Звучни запис промоције

За разлику од других фрушкогорских манастира чији су ктитори и време оснивања покривени велом тајне, за Крушедол се поуздано зна да су га основали деспот Ћурђе Бранковић, у монаштву назван Максим, и његова мајка, замонашена деспотица Ангелина.

Настанивши се у Срему 1508/1509. године, владика Максим добија од својих рођака Јакшића место Крушедол и у њему уз материјалну подршку влашког војводе Јована Њагоја Басарабе оснива мушку обитељ у којој као београдско-сремски митрополит живи до 1516. године. Недалеко од манастира Крушедола, деспотица Ангелина између 1512. и 1516. подиже женску обитељ, данас Сретењску цркву у селу Крушедолу, новчаном помоћи руског кнеза Василија, где до 1520. проводи своје последње године као монахиња. Сахрањена у припрати своје задужбине, њено нетљено тело се после неколико година преноси у синовљеву Благовештенску цркву и похрањује у ћивот сина Јована, док се мошти њеног мужа Стефана и сина Максима полажу у други ћивот и излажу на троновима испред иконостаса главне цркве. После спаљивања манастира Крушедола и моштију светих Бранковића 1716. године, од стране Турака, сачувала се само лева рука мајке Ангелине чије су честице похрањене у посебан кивот у манастирској капели.

Будући да се на сремске Бранковиће гледало као на легитимне наследнике некадашњих деспота, и сама породица прихвата водећу улогу међу српским живљем у Угарској.

Династичка светородност Бранковића, заснована на неговању култа родоначелника Ђурђа Бранковића као „господара Срба", била је од пресудне важности не само за учвршћивање њиховог угледа у Срему и Угарској, него и на територији некадашње (Деспотовине) Србије. После преране смрти слепог деспота Стефана и изненадног краја деспота Јована, замонашени Максим се, уместо политичким амбицијама, предаје остварењу планова везаних за организацију верског живота православног живља и успостављању црквене самосталности на угарско-влашким територијама изван власти надируће Турске империје. Деспоти Бранковићи су последњи феудални владари које је канонизовала Српска православна црква, па непосредно после смрти добијају свој култ, службу и житија. Њихове чудотворне мошти имале су исцелитељску моћ, а после турског освајања Београда 1521. они се призивају и моле за мир као народни заштитници.

Крушедолска благовештењска црква подигнута је на развијеној триконхалној основи са куполом на средини која почива на снажним ступцима. Олтарска и певничка апсида полукружне су споља и изнутра и засвођене полукалотама. Кубе има профилисани прстен, кружно је изнутра, а споља осмострано. Уз наос је истовремено подигнута и пространа припрата повезана са наосом великим отвором на лук. Саграђен сасвим у духу времена, крушедолски храм поштује старо српско градитељско наслеђе и истиче идеју повезаности са српском културом у доба државне самосталности. Од изворног старог иконостаса сликаног око 1512. године, сачуван је Деизис са апостолима, рад влашких мајстора, који је владика Максим вероватно добио на поклон од Деспине и Јована Њагоја.

Део новоосноване манастирске библиотеке потицао је из старе дворске библиотке деспота Ђурђа Бранковића и имао готово сва дела класичне византијске књижевности (препис средњовековног романа о Варлааму и Јосифу). Деспот Максим и деспотица Ангелина прилажу манастиру и књиге које су припадале њиховој породици са својим власторучним потписима (Зборник текстова Јована Златоуста, Лествица Јована Лествичника). У манастирској ризници нашле су се деспотске круне, као и низ предмета везаних за свете деспоте - меморабилије које указују на митрополијски статус манастира (везена митра, дар Кантакузине, ћерке деспота Ћурђа Бранковића из друге половине 15. века).

И непосредни наследници владике Максима, под чијим је руководством завршено украшавање манастирске цркве, неговали су идеју о Крушедолу као породичном маузолеју и митрополијском средишту. Према запису изнад улазних врата, сазнаје се да је првобитно живописање припрате довршено 1543. године, за време игумана Силвестра, док је живописање и осталих делова храма приведено крају две године касније, 1545, за време игумана Јоакима и Панкратија и митрополита Лонгина.

Стари живопис, за чије се ауторе претпоставља да су били грчки мајстори из Влашке и Молдавије, страдао је у време последњег турског продора у Срем, а делимично је уништен архитектонским преправкама и коначно пресликан средином 18. века. Поједини његови делови откривени су конзерваторским радовима у југозападном делу наоса, на ступцима који придржавају куполу и у доњој зони припрате. Према пандански сликаним ликовима Светог Саве и светог владике Максима у доњој зони стубаца, може се закључити да је већ средином 16. века устро-јена замисао о подударности њихових делатности, а београдско-сремска митрополија прихватила и наставила светосавску идеју о самосталности српске црквене организације. Како је у време живописања манастирске цркве деспот Максим већ био проглашен за светог, на сводовима крушедолске припрате били су насликани Васељенски сабори, који се уобичајено срећу на сводовима припрата и других митрополијских средишта. На ктиторски подухват последњих сремских деспота Бранковића указивали су и њихови насликани светачки ликови у првој зони припрате, деспота Стефана, Јована и деспотице Ангелине источно, и владике Максима северно, поред њих. Идеја о крушедолском манастиру као култном и митрополијском средишту није замрла, него је негована кроз цео 16. и 17. век и постала основа препорода до којег долази после Велике сеобе (1690).

