потрепштинама. Једном приликом сам прихватио две девојчице из Естоније које су једва избегле смрт од глади. Живеле су у мојој породици и, наравно, имале су јела у изобиљу. Али су све своје слободно време проводиле на суседним фармама крадући кромпир, који су потом гомилале.Рокефелер, који је у детињству искусио грдно сиромаштво, као одрасла особа провео је живот на сличан начин. Ваљушкајући се по свиленим визнатијским диванима, ни Арапи нису могли да забораве пустињу и да одоле гомилању богатстава која су далеко премашивала све основне потребе. Али какво год да је психоаналитичко објашњење грамзивости, нико не може да порекне да је то један од величанствених мотива, посебно истакнут између најснажнијих, јер као што рекох, спада у мотиве који су неограничени.Колико год да накупите, увек ћете желети још; ситост је сан који ће вам увек измицати.

Али грамзивост, иако у основи чедо капитализма, никако није и најјачи од свих мотива који су преживели победу над глађу. Супарништво је много јачи мотив. Непрекидно се кроз мухамеданску историју поново јављају династије ојађене неслагањем султанових синова од различитих мајки, које доводи до грађанских ратова и свеопште пропасти. Исто се дешава и у савременој Европи. Кад је британска влада сасвим непаметно дозволила Кајзеру да присуствује поморској паради у Спитхеду, то је код њега произвело једну мисао супротну од оне која је била у корену наше намере. Он је помислио:» Морам и ја да створим овакву морнарицу какву има моја бака».Од те су мисли потекле све наше потоње невоље. Свет би био срећније место да грамзивост превагњује над супарништвом. Али чињеница је да ће се велика већина људи радо изложити сиромашењу, ако тиме могу да осигурају потпуну пропаст својих супарника. Због тога су данашњи порези тако високи.

Таштина је мотив огромне моћи. Ко год има посла с децом зна како она непрекидно нешто изводе говорећи « Види мене ». « Види мене « је једна од најосновнијих жеља људског срца. У небројено облика може да се испољи, од кревељења до тежње за посмртном славом. Један италијански принц у доба Ренесансе је, на питање свог свештеника има ли шта да исповеди, рекао на самртној постељи: «Да, имам. Једном приликом су ме истовремено посетили Император и Папа. Одвео сам их на кулу да им покажем видик и пропустио сам ту јединствену прилику да их обојицу гурнем преко ограде, што би ми обезбедило бесмртну славу». Не каже се у записима је ли му свештеник дао опрост. Један од проблема са таштином је тај што она буја од оног чиме се храни. Што се више о вама говори, то ћете више жудети да слушате о себи. Осуђени убица коме је допуштено да чита новинске чланке о свом суђењу необично се насекира кад у новинама уочи нетачне написе. И што више написа нађе по осталим новинама, то се више секира што у некима пише недовољно. У исту врсту спадају и политичари и књижевници. Што славнији постану, то је новинарима теже задовољити их. Једва да је могуће претерати кад се ради о утицају таштине на људске животе, почев од трогодишњака па до моћника који дрмају светом. Човечанство пада и у безбожништво јер приписује Богу сличне жеље, замишљајући да и он жуди за сталном похвалом.

Али, колико год огроман био утицај жеља које смо размотрили, једна их све надилази. Мислим на љубав према моћи. Љубав према моћи је најсличнија таштини, али то ни у ком случају није исто. Оно што је таштини потребно да се задовољи јесте слава, а лако је стећи славу без моћи. Најславнији људи у Сједињеним Америчким Државама су филмске звезде, али њих зачас може да стави на своје место Комитет за неамеричке активности, који не ужива никакву славу. У Енглеској је краљ много славнији од премијера, али премијер има више моћи него краљ. Многим људима је слава значајнија од моћи, али такви, све у свему, имају мање утицаја на ток догађаја него они којима је дража моћ. Када је Блихер 1814. видео Наполеонове палате, рекао је:» Зар није био луд да поред свега овог оде да се ломата по Москви?» Наполеон, који свакако није био оперисан од таштине, ипак је бирао моћ, кад би му се указала прилика. Блихеру се тај избор чинио блесавим. Моћ је као и таштина незајажљива. Не задовољава је ништа мање од свемоћи. А како је то порок нарочито изражен код изузетних људи, њихова љубав према моћи далеко надилази учесталост њиховог појављивања. То је несумњиво најјачи од свих мотива у животима многих великана.

Љубав према моћи појачава се у великој мери када се искуси моћ, како мала моћ, тако и највећа. У срећна времена, пре 1914, када су добростојеће даме имале послугу, задовољство од упражњавања моћи над домаћим слугама расла је с годинама. Слично томе, у било ком аутократском режиму, поседник моћи постаје све већи тиранин кад искуси дивоте које му моћ пружа. Пошто се моћ над људима показује тако што их притерате да раде оно што они радије не би радили, онај ко је заражен љубављу према моћи радије ће да задаје бол, него да се преда уживању. Уколико затражите од шефа слободан дан у дозвољеним законским оквирима, његова љубав према моћи биће знатније задовољена ако вам не да допуштење. Ако затражите грађевинску дозволу, нижи службеник ће свакако црпсти веће задовољство ако вас одбије, него ако вам да одобрење. Због таквих ствари је љубав према моћи тако опасан мотив.

Али, има то и друге стране, које су примамљивије. Трагање за знањем се, чини ми се, такође покреће љубављу према моћи. Као и сва технолошка достигнућа. И у политици реформатор као и деспот може једнако волети моћ. Сасвим би било погрешно обезвредити љубав према моћи као мотив. Да ли ће неко вођен овим мотивом чинити корисна или разорна дела, то зависи од друштвеног система и од личних капацитета. Уколико су нечије могућности теоријске или техничке, он ће дати свој допринос у теорији или техници и тада ће ти доприноси по правилу бити корисни. Ако сте политичар, може да вас покреће љубав према моћи, али ће се тај мотив недвојбено закачити за вашу жељу да  видите урађене неке државне послове, пре него да одржите затечено стање ствари. Генералској величини као што је Алкибијад може да буде свеједно на којој ће страни ратовати, али већина генерала више ће волети да се бори за своју земљу и тако ће имати и друге мотиве осим љубави према моћи. Политичари могу да мењају стране толико често да се увек нађу у већини, али већи број политичара више воли да буде везан за једну партију, него за неку другу и подредиће своју љубав према моћи тој наклоњености. Сама љубав према моћи у најчистијем облику може се уочити код разних типова људи. Један тип је најамник, а најистакнутији пример тог типа је Наполеон. Мислим да Наполеону Француска није била идеолошки ближа од Корзике, али да је постао император Корзике не би био тако величајан као што је постао представљајући се као Француз. Такви људи ипак не представљају најтипичнији пример, јер црпу огромно задовољство и из таштине. Најкарактеристичније су сиве еминенције – поседници закулисне моћи који се никад не појављују у јавности опхрвани тајним мислима следеће садржине: »Ох, како ови лутани немају појма ко уствари вуче конце.» Барон Холштајн који је држао под својом контролом спољну политику немачке империје од 1890. до 1906. пример је овог типа доведеног до перфекције. Живео је скромно; никад се није појављивао у јавности; избегавао је да се среће са императором, сем у једној прилици кад није могао да одбије упорно инсистирање императора; одбијао је да се појављује на пријемима у двору, правдајући се да нема прикладну дворску одећу. Прикупио је тајне које су му омогућавале да уцењује канцелара као и многе од оних са којима је Кајзер био близак. Није се користио уценом да задобије богатство или славу, или неку очигледну предност, него само да обезбеди усвајање онакве спољне политике какву је он хтео. Таквих ликова је на истоку било међу евнусима.

