Прошле године појавила су се два значајна документарна филма чија тема је геноцид над Јерменима који су спровеле турске власти у периоду од 1915. до 1923. године. У питању су наслови „Архитекте порицања“ (Arhitects of Denial) редитеља Дejвида Ли Џорџа (David Lee George) и „С намером да се уништи: смрт, порицање и приказивање“ (Intent to Destroy: Death, Denial & Depiction) искусног документаристе Џоа Берлингера (Joe Berlinger). Берлингеров филм приказан је у оквиру једанаестог по реду међународног фестивала документарног филма „Белдокс“ (Beldocs) који је одржан од 7. до 13. маја 2018. године у Београду.

Редитељ своју причу везује за ток снимања првог високобуџетног филма о овој теми, „Обећање“ (The Promise, 2016), за које су припреме започеле на дан обележавања стогодишњице геноцида над Јерменима, 24. априла 2015. године. Он догађаје из периода када је спровођен геноцид гледаоцу приближава комбинујући сцене са снимања, документарне фотографије и филмске снимке, од којих се неки по први пут појављују пред широм јавношћу.

Научна сазнања о процесу истребљивања Јермена представља путем интервјуа са најважнијим истраживачима, историчарима и писцима попут Танера Акчама (Taner Akçam), Фатме Муге Гочек (Fatma Müge Göçek), Питера Балакијана (Peter Balakian) и Ерика Богосијана (Eric Bogosian), али приказује и турске напоре не само да порекну шта се десило са јерменским становништвом, већ и сузбију информације о тој теми.

Берлингер настоји да разоткрије механизам зашто је нешто што би требало да буде прихваћено као чињеница предмет преиспитивања. Он указује на сталне притиске турских власти према владама и појединцима и посебну пажњу посвећује улози Холивуда у „специјалном рату“ да се тамо не сними играни филм на ту тему. Редитељ предочава доказе о томе како је турска Влада вршила утицај на филмске студије и објашњава како је путем пропаганде, али и дипломатским средствима искоришћен значај геополитичког положаја Турске за САД. Притисци су вршени још од првих покушаја 1935. године да се сними филм по књизи Франца Верфела „40 дана Муса Дага“. О каквим поступцима је реч Берлингер показује врло упечатљивим сведочењем канадског редитеља Атома Егојана (Atom Egoyan) који је говорио о притисцима на њега како би одустао од рада на свом играном филму „Арарат“ из 2002. године. Егојану је турски званичник том приликом показао књигу издату у Турској у којој се указује да се он бави „културним тероризмом“. Друга важна илустрација је случај бившег америчког амбасадора у Јерменији Џона Маршала Еванса (John Marshall Evans), који је након протеста Турске Стејт Департменту и интервенције бившег државног секретара Кондолизе Рајс (Condoleezza Rice) био приморан да се јавно извини због коришћења речи геноцид. Каква је ситуација у самој Турској редитељ је показао кроз пример убиства чувеног истанбулског новинара јерменског порекла Хранта Динка, али је уочљиво да сам редитељ није боравио у Турској, па је пропуштена прилика да се предочи и став обичних грађана и боље покаже колико то оптерећује савремену Турску. Ипак, он у филму пружа прилику и порицатељима геноцида, попут Џастина Мек Картија (Justin McCarthy) да искажу свој став, који у основи гласи да је у питању било узајамно уништавање, као и да изнесу тврдњу да су они који то називају геноцидом заправо „завидни према Холокаусту“. Критике на његов рачун да дајући  простор порицатељима даје и легитимитет њиховим ставовима и уводи могућност „друге истине“ не стоје јер је потребно предочити шта је турска позиција.

С обзиром на то да је фокусиран на америчку филмску индустрију редитељ се није бавио случајем филма „Рез“ (Cut, 2014), немачког редитеља Фатиха Акина. Он није имао проблеме да сними филм, па је пропуштена прилика да се бар помене први играни филм редитеља турског порекла на ову тему.

Треба још уочити да се у делу филм у коме се говори о ратним дешавањима на простору бивше Југославије злочини у Сребреници безрезeрвно називају геноцидом, иако постоје опречна становишта по том питању. С друге стране, иако се на кратко појављује фотографија о злочинима над Србима у Првом светском рату у Мачви, редитељу je промакло да бар помене те догађаје који се хронолошки поклапају са страдањем Јермена. Ово заправо није критика самог редитеља, већ српске стране што се о тој теми на међународном плану више не говори и не предочава довољно снажно у научним и културним круговима. Редитељ је такође пропустио да прикаже и страдања Грка и Асираца у истом временском периоду у Турској, с обзиром на то да ти догађаји имају сличан, ако не и лошији третман на међународној политичкој сцени од јерменског случаја.

Берлингер свој документарац везује, могло би се рећи, чак и превише за снимање филма „Обећање“. Овај филм био је изложен веома агресивној интернет кампањи (в. Православље, број 1202), те је остао непримећен код шире публике и доживеo је фијаско на благајнама. То је, уз друге поменуте, главни недостатак Берлингеровог филма, јер је он практично има судбину додатка филму „Обећање“, а мешајући архивске материјале са сценама са снимања овог филма губи на снази када треба да остави утисак на гледаоца. Филм je jeдноставно бољи када се одвоји од приче везане за „Обећање“ и уредсреди на историју.

У сваком случају треба похвалити селекторе и организаторе фестивала због одважности што су овај, иако несавршен, али важан филм, уврстили у програм овогодишњег „Белдокс“ фестивала.

Организатори су такође приредили и трибину „Геноцид над Јерменима – У потрази за истином или осветом“, на којој су говорили: Љубица Милетић (члан савеза писаца Јерменије и члан извршног одбора Јерменске заједнице), Аница Меликијан Шолаја (потомак жртава геноцида), Зоран Живковић (политичар). Разговарало се о томе колико геноцид утиче на колективно памћење народа и какве су последице историјског памћења тако важног и трауматичног догађаја. Највише пажње привукло је питање важности симболичког чина признања геноцида од стране других држава, поводом чега је у неколико последњих година неуспешно покушано да се донесе резолуција у Народној скупштини Србије. Ипак из публике се могло чути да је то 1993. године већ урађено у Скупштини Савезне републике Југославије. На крају указано да је потребно да држава Србија званично облежава дан сећања на жртве геноцида над Јерменима сваког 24. априла.

Данко Страхинић

Православље – новине Српске патријаршије, 1.6.2018.

