Гости емисије су др Владан Таталовић, доцент на Православном богословском факултету у Београду и др Владимир Коларић, доцент на Високој школи за комуникације и истраживач Завода за проучавање културног развитка.

Водитељ емисије је ђакон Дарко Радовановић.

Мала галерија Дома Војске данас је својим посетиоцима представила изложбу „Страдање и Васкрсење“ ђакона Срђана Радојковића која је симболично отворена управо у последњој недељи Великог поста која симболизује врхунац страдања Господа Исуса Христа. Изложба се састоји од две целине, од којих прва монохромна, приказује детаље патњи Сина божјег и његово распеће на Голготи. Други део изложбе чине колоритне иконе с темом Васкрсења и радости које је оно донело човечаству.


– До васкрсења једино можемо доћи страдањем. То би била порука ове изложбе, порука која је садржана у свим јеванђељима наше Цркве – рекао је аутор Срђан Радојковић истичући управо околност да се изложба догађа у данима Страсне седмице, што јој даје посебан значај. Он је захвалио Министарству одбране и Медија центру на препознавању важности уметности и културе и пожелео организаторима још много квалитетних догађаја.
 
Начелница Одељења за опште и заједничке послове Медија центра „Одбрана“ потпуковник Биљана Пашић, потсетила је да је изложбена делатност у 2018. години започета догађајима који су привукли велику пажњу јавности, што говори о говори о разноврсности програма, али и успешној сарадњи са установама и фондацијама које се на релавантан начин баве промовисањем и неговањем уметности и културе. Она је истакла да се у згради Дома војске налази и православни параклис посвећен светом краљу Милутину и да се у њему редовно организују богослужења у време Великог поста, те да изложба „Страдања и Васкрсење“ употпуњује дух предстојећег најрадоснијег празника у Хришћанству.
 
Срђан Радојковић је рођен 1951. године у Панчеву, где је завршио гимназију. Правни факултет, као и Факултет ликовних уметности, у класи професора Зорана Петровића, завршио је у Београду. Последипломске студије завршио је на Факултету ликовне уметности, у класи проф. Милице Стевановић. Члан је Удружења ликовних уметника Србије. Рукоположен је за ђакона Православне цркве у Пожаревцу 1995. године. Три године касније изабран је за професора сликања и цртања на Академији за уметност и консервацију Православне цркве у Београду.
 
Уметник у свом портфолију има десет самосталих изложби и добитник је више награда у области ликовне уметности.
 
Посетиоци Мале галерије Дома Војске моћи ће да погледају радове ђакона Срђана Радојковића до 14. априла.

http://www.odbrana.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=1498

 

•  ЗВУЧНИ ЗАПИС

„До васкрсења једино можемо доћи страдањем.То би била порука ове изложбе, порука која је садржана у свим јеванђељима наше Цркве“, рекао је аутор изложбе "Страдање и Васкрсење“ ђакон проф. Срђан Радојковић у Малој галерији Дома Војске Србије, истичући управо околност да се изложба догађа у данима Страсне седмице, што јој даје посебан значај. Изложба се састоји из два дела: покрова који су осликани тушем на лану и икона које су сликане темперама на дрвету са мотивима Великих Господњих празника. На отварању је говорила и потпуковник Биљана Пашић, начелик Одељења за заједничке послове Медија центра "Одбрана", а за наш Радио о радовима оца Срђана говорили су посетиоци изложбе. Прилог приредила Ранка Маџаревић.

Извор: Радио Слово љубве

•    Преузимање

ЛИНК

Разговор Ивана Јовића и Владимира Коларића поводом изласка Коларићеве књиге „Хришћанство и филм“ (Отачник и Бернар, 2017). Црква Василија Острошког, Бежанијска Коса, 14. децембар 2017.

