Живе речи утехе: Живе речи утехе

Од сада ТВ „Храм“ уживо и на Вашем мобилном телефону

Wed, 24 Jan 2018 18:26:59 +0000

Апликацију за андроид мобилне телефоне може се преузети на Google Play продавници преко линка http://bit.ly/2n6idhV, док је апликација за ајфон мобилне телефоне доступна на App Store преко линка https://apple.co/2n845op.

Владимир Коларић: Повратак бићу и повратак личности: о књизи „Бахтин и хришћанство“ Светозара Поштића

Mon, 15 Jan 2018 11:16:40 +0000

Светозар Поштић је постао истинско откриће наше хришћански оријентисане хуманистике, најпре захваљујући двојезичком „интернет часопису за уметност, културу и православну духовност“ под називом „Стражњи дућан“, односно „The Backshop Journal“ (https://backshopjournal.com/). Ради се, међутим, о врло озбиљном аутору, чија књига „Бахтин и хришћанство“ (Академска књига, Нови Сад, 2012) представља сегмент његове докторске дисертације о Монтењу, одбрањене на Универзитету Јужне Каролине у САД.

Бахтин је послужио Поштићу као пут ка Монтењу, у чијем га је есеју под бројем II:12, једином посвећеном искључиво религијским питањима, интересовало питање дијалогизма и перихорезе, као прожимања две Христове природе.

Поштић открива великог руског аутора као пре свега философа, чије је бављење социолингвистиком и књижевном теоријом било донекле изнуђено, односно условљено историјским околностима револуције и живота у Совјетском Савезу, а отворено говорећи променом културне климе и политичком репресијом. Бахтин није философ само, како је сам одређивао сопствену позицију, у „негативном смислу“, по ком је философија истраживање које се „креће се у пограничним сферама, то јест на границама признатих дисциплина, на њиховим спојевима и пресецима“, већ и због своје укорењености како у философији немачког идеалима тако и у руском религијском мислилаштву, са великим упливом православног богословља и свешћу о припадности источно-хришћанском културно-цивилизацијском наслеђу.

Бахтин је, стога, за Поштића узоран пример културације хришћанства, односно успешног превођења источно-хришћанског религијског и културног искуства на савремени теоријски дискурс у домену хуманистике.

Поштић представља досадашње резултате истраживања хришћанских основа Бахтинов дела, али даје и значајне прилоге у систематичном и заокруженом излагању његове утемељености на традицији православне теологије, по ком се „бахтиновски дијалогизам може посматрати и као другачији поглед на основни смисао православног хришћанства, саборност Христове цркве на земљи кроз заједницу Евхаристије“.

Инсистирање руског аутора на дијалогу као основи људског постојања, конкретности и телесности, стога се не доводи само у везу са европским традицијама егзистенцијализма и феноменологије, као својеврсног „обрта ка конкретности“ и повратка бићу као сопству после декартовског и потоњег просветитељског онтолошког и епистемолошког апстракционизма, већ и са темељним основама православне ипостасне теологије, а самим тим и христолошке догматике.

Бахтин се код Поштића показује као интеркултурално комуникативан аутор који општеевропском тренду „повратка бићу“ нуди на источно-хришћанском религијском и културном искуству утемељене теолошке и философске основе, које „повратак бићу“ заправо преводе у „повратак личности“.

„Свака процена јесте заузимање индивидуалног положаја у бићу: чак је и Бог морао да се отелотвори да би помиловао, страдао и опростио, да се спусти са апстрактног гледишта правде“, наводи Поштић Бахтинове речи. „Само религија одређује ничим неограничену слободу мисли, јер човек апсолутно не може да постоји без икакве вере, и одсуство вере у Бога неизбежно се претвара у идолопоклонство, то јест у веру у нешто намерно ограничено временским и просторним оквирима који не дозвољавају стварну, потпуну слободу мисли“, пре чему је истинска мисао „мисао о Богу и присуству Бога, дијалог, опроштење, молитва“, а „душа нам слободно говори о својој бесмртности, али доказати је не можемо“.

Мисао је стога увек и пре свега општење, општење личности, при чему, како закључује Поштић, „да би уопште постојало ‘ја’, неопходно је да постоји и ‘ти’. Двоје су нераскидиви део заједнице у Христу, а њихово општење Бахтин назива дијалогом“, због чега управо руски аутор и јесте „истински пропагатор ове (саборне и ипостасне – прим. В.К.) љубави и црквеног јединства међу људима“. Да, управо тако – црквеног а не било каквог јединства, свакако не јединства „Великог Инквизитора“.