Овај догађај залази у подручје спиритизма. У Post Scriptum-у за Енциклопедију мртвих аутор наводи и допунску литературу коју је консултовао за област спиритизма. То су књиге Непознато и психички проблеми чувеног француског астронома Камија Фламариона (1842–1925)^[2] и Спиритизам Ивон Кастелан из чувене едиције Que sais-je?^[3] Ево шта пише Киш:

„Што се тиче приповетке Огледало непознатог треба рећи да спиритистички адепти, па и госпођа Кастелан, овај fait divers сматрају аутентичним. Аналоган случај наводи и чувени астроном Камиј Фламарион (1842–1925), писац не мање чувених дела Плуралитет настањених светова и Непознато и природне моћи. У делу Непознато и психички проблеми, он износи случај извесног господина Берара, бившег магистра и народног посланика: Господин Берар био је присиљен током излета да преноћи у једном бедном свратишту, ‘у неком шумовитом пределу’. Одједном, у сну, видео је до у најмање појединости убиство које ће се догодити три године касније у тој истој соби у којој је сада спавао сном праведника; жртва ће бити неки господин по имену Виктор Арно, адвокат. Захваљујући управо сну што га је г. Берар сачувао у свом сећању, убица ће бити откривен. Овај догађај помиње у другом тому својих мемоара и господин Гарон, пензионисани полицијски инспектор, у чију објективност и одсуство маште не бисмо смели да сумњамо. (И. Кастелан, Спиритизам, П. 1954)“^[4]

И доиста, у књизи Ивон Кастелан, у преводу Мирка Радојичића, описује се догађај, где је „визија управљена на будући догађај, без личне везе са сведоком“:

„Камиј Фламарион, у својој књизи Непознато и психички проблеми, износи случај г. Берара, ранијег судског службеника и посланика: приморан да за време једног излета спава у некој бедној крчми сред пошумљене планине, видео је у сну све детаље убиства које ће се десити три године касније у тој истој соби, а чија је жртва био г. Виктор Арно, адвокат. Захваљујући сећању на тај сан, г. Берар је открио убицу. Овај податак је донео и г. Горон, некадашњи шеф полиције, у својим Мемоарима, II, с. 338.“^[5]

Али, у истој тој књизи Ивон Кастелан, непосредно пре овог примера, наведен је и онај о којем пише Данило Киш:

„Вест с оне стране гроба – донесена у арадској Газети (Мађарска), новембра 1858:

Два брата Јевреја из Ђека (Мађарска) ишли су у Гросвардајн да одвезу у интернат своје две четрнаестогодишње кћери. Током ноћи која је уследила њиховом путу, друга кћерка једног од браће, стара десет година, а која је остала кући, нагло се пробудила и својој мајци кроз плач испричала да је сањала оца и стрица окружене сељацима који су им хтели нанети зло.

У почетку се мајка није освртала на њене речи. Али, видећи да не може смирити дете, одвела га је код градоначелника коме је оно поновило свој сан, додајући да је препознала међу сељацима два суседа, а да се догађај десио на рубу једне шуме.

Градоначелник је одмах послао људе кућама сељака који су заиста били одсутни. Затим, да би се уверио у истину, послао је у назначеном правцу друге људе који су нашли пет лешева на крају шуме. Били су то два оца са кћеркама и кочијашем који их је возио. Лешеви су били бачени у ватру да би постали непрепознатљиви. Жандари су одмах започели истрагу. Ухапсили су два назначена сељака у тренутку кад су мењали новчанице попрскане крвљу. У затвору су признали злочин, говорећи да су у брзом откривању злодела препознали прст божји.“^[6]

Мало је вероватно да је Киш доиста читао лист Aradi Naplóu из новембра 1858, како је то иначе сугерисано у интервјуу „Савест једне непознате Европе“ из 1986, дат листу Folhetim из Сао Паола. Пре ће бити да се о овом догађају обавестио из књиге госпође Ивон Кастелан.

Описани догађај спада у спиритизам, како га је дефинисао Алан Кардек (1804–1869), оснивач спиритизма:

„Спиритизам је доктрина заснована на постојању, манифестацијама и учењу Духова.“^[7]

Овако схваћен спиритизам није философско учење, али може бити повезано са њим. Како је код нас крајем XIX века писано о спиритистичком учењу,^[8] појавила се последње године тог века и књига Спиритизам професора философије Бранислава Петронијевића.^[9]Намера београдског философа била је да својом књигом сузбије спиритистичку заблуду.

У уводу своје књиге Петронијевић упозорава да спиритизам означава две сасвим различите ствари: спиритистичке појаве и спиритистичку теорију, према којој су узрок тих појава бестелесни духови који пребивају у натчулном свету. Неко може признавати реалност спиритистичких појава, а да одбацује спиритистичку теорију, да не буде спиритист. Зато наш философ предлаже да се спиритизам ограничи на саму теорију, а да се појаве назову окултним (= необичним, мрачним).

Спиритизам ваља разликовати од спиритуализма, философског учења према којем су крајњи елементи света духовне природе. Први философ спиритуалиста који је критиковао спиритизам био је Едуард фон Хартман (Hartmann, E., Der Spiritismus, H. Haacke, Leipzig, 1885, zweite Aufl. 1896). Oдговорио му је Александар Аксаков књигом Animismus und Spiritismus (1890, 3. Aufl. 1898). На Хартманов одговор Аксакову, реаговао је Карл Ди Прел. И наш спиритуалиста Петронијевић се придружио научној и философској критици спиритизма и његовој претензији да буде једна философска теорија света.

У односу на признавање постојања спиритистичких појава Петронијевић дели научнике у три групе: (1) признају и реалност појава и спиритистичку теорију, (2) признају појаве, али одбацују теорију, (3) одбацују и реалност појава и теорију спиритизма. Међу философима пак он наводи Фихтеа млађег и Улриција као оне који су прихватали спиритистичку теорију. Едуард Хартман је критиковао спиритизам и одбацио његову теорију. Наш философ се придружује Хартману. При томе настоји да покаже како се све спиритистичке појаве могу објаснити на природан начин.

У својим есејима и интервјуима Киш се није изјашњавао по питању спиритизма. Али се у списатељској пракси придржавао чињеница као полазишта за своје приповетке и романе. Па чак и када зађе у подручје фантастике, као што је случај са приповетком „Огледало непознатог“, он се ослања на одговарајући документ како би уверио читаоца у реалност догађаја о којем приповеда. Позивањем на догађај описан у листу Aradi Naplóu из новембра 1858, наш писац жели да читаоца увери како он то није измислио. Али остаје и даље питање да ли је и сам веровао да се догађај десио онако како су новине известиле.

Сама приповетка тешко може да се узме као сведок по овом питању. Али једна њена реченица ипак даје известан миг:

„У тим истим новинама из времена ране владавине Фрање Јосифа налазимо и сведочанство самог господина бироша, дато под заклетвом, сведочанство утолико драгоценије што потиче од човека који је, по сопственом признању, лишен сваког сујеверја и нагиње ‘позитивизму’.“^[10]

Наведена реченица сугерише да се догађај како је описан у новинама доиста и десио. Ако узмемо да она није само стилизовање писца него да преноси и његово лично веровање, онда би се могло рећи да је и сам Киш веровао у оно што је арадски лист објавио. То нипошто не значи да је признавао и спиритистичко објашњење тог догађаја. По том питању вероватно је био ближи Петронијевићу – чију књигу о спиритизму, по свој прилици, није ни читао – него спиритистима.

Извор: Илија Марић, Белешке о Кишу и философији, Стари Бановци – Београд: Бернар, 2017, 179–183.

^[1] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 98–99. „У случају те новеле ствари су проистекле из мађарског листа који је у тексту поменут“ (Д. Киш., Горки талог искуства, БИГЗ, Београд, 1991, стр. 169).

^[2] Flammarion, K., L’Inconnu et les problèmes psychiques, E. Flammarion, Paris, 1900 (у српском преводу: Фламарион, К., Незнани свет и психички проблеми, Београд, 1905).

^[3] Castelan, Y., Le Spiritisme, Pressse Universitaire de France, Paris, 1954 (у српском преводу: Кастелан, И., Спиритизам, КЗНС, Нови Сад, 1987).

^[4] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 175–176.

^[5] Кастелан, И., Спиритизам, КЗНС, Нови Сад, 1987, стр. 17–18.

^[6] Ibid., стр. 17.

^[7] Ibid., стр. 8–9.

^[8] Станојевић, С., „Надприродне“ појаве старијег и новијег доба, Нови Сад, 1899; Из надчулног света, превео с немачког Михаило Лановић, Београд, 1896.

