Трибину је благословио Просвећени Епископ Методије који је пренио поздраве и благослове Митрополита црногорско приморског г. Амфилохија.

О занимљивим детаљима из биографије владике Николаја говорио је протојереј мр Предраг Шћепановић. Он се посебно осврнуо на клевете које желе владику Николаја да повежу са фашизмом од којег је и сам страдао.

Крсто Станишић, докторанд Универзитета у Минхену казао је да је идеја за промоцију ове књиге настала у Дахау, истом оном логору гдје је Владика Николај био утамничен.

Он је описао како је прије двије године, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, након Свете литургију коју је служио у руској капели која се налази у близини комплекса некадашњег логора Дахау, са неколицином вјерника, Марком Делићем и њим, обишао комплекс злогласног логора и ту посјету финализовао обиласком гасне коморе у којој су убијани логораши и крематоријуму којима су њихова тела спаљивана.

Истакао је да су те сцене, иако 50 година послије ослобођења, биле толико потресне, а да је Владика Николај који је био заточен у том логору, сигурно доживио све то још потресније.

Марко Делић,  докторанд Универзитета у Тибингену се захвалио организаторима ове вечери, на првом мјесту Митрополиту Амфилохију који је дао подстицај за ово вече служећи Литургију у Дахау, која је у контексту логора и у окружењу крематоријума, по његовом личном доживљају, једна од оних која се никада не заборавља.

Делић је изнио најважније аспекте књиге „Кроз тамнички прозор“ владике Николаја Велимировића .

Књигу „Кроз тамнички прозор“ коју је владика Николај написао на тоалет папиру као заточеник у злогласном логору Дахау, у Њемачкој, 1945. године, за ову прилику одштампао је Крсто Станишић са својом породицом а предавање је одржано у организацији Братства Храма Христовог Вакрсења у Подгорици.

Извор: Радио Светигора

У име града Херцег Новог скуп је поздравила госпођа Данијела Ђуровић, потпредсједница Општине, док је свечано слово о старој топаљској општини изговорио др Горан Комар.
Догађају је присуствовао конзул Републике Србије у Херцег Новом, господин Зоран Дојчиновић.

На почетку вечери владику Методија и све присутне је поздравио архијерејски намјесник херцегновски протојереј-ставрофор Радомир Никчевић.

Указујући на нераскидиву везу између духовности и културе, он је казао да је Српска црква вјековима била и остала једина институција континуитета а кроз свој континуитет сачувала је и оно најдрагоценије у култури српског народа – језик и писмо.

„Српска црква ту улогу има и данас. Што је дубље упознајемо као чуварку историје и знања за будућа покољења, боље разазнајемо ствари око себе, то смо и свеснији свога идентитета. И све док и ми у Црној Гори носимо у себи осјећај недјељивог јединства српскога народа, поштовање и одговорност за српски језик и ћирилицу, биће овдје будућности за наш језик и за наш народ“, казао је прота Никчевић.

Он је подсјетио да је „Трг од ћирилице” и настао као својеврсно средство самоодбране и нужно прибјежиште од неуких и идеологијом заслепљених људи који како је казао на „српско освештано писмо реагују као бик на црвени плашт“.

„Не треба заборавити браћо и сестре да су и Архимеда, најумнијег човјека блиставог ума и великог знања убили неписмени римски војници“, закључио је архијерејски намјесник херцегновски.

Преносећи благослов и поздраве Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, владика диоклијски господин Методије се захвалио организаторима на позиву и изразио радост поводом свог доласка на ово сабрање љубави према традицији, језику, писму и свеукупној култури српског народа.

Цитирајући одломак из приче Данијела Дефоа „Робинзон Крусо” владика Методије је на почетку свог излагања на интересантан начин указао на важност традиције и памћења – својеврсног компаса у непрекидном трагању људске душе као безвремене категорије, за неком пустињом и пустоловином.

„Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу, у вјечној перформативности, попут иконе и молитве Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност, је позив који непрестано стоји пред нама“, казао је Епископ Методије.

Он је подсјетио на савремену дефиницију језика као институције над институцијама и скренуо пажњу на то да се српски народ не би смо смио према језику односити немарно.

„Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако онда нажалост буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловесност, аљкавост, не смију бити дио нас! Тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо, по оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије”, како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније – несвјесно осиромашивање, пад и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо“, рекао је владика диоклијски.

Закључујући да смо насљедници а не ствараоци нашег језика, он је рекао да се према језику требамо опходити као према колективном дару.

„ Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, бећ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине“, рекао је Преосвећени епископ диоклијски господин Методије.

Данијела Ђуровић, потпредсједница Општине Херцег Нови се у свом обраћању осврнула на прославу великог јубилеја – 300 година оснивања Топаљске општине – комунитади, наводећи да је и тај историјски тренутак овога града био посвећен очувању идентитета кроз језик и писмо.

„Управо је оснивање Топаљске општине један од историјских резултата наших предака у настојању да очувају сопствени језик и писмо – тада је херцегновски народ успио да од венецијанског дужда добије право на званичну употребу свог језика и ћирилице“, казала је госпођа Ђуровић.

Она је укзала на несумњиво значај Трга од ћирилице у овом времену у којем је ћирилично писмо неправедно запостављено.

„Неупитан је значај богатог ћириличног културног насљеђа нашег краја. Његово очување на плећима је нас, генерација које живе, раде и образују своје потомство у времену када је ћирилица само декларативно равноправно писмо, а дефакто маргинализована. Зато је потребно указатина важност њеног очувања – и то кроз јавну употребу и навике писања. С’ тим у вези, Трг од ћирилице има важну едукативну улогу“, закључила је потпредсједница Општине Херцег Нови, Данијела Ђуровић.

