Извор: Радио Беседа

О Исидори Секулић навикли смо да говоримо као о познатој и цењеној књижевници, првој жени која је постала члан Акадамије наука и уметности, а мање као о јавном раднику, која је била позната у школским круговима, а школски Савет је имао високо мишљење о њеном стручном и педагошком раду. Као наставница у Другој женској гимназији у Београду написала је важан есеј под називом ”Личност наставнице у школи” који је читан на првој јавној седици Удружења наставника средњих и стручних школа. Доносимо вам један одломак из поменутог есеја који је написан 1919. године:

”Дете мора поћи и мора се дати, јер живот тако заповеда. Али, ко је та наставница, и колико јој је висока и слободна и јака личност да велики дар прими, и да првим и најскупљим пријатељем постане? Како родитељи траже и рекламују ту личност наставнице? Како је храбре и негују, и за своје дете придобијају?

Када удајете девојку, ви се узбуђујете, плачете, записујете датуме, с кумом се везујете дугом светијим од свих дугова. Цените све оне којима дете своје кроз удадбу дајете, блиским рођацима сматрате те људи од тога часа па до смрти. 

А да ли вам је кадгод пало на ум да увођење девојчице у школу значи акт један у коме има исто толико потреса и садржине, можда и више. Јер зету и његовој породици дајете готову жену, зрелу, себе свесну, одређену, довољно стару и очврслу и у костима и у мозгу. А нама доводите и дајете нежно, осетљиво, савитљиво, недорањено, недоваспитано, као мехурић празно створенце, према којем једна готова личност и снага наставничка стоји као оракул пред верујућим, као чудо пред немоћним.

Дете трепти, доживљује, памти утиске од наставника за цео живот, боље их памти од свих својих авантура. ”

(Исидора Секулић, Служба, Матица српска, 1966, 156. стр.)

Извор: Радио Беседа

Закон познаје само службену употребу језика и писама, па ће тако само ћирилица бити службено писмо у Републици Србији, а законом су предвиђене и казне за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног ћириличног писма. Укратко, ово је садржај кључних предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама који је упућен Влади Републике Србије и чије се усвајање очекује. Будући да се у вези са поменутим изменама постављају многа питања у пракси, за одговоре смо замолили проф. др Срету Танасића, научног саветника Института за српски језик САНУ, председника Одбора за стандардизацију српског језика.

Зашто се у Нацрту измена и допуна Закона о језику и писму само ћирилица прописује код службене употребе српског језика? Зар ћирилица и латиница нису равноправна писма српског језика?

Прво, то је нужно да би се испоштовала уставна одредба о језику и писму: ту стоји да је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилица. Друго, што је најважније и због чега и јесте таква уставна одредба, јесте чињеница да је само ћирилица српско национално писмо. Готово све што смо створили, запамтили и сачували у својој историји створено је на ћирилици. На ћирилици је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији писани споменик на српској редакцији старословенског, бисер писане баштине у светској културној ризници, и толики други њему слични писани споменици, дело Светог Саве, па Кулинова повеља из 12. века, најстарији писани споменик на српском народном језику, Душанов законик – да не набрајамо даље. Ко би се одрекао такве баштине? Латиница није српско писмо, иако је у двадесетом веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена, посебно је натурана после Другог светског рата у име српско-хрватског језичког заједништва и братства и јединства. На хрватској страни није било тако, ћирилице није било, чак ни за Србе у Хрватској. Нема никаквих разлога, нити потребе, да се латиница озакони као равноправна ћирилици.

Ипак, велики је број људи који се залаже за равноправну употребу два писма, а као један од разлога наводи се и тај да је латиница подобнија у савременим условима глобалне комуникације.

Више пута сам истицао, то је мишљење струке, осим „часних изузетака”, да нема ни једног јединог разлога да се ћирилица замењује латиницом. Ако не рачунамо такве техничке проблеме какве има српска пошта, што се ових дана показало као велика национална срамота – да нема техничких услова да телеграм у Србији може да буде послат на ћирилици. Зар треба чекати да их закон на то присиљава? Да, има оних који се залажу за латиницу у службеној употреби. Они су врло гласни, па се стиче утисак и да су бројни. А то је фронт организован од различитих група. Има ту људи који заиста мисле да су два писма још равноправна, не знају шта се десило са српско-хрватским језичким заједништвом пре три деценије, има оних који једноставно не би да мењају стечену навику, има оних који мисле да ће употребом латинице стећи неке материјалне користи, ту су и неки издавачи и средства информисања. Да ли држава може и сме жртвовати националну културу и културни идентитет зарад нечијег профита? Међутим, у центру тог фронта су људи који знају шта за српску културу и национални идентитет значи ћирилица. Зато и чине све да је протерају и преправе нашу културу, а добро знају: у култури је снага једног народа. Да не помињем ништа друго из историје – сетимо се да су нацисти 1941. међу циљеве за бомбардовање одабрали и Народну библиотеку. Хтели би да ми раскинемо са својом вишевековном културном традицијом у којој је, поред тога што баштинимо богату писмену традицију којом би се сваки европски народ поносио, сведочанство о нашој историји, у којој је наш идентитет.