^[9] Петронијевић, Б., Спиритизам, Милош Велики, Београд, 1900. Књи­га је потом издавана још шест пута, увек код различитих издавача: 1910, 1922, два пута 1988, 1997, 1998.

^[10] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 99.

Срби се око реке Вардар помињу око 1400 година уназад.

Око 680. године споменут је град Гордосервон, чије име потиче од Срба премештених у Малу Азију од стране Византијског Императора Констанса Другог, насељених из области око реке Вардар - Македонија. Исидор, Епископ Гордосервона, споменут је око 680-681. и чињеница да је овај град био епископско средиште даје повода замисли да је имао бројчано значајну српску популацију.

Око 1200-те године исти град спомиње се као Сервохориа – (Српско Насеље).

Constantin Porfyrogenitus „De Administrando Imperio“ Ердељановић, Ј. „О насељавању Словена у Малој Азији и Сирији од 7 до 10 века“, Гласник Географског Друштва том. VI 1921 стр.189 Lequen, M. „Oriens Christianus“ I, 1740, pp.659-660 Micotky, J.“Otiorum Chroate“, Vol. I , Budapest, 1806, pp.89-112 Niederle, L. „Slovanske starozhitnosti“ Dilu II, Svazek pp.389-399; pp. 444-446 Ostrogorski, G.“Bizantisko-Juzhnoslovenski odnosi“, Enciklopedija Jugoslavije 1, Zagreb 1955, pp. 591-599 Ramsay, W.M. „The Historical Geography Of Asia Minor“, London, 1890, pp.183, pp.210

НАСЛОВНА ИЛУСТРАЦИЈА: ДУШАНОВ МОСТ ПРЕКО ВАРДАРА У СКОПЉУ

П. ЈЕВРЕМОВИЋ:

„Идеја лексаикона, сама по себи, нужно подразумева неопходност рефлексивног отклона неке доктрине (у овом случају библистике) од своје, историјски увек условљене, актуалне продукције. Лексикон није ствар еснафа. Он мора бити ствар духа, духа оваплоћеног у језику. Духа зрелог за преиспитивање себе самог, сопственог мишљења и језика. Отуд толика важност одговорног (идеолошки неострашћеног, документованог, критички самосвојног, што је могуће више интердисциплинарног) повратка кључним питањима смисла суштинских речи и идеја која неку доктрину (у овом случају, као што рекох, библистику) чине могућом. И ̶ смисленом. Савремена библистика, управо, има смисла зато што су речи (одреднице) прикупљене унутар корица Лексикона библијске теологије живе, рефлексивно прегнантне, (потенцијално) плодне и мисливе. Својим несебичним трудом, знањем, јасном визијом и дубоком људском упорношћу, уредници овог Лексикона су значајно задужили нашу (не само богословску) јавност. Постављени су нови стандарди. Наслућени су нови путеви“.

Проф. др Петар Јевремовић

Филозофски факултет Универзитета у Београду

К.-В. НИБУР:

„Библијски институт у оквиру ПБФ БУ постоји непуних пет година. Основали су га професори и доценти Старог и Новог Завета, и он се брзо развио и узнапредовао, нарочито прикупљањем библиотеке у којој су се нашле многе најновије и најугледније научне публикације из различитих области библијских студија. Једна од многих предности Библијског института од оснивања била је стварање окружења за библијска истраживања, која су унапређена везама и личним контактима овдашњих професора са неким веома значајним међународним установама и неким кључним личностима са поља библијских студија. Неколико међународних библијских конференција које је организовао Библијски институт – од којих је последња, одржана недавно (31. маја – 3. јуна 2018. г.), била посвећена рецепцији Библије у антици и средњем веку – јесу символ ове отворености.

Лексикон библијсјке егзегезе који су уредили професори Родољуб Кубат и Предраг Драгутиновић сведочи о убрзаном и изузетном напретку библистике у Србији. Ову публикацију су двојица професора са Библијског института сами приредили и уредили, уз помоћ својих колега са факултета. Међутим, истовремено су уређивачи успели да окупе велики број водећих међународних стручњака који су дали допринос Лексикону, пишући одреднице из поља својих ужих истраживања. Као резултат, Лексикон открива особен профил библијских студија, искован у православном предању тумачења Светог Писма у Србији. У исто време, ЛБЕ показује како је библистика у Србији постала сарадник и део међународне научне заједнице у оквиру библијских истраживања.

Међу ауторима одредница налазе се многе водеће личности међународне библистике – Луц (Берн), Никлас (Регенсбург), Лаут (Дарам), Штембергер (Беч), Домен (Регенсбург), Тајсен (Хајделберг)... Међутим, истог је значаја чињеница да су писци већег броја одредница српски библисти – и они из млађе и они из познатије генерације. Најважнији циљ Лексикона јесте да српским студентима теологије понуди меродавно и поуздано референтно дело за појашњење и сналажење са појмовима, чињеницама и недоумицама у вези са Библијом и њеним прошлим и садашњим тумачењем. Уверен сам да ће ово дело на најбољи могући начин послужити сврси“.

Проф. др Карл-Вилхелм Нибур

Теолошки факултет Универзитета у Јени (Немачка)

Н. РИСТОВИЋ:

„За српску теологију, али и блиске научне области, Лексикон библијске егзегезе представља велику новину. Уместо досадашњег парцијалних и партикуларних презентација Библије у овом су лексикону, на једноме месту, представљени мотиви и резултати древних и модерних студија Светог Писма како из угла теологије, тако и из других углова – филологије, философије, историје... Читалац ће у овом приручнику наћи прегршт драгоцених информација о томе како је, са којих позиција и у коју сврху Библија била тумачена и коришћена од времена настанка до данас. Осим очекиваних, традиционалних садржаја, од текстологије до догматике, Лексикон библијске егзегезе обавештава српске читаоце и о оним аспектима библијских књига који су отворени новим теоријским приступима – из угла наратологије, политикологије и сл. Библија је у овом лексикону контекстуализована тако да су у њему знатно место добиле и литургијска перцепција и рецепција књига Светог Писма. Отуда Лексикон библијске егзегезе не само што је први овакав приручник на српском језику, већ је и у светским оквирима публикација без пандана, пошто није моделован према сличним приручницима других хришћанских конфесија, већ је оригинални православни допринос савременим настојањима да се начине прегледне синтезе резултата проучавања Библије у крилу различитих дисциплина. Овај лексикон је показатељ да је у нашој теолошкој и широј академској јавности дошло до значајног помака у развоју библијских студија – да Свето Писмо добија оно место које му припада у теологији и у националној култури“.

Проф. др Ненад Ристовић

Филозофски факултет Универзитета у Београду

В. НЕДЕЉКОВИЋ:

„Што је најбоље код новог Лексикона библијске егзегезе написаног под уредништвом Родољуба Кубата и Предрага Драгутиновића, то је његова ширина. Ширина у сваком погледу – тематском, конфесионалном, историјском, методолошком – и тешко је рећи шта је свега тога најважније у борби против необавштености, скучености, заборава, безначелности, којој данас треба да допринесе свако ко ради на пољу хуманистичких наука. Модерна библистика као наука која у властиту сврху, ради свог узвишеног предмета, ангажује читав један низ фундаменталних дисциплина, истом их стављајући на тешку пробу кроз питања која им поставља, у овом Лексикону налази пуног одраза. Верујем да ће он, овакав какав је изашао на свет несамерљивим трудом и превасходном заслугом двојице уредника, не само наћи доста корисника у нашој књижевној и научној средини, која је жедна оваквих приручника, већ и стећи себи доста читалаца – оних што ће за њим посезати не по непосредној потреби или конкретним поводом, већ из чистог задовољства. Ништа боље од тога не бисмо умели да пожелимо овој ученој, правоумној и честитој књизи“.