Сретењску цркву у селу Крушедолу је, заједно са ћелијама, подигла деспотица Ангелина Бранковић после повратка из Влашке, између 1512. и 1516. године. Реч је о једнобродном храму са споља петостраном, а изнутра полукружном олтарском апсидом засведеном полукалотом, без куполе. Уз једноставан наос засведен полуобличастим сводом, касније је дозидана припрата и одељени звоник. Из делимично сачуваног натписа изнад врата припрате сазнаје се да је храм живописан 1643. године. На северном зиду наоса били су насликани ликови из светородне лозе Немањића, о чему сведочи очувани натпис са фигуром светог краља Стефана Дечанског. Сачуване фигуре светих ратника и отаца сведоче о живопису чији је квалитет слабији од хоповског из прве половине 17. века.

И велика фреско-композиција Страшни суд на спољњем зиду западног прочеља крушедолске благовештењске цркве потиче из средине 17. века. На овом доста оштећеном живопису вероватно домаћих мајстора, чији су ктитори јереји Мишко и Михаило из банатског Елемира, разазнају се фрагменти Ада и боље сачувани део Раја са фигурама апостола на столицама и пророка у пејзажу са чемпресима. Из 17. века потичу и 72 медаљона светих и мученика на потрбушјима прислоњених лукова на певничким апсидама.

Друга половина 16. и цео 17. век јесте и време када се старешине и сабраћа крушедолског манастира често срећу у Русији куда одлазе „у писанију" тражећи материјалну помоћ, али и са других места, и од приложника добијају вредне дарове у рукописним књигама и црквеним утварима. Године 1653. сликани су и делови иконостаса благовештењског храма у Крушедолу - Недремано око на надверју царских двери и велико Распеће, са свим обележјима старе српске зографије.

И по Великој сеоби у Хабсбуршку монархију под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем (1690), крушедолски монаси су у избеглиштву у Сент Андреји, одакле се враћају седам-осам година касније. После оснивања Крушедолске митрополије (1708), у манастиру су одржана још два црквено-народна сабора, 1710. и 1713. године, када се митрополијска резиденција премешта у Сремске Карловце. Пошто је патријарх Чарнојевић 1706. сахрањен у манастирској цркви, у њу је 1710. пренесен и покопан митрополит Исаија Ђаковић. После спаљивања манастира 1716. године, од Турака, Крушедол обнавља београдски митрополит Викентије Поповић Хаџилавић 1721, да би 1725. у њему био и сахрањен. Манастир је нарочито обогатио његов пострижник и сабрат Никанор Мелентијевић сазидавши конаке и обновивши храм и капелу светог Максима у конаку између 1722. и 1725. године. Дарујући манастир још књигама и утварима, у њему је покопан 1739. године као владика и ктитор. Недељко, Стојић и Василије Богдановић из Петроварадинског Шанца, 1726. године зидају високи барокни звоник и прилажу звона. Деизис са апостолима за иконостас мале цркве - капеле светог Максима у источном крилу конака, израдио је 1726. године непознати руски мајстор, док су царске двери и велики крст поверени Рафаилу Мило-радовићу, потомку херцеговачке породице

Храбрена Милорадовића и потоњег егзарха Бачке епископије (данас у Музеју Српске православне цркве у Београду). Године 1742. проширује се олтарска апсида манастирског храма, 1745. дозиђује данашњи високи трем испред улаза у храм, а исте године сликају се престоне иконе на иконостасу. Оне се приписују кијевском мајстору Јову Василијевичу који је имао неку врсту иконописачке школе у Сремским Карловцима. Из истог времена потичу и царске дрвери са дрворезбаријом у сти-лу јужњачког или левантинског барока. Имућни новосадски трговац, Рацко Јовановић 1750. даје да се живопише крушедолска припрата, а само годину дана касније, темишварски епископ Георгије Поповић налаже да се олтар украси зидним сликама. Када су по налогу вршачког владике Јована Георгијевића 1756. године у наосу уљаним бојама пресликане оштећене фреске из 16. века и иконописани певнички столови, манастир Крушедол је у потпуности био обновљен.

Сеоски храм Крушедола посвећен Сретењу Господњем био је све до 1716. године женски манастир, када су се монахиње пред турском похаром склониле у Сремске Кар-ловце. Данас је то парохијска црква и манастирски метох. Пошто им је средином 18. века одлуком митрополита Павла Ненадовића храм додељен у власништво, сељани Крушедола су 1763. године осликавање иконостаса сретењске цркве са четири престоне иконе и у пуној ширини главног брода поверили Димитрију Бачевићу и Теодору (Димитријевићу) Крачуну, мајсторима прелазног барокног периода. Они ће се три године касније потврдити и у осликавању олтарске преграде манастира Беочина. Резбарија иконостаса, рад непознатог дрворезбара, урађена је нешто раније у барокно-рокајном орнаменталном стилу, блиском оном иконостаса цркве Светог Николе у Земуну. После 1955. године, када су извршени конзерваторски радови, на иконостасу су преостале само две престоне иконе јер је у целини другачије постављен и скраћен.

