Вилијам Шекспир (1564 – 1616), енглески песник и драмски писац живео је у тзв. Елизабетанском периоду када глумачка професија није била нарочито омиљена међу протестантским верницима који су преовладавали у Енглеској. Јунакиње његових драма биле су често одважне, прерушене јунакиње, али ретко и мајке.

У том периоду, навео је Ињац, одсуство мајчинске фигуре у Шекспировим делима може да се тумачи и објашњава управо историјским околностима. У Лондону је у том периоду постојало седам активних позоришних трупа и оне су углавном биле под протекторатом вишег или нижег племства. Шекспирова трупа била је под тим протекторатом, а занимање за позориште било је велико упркос религијском и друштвеном ставу да су глумци неморалне особе.

Већ после смрти краљице Елизабете I, 1603. године, пуританци су порушили скоро сва позоришта и глумачка професија је била практично забрањена. У наставку трибине, др Даница Игрутиновић која је докторирала на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, са тезом из области шекспирологије, говорила је о женама које су приказане у Шекспировом опусу као „беспрекорне и ничим умрљане“.

– Постоји седам женских фигура које ни на који начин нису проблематичне, а то су: Јулија, Џесика, Порција, Розалинд, Виола, Имоген и Нериса. Оне су се током представе, у једном тренутку, без икаквог разлога, пресвлачиле у мушко да би или побегле од некога ко их прогони или без неког посебног разлога – навела је Игрутиновићева. По мишљењу Игрутиновићеве, Шекспир је шири од сваке могуће идеологије и од сваког могућег доба.

Шекспир, другост, идентитет: да ли је Калибан „ми“ или „они“?

„Другост“ – лакановски одраз без кога сопство не постоји – означава све оно што нисам „ја“. У правоверним монотеизмима, Други у односу на субјективитет сваке особе јесте Бог, јер се једини јаз поставља између створења и творца. За разлику од тога, у дуалистичким системима Бог има свој одраз у воденом огледалу материје, која је другост у односу на Њега, али и на сваку божанску искру духа која се налази у људским бићима. У ренесансном неоплатонизму, дуалистичком филозофском систему који је испуњавао ваздух који је Вилијам Шекспир удисао, материја је све оно што „ми“ нисмо – тамна, ирационална, хаотична, флуидна, анимална – а оно што у себи признајемо за своје (свест, разум, савест) има то „друго“ довести у ред, бар у прокосмичким варијантама неоплатонизма, које су изнедриле концепт теургије.

Док је теологија наука и говор о Богу, теургија је чињење божанских дела, а теург/маг/алхемичар својим делаљем уноси ред супериорног духа у инфериорну хаотичну материју која га окружује. С једне стране, хијерархија се овде потврђује: краљ Лир, рецимо, тврди да сме да кује новац, да утискује свој лик у безобличну материју света, јер је краљ; али, с друге стране, дуалистичка метафизика неоплатонизма субверзивно, без обзира на друштвени положај, сваком субјекту – искри духа, суштински једнакој Богу – даје право и обавезу да по свом лику уређује „ниже“ и материјалније сфере космоса.

Без овог коперниканског обрта у филозофији и теологији, с једне стране, тешко би било замислити успон хуманизма, али и подршку развоју науке, технике, медицине – које су у раном модерном добу неретко биле доживљене као покоравање природе. Оно је било у најмању руку сумњиво за правоверје које природу види као створену добром од Бога, али похвално за прокосмички настројене дуалистичке системе, које цео свет виде као вишу божанску природу која уређује нижу као што вртлар уређује врт. С друге стране, теургија као концепт уграђена је у неколике дискриминаторне идеологије: маг може, рецимо, фигурирати као кротитељ ирационалнијих, телеснијих жена, али и као колонизатор који цивилизује инфериорније, тамније, материјалније „дивљаке“.