Позивајући се на архивска документа и списе, др Горан Комар је указао на чињеницу да је народ херцегновског краја кроз вријеме итекако био свјестан свога идентитета и истрајан у намјери очувања истог.

„Млетачки архив у граду Новом казује одговоре на три главна питања: ко, коме (се уручују признања, статус) и како? И овдје Слово (име слова) каже коме. И то, наредбом дужда за оснивање комунитади. Слово је назначено као словенско, онако како Венецијанац види житеље вањског динарског паса. Како? Per modum pacti – за заслуге у ратовима и непребројне жртве. Ова српска заједница је већ и меморандумима изјављеним током операција два велика рата 17. вијека указивала на импозантно наслијеђе своје православне Цркве у Боки. Још је пуно важније питање како је ова заједница, којим народним именом себе називала? Читави документациони корпус каже не само да се звала српском, јер је то напросто њезино једино име, већ и да се програмски означава српском. Српско слово, језик и Црква, српски народ“, рекао је Комар.

Скрећући пажњу на погубан утицај партизма у Боки, он је закључио да савремена Бока не представља киновију.

„Током рада у архиву научио сам да је стара Бока, која је држала до традицијских вриједности била ослобођена било каквог партизма. Та погубна појава која ће на концу великог, тристагодишњег развојног циклуса разорити Боку – Боку заједницу, пројављена је у часу смираја Млетачке Републике. Она је свој замах задобила током аустријске доминације, а врхунац побуђивањем унутрашњег расипа комунистичким покретом у Срба. Тај последњи удар Бока није преживјела. Она данас не представља киновију“, казао је др Горан Комар.

Ово веома садржајно вече које је тематски било посвећено 300 годишњици Топаљске општине – „Топаљске комунитади“, зачетка херценовске градске самоуправе, употпунио је и наступ хора „Рождество” из Бијеле. У паузама између обраћања учесника, одломке из старих топаљских исправа произносила је Драгана Влаовић.

Трг од ћирилице се наставља вечерас такође у порти Храма Светог Спаса на Топлој у 21 час. Организатори су најавили долазак умировљеног епископа захумско-херцеговачког господина Атанасија и историчара др Милоша Ковића. Гости ће говорити на тему религијских, културних и политичких аспеката европских покушаја „рјешавања” српског вјерског и националног питања.

Оливера Балабан

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Извор: Српска Православна Црква

У ОКВИРУ акције "Обновимо себе, подигнимо Ступове" објављена је песма "Света Анастасија Српска", посвећена мајци свих Срба, Светој Анастасији Немањић. То је за 820 година прва песма о овој знаменитој жени, мајци првог српског архиепископа Светог Саве. Она се одрекла овоземаљског живота и замонашила се, а њене мошти почивају у Студеници, заједно са моштима њеног супруга Светог Симеона и сина Стефана, првог српског краља.

Текст песме "Света Анастасија Српска" написала је Маја Ковачевић, мајка једанаесторо деце, која је рекла да јој је водиља била велика љубав према тој светитељки:

- Понекад имам осећај да сам песму само записала, а да је она и векови који су прошли, песму написала.

Музику је компоновала попадија Виолета Сандић, а песму су отпевали вокални ансамбл "Бели анђео" и певница "Ступови". Катарина Божић је истакла да јој је била велика част и обавеза када јој је понуђено да баш она отпева прву песму о овој светој жени и мајци.

Шта је, у ствари, академија? Шта је њен задатак? Чему научници треба да служе да би ниво универзитета био на правој висини?

Академија је највиши степен у образовању и васпитању човека; и, већ самим тим, одређује се њена суштина и специфичност. Јер, степени који јој претходе, само припремају човека за овај последњи и највиши.

Нижа школа учи човека да чита, пише и схвата прочитано; она учи дете да концентрише своју пажњу, да располаже својим памћењем и да се усредсређује у указаном правцу. Добар наставник ће се, неизоставно, побринути да у детету пробуди духовност његовог инстинкта – доброту, савест, врлину, религиозну веру, национално осећање и правну свест…

Средња школа учи човека да усваја градиво које му је понуђено и да њиме технички влада: поимање мора постати активно размишљање, хоризонт детета мора, из године у годину, постајати све шири, памћење мора да се утврђује и обогаћује. Али, ауторитет наставника остаје и даље руководећи: он даје тумачења, упутства, лекције, задаје задатке и вежбе. Наставник, на неки начин, стаје између ученика и предмета као посредник и прича му из предмета и о предмету онолико колико сматра да је неопходно и да је у складу с могућностима ученика, проверавајући његову пажњу, памћење и способност усвајања. Он ученицима саопштава правила и начине мишљења, увежбава их у примењивању ових правила, исправља њихове грешке и даје им упутства. Самим тим, он код својих ученика буди и јача („преповија“) моћ суђења, учећи је правилној усмерености и дисциплини, али и држећи је, неко време, у потчињеном положају. Талентовани наставник сигурно ће се побринути и за то да код ученика побуди интересовање за свој предмет, да у њима запали љубав према предмету и жеђ за спознајом; он ће у своја предавања унети толико искрене ватре, да ће ученици, и не примећујући, почети да живе активном снагом расуђивања – формираће своје властите укусе, погледе и убеђења; а, што је најважније – јачаће и примењиваће духовност свога инстинкта.

Све је ово само припрема за високо образовање, за академију, а тамо се све мења.

Академија се не обраћа ни детету ни младићу, већ интелектуално зрелом човеку: она га васпитава за самостално битисање и мишљење. Нема више школских шема, пасивно усвајаних шаблона, обавезних метода и непрекидне контроле! Отпочиње самостална делатност духа, спознаје и мисли…И управо ка овој самоделатности треба да води академска настава. Природно, на млађим годинама ову самоделатност треба подстицати и јачати саветима, објашњењима, саопштавањем познатих метода и умећа; али на старијим годинама, студент мора да покуша да мисли и спознаје самостално.