Владимир Коларић: Вечерас овде мање представљамо књигу коју сам написао а више ћу се у разговору са Иваном Јовићем позабавити њеном темом, то јест односом хришћанства и филма. Да је ово што представљам роман, фикција или такозвана имагинативна проза, ја бих рекао да имам задовољство да поред мене седи један од јунака моје књиге, али ово је теоријска књига која говори о филмовима, неким проблемима филма и уметности уопште, из перспективе хришћанства. Шта то значи? Пре свега значи то како филмом и уметношћу можемо да изразимо доживљај света или искуство које бисмо могли назвати хришћанским, односно како ми као уметници, који смо верујући – ако смо то – можемо да изразимо своју веру и своје схватање света, своју слику света кроз уметност или филм. То је био проблем уметности од почетка – како кроз уметност, која увек мора да буде чулна, јер она се служи неким опипљивим формама, она се перципира, прихвата чулима, уметност увек зависи од наше чулне перцепције; даље, она увек мора бити у неком чулном материјалу, и музика је ипак треперење ваздуха, опет нека материја која посредује између нас и доживљаја тог дела – дакле, како кроз материју, кроз чула, нешто видљиво, опипљиво можемо да изразимо нешто што није видљиво, кроз нешто створено нешто што није створено. Како можемо уопште, опет кроз ту једну издвојену ствар, кроз материју и једну створену форму, да изразимо и целину света која је много више од оног што видимо. То је увек био проблем уметности. Већ раније, у старој Грчкој уметност је препозната као подржавање, постоји један термин мимесис, то на грчком значи подржавање, представљање; нешто се подражава, уметност има неки однос према стварности, према свету и подражава га. Како схватамо то подржавање, од тога зависи и наше схватање уметности али и света, оно како ми схватамо свет и шта је за нас свет. У хришћанству то добија једну специфичну конотацију, значење. Од самог почетка у хришћанству се поставља питање да ли слика уопште може да представља религијско искуство, пре свега да ли може да представља Бога. Ми знамо за забрану представљања Бога код Јевреја, у Старом Завету, јер Бог не може да се именује а поготово да се наслика. У Новом Завету је постојала од самог почетка једна недоумица када је то у питању, постојала је потреба да се слика Господ Исус Христос. Због те старозаветне забране сликања лика Божијег, прво је сликан алегоријски, дакле у облику хлебова или рибе или крста. Они су представљали Христа, а лик Христов се углавном није сликао. Пошто је Христ називан Јагњетом Божијим сликано је јагње и оно је представљало Христа. Међутим, врло брзо се код хришћана јавила потреба да сликају његов лик а тек касније је то теолошки оправдано. На чувеном Халкидонском сабору то је дефинисано на нивоу канона – христологија такозвана или учење о Христу – ту је речено једном за свагда, а потврђено после победом над иконоборством, да Христос може да се слика, да Бог може да се слика али искључиво у лику Бога Сина, Исуса Христа, који се овлапотио у телу. Дакле, он може да се слика зато што је историјски постојао у једном тренутку простора и времена, овлапоћен у опипљивом а не сабласном, фантомском људском телу; у потпуном целовитом, људском телу. Ми можемо да сликамо Бога као Христа, као друго лице Свете Тројице, Господа Исуса Христа зато што се он јавио у нашем свету, нашем времену и простору, ми смо могли да га видимо и опипамо. Поставља се и друго питање – шта ми сликамо када сликамо Христа, јер Христос има и људску и божанску природу, да ли ми тиме што сликамо само његову људску природу унижавамо Христа, да ли сликамо заправо њега као представу Бога Оца или целовите Свете Тројице. Постављала су се многа озбиљна питања. То је решено на један изванредан начин, коришћењем философске терминологије античке Грчке, Платона и Аристотела пре свега и неоплатонизма, тако што је речено – ми не сликамо природу божију, природу Господа Исуса Христа, не сликамо ни суштину, дакле то су појмови суштине и природе или усија и фисис, него сликамо његову личност, његов лик који су они именовали као ипостаси, ипостас. Дакле, не персону која може да има значење маске, спољашњег лика, оног што је видљиво него целине личности, једног издвојеног посебног постојања које као такво можемо да прикажемо и можемо да именујемо. Ми не можемо да именујемо и да прикажемо у виду слике суштину нити природу, можемо само да именујемо ону суштину и природу кроз лик, ми именујемо лик који има суштину и природу, али ми именујемо лик или сликамо лик. Дакле, ми сликамо лик Господа Исуса Христа, његов ипостас. То је решено једном за свагда. Самим тим можемо сликати и светитеље Божије, они су људи и ако можемо да сликамо Господа можемо да сликамо и људе. И они се увек сликају према обрасцу иконе Исуса Христа зато што на неки начин сваки светитељ иконизује Господа Исуса Христа; као што је Господ Исус Христос икона Бога Оца, тако је и човек икона Христова. У уметности се онда поставило питање како ту догматску поставку испунити у потпуности, како она може да се одржи са променама стилова, утицаја разних култура па и технолошких промена. У 19. и 20. веку настаје филм, прво фоторафија и затим и филм, и онда постављамо озбиљно питање – фотографија, а посебно филм, који је фотографија у покрету, има двоструку проблем. Кад сликате руком, колико год слика била реалистична ви је сликате у неком материјалу, неком вашом уметничком вештином и тиме преображавате стварност коју видите, јер ја кад сликам некога, макар потпуно верно, свима је јасно да то није та особа, да је то цртеж или слика те особе. Ако фотографишемо ми не видимо то посредовање, ми пресликавамо, и то пресликавамо спољашњи вид стварности само, као да фотографијом не говоримо ништа о стварности него је удвајамо. У једној књизи  оца Сергеја Булгакова, Икона и иконопоштовање, коју је издао Отачник – издавач и моје књиге – каже се да је уметност често била оптуживана за луциферско удвајање стварности: јер, шта ће нам удвајање стварности кад већ имамо стварност саму. Међутим, уметност је на разне начине, укључујући и иконоборство односно иконобранитељство, оправдала себе и своју улогу у нашим животима, у нашем трагању за смислом, нашем постојању у свету. И филм је на нарочити начин оправдавао ту улогу, налазећи неки свој смисао. Од почетака, филм је био одбациван као озбиљна уметност или као уметност која може да сведочи о истини,  или чак да изражава идеје а камоли неке више реалности. Али је истовремено био схваћен као уметност која ипак може или да сведочи, са једне стране, унутрашњи свет човека који не може бити представљив спољним формама или опет да види стварност својом способношћу да је перципира, без нашег посредовања, јер ми увек гледамо стварност кроз призму наших предрасуда или већ формираних ставова, формираних начина на који гледамо стварност. Када нам камера посредује стварност, без обзира што је она усмерена на одређени начин, она пушта самој техници да нам преноси ту реалности и ту нешто може да се појави или не. Са друге стране, од уметности не треба стварати идола, она је само уметност, један дијалог, један говор о стварности, и као што можемо говорити овим нашим говорним језиком о неком искуству, па и духовном и религијском, тако можемо говорити и филмским језиком. Ми знамо да постоји довољан број филмова који су то на неки начин успевали. Овде је са мном Иван Јовић који је направио филм Исцељење, који јесте филм који бисмо могли назвати ако не хришћанским, јер неки се не слажу да уопште филм треба звати хришћанским или не, у сваком случају филмом који је успео да изрази одређена религијска осећања и религијско искуство пре свега, али и да тематизује врло експлицитно живот хришћана стављајући монаха и његово духовно искуство у свој фокус, дакле одређујући априори то духовно искуство у формату хришћанског поимања света.

Владимир Коларић

Иване, да ли можеш да нам кажеш да ли постоје филмови који су на тебе утицали? Ти ниси имао претходно филмско образовање, па ме занима да ли постоје филмови који су одредили твој приступ овој теми и овом филму, који су ти на неки начин пружили одређена средства да изразиш оно што си желео?

