Грађевина која се лагано појавила из пешчане дине поред обале мора је рана хришћанска црква датирана на крај трећег или почетак четвртог века н. е. Утврђено је да је ово здање хришћанска црква на основу његове оријентације, свеукупног плана, артефакта (попут фрагмената стаклених уљаних лампи) и придруженог гробља са западне стране зграде. Паралеле за сличне али мало касније изграђене цркве од непечене цигле познате су нам из Египта. Епископ Аиле је био присутан на Никејском Сабору 325. године, што наговештава да је у то време у граду постојала значајна хришћанска заједница.

Црква (димензија око 26х16 м) је изграђена већим делом од непечене цигле, док су јој темељи од камена. Унутар грађевине се налазе лучни улази и сводови. Камено степениште наговештава да је постојао и други спрат. Неки зидови су били украшени живописом, премда је тешко на основу њихових фрагментарних остатака разазнати изворни дизајн. План цркве наводи на помисао да се ради о базилици, уз чији се средишњи брод налазе бочне лађе.

У цркву се улазило кроз двоја врата са северне стране, која су омогућавала приступ у припрату. Источно од припрате налазе се брод цркве и олтар. У правоуглу апсиду на источној страни здања се улазило из олтара, кроз два засвођена пролаза. Одаја која је идентификована као ризница [„sacristy” – сакристија – прим. прев.] налази се северно од апсиде. У цркви је пронађено неколико стотина кованица (новчића), од којих су најпознији датирани на период између 337. и 363. године. Грнчарија обухвата и посуде увезене из Туниса од афричке црвене глине [ради се о посебној подврсти луксузне римске керамике, Terra Sigillata – нап. прев.].

Датум уништења здања је известан. Најпознији од преко стотину новчића откривених у наслагама уништења су новчићи Констанција II (337–361), нарочито из последње деценије његове владавине током педесетих година 4. века. Ово се тачно подудара са увозном афричком црвеном керамиком и са налазима стакла, који су такође датирани на позни трећи или четврти век. Црква је имала катастрофалан крај, можда за време земљотреса који се догодио 19. маја 363. године, а који је тешко оштетио и друга места у тој области.

Током ископавања 1998. године у две дубоке сонде пред главним зидовима ове структуре појавило се прво убедљиво сведочанство за датирање здања. Грнчарија из обе сонде наговештава да се градња цркве датира на позни трећи век или на почетак четвртог века. Новчић пронађен у темељима је нажалост тешко оштећен и натпис на њему није могуће прочитати. Али величина и тежина новчића одговарају Диоклецијановим апоенима искованим током последње деценије трећег века. Ово се поклапа са датирањем грнчарије.

Укратко, ова црква спада у најстарије познате цркве на свету. Ако се прихвати предложено датирање изградње на око 300. годину после Христа, то би заправо била најстарија грађевина изграђена као црква, датирана мало пре цркава у Палестини које је убрзо после 325. године подигла Јелена, мајка Константина Великог. Ове цркве су подигнуте после периода великог гоњења [„Great Persecution“] хришћана између 303. и 311. године. Међутим, Јевсевије Кесаријски (Црквена историја 8.1.5) каже да су пре великог прогона у многим градовима биле подигнуте многе велелепне цркве, вероватно током периода defacto толеранције између 260. и 303. године. Могуће је да је црква у Аили била једна од тих грађевина. Но већина ових других древних цркава је највероватније уништено током великог гоњења.

Познато је и неколико древнијих здања која су коришћена као цркве, међутим, ове грађевине су изворно саграђене као куће а затим претворене у цркве. Друге древне хришћанске цркве су коришћене и обнављане током векова, што онемогућава распознавање њихове изворне архитектуре. Али новооткривена црква у Акаби је коришћена мање од једног века пре него што у позном четвртом веку није била разорена. Грађевина је тада напуштена и убрзо је прекривена песком, што је очувало зидове до висине од четири метра. Тако је ова црква ванредно добро сачувана, што овај налаз чини изузетно значајним.

Извор: S. Thomas Parker, „An Early Church, Perhaps the Oldest in the World, Found at Aqaba“, Near Eastern Archaeology 61 (1998), 254.
Превод: Маријана и Срећко Петровић.

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/10.07.18 ZBOR Dr Oliver Subotic - Duhovni lik Nikole Tesle i nase vreme.mp3 

Међутим, кризе вере и идентитета вребају иза сваког угла и сустижу нас, најчешће би рекли, кад се најмање надамо, а ја бих додала и баш онда када мислимо да смо на најбољем и најисправнијем животном путу. Не знам да ли сам и стигла то за себе да помислим, када сам у тузи, са напором, без икаквих очекивања дограбила роман који ми је у потпуности променио перцепцију стварности у којој сам почела све теже да се сналазим. Почела сам да се препознајем, смејем, добоко саосећам и, наравно, гутам редове немалог Басариног књижевног опуса.

Светислав Басара, једно од најважнијих имена савремене српске књижевности, мој је омиљени писац коме се, како то обично бива са омиљеним писцима, непрестано враћам, и што је још боље који не паузира са својим стваралаштвом, па заправо и не морам да се враћам, већ читајући га крећем се даље заједно са њим.

А најбоље од свега је што ми се, ево, указала прилика да му поставим и понеко питање.

У роману Looney Toones постоји један цитат који је мени веома драг; цитат гласи: „Ако ништа бар сам схватио да сам нитков, и то је нешто за почетак. Неки то никада не сазнају.“ Можеш ли нам укратко објаснити тај почетак?

– Могу покушати, али то неће бити лак посао. „Нитков“, реч коју сам употребио у роману, заправо је врло блага за право стање палог (и све палијег) човека, којег, на нашу срећу, нисмо свесни. Један од древних отаца – не могу тренутно да се сетим који – написао је да би послепадни човек, наравно, кад би то било могуће, моментално умро уколико би видео претпадног Адама у његовој лепоти и блиставости. Треба се што чешће враћати на Књигу Постања. „Кожне хаљине“, у које је, према Мојсију, Бог обукао човека, у ствари су организам у његовој данашњој наказности, трулежности и пропадљивости, а организам није тело, него деградација тела, а то је – гле чуда – (бар мени) открио несвесни хришћански мученик, привидни атеист, лудак „који је изгубио све осим разума“, Антонен Арто.

Послепадно људско тело је заправо телесна казна; тело је нешто друго, нешто компактно, нешто што нема „напред“ и „позади“, нешто што има лице са свих страна, нешто немисливо пре васкресења.