Проф. др Војин Недељковић

Филозофски факултет Универизтета у Београду

К. ПРИКОП:

„Иницијатива колега Родољуба Кубата и Предрага Драгутиновића са Православног богословског факултета Универзитета у Београду, да у оквиру Библијског института објави Лексикон библијске егзегезе мора бити срдачно прихваћена и у ширем контексту библијских студија, а нарочито на пољу православне теологије. Овај Лексикон, попут других релевантних књига или студија из међународне библистике, које су објављене, преведене или уређене под покровитељством поменутог Библијског института, на првом месту представља конкретан знак повезивања православних библијских студија са савременим токовима библијске егзегезе. Одабране одреднице у Лексикону и њихови аутори, прате намеру уредника чији је један од циљева да прошире уске кофесионалне хоризонте православне теологије и надиђу одређене, круте традиционалне ставове, указујући на потребу да се православна теологија укључи у шире академске дискусије. Друго, Лексикон је веома користан приручник за професоре, наставнике, студенте и све људе заинтересоване за библијску егзегезу. Такав приступ представља модел који би требало да прате остали православни богословски факултети и установе, који морају да схвате да будућност академске теологије не почива иза зидина њихових теолошких утврђења, већ у искреном дијалогу, који је развијен у конструктивне сврхе“.

Проф. др Козмин Прикоп

Православни богословски факултет

Универзитета у Букурешту (Румунија)

М. РАДОВАНОВИЋ:

„Већ дуго времена је у богословским и хуманистичким наукама присутна велика потреба за једним савременим Лексиконом библијске егзегезе. Библија није само збирка древних списа који се изучавају као артефакти из далеке прошлости, већ је неисцрпна и свакодневна инспирација која вековима обликује културу и цивилизацију којима припадамо. Зато свет у коме живимо није могуће правилно и у потпуности разумети без коришћења библијског кључа. Лексикон нам у том настојању може бити од велике помоћи, јер су по први пут унете одреднице које темељито обрађују однос библистике и савремених друштвених феномена и теоријских приступа. Посебно је важно напоменути да су током рада на Лексикону и другим сродним пројектима наши библисти препознати као високо мотивисани и посвећени стручњаци, због чега се Београд на светској мапи све више издваја као један од веома перспективних центара изучавања библијских наука. Можемо бити веома поносни што је овај јединствен, значајан и велики подухват успешно остварен при Библијском институту Православног богословског факултета Универзитета у Београду, чиме Српска православна црква поред своје већ познате духовне, успешно остварује и важну научну мисију у свету“.

Доцент др Милан Радовановић

Академија уметности Београд

Д. ЂОГО:

„Прије неколико дана је из штампе изашао Лексикон библијске егзегезе, у издању Библијског института ПБФ УБ и Службеног гласника. Ријеч је о по свему јединственом издавачком подухвату у чијој је изради учествовало више од 100 теолога, философа, филолога, теоретичара културе и књижевности и других стручњака из богословљу сродних хуманистичких дисциплина и умјетности. Лексиконске одреднице су писане на разумљив, али не и баналан начин, тако да сваком читаоцу понуде не само енциклопедијске увиде него и промишљања о релевантним појмовима која надилазе пуку информативност. Иако би се из наслова дало закључити да је у питању ускостручни Лексикон, он је обухватио много шири спектар појмова, тако да, све до сачињавања неког будућег српског теолошког лексикона, ЛБЕ моћи ће поуздано да се користи као својеврстан општији теолошки појмовник по себи. Видљив је огроман труд приређивача да позову за сараднике како реномиране европске библисте чије су бибиблиографије испуњене свјетски познатим референцама (поменућемо само У. Луца, Г. Тајсена, између осталих) тако и младе асистенте Богословских факултета који су својим трудом најавили будући потенцијал за бављење теологијом. Уредништву морамо захвалити и на уједначеном начину писања одредница. ЛБЕ по свему ће означити почетак једне битне фазе у развоју српске теологије јер послије периода у коме су доминирали радови, дисертације, пројекти који су увијек за основу имали личну харизму, способности али и интересовања појединих великана теологије, најављује период систематског рада, заједничких подухвата, сустизања оних великих и значајних облика груписања знања (као што су лексикографски подухвати) без којих једна теологија и култура не могу да се назову писменима, али и не могу оперативно да постоје и напредују“.

Проф. др Дарко Р. Ђого

ПБФ Светог Василија Острошког

Универзитета у Источном Сарајеву

В. ТАТАЛОВИЋ:

„Чињеница да ово уникатно издање не представља само производ једине високошколске установе у Србији која за предмет има православну теологију, него да су у његовом настанку учествовали и многи еминентни стручњаци са београдског и других светских универзитета, значи отеловљење постављеног циља: да међу институцијама науке, и заједно са њима, Богословски факултет буде истински сведок стварности засноване на православном искуству Бога. Управо из тог разлога, у овом аутентичном оличењу универзитетске пуноће – у којем је умрежавање истраживача постало могуће кроз делатност Библијског института, посебно кроз пожртвован ангажман његовог подмлатка који је приређивачима такође омогућио ефикаснију обраду грађе – principio universitatis није резултирао збиром изолованих лексикографских чланака, повезаних тек припадношћу библистичком дискурсу. Основу целог издања граде, заправо, три повезана начела, чија би видљивост могла да буде мерило његове рецепције. Прво, у фокусу Лексикона налази се Свето Писмо, то јест исконска потреба хришћанске културе да своју изворну литературу сапостави другим канонским изразима у средишту актуалног друштвеног живота. Академска промоција библијске књижевности, кроз заједничку одговорност истраживача различитих конфесија, у најмању руку има далекосежне последице по општу добробит друштва. Друго, кроз азбучно структурирни редослед одредница, легитимисани су, по угледу на искусније хришћанске традиције, научни процеси истраживања и објашњења библијских текстова, у чему су се први пут нашла и лексикографска одређења православног предања. На питање шта једну егзегезу чини православном, одговор треба тражити у јединственом споју христијанизованих научних пракси у хуманиоруму са аутентичним православним искуством – што је процес којем, како Лексикон показује, тек предстоји креативан развој. И треће, друштвена релевантност библијске књижевности, омогућена кроз препознатљиве научне форме, коначно је могућа захваљујући функционалном језичком механизму, односно суптилним процесима усаглашавања појмова и метода унутар јединственог језичког система. Чињеница да су одређени изрази управо овим издањем добили своје место у српском језику значи заметак њихове прихваћености и ефектности. Одатле, потреба за Лексиконом превазилази шаблонске оквире једног помоћног средства, па српску библистику подиже у ниво светске науке“.