Иван Јовић: То је код мене мало блесаво, јер ти филмови које сам ја волео немају везе са оним што сам ја направио, попут Било једном у Америци, али пре свега Тарковски се у једном тренутку појавио, ако је то правац у којем размишљамо. Он се појавио врло чудно и необично, нешто што нисам умео одмах из прве да схватим, терало ме да размишљам. Прво се ту појавио Рубљов, како то обично и иде код Тарковског, прво сам огледао Рубљова а онда Носталгију, па онда Огледало или Сталкер, нисам сад сигуран, али то је једини опус редитељски који сам ја некако обухватио. Пре тога су све били неки филмови          који су били некако носталгични у некој својој основи. Сећам се да је на мене јако утицао филм Идемо даље, са Драганом Николићем где је он учитељ, и ја сам више научио из тог филма него целе педагошке академије. Тако да су мени тада филмови били нека врста едукативног средства, мене је јако мало школа учила те неке ствари. Када сам дошао до тога да правим Исцељење, мени је заправо најмање у глави био филм, био је Тарковски, нешто мало Параџанов- Боја нара и Сенке заборављених предака – то држим у глави, да могу одмах да сетим, све остало бих мора да вртим још; али на прву лопту кад дођеш код психијатра па онда анализира прву твоју мисао, то је заиста био Тарковски и негде иза Параџанов, не могу да се сетим да је било ко други естетски утицао на мене када сам ушао у стварање Исцељења. Јако пуно литературе је утицало на стварање Исцељења, на пример да је то био Томас Ман, Достојевски тако и тако, Чехов рецимо и Чингиз Ајтматов, он ми је дао правац и усмерио како би то требало да изгледа. Онда су се појавиле и књиге које су ми указале како то не треба да изгледа и у томе шта волим а шта не волим је почела да се изграђује естетика Исцељења. Ипак, све ово што причам је моје довијање да изгледам као да сам имао неки посебан концепт, али сам заправо највише инстиктивно то урадио и највише сам то урадио из осећаја и потребе, скуп свих тих чуда,  јер то је као кад почнеш да препричаваш сан: па био сам у Максију па ме је возио патријарх Павле па је дошао неко, заправо читав један конгломерат блесавости која се ту догоди, па ти то сад тумачи. Тако бих ја могао да испричам како сам стварао Исцељење и ту би се стварно нашло од Максија преко патријарха па Томаса Мана па одређених мојих бивших љубави и тако даље, и то кад испричаш, хајде то тумачи. Најискреније би било да ја стварно нисам имао ништа то у глави кад сам то радио, то је било негде изван мене, водила ме је страшна жеља и потреба и велика љубав да се то догоди са тим људима, у том тренутку, на том месту, и имао сам некако потребу за тим, ништа друго није постојало. То ти је као кад ти се рађа дете, па ти не читаш нешто књиге о томе како дојити, које кашице да узмеш, коју си комшиницу питао за искуство, вероватно си то нешто радио али у том тренутку кад узимаш дете ти имаш само то дете и то ти се не догађа у глави на неком нивоу концепта него та љубав једноставно потисне то искуство у други план и ти само летиш, јер ми смо тамо радили по 19 сати, батерије нису могле да се напуне колико смо ми брзо тамо радили, није било паузе, не дана него ни сата паузе, јер смо имали опрему 15 дана након чега смо морали да вратимо и то је скупо јако, и ако случајно нешто догодило онда не би био снимљен добар део филма.

Владимир Коларић: Иваново сведочење говори једну ствар, а то је да не треба нарочито мистификовати уметност. У антици је уметност имала исту реч као занат, она је почивала на нечему што се звало поиесис, дакле грађење, прављење, готовљење. тако да ви практично следите извесна правила, начин грађења нечега што треба да буде лепо, треба да има неки облик. Са друге стране, ми увек изражавамо нешто, неки порив постоји, неко искуство, нека љубав али је она увек изражена као и у неком језику, као кад ми покушавамо својим језиком неке врло често тешко опипљиве, замисливе ствари да представимо – ми имамо проблем нека своја искуства и доживљаје представимо некоме, чак и врло блиском човеку, нашим говорним језиком; јако је тешко, увек постоји разлика између онога што смо осетили, доживели и искусили и онога што можемо некоме да пренесемо. Увек остаје неки остатак који не можемо, можда можемо на неком инстиктивном нивоу, на нивоу интуиције или нечега што можда и то превазилази, и превазилази наше људске снаге, али у сваком случају имамо проблем да то пренесемо. Свака уметност је неки језик, и Иван је опет без обзира на тај порив који је имао, морао да испољи у некој форми, да ипак научи како се филм прави, да научи неку врсту заната а не само како се укључује и искључује камера, него како се ипак филм прави да би се изградили ликови, испричала прича, радило са глумцима и тако даље. Тај филм неминовно почива на одређеним, прилично увреженим поступцима. Помињао је Тарковског, који је кодификован, постао је нека врста правила, препознатљивог код нечег што сматрамо хришћанским филмом. У третману ликова и приче видимо да његов филм Исцељење почива на неким наративним обрасцима житија или житијиних легенди, житија светитеља или стараца; имамо многе анегдоте које су директно пренете из житијних текстова. Друго, начин представљања је исто врло карактеристичан у тишинама, оним продуженим кадровима и тако даље, писао сам у томе у књизи. Који би на неки начин требало да сугеришу одређене духовне догађаје и неко растерећење од спољашње интеракције, која би надраживала чула и подстицала страсти  код нас. Дакле, једна уметност која је мирнија, аскетскија и која може да нам отвори за неку другу врсту искустава. Исто је говорио једну ствар, врло важну а која се тицала иконописа – да никада личност уметника не може бити независна од онога што ствара. Вјачеслав Иванов, један велики руски философ са почетка 20. века, из оног периода Сребрног века када је живео и Берђајев и остали, каже да уметност није усхођење; ви не усходите преко уметности, него је нисхођење, ви се успете на одређену духовну висину и онда одатле стварате, уобличавате у некој форми, материји, своју уметност. А то је већ повезано и са оним да је сваки уметник и ствралац на неки начин потенцијални проводник одређених енергија Духа Светога и стваралачких енергија, где се састварава Господу. Тако да ми увек и кад стварамо не знамо довољно заправо колику ми ту улогу играмо. У филму постоји, а то ће и бити следеће питање Ивану, једна незгодна ствар, јер ми можемо да пишемо кад смо писци па чак и редитељи и сликари, да оправдамо себе и своју дистанцу према делу и кажемо – нисмо савршени људи али покушавамо да себе прочистимо кроз то дело, кроз то стварање или да макар изразимо неко своје виђење, да уђемо у дијалог и да изложимо нека своја виђења света, али са глумцем је то јако велики проблем. Позориште је било осуђивано од раних Светих отаца, јер је позориште у том времену било везано за ритуал, за паганске представе. Позориште је често било место подстицања страсти, дошло је и до декаденције огромне, чак су и убијани људи уживо на неким представама, робови, убијани су и хришћани, прогањани у време нечега што се сматрало позоришним представама. Занат глумца је био озлоглашен из више разлога и конкретно, сматрало се да глумац својим телом целокупним подражава реалност, глуми, он не контролише свој израз, као да је обузет неким вишим силама, као да је пасиван а не активан стваралац. То је било подозрење према уметнику и питање је како може један уметник, као несавршен човек, грешан, да на неки начин глуми Христа или неког светитеља.