Бахтин стога, јасно нам представља наш аутор, није само значајан тумач него и истински настављач Достојевског у мисији социјализације и културације Христове откровењске речи, увек новог и стваралачког изрицања оној „јединог новог у свету“ и јединог новог у свим световима у којима учествујемо и присуствујемо, и у којима би могли да учествујемо и присуствујемо.

Књига „Бахтин и хришћанство“ је, као и друга Поштићева књига, „Апологија земаљског живота: Монтењ и заокрет к себи“ (2016), прегледно, прецизно и лепо писана књига, која није намењена само стручњацима, него и широј заинтересованој публици. Она нам враћа великог руског аутора у облику који нам је преко потребан.

Никола Маловић: Божићна прича

Sun, 14 Jan 2018 01:10:15 +0000

Поморанџе су хералдички симбол Божића на Приморју (Фото: Н. М.)

Нисам могао да вјерујем! Био је 5. јануар: пазарио сам нови италијански вештит и коларине што уз њега иду, одговарајуће цреве, лијепе бијеле гванте, али шешир!, одговарајући шешир нисам могао да нађем!

Па сам преко бившег ученика са Поморске академије резервисао карту, сјео у препуни авион и – док сам погледом кроз прозор шарао по земљи, поразговарао накратко са сусједом о страху од летења, попио чај и прелистао наслове, обрели смо се у главном граду. Тамо је било лако пронаћи продавницу шешира: на фирми је писало »Продавница шешира«. Изабрао сам класични, боје разријеђеног сипиног мастила, и продавачица је, уз претпразнични гратис осмијех, пошто је чула с чим упоређујем нијансу, такав шешир ставила у оригиналну кутију, а ову у пластичну кесу илустровану морским мотивима – шкољкама, палмама и стилизованим сунцима.

Гле, рекох себи, загледан час у кесу, час у ону врсту младих женских очију зарад којих се човјек вазда подмлади када су на њему, гле! какав необичан сусрет!

Са затегнуте пластике распусно ми је намигивала Murex victoria, пужица. А сусрели смо се случајно, минулог љета, када сам, са све маском, пркосио таласима што су намјеравали да мноме почасте зубе оштрих хриди у валовитој ували Весло… Погледом као мрежом тамо је било лако нахватати многе шкољке: приљепке, медитеранске конусе, вретена, пјегаве рогаче, нојеве барке, монодонте… Било је ту и муреxа, пужева од којих су стари Феничани добијали надалеко чувени пурпур; по стијенама еденске увале барабар су пузили Мurex trunculusi, Мurex brandarisi, Thais haematostome и – неочекивано! – Murex victoria!

Радило се о најрјеђем медитеранском пужу; његовим губитком коначно би умрла и ријеч букум, она што су је сараценски пиратски велможе користили када су по просторима Боке Которске упоређивали боју усана нетом отетих приморских жена с нечим од чега не постоји – црвеније!

Букум, стара оријентална, заправо још старија, феничанска пужица, временом је латинизована у муреx, да би, промијенив име, она данас ријеткима била позната као Викторијин волак.

По древној медитеранској процедури – причао сам Божићну причу младој продавачици – кувао сам Викторијин волак по феничанској рецептури: када је до у танчине уважен процес за добијање најкупоцјеније боје свих времена, е тада – рекао сам чезнутљивој продавачици прије неголи сам се таксијем из Балканске улице отиснуо до аеродрома „Никола Тесла“ – тада при дну посуде остане бокун соли и скупоцјени пурпурни траг приде!..

С новим шеширом на глави, понудио сам жени удицу од лакта. Ухватила се она поново, јутром, кад пођосмо на службу.

Звона которског Светог Николе звонила су весело, празнично, па иако су супрузи иза свете причести усне биле пуније од оних које нису име сира, јаја и меса у сну помињале, опет је узела да негодује по изласку из цркве. – Могла сам барем руж да понесем – говорила је. – Да се улепшам…

Онда више није могла да прича јер сам, уставивши се на улици, узео да одмотавам целофан са стаклене бочице. Отчепио сам пампурчић, умочио кажипрст, јагодицом малог прста дотакао најцрвенију од свих црвених боја, јединствени пурпур што се, откако је свијета и вијека, добијао из шкољки, те њиме накарминисао пажљиво усне моје жене.