У Шекспировој Бури јасно се виде оба ова процеса: маг Просперо са острва које заузима изгони „злу“ вештицу Сикораксу (којој се не може јасно утврдити кривица, па ни разлика у односу на Проспера, осим по полу – обоје управљају елементима, али он, као мушкарац, „натприродно“, а она, као жена, „неприродно“) и поробљава њеног сина Калибана, кога назива „отровним робом“, „вештичиним семеном“ и „створом мрака“, али о концу и признаје „за свог“. Гневан, лењ, незајажљив, па и силоватељ у покушају, Калибан је, може се рећи, Шекспиров анахронистички одговор Русоу: дивљак не може бити племенит – и мора бити зауздан одозго. Калибан је живописна представа ирационалних нагона материје којима мора управљати и цивилизовати их над-ја духа.

Ова неоплатоничарска дихотомија дух/материја извршила је трајни утицај на развој цивилизације коју називамо „западном“ и коју можда стога пре можемо назвати постнеоплатоничарском него постхришћанском.  Та дихотомија никада није сасвим нестала, мада се повукла са површине и сада је можемо уочити испод ње, у разним имплицитним поређењима. Очитава се тренутно, рецимо, и у извештавању о избегличкој кризи: мигранти тамније боје коже представљају се као „други“ и приказују изразито флуидно и анимално. Тако наилазимо на новинске наслове у којима се имамо уплашити зато што наилази „река“, „талас“, „поплава“, па и „најезда“ миграната. Избеглицама се такође у катастрофичним чланцима (пре)лако приписују претерано телесне, незајажљиве, криминалне, па и силоватељске тенденције. Калибан је враћен у живот, али Шекспир му је свакако бар дао право да говори у своје име – за разлику од многих савремених новинара.

Са Шекспировим Калибаном је лако саосећати – острво које Просперо колонизује поробљавајући га заиста јесте његово по његовој „мајци Сикоракси“ и до краја Буре остаје недоречено шта тачно даје Просперу право на то да га претвори у свог роба. Он можда јесте варварин, али није сасвим јасно због чега нема право то и да остане на сопственом острву. С тим на уму, занимљиво је и погледати одговор етничке скупине назване „Срби“, која се почесто налазила у улози „другог“ разних „западних“ цивилизација, на ову присилну идентификацију са Калибаном. С једне стране, то је довело до једног готово трагичног обрта: у неким је супкултурама неотесани, насилни варварин постао симбол бунта и „мужевног“ националног идентитета, често, чини се, просто у инат. С друге стране, саосећање које су многи припадници српске етничке скупине упутили избеглицама, савременим „Калибанима“, „другима“ западне цивилизације, далеко је од трагичног.

Даница ИГРУТИНОВИЋ, ПОЛИТИКА-Културни додатак, 23. април 2016. године

* Др Даница Игрутиновић докторирала је на Филозофском факултету УНС са тезом из области шекспирологије. Објавила је више радова на разне теме везане за књижевност, медијски дискурс, религију, филозофију, род и сексуалност.

1. Читај литературу

Ако треба да бираш, одложи есејистику, историју и филозофију. Читај песнике и писце: истина коју ти преносе не да се ни упрегнути ни фалсификовати, јер је истина срца.

Читај бар десет страница дневно.

2. Буди чист

Сапун и вода су сваком доступни. То је ствар поштовања, најпре према себи.

3. Лепо се одевај

Јер учмали мушкарац у тренерци јесте последњи степен пред пацовском регресијом.

4. Поштуј законе

Поредак не заслужује твоје време ни напор. Зато му се немој замерати.

5. Не испољавај убеђења

Јер "човек од убеђења је крут, догматичан, досадан, и, каошто доликује, тупав. Убеђења најчешће и немају никаквог утицаја на људско понашање. Она само улепшавају таштину, правдају мутну савест и маскирају глупост" (Александар Зиновјев)

6. Испољавај осећања

Јер твоја осећања јесу твоје најистинитије лице. Јунак излази на мегдан без панцир-кошуље.

7. Пиши на папиру

Нека твој траг не зависи само од електричне струје и америчких софтвера.

8. Дописуј се поштом

Не дозволи да поштар доноси само рачуне и опомене! Три речи мастилом написане убедљивије су од три странице мејла.

