Jedno prijateljstvo, jedan zajednički doživljaj sveta, jedno hrabro kršenje sakralne dogme i Beograd dobija jedan izuzetan spomenik kulture koji je na žalost danas gotovo nepoznat većini Beograđana.Jedan prijatelj se zove Jože Plečnik, legenda u svetu arhitekture. Gaudi, kažu, sa ovih prostora. Drugi prijatelj iz ove priče, takođe legenda ali vajarska, Ivan Meštrović. Treći čovek koji se suprostavio strogim crkvenim normama, kada je sakralna arhitektura u pitanju, jeste fra Josip Markušić. A sva zajednička energija ovih "golijata" ugrađena je u crkvu sv. Antuna Padovanskog na Crvenom krstu sa tornjem krivim poput onog u Pizi. Reč je o potpuno originalnoj i jedinstvenoj franjevačkoj crkvi koja je nedavno proglašena za spomenik kulture Beograda. Ove godine se obeležava i 60 godina od smrti Jože Plečnika a naš grad se eto nalazi na graditeljskoj mapi ovog izuzetnog arhitekte i umetnika. A koja je uloga Meštrovića u ovoj priči? Urednik i autor emisije Olivera Pančić

У овој књизи читалац ће имати прилике да заједно са оцем Ненадом пође на духовно поклоњење до Егине, да преживи и осети велике радости и утехе које прота Ненад тако живописно излаже. Ова књига је посебно важна и из разлога што изобилује сведочанствима болесника који су доживели потпуно исцељење од најтежих болести заступништвом Светог Нектарија, а што се документовано потврђује снимцима и изјавама лекара који су се бавили њиховим лечењем. Желимо читаоцу да ужива у садржини ове књиге, да се духовно окрепи и утврди у вери и да шири миомирис истине Божје свуда око себе, у славу Божју и на част Његовог великог угодника Светог Нектарија Егинског.

Књига садржи:  Више од 150 фотографија на 133 стране у пуном колору, путопис на Егину са есејима оца Ненада, интервју са старцем Нектаријем из Камаризе, више од 30 чуда под именом и презименом са фотографијама исцељених у последње 2 године, акатист и молитве за здравље и пород.

Књигу Исцелитељ, можете поручити у електронском облику код аутора оца Ненада Андрића путем мејла: nenadandricc@gmail.com Поред житија Светитеља, савремених чуда, путописа, акатиста, молитви за здравље и пород пред Вама је више од 150 фотографија. У електронском облику књига је увек са Вама на мобилним телефонима, рачунарима, таблетима... Цена е - књиге је 500 динара.

Филм Завештање Ивана Јовића посвећен је најважнијој теми савремене српске историје, о којој у енглеским, француским, немачким, па ни руским уцбеницима историје нећете пронаћи скоро ни једну реч - геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској. У овом црно-белом документарцу педесет петоро Срба и Јевреја, наиме, сведоче о томе томе како су, као деца, преживели усташке покоље, концентрационе логоре, промене идентитета кроз отимања од родитеља, превођења у римокатоличку веру и одрастања у хрватским породицама, без икакве свести о свом истинском пореклу. Старци вам говоре о свом детињству. Овде је, дакле, реч о страдању деце.

Гледате смене светлости и сенки на тим мученичким, милим лицима, слушате њихове исповести и схватате да су вас повели на пут ка нечему што, ма како било страшно, више не можете и не желите да избегнете. Такав утисак појачавају сцене протицања реке Саве, мрешкања воде на њеној површини, као у Сталкеру Андреја Тарковског.

О геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској ми ни данас не умемо, и не смемо да говоримо. За приче својих покојних дедова и бака по правилу нисмо имали довољно стрпљења. Нешто у нама одбија да поверује у клања деце, у бацања живе деце и њихових мајки у крашке јаме, у пуштање деце да умиру од глади по концентрационим логорима. Је ли то заиста могуће? Зашто се то догодило? Има ли у томе, ипак, и наше, српске одговорности? Како да о таквом, нежељеном завештању разговарамо са својим потомцима? Да ли да га сакријемо? Зашто да на своју децу пребацујемо тако тежак терет? Сами старци, приповедачи у Завештању признају да не воле да говоре о ономе што су видели и преживели. Ко хоће да се сећа страхота из своје прошлости? Ко заиста жели да слуша о туђој муци?