По начину на који јој се горња усна љубила с доњом, моја је жена спознала колико мора бити и у мојим очима лијепа. С таквим, Боже, уснама.

Пожељела је да ме одмах љуби, ту, на улици, али, Господе, што би рекао сав овај свијет кад би ме видио да, изашав из Светог Николе, ходам градом накарминисан и сам?

Шапнуо сам зато жени да се стрпи још мало. До куће. Одавно нисмо водили љубав. Кад за собом закључамо врата и притворимо шкура, престаће Божићни пост…

(ВИДЕО) ТВ лица: Владика Андреј Ћилерџић, 2. део

Sat, 13 Jan 2018 17:23:03 +0000

(ВИДЕО) ТВ лица: Владика Андреј Ћилерџић, 1. део

Fri, 12 Jan 2018 17:21:45 +0000

Биће ово прилика да представимо и владикину мајку која је Немица и чујемо занимљиву животну причу о њеном случајном сусрету са супругом који је био свештеник, о томе како је прешла у православну веру, о одрастању владике Андреја, о сећању на одласке са оцем у куће верника у Немачкој у којима су на орману стајали спремни кофери за повратак у Србију, о очевој причи о носталгији, о одласку на Хиландар и учењу српског језика на коме данас како сам каже, најрадије проповеда, чита и сања.

ТВ Храм: Разговор угодни - драмска уметница Снежана Савић (ВИДЕО)

Tue, 26 Dec 2017 10:01:33 +0000

„Кочићево перо“ и „Кочићева књига“ епископу захумско-херцеговачком и приморском Григорију (ВИДЕО)

Sat, 23 Dec 2017 21:20:58 +0000

Трочлани жири који је одлучивао о награди сачињавали су Никола Вуколић, председник Задужбине, Миљенко Јерговић, књижевник и Младен Весковић, књижевни критичар. Присутнима се прво обратио Вуколић, упознавши их са чињеницом да се „Кочићево перо“ већ више од 20 година додијељује „ауторима који на својствен начин слиједе љепоту Кочићеве речи и дубину Кочићеве мисли“, као и са чињеницом да је жири једногласно одлучио да групи таквих аутора приброји и владику Григорија. Међу нарочито важним порукама књиге „Преко прага“ Вуколић је истакао ону о томе да се људи не дијеле по вјерској и националној основи, већ постоје само људи и нељуди.

Миљенко Јерговић сликовито је подвукао значај књижевности рекавши да књиге излазе већ хиљадама година „да људи не би потпуно подивљали“, те одредивши човјека као „биће које очекује причу“. Стога је Јерговић нарочито похвалио Владикино кочићевско „чудесно умјеће приповједања прича“, које се пројавило упркос терету који представља његова епископска служба, која „читаоцима намеће ону врсту ауторитета коју књига заправо не воли“. Збирка „Преко прага“ ипак је пронашла, сматра он, свој пут како до од ауторитета еманциповане, тако и, што је још важније, до обичне, простодушне читалачке публике. Ово је нарочито значајно јер, увјерен је Јерговић, у питању је књига која има потенцијал поправљања нарушеног и поквареног у душама људи.

Младен Весковић је, слажући се са претходницима истакао још неколико аспеката са којих се може сагледати значај награђене збирке. Прво, њен аутор је прекорачио устаљене оквире службе коју обавља, и први је, макар у последњих стотинак година, (поготово високи) великодостојник Српске Православне Цркве који се широј јавности представља као књижевник. Друго, Весковић је похвалио једноставност Владикиног приповједања, која би на први поглед могла заварати и заличити на невјештост, али се заправо ради о непретенциозности, избјегавању злоупотребе епископског ауторитета и покушај да се читаоцу обрати на најпријемчивији могући начин. За Весковића је значајно и интересантно и то што нам књига пружа увид у „живот свештеника унутра“, те нам омогућава да сагледамо шта он то види и чује у злим временима.

Последњи се присутнима обратио и сам аутор, владика Григорије. У свом кратком говору Владика се нарочито осврнуо на лик онога чије име носе додијељене му награде - Петра Кочића. Он се похвално осврнуо на његов списатељски дар, али и на бунтовни карактер, посебно пред стегама и оковима, те на његов сатирични и хумористични смијех. Владика је изразио жаљење због Кочићевог прераног упокојења, које нас је лишило нових дјела из његовог пера, цитирајући Дучића који је о Кочићевој смрти потресно говорио као о „једном нашем преломљеном мачу, замуклом гласу побједе и једној нашој изгубљеној бици“. Због свега реченог, добијање награде која носи управо име Петра Кочића представља за Владику нарочиту радост, али и одговорност.