Љубав према узбуђењу        

Сад смо стигли до оних мотива који, иако не тако коренити као претходни, ипак имају извесног значаја. Први од тих је љубав према узбуђењу. Људска бића испољавају своју супериорност у односу на звери својим смислом за досађивање, мада сам понекад, посматрајући мајмуне у зоолошком врту, помишљао да и они поседују рудименте тог тегобног осећања. Како год било, искуство показује да је бег од досаде један од снажнијих мотива присутних код скоро свих људских бића. Када је белац први пут дошао у додир са неисквареним дивљацима, нудио им је све врсте добара од просветљујућих Јеванђеља до пите од бундева. Дивљаци су, међутим, ма колико ми због тога жалили, то примали равнодушно. Оно што су посебно ценили међу даровима које смо им нудили, било је алкохолно пиће, које им је по први пут у животу створило на кратко илузију да је боље бити жив него мртав. Индијанци, пре него што су их заразили белци, пушили су своје луле, не смирено као што то ми радимо, него оргијастично, увлачећи толико дим да би се онесвешћивали. А када би узбуђење под утицајем никотина достигло врхунац, поглавица би их подстакао да нападну суседно племе, што је код њих производило узбуђење слично оном које ми, примерено свом темпераменту, имамо кад пратимо коњске трке, или председничке изборе. Задовољство од коцкања се скоро потпуно састоји од узбуђења. Господин Хак описује како су се кинески трговци око кинеског зида зими коцкали док не изгубе све новце, па онда сву робу, напокон и одећу да би на крају остали да се голи смрзну од зиме. Кад се објави рат, чини ми се да ће и цивилизована друштва као и индијанска племена аплаудирати из исте љубави према узбуђењу; осећање је једнако као на фудбалској утакмици, мада су покаткад резултати нешто озбиљнији.

Није, међутим, лако одредити који су корени љубави према узбуђењу. Нагињем мишљењу да се наш ментални склоп прилагодио још у оном стадијуму у коме је човек живео од лова. У давна времена када је веома примитиван човек чамио цели боговетни дан уходећи јелена у нади да ће стићи свој ручак и када би на крају дана довукао лешину победоносно у своју пећину, задовољно би се обезнанио, док би његова жена припремала печење. Био је поспан и све су га кости болеле док је мирис јела испуњавао сваки отвор и пору његове свести. Напокон би после јела утонуо у дубок сан. У таквом живљењу није било ни места ни времена за досаду. Али кад се пребацио на земљорадњу и притерао жену да ринта у пољу, стекао је слободно време да размишља о таштини људског живота, да измишља митологије и филозофске системе и да сања о животу после смрти у коме ће вечно ловити дивљег вепра Валхале. Наш ментални склоп је прилагођен за тежак физички рад. Кад сам био млађи уобичајавао сам да своје распусте проводим ходајући. Прелазио сам 25 миља дневно и кад би пала ноћ нисам имао никакве потребе да убијам досаду, пошто ми је само седење било више него довољно. Али модеран живот не може да се води према овим физички исцрпљујућим принципима. Већина послова обавља се седећи, а сав мануелни рад користи само неколико специјализованих мишића. Масе које се, чим одјекне објава да се влада одлучила на убијање, окупе на Трафалгар скверу да то прославе, не би то чиниле да је свако од њих стално ходао по 25 миља дневно. Тај лек за ратоборност је ипак непрактичан и уколико људска раса хоће да преживи -  што је можда непожељно – морају се пронаћи и обезбедити другачији начини да се неискоришћена физичка енергија покренута љубављу према узбуђењу не да на зло. О овоме не  воде довољно рачуна ни моралисти ни друштвени реформатори. Реформатори сматрају да имају озбиљнија посла. Моралисти су, с друге стране, опхрвани несразмерном бригом за озбиљност било каквог допуштеног исхода произашлог из љубави према узбуђењу; озбиљност у њиховим главама потиче од Греха. Сале за игранке, биоскопи, ера џеза, све је то, ако је веровати ономе што смо чули, пут у Пакао, и било би нам свима боље да седимо код својих кућа и уздишемо над сопственим гресима. Лично се не осећам способним да се у потпуности сагласим са претећим упозорењима ових тешкаша. Ђаво има многа лица, нека створена да преваре младе, а нека тако подешена да преваре старе и преозбиљне. Ако ђаво куша младе на уживања, да не наговара исти тај старе да због уживања проклињу младе? И да није можда проклињање нека врста уживања подобна за старост? Да није и то врста дроге која – налик опијуму – мора да се узима у све јачим дозама не би ли произвела жељени ефекат? Зар не треба да се прибојавамо да ћемо, ако почнемо да проклињемо злокобни биоскоп, корак по корак доћи до супротне политичке партије, до Шпанаца, Жабара, Азијата и укратко до било кога осим чланова нашег малог клуба? Ратови настају кад се таква ситна проклињања довољно распростру. Никад нисам чуо да се неки рат излегао из сале за игранке.

Оно што је у вези са љубављу према узбуђењу забрињавајуће јесте то што су многи њени облици разарајући. Један облик разара оне који не могу да одоле претеривању у алкохолу или коцки. Разоран је облик који води насиљу маса. А најразорнији је кад доведе до рата. Толико је ова потреба дубока да би сваки исход био штетан, да није и оних безазлених. Спорт је у садашњости безазлен на тај начин, као и политика док се креће у уставним оквирима. Али то је недовољно, јер је, посебно у политици, најузбудљивија она која чини највеће зло. Цивилизован живот је, све у свему, постао сувише припитомљен, и уколико се тежи стабилности, морају да се омогуће безазлени исходи за нагоне које су наши преци утољавали у лову. У Аустралији где има мало људи, а много зечева, гледао сам како цела популација задовољава своје примитивне нагоне кољући хиљаде зечева. У Лондону или Њујорку ипак се морају пронаћи другачија средства за задовољавање примитивних нагона. Чини ми се да би сваки велики град требало да има вештачке водопаде низ које би се људи суновраћивали маленим чамцима, као и базене пуне механичких ајкула. Сваког ко буде ухваћен да наговара на превентивно ратовање требало би осудити да два сата дневно проведе са овим ингениозним монструмима. Без све шале, морале би се добијати казне да би љубав према узбуђењу имала конструктиван исход. Ништа на свету није узбудљивије од изненадног открића или проналаска и много више људи је способно за такво уживање него што се понекад мисли. 

Страх и мржња

Постоје, помешане са осталим политичким мотивима, страсти којима је људска врста нажалост наклоњена: то су страх и мржња. Нормално је мрзети оно чега се плашимо и то се често дешава, мада не увек и да се плашимо онога што мрзимо.Мислим да се може узети као правило међу примитивним људима да они и мрзе и боје се свега што им није блиско. Они имају своја, обично веома мала, племена. У оквиру истог племена сви су пријатељи, уколико не постоји неки посебан разлог за мржњу. Остала племена су потенцијални или актуелни непријатељи; ако се један од њих случајно загуби или одлута биће убијен. Супарничко племе се избегава или се са њим сукобљава у зависности од околности. То је исти примитивни механизам који контролише наше нагонске реакције на туђе нације. Неко ко никад никуд није путовао гледаће на све странце као дивљаци на припадника противничког племена. Али, ко је пропутовао или је проучавао међународне односе откриће да његови истомишљеници, ако хоће да напредују, морају у извесној мери да се помешају са другим истомишљеницима. Ако сте Енглез и неко вам каже: „Французи су ваша браћа“, први инстинкт нагнаће вас да помислите: „ Којешта. Они слежу раменима и говоре француски. А прича се и да једу жабе.“ Ако вам он објасни да ћете можда морати да се сукобите са Русима, те да ће у том случају бити пожељно бранити Рајну, а ако треба бранити Рајну онда је помоћ Француза од суштинске важности, почећете да схватате шта је мислио кад је рекао да су Французи ваша браћа. Али, ако тај путник намерник настави говорећи да су вам Руси такође браћа, неће вас лако убедити, сем да вам докаже да смо у опасности од напада Марсоваца. Ми волимо оне који мрзе наше непријатеље, и да нам није непријатеља, мало би нам људи остало да их волимо.