Током 18. и 19. века у манастирском храму се непрекидно похрањују земни остаци знаменитих Срба и националних хероја: грофа Ћорђа Бранковића, Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Мојсија Петровића, Јована Георгијевића, Никанора Мелентијевића, оберкапетана Атанасија Рашковића, војводе Стевана Шупљикца, кнегиње Љубице, жене кнеза Милоша Обреновића, београдског митрополита Петра и краља Милана Обреновића. Између моштију светих деспота, оснивача манастира, чуваних у ћивотима испред иконостаса и посмртних остатака великана сахрањених у припраги главне манастирске цркве никада није престала да се прави разлика. Будући да су у гробници владике Максима од времена Арсенија Чарнојевића сахрањивани карловачки митрополити, а у гробници Ћорђа Бранковића представници световне власти, у крушедолској припрати била су формирана два места за сахрањивање: једно духовних, а друго световних српских поглавара. У капели на спрату посвећеној светом владици Максиму током двадесетих година 18. века учвршћује се посебно поштовање замонашеној деспотици Ангелини, и од средине века она почиње да се назива „малом црквом преподобне мајке Ангелине", када постаје и средиште посебне побожности које су неговале жене. Њен култ постаје све присутнији и у приватном и у јавном животу (оснивање пештанског интерната „Ангелијанума" за српске девојке 1898), а деспотичино мајчинство и јавно деловање преко супруга и деце постаје углед свима мајкама и женској чељади у патријархалном српском друштву све до почетка 20. века.

Крајем 17. и у првој половини 18. века српско сликарство се постепено саображава западноевропским уметничким токовима. У Крушедолу се истовремено уочавају и остаци дуговеке традиције балканске позносредњовековне културе и најсмелији русофилски искорачаји нових барокних схватања. За свега неколико година, између 1750. и 1756. године, крушедолска припрата, олтар и наос добијају сасвим нови изглед украшен барокним сценама, како по изгледу тако и по садржају. Мада подељсних мишљења о ауторима сликаних зидних целина, сви научни истраживачи се слажу да су у Крушедолуглавну реч приликом живописања средином 18. века имали руски сликари и домаћи мајстори као њихови следбеници и кијевски васпитаници. Уљане зидне слике у припрати и олтару приписују се руским иконописцима Јову Василијевичу и Василију Романовичу уз могуће учешће новосадских сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића. Раскошне композиције барокног ансамбла у наосу, пак, доводе се у везу са домаћим мајстором Стефаном Тенецким, дворским сликаром арадског епископа Исаије Антоновића школованог у Кијеву. Као његови помоћници помињу се Димитрије Бачевић и Никола Нешковић, придворни сликар вршачког епископа Јована Георгијевића. Међу историчарима уметности још се ломе копља да ли је средином 18. века у српској средини било толико школованих, вештих и искусних домаћих мајстора који су могли са својим сарадницима брзо, уиграно и дорасло да изведу тако јединствен и аутохтон сликарски посао монументалних размера. Шта год показала будућа истраживања, остаје неспорно да је на овом споменику са питомих падина Фрушке горе пресудну улогу у живописању манастирског храма имало угледање на бакрорезе из западноевропских сликарских приручника, међу којима је предњачила немачка Вiblia Есtура Кристофа Вајгла из 1695. године. Истовремено, једна друга књига, Жефаровићева Стематографија из 1741. године, уочена је као основни иконографски предложак у процесу барокизације владарског портрета светих Срба у доњој зони крушедолске припрате. Врхунац ове уметничке симбиозе почивао је у саображености разиграног ритма барокног декоративног стила једном још увек монолитном унутрашњем средњовековном простору који није успело да наруши накнадно проширивање прозора и улаза ради обезбеђивања више природног светла у храму.

Садржај живописа из крушедолске припрате показује несвакидашњи спој традиционалних образаца са морализаторским духом барокних сцена. Неке од њих, попут Ослобођења Петровог из тамнице и Бекства Павловог из Дамаска не само што подсећају на хришћанску дужност посећивања и тешења утамничених, него су и алузије на епизоде из живота све-тих деспота Бранковића: њихово изгнанство из отечества и живљење у тешким и бедним условима сличним затворским. У Житију светог деспота Стефана Слепог наводи се како су га Турци заједно са братом Гргуром ослепили као таоце због оданости ,,правој вери", а непо-средно пред пад Деспотовине, непријатељи али и саплеменици прогнали из Србије, лажно оптужили и из зависти затворили у тамницу. У Служби преподобној матери Ангелини подсећа се како је свој дом отворила нишчима, посећивала утамничене и прехрањивала гладне. Тако се кроз причу о светим Бранковићима као ,,стубовима побожности" и ,,живим мученицима", њихово просветљење духовним очима после дуге трпељивости и страдалништва у туђини предочава као поучан пример за духовну обнову поробљеног српског народа. И остале велике композиције у другој зони крушедолске припрате (Бекство у Египат,Покољ витејемске деце, Савлово обраћење на путу за Дамаск и Каменовање архиђакона Стефана) иду у прилог тези о смишљеном избору новозаветних сцена у циљу развијања култа последњих српских деспота. У трећој зони источног и западног зида, као и на своду „женске цркве", илустроване су сцене из Богородичиног живота (од Благо вести до Успења), Акатист и Богородица Безгрешног зачећа , која се као римокатоличка тема тријумфа над змијом којим се побеђује смрт, грех и порок, у време против реформације раширила по Европи. Композиција Богородичиног покрова, с друге стране, иконографски припада московском типу и повезује се са општом климом русификације нашег црквеног живота, када се скоро све школе на подручју Карловачке митрополије посвећују овом празнику.

