У великој црквеној сали Храма Светог великомученика Димитрија у Косовској Митровици, у среду 1. октобра 2025. године, са почетком у 18 часова, биће одржана промоција књиге „Додир“ монаха Теодосија Хиландарца.

О књизи, поред аутора, говориће и Његово високопреосвештенство Митрополит рашко-призренски г. Теодосије, као и књижевник Милан Михајловић.

Извор: Епархија рашко-призренска

У Универзитетској библиотеци "Светозар Марковић" у Београду (Булевар краља Александра 71) до празника Воздвижења Часнога Крста Господњег, 27. септембра 2025. године, можете погледати радове ђакона Срђана Радојковића, некадашњег професора Академије Високе школе СПЦ за уметности и консервацију. У питању су иконе часних и животворних Крстова, иконични печати и отисци као и иконична писма Епископима и Патријарсима, а догађај је посвећен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу). Затварање "врата" и ауторско вођење кроз овај интересантан и леп догађај биће на Крстовдан, 27. септембра у 18 часова.

Радове ђакона Срђана у Универзитетској библиотеци "Светозар Марковић" радним даном можете погледати од 10 до 20 часова.

Добро дошли!

Извор: Радио "Слово љубве"

У недељу, 21. септембра, на празник Рођења Пресвете Богородице, своју храмовну славу прославиће Богородичина црква у центру Земуна. Том приликом, након Свете Архијерејске Литургије, у порти храма биће уприличен концерт вокално-инструменталног састава „Скути“. Како нам открива Сања Латинчић, члан групе, овај наступ носи посебну емоцију; не само због значаја празника и места, већ и због тога што је сам назив састава инспирисан скутима Пресвете Богородице. Управо један други Богородичин празник, који „Скути“ прослављају као своју крсну славу, додатно повезује овај ансамбл са празничним духом. Шта ће се наћи на репертоару и шта овај наступ значи за чланове групе, сазнајте у разговору који следи:

Инстаграм страница Богородичине цркве

Распоред богослужења и културно-уметничког програма

Најава низа предавања у Богородичиној цркви

По благослову Свјатјејшег Патријарха српског Порфирија, у среду увече, 17. септембра 2025. године, у парохијском дому Светосавског храма у 19 часова, свечано ће бити отворена изложба фотографија на платну аутора Миодрага Мише Бранковића. Први пут ће српска публика моћи да види јединствене фотографије најпознатијих светиња Санкт Петербурга - Исакијевског Сабора и храма Васкрсења Христовог познатијег као "Спас на крви". Изложба ће бити отворена до 25. септембра.

Извор: Храм св- Саве

Издавачко-информативној установи „Светигора” и Катихетском одбору Митрополије црногорско-приморске припала је част да буду издавачи другог издања књиге „Маштаније“ ауторке Милице Бакрач из Никшића. У питању је једна веома занимљива драма, и то у стиху, намијењена најмлађима, али и одраслима. Поднаслов нам открива тему ове књиге: мали детаљи из живота великих ликова Горског вијенца.

О књизи више сазнајемо у предговору који потписује вјероучитељица Тијана Лекић:

„Много се говори, пише и расправља о Владици Раду и његовим дјелима. Организују се научни скупови, пишу се књиге, пјесме, чак и стрипови, али мало ко се усудио да направи искорак и напише о Његошу нешто за најмлађе.

Управо ово је учинила пјесникиња Милица Бакрач. Пред нама је друго допуњено издање њене драме у стиху за дјецу и одрасле под називом Маштаније.

Доказано је да дјеца најлакше и најтемељније уче кроз игру и интеракцију, а извођењем драмског текста, повезују се и једни са другима и са улогама и тематиком на којој се ради. Такође, дјеца најлакше уче у стиховима. Милица Бакрач је све ово повезала, те на савремен и дјеци приступачан начин представила Његошев лик и дјело, као и главне јунаке Горског вијенца.

Веома смјело и са дозом здравог хумора, наша Причана, подсјећа на оно што ни одрасли ни дјеца не смију сметнути с ума, а то је да је сваки велики човјек, сваки светитељ, јунак, умјетник, научник, владар, прво био дијете:

Ово причам, можда нисте знали,
сви велики били су и мали…

У овој години када обиљежавамо 200 година како је мали Раде Томов пошао у Херцег Нови да учи школу, заједно са Ањом, Јовом, Данилом, Дуњом и Луком уронимо у свијет Светог Петра II Ловћенског Тајновица и упознајмо свевременске тајне које нам открива.“

ИИУ „Светигора“

У мору школских наслова који често пролазе као пука обавеза, Чеховљева приповетка „Чиновникова смрт“ остаје запањујуће жива, провокативна и дубоко актуелна, иако је написана пре више од једног века. Њена сажета форма крије сложене слојеве значења који тек у зрелом читању долазе до пуног изражаја – и управо због тога заслужује пажњу наставника, методичара и тумача књижевности.