Све је ово, међутим, истина доклегод се ради само о нашем односу према другим људским бићима. Можете сматрати и земљу својим непријатељем, јер невољно рађа тек за пуко преживљавање. И мајку природу можете сматрати својим непријатељем, уколико људски живот схватате као борбу да се потчини мајка природа.Кад би човек тако гледао на живот, сарадња људске расе била би много лакша. Кад би се школе, новине и политичари посветили том циљу, лако би било сваког човека убедити у такав поглед на живот. Али школе су ту да нас уче патриотизму; новине су ту да изазивају узбуђење; а политичари су ту да би били поново изабрани. Нико од њих, тако, не може ништа да учини да спасе људску расу од реципрочног самоубиства.

Два су начина да се изађе на крај са страхом: један је да се смањи опасност која долази споља, а други је да се постане стоички трпељив.

Ово последње се може оснаживати, сем кад је потребна непосредна акција, и тиме што ће се мисли одвратити од онога што проузрокује страх. Савладавање страха је од велике важности. Страх је сам по себи деградирајући; и лако прелази у манију; производи мржњу према ономе чега се плашимо и води директно у суровост. Ништа нема тако благотворно дејство на људска бића као сигурност. Кад би могао да се успостави један међународни систем који би отклањао страх од рата, напредак обичног човека у свакодневном животу био би огроман и веома брз. Данас страх преплављује цео свет. Атомска бомба као и вирусна бомба коју су сачинили зли комунисти или зли капиталисти, што би могло бити, чине да Вашингтон и Кремљ дрхте и нагоне људе све дубље у пропаст. Ако хоћемо да се ствари поправе треба прво наћи начина да се умањи страх. Свет је данас опседнут сукобима супротстављених идеологија и један од очигледних узрока сукоба је жеља да наша сопствена идеологија победи и да она супротна буде поражена. Не мислим да у тој мотивацији идеологије имају саме по себи неког нарочитог значаја. Оне су ту само да се људи групишу око њих, а укључене страсти су оне које ће се увек разбуктати међу супротстављеним групама. Има наравно много разлога да се мрзе комунисти. Први и најважнији је тај што ми верујемо да они хоће да нам отму нашу имовину. Али то исто хоће и лопови, и мада ми не одобравамо лоповлук, наш однос према лоповима је сасвим другачији него према комунистима – пре свега зато што не изазивају у нама исти степен страха. Друго, ми мрзимо комунисте јер нису религиозни. Али Кинези нису религиозни од једанаестог века, а њих смо почели да мрзимо тек кад су збацили Чанг Кај-шека. Треће, ми мрзимо комунисте јер они не верују у демократију, а не мрзимо из истог разлога Франка. Четврто, мрзимо их што не допуштају слободу; толико нас је то погодило да смо почели да их подражавамо. Очигледно је да ништа од реченог није стварна подлога наше мржње. Ми их мрзимо јер их се плашимо и доживљавамо их као претњу. Ако би Руси и даље били православци, кад би увели парламентарну владу, кад би дали пуну слободу штампи која би нас на дневној основи надмашивала у погрдама, ми бисмо их опет мрзели – уколико би и даље били оружана сила каква су сад -  ако би давали повода да мислимо да су према нама непријатељски настројени. Постоји, наравно, и религијска нетрпељивост која може да буде узрок непријатељствима. Али мени се чини да је то дериват племенског осећања: човек различите вере изгледа чудно, а што год је чудно мора да је опасно. Идеологија јесте један од начина за стварање крда и психологија је сасвим иста без обзира на који начин је крдо настало.

Добра осећајност

Можда сте стекли утисак да сам се посвећивао само рђавим мотивима или бар оним који су етички неутрални. Бојим се да су они по правилу снажнији него алтруистички мотиви, али не поричем да алтруистички мотиви постоје и да покаткад могу да имају ефекта. Агитација против ропства првом половином деветнаестог века у Енглеској била је несумњиво алтруистичка и имала је далекосежан значај. Доброхотност овог мотива потврдила је чињеница да су британски порески обвезници 1833. дали милионе велепоседницима са Јамајке као компензацију за ослобађање њихових робова, као и чињеница да је британска влада на Бечком конгресу била спремна да направи значајне уступке у замену за утицај на остале нације да се одрекну трговине робљем. Ово је један исечак из прошлости, али је у данашње време Америка приуштила једнако задивљујуће примере. Нећу ипак улазити у то да се не бих запетљао у савемене контроверзе.

Нико ми неће спорити да је саосећање истински мотив и да су поједини људи у одређеним временима осећали сапатњу због трпљења неких других људи. Саосећање је то које је произвело бројне примере хуманитарног напредка у последњих стотинак година. Ми се згражамо кад чујемо да се у неким лудницама лоше опходе са болесницима и зато данас постоји велики број азила у којима се опходе задовољавајуће. Требало би да у западним земљама нико не мучи затворенике, а ако се за тако нешто прочује одмах се надигне велика галама. Ми не одобравамо да се према сирочићима односи као у „Оливеру Твисту“. У протестантским земљама није дозвољено малтретирати животиње. Сви ови начини саосећања су политички ефикасни. Кад би се ратосиљали страха од рата, ефикасност саосећања била би још већа. Можда је највећа нада за будућност људског рода да се пронађу начини да се повећа утицај и снага саосећања.

закључак

Дошао је час да закључимо нашу расправу. Политика се бави крдом пре него појединцима и зато су у политици важне оне страсти у којима различити чланови истог крда могу да осете међусобну сличност. Свеобухватни инстинктивни механизам на коме се граде политичке грађевине јесте сарадња унутар крда и непријатељство према другим крдима. Сарадња унутар крда никад није савршена. Има чланова који се не уклапају, који у етимолошком смислу штрче, што ће рећи да су изван крда. Такви чланови заостају или предњаче у односу на уобичајени ниво. То су: идиоти, криминалци, пророци и проналазачи. Мудро крдо ће научити да толерише ексцентричност оних који се уздижу изнад просека и да се опходи са најмањим степеном суровости према онима који су заостали.

Што се тиче односа према другим крдима, модерна технологија је произвела конфликт између личног интереса и нагона. У стара времена, када би два племена заратила, једно би истребило друго и заузело би његову територију. Са тачке гледишта победника, цела операција се сматрала изванредно успешном. Убијање уопште није било скупо, а узбуђења је било на претек. Не треба да се чудимо што је рат под таквим околностима опстајао. Нажалост, ми и даље имамо осећања подобна тако примитивној ратоборности, док се савремени начин ратовања  потпуно променио. У модерном рату је убијање непријатеља веома скупа работа. Ако узмете у обзир колико је Немаца убијено у прошлом рату и како високе порезе плаћају победници, можете да откријете простим дељењем колико је коштао убијени Немац и видећете да је то поприлично. Додуше, на Истоку су непријатељи Немаца обезбедили давнашње предности тако што су преокренули побеђену популацију и окупирали њихову територију. Западни победници нису, међутим, обезбедили такве предности. Очигледно је да модеран рат у финансијском смислу није добар посао. Иако смо у оба светска рата победили, били бисмо данас много богатији да ратова уопште није било. Да људе покреће лична корист, што није случај – са изузетком неколицине светаца – цео људски род би данас сарађивао. Не би више било ратова, војски, морнарица, атомских бомби. Не би више било армија пропагатора чији је посао да трују мозгове нације А против нације Б, као и нације Б против нације А. Не би више било чета службених лица дуж граница задужених да спрече да у земљу уђу стране књиге, ни стране идеје, колико год изванредне оне биле.  Не би било више царинских ограничења која обезбеђују живот малим предузећима, упркос томе што би једно велико предузеће било економичније. Све би се ово врло брзо исподешавало да је људима тако силно стало до личне среће колико им је стало до пропасти својих суседа. Али каква је корист од овог утопијског сна, упитаћете ме. Моралисти ће се постарати да не постанемо у потпуности себични, а док то не учинимо доба благостања ће нам бити недостижно.