Да ли ће сви издавачи морати да објављују књиге на ћирилици?

Морали би, без обзира на то шта ће закон рећи. Па зар они не тврде да врше културну мисију. А ћирилица је у центру српске културе, препознатљиви знак српског културног идентитета. Уосталом, тако је виде и у свету. У „Политици” је већ указано на чињеницу да стандард ISO 12199 уз српски језик препознаје само ћирилицу, све што је написано српским језиком и латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се у хрватску културну баштину. Да ли то хоће српски аутори? Неће, само што их о томе нико не обавештава.

Да појаснимо домене службеног и јавног. Да ли се службено односи на медије, да ли ће лист „Данас” морати да буде на ћирилици? И сви титлови на телевизијама? Шта још улази у домен службеног?

Нигде у свету не постоји разликовање службене и јавне употребе језика. Код нас је само био убачен појам јавне употребе језика, никад није дефинисан, нема га у Уставу из 2006. године, а није га било ни у претходном. Постоји службена и приватна употреба језика и Закон ће дефинисати шта је службена употреба језика и писма. Не могу унапред говорити како ће се штампати лист „Данас” и други који данас излазе на латиници. За мене је логично да у Србији штампа која излази на српском језику буде на ћирилици, као и да на телевизији имамо ћирилицу. Свакако ће држава наћи начине да стимулише употребу ћирилице у средствима информисања и издаваштву, то јој је обавеза.

Како ће националне мањине морати да пишу у службеној преписци?

Исто онако како националне мањине у једној Француској, Шведској или Аустрији пишу у службеној преписци на службеним језицима тих земаља. Важно је да смо ми решили језичка права мањина у складу с највишим европским стандардима, и тиме се можемо поносити, а нигде у свету не постоји могућност да се службени језици неке државе прилагођавају националним мањинама, такво нешто било би у свету незамисливо, неозбиљно и спомињати.

Шта ће моћи да буде на латиници? Да ли то значи да је неће бити у службеној употреби?

У службеној употреби је неће бити и не треба да је буде. У комуникацији која не подразумева службену употребу српског језика могуће је користити латиницу.

Извор: Политика

У раду сједнице, коју је отворио координатор Катихетског одбора протојереј Мирчета Шљиванчанин, учествовао је и секретар Митрополије протојереј-ставрофор Обрен Јовановић.

Будући да је Дјечији сабор један од највећих и најбитних саборских свечаности у Митрополији, посебно за дјецу, омладину и њихове родитеље, он самим својим обликом, концептом и начином одржавања захтијева и посебан ангажман у самој реализацији догађаја, узимајући у обзир да је ове године најављено учешће највећег броја дјеце до сада, 1700.

Активности у припреми Сабора трају више мјесеци и ово је један од последњих састанака који се поред тематских, едукативних и програмских питања бавио и техничким дијелом организације, полазећи од синопсиса, броја и избора учесника и гостију до физичке локације и позиционираности самих елемената потребних за одржавање Сабора.

Овогодишњи Дјечији сабор који ће се одржати у суботу 1. септембра, почеће Светом архијерејском Литургијом у Цетињском манастиру у 8 часова, а завршиће са Вечерњим богослужењем које ће почети у 18 часова.

Сабор ће по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија тематски бити посвећен великим јубилејима Цркве: Уједињење и васпостављање Пећке патријаршије 1918-2018, прослави 680 година манастира Стањевићи, сто година од обнове Московске Патријаршије и сто година страдања царске породице Романових и 330 година од страдања Момишићких мученика.

Слоган овогодишњег сабора је: „Како је дивно и красно кад браћа живе заједно“.

У оквиру одржавања Сабора, редовне активности које ће испуњавати програм поред ревијалног дијела су такође ликовне радионице и спортске активности.

Посебна активност ове године су тзв. „подворја“ свих помјесних цркава. У складу са тим одређени број школа вјеронауке припремиће историјат са фотографијама и другим материјалом свих помјесних цркава, који ће бити постављени на посебно припремљеним паноима испред манастира. Ученици вјеронауке презентоваће историјат патријаршије коју представљају, док ће остали учесници и посјетиоци обилазити и кроз игру учити. Све информације добијене при паноима послужиће за учешће у заједничком квизу, у којем ће бити и питања из вјеронауке, историје, као и питања везана за јубилеје у чијем знаку се одржава овогодишњи Сабор.