Иван Јовић

Сад је овде питање како ми у филму – а постоји разлика између филма и позоришта, и што се тиче глумца али и у овом контексту – како ми можемо да доведемо глумца да он може да изрази одређена религијска искуства или осећања, на који начин се ради са њим, на који начин се он представља у филму да би служио оној сврси о којој ми вечерас говоримо- Да видимо шта о томе мисли Иван и какво је његово искуство, то је најбитније, он је то радио а не ми који причамо о томе…

Иван Јовић: Да, ово је већ лакше питање. Прво је што је тај избор глумаца врло битан, да нађеш човека то ти је као кад правиш кућу па нађеш добру греду која ће то да држи, мораш да познајеш тај материјал којим ћеш да радиш, колико цола има одређена цев, ако ћеш да изолујеш кућу дебљину стиродура и тако даље. Тако ти је и са овим, мораш да знаш отприлике шта ће тој кући да прија и како то треба да изгледа. Прва ствар коју сам схватио кад сам почео да радим је да је сценска уметност литургична, да има све елементе литургије, као што је саборност, свештеник који осликава Христа, ђакони, деца која излазе… Онда сам имао доживај да иконостас и филм имају неку сличност јер као што кроз иконостас кроз видљиво улазимо у невидљиво тако се негде дешава и са филмом. Онда сам имао доживљај о томе шта ћемо ми радити тим филмом, а то јесте да ћемо сакупљати светлост. Каква год она била, она мора бити светлост и она ће бити концентрована у некој траци или на нечему, и онда се она таква кроз овај пројектор баца на одређену белину и ту се отвара тај свет који смо ми сакупили. И онда је тешко гледати у ту светлост и тај однос сакупљања те светлости одређује и глумца и оног који снима и заправо целу екипу, али глумац и директор фотографије су главни сакупљачи светлости. Они морају, а то је оно што сам ја са њима прво рашчистио на почетку, је то да нема глуме, то ми је било основно да применимо јер морамо да сведочимо, не можемо да глумимо јер глума у својој основи носи неку врсту лажи, како бих рекао, долази споља, није део нас. Морамо да пронађемо ту истину у себи како би посведочили да смо ми то. Знате већ како већ иде код редитеља, глумац очекује да му кажеш где да стави руку, где да погледа а ја му причам да сведочи, мало ти буде незгодно, апстрактно али срећом имао сам паметне глумце, што није увек случај, без жеље да увредим. То је такав свет који је једноставно научио да буде екстравагатан, има ту своју меру, добићу овације шта год да урадим у било ком позоришту. Ја још нисам био ни на једној представи, ма каква да је била, да је била и најблесавија, а да нису добили овације и да ниси изашли бар четири пута    на бис. Такав човек једноставно нема потребу да буде добар јер шта год да уради он ће да добије 1000 евра, седи тамо, дође, дају му текст пред снимање, нешто прочита и уради, да ли се зове овако или онако али његово име одради за њега и то је; али видиш да то неће тако ићи и код мене је то преломило кад сам ја њима рекао да они морају свој лик да исповеде, да су они заправо свештеници у тој литургији, основи сценске уметности и да ту нема варања, нема глуме, мораш да будеш истинит и ти и твој лик. Прво мораш да будеш личност да би постао лик, односно да би пронашао тај лик, и ми смо ишли од личности ка лику а кад пронађеш тај лик онда мораш да га исповедиш, да га заволиш, разумеш, покријеш га епитрахиљом и ако играш Хитлера онда ти је мало незгодно али мораш и њега да волиш, да га исповедиш, шта да радиш… Срећом, ја нисам имао ту прилику да исповедају Хитлера али јесу исповедали своје ликове. Врло важно је да је током снимања било врло драматичних, унутрашњих тренутака за глумца Јову Максића јер ми смо ушли у његов лик тако што он у једном тренутку у филму отвара Јеванђеље а ту су се налазе фотографије његове жене и његовог детета. Док је он у њих гледао ја сам захтевао да не буде никаквих звукова, и иначе на снимању, што значи нема агрегата пре свега и све је било у свећама и пламену и апсолутној тишини која је морала да траје, чак и после оног „стоп“ нико други није могао да прича осим ја шапатом са Јовом или Паблом Живановићем, директором фотографије. Договор целе екипе био је да се тишина мора чувати јер ако одеш на врх неког брда и онда направиш тамо буку, онда тако можеш да снимаш и у Кнез Михаиловој улици. Тај концентрат тишине и та атмосфера је заправо помагала глумцу да исповеди свој лик јер ни служба се не врши у галами, осим причешћа. У принципу, мора да буде тишина и та тишина је помогла прво Јови, а онда и Радовану Миљанићу који је имао своје искуство болести, да пронађу све то и сада да не улазим са малим Немањом Јеремићем како је то ишло. И сада кад постављам нови филм и када постављам нову представу ја се заправо увек ослањам на то да ми служимо, да је то једна врста литургије и да је свако ко уђе на то јесте једна врста свештонослужитеља, службеника. И ми нисмо ту посебно битни, поготово у Србији, јер овде може да се буде не без позоришта него на пример пекаре, коме требају књиге и све то. Кад све то сагледаш – ми нисмо вода, ми не продајемо нешто што је битно, па није ни било позоришта доста дуго у Србији јер кад је тек дошао Јоаким Вујић и тако даље… И ја сам зато њима морао да кажем да ми дајемо људима смисао, јер ми смо попут пудлица, каранфила зато што кад ниси дога која чува ти си ту онда да мало улепшаш балкон и да живот постане лепши са тобом и да има мало више смисла. Ако не дамо људима смисао ми онда не треба ни да радимо ништа јер је то онда као они керићи који лају на гуму камиончине од две тоне, тако ми сад изгледамо, потпуно бесмислено. Да бисмо имали пуноту онога што радимо ја сам направио нешто што зовемо литургијска сцена и то сакупљање светлости, прожимање нетварне светлости. Има један део где сам поставио то питање – да ли сунце има своју светлост јер је месец нема, он је прима од сунца и емитује ка земљи, и ту сам поставио ту теорију у неком разговору – шта ако је сунце нека лопта, кугла која сакупља нетварне честице светлости из космоса и онда сабира ту светлост која није сунчева светлост јер прво је био дан кад је створен свет, па се онда појавила сунце што значи да светлост већ постоји? И ако та светлост улази у нас – јер без светлости нема нас, нема боје, нема ничега, пипамо се само – када та светлост улази у нас она се преображава у нешто што сам назвао музиком, ритмом који ми треба да пренесемо на сцени, то ослушкивање ритмова. То колико те нетварне светлости узмемо толико је богат наш музички садржај, толико ми имамо нота више у себи да одсвирамо на сцени. Наравно да ово треба да слегне мало и лако се схвати и дође до тога како треба да помери руку и где стане, дође се до мизансцене то крене само од себе, јер кад почне човек да ослушкује свој унутрашњи ритам, када се ослободи стега глуме он почиње да буде личност која сведочи, и онда му не требаш ту много, ми смо му само друштво у томе, у његовом сведочењу.