Награду „Кочићево перо“ Владици је уручио познати књижевник Владимир Пиштало, док му је награду „Кочићева књига“ додијелила глумица, сликарка и књижевница Ева Рас. Читавој церемонији додјеле наградâ присуствовао је, за овакве манифестације, изузетно велики број људи, међу којима и познати књижевници Драган Великић, Владимир Кецмановић, Ђорђо Сладоје и други. Свима присутнима Владика је од срца заблагодарио на части и радости које су му својим присуством приредили.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

ТВ Храм: Промоција издања издавачке куће "АГАПЕ КЊИГА" (ВИДЕО)

Sat, 23 Dec 2017 21:18:04 +0000

САНУ наградила најбоље средњошколце Србије (ВИДЕО)

Sat, 23 Dec 2017 09:30:59 +0000

ТВ Храм: Манастир Драганац - Српска светиња у коју и Албанци иду на молитву (ВИДЕО)

Fri, 22 Dec 2017 19:43:46 +0000

"Поуке" на трибини у КЦНС: „Шекспир: Жена, мајка, краљица“ (ВИДЕО)

Fri, 22 Dec 2017 17:52:00 +0000

Вилијам Шекспир (1564 – 1616), енглески песник и драмски писац живео је у тзв. Елизабетанском периоду када глумачка професија није била нарочито омиљена међу протестантским верницима који су преовладавали у Енглеској. Јунакиње његових драма биле су често одважне, прерушене јунакиње, али ретко и мајке.

У том периоду, навео је Ињац, одсуство мајчинске фигуре у Шекспировим делима може да се тумачи и објашњава управо историјским околностима. У Лондону је у том периоду постојало седам активних позоришних трупа и оне су углавном биле под протекторатом вишег или нижег племства. Шекспирова трупа била је под тим протекторатом, а занимање за позориште било је велико упркос религијском и друштвеном ставу да су глумци неморалне особе.

Већ после смрти краљице Елизабете I, 1603. године, пуританци су порушили скоро сва позоришта и глумачка професија је била практично забрањена. У наставку трибине, др Даница Игрутиновић која је докторирала на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, са тезом из области шекспирологије, говорила је о женама које су приказане у Шекспировом опусу као „беспрекорне и ничим умрљане“.

– Постоји седам женских фигура које ни на који начин нису проблематичне, а то су: Јулија, Џесика, Порција, Розалинд, Виола, Имоген и Нериса. Оне су се током представе, у једном тренутку, без икаквог разлога, пресвлачиле у мушко да би или побегле од некога ко их прогони или без неког посебног разлога – навела је Игрутиновићева. По мишљењу Игрутиновићеве, Шекспир је шири од сваке могуће идеологије и од сваког могућег доба.

Шекспир, другост, идентитет: да ли је Калибан „ми“ или „они“?

„Другост“ – лакановски одраз без кога сопство не постоји – означава све оно што нисам „ја“. У правоверним монотеизмима, Други у односу на субјективитет сваке особе јесте Бог, јер се једини јаз поставља између створења и творца. За разлику од тога, у дуалистичким системима Бог има свој одраз у воденом огледалу материје, која је другост у односу на Њега, али и на сваку божанску искру духа која се налази у људским бићима. У ренесансном неоплатонизму, дуалистичком филозофском систему који је испуњавао ваздух који је Вилијам Шекспир удисао, материја је све оно што „ми“ нисмо – тамна, ирационална, хаотична, флуидна, анимална – а оно што у себи признајемо за своје (свест, разум, савест) има то „друго“ довести у ред, бар у прокосмичким варијантама неоплатонизма, које су изнедриле концепт теургије.

Док је теологија наука и говор о Богу, теургија је чињење божанских дела, а теург/маг/алхемичар својим делаљем уноси ред супериорног духа у инфериорну хаотичну материју која га окружује. С једне стране, хијерархија се овде потврђује: краљ Лир, рецимо, тврди да сме да кује новац, да утискује свој лик у безобличну материју света, јер је краљ; али, с друге стране, дуалистичка метафизика неоплатонизма субверзивно, без обзира на друштвени положај, сваком субјекту – искри духа, суштински једнакој Богу – даје право и обавезу да по свом лику уређује „ниже“ и материјалније сфере космоса.