Ова кратка прича уместо тумача који ће је „објаснити“ ученицима, тражи читаоца који ће имати слуха за њене тишине, за психолошке нијансе, за апсурд који се одвија у најобичнијем друштвеном гесту. За наставника који жели да ученике води дубље од фабуле, потребна је способност да препозна у овој причи и анегдотску лакоћу и егзистенцијалну тежину, и хумор и трагику, и реализам и уметничку субјективност.

Зато ова анализа, осим што пружа додатну интерпретацију, покушава да понуди интелектуални и методички оквир за разумевање приповетке „Чиновникова смрт“ као дела које се не исцрпљује школском обрадом, већ тек почиње да живи у озбиљном читању.

Антон Павлович Чехов, један од најзначајнијих руских и светских приповедача, мајстор је кратке прозе у којој спаја реализам са финим психолошким нијансирањем ликова и иронијом. Његова новела „Чиновникова смрт” (1883) одлично илуструје ове карактеристике, истовремено нудећи слојевиту анализу људске подређености, бирократије и егзистенцијалне тескобе.

Структура и нарација

Чехов користи једноставну и економичну приповедну структуру са јасним узрочно-последичним током радње. Новела је сажета и ефектна: чиновник Иван Дмитрич Червјаков, у једној готово обичној сцени у театру, несмотрено кине и попрска генерала Брижалова, након чега га обузима опсесиван страх од могућих последица тог инцидента. Читав радња врти се око покушаја да се извини генералу, али што више инсистира, то ситуација постаје апсурднија, кулминирајући Червјаковљевим изненадним падом и смрћу.

Приповедач користи објективну (треће лице) свезнајућу перспективу, али са изразитим фокусом на Червјаковљеву унутрашњу психолошку динамику. Ова техника омогућава иронијско дистанцирање од јунака, чиме Чехов постиже ефекат суптилне друштвене сатире.

Мотиви

Новела садржи неколико кључних аспеката:

Апсурд бирократског менталитета и друштвене хијерархије – Червјаков је оличење малог чиновника заробљеног у строгим друштвеним правилима и потчињености вишим инстанцама. Смрт није последица физичког напора или болести, већ психичког притиска и панике због прекршених конвенција.

Људска подређеност и осећај ништавности – Главни јунак је парадигма човека који свој идентитет гради искључиво кроз однос са ауторитетом, што га чини немоћним и рањивим. Његова смрт симболизује крај индивидуе која не постоји изван задатих друштвених оквира.

Иронија и гротеска – Иако новела делује хумористично у својој премиси, она је заправо дубоко трагична. Червјаковљев страх је крајње ирационалан, али уједно и разумљив у контексту друштва где бирократска субординација гуши сваки осећај личне аутономије.

Поетика Чехова: реализам и психолошка анализа

Чехов је познат по томе што у својим делима спаја класични реализам са импресионистичким нијансама психолошке интроспекције. У „Чиновниковој смрти” користи:

Минимализам у изразу – Нема сувишних описа, већ се атмосфера гради кроз дијалоге и унутрашње монологе јунака.

Психолошки реализам – Червјаковљева ментална стања и емотивни преокрети приказани су у кратким, али изузетно ефектним пасажима.

Антиклимакс и изненадни завршетак – Уместо очекиване моралне поуке, новела завршава наглом и гротескном смрћу, што додатно подвлачи апсурдност ситуације.

Психолошка анализа лика Червјакова

Антон Павлович Чехов у овој новели, рекли бисмо, мајсторски слика психолошки портрет ситног чиновника Ивана Дмитрича Червјакова, чија судбина постаје парадигматска слика људи заробљених у друштвеним механизмима хијерархијске потчињености и егзистенцијалног страха. Анализирајући овај лик кроз призму друштвене условљености, индивидуалних особина и психоаналитичких теорија, може се уочити вишеслојна повезаност између социјалних структура и унутрашњег доживљаја појединца.

Друштвена условљеност и притисак механизама хијерархије

Червјаковљев страх, који кулминира психофизичким сломом и смрћу, директна је последица ригидне друштвене структуре царске Руске империје. Као типичан представник ниже бирократије, он је обликован строгим хијерархијским поретком који намеће послушност и страхопоштовање према надређенима. Његова потреба да се бескрајно извињава генералу Брижалову, након што га је случајно попрскао у позоришту, на први поглед је знак личног осећаја кривице, али је у исто време то и рефлекс дубоко укорењеног осећаја инфериорности пред ауторитетом.