Владимир Коларић: Добро је што се ово снима јер смо имали прилике да чујемо једно аутентично исповедање и схватање уметности које је опет на трагу оног најсуптилнијег истраживања уметности уопште у цивилизацији, у нашем цивилизацијском кругу, да не идемо ван овог нашег круга који полази од антике и Блиског Истока. Отац Павле Флоренски – ових дана се навршила осамдесета годишњица његовог убиства у совјетском логору – назвао је храм синтезом уметности а иконостас исто једним примером, он није помињао филм као иконостас али је заправо иконостас поставио као једну од парадигми уметности. Чувена је његова књига о икони – једна од оних које се морају прочитати – говори о томе. Такође, тај круг руских мислилаца са почетка века, такозвани Сребрни век руске мисли, говорио је о религијском смислу уметности, о томе да уметност има смисао, али нема сопствени смисао већ је њен смисао религијски. То је доста слично овоме што је Иван говорио, а да не спомињемо да ово што је он говорио има доста платонистичке или врло директно питагорејске увиде, готово од речи до речи, при томе не мислим да је он то препричавао или плагирао, већ то говори да се умови дотичу и да се некакви обрасци некада преносе свесним или несвесним, оваквим или онаквим путевима. То је јако важно, а пошто смо овде у храму исто сведочи једну врло занимљиву ствар – то је да је за уметнике некако, поготово у последње време, од те неопатристике, те патристичке обнове где је вероватно Григорије Палама најважнији – сад смо слушали о нествореним енергијама и о светлости – од свих отаца се Григорије Палама највише примио код уметника у покушају да изразе оно чиме се баве. Ово искуство опет говори да Иван Јовић вероватно имао увиде који су заиста најсуптилнији у историји филма, што не значи да је он редитељ на нивоу тих редитеља, али имају ту исту интуицију о светлости. Та интуиција и та потреба редитеља који се баве оваквим питањима да не користе професионалне глумце него аматере        је врло препознатљива. У генијалном филму о Јованки Орлеанки, од оних који се морају погледати, редитеља Карла Теодора Драјера, имамо Марију Фалконети у једној од највећих улога филмских икада, а она је била конобарица, никада се није појавила у филму пре тога. Велики хришћански редитељ, један од највећих, можда и највећи, Робер Бресон је користио готово искључиво, нарочито у познијим филмовима, глумце аматере, непрофесионалне глумце. И каснији редитељи су то радили, готово по правилу. Код самог Тарковског кога неминовно помињемо, хтели то или не, карактеристично је да за његов први целовечерњи филм, Иваново детињство, за главну улогу, која је била фасцинантна, узео дечака коме је то била прва улога, касније заиста славног совјетског глумца Николаја Бурљајева, кажем совјетског јер је престао да ради рано као глумац, још док је постојао Совјетски Савез, а касније је почео да се бави нажалост политиком у разним видовима. Тарковски је открио једног великог глумца у њему још као дечаку, дакле као некоме ко није био до тада обележен некаквим другим искуством, глумачким и уметничким. То ме сад подсећа на Платовов дијалог Ијон, где он каже да онај ко тумачи уметност заправо то не ради на основу заната, неког знања или заната, него на основу божанског откровења јер њему Бог говори како треба да разуме оно што говори. То су интуиције које потичу од тада. Није џаба код нас велики Жарко Видовић, покојни, говорио веома сличне ствари овима које говори сада Иван Јовић. Дакле, недавно преминули Жарко Видовић, највећи хришћански философ српски, после владике Николаја, наслутио је многе од ових ствари на један супериоран начин а то је тема за себе, треба једно вече овако и многа друга посветити само Жарку Видовићу и његовом схватању уметности.