Галерији старих српских владара у првој зони крушедолске припрате од светих Симеона и Саве до светих царева Лазара и Уроша, придружују се свети Максим архиепископ српски, свети деспоти Стефан и Јован, као и преподобна мати Ангелина. Стереотипни низ фигура нарушава барокна узнемиреност којом посветовљени ликови губе свој ранији типизовани аскетизам. Идеализовани ликови светих су у свечаном ставу и посматрачу окренути трочетвртински, а имају и лепршаве костиме са плаштом као ветром завијорене. Свеприсутан је и изражени осећај за тактилне вредности материје и детаљ (лице, брада, тканина) којим се илузионистички продубљује сликани простор (пејзаж, архитектура). Привидно поштујући традицију, придворни сликар патријарха Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Јов Василијевич већ у крушедолској припрати суштински осавремењава српску позновизантијску уметност, уводећи представе светих у првој зони у ред репрезентативних барокних портрета.

За разлику од припрате, у олтару, за чији се живопис сматра да са овим чини једин-ствену целину, ликови светих архијереја и ђакона због ограничености расположивог простора нису приказани како се у поворци причешћују, него како појединачо или у пару стоје у строго фронталном ставу Четири сцене у полукалоти апсиде посвећене су старо-заветним жртвама: Каин убија Авеља (Каи-нова и Авељева жртва) и Авраамова, Нојева шИлијина жртва. Овде није реч само о композицијама нетипичним за средњовековну православну уметност, већ о сценама које је западноевропска барокна иконографија користила за илустровање црквених проповеди и антитеза Старог и Новог завета, погодних префигурација Силаска Светог Духа или ,,Присно Дјеве" која рађа Месију. Уз Распеће и сцене које су му непосрердно претходиле или уследиле, издвојена су и два анђела са знацима Христовог страдања (крст, копље, сунђер, стуб, бич, уже) као наглашено подсе-ћање на Спаситељева страдања. Антитетичке су и композиције Првог греха и Рођења Христовог, сцене човековог пада и искупљења кроз веру, којима се кроз позив на покајање потврђује кажњавање греха и награђивање врлине. Дочаравању илузионистичке унутрашње архитектуре овде доприносе сликане нише и шкољке, коринтски капители, мраморирани стубови и тешке драперије. Следећи идеје митрополита Павла Ненадовића, Јов Василијевич је стварио јединствену илузионистичку целину која није имала правих настављача у српској барокној уметности друге половине 18. века. Ипак, потоњи наручиоци и иконописци пренеће нешто од идејног програма крушедолског олтарског простора, ако не на зидове храмова, а оно на све развијеније барокне иконостасе на којима ће се остварити нова схватања црквених реформи у тежњи да се богослужење визуелно приближи верницима.

Врхунац моралних поука јављају се у средишњем делу храма, у илустрацијама Девет блаженстава, до сликарство манастира Крушедола сасвим непознатих целокупној српској монументалној уметности. Као слике будућег Царства небеског на који је указао Христос у својој Беседи на гори, композиције девет хришћанских врлина (нишчи духом, плачушчи, кротки, гладни и жедни, милосрдни, чистог срца, миротворци, прогнани правде ради и страдајући Божјег имена ради) у своду наоса, биле су намењене подсећању верника како ће њиховим поштовањем на земљи за њих отпочети нови и вечити живот у Христу. Осим сцена из Христовог живота, у поткуполном простору и наосу представљен је и велики број Христових парабола и поу-ка (о трну и брвну; о добром сејачу; о удовичиној лепти; ко тебе каменом, ти њега хлебом), као и алузија о великој награди коју ће на небу добити сви који сада плачу, гладни су, сиромашни су духом и људи их мрзе или прогоне, од којих се неке простиру и у више сцена (Милосрдни Самарјанин). Северна и јужна апсида обилују и представама Христових чуда (исцељење слепог, раслабљеног, крвоточиве жене, изгнање нечистог духа из човека) којима се још једном подсећа на чудотворне мошти светих деспота Бранковића чијим су додиром или целивањем оздрављали и неизлечиви болесници.