Пала природа, међутим, тежи да се апсолутизује и овековечи и непрестано трућа о „људском достојанству“, што су речи које ме често наводе да се, попут Гебелса, машим за пиштољ. Човек нема никаквог достојанства, у суштини нема ничега, то јест, има само оно од чега је и створен – ништа – подупрето Божијом благодаћу. Као што би умро да може видети претпадног Адама, такође би моментално умро од шока када би имао прилику да сагледа размере своје унакажености. Али, ништа није изгубљено. Човек, овакав какав је, може повратити достојанство и чак се винути до светости, али искључиво одозго, као дар, нипошто као последицу сопствених прегнућа. Која су, опет, неизбежна. Хришћанско учење је препуно антиномија и апорија, али другачије се то нашим унакаженим умовима не може саопштити. Много важнија, међутим, од прегнућа, од постова, бденија, коленонпреклоњенија, чтенија псалама (нарочито наглас) и молитви – које су, уосталом, у наше време (част ретким изузецима) спале на ниске гране – јесте спремност на подношење телесних и душевних патњи без самосажаљења и роптања. „Патња је животиња на чијим леђима се најбрже стиже до спасења“, рекао је својевремено Јакоб Беме, а и многи други богослови. А патња је управо оно што наша смртно оболела природа жели по сваку цену да избегне и зато постаје плен све тежих и неизлечивијих болести и све већих патњи. Да то тако мора бити указала нам је и људска природа Спаситеља молећи, чела орошеног крвавим знојем, Оца Небеског да га, ако је могуће, мимоиђе чаша горчине, али да на крају ипак буде њихова заједничка, Божија воља.

И у романима и у колумнама неретко се помињу хришћански оци и учитељи цркве, посебно мистици, међутим, једно име се помиње чешће од осталих. Зашто Св. Јован од Крста испред, рецимо, Св Григорија Паламе?

– Напросто зато што је Св. Григорије Палама (кога сам, иначе, читао и читам, али све ређе) претешка теологија за мене. Док сам био млађи, бесловеснији и надобуднији, и док још нисам имао ни приближну представу о својој ништавности, настојао сам да проникнем у Паламине суптилне расправе о Св. Тројици, Светом Духу и нествореним божанским енергијама, али сам (надам се на време) увидео да се тако само смућујем, или се – што је још горе – гордим. Јована пак од Крста читам зато што је он у суштини богослов-практичар који, нарочито у „Тамној ноћи“, језиком разумљивим и високообразованим теолозима и простим верницима – указује да телесни и душевни ужаси (духовне мало ко може поднети) нису разлог за очајање него за радост, јер су те патње које нас спопадају поуздан знак да је Бог делатно присутан у нама и да осветљава (и чисти) амбисе наше таме и наше искварености. А то, богме, уме и те како да заболи. Али, и одлазак код зубара уме да заболи.

Истичеш осећање личне ништавности, пролазности и недостојности као предуслов за познање Бога, то је на посебно духовит и оштар начин приказано у поглављу романа Уклета земља под насловом „Свето опијање“, у коме, између осталог, кажеш да је хришћана мало јер хришћанство проповеда апсолутну слободу која је – „ужас“. Противници хришћанске философије живота, најчешће ће се позивати управо на укидање слободе. Шта они то нису добро разумели и зашто је слобода тако „ужасна“?

– Да! Покојни Љуба Поповић, који је, Бог да му душу прости, био атеиста, и који уопште није пио, једном згодом је нашем заједничком пријатељу, Бранку Кукићу, рекао да му је, након читања тог поглавља, дошло да се пропије. Љуба је био врло духован човек, али није имао дар вере, па кад смо већ код тога, користим прилику да онима – а све их је више – који се размећу својом вером, побожношћу, који се „православно“ одевају и праве „православне изразе“ лица, поручим да је и њихова вера – којој свака част – исто тако (незаслужени) дар који би требало да практикују, како је Господ и саветовао, затворени у својој клети, а не да њоме парадирају правећи будале од самих себе и истовремено скрнавећи иконе на антипедерским протестима.

Да скратим причу. Бог се отркива или у мукама порока, или у понижењима или у тешким болестима, мада је у наше време забрињавајући број оних који пронађу начин да, како је то написао један Француз, „удобно заседну на крст“. Неће они због тога отићи у пакао, који иначе прижељкују „неверницима“, тако изричито каже Св. Григорије Ниски, да баш не забадам прст у око наше црквене јерархије помињањем Оригена. Само што ће, пре него што све поново постане једно у једном, они који удобно седе на крсту и они који на крст и уопште и не помишљају, после смрти претрпети много веће муке, него што би их претпели у телу као катализатору.

Тврдоврат и неблагочестив, какав сам, ја сам Бога откривао врло полако, најпре због тешких грижих савести због порока и грехова којима сам се одавао (и још увек се одајем), а потом – када сам зашао у године и када су, по природи ствари, дошле и болести – лагано ми се почело откривати колико су заправо биле (и остале) благе и нежне Божије – не казне, него корекције – и колико је заправо била нежна рука Провиђења која ме, примењујући минимум силе, чупала из дубина ништавила и усмеравала (и наставља да усмерава) ка светлости будућег пресазданог света.

Могао бих сад нешто натрућати о проблему слободе и тајни људског страха и бекства од ње, али се доиста не осећам дорастао том послу, па нека свако сам поразмисли о томе или нека прочита нешто од светих отаца. Обају цркава, nota bene.

У роману Успон и пад Паркинсонове болести, болест и здравље мењају своје свакодневно значење. Оболети од Паркинсонове болести, рекла бих, значи оздравити од нечег другог. Од чега?

– Оболети од било које тешке болести, не само Паркинсонове, заправо је излечење од палости наше природе, умирање Павловог „старог човека“, полагана смрт смрти, инфузија Христовог живота у наше лажне, непостојане и трулежне животе, што, по природи ствари, мора болети, али што – да се опет позовем на древне оце – не боли ни хиљадити део од онога колико смо заслужили да нас боли.

Већ поменути осећај недостојности, који се често помиње у твојим делима, ако сам добро разумела, битан је не само за лични преображај поједница, већ сматраш да је кроз ту врсту одрицања од ега или гордости могућ и преображај маса. Да ли је могуће да читав један народ доживи такву врсту метаноје?