Постоји једна контроверза у овој причи коју је Иван рекао и која би могла да занима све нас: када кажемо да је глума исповест, да глумац треба да дође у ситуацију исповести, имамо једну контоверзу – у чије име глумац говори, у чије име глумац исповеда? Он глуми лик, он је приватна личност која се зове на пример Јово Максић, а глуми неименованог, безименог, у филму безименог у сваком случају, а у свету дела именованог монаха. Ми знамо да када се исповедамо или причешћујемо прво кажемо своје име, то је и довољно да кажемо, оно остало не говоримо, оно остало је неизрециво а оно што се од нас тражи да кажемо то је име. Ту је онај идентитет, истост између слике и речи, иконе и речи, иконе и логоса, јединство иконе и речи. Христос је онај који се може именовати, јер има име, и онај који се може насликати. Овде се између тога помиње неко ко изводи лик – у чије име он говори, како доводимо то да нечије аутентично, можда приватно искуство прихватимо као аутентично искуство лика а да при томе то има некакву улогу у нашим животима? И друго, ако говоримо о светлости, оно што је занимњиво је где иде светлост, да ли иде ка нама или да ли неки други свет, како то каже Јоргос Кордис, велики савремени иконописац, продире у нашу реалност кроз икону. Или можда, на неки начин, ми продиремо у неки други свет неким спознајним начинима, интуицијама или како већ, или пак пуштамо неке друге енергије да када продру у наш свет, као кроз неки прозор, у наш простор стварност, у нашу историју, наше временито постојање, тада улази оно што је вечно, што је нестворено, оно што нас застрашује и како каже митрополит Антоније Блум, оно нешто што чини да се при сусрету са тим осећамо као са тигром у кавезу, осећамо да је то нешто што нас превазилази као нестворено… Дакле парадокс лика и личности. Иване?

Иван Јовић: Да, то јесте највеће питање јер сам и ја схватио да све ово што радим мора да добије неки облик, концепт, и почео да стављам то у нешто што може да испадне књига која за сад има радни наслов Скупљачи светлости и која заправо говори о целом процесу уласка те нетворене светлости која се налази у самом тексту и где заправо исисаваш ту светлост коју писац ту ставља, јер постоји светлост у јеванђељима, у речима светитеља, у свему што се ствара, у сваком детету које се роди постоји потенцијални светитељ и све има душу – у то се поставља тај тренутак када се светлост претвара у музику, музика се претвара у ритам, ритам у окрет а тај покрет осликава свет који је у теби. Истини за вољу, ту се догоди та врста биполарности између личности и лика, и то није нимало једноставно, уопште у уметности се догађа биполарност јер оно што каже Достојевски не мора да каже Достојевски него његов лик. Причам како се то дели јер кад уђемо у тај простор уметности са разлогом се каже да је то опасан простор и да ту треба водити рачуна. Ја сам завршио и дефектологију и радио као терапеут и много пута видео људе са сцене који би требало да потраже савет од неких људи зато што то заиста мрви унутрашњи свет човека ако је неопрезан, ако олако улази у све то, његова психа, морал и етика се помеша и направи конфузију у човеку. Личност заправо познаје свој лик онолико добро колико свештеник познаје свог исповедника. Њих двојица у једном тајанству, у једној светој тајни стварања, и не мора цела црква да зна како се зове човек који се исповеда али мора да зна свештеник који га покрије епитрахиљом. Тако да ми не морамо да знамо како се глумац Јово зове у филму, односно лик, али Јово га је знао, његово име и презиме, Јово је знао све о њему боље него сви ми остали, боље него Моња Јовић, писац сценарија. Он је са њим имао то тајанствено, ја сам лик довео до цркве а Јово га је преузео у цркви, како бих то рекао. Моје је било да га препустим. Моња га је направила као лик, уденула у његов живот и те светлосне ствари, ја сам га обрадио и прегледао и рекао да мислим да ће ћеш ти бити најбољи свештеник овом лику, овде говорим о Јови Максићу и лику монаха у филму Исцељење. Онда сам препустио њих двојицу заједно и оно што је најважније ту, од изузетне важности за мој рад бар – мора да постоји време које проведе лик и личност заједно. Ми смо филм радили годину дана. То је као кад спустиш шећер у воду, он мора да проведе ту неко време да би се растопио и у томе сам ја само нека кашичица која то промеша, да евентуално убрза тај процес. Ти на крају исто видиш воду али ћеш знати да је то шећерна водица тек кад је пробаш, кад буде на филму, односно кад се процес заврши. У процесу стварања морамо да дамо шећеру времена да се истопи, као што морамо да дамо лику време да се утопи у личност, да се лик и личност сједине. Да би глумац могао да посведочи нешто и да би он заиста био аутентичан – то заиста јесте лакше код натуршчика и то сад кад радим на новом филму често видим, многи редитељи су ту брљали јер кад дође глумац онда свакаквих модела ту има и док се све то рашчисти има прилично посла, па и проблема, а да је код натуршчика лакше сам видео и кад сам радио са дечаком из филма Исцељење, Немањом Јеремићем из Зворника, са којим је радио претходно неки његов учитељ глуме – но да се вратим на тај тренутак када долазим у контакт са глумцем, и што је најважније јер ја доживљавам да је филм у принципу глума, тачније слика плус глума, мада душу и ритам донесе глумац, тај тренутак је оно кад треба да га убедим да буде свој, да буде личност. Сад, човек тражи слободу али и слобода тражи човека, он мора да дорасте до зрелости слободе јер чим дође глумац он хоће неку слободу, типа немој да ми говориш како, пусти ја ћу сам, што није проблем, али то тражи и дете од четири године али ће после да погине на улици. Мора да се дорасте до те слободе и говорити некоме ко је велики глумац, коме су већ сви рекли да је сјајан, окружен ловорикама, заправо је говорити му да он и ми сами нисмо дошли до тог процеса, да сви морамо да се променимо. Кад смо радили филм Завештање, ја сам рекао целој екипи – ако нас овај процес не доведе да се сви променимо, нисмо ништа урадили. И сваки филм мора да нас доведе дотле да ми нисмо више исти људи, морамо да будемо бољи људи јер ако ми не постанемо бољи како ће постати они који гледају. Ако то нема ту идеју, која можда јесте клиначка али ја у њу верујем, да ми ту мењамо неки свет, пре свега наш свет, свет моје породице, пријатеља, ових људи који нас слушају, можда оду донекле промењени одавде, онда смо им ставили нешто у руке а сад шта ће они са тим да раде то је њихово, али ми треба да им кажемо да то што имају у рукама вреди нешто. Онда покушавам да људе са којима радим наговорим да се сви заједно пременимо у том процесу. У том процесу промене они мењају мене и ја мењам њих, и у том процесу саб

„Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао свом српском земљом, и када је он ловио овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту, сагради манастир овај…“

Свети Сава, Манастир Студеница, 1206/7. године

Горе наведене речи записао је старешина Манастира Студенице архимандрит Сава убрзо по доласку са Свете Горе. Њима он почиње Житије свога оца Преподобног Симеона. Пошто је пренео очеве мошти и положио их у гроб који је Немања за живота себи припремио, Свети Сава је у миру Манастира Студенице написао житије ктитора. На самом почетку описује одабирање места на коме ће бити грађен Манастир. Студеничку Цркву је Немања одредио за место где ће се сахранити он и његова породица. Он је овде, до одласка на Свету Гору, био монах – један од братије манастира.

Осим историјског значаја, Студеница је успела да сачува првобитни манастирски комплекс. То су темељи и делови зида манастирске тврђаве са троугаоним кулама за одбрану од нападача. Ту је улазна кула-звоник и камена трпезарија. У средишту свега је Црква посвећена Богородици Добротворки а око ње остале Цркве. Саборна Црква је сачувала првобитни изглед, скулптуру из 12. века, сликарство из 1208/9., из 1234. године и даље.

Кроз векове, многи владари су улагали у овај Манастир. Цркву проширује Немањин унук краљ Радослав, комплекс обнавља краљ Урош, Милутин гради чувену краљеву Цркву 1314. године.

 

Обнове су вршене вековима. Године 1758. игуман Константин пише: „обнови се град“ (тј. манастирски комплекс). Обнова је вршена у другој половини 20. века од стране наше државе. Значај ове обнове је огроман. У више наврата откопавани су стари конаци у периоду од 1968. до 1987. године. Највећи део ових радова Републички завод за заштиту споменика културе извео је до прославе 800 година Студенице коју је Манастир свечано обележио 1986. године на челу са игуманом архимандритом Јованом, садашњим Епископом шумадијким и администратором жичке Епархије. Због велике важности и обима поменутих радова на Црквама, трпезарији Светог Саве и целокупном комплексу, неки послови нису дошли на ред. Тако је било са рушевинама најстаријих конака које је, пре око 830 година, подигао ктитор Немања.

Остаци ктиторске резиденције

Поклоници Студенице који су до пре петнаест година долазили у манастир памте скоро равну источну страну порте са травњаком и воћњаком. Овакав изглед манастирског дворишта није био у време Немање.

После прве велике катастрофе која је задесила Манастир доласком Турака на ове просторе, конаци су запаљени и порушени. После овога, и поред касније изградње, братство није имало снаге ни могућности да обнови североисточну страну комплекса. Она је остала у рушевинама које су у току наредних векова затрпаване с обзиром да се налазе у најнижој зони дворишта. На насипима су у наредним вековима прављене мање зграде које су, после рушења, опет затрпаване и над њима су грађене нове. Тако се за неколико векова ниво дворишта на тој страни подигао за неколико метара.

Ипак, како се монашки живот у Студеници до данас није прекидао, монаси су чували предање о згради коју је подигао ктитор Немања. Према овој традицији, северно од велике студеничке цркве налазиле су се најстарије манастирске просторије зване Велике келије.

Конзервирани прозор из средњег века

Управо ту су, 2011. године, откривени остаци једне монументалне грађевине масивних зидова. Постојање велике зграде је археолозима од раније било познато али ова зграда није била откопавана. Због својих импресивних димензија (30 m х 10 m) ово је једна од највећих српских средњовековних грађевина. Њена унутрашња конструкција је била грађена од дрвета, које је вероватно било богато украшено. Анализа је показала да су у питању последњи остаци монументалне ктиторске резиденције Стефана Немање. Начин њене градње се потпуно разликује од суседних скромнијих средњовековних монашких конака.

Осим ктитора Немање, у овој резиденцији касније су боравили наши владари са својим двором приликом својих долазака у Студеницу. Ово велико здање пострадало је крајем 14. века приликом прве турске похаре манастира. Касније је над делом рушевина подигнут један мали манастирски конак који је изгорео почетком 17. века. У његовим рушевинама откривени су остаци једног великог полијелеја, тј. лустера са кандилима, који се некада вероватно налазио у Цркви. Од овог свећњака остала је једна добро очувана бронзана фигура голуба из 15. века, пронађена у грумену стакла које се истопило у пожару. Широки улаз у ову грађевину је био наспрам врата на северној певници Богородичине Цркве.

Метални голуб са лустера, откопан у Немањиној резиденцији

У овој и осталим грађевинама овог и каснијих периода пронађени су слојеви угљенисаног дрвета са делова конака који су горели крајем 14. века, тј. у годинама око косовске битке. Из овог периода је и велики пирг-осматрачница грађена непосредно пред опасност од Турака. Њени темељи тек треба да се истраже. Пронађени су многи уломци керамике из периода од 13. до 17. века који су сада на обради у Републичком заводу. Године 2012. пронађен је новац из времена Светог кнеза Лазара, сребрни венецијански новац из друге трећине 13. века, сребрни динар краља Стефана Уроша II. Пронађена је оловна ампула за свето миро са ликом Светог Димитрија у медаљону, мала рељефна икона Богородице са Христом резана у камену и друго.

Ископавања су потврдила да је Студеничка тврђава са кулом и капијама грађена у време жупана Стефана Немање. Тиме су одбачене неке раније претпоставке да је на овом месту постојала нека ранија византијска тврђава. Баш како је и написао Свети Сава, ово је место, пре градње манастира, било „пусто ловиште зверова“.

Извор: Жички Благовесник

In memoriam: Nebojša Glogovac (1969-2018)

U Beogradu je u 48. godini preminuo Nebojša Glogovac, filmski, pozorišni i televizijski glumac. Smatran vodećim glumcem svoje generacije, Glogovac je ostvario brojne uloge za pamćenje a dobitnik je i niza prestižnih esnafskih priznanja.