Немоћ да сагледа реалне пропорције ситуације показује како друштвени механизми функционишу – чиновник је толико уплашен (пре свега надређених) да се његов ум не може ослободити тог зачараног круга, иако генерал врло јасно показује да му инцидент није од значаја. Овде се може препознати феномен интернализоване репресије, како га описује Мишел Фуко – моћ друштвених норми не делује само споља, већ постаје део унутрашње психе субјекта, условљавајући реакције и обликујући његово понашање.

Индивидуална психолошка структура и симболика презимена

Червјаков, осим што је производ друштвеног притиска, поседује и личне црте које га чине посебно подложним овом притиску. Његово презиме („червјак“ на руском значи црв) асоцира на слику бића које је сићушно, беспомоћно и гази га свако ко то пожели. Ова симболика сугерише урођену понизност и слабост карактера, за коју се не може рећи да је само последица спољашњих фактора, већ део психолошког склопа.

У овом контексту, може се повући паралела са Јунговим концептом сенке – Червјаков никада не изражава љутњу или бунт, већ у потпуности потискује било какву агресију, окренувши је против себе. Понизност и стална потреба за одобравањем представљају суштински конфликт између унутрашње несигурности и социјалних очекивања.

Психоаналитички приступ: опсесивно-компулзивни механизми и неуроза

Ако лик Червјакова посматрамо кроз психоаналитичку призму, његово понашање може се тумачити као манифестација опсесивно-компулзивне неурозе. Фројд је ову врсту неурозе повезивао са осећањем кривице и несвесним страхом од казне, што се јасно види у Червјаковљевом случају. Његово бескрајно извињавање генералу подсећа на ритуално понашање карактеристично за опсесивне неуротичаре – сваки пут када генерал покаже равнодушност, Червјаков осећа потребу да понови извињење, као да очекује неку врсту симболичког разрешeња свог унутрашњег конфликта.

Такође, може се анализирати његова инфантилизација, тј. неспособност да се носи са реалним ситуацијама на зрео начин. Ова подређеност и немоћ могу се повезати са Фројдовим концептом Очеве фигуре – генерал Брижалов постаје симбол ауторитета који га несвесно подсећа на родитељску фигуру којој мора да се додвори како би избегао казну.

Егзистенцијални аспект: смрт као крајњи излаз из апсурда

Червјаковљева смрт, која делује гротескно и иронично, може се интерпретирати и кроз призму егзистенцијализма, посебно у контексту апсурдне ситуације како је описује Албер Ками. Потреба за извињењем, иако објективно бесмислена, постаје питање живота и смрти – његово постојање је толико дефинисано спољашњим нормама да, када се суочи с неразрешивим конфликтом (одсуством опраштања које никада није ни било потребно), комплетан психички систем колабира.

Сартров концепт погледа Другог овде је такође могућ – Червјаков не може да поднесе осећај да је виђен као неко ко је направио грешку, чак иако се та грешка не сматра важном. Он постаје заробљен у перцепцији коју замишља да други имају о њему, чиме се показује екстремна зависност од друштвених конвенција.

Иронија и психолошка суштина лика

Чеховљева прича о Червјакову истовремено је дубоко иронична и психолошки потресна. Иако се на први поглед чини као комична анегдота, у њеној сржи лежи сурова слика појединца који је потпуно изгубио аутономију и постао несвесни роб хијерархијских односа и сопствених неуротичних импулса.

Психолошка анализа овог лика показује да се његова судбина може тумачити кроз више теоријских оквира:

• Друштвено-културолошки – као жртва бирократског система који гуши индивидуалност.
• Психоаналитички – као пример опсесивно-компулзивне неурозе изазване дубоко интернализованим осећајем страха и кривице.
• Егзистенцијалистички – као фигура која доживљава апсурд властите егзистенције, немоћна да пронађе смисао изван друштвених норми које су је обликовале.

У крајњој линији, Червјаков је лик који се не може посматрати само као сатирична критика бирократског система, већ и као универзални пример појединца изгубљеног у сопственим неуротичним обрасцима, неспособног да ослободи свој идентитет од погледа Другог.

Импресионистички елементи у прозном стилу Чехова

Иако Чехова не сврставамо директно у књижевне представнике импресионизма, многи његови прозни и драмски текстови садрже елементе тог поетског усмерења. Импресионизам у књижевности одликује субјективан доживљај стварности, фрагментарност у приказу, фокус на унутрашња стања, као и сугестивни, лирски језик. Код Чехова, ове одлике, осим што представљају неку врсту стилских појачала, суштински су носиоци психолошке и драмске логике.