– Апсолутно не! Бог ради само са појединим личностима, нипошто са народима, иако им је, у благости, одредио анђеле који их, колико је то у анђеоској моћи, спречавају у непочинствима. Народи, заправо, нису требали ни да постоје и настали су као аномалија, из пометње језика којом је Господ Бог предупредио већа зла. Сада ћу се начас удаљити од ортодоксије и препричати причу из јеврејског Зохара која каже, да су у време зидања Вавилонске куле речи заједничког људског прајезика – које су се данас, непрестаним продубљавањем пометње претвориле у блебет, ветар и дим – биле толико снажне и делотворне да су могле послужити као грађевински материјал. Ондашњи људски род је, дакле, градио кулу до неба од речи, не од опеке, а градио ју је да би „стекао име“, што ће – овековечити палост и смртност и да је управо зато Господ „савио небеса“ и покарабасио ствар.

Следствено, народи никада не могу доживети колективну метаноју, нити ће је икада моћи доживети, али су зато, откако је побожност, од половине XVII века наовамо, почела да слаби, лако западали у колективне параноје. Али, то је већ тема за политички, не теолошки магазин.

У колумнама које пишеш за Данас неретко критикујеш појединце из СПЦ. Да ли сматраш да хришћани треба да имају слободу да јавно указују на промашаје црквене администрације и да ли та слобода треба нечим да буде условљена?

– Наравно. У степену у коме се приближава држави, а наша је од деведесете наовамо врло склона томе. Црква се удаљава од верног народа и попут државе и државника очекује да верујући народ беспоговорно прихвата и говори „амин“ на сваку политичку (и сваку другу) брљотину појединих архијереја. Због чега се, опет, не треба ићи у другу крајност и западати у лицемерну моралну панику или се згражавати јер су и архијереји и монаси – људи, са људским слабостима и склоностима греху. Али брљотине не треба прећуткивати. Наравно, та слобода критике не подразумева задирање у учење вере.

Постоји једна, међу „басаријанцима“ врло омиљена, слика у роману Почетак буне против дахија, када су Срби у недостатку папира за дуван попушили хатишериф о аутономији Србије. Да ли постоји нешто што је аутентично „наше“, постојано, што на општенародном нивоу нисмо успели „попушити“ и што би могло да нам послужи као светлосни облак у историјској пустињи којој се не назире крај?

– Мало је, нажалост, ствари које ми, Срби, нисмо „попушили“. Пушење хатишерифа – да је било стварно, а не фиктивно – био би најмањи проблем, то је обичан комад хартије (или пергамента), пуки докуменат до којих ја и иначе не држим. Много је гора ствар што смо се брзоплетим прихватањем Вукове „реформе“ језика и писма, и његовог вулгарног популизма, репаганизовали, (увек сумњиву) љубав према нацији поставили изнад љубави према Богу и, коначно, на све ствари почели да гледамо кроз оптику „националих интереса“, а не кроз оптику јeванђеља, очима Исуса Христа. То је отишло тако далеко да је ондашњи патријарх, који је – гле коинциденције – као и атентатор, носио име архангела, написао панегирик и атентатору и атентату који је у светлу јеванђеља, посматрајући ту ствар кроз Христове очи (што му је била дужност) морао сагледати као убиство с предумишљајем. Постоје два највећа непријатеља Бога и вере, а то су „моје“ и „наше“, а прибојавам се да су нама, Србима, ти непријатељи – уз ипак не тако ретке изузетке – начисто овладали. Али, ништа није изгубљено. Онога тренутка када је Исус изговорио – „ево, све ново творим“ – започело је пресаздавање људи и остатка творевине, па и нас Срба, али као појединих личности, не као колектива. Лепо пише ап. Павле да у Царству Небеском неће бити ни Грка, ни Јудеја, а ми би да још на овом свету постанемо „небески народ“ који се дичи својом „посебношћу“, православношћу и побожношћу, истовремено свакодневно по неколико милијарди пута највулгарније псујући истог тог Бога. Али, да за крај парафразирам Исаака Сирина: „човече (па и ти, Србине) какав ли је то грех који твоја изопаченост може починити, а који бездан Божије милости није у стању опростити?!“ Други Христов долазак нама се одужио, не, међутим, зато зато што траје предуго, него зато што смо нестрпљиви, и није се одужио зато што Бог – како то представљају неке неправославне теологије – хоће да скупо наплати сваку кап крви Исуса Христа, него зато да би логосе створеног света, хаотизоване и помешане Адамовим преступом, довео у поредак тако да нико и ништа не буде повређено.

Прошле године појавила су се два значајна документарна филма чија тема је геноцид над Јерменима који су спровеле турске власти у периоду од 1915. до 1923. године. У питању су наслови „Архитекте порицања“ (Arhitects of Denial) редитеља Дejвида Ли Џорџа (David Lee George) и „С намером да се уништи: смрт, порицање и приказивање“ (Intent to Destroy: Death, Denial & Depiction) искусног документаристе Џоа Берлингера (Joe Berlinger). Берлингеров филм приказан је у оквиру једанаестог по реду међународног фестивала документарног филма „Белдокс“ (Beldocs) који је одржан од 7. до 13. маја 2018. године у Београду.

Редитељ своју причу везује за ток снимања првог високобуџетног филма о овој теми, „Обећање“ (The Promise, 2016), за које су припреме започеле на дан обележавања стогодишњице геноцида над Јерменима, 24. априла 2015. године. Он догађаје из периода када је спровођен геноцид гледаоцу приближава комбинујући сцене са снимања, документарне фотографије и филмске снимке, од којих се неки по први пут појављују пред широм јавношћу.

Научна сазнања о процесу истребљивања Јермена представља путем интервјуа са најважнијим истраживачима, историчарима и писцима попут Танера Акчама (Taner Akçam), Фатме Муге Гочек (Fatma Müge Göçek), Питера Балакијана (Peter Balakian) и Ерика Богосијана (Eric Bogosian), али приказује и турске напоре не само да порекну шта се десило са јерменским становништвом, већ и сузбију информације о тој теми.