По овоме се академска настава суштински разликује од часова у гимназији. Овде се не пуни памћење, нити се усваја појмљено и само технички вежба мишљење. Овде се ради о јачању и продубљивању моћи суђења; овде се стиче умеће да се самостално приступа предмету, да се он самостално перципира и истражује. На ово треба да се усредсреди академска настава.

Погрешно, кратковидо и тужно поступају они професори који и на универзитетима практикују гимназијски начин обучавања, примењујући га само на друге, теже и сложеније садржаје. То нема везе са академијом: они сами, заправо, нису прерасли гимназију и на универзитету, строго говорећи, немају шта да траже. Академски испити не постоје зато да би се оптерећивало памћење студената и да би се ауторитативно контролисало наметнуто мишљење. Академија учи предметном мишљењу и предметном истраживању; и на академском испиту, на провери, не би требало да буде памћење, већ моћ суђења и умеће оријентације у неистраженом и непознатом…

Академија оспособљава човека за духовну и интелектуалну самосталност, за активно запажање и мишљење, за истраживање па,дакле, и за духовну слободу. Припрема је завршена. Испит „зрелости“ је положен и млад човек је „сазрео“. Сад он може да приступи правом развијању своје моћи суђења. Њему предстоји непосредан сусрет с предметом, креативно вежбање у самосталном испитивању и истраживању. И јако је добро ако се са основама ове самосталности упознао још у гимназији, ако у академску аудиторију улази као духовно заинтересован човек, који трага за самосталношћу…

Оно што је академија дужна да му пружи управо је непосредан сусрет с предметом, умеће да организује овај сусрет и да се исправно опходи са својим објектом – било да се ради о материјалном свету или душевној појави, математичкој величини или функцији, живој речи у филологији, тешко схватљивом историјском догађају, закону у јуриспруденцији или духовном становишту у философији. Млади академац мора да се научи да самостално и непосредно перципира свој предмет, да га проналази, издваја, доживљава, сазрцава и истражује. А искусни академик мора да се постара да му пренесе ово умеће. Доцент је ту да стане између слушаоца и предмета, управо ради тога да би изазвао њихов животни сусрет, да би узорно организовао ову стваралачку перцепцију, да би се одмах затим повукао и саставио растављено. Он као да узима студента за руку и води га ка извору да би му показао како овај извор стварно изгледа, како га треба тражити, како с њиме ваља поступати и како се преко овог извора долази до самог предмета; управо због тога, такозвана „практична настава“ или „просеминари“ и „семинари“, имају, у универзитетској настави, посебан значај, уводећи студента у научну лабораторију.

Академско мишљење полази од непосредног искуства; академска спознаја црпи из извора; академско истраживање је самостални доживљај истраживача, одговорна борба за истину, критичко тумачење, вежба (аскеза) моћи суђења, вештина доказивања и показивања. Кроз ово се формира лични „поглед“ и „уверење“ које је израсло из лично доживљене очигледности. Академија је дужна да човеку пренесе вештину одговорног, усамљеног мишљења – вештину да мисли из самог предмета, моћ целовитог сазрцања (интуиција) и строгог аналитичког посматрања (индукција). Неутемељено мишљење је злоупотреба мисли, својствена необразованости; дедуктивно мишљење је опасно оруђе полуобразованости; и једно и друго, мора бити превладано. Академија не установљава „догмате“: она пита, тражи, истражује; она не поставља забране и не доводи до застоја: она живи динамички и стваралачки, али њена динамика је одговорна и опрезна, она испитује, сумња и проверава.

Једном речју – академија остварује „метод“ и васпитава за метод. Метод је грчка реч; она означава пут ка циљу; у спознаји – борбу за истину. Академија управо и јесте школа самосталне борбе за истину. Читавог свог живота научник-истраживач се бори са самим собом, како би стекао неопходну чистоту, проницљивост и гипкост духа; са предметом, како би га испитао, сагледао и приказао; са језиком, како би њиме, на прави начин, овладао и прилагодио га. Он се бори због истине, како би је стварно доживео, учврстио и изразио.

Овим је речено много, можда, чак, и све.

Сада мора бити јасно зашто ми тврдимо да академија васпитава човека за слободу; јер, слобода је одговорна, стваралачка самосталност човека. Али, управо стога академија може да опстане једино у атмосфери слободе и да ствара једино из слободе. То није слобода самовоље и она се не сме злоупотребљавати. То је слобода од свакојаких захтева са стране, од свакојаких, науци туђих ограничења, од било каквог притиска на савест и на ум истраживача, од сваког политичког и социјалног улагивања. То је спољашња слобода при унутарњој спутаности. Свако мешање које долази споља се одбацује како би се строго могли следити захтеви предмета и истраживачке савести. Стога је ово ослобађање од људских претензија ради служења божанственој ствари савесне спознаје. То је смисао академске слободе.

Ето зашто се цела академија заснива на осећању одговорности; атмосфера, без које она не може, атмосфера је методички васпитане, искрено-часне, савесно-проверене воље за истином. Али, треба нагласити да ни осећање одговорности, ни воља за истином не проистичу само и једноставно из академског духа, већ, нарочито, из духа живе религиозности. Васпитавајући човека у слободи и учећи га унутарњој дисциплини, васпитавајући га за самосталност и учећи га самоопредељивању, академија тражи од њега да победи аутизам, самовољу и таштину, и да стекне ону истинску кроткост која је својствена сваком правом научнику.