Enklava

Na filmu je debitovao epizodom u ostvarenju Vukovar, jedna priča Bore Draškovića, a sledile su uiloge u sledećim filmovima: Ubistvo s predumišljajem, Do koske, Spasitelj, Bure baruta, Ranjena zemlja, Normalni ljudi, Munje!, Bumerang, T. T. Sindrom, Kad porastem, biću Kengur, Država mrtvih, Sutra ujutro, Optimisti, Klopka, Hadersfild, Technotise: Edit i ja, Kenjac, Žena sa slomljenim nosem, Sedamdeset i dva dana, Beli, beli svet, Kad svane dan, Artiljero, Krugovi, S/kidanje, Dječaci iz ulice Marksa i Engelsa, Jednaki, Branio sam Mladu Bosnu, Enklava, Za kralja i otadžbinu, Otadžbina, Oslobođenje Skoplja, Ustav Republike Hrvatske, Saga o tri nevina muškarca, The Books of Knjige: Slučajevi pravde, a u postprodukciji su i filmovi Južni vetar, Apsurdni eksperiment i Zaspanka za vojnike. Glogovac je ostvario značajnije uloge i u TV serijama Porodično blago, Lift, Košarkaši, Moj rođak sa sela, Lud, zbunjen, normalan, Ravna Gora, Ubice mog oca…

Klopka

Za uloge u nekim od pomenutih filmova poneo je visoka festivalska odličja poput Cara Konstantina, gran-prija Naisa na Filmskim susretima u Nišu, a za ulogu u Grlićevom Ustavu Republike Hrvatske nagrađen je i na festivalima u  Puli, Lećeu, Troji, Londonu (na festivalu Rejndens)…

Zoran Janković

Имајући у виду свеукупну ситуацију у којој се налази наш народ, овакво путовање није могуће реализовати без помоћи добрих људи. Стога, уколико неко жели да помогне новчаним прилогом, молитвом, или просто жели да пошаље имена својих ближњих ради молитве у Јерусалиму и светим местима, нека се не устручава...

Жиро рачун Богословије је код Комерцијалне банке, бр 205-58612-16, са назнаком ''за матурску екскурзију.''

Имена за помињање можете послати на мејл: desha77@gmail.com

Контакт особа: свештеник Дејан Крстић, професор Богословије, телефон 0668883675

Поуке, ево другу годину за редом, са радошћу преносе обавештење о прослави наше православне браће Цинцара у Београду, упућујући им свима срдачне честитке и добре жеље за напредак мисије друштва "Луњина". Онима који до сада нису били препоручујемо дружење са Цинцарима у стану Бранислава Нушића у Улици Мајке Јевросиме.

Датум: 26.01.2018.

У сусрет националном празнику просвете и културе, које оличава Свети Сава, као и најављеној Декларацији о опстанку српског народа, мисли су нам усмерене и на језик којим говоримо и пишемо, што је и била једна од кључних брига нашег првог просветитеља и писца, упућујемо јавности

Предлог за размишљање,

о језику и нама

Језик нас оличава и као појединце и као народе. То су знали и наши далеки претходници који су очували и развили српски језички капитал, у раздобљима када нису могли да граде задужбине и тврде градове, када је граница опстанка била у језику и предању у језику похрањеном. Језик је исказница не само права и слободе и заједничких својстава једне културе, него и слика прилика у којима живимо. Шта нам данашњи језик говори о нама?

У јавном простору вредност речи се умногоме губи, лепота још и више. У површној брзини наших савремених живота, речи се расипају, често не служе ничему, само су део опште, увећане буке. Тако је на улици, у масовним медијима у којима основни смисао људске комуникације постаје главни губитник. Све бране попуштају, речи куљају, ниске и псовачке, речи затроване и безобзирне. А наследили смо, ипак, достојнији језик.

Има још ствари важних, али језик је тема темељна, многе друге теме од језика зависе. Питање очувања ћирилице, по којој нас препознају, неизоставни је део ове темељне теме.

Било је упечатљиво видети, широм Србије и Српске, како се дочекују програми акције „Негујмо српски језик“. Мимо свих великих речи, видело се колико се и стари и млади напросто радују своме језику, осећајући да питање језика није само језичко питање, него питање одржања и развитка. С језиком смо неко и нешто, без језика нисмо ништа. Ни појединачно, ни збирно.

У раздобљу брзих и баналних екранских обавештења, још боље поимамо вредност онога што је просејана уметност речи. Зато се добра књига указује као спасоносна барка у глобалној стихији што нагриза и односи све баштињено и вредно из наших живота. Вратити се књизи и читању, као налогу опстанка, у себи и међу другима.

Као и раније, семе опстанка је у светској и домаћој књижевној баштини, у зачетном Савином слову, Доситејевој умној отворености и српском (Вуковом) народном песништву, у Андрићевој мудрој мери и књижевном безмерју Црњанског, у Попиним лирским загонеткама, у опомињућим призорима Новице Тадића. Лик овог народа и даље најпотпуније приказују наши велики писци, и Његош и Јаков Игњатовић, и Лаза Костић и Симо Матавуљ, Јован Дучић и Бора Станковић, Петар Кочић и Исидора Секулић, Григорије Божовић, као и Меша Селимовић или Добрица Ћосић. И не само они.

Дакле, размишљајмо о језику и о нама и делујмо у корист језика и нас самих. Колико ко може, зна и осећа.

О Савиндану 2018. године,

Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије

Др Дане Малешевић, министар просвете и културе Републике Српске

Академик Предраг Пипер, секретар одељења за језик и књижевност САНУ

Проф. др Драган Станић, председник Матице српске

Проф. др Љиљана Марковић, декан Филолошког факултета Универзитета у Београду

Проф. др Душан Иванић, председник УО Задужбине „Доситеј Обрадовић“

Проф. др Бошко Сувајџић, председник УО Вукове задужбине

Проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика

Проф. др Јелица Стојановић, председник Друштва чланова Матице српске у Црној Гори