Доцент др Владан Таталовић

Православни богословски факултет

Универзитета у Београду

В. МИЛИЋЕВИЋ:

„Лексикон библијске егзегезе који су приредили проф. др Родољуб Кубат и проф. др Предраг Драгутиновић, на више од 500 страница веома прегледно сложеног текста, доноси готово 300 кључних одредница које покривају све области релевантне за интерпретацију библијског текста, уз исцрпан преглед библиографије. Када је у питању српска академска теологија, Лексикон библијске егзегезе је по много чему куриозитет, али понајпре треба истаћи чињеницу да је у његовој изради учествовало 104 аутора, од чега готово половина (47) из иностранства. Текст одредница одликује јасан, прецизан и економичан језички израз. Такође, треба напоменути да визуелна решења и техничка опрема у потпуности иду на руку читаоцу олакшавајући му максимално приступ комплексном тексту. Несумњиво, Лексикон библијске егзегезе је један од најзначајнијих подухвата српске библистике и српске академске теологије у новије време. У том смислу је важно напоменути како је овај подухват реализован у оквиру пројекта Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки пројекти и резултати. Као такав, Лексикон се може узети и као најбољи омаж значајним дометима које је српска библистика, упркос веома турбулентном периоду, остварила у протеклом веку, како у стриктно академској сфери, тако и на плану приближавања речи Писма црквеној пуноћи. Са друге стране, Лексикон се може разумети и као програмски текст који својом академском озбиљношћу, интердисциплинарним приступом и комуникацијским потенцијалом указује на то које и какво место теологија заузима у српској науци и култури, нарочито с обзиром на околности настале њеним пуним интегрисањем у академску заједницу на почетку XXI века“.

Доцент др Вукашин Милићевић

Православни богословски факултет

Универзитета у Београду

Како разни фалсификатори историје говоре да су Срби у Македонију први пут дошли на то подручје са царем Душаном или да су Срби дођоши између два светска рата, износићемо разне доказе и документе које говоре о трајном присуству Срба у Македонији у последњих 14. векова.

Око 950-те, Византијски Император Константин Порфирогенит записује да град „Сервиа“ на положају југозападно од Солуна. Овај град има своје име од својих српских оснивача (од раног 7-ог века) . У 10-ом веку исти град је споменут као „Србчиште“ у рукопису византијског писаца Иоана Зонаре.

Сервија (грч. Σέρβια [Sérvia]) или Србица, и данас је насељено место градског типа на северозападу Грчке, у периферији Западна Македонија, односно у округу Кожани. Након 2011. део је општине Сервија-Велвендо чије је уједно и административно седиште (до тада је припадало истоменој засебној општини Сервија). Насеље се налази на западним обронцима планине Камбунице, односно уз десну обалу реке Бистрице (највеће реке у Грчкој). Према подацима са пописа становништва из 2011. у насељу је живело 3.540 становника.

Према подацима из летописа De administrando imperio византијског цара Константина Порфирогенита, насеље Сервију, односно Србицу основала су српска племена у раном VII веку, која су се на то подручје доселила северно од Дунава, из области Бојке (Беле Србије). Constantin Porphyrogenitos „De Administrando Imperio“ cap.32, pp.152 ed.Bonn

НАСЛОВНА ФОТОГРАФИЈА: Садашњи град Сервија у близини Солуна

ОСТАЛЕ ФОТОГРАФИЈЕ: НАСЛОВНА СТРАНА ДЕЛА И НОВАЦ КОНСТАНТИНА ПОРФИРОГЕНИТА

Наставиће се...

Познати солисти, Жарко Данчуо, Оливер Њего, Екстра Нена, Викторија, Елеонора Баруџија, Мира Караниколић, Дејан Пешић, Драган Млађеновић, Жељко Трајковић и сестре Марија и Марина Гобовић извешће осамнаест  композиција у пратњи Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички“, под диригентском  палицом  Павла Медаковића.

Промотивно ће бити приказан  видео спот свечане песме „Балада о Хиландару", у продукцији Војнофилмског центра „Застава филм ", аутора Станоја Јовановића и Радета Радивојевића, у режији Данила Пашквана, уз музичку пратњу  УА МО „Станислав Бинички“, Хора „Краљица Марија“ и Ансамбла „Ренесанс“.

Концерт је организован уз подршку Министарства одбране - Управе за односе са јавношћу. Водитељ је Милица Гацин.

Поклоничко путовање код Светог Нектарија на Егину од 21-26. јуна 2018. године, још веома мало места. Пријавите се што пре..

Постоји и оно друго мишљење, које каже да у својој основи култура има принципе једног живог организма. Биологија је дакле темељ на којем она почива (Е. Б. Тајлор, Е. Касирер). Да таква теза још увек има смисла, доказује португалски неуробиолог и философ, Антонио Дамасио. Наиме, у свом недавно објављеном ремек-делу Чудесан поредак ствари, потврђује познату чињеницу да први „живи“ облик постојања који се појавио на планети Земљи, биле су бактерије. Међутим, он одлази корак даље, па тврди да прва аутентична култура, далеко пре сваке људске културе (нпр. акадске и вавилонске), била је култура бактерија. Бактерије иако једноћелијска бића без нервног система, имале су и још увек имају своју заједницу, тактику преживљавања, безмало један етос и систем вредности који има за циљ хомеостазу. По неким теоретичарима културе овако описана култура бактерија, потпуно одговара дефиницији једне готове културе. Отуда, као што верује Дамасио, у језику постоји индикативна фраза урино-култура, којом доказујемо „културу бактерија“, тј. присуство бактерија у једном организму. Да има нешто у том односу између културе и урина, тврдио је раније и С. Фројд, који сматра да „велику победу културе“ треба тражити у старим легендама које су се пренеле касније у списе као што су нпр. Гуливерова путовања на Лилипут, где се каже да су први људи уринирањем по ватри, ударили темеље људској култури. Наиме, уринирањем први човек ће зауставити ватрену стихију и култивисати свој инстикт и тако поставити темеље у даљњем развијању културе. 

Међутим, шта се десило у међувремену да једна физиолошка активност као што је уринирање задобије не-културну конотацију, остаје нам само да претпостављамо да је то због доминације дихотомије примитивно-цивилизовано која је у себе усисала све, па чак и неке теолошке идеје (овде мислимо на ставове Ханс Урс фон Балтазара који говори о некаквој вулгарној врсти теологије која може бити духовно-аристократска и космичко-демократска итд).

Како год, замислимо само за тренутак како извесни Ђуро уринира уз Ајфелов торањ у Паризу или Биг-Бен у Лондону. Реакцију јавности можемо претпоставити. Ипак, реално питање је: зашто таква реакција? Јер, физиолошко вршење нужде нити je криминалан нити неморалан чин. Уз то што је здраво, уринирање уз Ајфелов торањ, не наноси бол и штету другом човеку. С друге стране, извесно је када би исти овај Ђуро уринирао на отвореном пољу негде у Шумадији, пред хиљаду људи, то би се сматрало за нешто корисно органском свету (подражавање пољопривредној култури), и ту не би био проблем. Међутим, ствар је у томе што реченица „Ђуро пишки уз (на) Ајфелов торањ“, звучи ужасно. Не звучи то ружно због неприкладног места на којем Ђуро пишки, него пре ће бити због величанствености и узвишености Ајфеловог торња. То звучање је темељ на којем почива модерна европска култура. А звукови, познато је, припадају области чулности тј. естетике. Из овакве естетике, родио се и бонтон. Бонтон у својој основи представља добар звук, како и каже сâм појам le bon ton. Наш однос према звуку или слици чини нас примитивнима или културним. Један Европљанин од времена Романтизма практикује своју културу тако што ужива у уметничким делима и надахњује се естетиком која је ефекат датог уметничког дела, а потом такви ефекти постају позадина његовог друштвеног ангажмана. Наиме, европски човек поступа у складу са добрим звуком и иза себе оставља дéла која лепо изгледају. За такво културно делање, као што трди Шилер, не постоји никакво логично и разумско оправдање, већ је на снази чиста естетика тј. оно што (не) звучи и (не) изгледа лепо. Од тада „култура говори у пријатним тоновима“, тврди Тери Иглтон. Озбиљан бунт против такве културе коју је довео до апсурда, видимо на примеру Алекса из Барџисове Паклене поморанџе, у чијем лику гледамо једног социопсихопату који уз рушење свих културно-цивилизацијских норми западног света, упада у чулне екстазе слушајући Моцарта, Баха, Бетовенове симфоније, Das Bettzeug Фрифриха Гитернфенстера итд.