Не бих желео да завршим у цинизму. Не поричем да има бољих ствари од окренутости себи и да их неки људи постижу.Тврдим, међутим, да се, с једне стране, за велики број људи за које се политика занима пружа мало прилика да се издигну изнад себичности, док, са друге стране, има небројено прилика у којима целокупна становништва неће ни досегнути до себичности, уколико себичност тумачимо као просветљену окренутост себи.

И међу тим околностима у којима људи дејствују, ни не досегнувши себичност, они су, у већини таквих прилика, убеђени да дејствују на основу идеалистичких мотива. Много тога што се представља као идеализам је прерушена мржња и прерушена љубав према моћи. Када видите велике масе људи понесене оним што личи на племенити мотив, завирите испод површине и упитајте се шта уствари чини ове мотиве толико ефикасним. Психолошко испитивање, какво сам овде покушао да спроведем, вредно је труда делимично и зато што је лако бити увучен и понесен нечим што само споља делује племенито. Уколико је тачно све ово што сам рекао, закључићу да је интелигенција оно што је неопходно да се усрећи свет. И то је, напокон  ведар закључак, јер је интелигенција нешто што се може неговати уз помоћ познатих метода образовања.

Превод с енглеског Ивана Димић

У Београду марта 2008.

Извор: (From Nobel lectures, Literature 1901-1967, Editor Horst Frenz, Elsevier Publishing Company, Amsterdam, 1969/ This is Bertrand Russell’s Nobel Lecture, on December 11,1950.- What Desires Are politically Important?)

Изузетно је мало српских филмских аутора који су се, макар и имплицитно, дотицали религијске тематике, а о представљању хришћанског духовног, поготово црквеног, искуства да не говоримо.  Ђорђе Кадијевић (1933) је један од ретких чије филмско сведочење у егзистенцијалном искуству човека несумњиво поседује на само философске или уопштено „духовне“, већ и неспорно религијске, чак конкретно хришћанске, конотације. Такође, Кадијевић је своје естетичке принципе мотивисао у првом реду могућностима филма да на јединствен начин сведочи о ономе што је он назвао трансценденцијом.

Ово потврђује и недавно објављена књига разговора, „Више од истине: Кадијевић о Кадијевићу“ (Орфелин, Нови Сад, 2017), које је са овим редитељем водио теоретичар књижевности и филма Дејан Огњановић.

Овај редитељ, широј публици најпознатији по телевизијском филму „Лептирица“ и серији „Вук Караџић“, о себи говори као о „религијски заинтересованом“ човеку и уметнику, који није „религиозан у правом смислу речи“ и „има аверзију према конфесијама“, али није ни атеиста, јер „атеиста је загрижен човек који тврди како бога (у књизи написано малим почетним словом - прим. В. К.) нема“.

Кадијевић сопствени однос према животу, дефинисан тешким ратним и поратним искуством, одређује недостатком „поверења у живот као нешто што је загарантовано“, објашњавајући: „Ја сам схватио да сам зрно на ветру и да висим на длаци, и да је то живот у ствари. Да је живот једно стално избегавање смрти“.

Овакав доживљај пролазности и коначности живота код њега је изградио један трајан сензибилитет „презирања разлике између живота и смрти, среће и несреће, добра и зла“, али који се, видимо, није развио у одрицање од стваралаштва или морални релативизам, већ у особен „животни“ и уметнички етос љубави, солидарности и стваралаштва.

Иако „не зна да ли постоји бог“, Кадијевић свакако зна „да се и поред свега може волети, и да постоји љубав“, која је „јача од свега“: „И у том смислу је Свети Павле био у праву када је рекао ‘Велика је вера, али већа од вере је - љубав’. То је остало у мени и то је моје једино богатство. Нико у мени није убио љубав, ничим.“

Поред негативног одређења свог животног вјерују, Кадијевић у књизи даје и једно, условно речено, позитивно: „Људи су бића краткорочна, угрожена са свих страна, споља и изнутра, и баш зато што су коначна, што имају само један живот, и само једну шансу да у том животу буду срећни или несрећни, онолико колико је то могуће, нарочито када је срећа у питању, најнормалније понашање је солидарност: значи, узајамно помагање и потискивање зла које је свуда око нас.“

Ми, према Кадијевићу, „живимо у једном туђем свету у који смо бачени“, док „наш, људски свет“ носимо „само у себи, и то као велику илузију, као мотив егзистенцијалне носталгије, као један сан“. Али, „уместо узајамне солидарности, братимљења и онога чему нас је Христ учио, љубави једних према другима, уместо једнакости и братства у злој судбини у чије шаке смо убачени, ми имамо ту ситуацију узајамног сукобљавања и поспешивања ефикасности зла“, што говори „да је човек на неки начин недовршено биће, коме фали једна греда у глави да би схватило пре свега себе а затим и другог“. Стога, све што људи раде, „подразумевајући и уметност, јесте покушај да превазиђу то жалосно искуство непоразума“.

Окружени непријатељским светом смрти, „све што дотакнемо је мртво, и свака трунка живота је тако чудна, неочекивана, краткотрајна и беспомоћна у тренутку док траје“. Али, уместо да будемо „дирнути тиме и да те искре живота „подржимо колико је могуће“, ми „толико радимо на томе да се придружимо свему другом што уништава живот и сваки смисао битисања“.

Кадијевић своје опредељење за уметност и стваралаштво објашњава управо оваквом запитаношћу о смислу живота и постојања: „Ја, суочен за безизгледношћу такве ситуације, не наседам ни на какву наду, али морам да признам да је моје бављење уметношћу у ствари покушај избављења“, које се састоји у борби против такве егзистенцијалне безизгледности, „јер не желим да својим делањем у животу допринесем том хаосу у којем јесмо“. Уметност може бити средство борбе против самоуништавајућег универзалног система агресивности и репресије, које нема корене само у овим или оним идеолошким претпоставкама, већ у самој, у основи смртној, природи света у ком живимо.

Ни овде се Кадијевић не ограничава само „негативним“ објашњењем своје мотивације да се бави уметношћу и, још конкретније, филмом. Филм за њега има моћ да обухвати „тоталитет појма човека као бића“. Он има способност да реалност ослободи „терета прозаичности и тривијалности“, да „ослободи бивство тог терета и претвори га у нешто тако божантвено да то постаје сакрално, свето“.

Највише што уметност може да учини јесте да неком промени живот, али не у смислу промене „стварности у животу једног човека“, попут друштвене стварности и политичког уређења, већ ступањем у „подручје трансенденције“. Уметничко дело је само оно које садржи у себи „елементе транценденције“, што се постиже „одступањем од мерљиве стварности, од свега што је речима изразиво“, превазилажењем „ноторне збиље“ и „надилажењем сваке искуствености“, у „нешто што је више од истине“.

Према томе, прецизира Кадијевић, у равни мистичног реализма једног Достојевског, „трансценденција је моћ надилажења онога што је искуствено и везано искључиво за објективност, за феномен егзактне извесности до које можемо доћи“.

Дело, као и речи Ђорђа Кадијевића изречене у књизи „Више од истине“, дубоко су и убедљиво сведочанство о палости света, али и могућности љубави и солидарности у том и таквом свету, у чему велику улогу може да има целокупно људско стваралаштво, а посебно уметност. Ова обимна и одлично структурисана књига је стога незаобилазно штиво не само за оне заинтересоване за филм и уметност, него и за темељна питања смисла.

Povodom teksta Vidovdan i časni krst. Knjiga za sva vremena

U prvomajskom četvorobroju dnevnika Danas neočekivano sam naišao na jedan zakasneli osvrt na moj članak posvećen kultu sv. Vita (Vida) kod Srba u srednjem veku.

Piše: Miodrag Marković

21. maj 2017.