Цео свој живот научник стоји пред великом тајном видљивог и невидљивог, пред бесконачном дубином и сложеношћу предмета који је створио Бог; он сазрцава ову живу тајну и дубину и настоји да је перципира и истражи. Што је узвишенији и значајнији људски дух, то је веће његово поштовање и његова кроткост. Што је његов поглед проницљивији, то је искреније његово дивљење, како је на то указивао још Аристотел; то је строжији његов суд о самом себи, како то бива код аскете. Прави академик зна своје границе и границе свога знања; и зато он никад није охол и не пати од гордости. Мудар академик одлично зна где почиње његова „глупост“, и никада себе не сматра најпаметнијим. Он осећа у себи вечног студента, који никад не зна довољно и којем је само пружена срећа да дешифрује свет који је створио Бог, као неки Божији хијероглиф – стално се борећи и не надајући се да ће исцрпсти свој предмет.

Ето зашто је тихо, сазрцавајуће и дубоко поштовање истински извор академског истраживања. И ово смерно клањање пред богомсазданом тајном универзума, ово дивљење човека који осећа Божје „трагове“ и „зраке“ у свету, једна је од најблагороднијих молитви које су, уопште, доступне човеку, она је молитва благодарности и очигледности, која ни за шта не моли и ни на шта се не жали. Таква молитва доноси научнику своје најбоље дарове: љубав према предмету који очекује да буде истражен; вољу за тачном и пуном истином; осећање одговорности за свако тврђење и порицање; кроткост која чисти душу, и аскезу моћи суђења. Стога, ако се ствар схвати на прави начин, академија не само да није супротстављена религији, већ она, баш напротив, представља једну од најплеменитијих форми религиозности; стваралаштво истинског научника је тихо богослужење. „Појам“ Бога није објашњавајућа „хипотеза“ у склопу науке; али Дух Божији јесте истинска и одређујућа основа свих академских напора и достигнућа.

Сви велики научници последњих векова знали су и отворено су исповедали ово – и Коперник, и Бекон, и Галилеј, и Њутн, и Кеплер, и Лајбниц, и Бојл, и Ломоносов, и Либих, и фон Мајер, и Фехнер, и Карлајл. Они су износили своје схватање с недвосмисленом јасношћу и дубоким поштовањем; и били су у праву. Они нису тражили и налазили оно што је споља видљиво, већ скривену суштину. А да би се проникло до суштине, ваља се загледати у дубину, тамо где пребива жива тајна универзума – коју је стваралачки замислио Господ и која нам је задата за стваралачко истраживање. Прави истраживач се увек, с дубоким поштовањем дотиче ове тајне, и, дотакавши је, врло брзо се уверава у то да интелектуални доживљај универзума неприметно доводи човека до сазрцања Божанства.

Ето зашто се академија, која је одучила да се диви и дубоко поштује и која је изгубила осећање љубави и одговорности – неминовно дегенерише и престаје да буде академија. Она постаје беживотна, престаје да ствара и почиње да служи духу распадања, срозавања и пропасти; њени „научници“ лутају по површини појава, „распршују“ и „слепљују“, понављају своје или туђе (које су им прописане!) мртве схеме, мисле кратковидо, механизују свој сопствени рад и губе аутентични, живи предмет…

То је академија, то је истинска суштина универзитета и сваке високе школе као такве (ако она још заслужује своје име): то је лабораторија испитивачког и сумњајућег истраживања које се одвија у духу религиозног сазрцања. Академија настаје из слободе, ствара у слободи и васпитава за слободу; она, у исто време, настоји да слободно схвати оне високе обавезе и оне највише нужности којима човек добровољно мора да се потчини ради предметне спознаје. Она не истражује ради тога да би све разложила и разрушила, већ ради тога да би увидела аутентично, да би га верно описала и да би стваралачки изградила витално. Она, наравно, јесте школа мисли; али та мисао је испуњена љубављу и вољом: она посматра, сазрцава и радосно поима дело руку Божијих. Стога, академија тражи целог човека: а од њега самог – тражи морално напрезање и религиозно уздизање: у противном, он се неће дотаћи најважнијег и најзаветнијег: тајне чулних, нечулних и натчулних светова.

И оно прво, од чега свака академија мора да крене, то је превладавање свих споља наметнутих и мртвих интелектуалних схема и шаблона: све то, попут смртоносног отрова, делује на мисао, на савест, на дух и на вољу човека.

Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010, 184–190.
Превод: Радослав Божић

Главни наратив такве историје је да друштво по­штеди ”мучне” борбе са истином и прошлошћу. И у том смислу заборав је постао најважнији механизам изградње социјалног и временског хоризонта новог друштва у коме је мук постао једино што је остало од прошлости.

Велики мук о Велици је дио оне праисконске борбе у којој је истинским свједоцима остављен простор смрти и заборава а лажним свједоцима простор и вријеме живота. Велика послије седамдесет година је свједочанство пострадалих мученика који су попут светог Игњатија Антиохијског вапијући говорили живима: ”Опростите ми, браћо, немојте ме спријечити да живим, немојте жељети да умрем…”. Ако је живих и мртви живе. А живи постоје само ако памте, ако изграде памћење које ствара заједницу, ако развију културу сјећања као комеморативни идентитет. И зато су свједоци, ако су истински и прави, хероји отпора сваком забораву. Свједоци су они који нас спасавају својим свједочењем од нестанка и тумора заборава.

Један од таквих је и писац овог алманаха живих и мртвих величких мученика Бранко М. Пауновић. ”Сачувај и памти” је први канон заповјести, према којем се по том израелитском императиву, oдносио и он као свједок који говори и свједочи. А не свједочи се само ријечима већ цијелим бићем једнога човјека који се нашао пред ужасном тајном зла у којем су нестали не само живи већ и мртви.