Јесте ли икада покушали да о геноциду у Независној Држави Хрватској разговарате са неким просечно образованим Французом, Русом, Кинезом, Египћанином, Мексиканцем или Аустралијанцем? Прво им помените Аушвиц, Хитлера и нацисте. Вашем саговорнику те три речи неће зазвучати ни страно, ни непознато. Брзо ћете се зближити у заједничком сећању и, можда, емоцији. Потом их питајте за Јасеновац, Павелића и усташе. Наићи ћете на збуњеност и нелагодност. Образовани људи не воле да буду ухваћени у незнању. Ако своме саговорнику кажете да је овај геноцид извршен на начине од којих се самим нацистима и фашистима ледила крв у жилама, и да су чак и италијански фашисти, ужаснути, покушавали да од хрватских усташа избаве Србе и Јевреје, он ће можда почети да сумња у ваша знања и добре намере. Ако буде, рецимо, Француз, а ви му саопштите да је римокатоличка црква прећуткивала ове злочине, да су у њима неки прелати непосредно учествовали, и да је Ватикан спасавао њихове починиоце, можда ће изгубити стрпљење и љубазно се удаљити. То ће, можда учинити и Египћанин, уколико му поменете да су у овим покољима, у редовима усташа, масовно учестовали и муслимани из Босне и Херцеговине.

Мексиканац или Аустралијанац староседелачког порекла, Рус, Јеврејин или Јерменин, макар и без предзнања, брзо ће, ипак, схватити о чему говорите. Они ће вас, међутим, питати како је могуће да се о геноциду хрватских усташа над Србима, за разлику од Холокауста или геноцида над Јерменима из 1915, зна тако мало?

Тада ћете морати да признате и њима и себи да просечно образовани становник Србије о Јасеновцу и Павелићу не зна готово ништа. Колико Бањалучана зна да се на периферији њиховог града, у селима Шарговац, Дракулић и Мотике, налази масовно стратиште из Другог светског рата? Ту су хрватске усташе, предвођене фрањевцима, 7. фебруара 1942. хладним оружјем побиле око 2300 српских цивила, укључујући 551 дете. Шта ће становник Требиња умети да вам каже о преко 800 српских цивила, међу којима је било скоро 300 деце, из оближњих Пребиловаца, убијених током лета 1941. у селу, или живих бачених у јаму Голубинка у селу Шурманци?

Јесте ли коначно одлучили да саслушате старце, пре него што напусте овај свет? Хоћете ли да сазнате истину, ма како била страшна? Јесте ли спремни за пут у срце историје? Имате ли снаге и храбрости да, после суочавања са чињеницама, у њима потражите скривени, дубљи смисао? Размишљате ли о пореклу зла, значењу страдања и путевима спасења? Ако су ваши одговори на ова питања потврдни - погледајте Завештање.

Драги читаоци Поука, љубитељи књига,

С Божјом помоћу на Спомен Светог Нектарија Егинског, 22.11. 2018., почињемо акцију Поклон књига Поука сваки дан.

Да бисте добили књигу која је потребна Вама или бисте је поделили некоме коме је потребнија, треба само да пошаљете ПП (Приватну поруку у Инбокс) са Вашом адресом на коју ћемо послати књигу.

Списак књига и часописа предвиђених за даривање од 22.11.-14.1,  можете да пронађете у теми.

Прва књига која ће бити подељена, како и доликује празнику, биће, предивна:

Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео - Небески човек (Животопис, Житија, Сећања, Чуда), треће, допуњено издање, Београд 2011.

У оквиру даље акције можете да се придружите нашем отвореном клубу за поклањање књига и будете и дародавац:

Свима захваљујемо на пажњи и молитвама за успех ове акције.

Најновије вести о Другом међународном филмском студентском фестивалу - НАОС при Православном богословском факултету Универзитета у Београду можете пронаћи на следећим линковима:

Официјални сајт - www.naosfest.com 

Facebook - https://www.facebook.com/naosfest/

Twitter - https://twitter.com/naos_festival

Instagram - https://www.instagram.com/naosstudentfilmfestival/

Савез писаца Русије одликовао је Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија својим највиши признањем – златном медаљом Пушкина.

Признање владици Амфилохију додијељено је за књигу „Љетопис новог косовског распећа“. Медаљу која носи име славног руског пјесника Митрополиту црногорско-приморском уручила је 12. новембра 2017. године на свечаности у крипти Саборног храма Васксења Христовог у Подгорици чланица Московске управе Савеза писаца Русије пјесникиња Татјана Коти.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Сергеј Н. Булгаков Икона и иконопоштовање: догматски оглед

Монографија оца Сергеја Н. Булгакова о икони и иконопоштовању je први озбиљан рад на ту тему након више од хиљаду година. А и у многим аспектима он представља још увек најзначајније догматско истраживање овог богословског проблема. Булгаковљева књига Икона и иконопоштовање је, стога, обавезна лектира за свакога кога занима питање иконопоштовања у Цркви.