За излагање ћивота са моштима, Димитрије Бачевић јс 1759. израдио два трона за манастирску цркву, а само неколико година касније, 1765, и трећи, централни, архијерејски, по наруџбини митрополита Павла Ненадовића. Тронови светих Бранковића, светог деспота Максима и мајке Ангелине, и деспота Стефана Слепог и Јована имали су, осим обостраних икона светих у владарским костимима, и по једну новозаветну (Благовести, Сусрет Марије и Јелисавете) и засебну старозаветну представу из књиге пророка Јоне: Јона под усахлом тиквом и Кит избацује Јону. Првобитно наслоњени о поткуполне ступце, тронови светих су, после откривања првобитних фресака, једно време били скло-њени у сеоску Сретењску цркву, да би после тога били пренети у манастирску трпезарију. Осим иконе Христа под балдахином, трећи архијерејски трон је иза седишта имао у српској уметности сасвим ретку представу ждрала који у једној подигнутој нози држи камен као амблем архијерејске будности и правде. И ова представа је припадала барок-ној иконографији западноевропског порекла.

Манастир Крушедол је имао највреднију ризницу међу фрушкогорским манастирима. Пошто је опљачкана од усташа почетком Другог светског рата, њен највећи део је однет у Загреб, да би по ослобођењу био враћен и похрањен претежно у Музеј Српске православне цркве при Патријаршији у Београду. Да су предмети враћени манастиру, у данашњој обновљеној ризници и библиотеци највише би се нашло старих рукописних и штампаних књига, икона, уметничких слика и предмета приме-њене уметности од 16. века до 19. века веза-них за династије Бранковића и Обреновића.

Осим везене митре Катарине Кантакузине, грофице цељске, жене грофа Улриха II Цељског и ћерке деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца, иначе рад Деспине, жене влашког војводе Јована Њагоја Басарабе из друге половине 15. века, од изузетне вредности је и икона крилатог Светог Јована Претече Кефалофора (Главоносног), дар београдско-сремског митрополита хаџи Илариона, рад Андрије Раичевића из 1645. године. Међу уметничким предметима из времена турске владавине нео-бичну пажњу плени и икона Богородице са Христом, окружена старозаветним пророцима, са портретом крушедолског игумана Јоакима у доњем левом углу Једна од две иконе са ликовима Светих Бранковића - Слепог Стефана, мајке Ангелине, Јована и Максима, копија је првобитне иконе из 16. века сликара Николе Нешковића из 1753. године. У кујунџијске радове завидне занатске израде спадају сребрни панагијар и рипиде које је за манастир Крушедол дао да се израде 1664. године београдски митрополит хаџи Иларион, кивоти са моштима чланова деспотске породице и икона са ликом преподобне мајке Ангелине, дар печујског владике Никанора из 1724/1725. године и архиепископско жезло вршачког епископа Јована Георгијевића.

У данашњем скромном манастирском Музеју налазе се пет обострано сликаних целивајућих икона рад Стефана Тенецког и више једнострано сликаних целивајућих икона Теодора Димитријевића Крачуна, све из друге половине 18. века. Икона Богородице са Христом из манастира Велике Ремете рад је руског иконописца Стефанова из 1678. го-дине, а икона Исуса Христа је сачувани рани рад Јакова Орфелина са старог иконостаса манастира Гргетега (1774).

На јужном зиду некадашње гостинске трпезарије манастира Крушедола - данас манастирској ризници - очуване су две уљаним бојама сликане нише са сценом Благовести, односно, Светим деспотима куће Бранковића из 1829. године. Свим представљеним светима оштећене су очи из веровања у чудотворну исцелитељску моћ зидног праха на месту насликаних очију светих Бранковића. Међу портретима чланова династије Обреновић налази се и један Кнеза Михаила у парадној надвојводској одори, уље на платну академског сликара Стевана Тодоровића из 1865/1867. године. Од предмета који су некад припадали краљу Милану Обреновићу, сачувани су његов радни сто са четири тапациране фотеље у дуборезу, као и инвентар његове спаваће собе пренет из Беча: брачни кревст са иницијалима на јастуку и спаваћа кошуља, порцелански лавор и метални ибрик за умивање, посребрени трпезаријски послужавник и прибор за ручавање.

Основни фонд данашање манастирске библиотеке чине књиге које јс манастиру поклонио Димитрије Ћамиловић из Америке, бивши учитељ из Вучитрна и велики поштовалац краља Милана Обреновића, ако не и његов даљи сродник(887), Југословенска академија знаности и умјетности (448) и Српска академија наука и уметности (1.395примерака). У Музеју Српске православне цркве инвентарисане су књиге које су некада припадале манастиру Крушедолу, и на њему се налазе: Зборник Стефана Доместика писан у Смедереву за деспота Лазара 1458, Рукописно Четворојеванђеље многогрешног Павла из 1559, Рукописно Четворојеванђеље „Максима бившаго деспота" које је писао Леонтије у 16. веку, штампано Београдско јеванђеље Радише Дмитровића и Трајана Гундулића из 1552, Празнични минеј Божи-дара Вуковића из 1538, Престоно јеванђеље штампано у Лавову са записима патријарха Арсенија III из 1697. и митрополита Викен-тија Поповића из 1713, препис Хроника Ђорђа Бранковића из 1774. године, као и бројни манастирски протоколи, поменици, привилегије и рачунскс књиге.