9. Захваљуј, макар и без разлога

Хвала. Спаси Бог (руски). Благодат (енглески, немачки). Милост ( француски, грчки, италијански). Свака захвалност је молитва.

10. Не бави се оним на шта не можеш утицати

Геополитику остави професорима, пијандурама и велесилама. Презири "интелектуалце који важно врте палце", јер се купују "за шприцер и кавурму", што рече преобдарени перверзњак Балашевић.

11. Бави се оним што ти је при руци

Ако се жалиш на скупоћу, а у башти ти расте коров уместо парадајза, умукни!

12. Троши што ближе

Ако пљујеш по глобалистима, а купујеш хлеб у супермаркету ради неколико парица уштеде, умукни!

13. Проучавај туђе језике и вере

Јер ко верује да Божја светлост обасјава само њега и њему сличне, тај је многобожац.

14. Не гаји непријатеље

Мудар човек нема непријатеља. Само тупавци упиру прстом у друге уместо да се баве собом.

15. Говори и пиши конкретно

Апстрактни појмови су за јаловце и аутисте

16. Не пуши

Јер ти је то најизлишнији а најжилавији ланац око врата.

17. Дружи се са млађима од себе

Јер ћеш у противном остати сам кад будеш најзанимљивији.

18. Уздај се у Тао

Јер нам Христос рече:"Ја сам Пут" (Дарма, Тао) Не знамо шта је пут, нити куда нас води, али увек знамо када смо са њега скренули.

19. Буди и жена

Јер нико није чисто мушко ни чисто женско, а жена је угрожена откада су жене постале мушкарци. И обратно.

20. Прави децу

Јер су ти једини залог за свој народ и веру. Ако имаш двоје деце или више, можеш већ сад спокојно умрети.

Ценовник:

Бр. 1 Празничне беседе - 1.960,00

Бр. 2 Недељне беседе - 1.960,00

Бр.3 Пасхалне беседе - 1.960,00

Бр.4 Православна црква и екуменизам 1.960,00

Бр. 5 Акатисти 1.960,00

Бр. 6-7 Философија и религија Достојевског, Достојевски о Европи и Словенству - 1.960,00

Бр. 8-9 Пут Богопознања и Философске урвине 1.960,00 бр.10 - Тумачење Еванђеља по Матеју 1.960,00

Бр.11-12 Тумачење Еванђеља по Јовану и Тумачење посланица Св.Јована Богослова 1.960,00

Бр.13 Тумачење Прве и Друге посланице Коринћанима 1.960,00

Бр.14-15-16 Тумачење посланице Ефесцима, Филипљанима , Колошанима 1.960,00

Бр.17 Догматика I - 1.960,00

Бр.18 Догматика II - 1.960,00

Бр.19 Догматика III - 1.960,00

Бр.20 Сетве и жетве - 2.310,00

Бр.21 Друге беседе- 2.100,00

Бр.22 Записи, дневници , мања дела 2.100,00

Житија Светих ЦЕНЕ КАПИТАЛНИХ ДЕЛА-

ЗА јануар 3.200 дин

фебруар 2.400

март 2.400

април - 2.400

мај 2.800

јуни 2.800

јули 2.800

август 2.800

септембар 2.800

октобар 2.800

новамбар 3.200

децембар 3.200

Jedno prijateljstvo, jedan zajednički doživljaj sveta, jedno hrabro kršenje sakralne dogme i Beograd dobija jedan izuzetan spomenik kulture koji je na žalost danas gotovo nepoznat većini Beograđana.Jedan prijatelj se zove Jože Plečnik, legenda u svetu arhitekture. Gaudi, kažu, sa ovih prostora. Drugi prijatelj iz ove priče, takođe legenda ali vajarska, Ivan Meštrović. Treći čovek koji se suprostavio strogim crkvenim normama, kada je sakralna arhitektura u pitanju, jeste fra Josip Markušić. A sva zajednička energija ovih "golijata" ugrađena je u crkvu sv. Antuna Padovanskog na Crvenom krstu sa tornjem krivim poput onog u Pizi. Reč je o potpuno originalnoj i jedinstvenoj franjevačkoj crkvi koja je nedavno proglašena za spomenik kulture Beograda. Ove godine se obeležava i 60 godina od smrti Jože Plečnika a naš grad se eto nalazi na graditeljskoj mapi ovog izuzetnog arhitekte i umetnika. A koja je uloga Meštrovića u ovoj priči? Urednik i autor emisije Olivera Pančić