Taj članak objavljen je pre više od deset godina u naučnom časopisu Zograf, pa je prilično neuobičajeno što je pomenuti osvrt izašao tek sada, i to u dnevnoj štampi. Reagujem ipak na njega jer je proistekao iz pera Ivana Čolovića, ličnosti čije naučno delo ima težinu. Činim to uz izvesnu nelagodnost jer je ugledni etnolog-antropolog u ovom slučaju pomalo neoprezno zakoračio u problematiku koja ne spada u njegovu specijalnost.

Sudeći po uvodnom i zaključnom pasusu Čolovićevog osvrta, on je odlučio da se pozabavi mojim člankom kao izdavač, iz bojazni da se knjiga Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", čija je dva izdanja sam priredio, neće rasprodati. Nisam, međutim, uopšte imao nameru da ugrozim prodaju te knjige. Ideja o članku posvećenom sv. Vitu rodila se dok sam studentima držao kurs o freskama u Pećkoj patrijaršiji, gde je oko 1330. naslikana predstava pomenutog sicilijanskog mučenika, prilično retka u staroj srpskoj umetnosti i neobrađena u literaturi. Kada sam u toku rada na članku pažljivo iščitao Popovićevu knjigu, ustanovio sam da njen pisac o poštovanju sv. Vita kod Srba govori bez ikakvog uvida u odgovarajuće hagiografske i ikonografske izvore. Ta činjenica automatski oduzima naučnu vrednost svim autorovim sudovima o razmatranoj problematici. Govoriti o nekom svecu bez poznavanja pisanih i likovnih izvora o njemu jednako je produktivno kao i proučavanje galaksija bez teleskopa.

Oslonivši se na svoja nepotpuna saznanja o hrišćanskom Vitu i "paganskom Vidu", Popović je neminovno doneo i niz pogrešnih zaključaka o ključnom pitanju koje se u njegovoj knjizi razmatra - navodnom postojanju u srpskom narodu "paganskog kosovskog mita" (šta god to značilo), odnosno "paganskog kulta Vidovdana, obnovljenog u vreme osmanske vladavine". Svi ti njegovi pogrešni zaključci uočeni su i opravdano kritikovani u nauci odavno, a ja sam ih samo uzgredno pomenuo opovrgavajući onaj koji je za moju studiju bio najvažniji - Popovićevu tvrdnju da sv. Vit do 19. veka nije poštovan kod Srba. Međutim, i to je očito povredilo Čolovića, pa mi je za kaznu pridenuo sklonost ka fabrikovanju prosrpskih konstrukcija. U prilog svojoj dijagnozi najpre "diskretno" navodi dva podatka iz moje biografije koja mi, valjda automatski, nabacuju šajkaču s kokardom na glavu. Zatim "razotkriva" kako je u datom slučaju reč o "dosta labavoj konstrukciji srpskog nacionalnog pamćenja", sakrivenoj iza "kulisa citata, fusnota i laicima manje poznatih stručnih termina". U njoj je važnu ulogu dobio sv. Vit. Prema Čolovićevom tumačenju mojih zaključaka, bio je to svetac kojim su "Srbi zaokupljeni od kada postoje" i kojim su oni kao narod bili opsednuti u celom srednjem veku, a i kasnije, sve do danas. Krajnji cilj pripisane mi "konstrukcije" bilo bi prikrivanje senzacionalnog "otkrića" Miodraga Popovića da su se Srbi za turskog vakta, pa i u 19. i 20. veku, vraćali mitsko-paganskoj staroj veri, iz koje će s vremenom proisteći krvavi osvetnički porivi i pljačkaški apetiti onih što su se zaklinjali a i danas se zaklinju u Vidovdan.

Sve što je jedan od bardova našeg izdavaštva naveo gradeći mit o mojoj "labavoj konstrukciji" netačno je. Još u apstraktu "spornog" članka navodim da su Srbi verovatno od vremena pokrštavanja (a ne od kada postoje) poštovali i liturgijski proslavljali sv. Vita. Sasvim je izvesno da su to činili najkasnije od druge polovine 12. veka. O tome svedoči kalendarski deo jevanđelja rađenog za humskog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, a zatim i brojni drugi izvori. Posle 1389. godine kult sicilijanskog mučenika u srpskoj sredini potisnut je kultom sv. kneza Lazara, koji je takođe proslavljan 15. juna (28. juna po gregorijanskom kalendaru). Takvo stanje stvari zadržalo se oko četiri stotine godina, uključujući period viševekovne turske okupacije. Do promene je došlo tek posle pojave Vukovog "Rječnika" i štampanja prvih zbirki srpskih narodnih pesama. Činjenica da se u popularnim Karadžićevim publikacijama Vidovdan pominje kao dan odigravanja Kosovske bitke dovela je, međutim, do neobičnog paradoksa. Vidovdan je ponovo proslavljan, ali ne kao dan sv. Vita nego kao dan spomena smrti sv. kneza Lazara i Kosovskog boja. Sicilijanski mučenik skoro je sasvim zanemaren. U stručnoj i popularnoj literaturi negirana je, štaviše, bilo kakva veza između njega i Vidovdana. Tako je, uz retke izuzetke, ostalo sve do danas.

Čolović, dakle, dopušta sebi iste one greške koje spočitava dr Milošu Koviću, svojoj drugoj "žrtvi" u prazničnom izdanju dnevnika Danas. "Razobličavajući" neprijatni članak o sv. Vitu, na više mesta ga pogrešno citira i netačno čita. Pored onog što je već pomenuto, neprecizno je prenet i moj navod da je "neku crkvu Sv. Vita na Korčuli srpski kralj Stefan Prvovenčani dodelio oko 1220. godine manastiru Svete Marije na Braču". U članku se zapravo na citiranom mestu govori - benediktinskom manastiru na Mljetu. Uvaženi "Vitez Legije časti" i "Vitez poziva" obaveštava čitaoce i o tome da "Marković podseća na činjenicu da su Diokletija, Dalmacija, Travunija i Zahumlje bili države Nemanjića ne bi li pokazao kako je sv. Vit zgodan simbol jedinstva i duhovne povezanosti srpskih zemalja". Zaista navodim činjenicu da su crkve posvećene sv. Vitu postojale tokom srednjeg veka u tzv. pomorskim zemljama države Nemanjića, a i na ostrvima nekadašnje kneževine Neretljana (Braču, Hvaru, Korčuli i Mljetu), ali to činim samo zato da bih pokazao kako se kult sv. Vita kod Srba širio ne samo preko ćirilometodijevskog rukopisnog nasleđa nego i drugim putem - iz oblasti u jadranskom primorju koje su bile pod jurisdikcijom Vatikana.

Čolović se ne odnosi sasvim viteški prema mom pokušaju da istražim fenomen kulta sv. Vita kod Srba. U njemu traži sumnjive namere naglas se pitajući: "Šta će Markoviću uopšte sv. Vit? Toliki trud da se ovaj manje-više nepoznat i nevažan svetac ubaci u srpsku svest?" Uz pronicljivost na kojoj bi mu pozavideli Ilija, Danica, brat Đura, a i svi drugi Čvorovići i Čolovići, nakon postavljanja navedenih retorskih pitanja "raskrinkava" moj članak kao konstrukciju kojom je "obavljen jedan važan posao". Ta "konstrukcija" pomogla je, naime, meni - sirotom Jakovljeviću - "da se istaknem i preporučim kao naučnik koji je konačno raspršio laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokazao da Srbi s tim paganinom nemaju ništa". Naivna Danica očito nije obavestila Iliju o tome da je Jakovljević i znatno pre pisanja teksta o sv. Vitu pokušavao i uspevao (na prevaru, dakako) da se preporuči kao naučnik, čak i u mrskoj Americi. Zbog te Danine neopreznosti drugovi odozgo možda se i neće setiti Čvorovića za Dan bezbednosti. On se, doduše, sam pobrinuo za pohvalu, samozadovoljno zaključivši kako je "pažljivo i sumnjičavo čitanje i ovde, kao i uvek, vredelo truda".