У новели „Чиновникова смрт“, импресионистички елементи су присутни пре свега у начину приказивања Червјаковљевог унутрашњег света:

• Сензибилно бележење тренутног утиска – од првог кијања у позоришту, преко разних етапа нелагоде, до кулминације у осећају срамоте и страха, читалац не прати рационални ток догађаја, већ унутрашње „сенке“ и психолошке „осветљења“ у свести јунака. Уместо аналитичког описа његовог стањаа, понуђена је серија импресија: „Глупо се осмехну“, „Почело га је мучити неспокојство“, „Више није осећао блаженство“ – што гради утисак слике у покрету.
• Нагласак на атмосфери и унутрашњем осећају – цела новела је прожетa тензијом, у којој не постоји објективна претња, већ растућа нелагода у уму главног јунака. Ова атмосфера је импресионистички флуидна, без јасних граница између стварног и умишљеног.
• Изостанак јасне поенте и моралног завршетка – уместо класичне структуре у којој се лик развија, учи или бива кажњен за конкретну кривицу, Червјаков умире као жртва властите психичке конструкције стварности. Такав завршетак делује ближе уметничком „утиску“ него логичној фабули.
• Епизодичност и фрагментарност – Чехов се не бави ширим контекстом живота јунака, нити даје много информација о његовој прошлости или мотивацији. Он издваја један мали, готово баналан догађај, али кроз призму доживљаја он постаје егзистенцијално пресудан. Тај поступак је блиско повезан са сликарским импресионизмом: приказати светлост у одређеном тренутку, не „ствар“ него „осећај ствари“.

Чехов и импресионистички приступ у ширем опусу

Овај начин приказивања налазимо и у другим Чеховљевим делима:

• У приповеткама као што су „Туга“ или „Досадна прича“, лик је често приказан кроз емоционалне сензације, а не кроз поступке или заплете.
• У драмама као што су „Три сестре“ или „Вишњик“, радња је успорена, атмосфера преовладава над заплетом, а унутрашње промене лика често нису експлицитне – већ се само наслућују, као тонови у слици.

У том смислу, за Чехова се не може рећи да је импресиониста у програмском или стилском смислу као што су то сликари Моне или Реноар, али његов литерарни поступак почива на сличном начелу: фокус није на догађају, већ на утиску који тај догађај оставља у свести јунака.

„Чиновникова смрт” је једна од оних кратких прича које, упркос сажетој форми, остављају дубок утисак и изазивају сложене интерпретације. Чехов мајсторски приказује психолошки распад лика под теретом баналне ситуације, користећи технике које су блиске импресионистичком сензибилитету. Комбинујући реализам, иронију, психолошку дубину и поетску дискретност, Чехов успева да кроз судбину једног чиновника прикаже трагику људске рањивости у свету формалних структура, празних ауторитета и унутрашњих страхова.

https://zelenaucionica.com/kutak-za-nastavnike-i-ljubitelje-knjizevnosti-kako-pripovetka-cinovnikova-smrt-i-posle-vise-od-100-godina-ostaje-aktuelna-i-tako-vazna-u-nastavi-knjizevnosti/

Поводом две деценије од уписа Мирослављевог Јеванђеља на Унескоову листу "Памћење света", у Народном музеју у Београду ће посетиоци у наредних 10 дана имати прилику да виде ову, најстарију сачувану српску ћириличну рукописну књигу, насталу с краја 12. века. Подсећамо да је Народни музеј само понедељком затворен за посетиоце. Уторком, средом, петком и недељом ради од 10 до 18 часова, а четвртком и суботом отворен је од 12 до 20 часова. Цена улазнице је 300 динара.

Мирослављево јеванђеље састоји се од 181 листа, а запис на последњем листу Јеванђеља сведочи да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Сматра се да је дијак Глигорије, чији се потпис налази на последњем исписаном листу, писар или минијатуриста Јеванђеља.

Чувано је у Хиландару, где су је српски монаси пренели пред Османском најездом и потом предали краљу Александру Обреновићу крајем 19. века када је посетио свету српску лавру и први пут је однео у Београд. Током Првог светског рата, Јеванђеље је прошло пут преко Албаније, Крфа, Солунског фронта, до поновног повратка у ослобођени Београд, а током Другог светског рата скривано је у сефу Народне банке у Ужицу, а потом закопано испод олтара манастира Рача.

Украшено златом и минијатурама. Мирослављево Јеванђеље сматра се не само ремек-делом средњовековне уметности, већ и символом српске писмености, културног идентитета и државности.

Јеванђеље је писано на старословенском језику, српске редакције и рашке ортографије. По свом саставу је јеванђелистар – богослужбена књига која има делове четири јеванђеља. Текст Јеванђеља је писан пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном.

Књига садржи 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених четкицом и украшених златом. Кожни повез Јеванђеља није првобитан, већ је вероватно из 14. века, а претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа.