Берлингер настоји да разоткрије механизам зашто је нешто што би требало да буде прихваћено као чињеница предмет преиспитивања. Он указује на сталне притиске турских власти према владама и појединцима и посебну пажњу посвећује улози Холивуда у „специјалном рату“ да се тамо не сними играни филм на ту тему. Редитељ предочава доказе о томе како је турска Влада вршила утицај на филмске студије и објашњава како је путем пропаганде, али и дипломатским средствима искоришћен значај геополитичког положаја Турске за САД. Притисци су вршени још од првих покушаја 1935. године да се сними филм по књизи Франца Верфела „40 дана Муса Дага“. О каквим поступцима је реч Берлингер показује врло упечатљивим сведочењем канадског редитеља Атома Егојана (Atom Egoyan) који је говорио о притисцима на њега како би одустао од рада на свом играном филму „Арарат“ из 2002. године. Егојану је турски званичник том приликом показао књигу издату у Турској у којој се указује да се он бави „културним тероризмом“. Друга важна илустрација је случај бившег америчког амбасадора у Јерменији Џона Маршала Еванса (John Marshall Evans), који је након протеста Турске Стејт Департменту и интервенције бившег државног секретара Кондолизе Рајс (Condoleezza Rice) био приморан да се јавно извини због коришћења речи геноцид. Каква је ситуација у самој Турској редитељ је показао кроз пример убиства чувеног истанбулског новинара јерменског порекла Хранта Динка, али је уочљиво да сам редитељ није боравио у Турској, па је пропуштена прилика да се предочи и став обичних грађана и боље покаже колико то оптерећује савремену Турску. Ипак, он у филму пружа прилику и порицатељима геноцида, попут Џастина Мек Картија (Justin McCarthy) да искажу свој став, који у основи гласи да је у питању било узајамно уништавање, као и да изнесу тврдњу да су они који то називају геноцидом заправо „завидни према Холокаусту“. Критике на његов рачун да дајући  простор порицатељима даје и легитимитет њиховим ставовима и уводи могућност „друге истине“ не стоје јер је потребно предочити шта је турска позиција.

С обзиром на то да је фокусиран на америчку филмску индустрију редитељ се није бавио случајем филма „Рез“ (Cut, 2014), немачког редитеља Фатиха Акина. Он није имао проблеме да сними филм, па је пропуштена прилика да се бар помене први играни филм редитеља турског порекла на ову тему.

Треба још уочити да се у делу филм у коме се говори о ратним дешавањима на простору бивше Југославије злочини у Сребреници безрезeрвно називају геноцидом, иако постоје опречна становишта по том питању. С друге стране, иако се на кратко појављује фотографија о злочинима над Србима у Првом светском рату у Мачви, редитељу je промакло да бар помене те догађаје који се хронолошки поклапају са страдањем Јермена. Ово заправо није критика самог редитеља, већ српске стране што се о тој теми на међународном плану више не говори и не предочава довољно снажно у научним и културним круговима. Редитељ је такође пропустио да прикаже и страдања Грка и Асираца у истом временском периоду у Турској, с обзиром на то да ти догађаји имају сличан, ако не и лошији третман на међународној политичкој сцени од јерменског случаја.

Берлингер свој документарац везује, могло би се рећи, чак и превише за снимање филма „Обећање“. Овај филм био је изложен веома агресивној интернет кампањи (в. Православље, број 1202), те је остао непримећен код шире публике и доживеo је фијаско на благајнама. То је, уз друге поменуте, главни недостатак Берлингеровог филма, јер је он практично има судбину додатка филму „Обећање“, а мешајући архивске материјале са сценама са снимања овог филма губи на снази када треба да остави утисак на гледаоца. Филм je jeдноставно бољи када се одвоји од приче везане за „Обећање“ и уредсреди на историју.

У сваком случају треба похвалити селекторе и организаторе фестивала због одважности што су овај, иако несавршен, али важан филм, уврстили у програм овогодишњег „Белдокс“ фестивала.

Организатори су такође приредили и трибину „Геноцид над Јерменима – У потрази за истином или осветом“, на којој су говорили: Љубица Милетић (члан савеза писаца Јерменије и члан извршног одбора Јерменске заједнице), Аница Меликијан Шолаја (потомак жртава геноцида), Зоран Живковић (политичар). Разговарало се о томе колико геноцид утиче на колективно памћење народа и какве су последице историјског памћења тако важног и трауматичног догађаја. Највише пажње привукло је питање важности симболичког чина признања геноцида од стране других држава, поводом чега је у неколико последњих година неуспешно покушано да се донесе резолуција у Народној скупштини Србије. Ипак из публике се могло чути да је то 1993. године већ урађено у Скупштини Савезне републике Југославије. На крају указано да је потребно да држава Србија званично облежава дан сећања на жртве геноцида над Јерменима сваког 24. априла.

Данко Страхинић

Православље – новине Српске патријаршије, 1.6.2018.

Овај догађај залази у подручје спиритизма. У Post Scriptum-у за Енциклопедију мртвих аутор наводи и допунску литературу коју је консултовао за област спиритизма. То су књиге Непознато и психички проблеми чувеног француског астронома Камија Фламариона (1842–1925)^[2] и Спиритизам Ивон Кастелан из чувене едиције Que sais-je?^[3] Ево шта пише Киш:

„Што се тиче приповетке Огледало непознатог треба рећи да спиритистички адепти, па и госпођа Кастелан, овај fait divers сматрају аутентичним. Аналоган случај наводи и чувени астроном Камиј Фламарион (1842–1925), писац не мање чувених дела Плуралитет настањених светова и Непознато и природне моћи. У делу Непознато и психички проблеми, он износи случај извесног господина Берара, бившег магистра и народног посланика: Господин Берар био је присиљен током излета да преноћи у једном бедном свратишту, ‘у неком шумовитом пределу’. Одједном, у сну, видео је до у најмање појединости убиство које ће се догодити три године касније у тој истој соби у којој је сада спавао сном праведника; жртва ће бити неки господин по имену Виктор Арно, адвокат. Захваљујући управо сну што га је г. Берар сачувао у свом сећању, убица ће бити откривен. Овај догађај помиње у другом тому својих мемоара и господин Гарон, пензионисани полицијски инспектор, у чију објективност и одсуство маште не бисмо смели да сумњамо. (И. Кастелан, Спиритизам, П. 1954)“^[4]

И доиста, у књизи Ивон Кастелан, у преводу Мирка Радојичића, описује се догађај, где је „визија управљена на будући догађај, без личне везе са сведоком“:

„Камиј Фламарион, у својој књизи Непознато и психички проблеми, износи случај г. Берара, ранијег судског службеника и посланика: приморан да за време једног излета спава у некој бедној крчми сред пошумљене планине, видео је у сну све детаље убиства које ће се десити три године касније у тој истој соби, а чија је жртва био г. Виктор Арно, адвокат. Захваљујући сећању на тај сан, г. Берар је открио убицу. Овај податак је донео и г. Горон, некадашњи шеф полиције, у својим Мемоарима, II, с. 338.“^[5]

Али, у истој тој књизи Ивон Кастелан, непосредно пре овог примера, наведен је и онај о којем пише Данило Киш:

„Вест с оне стране гроба – донесена у арадској Газети (Мађарска), новембра 1858:

Два брата Јевреја из Ђека (Мађарска) ишли су у Гросвардајн да одвезу у интернат своје две четрнаестогодишње кћери. Током ноћи која је уследила њиховом путу, друга кћерка једног од браће, стара десет година, а која је остала кући, нагло се пробудила и својој мајци кроз плач испричала да је сањала оца и стрица окружене сељацима који су им хтели нанети зло.