Многи предмети: иконе, црквене сасуди, књиге (руконисне и штампане), одежде и друге драгоцености из манастира Крушедола, чувају се данас у Музеју Српске православне цркве, пошто су враћени Цркви а били су опљачкани од Усташа у Другом светском рату из фрушкогорских манастира

Др Љиљана Стошић

Извор: Календар СПЦ Црква 2009.

Поред угледних гостију: проф. др Томислава Јовановића, књижевника Будимира Дубака и јеромонаха Макарија (настојатељ манастира Савине), који су говорили о манастиру Хиландару, делима Светог Саве, Симеона Мироточивог и архиепископа Данила Другог, бројна публика је имала прилику да погледа документарни филм РТС-а  „Хиландар на Атосу“, чује одломке из „Хиландарског устава Светог Саве“ и ужива у појању хора „Свети Василије Острошки“ из Кумбора.

Вече је отворио протопрезвитер херцегновски протојереј-ставрофор Радомир Никчевић преневши свима благослове и поздраве Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија и игумана хиландарског Методија, који нису били у могућности да буду те вечери у Херцег Новом. Говорећи о немерљивом значају манастира Хиландара за српски народ, протојереј Никчевић је казао да је ова немањићка задужбина најзначајније „духовно средиште и знамење завјетне светонемањићке и светолазаревићке вјерности Крсту часном и слободи златној.

-Ово вече на Тргу од ћирилице својеврстан је наставак пута којим је свој народ повео Свети Сава а наставили сви његови насљедници. Творећи овакав њихов спомен, опомињемо се сржне поуке Равноапостолног Наставника нашега пута који води у живот, којој су и хиландарски трудбеници одувијек сљедовали и данас сљедују, да православни хришћани морају бити не само читаоци слова Божјег већ, према моћима, и његови што брижљивији испунитељи, који се угледају у свему на Господа и Светитеље Божје, казао је између осталог свештеник Никчевић.

Угледни научник, проф. др Томислав Јовановић, професор Српске средњовековне књижевности на Филолошком факултету у Београду је скренуо пажњу посетилаца на то да се управо у манастиру Савини, у Херцег Новом, чува богата ризница српских рукописа из претходних векова. Професор је устврдио да сусрет са тим ризничним благом има моћ да оживи прошлост запретану у човеку. -Он одједном на човека делује тако да више није у овом времену. Или јесте, али је повезан са свим оним што је некад трајало а допрло је до наших времена. На мене је увек тако деловао сусрет са рукописима, казао је професор Јовановић.

Он је са жаљењем констатовао да из 1619. године постоји сачуван само један примерак рукописа „Житија Светог Симеона“ који се чува у чешком музеју у Прагу. -То што је прочитано малопре из Савиног „Житија Светог Симеона“, то је из једног преписа који допире чак до 17. века. и то из 1619. године. Можете ли веровати да је то Савино дело, које је морало бити у сваком српском манастиру када би се славио Свети Симеон и да се чита у време обеда у трпезарији, што је предвиђено за житија, дакле морало је бити много таквих преписа а остао је само тај један једини из те 1619. године, и то у Чешком музеју у Прагу. То говори о чињеници да је много тога што смо ми кроз Средњи век имали нестајало, и да су ово само мрвице онога што је далеко богатије морало бити. Није човек равнодушан када се нађе пред тим далеким сведоцима, казао је Јовановић.

Тумачећи дијелове „Законоправила Светог Саве“, са посебним освртом на Монашки устав, професор Јовановић је закључио да је свеукупно дело Светога Саве јасан водич за будућа покољења. -Свети Сава је овим Монашким уставом, уз сва друга своја дела, као нико у српском роду, проговорио јасно кроз векове о уској стази хођења којом се засигурно и заслужено долази до вишњих дарова. Наше разумевање прошлости али и садашњости било би далеко магловитије и непознатије да није оваквих ослонаца који нас уче о трајним путоказима, а тога је највише сачувано управо у Хиландару.

Будимир Дубак је са књижевног аспекта појаснио улогу поезије у исказивању најдубљих теолошких спознаја: -Најдубља теологија и христолика љубав најснажије се исказују језиком поезије, од древних времена до данас“, казао је Дубак, сврставајући дјело Светог Саве „Служба Светом Симеону“ у ред великих хришћанских пјесничких остварења, попут оних која су израсла из пера Светог Јована Дамаскина и Светог Симеона Новог Богослова.

Указујући на то да су и духовна дјеца Светог Саве и Светог Симеона, почев од Доментијана и Теодосија, преко Његоша, краља Николе Првог Петровића, до Змаја, Дучића, Црњанског, Десанке Максимовић и Шантића, тражили инспирацију у Хиландару као непресушном извору православне вере и духовности, он је закључио да је тако и до дана данашњег: -И најновији српски пјесници доживљавају Светосавље и Хиландар као отворену, вјечну књигу, која ће да се чита и дописује, до краја свијета и вијека. И ово вече, посвећено 820. годишњици трајања Хиландара, овдје на Тргу од ћирилице, у граду војводе од Светог Саве – херцега Шћепана, о томе свједочи.