У овој књизи читалац ће имати прилике да заједно са оцем Ненадом пође на духовно поклоњење до Егине, да преживи и осети велике радости и утехе које прота Ненад тако живописно излаже. Ова књига је посебно важна и из разлога што изобилује сведочанствима болесника који су доживели потпуно исцељење од најтежих болести заступништвом Светог Нектарија, а што се документовано потврђује снимцима и изјавама лекара који су се бавили њиховим лечењем. Желимо читаоцу да ужива у садржини ове књиге, да се духовно окрепи и утврди у вери и да шири миомирис истине Божје свуда око себе, у славу Божју и на част Његовог великог угодника Светог Нектарија Егинског.

Књига садржи:  Више од 150 фотографија на 133 стране у пуном колору, путопис на Егину са есејима оца Ненада, интервју са старцем Нектаријем из Камаризе, више од 30 чуда под именом и презименом са фотографијама исцељених у последње 2 године, акатист и молитве за здравље и пород.

Књигу Исцелитељ, можете поручити у електронском облику код аутора оца Ненада Андрића путем мејла: nenadandricc@gmail.com Поред житија Светитеља, савремених чуда, путописа, акатиста, молитви за здравље и пород пред Вама је више од 150 фотографија. У електронском облику књига је увек са Вама на мобилним телефонима, рачунарима, таблетима... Цена е - књиге је 500 динара.

Филм Завештање Ивана Јовића посвећен је најважнијој теми савремене српске историје, о којој у енглеским, француским, немачким, па ни руским уцбеницима историје нећете пронаћи скоро ни једну реч - геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској. У овом црно-белом документарцу педесет петоро Срба и Јевреја, наиме, сведоче о томе томе како су, као деца, преживели усташке покоље, концентрационе логоре, промене идентитета кроз отимања од родитеља, превођења у римокатоличку веру и одрастања у хрватским породицама, без икакве свести о свом истинском пореклу. Старци вам говоре о свом детињству. Овде је, дакле, реч о страдању деце.

Гледате смене светлости и сенки на тим мученичким, милим лицима, слушате њихове исповести и схватате да су вас повели на пут ка нечему што, ма како било страшно, више не можете и не желите да избегнете. Такав утисак појачавају сцене протицања реке Саве, мрешкања воде на њеној површини, као у Сталкеру Андреја Тарковског.

О геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској ми ни данас не умемо, и не смемо да говоримо. За приче својих покојних дедова и бака по правилу нисмо имали довољно стрпљења. Нешто у нама одбија да поверује у клања деце, у бацања живе деце и њихових мајки у крашке јаме, у пуштање деце да умиру од глади по концентрационим логорима. Је ли то заиста могуће? Зашто се то догодило? Има ли у томе, ипак, и наше, српске одговорности? Како да о таквом, нежељеном завештању разговарамо са својим потомцима? Да ли да га сакријемо? Зашто да на своју децу пребацујемо тако тежак терет? Сами старци, приповедачи у Завештању признају да не воле да говоре о ономе што су видели и преживели. Ко хоће да се сећа страхота из своје прошлости? Ко заиста жели да слуша о туђој муци?