У почетку се мајка није освртала на њене речи. Али, видећи да не може смирити дете, одвела га је код градоначелника коме је оно поновило свој сан, додајући да је препознала међу сељацима два суседа, а да се догађај десио на рубу једне шуме.

Градоначелник је одмах послао људе кућама сељака који су заиста били одсутни. Затим, да би се уверио у истину, послао је у назначеном правцу друге људе који су нашли пет лешева на крају шуме. Били су то два оца са кћеркама и кочијашем који их је возио. Лешеви су били бачени у ватру да би постали непрепознатљиви. Жандари су одмах започели истрагу. Ухапсили су два назначена сељака у тренутку кад су мењали новчанице попрскане крвљу. У затвору су признали злочин, говорећи да су у брзом откривању злодела препознали прст божји.“^[6]

Мало је вероватно да је Киш доиста читао лист Aradi Naplóu из новембра 1858, како је то иначе сугерисано у интервјуу „Савест једне непознате Европе“ из 1986, дат листу Folhetim из Сао Паола. Пре ће бити да се о овом догађају обавестио из књиге госпође Ивон Кастелан.

Описани догађај спада у спиритизам, како га је дефинисао Алан Кардек (1804–1869), оснивач спиритизма:

„Спиритизам је доктрина заснована на постојању, манифестацијама и учењу Духова.“^[7]

Овако схваћен спиритизам није философско учење, али може бити повезано са њим. Како је код нас крајем XIX века писано о спиритистичком учењу,^[8] појавила се последње године тог века и књига Спиритизам професора философије Бранислава Петронијевића.^[9]Намера београдског философа била је да својом књигом сузбије спиритистичку заблуду.

У уводу своје књиге Петронијевић упозорава да спиритизам означава две сасвим различите ствари: спиритистичке појаве и спиритистичку теорију, према којој су узрок тих појава бестелесни духови који пребивају у натчулном свету. Неко може признавати реалност спиритистичких појава, а да одбацује спиритистичку теорију, да не буде спиритист. Зато наш философ предлаже да се спиритизам ограничи на саму теорију, а да се појаве назову окултним (= необичним, мрачним).

Спиритизам ваља разликовати од спиритуализма, философског учења према којем су крајњи елементи света духовне природе. Први философ спиритуалиста који је критиковао спиритизам био је Едуард фон Хартман (Hartmann, E., Der Spiritismus, H. Haacke, Leipzig, 1885, zweite Aufl. 1896). Oдговорио му је Александар Аксаков књигом Animismus und Spiritismus (1890, 3. Aufl. 1898). На Хартманов одговор Аксакову, реаговао је Карл Ди Прел. И наш спиритуалиста Петронијевић се придружио научној и философској критици спиритизма и његовој претензији да буде једна философска теорија света.

У односу на признавање постојања спиритистичких појава Петронијевић дели научнике у три групе: (1) признају и реалност појава и спиритистичку теорију, (2) признају појаве, али одбацују теорију, (3) одбацују и реалност појава и теорију спиритизма. Међу философима пак он наводи Фихтеа млађег и Улриција као оне који су прихватали спиритистичку теорију. Едуард Хартман је критиковао спиритизам и одбацио његову теорију. Наш философ се придружује Хартману. При томе настоји да покаже како се све спиритистичке појаве могу објаснити на природан начин.

У својим есејима и интервјуима Киш се није изјашњавао по питању спиритизма. Али се у списатељској пракси придржавао чињеница као полазишта за своје приповетке и романе. Па чак и када зађе у подручје фантастике, као што је случај са приповетком „Огледало непознатог“, он се ослања на одговарајући документ како би уверио читаоца у реалност догађаја о којем приповеда. Позивањем на догађај описан у листу Aradi Naplóu из новембра 1858, наш писац жели да читаоца увери како он то није измислио. Али остаје и даље питање да ли је и сам веровао да се догађај десио онако како су новине известиле.

Сама приповетка тешко може да се узме као сведок по овом питању. Али једна њена реченица ипак даје известан миг:

„У тим истим новинама из времена ране владавине Фрање Јосифа налазимо и сведочанство самог господина бироша, дато под заклетвом, сведочанство утолико драгоценије што потиче од човека који је, по сопственом признању, лишен сваког сујеверја и нагиње ‘позитивизму’.“^[10]

Наведена реченица сугерише да се догађај како је описан у новинама доиста и десио. Ако узмемо да она није само стилизовање писца него да преноси и његово лично веровање, онда би се могло рећи да је и сам Киш веровао у оно што је арадски лист објавио. То нипошто не значи да је признавао и спиритистичко објашњење тог догађаја. По том питању вероватно је био ближи Петронијевићу – чију књигу о спиритизму, по свој прилици, није ни читао – него спиритистима.

Извор: Илија Марић, Белешке о Кишу и философији, Стари Бановци – Београд: Бернар, 2017, 179–183.

^[1] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 98–99. „У случају те новеле ствари су проистекле из мађарског листа који је у тексту поменут“ (Д. Киш., Горки талог искуства, БИГЗ, Београд, 1991, стр. 169).

^[2] Flammarion, K., L’Inconnu et les problèmes psychiques, E. Flammarion, Paris, 1900 (у српском преводу: Фламарион, К., Незнани свет и психички проблеми, Београд, 1905).

^[3] Castelan, Y., Le Spiritisme, Pressse Universitaire de France, Paris, 1954 (у српском преводу: Кастелан, И., Спиритизам, КЗНС, Нови Сад, 1987).

^[4] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 175–176.

^[5] Кастелан, И., Спиритизам, КЗНС, Нови Сад, 1987, стр. 17–18.