I Čolovićevo osporavanje mog prava da se bavim "manje-više nepoznatim i nevažnim svetim" mora se okarakterisati kao metodološki neispravno. Sv. Vit uopšte nije nevažan svetac. Naprotiv. Poštovan je po celoj hrišćanskoj Evropi, gde su mnogi verovali u njegovu isceliteljsku moć, naročito u sposobnost lečenja vida. Sve do danas ostao je sveti zaštitnik mnogih gradova, uključujući i Prag. A čak i da je bio "nevažan svetac", tj. da je imao rang na koji ga je naš dvostruki vitez degradirao, nije naučno korektna, a ni u duhu viteškog morala, sumnjičavost prema mojoj odluci da se bavim Vitovim kultom. Prisetimo se ponovo činjenice da Čolović već decenijama vatreno podržava to što je Miodrag Popović posvetio gotovo celu knjigu jednom staroslovenskom božanstvu, makar i izmišljenom, i njegovom kultu. Štaviše, ugledni izdavač u ovom slučaju smatra da je ta knjiga zavredela četiri izdanja.

Nasuprot onome što mi pripisuje Čolović, nisam imao ni nameru ni potrebu da "raspršim laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokažem da s tim paganinom Srbi nemaju ništa". Famu o postojanju verovanja u božanstvo takvog imena odavno su razvejali mnogobrojni svetski naučnici od ugleda kojima je specijalnost upravo staroslovenska religija. Prvenstveni cilj mog članka bio je da se na osnovu svih relevantnih izvora utvrdi to da li je sicilijanski mučenik bio poštovan kao svetac u srpskoj sredini tokom srednjeg veka. Ispostavilo se da dokaznog materijala ima mnogo, pa zaključak o postojanju kulta sv. Vita kod Srba nikada niko neće moći da ospori.

Kao što je dobro poznato, svi istoriografski radovi neminovno s vremenom manje ili više zastare, tj. pokažu se kao nepotpuni ili prevaziđeni. To je - nažalost ili na sreću, zavisno od ugla posmatranja - sudbina koju je doživela i Popovićeva knjiga o Vidovdanu, iako je u nju uložen veliki trud. Ona, i pored prevaziđenosti, ima svoje mesto u istoriji nauke i svakako će se čitati i u godinama što su pred nama, makar iz istoriografsko-bibliografskih razloga. To joj ipak neće vaskrsnuti naučni značaj, koji je, ruku na srce, od početka bio sasvim skroman, naročito kada je reč o razjašnjenju kultova sv. Vita i "paganskog Vida", a time i u pogledu "razotkrivanja" paganskog karaktera kosovskog mita.

Sa otkrivanjem novih relevantnih izvora zastarevaće i pojedini zaključci o pojedinostima kulta sv. Vita do kojih je došla moja malenkost. Možda će tome doprineti i Ivan Čolović, ali malo je verovatno da će to učiniti bez dobre pripreme za ulazak u svet hagiografije i ikonografije. U svakom slučaju, bilo koji naučno utemeljen pokušaj da se pruži nov naučni doprinos proučavanju kulta sv. Vita uvek će biti dobrodošao i rado ću mu posvetiti pažnju, čak i ako bude objavljen u dnevnoj štampi. Pri tome se neću, poput Čolovića, iščuđavati ako se u ostvarivanju takvog doprinosa koristi "bezbroj citata na staroslovenskom, latinskom i desetak živih jezika", što se meni zamera, uz sklonost ka sasvim retkom prebrojavačkom hobiju, bizarnijem od njegove rane pasije sakupljanja i analize čitulja. Neće me nervirati ni upotreba crkvenih termina i knjiga, jer kako drugačije pisati o opštehrišćanskom svecu? Bilo bi to jednako smešno kao kada bi se, na primer, pisalo o Markizu de Sadu i francuskoj erotskoj književnosti samo na osnovu srpske literature i bez korišćenja termina erotske konotacije. Čolović je, kao što znamo, svojevremeno razmatrao navedenu problematiku, pa mu dodatna objašnjenja nisu potrebna.

http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=346263&title=Obućaru%2c+ne+(idi)+dalje+od+cipele#sthash.w96RDXXx.dpuf

Piše: Andrej Tarkovski

Nisam baš navikao na nastupe kao što je ovaj koji nameravam da održim, na nastupe na ovakvom mestu, u crkvi. Malo se pribojavam zbog svojih svetovnih koncepcija. Ali pošto ne nameravam da držim nikakva stručna predavanja nego ću prosto pokušati da razmišljam povodom toga šta Apokalipsa znači za mene kao umetnika, mislim da će to na neki način da spasi situaciju i da objasni zašto sa na ovo odlučujem ovde.

Sam fakt učešća na ovom festivalu ima, po mom mišljenju, potpuno apokaliptički karakter. Tako na primer, da su mi pre nekoliko meseci rekli da je ovo moguće, ja ne bih poverovao. Međutim, u poslednje vreme sam moj život slaže se donekle apokaliptički, pa je otuda i ovaj korak sasvim prirodan i logičan.

Apokalipsa je možda najveće poetsko delo stvoreno na zemlji. To je fenomen koji u suštini izražava sve zakone koji su čoveku dati odozgo. Znamo da se veoma dugo vode sporovi povodom različitih tumačenja ovih ili onih odlomaka u Otkrivenju Svetog Jovana. Znači, grubo govoreći, mi smo navikli da se otkrivenje tumači, da ga tumače. To je baš ono što, po mom mišljenju ne treba raditi, zato što apokalipsu nije moguće tumačiti. Zato što u apokalipsi nema simbola. To je slika. U tom smislu ako je simbol moguće interpretirati, onda sliku nije. Simbol se može dešifrovati, tačnije iz njega se može izvući određeni smisao, određena formula, dok sliku ne možemo da razumemo, nego možemo da je doživimo i primimo. jer ona ima beskonačan broj mogućnosti za tumačenje. Ona kao da izražava bezkonačan broj veza sa svetom, s apsolutnim, s beskonačnim. Apokalipsa je poslednja karika u lancu, u ovoj knjizi, poslednja karika koja završava ljudsku epopeju, u duhovnom smislu reči. Mi živimo u veoma teškom vremenu i njegove složenosti se pojačavaju svake godine. Mada, ako i makar malo znamo istoriju, možemo se prisetiti da se više puta govorilo o približavanju apokaliptičnog vremena. Rečeno je: “Blažen je onaj koji čita i oni koji slušaju reči proroštva, i čuvaju ono što je napisano u njemu, jer vreme je blizu.” Pa ipak, uslovonost vremena toliko je očigledna da mi ne možemo sa tačnošžu da odredimo kada će se desiti ono o čemu piše Jovan. To može biti sutra, može za hiljadu godina. Upravo u tome je smisao takvog duhovnog stanja, duhovnog stanja čoveka koji treba da oseća odgovornost pred sopstvenim životom. Nemoguće je da je Otkrivenje nastalo tada kada se naše vreme iscrpilo. Zato ne smeju da se izvode nikakvi zaključci iz teksta Apokalipse povodom vremena kao takvog. Sigurno ste primetili da u Apokalipsi ima veoma mnogo tačnih cifara, datuma. Navodi se broj žrtava i broj pravednika. Ali sa moje tačke gledišta, to uopšte ništa ne znači, to je kao nekakav slikovit sistem koji se doživljava emocionalno. Cifre, neki tačni momenti, važni su da bi se osetila čovekova sudbina, da bi se upoznala budućnost. Objasniću primerom. Od malih nogu veoma sam voleo knjigu Rombinzon Kruso – uvek mi se strašno sviđalo i uzbuđivalo me nabrajanje onoga što je bilo izneseno na obalu i što je bilo Robinzonov plen. Mi živimo materijalizovano, ponavljajući o postojanju prostora i vremena. To jest, mi živimo zahvaljujući prisustvu ovog fenomena, ili dvaju fenomena, i vrlo smo osetljivi na njih zato što oni ograničavaju naše fizičke okvire. Ali, kao što je poznato čovek, čovek je stvoren po slici i prilici Božijoj, i prema tome, ima slobodu volje i sposobnost da stvara. U poslednje vreme, i ne samo poslednje nego već prilično dugo, mi često postavljamo sebi pitanje: nije li stvaralaštvo grešno? Zašto se javlja takvo pitanje kada mi nesumljivo znamo da stvaralaštvo podseća na to da smo stvoreni, da nam je Otac jedan? Zašto se javlja takva, rekao bih bogohulna misao? Zato što je kulturna kriza poslednjeg veka dovela do toga da umetnik može bez bilo kakvih duhovnih koncepcija. Kad stvaranje biva neka vrsta instikta, šta li već. Pa mi znamo da neke životinje takođe imaju estetsko osećanje i da mogu da stvaraju nešto završeno u formalnom, prirodnom smislu. Eto, recimo, saće koje stvaraju pčele da bi u njega stavljale med. Umetnik je počeo da se odnosi prema talentu koji mu je dat kao prema svome vlasništvu, odakle mu i pravo da smatra da ga talenat ni na šta ne obavezuje. Ovim se objašnjava ta obezduhovljenost koja vlada u savremenoj umetnosti. Umetnost se pretvara ili u nekakva formalistička traganja, ili u robu za tržište. Ne treba da vam objašnjavam da se kinematografija nalazi u samom centru ovakvog stanja, – uostalom, kao što je poznato, ona se rodila krajem prošlog veka na vašaru sa ciljem čiste zarade.

