Поводом празника Светог оца нашега Саве, приказан је филм проф. Рајка Д. Блекића, рађен с благословом Његове Светости патријарха српског господина Иринеја, о изради обновљеног ћивота Светог Саве и Светог краља Владислава у манастиру Милешева.

Ову обнову радили су вајари: Мирјана Нешић Нануп и сам проф. Рајко Д. Блекић.

Филм "Записи једног вајара" јесте вишеструко интересантан: као документ о споју дубоке вере и врхунске уметности.

Послушајте овај текст:

-Ајде Јано, кућу да не дамо
Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
Кад продамо, Јано душо, како да играмо?

У време комунизма текст је измењен!

Ајде Јано кућу да продамо, да продамо само да играмо…Ајде Јано коња да продамо да продамо само да играмо… није то случајно измењено…а песма је настала на Косову и Метохији пре око 300-350 година …

Ајде Јано, ајде душо коло да играмо
Ајде Јано, ајде душо коло да играмо
Ајде Јано, ајде душо да се погледамо
Ајде Јано, песме да певамо

Ајде Јано, ајде душо, да их сачувамо
Ајде Јано, ајде душо благо да чувамо.
Ајде Јано, коња да седламо
Ајде Јано, ајде душо да се прошетамо
До Бистрице да идемо да се умијемо.
Ајде Јано, кућу да не дамо

Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
Кад продамо, Јано душо, како да играмо?
Кад продамо, Јано море, како да играмо?
Да не дамо, Јано душо, да је не продамо,
Кад продамо, Јано море, како да играмо?

http://srpskaistorija.wordpress.com/2013/11/29/%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B5-%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B0/

Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније посетио је Дневни боравак за децу и омладину са сметњама у развоју Сунце у селу Водице код Прокупља. Епископа су срдачно дочекали запослени у овој установи предвођени координатором Дневног боравка г. Драгољубом Петровићем и председником Удружења оболелих од мишићних и неуро мишићних болести Топличког округа г. Мирољубом Цветковићем.

Овај сусрет организован је уз подршку начелника Топличког округа г. Небојше Вукадиновића. Посебна радост, као увод у долазећи Савиндан, била је представа основаца о Светом Сави којој су гости присуствовали.

Извор: Епархија нишка

Апликацију за андроид мобилне телефоне може се преузети на Google Play продавници преко линка http://bit.ly/2n6idhV, док је апликација за ајфон мобилне телефоне доступна на App Store преко линка https://apple.co/2n845op.

Светозар Поштић је постао истинско откриће наше хришћански оријентисане хуманистике, најпре захваљујући двојезичком „интернет часопису за уметност, културу и православну духовност“ под називом „Стражњи дућан“, односно „The Backshop Journal“ (https://backshopjournal.com/). Ради се, међутим, о врло озбиљном аутору, чија књига „Бахтин и хришћанство“ (Академска књига, Нови Сад, 2012) представља сегмент његове докторске дисертације о Монтењу, одбрањене на Универзитету Јужне Каролине у САД.

Бахтин је послужио Поштићу као пут ка Монтењу, у чијем га је есеју под бројем II:12, једином посвећеном искључиво религијским питањима, интересовало питање дијалогизма и перихорезе, као прожимања две Христове природе.

Поштић открива великог руског аутора као пре свега философа, чије је бављење социолингвистиком и књижевном теоријом било донекле изнуђено, односно условљено историјским околностима револуције и живота у Совјетском Савезу, а отворено говорећи променом културне климе и политичком репресијом. Бахтин није философ само, како је сам одређивао сопствену позицију, у „негативном смислу“, по ком је философија истраживање које се „креће се у пограничним сферама, то јест на границама признатих дисциплина, на њиховим спојевима и пресецима“, већ и због своје укорењености како у философији немачког идеалима тако и у руском религијском мислилаштву, са великим упливом православног богословља и свешћу о припадности источно-хришћанском културно-цивилизацијском наслеђу.

Бахтин је, стога, за Поштића узоран пример културације хришћанства, односно успешног превођења источно-хришћанског религијског и културног искуства на савремени теоријски дискурс у домену хуманистике.

Поштић представља досадашње резултате истраживања хришћанских основа Бахтинов дела, али даје и значајне прилоге у систематичном и заокруженом излагању његове утемељености на традицији православне теологије, по ком се „бахтиновски дијалогизам може посматрати и као другачији поглед на основни смисао православног хришћанства, саборност Христове цркве на земљи кроз заједницу Евхаристије“.

Инсистирање руског аутора на дијалогу као основи људског постојања, конкретности и телесности, стога се не доводи само у везу са европским традицијама егзистенцијализма и феноменологије, као својеврсног „обрта ка конкретности“ и повратка бићу као сопству после декартовског и потоњег просветитељског онтолошког и епистемолошког апстракционизма, већ и са темељним основама православне ипостасне теологије, а самим тим и христолошке догматике.

Бахтин се код Поштића показује као интеркултурално комуникативан аутор који општеевропском тренду „повратка бићу“ нуди на источно-хришћанском религијском и културном искуству  утемељене теолошке и философске основе, које „повратак бићу“ заправо преводе у „повратак личности“.

„Свака процена јесте заузимање индивидуалног положаја у бићу: чак је и Бог морао да се отелотвори да би помиловао, страдао и опростио, да се спусти са апстрактног гледишта правде“, наводи Поштић Бахтинове речи. „Само религија одређује ничим неограничену слободу мисли, јер човек апсолутно не може да постоји без икакве вере, и одсуство вере у Бога неизбежно се претвара у идолопоклонство, то јест у веру у нешто намерно ограничено временским и просторним оквирима који не дозвољавају стварну, потпуну слободу мисли“, пре чему је истинска мисао „мисао о Богу и присуству Бога, дијалог, опроштење, молитва“, а „душа нам слободно говори о својој бесмртности, али доказати је не можемо“.

Мисао је стога увек и пре свега општење, општење личности, при чему, како закључује Поштић, „да би уопште постојало ‘ја’, неопходно је да постоји и ‘ти’. Двоје су нераскидиви део заједнице у Христу, а њихово општење Бахтин назива дијалогом“, због чега управо руски аутор и јесте „истински пропагатор ове (саборне и ипостасне – прим. В.К.) љубави и црквеног јединства међу људима“. Да, управо тако – црквеног а не било каквог јединства, свакако не јединства „Великог Инквизитора“.

Бахтин стога, јасно нам представља наш аутор, није само значајан тумач него и истински настављач Достојевског у мисији социјализације и културације Христове откровењске речи, увек новог и стваралачког изрицања оној „јединог новог у свету“ и јединог новог у свим световима у којима учествујемо и присуствујемо, и у којима би могли да учествујемо и присуствујемо.

Књига „Бахтин и хришћанство“ је, као и друга Поштићева књига, „Апологија земаљског живота: Монтењ и заокрет к себи“ (2016), прегледно, прецизно и лепо писана књига, која није намењена само стручњацима, него и широј заинтересованој публици. Она нам враћа великог руског аутора у облику који нам је преко потребан.

Биће ово прилика да представимо и владикину мајку која је Немица и чујемо занимљиву животну причу о њеном случајном сусрету са супругом који је био свештеник, о томе како је прешла у православну веру, о одрастању владике Андреја, о сећању на одласке са оцем у куће верника у Немачкој у којима су на орману стајали спремни кофери за повратак у Србију, о очевој причи о носталгији, о одласку на Хиландар и учењу српског језика на коме данас како сам каже, најрадије проповеда, чита и сања.