^[6] Ibid., стр. 17.

^[7] Ibid., стр. 8–9.

^[8] Станојевић, С., „Надприродне“ појаве старијег и новијег доба, Нови Сад, 1899; Из надчулног света, превео с немачког Михаило Лановић, Београд, 1896.

^[9] Петронијевић, Б., Спиритизам, Милош Велики, Београд, 1900. Књи­га је потом издавана још шест пута, увек код различитих издавача: 1910, 1922, два пута 1988, 1997, 1998.

^[10] Киш, Д., Енциклопедија мртвих, стр. 99.

Срби се око реке Вардар помињу око 1400 година уназад.

Око 680. године споменут је град Гордосервон, чије име потиче од Срба премештених у Малу Азију од стране Византијског Императора Констанса Другог, насељених из области око реке Вардар - Македонија. Исидор, Епископ Гордосервона, споменут је око 680-681. и чињеница да је овај град био епископско средиште даје повода замисли да је имао бројчано значајну српску популацију.

Око 1200-те године исти град спомиње се као Сервохориа – (Српско Насеље).

Constantin Porfyrogenitus „De Administrando Imperio“ Ердељановић, Ј. „О насељавању Словена у Малој Азији и Сирији од 7 до 10 века“, Гласник Географског Друштва том. VI 1921 стр.189 Lequen, M. „Oriens Christianus“ I, 1740, pp.659-660 Micotky, J.“Otiorum Chroate“, Vol. I , Budapest, 1806, pp.89-112 Niederle, L. „Slovanske starozhitnosti“ Dilu II, Svazek pp.389-399; pp. 444-446 Ostrogorski, G.“Bizantisko-Juzhnoslovenski odnosi“, Enciklopedija Jugoslavije 1, Zagreb 1955, pp. 591-599 Ramsay, W.M. „The Historical Geography Of Asia Minor“, London, 1890, pp.183, pp.210

НАСЛОВНА ИЛУСТРАЦИЈА: ДУШАНОВ МОСТ ПРЕКО ВАРДАРА У СКОПЉУ

П. ЈЕВРЕМОВИЋ:

„Идеја лексаикона, сама по себи, нужно подразумева неопходност рефлексивног отклона неке доктрине (у овом случају библистике) од своје, историјски увек условљене, актуалне продукције. Лексикон није ствар еснафа. Он мора бити ствар духа, духа оваплоћеног у језику. Духа зрелог за преиспитивање себе самог, сопственог мишљења и језика. Отуд толика важност одговорног (идеолошки неострашћеног, документованог, критички самосвојног, што је могуће више интердисциплинарног) повратка кључним питањима смисла суштинских речи и идеја која неку доктрину (у овом случају, као што рекох, библистику) чине могућом. И ̶ смисленом. Савремена библистика, управо, има смисла зато што су речи (одреднице) прикупљене унутар корица Лексикона библијске теологије живе, рефлексивно прегнантне, (потенцијално) плодне и мисливе. Својим несебичним трудом, знањем, јасном визијом и дубоком људском упорношћу, уредници овог Лексикона су значајно задужили нашу (не само богословску) јавност. Постављени су нови стандарди. Наслућени су нови путеви“.

Проф. др Петар Јевремовић

Филозофски факултет Универзитета у Београду

К.-В. НИБУР:

„Библијски институт у оквиру ПБФ БУ постоји непуних пет година. Основали су га професори и доценти Старог и Новог Завета, и он се брзо развио и узнапредовао, нарочито прикупљањем библиотеке у којој су се нашле многе најновије и најугледније научне публикације из различитих области библијских студија. Једна од многих предности Библијског института од оснивања била је стварање окружења за библијска истраживања, која су унапређена везама и личним контактима овдашњих професора са неким веома значајним међународним установама и неким кључним личностима са поља библијских студија. Неколико међународних библијских конференција које је организовао Библијски институт – од којих је последња, одржана недавно (31. маја – 3. јуна 2018. г.), била посвећена рецепцији Библије у антици и средњем веку – јесу символ ове отворености.

Лексикон библијсјке егзегезе који су уредили професори Родољуб Кубат и Предраг Драгутиновић сведочи о убрзаном и изузетном напретку библистике у Србији. Ову публикацију су двојица професора са Библијског института сами приредили и уредили, уз помоћ својих колега са факултета. Међутим, истовремено су уређивачи успели да окупе велики број водећих међународних стручњака који су дали допринос Лексикону, пишући одреднице из поља својих ужих истраживања. Као резултат, Лексикон открива особен профил библијских студија, искован у православном предању тумачења Светог Писма у Србији. У исто време, ЛБЕ показује како је библистика у Србији постала сарадник и део међународне научне заједнице у оквиру библијских истраживања.

Међу ауторима одредница налазе се многе водеће личности међународне библистике – Луц (Берн), Никлас (Регенсбург), Лаут (Дарам), Штембергер (Беч), Домен (Регенсбург), Тајсен (Хајделберг)... Међутим, истог је значаја чињеница да су писци већег броја одредница српски библисти – и они из млађе и они из познатије генерације. Најважнији циљ Лексикона јесте да српским студентима теологије понуди меродавно и поуздано референтно дело за појашњење и сналажење са појмовима, чињеницама и недоумицама у вези са Библијом и њеним прошлим и садашњим тумачењем. Уверен сам да ће ово дело на најбољи могући начин послужити сврси“.

Проф. др Карл-Вилхелм Нибур

Теолошки факултет Универзитета у Јени (Немачка)

Н. РИСТОВИЋ:

„За српску теологију, али и блиске научне области, Лексикон библијске егзегезе представља велику новину. Уместо досадашњег парцијалних и партикуларних презентација Библије у овом су лексикону, на једноме месту, представљени мотиви и резултати древних и модерних студија Светог Писма како из угла теологије, тако и из других углова – филологије, философије, историје... Читалац ће у овом приручнику наћи прегршт драгоцених информација о томе како је, са којих позиција и у коју сврху Библија била тумачена и коришћена од времена настанка до данас. Осим очекиваних, традиционалних садржаја, од текстологије до догматике, Лексикон библијске егзегезе обавештава српске читаоце и о оним аспектима библијских књига који су отворени новим теоријским приступима – из угла наратологије, политикологије и сл. Библија је у овом лексикону контекстуализована тако да су у њему знатно место добиле и литургијска перцепција и рецепција књига Светог Писма. Отуда Лексикон библијске егзегезе не само што је први овакав приручник на српском језику, већ је и у светским оквирима публикација без пандана, пошто није моделован према сличним приручницима других хришћанских конфесија, већ је оригинални православни допринос савременим настојањима да се начине прегледне синтезе резултата проучавања Библије у крилу различитих дисциплина. Овај лексикон је показатељ да је у нашој теолошкој и широј академској јавности дошло до значајног помака у развоју библијских студија – да Свето Писмо добија оно место које му припада у теологији и у националној култури“.