Без овог коперниканског обрта у филозофији и теологији, с једне стране, тешко би било замислити успон хуманизма, али и подршку развоју науке, технике, медицине – које су у раном модерном добу неретко биле доживљене као покоравање природе. Оно је било у најмању руку сумњиво за правоверје које природу види као створену добром од Бога, али похвално за прокосмички настројене дуалистичке системе, које цео свет виде као вишу божанску природу која уређује нижу као што вртлар уређује врт. С друге стране, теургија као концепт уграђена је у неколике дискриминаторне идеологије: маг може, рецимо, фигурирати као кротитељ ирационалнијих, телеснијих жена, али и као колонизатор који цивилизује инфериорније, тамније, материјалније „дивљаке“.

У Шекспировој Бури јасно се виде оба ова процеса: маг Просперо са острва које заузима изгони „злу“ вештицу Сикораксу (којој се не може јасно утврдити кривица, па ни разлика у односу на Проспера, осим по полу – обоје управљају елементима, али он, као мушкарац, „натприродно“, а она, као жена, „неприродно“) и поробљава њеног сина Калибана, кога назива „отровним робом“, „вештичиним семеном“ и „створом мрака“, али о концу и признаје „за свог“. Гневан, лењ, незајажљив, па и силоватељ у покушају, Калибан је, може се рећи, Шекспиров анахронистички одговор Русоу: дивљак не може бити племенит – и мора бити зауздан одозго. Калибан је живописна представа ирационалних нагона материје којима мора управљати и цивилизовати их над-ја духа.

Ова неоплатоничарска дихотомија дух/материја извршила је трајни утицај на развој цивилизације коју називамо „западном“ и коју можда стога пре можемо назвати постнеоплатоничарском него постхришћанском. Та дихотомија никада није сасвим нестала, мада се повукла са површине и сада је можемо уочити испод ње, у разним имплицитним поређењима. Очитава се тренутно, рецимо, и у извештавању о избегличкој кризи: мигранти тамније боје коже представљају се као „други“ и приказују изразито флуидно и анимално. Тако наилазимо на новинске наслове у којима се имамо уплашити зато што наилази „река“, „талас“, „поплава“, па и „најезда“ миграната. Избеглицама се такође у катастрофичним чланцима (пре)лако приписују претерано телесне, незајажљиве, криминалне, па и силоватељске тенденције. Калибан је враћен у живот, али Шекспир му је свакако бар дао право да говори у своје име – за разлику од многих савремених новинара.

Са Шекспировим Калибаном је лако саосећати – острво које Просперо колонизује поробљавајући га заиста јесте његово по његовој „мајци Сикоракси“ и до краја Буре остаје недоречено шта тачно даје Просперу право на то да га претвори у свог роба. Он можда јесте варварин, али није сасвим јасно због чега нема право то и да остане на сопственом острву. С тим на уму, занимљиво је и погледати одговор етничке скупине назване „Срби“, која се почесто налазила у улози „другог“ разних „западних“ цивилизација, на ову присилну идентификацију са Калибаном. С једне стране, то је довело до једног готово трагичног обрта: у неким је супкултурама неотесани, насилни варварин постао симбол бунта и „мужевног“ националног идентитета, често, чини се, просто у инат. С друге стране, саосећање које су многи припадници српске етничке скупине упутили избеглицама, савременим „Калибанима“, „другима“ западне цивилизације, далеко је од трагичног.

Даница ИГРУТИНОВИЋ, ПОЛИТИКА-Културни додатак, 23. април 2016. године

* Др Даница Игрутиновић докторирала је на Филозофском факултету УНС са тезом из области шекспирологије. Објавила је више радова на разне теме везане за књижевност, медијски дискурс, религију, филозофију, род и сексуалност.

РТС: Звона храма Светог Саве (ВИДЕО)

Fri, 22 Dec 2017 13:38:21 +0000

Слободан Деспот: "Вјерују" за савремене невернике или Двадесет деспотских заповести

Wed, 20 Dec 2017 01:28:35 +0000

1. Читај литературу

Ако треба да бираш, одложи есејистику, историју и филозофију. Читај песнике и писце: истина коју ти преносе не да се ни упрегнути ни фалсификовати, јер је истина срца.

Читај бар десет страница дневно.