Седамдесет година је прошло од када су 28 јула 1944 последњи пут проговорили Велички мученици, али исто толико времена је прошло од када су требали да наставе да говоре у њихово име и за њих потомци, братственици и племеници. А нијесу, или само су ријетки а међу њима и Бранко М. Пауновић, успјели да посвједоче у име оних који су тог јулског дана дочекали хљебом и сољу своје убиоце и крвнике. И у том ишчашеном времену су нестале цијеле генерације оних који су видјели и памтили страдање својих најближих тог љетњег јутра 1944 године.

Ослобођени од сваког људског, националног и вјерског лика и имена, страдали су смјештени у историји, а тамо гдје нема сјећања и памћења прошлости настањује се историја. Празна и хладна историја не ствара живот већ га само трује док у њему нестане сваки дамар и скопост.

У једном од многих потресних свједочења преживјелих, Љубомира Живаљевића, које се нашло у овој књизи, а коме су тог дана родитељи и ближњи побијени, читам као да присуствујем: ”Уђох у кућу. У лијевом углу, покрај шпорета гомила угљенисаних костију. Наши нијесу ништа дирали док ја не дођем. Чак, ни парче нагорјеле сукње и гуменог опанка моје покојне мајке. Да…То је моја Мама… ово неколико тужних, нагорјелих остатака…плачем, али ми се чини, сад као старом човјеку, да ме је тога дана миловала мајчина рука и молила да не плачем. Као да ми је говорила: ”Ти си сад одрастао, ја ти више нијесам потребна, брини о себи и о овима што су остали”, И сада гледам те мученичке кости а душа ми изнова трепери а туга срце осваја”. Велика Величка мајка. Мајка. Незаборав и родница свијета. И не би ниједна Мајка заборавила ни сузу свог дјетета а камоли убојне ране своје утробе и да су којим чудом преживјеле величке Мајке јулски злочин не би дале да се невине жртве њихових покланих икад забораве, да се њихови гробови достојно не обиљеже, не би дале да се скарадни споменици над празним ракама са идеолошким обиљежјима праве без имена и помена. Не би дале Мајке, као што и нијесу преживјеле кћери и сестре престале да тужбалицама наричу ране непреболне, када су и лелекачи и памтише замукли и предали времену муку неиспричану, а вријеме забораву.

Ко зна данас за Велику и за причу о јулском јутру 1944 у Велици, Горњој Ржаници и околним селима? Ко зна лише родбине и Величана и ријетких у Црној Гори о злочину који се не да ни замислити и којем нема премца у Европи по бестијалности злочина?

Гдје је Велика уписана у топографским мапама зла Европе, у силним историографским радовима послијератне публицистике, у есејистичким радовима, у школским уџбеницима, у зборницима и конгресима? Нигдје или ријетко гдје. Тек покоји редак у историјским одредницама и ријетким публикацијама прегаоца и роду оданих ствараоца. Како се могла Величка прича прећутати и заборавити, кад забораву невине жртве нијесу предале ни биљке и животиње.

Прича Дара Живаљевић, за сестру своју Пољку од 21 године која је тражећи спас послије мучења и силовања скочила кроз прозор : ту гдје је ”Пољка пала и ту више трава није расла. Волови су заодили то мјесто. Тако дуго и дуго није било траве, ђе је погинула”. Кад мученичка крв падне на меку земљу и она се межура и памти, не расте травка него своје увојке обрне ка утроби земље да направи постељу тресетну мртвима.

Али преживјели и живи оставили су један стравичан и мучан призор без сјећања свих ових седамдесет година, који је само појачао ужас злочина и прекинуо још једном живот већ мртвих предака.

Ако није ниједна пушка онога дана опалила у одбрану оних који су остали да бране оне који су њих требали бранити, зашто није опушчанила касније ниједна савјест, да пружи отпор сјећањем, да не преда времену и забораву имена и жртве својих ближњих. Прошлост се мора отети од контаминације времена, њом се мора овладати а то је могуће само сјећањем и памћењем, уношењем и преношењем смисла јер само тако се може изградити идентитет једне заједнице.

Сјећај се умјесто Заборави је једини облик комеморативног сјећање које као анамнетички модел ”ствара заједништво” у којем је могуће укључити не само сјећање на мртве већ и саме мртве у токове садашњости. А то не значи ништа друго, а што и ова књига ”мудрог писара” Бранка М. Пауновића у свим опсежни увидима наглашава, да је потребно развити ”културу памћења” са свим мнемотехника које ће успоставити недостајући континуитет а тиме и идентитет како живих тако и мртвих.

Зато није довољно сакраментално и литургијско памћење, које је изградило храм св. Кирика и Јулите у Велици, није довољна ни књига потребни смо и ми. Ми који ћемо бити водичи у разумјевајућем тумачењу оних који неће схватити шта је то што се десило тако давно и зашто је то важно не само за данашњицу већ за сутрашњицу . Тако једино можемо разумијети и другога и његове погроме и жртве, изаћи из паралактичне затворености и самодовољности, створити смислену заједницу у којој је мислити-на-другог највиши императив постојања.

А то није питање правде јер за њу је већ касно, сви злочинци и у овој књизи наведени поименице и они чија су имена непозната, већ су минули овим свијетом или су на путу без повратка, већ је питање наше одговорности у свијету пред нама самима и невино пострадалима. А на то питање смо сви заједно позвани и призвани да одговоримо прво Величким Мајкама и њиховим дарцима а онда и својим савременицима и потомцима.

Такав дуг и одговор је својим прецима и своме роду овом књигом дао и велички угледник Бранко М. Пауновић који је себе уградио, не само исписаним страницама ове књиге непребола која се не може ни читати осим срцем ридајућим, већ и својим животом и животом својих потомака који су сатакани од бриге за пострадале и поклане настанили себе у кућу Живота.