На крају вечери јеромонах Макарије је са сабранима поделио своје доживљаје и искуства у сусрету са Светом Гором, нарочито се осврнувши на боравак у Каруљи. -Тај сусрет са Каруљом и са Светом Гором за мене је био један нови свет. У Хиландар сам ишао и раније и видео како се живи у Хиландару у једном општежитељном манастиру а Каруља је опет саставни део свих манастира. Тамо има и наших калуђера који живе и подвизавају се. Некада је тамо живео и отац Стефан Каруљски а келија коју је он посветио нашем Светом Сави постоји и данас. У њој сада живи један руски монах и још један његов сабрат – отац Атанасије и отац Андреј, и они су из поштовања према оцу Стефану задржали то да келија носи име по Светом Сави Српском. Они такође прослављају празнике које прославља и наш манастир Хиландар, рекао је отац Макарије и присетио се своје зачуђености коју је поделио са својим домаћинима тамо, сусревши двојицу монаха старости преко деведесет година и успут приметивши њихову изразиту физичку крепост.

-Каруљци су велики подвижници и они када примају људе који им долазе на разговор, никад не дозвољавају да им неко поквари мир који су можда годинама стицали у усамљеништву и пустињи. Кажу да су у стању да дође човек из далека и ако он у свом унутрашњем бићу и размишљању осете да тај човек није дошао ради духовне користи, они га неће примити на разговор. Рекли су ми да ми људи који живимо у свету и сусрећемо се са разним људима, немамо тог духовног мира да расудимо кога ћемо примити а кога не, и онда разни људи са разним намјерама расипају нашу духовну снагу. Због тога немамо могућности да будемо тако дуговечни и здрави у старости. Зато и Каруљци и други монаси подвижници саветују да свој мир не дајемо низашта, казао је отац Макарије преносећи детаље разговора са каруљским монасима.

Он је додао да је један од драгоцених савета које је чуо на Каруљи добио од старца Гедеона а то је „да је молитва најважнија“.

Оливера Балабан

Извор: Српска Православна Црква

кликните на слику та већи приказ

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Трибину је благословио Просвећени Епископ Методије који је пренио поздраве и благослове Митрополита црногорско приморског г. Амфилохија.

О занимљивим детаљима из биографије владике Николаја говорио је протојереј мр Предраг Шћепановић. Он се посебно осврнуо на клевете које желе владику Николаја да повежу са фашизмом од којег је и сам страдао.

Крсто Станишић, докторанд Универзитета у Минхену казао је да је идеја за промоцију ове књиге настала у Дахау, истом оном логору гдје је Владика Николај био утамничен.

Он је описао како је прије двије године, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, након Свете литургију коју је служио у руској капели која се налази у близини комплекса некадашњег логора Дахау, са неколицином вјерника, Марком Делићем и њим, обишао комплекс злогласног логора и ту посјету финализовао обиласком гасне коморе у којој су убијани логораши и крематоријуму којима су њихова тела спаљивана.

Истакао је да су те сцене, иако 50 година послије ослобођења, биле толико потресне, а да је Владика Николај који је био заточен у том логору, сигурно доживио све то још потресније.

Марко Делић,  докторанд Универзитета у Тибингену се захвалио организаторима ове вечери, на првом мјесту Митрополиту Амфилохију који је дао подстицај за ово вече служећи Литургију у Дахау, која је у контексту логора и у окружењу крематоријума, по његовом личном доживљају, једна од оних која се никада не заборавља.

Делић је изнио најважније аспекте књиге „Кроз тамнички прозор“ владике Николаја Велимировића .

Књигу „Кроз тамнички прозор“ коју је владика Николај написао на тоалет папиру као заточеник у злогласном логору Дахау, у Њемачкој, 1945. године, за ову прилику одштампао је Крсто Станишић са својом породицом а предавање је одржано у организацији Братства Храма Христовог Вакрсења у Подгорици.

Извор: Радио Светигора

У име града Херцег Новог скуп је поздравила госпођа Данијела Ђуровић, потпредсједница Општине, док је свечано слово о старој топаљској општини изговорио др Горан Комар.
Догађају је присуствовао конзул Републике Србије у Херцег Новом, господин Зоран Дојчиновић.

На почетку вечери владику Методија и све присутне је поздравио архијерејски намјесник херцегновски протојереј-ставрофор Радомир Никчевић.

Указујући на нераскидиву везу између духовности и културе, он је казао да је Српска црква вјековима била и остала једина институција континуитета а кроз свој континуитет сачувала је и оно најдрагоценије у култури српског народа – језик и писмо.

„Српска црква ту улогу има и данас. Што је дубље упознајемо као чуварку историје и знања за будућа покољења, боље разазнајемо ствари око себе, то смо и свеснији свога идентитета. И све док и ми у Црној Гори носимо у себи осјећај недјељивог јединства српскога народа, поштовање и одговорност за српски језик и ћирилицу, биће овдје будућности за наш језик и за наш народ“, казао је прота Никчевић.