2. Буди чист

Сапун и вода су сваком доступни. То је ствар поштовања, најпре према себи.

3. Лепо се одевај

Јер учмали мушкарац у тренерци јесте последњи степен пред пацовском регресијом.

4. Поштуј законе

Поредак не заслужује твоје време ни напор. Зато му се немој замерати.

5. Не испољавај убеђења

Јер "човек од убеђења је крут, догматичан, досадан, и, каошто доликује, тупав. Убеђења најчешће и немају никаквог утицаја на људско понашање. Она само улепшавају таштину, правдају мутну савест и маскирају глупост" (Александар Зиновјев)

6. Испољавај осећања

Јер твоја осећања јесу твоје најистинитије лице. Јунак излази на мегдан без панцир-кошуље.

7. Пиши на папиру

Нека твој траг не зависи само од електричне струје и америчких софтвера.

8. Дописуј се поштом

Не дозволи да поштар доноси само рачуне и опомене! Три речи мастилом написане убедљивије су од три странице мејла.

9. Захваљуј, макар и без разлога

Хвала. Спаси Бог (руски). Благодат (енглески, немачки). Милост ( француски, грчки, италијански). Свака захвалност је молитва.

10. Не бави се оним на шта не можеш утицати

Геополитику остави професорима, пијандурама и велесилама. Презири "интелектуалце који важно врте палце", јер се купују "за шприцер и кавурму", што рече преобдарени перверзњак Балашевић.

11. Бави се оним што ти је при руци

Ако се жалиш на скупоћу, а у башти ти расте коров уместо парадајза, умукни!

12. Троши што ближе

Ако пљујеш по глобалистима, а купујеш хлеб у супермаркету ради неколико парица уштеде, умукни!

13. Проучавај туђе језике и вере

Јер ко верује да Божја светлост обасјава само њега и њему сличне, тај је многобожац.

14. Не гаји непријатеље

Мудар човек нема непријатеља. Само тупавци упиру прстом у друге уместо да се баве собом.

15. Говори и пиши конкретно

Апстрактни појмови су за јаловце и аутисте

16. Не пуши

Јер ти је то најизлишнији а најжилавији ланац око врата.

17. Дружи се са млађима од себе

Јер ћеш у противном остати сам кад будеш најзанимљивији.

18. Уздај се у Тао

Јер нам Христос рече:"Ја сам Пут" (Дарма, Тао) Не знамо шта је пут, нити куда нас води, али увек знамо када смо са њега скренули.

19. Буди и жена

Јер нико није чисто мушко ни чисто женско, а жена је угрожена откада су жене постале мушкарци. И обратно.

20. Прави децу

Јер су ти једини залог за свој народ и веру. Ако имаш двоје деце или више, можеш већ сад спокојно умрети.

"Књигом за манастир Ћелије и своју душу"

Tue, 12 Dec 2017 21:26:42 +0000

Ценовник:

Бр. 1 Празничне беседе - 1.960,00

Бр. 2 Недељне беседе - 1.960,00

Бр.3 Пасхалне беседе - 1.960,00

Бр.4 Православна црква и екуменизам 1.960,00

Бр. 5 Акатисти 1.960,00

Бр. 6-7 Философија и религија Достојевског, Достојевски о Европи и Словенству - 1.960,00

Бр. 8-9 Пут Богопознања и Философске урвине 1.960,00 бр.10 - Тумачење Еванђеља по Матеју 1.960,00

Бр.11-12 Тумачење Еванђеља по Јовану и Тумачење посланица Св.Јована Богослова 1.960,00

Бр.13 Тумачење Прве и Друге посланице Коринћанима 1.960,00

Бр.14-15-16 Тумачење посланице Ефесцима, Филипљанима , Колошанима 1.960,00

Бр.17 Догматика I - 1.960,00

Бр.18 Догматика II - 1.960,00

Бр.19 Догматика III - 1.960,00

Бр.20 Сетве и жетве - 2.310,00

Бр.21 Друге беседе- 2.100,00

Бр.22 Записи, дневници , мања дела 2.100,00

Житија Светих ЦЕНЕ КАПИТАЛНИХ ДЕЛА-

ЗА јануар 3.200 дин

фебруар 2.400

март 2.400

април - 2.400

мај 2.800

јуни 2.800

јули 2.800

август 2.800

септембар 2.800

октобар 2.800

новамбар 3.200

децембар 3.200