Овај мој прескромни запис који приносим као дар за уздарје Величким Мајкама и свим пострадалима 28. Јула 1944 посвећујем мојој покојној Мајци Мирјани Брајовић рођеној Гојковић а чији су преци избјегли из Велике у неком од многих величких погрома.

Протојереј ставрофор проф.др Борис Б. Брајовић
Рецензија књиге Бранка М. Пауновића, Велика. Велика по вјековној патњи

Извор: Православие.ру

Сарина одлука уопште није била стихијски импулс срца. Такође није долазила из великодушности. Потицала је искључиво из скромног знања какво је стекла о породици. Сара је знала да постоји општи принцип прописан од Бога, по коме је позив човека да своје постојање продужава преко деце. Ако тај принцип не бива реализован, породица не постоји, не остварује своју суштину. Радило се, значи, о усаглашавању суштине и постојања, опште природе породице са индивидуалним конкретумом какав је представљао пар: Аврам и Сара. Сара је, осим тога, знала да ће Аврам без деце најзад постати предмет подсмеха познаника и презира јавности, и да његова друштвена позиција може да се пољуља услед те ненормалне ситуације. Није је подстакао чак ни страх да ће муж бити исмејан; руководила ју је чиста свест о општој обавези, чиста потреба задовољења опште норме и осећање немира пред чињеницом да постојање не испуњава суштину, да њена породица не остварује општи принцип породице: плођење. На тај начин – опште је однело победу над појединачним.

Непомична и без сузе жаљења Сара је лежала на трави у хладној ноћи, загледана у звезде, поред шатора где је њен муж, ван себе од уживања, узимао у посед прекрасно Агарино тело. Ноћ је била дуга, бескрајна, али Аврам није осетио њено трајање, док је Сара знатно остарела за ту једну ноћ.

А затим се десило оно што се могло предвидети. Агара је била добра девојка, али наивна и мало испуњена таштином. Није схватила задатак за који ју је судбина наменила. Ноћ проведена с Аврамом и поновљена још неколико пута била је за њу само ноћ уживања, а не ноћ обавезе – као за Сару (Аврам је задржао двојан став – извршавао је обавезу – али зашто, када се прилика указала, не би искористио њене дивне стране?). У систему испуњења права Агара је била само пасивно оруђе, лишено свести о својој улози; њена свест је била слободна од општег знања, користила се правом да окуси непосредну радост, њени мотиви били су индивидуални и везани за текући тренутак.

Али Агара је знала да је добро имати дете. Зато уместо да скромно одигра своју улогу, она се охоло хвалисала својим све већим трбухом и где год је могла истицала је јавно своје очекивано материнство. Ситним алузијама и гестовима такође је давала несрећној госпођи да осети њену предност, тако да је Сарина жртва била стављана на све већу пробу. Аврам је, у почетку, ишао поносан као да је извршио богзна какав тежак подвиг, али кад ускоро домаћа атмосфера поста несносна – он поче да бежи од куће, да се не би ангажовао у женским свађама.

Најзад Сарин бес и огорчење избише отворено. У налету дуго уздржаваног беса и жеље за осветом, она затражи од Аврарна сатисфакцију.

Аврам, као сви они о којима се говори: „прави мушкарац“ – био је грозна кукавица. Имао је само ништавну храброст да размахује мачем када се нађе у помамној гомили бораца, али никад није умео да се супротстави животним конфликтима, него је кукавички избегавао сваку иницијативу, трудећи се да увек чини тако да неко други предузима, за њега тешке, одлуке. Сада се, такође, понео сагласно са својим карактером. На болну женину вику, на бес њене разјарене мржње, журно је одговорио: „Али Агара је твоја служавка, можеш с њом да чиниш шта ти драго, немам намеру да се мешам, не тиче ме се шта ће се с њом десити.“

Сара је само чекала ту дозволу. Увече, истога дана, трудна Агара, засута блатом окрутних грдњи, сва модра и осрамоћена, уз гласан плач побегла је из куће својих хлебодаваца. На тај начин је порив срца, на крају, однео победу над законом; постојање се побунило против суштине, појединачно је однело победу над општим. Аврам се вратио кући када је све већ било готово и био је, малтене, задовољан обртом догађаја; лаку грижу савести, коју му је наметала мисао о истераној љубавници, брзо је заменило задовољство и олакшање што се читава гужва најзад завршила, а он је остао исправан, јер никог није ни прстом дирнуо и није донео никакву одлуку. Као све кукавице био је уверен да, пошто ништа није радио, није ни одговоран и да је најбоље не ангажовати се: оплодио је Агару по жениној препоруци, није учествовао у њиховим женским свађама и најзад је рекао само да је Агара Сарина слушкиња и да Сара има права да поступа како јој драго – а то није било ништа друго до просто утврђивање чињенице. И истовремено мучна ситуација се размрсила сама.

Даљи ток ове историје мање је занимљив.

Наравоученије прво: Сарина ситуација. Ако се прáво показује одиста неподношљивим и превише силује нашу природу, није кривица ако се не испуњава, а његово испуњавање је – заслуга. Другим речима: naturam expellas furca… etc.

Наравоученије друго: Сарина ситуација. Ако смо ипак преузели на себе бреме испуњења права, онда је кривица не истрајати до краја, јер иначе ће неко други платити због наше неконсеквенције.

Наравоученије треће: Агарина ситуација. Сносе се заслужене казне за незаслужене предности.

Наравоученије четврто: Аврамова ситуација. Кукавичлук може корисно да се усклади у сусрету с највећим страстима.

Наравоученије пето: Аврамова ситуација. Не заваравајмо се да не доносимо одлуке ако само утврђујемо чињенице.

Наравоученије шесто: ситуација троугла. Каква монструозна историја: имати љубавника с циљем да би се имало дете! Али треба се одлучити, а о томе се ради пре свега.