Такође, у оквиру нових мултимедијалних елемената Сабора, на великом лед панелу биће приказан филм о момишићким ђацима-мученицима и присутни ће моћи да прате квиз.

Сабор ће уживо преносити Радио Светигора. У посебном, за ову прилику припремљеном студију на отвореном, учесници, вјероучитељи, организатори, али и сви други у директном преносу са лица мјеста моћи ће да пренесу своје утиске о Сабору, атмосфери и расположењу тога дана.

Будући да је програмски садржај Дјечијег сабора великог спектра, и да ће свакоме пружати одређену занимљивост, позивамо и другу дјецу, омладину и родитеље да нам се придруже да заједно учествујемо у радости Сабора.

секретар Катихетског одбора

протојереј Драгослав Ракић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Манастир Градиште (Буљарица) издао је 2016. године књигу Буквар инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године. Књига је издата у виду фототипског издања Буквара из 1597. године према примерку из Народне библиотеке Србије (сигн. И 37). Књига је штампана у тиражу од 500 примерака. Уводно слово написао је др Будимир Алексић, приређивач издања.

Приређивач је на  почетку објаснио сам појам буквар, при чему је истакао значај буквара у описмењавању деце. Потом је дат детаљан историјат настанка буквара. Буквар инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године први је српски ћирилични буквар, и кључно дело којим је означен почетак писмености у српским земљама. Објављен је и штампан (прво издање) 20. маја 1597. године у штампарији Ђованија Рампацета у Венецији, у виду мале књиге димензија 8,5 х 7 цм, на две стране. Једини примерак овог издања чуван је у Народној библиотеци у Београду, и изгорео је заједно са целокупним књижним фондом Народне библиотеке приликом немачког бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године. Захваљујући великом познаваоцу старих српских рукописних и штампаних књига, Ђорђу Сп. Радојичићу, који је годину дана раније (1940), проучио, описао и преписао текст, рашчитао га и приложио фотографије овог буквара, знамо како је изгледала прва верзија Буквара инока Саве Дечанца. Пет дана после објављивања првог издања буквара, 25. маја 1597. године, објављено је и друго издање буквара. Штампано је као четворолисно издање димензија 10,1 x 7,8 цм и чува се у Народној библиотеци Србије у Београду. Други примерак, коме недостаје први лист, налазио се у Народној и универзитетској библиотеци Босне и Херцеговине у Сарајеву, али је услед ратних дешавања изгорео у пожару 1992. године.

Аутори Буквара су двојица јеромонаха: Стефан, игуман  храма Пречисте Богородице (претпоставља се да се храм налази у Боки Которској), и јеромонах Сава из манастира Дечана. Обојица јеромонаха су пореклом из Паштровића. Податке о њима налазимо у поговору на крају Зборника, који су они штампали пре Буквара – 19.  маја 1597. године. Судећи по Бувару, јеромонах Сава је био један од образованијих Срба тога доба, који је разликовао рускословенски од српског и при писању буквара водио рачуна да уџбеник буде бар онолико српски колико је руски био за своје ученике. Такође, Инок Сава је данашњим филололозима омогућио да упореде оновременски рускословенски и српскословенски текст у штампаним књигама и уџбеницима.

Бурна историјска времена на простору Балканског полуострва утицала су на то да Буквар вековима буде заборављен, тако да за њега није знао ни Вук Караџић, писац једног од првих српсих ћириличних бувара, све док га током 1903. године Љуба Стојановић није пронашао приређујући Каталог Народне библиотеке Србије и унео га као Први српски буквар инока Саве међу дела српске писмености. Шира српска јавност са Букваром је упозната тек након репринт издања насталих у 21. веку. Једно од таквих фототипских издања објављено је у сарадњи манастира Градиште и Удружења Паштровића из Београда, 2009. године.

Значај приређивања фототипског издања Буквара је од велике важности за српски национални, верски и културни идентитет. Поред свега можемо да уочимо да Буквар има и својих мана, и то крупних, ако га меримо педагошком мерилима садашњице, али он је за своје доба био савремен и напредан буквар (онолио колико и су му били и извори). Међутим, када се узме у обзир да је у 16. веку мало која европска земља и светска култура располагала сопственим училима, писменима, азбучницима, значај овог буквара је тим већи. Буквар највише фасцинира својом методиком, јер је први пут у Европи примењен фонетски принцип читања. Такође, на првој страни Буквара штампана је азбука, потом следе самогласници, затим слогови, имена свих слова (аз, буке, вед…).

На основу изложених чињеница јасно можемо да закључимо да је основни циљ приређивача био да путем објављивања фототипског издања Буквара јасно прикаже колики је значај српског језика и ћириличног писма у очувању идентитета српског народа на свим просторима, а посебно на простору данашње Црне Горе где се име српског језика и ћириличног писма потискује из јавне свести.

Извор: Митрополија црногорско-приморска