Након свега, пријатан звук и лепа слика, остали су до данас идеал западно-европске културе. У западној Европи сви друштвени односи мере се благим звуком и лепом сликом, односно благим и пријатним обраћањем према другим људима и непрекидним тражењем доброг кадра као позадине наших друштвених активности (ту спада и „селфи“ епидемија). Сетимо се, овом приликом и научника из Егзиперијевог Малог принца који открива непознату комету. Нико на Западу није поверовао у његову „научну истину“ док се научник није обукао у лепо одело. То су дакле културни домети западног света. Проблем данас лежи у томе, што Запад више није географски појам како мисли Х. Јанарас, него је то постала општа категорија; свудаприсутни наш свет. Ипак, на простору географске западне Европе, културни живот је интензивнији него на Истоку, отуда свако ко поживи неко време на тим просторима уочава брзо код људи ове феномене кроз две културолошке матрице: пријатан тон и неприродан осмех. Усуђујемо се да кажемо чак и то, да у савременој географској западној цивилизацији, најбруталније ствари, најгоре лажи и клевете ако се саопште у лепом и пријатном тону са укоченим осмехом на лицу, пролазе, а највеће и најдубље истине једнако као и докази нечије праведности и исправности ако се саопште оштро, уз мало подигнут тон, пропадају.

Колико је ово извесно, постоје и неки други свакодневни примери. Наиме, недавно је један наш брачни пар трагично изгубио сина у Немачкој. Полицајка која је закуцала у поноћ на врата њихове куће, појавила се са осмехом на лицу и као да их обавештава да су добили седмицу на лотоу,  умилним гласом им је саопштила: Ihr Sohn ist tot. А када је отац покојног младића почео да вришти од душевног бола, псује и галами,они су се саблазнили његовим тоном и позвали у помоћ „стручни тим“. Непријатан звук, страшан тон унесрећеног оца, надјачао је дакле трагичност губитка његовог младог сина. Ово зовемо кризом културе. 

Ова криза је почела много раније. На њу су указивали својевремено Адорно и Хоркхајмер, а пре њих Фројд. По њима опасност културе лежи у томе што она са својим институцијама гуши и минимализује природу и природност. За нас хришћане, ова опасност је такође на снази. Поред свих квалитетних садржаја које је Црква вековима црпила из културе, мора се подвући разлика: култура идеализује свет и природу, Црква преображава свет и природу. Отуда, однос Цркве и културе мора се преиспитивати, јер култура поред свих тих добрих садржаја, у Цркву и њену теологију уноси неприродност, формализам који од Њеног бића прави култ–уру и смета јој да буде изворна Божанствена литургија у коју улази сва природа. За Цркву и њену теологију, испитивање природе (божанске и људске), представља неисцрпни теолошки дискурс, докле Христос не дође. Отуда, језик теологије нека буде формално језик културе датог времена, али не сме да буде пријатан и умиљат („проповједај ријеч, у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши…“ 2 Тим. 4, 2), јер језик теологије не служи за идеализацију тј. фантазију („ум који машта не богословствује“), нити реч Божија „чеше по ушима“ (2 Тим. 4, 3), већ језик теологије служи процесу преображења . 

Како год, за културу ипак има наде. Када се рађала модерна европска култура, на улицама града Брисела освануо је споменик Дечак којипишки (Manneken Pis) који по некима датира чак из 1409. године. Данас људи долазе у Брисел у колонама да виде Дечака који пишки. Реално, који је културно-уметнички домет статуе Дечака који пишки? Пре би се рекло да је у питању носталгија; жал европског човека за изгубљеном природношћу која је нестала високим развојем културе. Ово је шанса за Цркву и њену теологију. Међутим, ако нам реченица „Ђуро пишки…“ не звучи лепо, то доказује да је наша култура на високом нивоу, али нам је зато хришћанство у кризи. 

© Милорад Видовић

По речима Ненада Ристовића, професора Филозофског факултета Универзитета у Београду, за српску теологију и блиске области овај Лексикон представља велику новину: „Уместо досадашњих парцијалних и партикуларних презентација Библије у овом су Лексикону, на једноме месту, представљени мотиви и резултати древних и модерних студија Светог Писма како из угла теологије, тако и из других углова – филологије, философије, историје… Читалац ће у овом приручнику наћи прегршт драгоцених информација о томе како је, са којих позиција и у коју сврху Библија била тумачена и коришћена од времена настанка до данас. Осим очекиваних, традиционалних садржаја, од текстологије до догматике, Лексикон обавештава српске читаоце и о оним аспектима библијских књига који су отворени новим теоријским приступима – из угла наратологије, политикологије и сл. Библија је у овом Лексиконуконтекстуализована тако да су у њему знатно место добиле и литургијска перцепција и рецепција књига Светог Писма. Отуда Лексикон библијске егзегезе не само што је први овакав приручник на српском језику, већ је и у светским оквирима публикација без пандана, пошто није моделован према сличним приручницима других хришћанских конфесија, већ је оригинални православни допринос савременим настојањима да се начине прегледне синтезе резултата проучавања Библије у крилу различитих дисциплина. Овај Лексикон је показатељ“ – закључује Ристовић – „да је у нашој теолошкој и широј академској јавности дошло до значајног помака у развоју библијских студија – да Свето Писмо добија оно место које му припада у теологији и у националној култури.“

Проф. Богољуб Шијаковић напомиње да „ако имамо на уму да су лексикографија и енциклопедистика резултат високо развијене истраживачке и стручне свести, као и израз научне самосвести, онда Лексикон библијске егзегезе представља важан подухват у српској теолошкој и хуманистичкој науци, и то подухват који (поред мноштва лексикона и приручника и у овој области) није ослоњен на неки готови узор, већ је стваран тежим путем: да се богатим и промишљеним одабиром одредница, практиковањем различитих приступа, уграђивањем истраживачких искустава разних научних средина и традиција – многобројни аспекти библијског текста и његове дуге и плодне рецепције изложе на начин који је не само информативан и поучан него и оригиналан и подстицајан, често више но што то очекујемо у лексикографској обради.“ 

Лексикон је, иначе, реализован у оквиру прoјекта Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати (под евиденционим бројем 179078), који се изводи на ПБФ-у, а финансира од стране Министарства за просвету, науку и технолошки развој Републике Србије. Одреднице је писао велики број наших теолога, преко двадесет са београдског ПБФ-а и неколико њих из Фоче, као и одређени број српских теолога који живе и раде у иностранству. Све у свему, преко педесет домаћих богослова је учествовало на овом пројекту. По речима проф. Родољуба Кубата, „на једном се месту сакупило много паметних Срба, што све нас треба да радује.“