Проф. др Ненад Ристовић

Филозофски факултет Универзитета у Београду

В. НЕДЕЉКОВИЋ:

„Што је најбоље код новог Лексикона библијске егзегезе написаног под уредништвом Родољуба Кубата и Предрага Драгутиновића, то је његова ширина. Ширина у сваком погледу – тематском, конфесионалном, историјском, методолошком – и тешко је рећи шта је свега тога најважније у борби против необавштености, скучености, заборава, безначелности, којој данас треба да допринесе свако ко ради на пољу хуманистичких наука. Модерна библистика као наука која у властиту сврху, ради свог узвишеног предмета, ангажује читав један низ фундаменталних дисциплина, истом их стављајући на тешку пробу кроз питања која им поставља, у овом Лексикону налази пуног одраза. Верујем да ће он, овакав какав је изашао на свет несамерљивим трудом и превасходном заслугом двојице уредника, не само наћи доста корисника у нашој књижевној и научној средини, која је жедна оваквих приручника, већ и стећи себи доста читалаца – оних што ће за њим посезати не по непосредној потреби или конкретним поводом, већ из чистог задовољства. Ништа боље од тога не бисмо умели да пожелимо овој ученој, правоумној и честитој књизи“.

Проф. др Војин Недељковић

Филозофски факултет Универизтета у Београду

К. ПРИКОП:

„Иницијатива колега Родољуба Кубата и Предрага Драгутиновића са Православног богословског факултета Универзитета у Београду, да у оквиру Библијског института објави Лексикон библијске егзегезе мора бити срдачно прихваћена и у ширем контексту библијских студија, а нарочито на пољу православне теологије. Овај Лексикон, попут других релевантних књига или студија из међународне библистике, које су објављене, преведене или уређене под покровитељством поменутог Библијског института, на првом месту представља конкретан знак повезивања православних библијских студија са савременим токовима библијске егзегезе. Одабране одреднице у Лексикону и њихови аутори, прате намеру уредника чији је један од циљева да прошире уске кофесионалне хоризонте православне теологије и надиђу одређене, круте традиционалне ставове, указујући на потребу да се православна теологија укључи у шире академске дискусије. Друго, Лексикон је веома користан приручник за професоре, наставнике, студенте и све људе заинтересоване за библијску егзегезу. Такав приступ представља модел који би требало да прате остали православни богословски факултети и установе, који морају да схвате да будућност академске теологије не почива иза зидина њихових теолошких утврђења, већ у искреном дијалогу, који је развијен у конструктивне сврхе“.

Проф. др Козмин Прикоп

Православни богословски факултет

Универзитета у Букурешту (Румунија)

М. РАДОВАНОВИЋ:

„Већ дуго времена је у богословским и хуманистичким наукама присутна велика потреба за једним савременим Лексиконом библијске егзегезе. Библија није само збирка древних списа који се изучавају као артефакти из далеке прошлости, већ је неисцрпна и свакодневна инспирација која вековима обликује културу и цивилизацију којима припадамо. Зато свет у коме живимо није могуће правилно и у потпуности разумети без коришћења библијског кључа. Лексикон нам у том настојању може бити од велике помоћи, јер су по први пут унете одреднице које темељито обрађују однос библистике и савремених друштвених феномена и теоријских приступа. Посебно је важно напоменути да су током рада на Лексикону и другим сродним пројектима наши библисти препознати као високо мотивисани и посвећени стручњаци, због чега се Београд на светској мапи све више издваја као један од веома перспективних центара изучавања библијских наука. Можемо бити веома поносни што је овај јединствен, значајан и велики подухват успешно остварен при Библијском институту Православног богословског факултета Универзитета у Београду, чиме Српска православна црква поред своје већ познате духовне, успешно остварује и важну научну мисију у свету“.

Доцент др Милан Радовановић

Академија уметности Београд

Д. ЂОГО:

„Прије неколико дана је из штампе изашао Лексикон библијске егзегезе, у издању Библијског института ПБФ УБ и Службеног гласника. Ријеч је о по свему јединственом издавачком подухвату у чијој је изради учествовало више од 100 теолога, философа, филолога, теоретичара културе и књижевности и других стручњака из богословљу сродних хуманистичких дисциплина и умјетности. Лексиконске одреднице су писане на разумљив, али не и баналан начин, тако да сваком читаоцу понуде не само енциклопедијске увиде него и промишљања о релевантним појмовима која надилазе пуку информативност. Иако би се из наслова дало закључити да је у питању ускостручни Лексикон, он је обухватио много шири спектар појмова, тако да, све до сачињавања неког будућег српског теолошког лексикона, ЛБЕ моћи ће поуздано да се користи као својеврстан општији теолошки појмовник по себи. Видљив је огроман труд приређивача да позову за сараднике како реномиране европске библисте чије су бибиблиографије испуњене свјетски познатим референцама (поменућемо само У. Луца, Г. Тајсена, између осталих) тако и младе асистенте Богословских факултета који су својим трудом најавили будући потенцијал за бављење теологијом. Уредништву морамо захвалити и на уједначеном начину писања одредница. ЛБЕ по свему ће означити почетак једне битне фазе у развоју српске теологије јер послије периода у коме су доминирали радови, дисертације, пројекти који су увијек за основу имали личну харизму, способности али и интересовања појединих великана теологије, најављује период систематског рада, заједничких подухвата, сустизања оних великих и значајних облика груписања знања (као што су лексикографски подухвати) без којих једна теологија и култура не могу да се назову писменима, али и не могу оперативно да постоје и напредују“.