Nedavno sam bio u Vatikanskom muzeju. Tamo je ogroman broj dvorana posvećenih savremenom religioznom slikarstvu. To svakako treba videti zato što je užasno. I ja ne razumem zašto se ova, oprostite mi, dela, postavljaju na zidove takvog muzeja. Kako ovo može da zadovoljava religiozne ljude i posebno crkvenu katoličku upravu. To je prosto poražavajuće.

O savremenoj krizi. Mi živimo u pogrešnom svetu. Čovek je rođen slobodan i hrabar. Ali naša nevolja je u želji da se sakrijemo i zaštitimo od prirode koja nas sve više i više prisiljava da se pribijemo jedni uz druge. Mi opštimo ne zato što volimo da opštimo, ne zato da bi uživali u opštenju, nego zato da ne bi bilo toliko strašno. Ova civilizacija je pogrešna ako se naši odnosi grade na takvom principu. Sva tehnologija, sav takozvani tehnički progres koji prati istoriju, u suštini stvara proteze – on produžava naše ruke, izoštrava vid, omogućuje da se krećemo veoma brzo. I ovo ima principijelan značaj. Mi se danas krećemo nekoliko puta brže nego u prošlom veku. Ali od toga nismo postali srećniji. Naša ličnost, naša da tako kažem, personaliti, ušla je u konflikt sa društvom. Mi se ne razvijamo harmonično, naš duhovni razvoj je toliko zaostao da smo već žrtve lavinskog procesa tehnološkog rasta. Mi ne možemo da izronimo iz ove bujice čak i ako bi hteli. Na kraju krajeva, kada se kod čovečanstva stvorila potreba za novom energijom radi tehnološkog razvoja, i kad je čovečanstvo otkrilo ovu energiju, tada se ono nije pokazalo moralno spremno da je iskoristi za svoje dobro. Mi smo kao divljaci koji ne znaju šta da rade sa elektronskim mikroskopom. Možda njime zakivati eksere, rušiti zidove? U svakom slučaju, postaje jasno da smo mi robovi ovog sistema, ove mašine, koju je već nemoguće zaustaviti.

Zatim, na planu istorijskog razvoja mi smo toliko počeli da ne verujemo jedni drugima, da ne verujemo da jedni drugima možemo pomoći (mada se sve čini da bi se preživelo zajedno), da mi sami, svako od nas lično, zapravo ne učestvujemo u društvenom životu. Ličnost nema nikakav značaj. Kraće rečeno, mi gubimo ono što nam je bilo dato od samog početka, – slobodu izbora, slobodu volje. Eto zašto ja smatram našu civilizaciju pogrešnom. Ruski fislosof i istoričar Nikolaj Berđajev vrlo je precizno zapazio da u istoriji civilizacije postoje dve etape. Prva je istorija kulture kada je razvoj čoveka manje-više harmoničan i zasnovan na duhovnoj osnovi, i druga, kad počinje lančana reakcija koja nije potčinjena volji čoveka, kada dinamika izmiče kontroli, kada društvo gubi kulturu.

Šta je Apokalipsa? Kao što sam već rekao – to je slika čovekove duše sa njenom odgovornošću i obavezama. Svaki čovek proživljava ono što je tema Otkrovenja Svetog Jovana. To jest, ne može da ne proživljava. I na kraju krajeva zato, upravo zato, mi možemo reći da su smrt i stradanje u suštini jednaki ako strada i umire ličnost ili se završava ciklus istorije i umiru i stradaju milioni. Zato što čovek može da podnese jedino onu barijeru bola koja je njemu dostupna.

O našem konformizmu. U Otkrovenju Jovanovom rečeno je. ”Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih.” To jest, ravnodušnost, neučešće, izjednačava se sa grehom, sa prestupom pred Tvorcem. S druge strane: ”Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se.” Ukratko, ovo je osećanje čoveka koji se kaje, ovo je uopšte – početak puta. Takva osećanja imaju različiti ljudi na razne načine i u različito vreme. Recimo Dostojevski, postoji verzija da je to religiozni, pravoslavni pisac koji je ispričao o svojim traženjima i o osobinama vere. Meni se čini da nije sasvim tako. Dostojevski je napravio svoja velika otkrića samo zato što je bio prvi od onih koji su osetili i izrazili probleme obezduhovljenosti. Njegovi junaci pate jer ne mogu da veruju. Oni žele, ali su izgubili taj organ kojim se veruje. Atrofirala je savest. I iz godine u godinu, Dostojevski je postao nekako sve više razumljiv, čak moderan. Upravo na račun što ovaj problem narasta sve više i više. Zato što je najteže – verovati. Zato što je pouzdati se u blagodat, uopšte uzev, nemoguće. Naravno da je sretan čovek koga je posetilo ovo stanje. Ali teško da se svaki čovek može time pohvaliti. Najvažnija stvar da bi se osetio slobodan i sretan je – hrabrost.

Na neki čudesan način svi ovi problemi sadržani su u Apokalipsi. Apokalipsa – to je na kraju krajeva, priča o sudbini. O sudbini čoveka koji je neraskidiv između sebe kao i ličnosti i društva. Kada priroda spašava vrstu od izumiranja, tada životinje ne osećaju dramu postojanja, opstanka. Pošto čovek bira sam svoj put zahvaljujući slobodi volje, on ne može da spasi sve ljude, nego može da spasi samo sebe. Baš zato on može da spase druge. Mi ne znamo šta je to ljubav, mi se sa užasnim omalovažavanjem odnosimo prema sebi samima. Mi nepravilno shvatamo šta znači voleti samoga sebe, čak se i ustručavamo od ovog pojma. Zato što mislimo da voleti samog sebe znači biti egoista. To je greška. Zato što je ljubav – žrtva. U tom smislu, da je čovek ne oseća – ovo može da primeti sa strane treće lice. I vi, naravno znate ovo, jer je rečeno: ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe. To jest, voleti samoga sebe kao da je osnova osećanja, merilo. I ne samo zato što je čovek postao svestan sebe i smisla svog života nego takođe i zato što uvek treba počinjati od samog sebe.