Народна библиотека Србије која је матична установа за заштиту старе и ретке књиге, прописала је да Мирослављево јеванђеље, може бити излагано само десет дана током једне године.

Извор: Радио "Слово љубве"

По благослову Његовог високопреосвештенства Архиепископа сирмијског и митрополита сремског господина Василија, а поводом петнаест година од доласка сестринства у ову велику светињу, игуманија Анисија је са својом свештеном обитељи и пријатељима манастира, покренула издавачку делатност. У библиотеци коју су назвали „Живоносни источник“, по свему вишезначног наслова, желе да објављују књиге које посебну пажњу поклањају улози жене у цркви, монашкој литератури и духовним искуствима из којих и сами уче, као и житијима великих светитеља и угодника Божијих.

Дакле само књиге трајне и непролазне вредности. Поред чудотворног извора воде живе који имају у манастиру, поред Свете Литургије и других служби које са свештенослужитељима епархије сремске свакодневно служе, било је потребно образовати, утешити и окрепити народ који походи ову светињу, и многе друге где ће се књиге наћи, истинском и провереном духовном литературом. Изабрали су за почетак шест наслова, изворно написаних на руском језику. Са једним од најугледнијих српских преводилаца Марином Тодић и бројном екипом проверених црквених делатника кренули су у превођење и приређивање првог кола ових брижљиво бираних књига. Будући да ова велика светиња нема никаквога имања нити икаквих прихода осим прилога верних и подршке духовног оца и старатеља епархије епископа Василија, тешко је било пронаћи средства за реализацију оваквог подухвата, али слава Господу, укључила се и Управа за вере својом подршком црквеним пројектима из области културе.

  Прво коло започиње књигом Протојереја К. Кустодијева „Жена у Старом Завету“. Она има велики значај и у духовном и у просветном и у васпитном смислу. У целокупној Библијској Историји на известан начин као да ишчезавају околности, које се односе на жену; библијска жена остаје у сенци, издвајајући се само по двема очигледним чињеницама, које се налазе на двема крајњим границама Свештене Историје: то је пад у грех који се десио Евином кривицом и спасење посредством Богомајке. Наравно, ове две чињенице не представљају само два фрагментарна факта у историји Божанског Откровења: оне су повезане одређеним карикама. Почевши од наше прародитељке Еве, која је одмах након пада у грех добила наду да ће у свом семену погазити главу змије-кушача, жена је поред мушкарца стално учествовала у животу Божијег народа и имала је важан значај за њега, док он напокон из своје средине није изнедрио Пречисту Дјеву као најчистији сасуд за Богочовека. Издвајање из свеукупне Библијске историје околности, које се тичу саме жене, ради стицања јасније представе и боље оцене значаја жене у искупљењу и препороду људског рода – чему је служио народ Божји – представља циљ засебне историје библијске жене као такве. Други циљ који она може имати јесте чисто васпитни. Ако се Свештена Историја полаже у темељ нашег народног васпитања, историја библијске жене између осталог, може имати важан васпитни значај за наше жене. Историја постепеног припремања идеала жене, који представља Богомајка и који ће остати свагдашњи идеал жене, даје оне принципе који треба да буду стављени у темељ хришћанског васпитања и који ће моћи да одреде њен положај и значај у животу хришћанских друштава и народа.

    Друга књига у овом колу под називом „Не бој се кћери!“, јесу размишљања о женском призвању московске монахиње Н, која је хтела да остане анонимна, а наша је савременица. Књига је недавно објављена у Москви и пита се на шта је све жена призвана у цркви и како је третирана. Свако је могао приметити апсолутну већину жена у нашим храмовима. Ипак, ако се по календару упореди број светаца оба пола открива се однос отприлике 1:8 - мушкараца има осам пута више! Зар се ова вапијућа чињеница заправо не објашњава тиме што добијајући од Бога највећи дар - веру, жене касније скрећу с правог пута не трудећи се да спознају просту ствар - женски начин живота се битно разликује од мушког и стога је њихов пут ка спасењу по нечему такође другачији и обремењен само нашем полу својственим грешкама и греховима. Ова књига не претендује на доследно излагање православног учења о женском питању; овде ћете наћи само понеко зрнце искуства, чешће негативног, једноставна сведочанства савременица, размишљања која се заснивају на дружењу са себи сличнима, а већином на самопосматрању аутора. Подвижницу, која јуриша на "Добротољубље" неће привући, а тако и треба да буде, ниво аутора који мери по себи и тежи ка томе да избегне теоретска излагања и поучне цитате. Неподвижници сувопарно испитивање туђих порока без напетог сижеа оно такође није потребно. Међутим, ако се нека грешница ненадано осмехне и охрабри: "Јао! Па, нисам само ја оваква наказа" - хвала Богу, наш труд неће бити узалудан.