https://otacnik.blogspot.rs/2017/10/blog-post_31.html

***

Сергеј С. Аверинцев Хришћанство у ХХ веку

Сергеј С. Аверинцев, водећи православни интелектуалац нашег доба, успео је да крајње сажето, прегледно, прецизно и јасно представи хришћанство 20. столећа. Носећи део књиге „Хришћанство у ХХ веку“ написан је академски честито али не и досадно, јасно али не и упрошћено, са многим уопштавањима али не и непрецизностима... док други део књиге садржи доиста праве бисере савремене хришћанске књижевности – избор најрепрезентативнијих духовних беседа и песама Сергеја Сергејевича.

https://otacnik.blogspot.rs/2017/10/blog-post.html

***

Владимир Коларић Хришћанство и филм

Ова књига представља зборник мојих текстова на широко постављену тему односа хришћанства и филма, односно на који начин филм као уметност и медиј може да „изрази“ или „посредује“ хришћанско искуство Бога, човека и света. Моји одговори, као што ће се видети, нису једнозначни. Текстови су писани у распону од готово једне деценије и одразу трагања које има колико интелектуалну и теоријску, толико и егзистенцијалну мотивацију. У том смислу, текст који отвара књигу је мој први теоријски, научни рад који сам уопште написао, и он покреће она питања о уметности и филму којима сам наставио да се бавим у континуитету, и даље ћу се бавити. (Из Предговора аутора)

https://otacnik.blogspot.rs/2017/08/blog-post.html

Извор: Телевизија Храм

Поносни смо што вести и репортаже Телевизије „Храм“ интензивно преносе новинске агенције и медији у Србији и региону, а посебно на интеракцију коју имамо са нашим гледаоцима којима смо захвални на свим предлозима и сугестијама.

Телевизија "Храм" има своје активне налоге на друштвеним мрежама Фејсбук, Твитер, Инстаграм, Линкдин и ЈуТјуб, путем којих нас прати више десетина хиљада пратилаца.

Користимо прилику да овим путем позовемо све гледаоце Телевизије „Храм“ и све људе добре воље да својим идејама и сугестијама узму учешће у креирању програма наше Телевизије која по свом садржају и програмској концепцији представља уточиште уморнима од неукуса и духовно гладнима. Наша програмска концепција базирана је на афирмацији позитивних примера и вредности у друштву, културе у Отаџбини и расејању, представљању православне духовности и хришћанских вредности.

Уредништво Телевизије "Храм"

Листа кабловских оператера који дистрибуирају програм Телевизије „Храм“

• Телеком Србија(цела територија Републике Србије
• Антена Плус(корисницима омогућава да преко собне антене пратне најзначајније домаће ТВ канале међу којима је и Телевизија „Храм“
• МТЛ Црна Гора(цела територија Црне Горе)
• Елта кабел (цела територија БиХ)
• Пошта нет(Београд, Нови Сад, Петроварадин, Сремски Карловци, Суботица,Бајмок, Палић, Велика Плана, Смедерево, Чантавир, Соко Бања, Уб)
• Орион Телеком(цела територија Републике Србије)
• Саттракт (цела територија Србије)
• Exe Net(Ниш, Сврљиг, Крушевац, Пирот, Закечар, Лесковац, Сокобања, Алексинац, Ћуприја, Јагодина, Рековац, Књажевац, Дољевац, Параћин, Прокупље, Ћићевац, Мерошина, Пуковац, Блаце)
• Телемарк систем(Чачак, Краљево, Горњи Милановац, Пожега, Лучани, Кула, Мионица, Љиг)
• Астра Телеком(територија Републике Србије)
• ИнтерКом компјутерс (Поморавски округ)
• Радиус Вектор(Београд, Обреновац, Инђија, Прибој, Бродарево, Пријепоље)
• Ј.М. Оскар(Куршумлија)
• TeamNet Media(Бечеј, Беочин, Нови Сад, Србобран, Темерин, Врбас, Жабаљ)
• ТелСтар (Прокупље)
• Авком (Београд и Војводина)
• Smiley TV(Алибунар, Вршац)
• Victory Media(Српска Црња, Нова Црња, Кикинда)
• Pogled Blue(Бела Паланка)
• Поглед Телекомуникације(Ниш и околина)
• Лимес комуникације(Деспотовац и околина)
• Медиа КДС(Сомбор и Бездан)
• Телпас ДОО(Азања)
• Алтеко ДОО (Петровац)
• Цитадела комуникације (Бабушница, Пландиште, Варварин)
• ГроНет (Београд, Смедерево)
• Елите Сур(Кладово, крајњи југоисток Србије)
• Маско д.о.о.(Београд, Бабушница, Копаоник, Нова Варош)
• Тел Стар(Прокупље)
• Нет ТВ Плус(највећи дистрибутер регионалних ТВ канала у дијаспори)
• Путем интернет сајта tvhram.rs

Филм „Завештање“, у режији Ивана Јовића (2017), са снимљеним сведочењима оних који су као деца преживели логоре Независне државе Хрватске, био нам је преко потребан, јер само сећање није довољно.