Јесте ли икада покушали да о геноциду у Независној Држави Хрватској разговарате са неким просечно образованим Французом, Русом, Кинезом, Египћанином, Мексиканцем или Аустралијанцем? Прво им помените Аушвиц, Хитлера и нацисте. Вашем саговорнику те три речи неће зазвучати ни страно, ни непознато. Брзо ћете се зближити у заједничком сећању и, можда, емоцији. Потом их питајте за Јасеновац, Павелића и усташе. Наићи ћете на збуњеност и нелагодност. Образовани људи не воле да буду ухваћени у незнању. Ако своме саговорнику кажете да је овај геноцид извршен на начине од којих се самим нацистима и фашистима ледила крв у жилама, и да су чак и италијански фашисти, ужаснути, покушавали да од хрватских усташа избаве Србе и Јевреје, он ће можда почети да сумња у ваша знања и добре намере. Ако буде, рецимо, Француз, а ви му саопштите да је римокатоличка црква прећуткивала ове злочине, да су у њима неки прелати непосредно учествовали, и да је Ватикан спасавао њихове починиоце, можда ће изгубити стрпљење и љубазно се удаљити. То ће, можда учинити и Египћанин, уколико му поменете да су у овим покољима, у редовима усташа, масовно учестовали и муслимани из Босне и Херцеговине.

Мексиканац или Аустралијанац староседелачког порекла, Рус, Јеврејин или Јерменин, макар и без предзнања, брзо ће, ипак, схватити о чему говорите. Они ће вас, међутим, питати како је могуће да се о геноциду хрватских усташа над Србима, за разлику од Холокауста или геноцида над Јерменима из 1915, зна тако мало?

Тада ћете морати да признате и њима и себи да просечно образовани становник Србије о Јасеновцу и Павелићу не зна готово ништа. Колико Бањалучана зна да се на периферији њиховог града, у селима Шарговац, Дракулић и Мотике, налази масовно стратиште из Другог светског рата? Ту су хрватске усташе, предвођене фрањевцима, 7. фебруара 1942. хладним оружјем побиле око 2300 српских цивила, укључујући 551 дете. Шта ће становник Требиња умети да вам каже о преко 800 српских цивила, међу којима је било скоро 300 деце, из оближњих Пребиловаца, убијених током лета 1941. у селу, или живих бачених у јаму Голубинка у селу Шурманци?

Јесте ли коначно одлучили да саслушате старце, пре него што напусте овај свет? Хоћете ли да сазнате истину, ма како била страшна? Јесте ли спремни за пут у срце историје? Имате ли снаге и храбрости да, после суочавања са чињеницама, у њима потражите скривени, дубљи смисао? Размишљате ли о пореклу зла, значењу страдања и путевима спасења? Ако су ваши одговори на ова питања потврдни - погледајте Завештање.

Драги читаоци Поука, љубитељи књига,

С Божјом помоћу на Спомен Светог Нектарија Егинског, 22.11. 2018., почињемо акцију Поклон књига Поука сваки дан.

Да бисте добили књигу која је потребна Вама или бисте је поделили некоме коме је потребнија, треба само да пошаљете ПП (Приватну поруку у Инбокс) са Вашом адресом на коју ћемо послати књигу.

Списак књига и часописа предвиђених за даривање од 22.11.-14.1,  можете да пронађете у теми.

Прва књига која ће бити подељена, како и доликује празнику, биће, предивна:

Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео - Небески човек (Животопис, Житија, Сећања, Чуда), треће, допуњено издање, Београд 2011.

У оквиру даље акције можете да се придружите нашем отвореном клубу за поклањање књига и будете и дародавац:

Свима захваљујемо на пажњи и молитвама за успех ове акције.

Најновије вести о Другом међународном филмском студентском фестивалу - НАОС при Православном богословском факултету Универзитета у Београду можете пронаћи на следећим линковима:

Официјални сајт - www.naosfest.com 

Facebook - https://www.facebook.com/naosfest/

Twitter - https://twitter.com/naos_festival

Instagram - https://www.instagram.com/naosstudentfilmfestival/

Савез писаца Русије одликовао је Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија својим највиши признањем – златном медаљом Пушкина.

Признање владици Амфилохију додијељено је за књигу „Љетопис новог косовског распећа“. Медаљу која носи име славног руског пјесника Митрополиту црногорско-приморском уручила је 12. новембра 2017. године на свечаности у крипти Саборног храма Васксења Христовог у Подгорици чланица Московске управе Савеза писаца Русије пјесникиња Татјана Коти.

Извор: Митрополија црногорско-приморска