Извор: Храм Вазнесења Господњег на Жаркову

Покушавајући да на захтеве савременог доба одговори конструктивним предлозима, Чарлс Тејлор је истакао неуспехе западно-хришћанских традиција, попут пренаглашавања индивидуалног спасења, од Лутера наовамо, или тенденције Римокатоличке цркве да изграђује институције које имају овосветску моћ, али не и неопходну духовну основу, те се по сопственом искреном признању, окренуо ка православној традицији, тражећи у њој надахнуће.

Уследио је дијалог са публиком која је покушавала да изрази, како идеје тако и критику неких апсеката самог православља. Међутим, сви без разлике су салу напустили с мислима о томе шта је то што би православно и уопште аутентично хришћанско предање требало и могло да понуди савременом свету.

С обзиром на то да ми, на Балкану, баштинимо православну традицију, али исто тако, иако некад каскајући за њим, у цивилизацијском смислу припадамо западном свету, ово питање је за нас од кључног значаја, и заправо гласи: шта је то што можемо да понудимо самима себи?

Живимо у епохи можда најгорег сценарија неолибералног капитализма. Ми на Балкану још увек не у његовој пуној форми, али незадрживо хрлимо ка њој. Живимо у времену када човек има привид слободе, а једнако је неслободан као и роб у старом веку. Наметнути начин живота се своди на исцрпљујући рад и на кратке тренутке задовољства који успешно маскирају нехуманост животних услова и истовремено дохрањују конзумеристичку машинерију. Просечан, радно способан човек, увучен је у зачарани круг производње и потрошње, без много слободног времена да се суштински посвети себи, а камоли другима. Сви остали су институционализовани, или постоји тежња да се институционализују. У многим земљама, бебе већ од трећег месеца живота „излазе“ из породичног дома и добар део дана проводе у јаслицама. После се премештају у вртиће, па у школе, целодневне боравке итд. док се потпуно не осамостале у физичком смислу. У установама чија је функција све мање васпитно-образовна, пошто све више опслужују сврху институционализованог „чувања“ деце док су родитељи на послу, деца стасавају док не дође час да се и сами укључе у зачарани круг производње и потрошње.

Но, они ипак боље пролазе, пошто је пред њима радна будућност. Они који су већ одслужили своје, стари, бацају се на исти начин и са истом неодговорношћу као и пластичне кесе. Одвојени од млађих чланова друштва, који због животног темпа немају времена ни за себе, стари су упућени или сами на себе, или једни на друге. Научни, медицински развој им је пружио дужи животни век, али им је неадекватан развој друштвених вредности одузео квалитет тог продуженог живота. Осим тога што су сами и остављени с једином алтернативом да се институционализују кроз старачке домове, често су и економски обесправљени, па немају ни средстава да себи обезбеде боље животне услове. Економске реформе и мере штедње најчешће на својим леђима износе пензионери. Систем није нарочито осетљив према онима који нису радно способни, а једина извесна будућност им је скора смрт. Тако док се старци у Швајцарској боре са депресијом и усамљеношћу, старци у Јапану чине мање законске преступе с циљем да их затворе иза решетака, те да, институционализујући се на тај начин, обезбеде себи макар топао кревет и пар оброка дневно, ако не и друштво за ћаскање.

Ово су свакако најекстремнији примери, али нису малобројни, и што је најзначајније, постоји озбиљна опасност да преовладају услед тога што је отуђеност све присутнија, те су међуљудски односи одређени страхом. Свако ко приђе да нам помогне – џепарош је, свако ко упути комплимент – напасник је, свако ко приђе нашем детету – отмичар је, сваки мигрант је теориста, сваки бескућник је извор заразе. Томе нас уче и тако нас васпитавају медији који највећи простор дају црној хроници, ружном, злом и изопаченом. На крају, и оно мало ограниченог времена које не проводимо у, на неки начин, принудном раду, протраћимо затварајући се у себе у страху од другога.

А опет, као људи, без другога не можемо. Потребан нам је саговорник и сапатник. Потребан нам је неко да нас подржи, охрабри, да нас посаветује и да нас утеши. Но, пошто се плашимо стварног човека, другог тражимо у виртуелном свету. Излазимо на друштвене мреже као древни Грци на агору. Сусрећемо познате, непознате, посматрамо из прикрајка или храбро износимо своје мишљење, дискутујемо о дневним актуелностима. Укратко, радимо све оно што је човек одувек имао потребу да ради – да комуницира, да буде у интеракцији са другим људима… али ипак мало другачије. Не излазимо на улицу ми, него наша „селфи“ фотографија прошла кроз милион филтера, и наш статус неколико пута едитован. Излази наша улепшана слика о нама самима, жељна тапшања по рамену, похвале, подршке, у крајњој линији, потврде да нас је други уочио, потврде да постојимо.

Која је улога хришћанских институција и тумачења хришћанског учења у обликовању савремене цивилизације на овај начин, питање је комплексно и захтева озбиљна и обимна истраживања. Оно на шта је лакше одговорити јесте шта аутентично хришћанско предање може да понуди као алтернативу, односно која је то постојана вредност и неизменљиви призив сваком човеку у свакој епохи.

Често слушамо или читамо о томе да се личност остварује само у заједници, по лику Свете Тројице која је савршена заједница Личности у љубави. Па онда то покушавамо да пројектујемо на своју свакодневицу, те или останемо разочарани када идеал који смо замислили не пронађемо у пракси, или постанемо слепи и глуви за стварност и посматрамо је искључиво кроз ружичасте наочаре, настојећи да гледамо оно што бисмо желели да видимо, а не оно што јесте. Отуда Тејлор говори о хришћанима који верују, али не кроз институцију, или суштински не верују, али су институционализовани. А ствари су много једноставније. Идеал није дат него је задат, и представља наше непрестано стремљење које се испољава и у наизглед најбезначајнијим тренуцима нашег живота. У савременој стварности, онаквој какву смо је претходно описали и како је сви опитујемо, задатост је однос, сваки однос! Однос према Богу и однос према човеку, сваком човеку! Однос према свету! А шта то у пракси значи? И да ли се ти односи неизоставно остварују кроз институцију?