Он је подсјетио да је „Трг од ћирилице” и настао као својеврсно средство самоодбране и нужно прибјежиште од неуких и идеологијом заслепљених људи који како је казао на „српско освештано писмо реагују као бик на црвени плашт“.

„Не треба заборавити браћо и сестре да су и Архимеда, најумнијег човјека блиставог ума и великог знања убили неписмени римски војници“, закључио је архијерејски намјесник херцегновски.

Преносећи благослов и поздраве Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, владика диоклијски господин Методије се захвалио организаторима на позиву и изразио радост поводом свог доласка на ово сабрање љубави према традицији, језику, писму и свеукупној култури српског народа.

Цитирајући одломак из приче Данијела Дефоа „Робинзон Крусо” владика Методије је на почетку свог излагања на интересантан начин указао на важност традиције и памћења – својеврсног компаса у непрекидном трагању људске душе као безвремене категорије, за неком пустињом и пустоловином.

„Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу, у вјечној перформативности, попут иконе и молитве Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност, је позив који непрестано стоји пред нама“, казао је Епископ Методије.

Он је подсјетио на савремену дефиницију језика као институције над институцијама и скренуо пажњу на то да се српски народ не би смо смио према језику односити немарно.

„Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако онда нажалост буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловесност, аљкавост, не смију бити дио нас! Тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо, по оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије”, како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније – несвјесно осиромашивање, пад и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо“, рекао је владика диоклијски.

Закључујући да смо насљедници а не ствараоци нашег језика, он је рекао да се према језику требамо опходити као према колективном дару.

„ Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, бећ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине“, рекао је Преосвећени епископ диоклијски господин Методије.

Данијела Ђуровић, потпредсједница Општине Херцег Нови се у свом обраћању осврнула на прославу великог јубилеја – 300 година оснивања Топаљске општине – комунитади, наводећи да је и тај историјски тренутак овога града био посвећен очувању идентитета кроз језик и писмо.

„Управо је оснивање Топаљске општине један од историјских резултата наших предака у настојању да очувају сопствени језик и писмо – тада је херцегновски народ успио да од венецијанског дужда добије право на званичну употребу свог језика и ћирилице“, казала је госпођа Ђуровић.

Она је укзала на несумњиво значај Трга од ћирилице у овом времену у којем је ћирилично писмо неправедно запостављено.

„Неупитан је значај богатог ћириличног културног насљеђа нашег краја. Његово очување на плећима је нас, генерација које живе, раде и образују своје потомство у времену када је ћирилица само декларативно равноправно писмо, а дефакто маргинализована. Зато је потребно указатина важност њеног очувања – и то кроз јавну употребу и навике писања. С’ тим у вези, Трг од ћирилице има важну едукативну улогу“, закључила је потпредсједница Општине Херцег Нови, Данијела Ђуровић.

Позивајући се на архивска документа и списе, др Горан Комар је указао на чињеницу да је народ херцегновског краја кроз вријеме итекако био свјестан свога идентитета и истрајан у намјери очувања истог.

„Млетачки архив у граду Новом казује одговоре на три главна питања: ко, коме (се уручују признања, статус) и како? И овдје Слово (име слова) каже коме. И то, наредбом дужда за оснивање комунитади. Слово је назначено као словенско, онако како Венецијанац види житеље вањског динарског паса. Како? Per modum pacti – за заслуге у ратовима и непребројне жртве. Ова српска заједница је већ и меморандумима изјављеним током операција два велика рата 17. вијека указивала на импозантно наслијеђе своје православне Цркве у Боки. Још је пуно важније питање како је ова заједница, којим народним именом себе називала? Читави документациони корпус каже не само да се звала српском, јер је то напросто њезино једино име, већ и да се програмски означава српском. Српско слово, језик и Црква, српски народ“, рекао је Комар.

Скрећући пажњу на погубан утицај партизма у Боки, он је закључио да савремена Бока не представља киновију.

„Током рада у архиву научио сам да је стара Бока, која је држала до традицијских вриједности била ослобођена било каквог партизма. Та погубна појава која ће на концу великог, тристагодишњег развојног циклуса разорити Боку – Боку заједницу, пројављена је у часу смираја Млетачке Републике. Она је свој замах задобила током аустријске доминације, а врхунац побуђивањем унутрашњег расипа комунистичким покретом у Срба. Тај последњи удар Бока није преживјела. Она данас не представља киновију“, казао је др Горан Комар.

Ово веома садржајно вече које је тематски било посвећено 300 годишњици Топаљске општине – „Топаљске комунитади“, зачетка херценовске градске самоуправе, употпунио је и наступ хора „Рождество” из Бијеле. У паузама између обраћања учесника, одломке из старих топаљских исправа произносила је Драгана Влаовић.

Трг од ћирилице се наставља вечерас такође у порти Храма Светог Спаса на Топлој у 21 час. Организатори су најавили долазак умировљеног епископа захумско-херцеговачког господина Атанасија и историчара др Милоша Ковића. Гости ће говорити на тему религијских, културних и политичких аспеката европских покушаја „рјешавања” српског вјерског и националног питања.

Оливера Балабан

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Извор: Српска Православна Црква