Трећа књига бави се улогом свете Нине, просветитељке Грузије у крштењу једне од првих хришћанских земаља. Грузија је у овом смислу имала среће, није примила хришћанство од неке појединачне Цркве, већ од мајке свих Цркава – Јерусалимске. Благовесница Речи Божје – Нина, била је сестричина светог Јувеналија, јерусалимског епископа, сестра од стрица светог великомученика Георгија Победоносца и, напослетку, штићеница врло побожне старице, ђаконисе Гроба Господњег Ниофоре. Нинини родитељи били су угледни војсковођа цара Максимијана Завулон који је покрстио Гале и побожна Сузана. Пошто је била одгајена у кругу тако угледних личности она је наследила од њих и све хришћанске врлине. Девственица душом и телом, даноноћно је служила Богу на Гробу Господњем до четрнаесте године. Више пута је млада штићеница слушала приче своје наставнице о свим догађајима који су пратили Страдалника на Голготи, између осталог, и казивање о томе где се чува хитон Господњи. Ово је посебно занимало девојку, подстицало ју је да пронађе место на којем се он чува и да види дело пречистих руку Приснодјеве. Ова жеља је више пута обузимала радознали ум девојке. Много пута се у молитвама обраћала Мајци Божјој тражећи Њену помоћ. Царица неба и земље је услишила молбе Своје слушкиње. У једном виђењу Она ју је удостојила да прими заповест коју јој је дала и да иде у Иверску земљу и благовести тамо Реч Божју као у земљи Њеног удела. У знак изасланства Мајка Божја јој је уручила небеско знамење – свети крст од винове лозе. Тако се, примивши благодат одозго, света Нина спремила на пут на апостолску службу Речи Божјој и саопштила је о томе својим ближњима од којих је добила потпуну сагласност и благослов за пут. Тако је једна богонадахнута жена започела крштење једне велике земље и народа.

 Четврта књига плод је тешког монашког искуства оца Меркурија Попова монаха, и тиче се затварања манастира широм Совјетског Савеза, који је недавно поново постао актуелан у Украјини. Као најава свега што нас може очекивати у тоталитарним друштвима будућности а мислили смо да је заувек прошло. Пожар народних побуна који су запалили револуционари претворио се у грађански рат који је донео небројене невоље народу који је, са своје стране, почео да пружа одређени отпор владајућем режиму. На целој територији СССР остала су само 3 манастира, само ТРИ, а отворени бројни затвори у којима се у једном тренутку нашао велики број монаха и око деветнаест милиона људи. Ово је слика какав је народ и држава без Бога и где су ту монаси и остали хришћани.

Ако је претходна књига помало дистопијска слика будуће стварности онда су преостале две слике Царства Божијег и његових великих угодника. Прва од њих је житије Светог Сергија Радоњешког које истински представља грумен злата; али пошто је намењено читању у цркви, оно се нужно одликује краткоћом и изостављени су многи детаљи, драгоцени за побожне поштоваоце сећања на великог угодника Божијег. Руски летописци су имали све основе да преподобног Сергија назову игуманом целе Русије и света Црква га праведно велича као изабраног војводу руске земље! „Кад би било могуће,“ каже познати историчар В. О. Кључевски, написати све што има везе са сећањем на преподобног Сергија, о чему су за ових петсто година ћутке размишљали и што су осећали пред његовим гробом милиони умова и срца, ова књига би била пуна дубоког садржаја нашег свенародног живота. И свако од нас ће у својој души наћи ово заједничко осећање стојећи пред кивотом преподобног. Ово осећање више нема историју, јер се за онога ко почива у овој гробници време одавно зауставило. Ово осећање се већ столећима једнако распламсава у души онога ко се моли покрај овог кивота, као што зрак светлости миленијумима подједнако светли у капи чисте воде. Тако благотворно на душу делује опис подвига великих угодника Божијих какав је био наш преподобни отац Сергије. „Као што мирисне траве,“ каже светитељ Платон, Митрополит московски, „што се више трљају рукама, све више миришу, тако је и са житијима светаца – што се више удубљујемо у размишљање о њима, тим више нам се открива светост и слава праведника и наша корист.“ Али ово поређење још увек није довољно јако: мирис временом ипак губи своју снагу, а житија светих – никад. То су неисцрпна огњишта благодатног огња, од којих свако у самом себи може да запали исту ватру божанске ревности, и ма колико таквих ватри да се запали, он се никад не смањује.