У изради Лексикона су учествовали и бројни наставници са других факултета, те се може рећи да је Лексикон постао тачка сусрета хуманиорума Београдског Универзитета и тиме је положај теологије у оквирима академске стварности постао повољнији. „Ми смо заједничким радом на Лексикону“ – наглашава проф. Предраг Драгутиновић – „желели да положај теологије у оквирима академске стварности учинимо другачијим, и свакако смо делом успели у томе. Наша теологија је до сада мало и невешто тражила своје место у хуманиоруму, није знала шта би дала, шта би добила. Сви знамо да се хуманиорум налази у извесној кризи. Не успева да се својим постигнућима наметне и покаже као социјално релевантан фактор. Сада, библијска теологија и каснија хришћанска теологија су заправо свој идентитет налазиле у социјалној релевантности: за малу заједницу, за велику заједницу, за град, за државу… Та релевантност се пројављивала различито, некад се очитавала у афирмацији, некад у критици социјалног. Можда је та урођена потреба теологије да буде релевантна и ангажована, онај квасац који је потребан тесту хуманиорума. Ово наравно отвара многа питања, али ми смо спремни да дискутујемо о њима са свима који су заинтересовани.“ 

Кубат додаје да је на изради Лексикона учествовао већи број експерата из иностранства, из око двадесетак земаља. „Све су то врсни стручњаци из својих области. Међутим, један број њих представљају сами врх светске библистике, те их треба посебно поменути; то су Улрих Луц, Емануил Тов, Герд Тајсен, Гинтер Штембергер, Валтер Дитрих, Кристоф Домен, Конрад Шмид, Јорг Фреј и др. Треба имати на уму да су по општем мишљењу Луц и Тајсен двојица највећих светских новозаветника у другој половини XX и првим деценијама XXI века. Емануил Тов је највеће име старозаветне текстологије, главни издавач кумранских рукописа. Штембергер je водећи јудаиста. Домен и Шмид су водећи старозаветници… Затим угледни православни теолози: Ендрју Лаут, Џон Бер, Џемс-Букханан Волас, Христос Караколис и други. Све укупно је нешто мање од педесет колега из иностранства. Као куриозитет навео бих колегу Џона Екема, новозаветника из Гане, који је са лица места саставио одличну одредницу о постколонијалној херменеутици.“

У Предговору је подвучено да се међународна сарадња одвијала по принципу „размене“, те се поставља питање шта је то што су страни библисти добили, сазнали и сл. учествујући у овом пројекту? „Наше колеге из иностранства су се радо одазвали нашем позиву да сарађују на изради Лексикона, и за њих је најпре био занимљив сам концепт“ – појашњава Драгутиновић. „Они су нас увек охрабривали да уцртавамо сопствене путеве на мапи савремене библистике. То је значило да тражимо сопствени израз, да проучавамо сопствено Предање и да наш православни контекст буде меродаван за садржај Лексикона. Стога смо одустали од превођења већ постојећих текстова писаних за друге лексиконе или зборнике. Морам нагласити да је сваки чланак у Лексикону написан циљно и само за наш Лексикон! Дакле, ако ме питате шта су добили, могу вам одговорити само толико да су наше колеге из иностранства у нама добили једног озбиљног саговорника у свету савремене библистике, и то саговорника каквог до сада нису имали. Лексикон је за почетак платформа на којој је ’разменa’ отпочела.“

A што се саме концепције Лексикона тиче, исти приређивач појашњава: „Концепт Лексикона је дуго осмишљаван. Почело се са скромним амбицијама, нпр. појмовником библијске хеременутике, завршило се у једном широко постављеном оквиру који обухвата готово све аспекте интерпретације: историјски-критицизам је обрађен детаљано и по први пут на српском говорном подручју, историја рецепције Библије кроз разне медијуме је максимално покривена: отачка егзегеза, богослужбене рецепције, арехеологија, црквена уметност, химнографија итд. Обрађени су разни приступи библијском тексту (канонски, литургијски, феминистички, постколонијални…). Концепт је, дакле, помало холистички. Надаље, Лексикон је изузетно богато опремљен помагалима за коришћење – помена вредне су упутнице на маргинама које читаоцу омогућавају лако кретање по овој не тако једноставној материји.“ 

Аутори Лексикона се самоидентификују као – „нова српска библистика“. На питање у чему је суштинска разлика између старе и нове српске библистике, Драгутиновић одговара: „Рад наших предходника заслужује поштовање. О њиховом доприносу се може расуђивати само и искључиво узимајући у обзир околности у којима су радили, а какве су оне биле за Цркву и теологију у Југославији друге половине XX века добро је познато. Потребе Цркве и теологије у том периоду су биле другачије него данас, и они су тим потребама излазили у сусрет колико су могли. „Нова српска библистика“ се не разумева као дистанцирање или отклон од „старе“, већ као креативни наставак, надовезивање на њу. Она је просто „нова“ утолико што је другачија од старе, пошто су тренутне потребе другачије, конкретно: с једне стране, постоји потреба за ревитилизацијом библијског дискурса у православној теологији, пошто је он дуго био запостављен, скрајнут или прогутан „неопатристичком синтезом“; с друге стране, „нова“ библистика напушта дескрипцију као егзегетски поступак, и тражи рефлексију. Постојећи Коментари нпр. на књиге Новога Завета се углавном смештају на ове две равни – или се текст и дискурс игноришу и произвољно уграђују у монументалне богословске системе или се пак само описују и објашњавају. „Ново“ се – закључује Драгутиновић – састоји у томе да се библијском тексту обезбеди и гарантује његова другост – историјска и теолошка – што се постиже историјско-критичком методом, али и да се – кроз проучавање модела предањске рецепције библијског текста – изнађу и изнесу његови теолошки потенцијали, кадри да се обрате данашњем човеку.“

Приређивачи истичу да Лексикон није „православан у уско конфесионалном смислу“ али да има „православну арому“. Кубат појашњава да то запарво показује отвореност и ширину. „Истинско православље“ – по његовим речима – „јесте богатство и шаренило различитих предања широм васељене, никако униформисана религиозност диктирана са врха. Лексикон има управо ту ’арому’; у њему нема базичног протестантског отклона од традиције или римокатоличког страха пред модерношћу. Максимално се уважавају различити углови посматрања Писма. Тако се нпр. историјско-критичка метода не третира као изум нововековне протестантске библистике, нити се потцењује значај ранијих традиционалних егзегетских метода као што су нпр. алегореза или типологија. Самим појмовима се приступало кроз историјску дубину, наравно где је то било могуће. Тиме се показује свест о историјском континуитету. Друго, његова перспектива је православна у културолошком и историјском контексту. Када се мало боље сагледа одабир одредница јасно је да се у Лексиконупрати источно-православна традиција, како у погледу светоотачке егзегетске праксе, тако и источне иконографије, аскетике, богослужења итд. Уз то, он има и српску ’арому’ у смислу да се многи феномени везани за рецепцију Писма посматрају кроз нашу културну и богословску баштину.“ 

Лексикон је превасходно намењен теолозима, и један од циљева аутора је био указивање на важност и присуство Писма у теологији и традицији јер се, по мишљењу проф. Кубат, то код нас често само овлаш подразумева. По његовим речима, „наша друга циљна група су српски интелектуалци, који се могу упознати са разним херменеутичким аспектима присутним у тумачењима Библије који постоје и у другим духовним дисциплинама, као нпр. књижевности, класичној филологији, философији итд. Још занимљивије је то што ће многи нетеолози имати прилику да кроз овај Лексикон схвате колико су књижевност, сликарство или музика прожети библијским мотивима, односно колико је Библија невидљиво утицала на све нас. Такође, Лексикон се може користити и у другим научним областима што му додатно проширује ’употребну вредност’.“ 