Постоји индивидуално, лично сећање пре свега, оних који су преживели мучења, зверства и концентрационе логоре. Нажалост, већ колико сутра, ниједан преживели логораш више неће бити међу вама. Тада ће остати препричана и пренета туђа, недоживљена сећања, која за историју не могу бити поуздана. Сећања, по својој природи субјективна, са протоком времена још се више модификују и мењају. Постоји и такозвано јавно сећање које нам се понуди поводом Међународног дана сећања, када се држава, кроз говоре представника власти, једном годишње сети жртава и ужасних злочина.

У јавна сећања могу се уврстити и монументални, скупи и често тешко разумљиви споменици, поред којих се полажу венци и држе говори. На тим споменицима, по правилу, нема података из којих би намерник могао нешто више да сазна о жртвама, о злочину или о злочинцима. Уобичајено је да на споменицима стоји већ добро познат текст да су „ту страдали комунисти, антифашисти и родољуби од руку окупатора и домаћих издајника“, a страдали су невини људи и деца само зато што су били Срби, Јевреји или Роми. Та истина би морала да буде записана на споменицима. Та једноставна реченица најбоље обезвређује фалсификовану историју.    

Оваква јавна сећања су заправо део политичке обавезе државе. О тим спомен-данима држава подноси годишњи извештај, поручује да је успешно обележила међународни спомен-дан и тиме испунила своју међународну обавезу, преузету потписивањем неке неискрене међународне декларације. Оваквој врсти сећања недостаје морална, историјска, едукативна, васпитна и пре свега хумана димензија.

Због свега што сам написао, уверен сам да је филм „Завештање“ био преко потребан. Он је заправо та једноставна реченица, у филму мултиплицирана кроз казивања преживелих, реченица која огољује усташтво и обесмишљава сваки покушај искривљивања историје. „Завештање“ је документарни филм, сведок срамног времена када су нељуди ходали овим крајевима, саткан од истинитих казивања стотину људи, оних који су преживелих страхоте Јасеновца и других логора и стратишта.

Нажалост, многи њихови блиски и драги то нису.

Сензибилитет и филмско умеће Ивана Јовића, и сведочења преживелих казана уживо, у камеру са потпуним поверењем, једноставним, искреним језиком и топлином која и данас зрачи из њихових погледа, омогућили су подизање трајног споменика жртвама. „Завештање“ је споменик.

Снимљеним материјалом, који се мери стотинама сати, аутори су надоместили многе пропусте наручене и за неке друге потребе написане историје. Историје која је сакрила оно што није смело да буде сакривено. Та такозвана историја нанела је много зла, барем на овим просторима. Писана за потребе наводног очувања добрих националних односа, заправо је сакрила истину о националним односима у Југославији пре Другог светског рата, о злочинима, о злочинцима, и о броју жртава, којим се отуд до данас манипулише.

Филм „Завештање“ све то ненасилно и ненаметљиво, некако природно, поставља на право место. Уједно, по мом мишљењу, овај филм је најубедљивији одговор данашњој нашминканој поставци у музеју у Јасеновцу. После „Завештања“, срамно и нецивилизацијско пребројавање и поигравање бројем жртава логора Јасеновац постаје беспредметно. И поред несагледивог значаја документарног садржаја овог филма, он има несумњиве уметничке вредности: овде је небитно моје лаичко мишљење, то потврђују досадашња признања и награде. Овај филм се мора погледати, доживети и пре свега схватити на прави начин. Јер његово време тек долази.

Истраживање, доказивање и евидентирање је неопходно. У супротном, Ричард Коен ће бити у праву када каже: “Последња жртва геноцида је истина”. Аутори овог филма то нису дозволили.

На почетку сам написао да је филм „Завештање“ био преко потребан и да  сећање није довољно. Једино оно сећање које је истражено, доказано и записано представља валидно сведочанство једног времена. Моња и Иван Јовић са сарадницима су више година истраживали, доказе евидентирали, забележили на филмској траци и сачували истину. Поновићу: време филма “Завештање” тек долази.

У Београду, новембар 2017. године