Ne želim da kažem da sam ja uspeo u svemu ovome o čemu sada govorim. I, prirodno, daleko sam od toga da bih sebe postavio kao primer. Naprotiv, ja smatram da sve moje nesreće proističi upravo iz toga što ne slušam sopstvene savete. Nevolja je u tome što su okolnosti jasne, a jasan je i rezultat do koga će nas dovesti pogrešan pogled na stvari. Ali netačno bi bilo da Apokalipsa nosi u sebi samo koncepciju kazne. Možda je glavno što ona nosi – nada. I pored toga što je vreme blizu, – ali za sve zajedno nikad nije kasno. Apokalipsa je strašna svakome zasebno, ali za sve zajedno u njoj je nada. I u ovome je smisao Otkrovenja. Na kraju krajeva, baš ta dijalektika, izražena na slikovit način, za umetnika predstavlja takvo inspirativno, nadahnjujuće načelo, da se i nehotice čudiš koliko u njemu može da se nađe oslonac u bilo kojem stanju duše.

Povodom nestanka prostora i vremena, njihovog prelaska u novo stanje, rečene su zadivljujuće lepe reči. Povodom iščezavanja prostora: ”I zvezde nebeske padoše na zemlju, kao što smokva odbacuje zametke svoje kad je zaljulja veliki vetar. I nebo izmače kao svitak kada se savije, i svaka gora i ostrvo pokrenuše se s mesta svojih.” Nebo se izmaklo savivši se kao svitak. Ja nisam čitao ništa divnije. A evo još o tome šta se desilo posle skidanja sedmog pečata. Šta da kaže bilo koji umetnik o načinu na koji je ovo izraženo! Kako izraziti ne samo ovu napetost, nego ovaj prag! “ I kada On (to jest Jagnje) otvori sedmi pečat, nasta tišina na nebu oko pola časa.” Kako kaže moj prijatelj, – ovde su reči izlišne. Skinut je sedmi pečat, i šta biva? Ništa. Nastupa tišina. Ovo je neverovatno! To odsustvo slike u ovom slučaju je najsnažnija slika koja se samo zamisliti može. Pravo čudo!

Postoji knjiga u kojoj je autor, Kastaneda, napisao priču jednog novinara, to jest svoju priču o tome kako se učio kod jednog meksičkog vrača. To je zapanjujuće interesantna knjiga. Ali stvar čak nije u tome. Pročulo se da nije bilo vrača, da to uopšte nisu beleške iz dnevnika, nego da je sve izmislio Kastaneda – način sopstvenog obučavanja pomoću kojeg on hoće da izmeni svet, i samog vrača, i njegov metod. Ali ovo ni malo ne pojednostavljuje suštinu stvari, naprotiv usložnjava je. To jest, ako je sve ovo izmislio jedan čovek onda je to još veće čudo nego kada bi to stvarno postojalo. Kraće rečeno, moja misao se svodi na to da je umetnička slika, na kraju krajeva, uvek čudo.

Evo još jedan odlomak iz desete glave. Povodom vremena takođe rečeno vrlo lepo.” I anđeo kojega videh gde stoji na moru i na zemlji, podiže desnu ruku prema nebu, i zakle se Onim koji živi u vekove vekova, koji sazda nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na njoj, i more i što je u njemu, da vremena više biti neće.” Ovo izgleda kao obećanje, kao nada, a ipak ostaje tajna. Zato što u Apokalipsi postoji jedno mesto koje izgleda sasvim neobično za Otkrovenje. “A kada progovoriše sedam gromova, htedoh da pišem, no čuh glas sa neba koji govori: Zapečati ono što govoraše sedam gromova, i to ne piši.” Zanimljivo je šta je Jovan sakrio od nas? I zašto je rekao da je nešto sakrio? Čemu ovaj čudni intermedij, ova remarka? Jesu li to peripetije odnosa između Anđela i Jovana Bogoslova? Šta je to bilo što čovek ne treba da zna? Pa smisao Otkrovenja je baš u tome da čovek zna. Možda nas samo shvatanje znanja čini nesretnima. Sećate li se: ”I znanje umnožava muku”? Zašto? Ili je trebalo sakriti od nas našu sudbinu? Neki momenat sudbine? Ja, na primer, nikako ne bih mogao da živim kad bih znao proročanstvo o sopstvenom životu. Po svoj prilici, život gubi svaki smisao kada bih znao kako će se završiti, – naravno, imam u vidu moju ličnu sudbinu. U ovom detalju postoji nekakvo neverovatno, potpuno neljudsko blagorodstvo pred kojim se čovek oseća kao malo dete, i nezaštićen i istovremeno zaštićen. Ovo je učinjeno zato da bi naše znanje bilo nepotpuno, da se ne oskrnavi beskonačnost, da se ostavi nada. U čovekovom neznanju je nada. Neznanje je – blagorodno. Znanje je vulgarno. Zato takva briga koja je izražena u Apokalipsi u većoj meri mi daje nadu nego što me plaši.

I sada se ja pitam: šta treba da radim kad sam pročitao Otkrivenje? Potpuno mi je jasno da ja više ne mogu biti isti kao pre, ne samo zato što sam se promeniio nego zato što mi je rečeno: budući da znam to što sam saznao, dužan sam da se promenim. U vezi sa svim ovim počinjem da mislim da je umetnost kojom se bavim moguća jedino u tom smislu ako ona ne izražava mene samog, nego ako u sebi akumulira ono što ja mogu da uhvatim opšteći sa ljudima. Umetnost postaje grešna čim počnem da je upotrebljavam radi svojih interesa. I najvažnije je da prestajem da budem interesantan. Možda od toga i počinje moja ljubav prema samom sebi.

Hoću da se zahvalim onima koji su me pozvali na današnji susret, mada ja i nisam hteo ništa novo da vam otkrijem. Hteo sam – i to sam dobio – da, razmišljajući u vašem prisustvu, na taj način osetim važnost ovog momenta i procesa. Vi ste mi dali mogućnost da dođem do nekih zaključaka i da povratim neke misli, zato o ovome nije moguće razmišljati u samoći. I tako, nameravajući da radim svoj novi film, nameravajući da učinim novi korak u ovom pravcu, meni je potpuno jasno da prema njemu treba da se odnosim ne kao prema slobodnom stvaranju, nego kao postupku, kao prema prinudnom činu, kad rad više ne može da pričinjava zadovoljstvo, već dolazi kao nekakav težak i opterećujući dug. Otvoreno govoreći, ja nisam mogao da shvatim da umetnik može da bude srećan u procesu svog stvaralaštva. Ili je ova reč netačna? Srećan? Ne, nikad. Čovek ne živi zato da bi bio srećan. Postoje stvari daleko važnije nego sreća.

(Priredila: Daša Stojanović)

Сасвим случајно је упознала у свом окружењу људе који су православци и распитала се где може доћи да види православну службу. Чим је сазнала где има православна црква у близини решила је да оде на богослужење. Међутим, како каже, служба у православној цркви је била у 6 сати ујутро.

Тако је једно јутро отишла на православно богослужење у 6 сати ујутро и како каже, никад није искусила такав доживљај, православно појање, иконе и цела атмосфера древног православног богослужења које има дубоку традицију по њеном признању на њу  је оставило јак утицај. Коцкице су се сложиле, то је било то, била је то прилично древна богослужбена пракса, и ја сам се променила. – каже позната глумица.

Шоуни Ребека Смит је рођена 3. јула 1969. године у Америци у Јужној Каролини. Позната је пре свега као тв глумица односно као глумица у тв серијалима. Родитељи су јој Патриција (Смоак) медицинска сестра на Онкологији  и Џејмс Смит пилот америчке војске. Шоуни је почела са глумом од своје осме године. Глумила је у бројним тв серијама и филмовима, најпознатији филм је свакако хорор филм Блоб, а од тв серија су Досије х, Бекер, Murder, She Wrote, Players, итд.
Ребека Смит има троје деце, кћерку и два сина. Тренутно ради на пројекту под именом A Love Story који је заправо документарац о њеном преласку у Православље.

http://patriot.rs/poznati-pravoslavci-souni-smit/