Проф. др Дарко Р. Ђого

ПБФ Светог Василија Острошког

Универзитета у Источном Сарајеву

В. ТАТАЛОВИЋ:

„Чињеница да ово уникатно издање не представља само производ једине високошколске установе у Србији која за предмет има православну теологију, него да су у његовом настанку учествовали и многи еминентни стручњаци са београдског и других светских универзитета, значи отеловљење постављеног циља: да међу институцијама науке, и заједно са њима, Богословски факултет буде истински сведок стварности засноване на православном искуству Бога. Управо из тог разлога, у овом аутентичном оличењу универзитетске пуноће – у којем је умрежавање истраживача постало могуће кроз делатност Библијског института, посебно кроз пожртвован ангажман његовог подмлатка који је приређивачима такође омогућио ефикаснију обраду грађе – principio universitatis није резултирао збиром изолованих лексикографских чланака, повезаних тек припадношћу библистичком дискурсу. Основу целог издања граде, заправо, три повезана начела, чија би видљивост могла да буде мерило његове рецепције. Прво, у фокусу Лексикона налази се Свето Писмо, то јест исконска потреба хришћанске културе да своју изворну литературу сапостави другим канонским изразима у средишту актуалног друштвеног живота. Академска промоција библијске књижевности, кроз заједничку одговорност истраживача различитих конфесија, у најмању руку има далекосежне последице по општу добробит друштва. Друго, кроз азбучно структурирни редослед одредница, легитимисани су, по угледу на искусније хришћанске традиције, научни процеси истраживања и објашњења библијских текстова, у чему су се први пут нашла и лексикографска одређења православног предања. На питање шта једну егзегезу чини православном, одговор треба тражити у јединственом споју христијанизованих научних пракси у хуманиоруму са аутентичним православним искуством – што је процес којем, како Лексикон показује, тек предстоји креативан развој. И треће, друштвена релевантност библијске књижевности, омогућена кроз препознатљиве научне форме, коначно је могућа захваљујући функционалном језичком механизму, односно суптилним процесима усаглашавања појмова и метода унутар јединственог језичког система. Чињеница да су одређени изрази управо овим издањем добили своје место у српском језику значи заметак њихове прихваћености и ефектности. Одатле, потреба за Лексиконом превазилази шаблонске оквире једног помоћног средства, па српску библистику подиже у ниво светске науке“.

Доцент др Владан Таталовић

Православни богословски факултет

Универзитета у Београду

В. МИЛИЋЕВИЋ:

„Лексикон библијске егзегезе који су приредили проф. др Родољуб Кубат и проф. др Предраг Драгутиновић, на више од 500 страница веома прегледно сложеног текста, доноси готово 300 кључних одредница које покривају све области релевантне за интерпретацију библијског текста, уз исцрпан преглед библиографије. Када је у питању српска академска теологија, Лексикон библијске егзегезе је по много чему куриозитет, али понајпре треба истаћи чињеницу да је у његовој изради учествовало 104 аутора, од чега готово половина (47) из иностранства. Текст одредница одликује јасан, прецизан и економичан језички израз. Такође, треба напоменути да визуелна решења и техничка опрема у потпуности иду на руку читаоцу олакшавајући му максимално приступ комплексном тексту. Несумњиво, Лексикон библијске егзегезе је један од најзначајнијих подухвата српске библистике и српске академске теологије у новије време. У том смислу је важно напоменути како је овај подухват реализован у оквиру пројекта Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки пројекти и резултати. Као такав, Лексикон се може узети и као најбољи омаж значајним дометима које је српска библистика, упркос веома турбулентном периоду, остварила у протеклом веку, како у стриктно академској сфери, тако и на плану приближавања речи Писма црквеној пуноћи. Са друге стране, Лексикон се може разумети и као програмски текст који својом академском озбиљношћу, интердисциплинарним приступом и комуникацијским потенцијалом указује на то које и какво место теологија заузима у српској науци и култури, нарочито с обзиром на околности настале њеним пуним интегрисањем у академску заједницу на почетку XXI века“.

Доцент др Вукашин Милићевић

Православни богословски факултет

Универзитета у Београду

Како разни фалсификатори историје говоре да су Срби у Македонију први пут дошли на то подручје са царем Душаном или да су Срби дођоши између два светска рата, износићемо разне доказе и документе које говоре о трајном присуству Срба у Македонији у последњих 14. векова.

Око 950-те, Византијски Император Константин Порфирогенит записује да град „Сервиа“ на положају југозападно од Солуна. Овај град има своје име од својих српских оснивача (од раног 7-ог века) . У 10-ом веку исти град је споменут као „Србчиште“ у рукопису византијског писаца Иоана Зонаре.

Сервија (грч. Σέρβια [Sérvia]) или Србица, и данас је насељено место градског типа на северозападу Грчке, у периферији Западна Македонија, односно у округу Кожани. Након 2011. део је општине Сервија-Велвендо чије је уједно и административно седиште (до тада је припадало истоменој засебној општини Сервија). Насеље се налази на западним обронцима планине Камбунице, односно уз десну обалу реке Бистрице (највеће реке у Грчкој). Према подацима са пописа становништва из 2011. у насељу је живело 3.540 становника.

Према подацима из летописа De administrando imperio византијског цара Константина Порфирогенита, насеље Сервију, односно Србицу основала су српска племена у раном VII веку, која су се на то подручје доселила северно од Дунава, из области Бојке (Беле Србије). Constantin Porphyrogenitos „De Administrando Imperio“ cap.32, pp.152 ed.Bonn

НАСЛОВНА ФОТОГРАФИЈА: Садашњи град Сервија у близини Солуна

ОСТАЛЕ ФОТОГРАФИЈЕ: НАСЛОВНА СТРАНА ДЕЛА И НОВАЦ КОНСТАНТИНА ПОРФИРОГЕНИТА

Наставиће се...

Познати солисти, Жарко Данчуо, Оливер Њего, Екстра Нена, Викторија, Елеонора Баруџија, Мира Караниколић, Дејан Пешић, Драган Млађеновић, Жељко Трајковић и сестре Марија и Марина Гобовић извешће осамнаест  композиција у пратњи Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички“, под диригентском  палицом  Павла Медаковића.

Промотивно ће бити приказан  видео спот свечане песме „Балада о Хиландару", у продукцији Војнофилмског центра „Застава филм ", аутора Станоја Јовановића и Радета Радивојевића, у режији Данила Пашквана, уз музичку пратњу  УА МО „Станислав Бинички“, Хора „Краљица Марија“ и Ансамбла „Ренесанс“.

Концерт је организован уз подршку Министарства одбране - Управе за односе са јавношћу. Водитељ је Милица Гацин.

Поклоничко путовање код Светог Нектарија на Егину од 21-26. јуна 2018. године, још веома мало места. Пријавите се што пре..