По речима проф. Шијаковића, „Лексикон карактерише интердисциплинарност, али не само у смислу агрегата разноврсних струковних знања, него пре свега у настојању да се у контактним зонама различитих струка реализује динамика дијалога и међусобних утицаја. Ово за последицу има то да ће и они упућени (а не само они који се упућују) увек имати шта да науче, крећући се кроз Лексикон као кроз лавиринт незавршивог знања, кроз који их као путовође воде многобројне упутнице. Библија је утемељујућа и прожимајућа књига хришћанске културе, чак и више од тога, па Лексикон не само да уважава библијски текст у свим његовим аспектима, него је на један потенцијално целовит начин посвећен трансмисији и рецепцији библијског текста и његовом утицају на разне области знања и уметничког стварања. Притом Лексикон јасно показује да повратак оцима није могућ без повратка Библији. Овим Лексиконом српска библистика је направила два важна искорака. Лексикон је плод међународне сарадње у којој се српска библистика појављује као равноправан саговорник, који има да каже и нешто што не говоре други. Такође, српска библистика је овим искорачила према философији, књижевној теорији, филологији, социологији, историјској науци и другим хуманистичким дисциплинама, и тај искорак би могао да буде изазов да до сличних поступака дође и са друге стране. Најзад, Лексикон библијске егзегезе је поуздан студијски приручник, који поред мноштва постигнутих научних резултата садржи и многе стимулације за даље истраживање и промишљање неисцрпног текста Библије.“

Занимљиво размишљање у истом правцу износи и проф. Петар Јевремовић: „Идеја Лексикона, сама по себи, нужно подразумева неопходност рефлексивног отклона неке доктрине (у овом случају библистике) од своје, историјски увек условљене, актуалне продукције. Лексикон није ствар еснафа. Он мора бити ствар духа, духа оваплоћеног у језику. Духа зрелог за преиспитивање себе самог, сопственог мишљења и језика. Отуд толика важност одговорног (идеолошки неострашћеног, документованог, критички самосвојног, што је могуће више интердисциплинарног) повратка кључним питањима смисла суштинских речи и идеја која неку доктрину (у овом случају, као што рекох, библистику) чине могућом. И  ̶  смисленом. Савремена библистика, управо, има смисла зато што су речи (одреднице) прикупљене унутар корица Лексикона библијске теологије живе, рефлексивно прегнантне, (потенцијално) плодне и мисливе. Својим несебичним трудом, знањем, јасном визијом и дубоком људском упорношћу, уредници овог Лексикона су значајно задужили нашу (не само богословску) јавност. Постављени су нови стандарди. Наслућени су нови путеви.“

На крају, на питање да ли је у плану и неко инострано издање Лексикона, Кубат одговара: „Да. Сасвим је извесно да ће Лексикон за релативно кратко време бити преведен на енглески. Постоје интересовања неких колега из Немачке да се преведе и на немачки, што би било врло неуобичајено јер су управо Немци познати по изради квалитетних Лексикона. Лично бих волео да се преведе и на руски. Мислим да би у Русији оставио најдубљи траг. Не бих волео да будем погрешно схваћен, али реакције и коментари домаће јавности и колега (библиста) из иностранства, са којима смо управо завршили једну научну конференцију на ПБФ, указују да ће овај Лексикон имати лепу перспективу, како код нас тако и шире. Управо је то оно што нас у сржи бића радује.“ 

Попут утваре, телевизија долази и на праг Цркве, са намером да уради једино што може – да прикаже догађај и, евентуално, да коментар на њега. Литургија, која представља непоновљиво искуство заједнице, телевизијским поступком може једино да буде „објективизована“. Свештенство и народ постају актери, иконостас сценографија, а Евхаристија највиша тачка спектакла, нешто што гледалац може помно да посматра, али не у њој и да учествује. Није ни чудо што телевизијски редитељ, који није много залазио у цркве, Литургију режира као и концерт, да би после лупао главом о зид када види крајњи резултат – у већини случајева, и народ и свештенство су камерама окренути леђима, пошто је Литургија утемељена у односу човека према Богу, а не у односу забављач (извођач) – публика. Чак и са превазилажењем овог проблема, одсуство личног искуства ће гледаоцу бити сасвим евидентно, чак више него недостатак физичког присуства на неком секуларном обреду који је дизајниран да буде пријемчив и камерама.

Ремедиос Варо, Увело лишће, 1956.

Изгледа да телевизија своје присуство на Литургији оправдава једино тиме што Црква не постоји у вакуму, и чини се да су хришћани позвани да учествују у својим конкретним животима чији је технологија неодвојив део. Интернет је пун хришћанских форума и портала, храмови имају своје сајтове, фејбук странице и твитер налоге… Могло би се рећи да је телевизија нека врста нужног зла, и да се као такво, њено фантомско присуство у Црквиоправдава. Да, можда она не може да представи дубину и динамику Литургије, али она људима ипак пружа могућности на које су навикли, јер су оне саставни део њихових живота. У том друштвеном смислу, присуство телевизијске емисије или телевизијског документарца у цркви себе може покушати да оправда чињеницом да би његово одсуство утицало на друштвено отуђивање и маргинализацију Цркве. Али шта је са филмом?

Да будем прецизнији – шта је са документарним филмом који превазилази телевизијски формат? За разлику од телевизије, (документарни) филм нема намеру да објективизује доживљаје претварајући их у догађаје (што не критикујем само по себи, али све има своје место), већ да документује истину, и то не као статичну (=објективну) чињеницу, већ као смисао онога што се говори и чини – да је коришћењем документаристичких метода представи у облику наратива. То све звучи лепо, али шта то значи за Литургију? То значи да ће филм себи дозволити могућност да у потпуности „манипулише“ временом Литургије, представом односа присутних, можда ће користити кадар из једног храма и снимак појања из другог, и тако даље. Једна од основних карактеристика филма је динамично грађење односа кроз бирање углова и планова (док их телевизија гради кроз системе камера који су далеко више формални и статични). Друга основна одлика је постојање две врсте времена: реално време и филмско време. Публика доживљава филмско време, и док оно имплицира реално време одвијања догађаја, могућности манипулације су многобројне. Телевизија попут „објективизујућег духа“ искуство претвара у представу, а себе покушава да унапред оправдава у виду једне нужности, С друге стране, филм попут богаља улази на задња врата Цркве. Филм, као конкретно уметничко дело, тек мора да оправда себе! Телевизијска емисија можда ризикује какву случајну бласфемију погрешно представљајући оно што покушава да прикаже на што веродостојнији начин, а филм, попут сваке уметности, представља ризик сам по себи.

Литургија је позив на спасење свих, а уметност је позив на групну терапију. У оба смисла је реч о некаквом излечењу кроз другог, и чини се да документарни филм тог „другог“ заиста ставља у први план, тј. да за то има највише потенцијала. У томе се састоји ризик уметности, а посебно (документарног) филма – позван је да испуни свој потенцијал и постане аутентична пројава Истине. Не да објективизује доживљај, већ да догађај стави у личносни контекст аутора, стварајући један потпуно нови хоризонт на којем су други позвани да учествују. Одређене гране уметности увелико постоје као саставни елементи литургијског доживљаја, а седма уметност, посебно у виду документарца – јер користи праве, аутентичне људе и ситуације које је немогуће контролисати попут фиктивних ликова – позвана је да се оствари у виду посебног, непоновљивог уметничког израза који ствара нове хоризонте и ствара нову перспективу за нови филм, за нови однос, дакле и за нови ризик.

Никола Ђаковац