Данас људи у својим најбољим и најпордуктивнијим годинама живе темпом који је у најмању руку неприродан и човеку непримерен. Намеће се екстремизам сваке врсте, брзо стицање информација, каријере, успеха, убрзано гајење биљака и животиња за исхрану, брзе промене модног стила, брзо губљење килаже, добијене углавном од брзе хране. Савремени западноевропски свет као да је сав на синтетичким дрогама. Но, такав начин живота је деструктиван како за људе тако и за целокупну планету, те се чини да ћемо сви бити „спржени“ уколико се став према човеку, свету и животу не промени. А промениће се једино ако схватимо да је кључ решења проблема у односу, слободном, љубавном, подвижничком и одговорном. Тада нам ни време неће бити као песак који нам измиче између прстију, него ћемо га конструктивно преобразити у простор активног деловања.

Конкретно, радимо, и до посла неретко путујемо и по пола сата, сат, проводећи време у јавном превозу, седећи поред другог, човека као и ми што смо, а да притом не разменимо ниједну реч, чак ниједан поглед! Не стижемо, јер нам је поглед прикован за „паметни“ електронски продужетак нашег сопства. Али немојмо бити равнодушни према стварном свету око себе. Погледајмо свог сапутника и сапатника, проговоримо! Можда ће наш поздрав уз осмех бити једини осмех који ће му тог дана упутити, али довољан да се одржи у животу.

На послу имамо подређене, надређене, себи једнаке, с којима проводимо половину свога дана. Не гајимо сви исте симпатије једни према другима, неки нас нервирају, неке оговарамо, али то није разлог да једни друге не посматрамо као људе, да једни другима не пожелимо добар дан, који ће сутра прерасти у руковање, а прекосутра у пријатно ћаскање на паузи, а накосутра у ко зна шта… можда у аутентични однос дубоке љубави.

Али важно је однекуд почети. Имамо породицу и децу. Немојмо зазирати од мајке и свекрве, тетке и комшинице, немојмо се правити препаметни, суперхероји који све могу да постигну сами, који васпитавају децу само по својим егоистичним убеђењима. Прихватимо с поверењем помоћ коју нам старији нуде, допустимо бакама и декама и комшилуку да нам „упропасти“ децу. Биће то на њихову обострану радост. Немамо ли породицу, изградимо је сами, од пријатеља, комшија, колега, људи с којима идемо у исту цркву, уколико идемо.

Док чекамо аутобус, воз, кофере на аеродрому, немојмо листати жуту штампу на таблету, радујући се потајно туђој несрећи, него се помолимо. Упутимо Богу пар речи из срца, молећи се за некога до кога нам је стало, или за неког потпуно непознатог. Ако у стану до нашег живи странац или дошљак, немојмо се плашити, јер вероватно није ни терориста, ни шпијун. Уосталом, најлакши начин да то сазнамо јесте да му се обратимо, проћаскамо са њим на ходнику, позовемо га на кафу, упитамо га треба ли му нека помоћ.

Можемо наводити примера до унедоглед, јер их је толико колико је животних ситуација у којима сваки човек свакога дана може да се нађе. Али суштина је у једном – радимо оно што је радио Христос, пружимо руку другом човеку у име Његово! Будимо одговорни, према себи пре свега. Волимо и поштујмо икону Божију у себи и немојмо се препуштати стихији времена, него господаримо својим животом и светом, са оним достојанством које нам је Господ даровао. Волимо и поштујмо икону Божију у другоме, будимо одговорни према њему. Будимо одговорни и према свету у којем живимо. Није нам он дат ради задовољавања индивидуалистичких, хедонистичких прохтева, него да га с љубављу и одговорно употребљавамо. Имајмо поверења у себе саме, у другог човека, у Бога чија је икона дубоко утиснута у све нас. Отворимо се с љубављу према другоме/Другоме и ступимо у однос.

Притиснути начином живота, заиста немамо превише ни простора ни времена. Али то није оправдање да се простору и времену пасивно потчинимо и да престанемо да се бавимо собом и другима. И у оно мало времена што имамо, довољно је се остваримо као активни устројитељи сопственог живота. Време је свакако коначно и ограничено, и није његов квантитет оно што нас одређује, него квалитет начина на који смо га употребили. А да ли ћемо деловати самостално или у оквиру институције? Па с обзиром на то да говоримо о односима, рекла бих у оквиру институције као заједнице, али опет не као датости него као задатости. Не очекујмо пасивно да се нађемо у некој идеалној заједници, нарочито не црквеној, у којој све функционише по лику Свете Тројице, него је изградимо сами, кроз љубав и подвиг. Сачувајмо кроз њу лични однос у времену када прети апсолутно обезличење и преиначавање човека у машину од крви и меса, на планети која пуца под теретом наше неодговорности.

[1] Charles Taylor је професор емеритус на Канадском универзитету McGill (Montreal, Canada), а као предавач је радио и на британском Oxford-у и америчком Northwestern универзитету. Добио је многе награде и признања због својих доприноса у сфери политичке философије, философије друштвених наука, историје философије и интелектуалне историје. У Атини је имао јавно излагање 11. јуна 2018. године, у органанизацији Националног центра за истраживања и Волоске академије за теолошке студије. Више о самом догађају на страници www.kathimerini.gr.