Како ова тако и последња књига у овом колу јесте житије великог Божијег угодника а нама светилника Светог Илариона Троицког. Архијерејски сабор Руске Православне Цркве, који је одржан у Москви 2000. године канонизовао је свештеномученика Илариона, архиепископа Верејског ради општецрквеног поштовања у збору новомученика и исповедника руских. Обраћајући се с молитвом свештеномученику Илариону православци се укрепљују у верности Мајци-Цркви, добијају снагу за усрдно и радосно савршавање црквеног служења, моле за разумевање божанских догми. Заступништвом свеца разрешавају се проблеми у односима с властима, исцељују се телесне болести. У збору мученика Руске Православне Цркве посебно место заузима архиепископ Верејски Иларион (Тројицки). Велики научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитељ олтара Господњег, талентовани администратор, мудар архипастир и бескомпромисни заштитник Цркве и православних догми – такав је лик светитеља Илариона, који је своје земаљско служење крунисао подвигом исповедништва и мучеништва. Свештенученик Иларион (у свету Владимир Алексејевич Тројицки) рођен је 13. септембра 1886. године у свештеничкој породици. Деда будућег светитеља, Петар Тројицки, и отац Алексеј Тројицки служили су у храму Благовести Пресвете Богородице поред којег су били и сахрањени. Супруга оца Алексеја, Варвара Васиљевна, рано је завршила земаљски пут. На бризи удовца остало је петоро деце: три сина и две кћери. Свештенику је у њиховом васпитању помагала неудата сестра почивше – Надежда, учитељица у парохијско-црквеној школи. Стасавши, синови су се посветили служењу Цркви. Двојица старије браће, Владимир и Димитрије постали су епископи, а најмлађи, Алексеј, после очеве смрти 1917. године остао је да служи као свештеник у свом родном селу Липице. Сва тројица су до краја остали одани Православљу и примили су мученичке и исповедничке венце у годинама прогона Цркве.

Остало ћете наћи у књигама библиотеке „Живоносни источник“, и нашој великој светињи манастиру Свете Петке у Беркасову код Шида.

https://srpska.pravoslavie.ru/170905.html?fbclid=IwY2xjawLyHuNleHRuA2FlbQIxMABicmlkETFkTGZCZzN1QW41cW5UQ2hhAR5JNsSSwVNV2R_KUKEo-BqqXUiN3o0BL18pakTi3UAPEbNxLY4x4vNG8GyktA_aem_-fBvnlZOrvT49JT_8snhGw

У оквиру комплекса Манастира Жичa налази се параклис Светога Саве саграђен 1935. године. Пројекат ове црквице и манастирске трпезарије, која се на њу надовезује, уредио је еминентни архитекта, истраживач српских старина, професор, академик Александар Дероко. Он је такође пројектовао и владичански двор, који се налази са северозападне стране, док је параклис лоциран југозападно од главне цркве. Црква Светог Саве рађена је по узору на храмове из периода раног хришћанства и својим једноставним обликом, сведеним димензијама и дискретном декорацијом савршено се уклопила у манастирски комплекс.

Кључна личност у великој обнови Жиче четрдесетих година прошлог века био је велики градитељ, владика охридско-жички, Николај Велимировић. Као присталица и један од духовних вођа богомољачког покрета, настојао је да у Жичи буде направљено укупно дванаест олтара, заједно са звонаром која ће имати дванаест звона, колико има главних апостола. Црквица Светог Саве са трпезаријом управо је подигнута за чланове богомољачког покрета који су често организовано посећивали манастир, боравили у њему и 1937. године ту одржали свој сабор.

Црква је једнокуполно здање, са полукружном олтарском апсидом на истоку. Наос правоугаоне основе подељен је попречним трансептом који образује крст, као код грађевина рашке школе. Главни улаз је на северном зиду и води у наос, док западни улаз са широким вратима, надовезује се на Трпезарију и њиховим отварањем добија се јединствен простор. Осим савршене комуникације храм је, правилним распоредом прозорских отвора, добио одлично осветљење

Убрзо, по завршеним грађевинским радовима, црква је живописана 1937. године, средствима Марије Жутић, у спомен на њеног преминулог сина јединца Петра. Живопис је извео руски сликар Николај барон Мајендорф, са својим помоћником Наумом Андрићем. Када се крене од северног зида, у западном травеју, лево и десно од монофоре, представљена је руска царска тематика. Она је свакако визуелни исказ духовности Српске православне цркве и њеног дубоког поштовања према руској монархији и православљу. Очигледно то је био и директан избор епископа жичког Николаја Велимировића, који је своју замисао остварио са живописцем бароном Мајендорфом. Владика Николај, у том страшном времену превирања и кризе, са трагиним догађајима у Русији и фашистичким снагама на политичкој сцени у Италији и Немачкој, предосећао је сличан сценарио у Србији. Мудри владика, попут доброг пастира и духовног вође, све време саветује свој народ, потенцирајући национални значај Православне цркве, монархије, владара и домаћина.

Од руских владара одабрани су пострадали цар Николај II Романов, затим Свети кнез Владимир, утемељивач руског хришћанства, док је испод њих у првој зони насликана стојећа фигура Светог преподобног Серафима Сарофског. Николај II Романов (1868-1919), син цара Александра и царице Марије Фјодоровне, крунисан је у мају 1896. године. За време своје владавине учествовао је у подизању 10 000 храмова и 750 манастира.

Царев репрезентативни државнички портрет у жичком параклису, урађен је на основу већ постојећег сликаног портрета. Монарх је представљен у полупрофилу и благо је окренут ка олтару. Царска одора и инсигније (круна, жезло и сфаирос) указује на статус портретисаног и идеале лепоте времена у коме је портрет настао. Цар је огрнут жутим плаштом, украшеним орнаментима црних двоглавих орлова, који има широк оковратник и рубове од хермелина. Крзно хермелина, због своје белине, симболизује невиност и духовну чистоту. Из тог разлога украшава одећу државника и високих црквених достојанственика. Преко плашта је пребачена колајна, коју образују такође двоглави орлови. На грудима је равнокраки малтешки крст и највероватније је то крст Светог Јована Јерусалимског, који се чува у Ермитажу. На глави монарха је круна са низовима драгуља. Маркантни лик цара Николаја II Романова, брижљиво је обрађен: правилне црте, високо чело, смеђа коса, фино обликована брада, тек наглашен осмех и пре свега изражајне, прозрачно плаве очи, указују на моћ, мудрост и лепоту, које су као врлине красиле владара.

Будући да је радио у дворској капели на Дедињу, могућно је да је Мајендорф био упознат са колекцијом руских царских портрета у поседу кнеза Павла, који је био у блиском сродству са племићком породицом Демидов. Евидентно је да је владика Николај веома поштовао Русију и њеног пострадалог монарха и о Николају II Романову, који је тек у наше време проглашен великомучеником, Николај Велимировић је писао као о великом добротвору српског народа, истичући његове високоморалне особине. Историјска чињеница је да је цар часно ушао у Први светски рат, да не би издао Србију и Француску. Велики поштовалац и дужник царев био је и краљ Александар Карађорђевић, који је после драматичних околности које су наступиле у Русији, великодушно примио и удомио руске емигранте. У знак захвалности српског народа руском цару, сликар Андреј Биценко, такође руски емигрант, насликао је Николаја II Романова са краљем Петром и краљем Александром Карађорђевићем на западном зиду цркве Ружице на Калимегдану.

Након Другог светског рата и победе револуционарних власти, црква Светог Саве у Жичи је затворена за јавност, а портрет цара су монахиње покриле плавим папиром који се временом стопио са зидом. Тако је портрет лагано потонуо у заборав. У току рестаураторких радова у самој цркви, која је оштећена у земљотресу 2010. године, овај царев портрет је наново откривен.

Марина Лукић Цветић,
историчар уметности

Извори: Манастир Жича и Народни музеј Краљево

Фото: Свети цар Николај II Романов, 1937, Црква Светог Саве, Манастир Жича, рад барона Мајендорфа, Документација Народног музеја Краљево, Наша прошлост 14, стр. 106.

https://mitropolija.com/2025/07/17/skriveni-portret-cara-nikolaja-ii-romanova-u-crkvi-svetog-save-u-manastiru-zici/

На дан мучеништва и прослављања свeтог цара Николаја Другог Романова и његове породице, Руски дом у Београду организује пригодан културни програм 17. јула 2025. године од 19 часова и 45 минута код споменика светом цару Николају Другом у улици Краља Милана.

Догађај ће српским традиционалним и родољубивим песмама и познатим руским мелодијама отворити вокална солисткиња Ружица Радовић и ансамбл „Чувари српске баштине“. У наставку програма биће приказан документарни филм руског историчара књижевника и теолога Константина Капкова „Велико ходочашће цара Николаја II, 15-28. мај 1913". Духовни живот последњег руског цара и његове породице заузима посебно место у истраживачком раду Капкова. Филм је снимљен 2023. године поводом 410. година дома Романових.

Царска породица је 1913. године боравила на дужем ходочашћу по древним руским градовима, а приликом овог путешествија Романови су посетили Владимир, Суздаљ, Богољубово, Нижњи Новгород, Кострому, Јарослављ, Ростов, Петровск, Троицку слободу, Переслављ-Залески, Сергијев Посад и Москву. Служећи се архивским снимцима царске породице, Константин Капков је успео да оживи след овог путовања. Филм прате тактови са старих грамофонских плоча и фонографа: маршеви, химне, валцери и опере, као и звуци црквених звона и духовне песме.

Очекујемо Вас и радујемо се Вашем присуству!

Извор: Руски дом