Двадесет година после упокојења Синише Михајловића, штампани су његови стихови који описују највеће мучилиште наше и највеће светилиште наше, Јасеновац. Не можемо ни замислити, ми данас, како је страшно било тамо, али не можемо замислити ни како ће бити кад Господ љубављу својом васкрсне то небројено мноштво својих верних слугу и кад они чују: Улазите у рај децо бесмртности! 

Синиша Михајловић је сведок тог неописивог страдања, тог страховитог зла и нечовештва, али он ће бити сведок и васкрсења и својих сапатника и састрадалника али и бездушних мучитеља, убица, усташа. Првих на спасење, а других на суд и осуду. 
Он је као сведок преживео све те страхоте, преживео је боравак у Госпићу, у Јастребарском, у Јасеновцу, у Градишци, у логорима далеке и хладне Норвешке и вратио се у свој Срем, вратио се у Србију, вратио се у Нови Сад, да би сведочио. Тихо али јасно. Тихо али трајно. Мало је било оних који су хтели да чују, а много оних који би да заглуше, да ућуткају тиху реч која одзвања у срцу, која продире и тражи савест, тражи трунак савести тамо где је има.  Господ је Синишу сачувао као сведока истине. Сведока муке и туге али и сведока људског достојанства и наде на васкрсење и живот вечни. 
  
У име Његовог Преосвештенства Епископа бачког, са чијим благословом је објављена ова књига, присутне у Архиву града поздравио протојереј Владан Симић. О историји логора смрти у Јасеновцу говорио је господин Петар Ђурђев директор Историјског архива Града, а о значају ове књиге и њеном аутору говорила је госпођа Вера Милосављевић. Модератор скупа је био протојереј Жељко Латиновић координатор Катихетског одбора Епархије бачке. Изабране стихове Синишиних песама је читао ђакон Иван Васиљевић. 

Извор: Радио Беседа

Звучни запис разговора

САВИ ДЕЧАНЦУ

Појање твоје храбри црнорисце
херцеговче Христу дарован, за небеско 
молитвениче; И сајбер писце
покрени завету Косова. 

Тешко питање за које нема дилеме
како бранити наш Јерусалим,
без зида плача и анатеме
обезглављенима и духом палим.

Покажи мудрост Соломона,
кротост Мојсеја, покајање Давида,
интернетом преори виртуелну стварност.

Дечанска кад зазвоне звона,
опери нападаче без срама и стида
праштањем које лечи реалност.

Јеротићева предавања и публикације са правом су била подједнако привлачна и занимљива људима свих образовних профила и друштвених и политичких исходишта. Као остварен клинички психијатар, предузео је подухват синтезе новог и старогу клиничкој пракси, теоријској психијатрији и хришћанској пастирској психологији. Већ осамдесетих година ХХ вијека, његова предавања на ПБФ али и у другим институцијама изазивала су велику пажњу. У доба када Црква доживљава поновну друштвену афирмацију, а унутар српске теологије неопатристичка синтеза углавном фингира заинтересованост за тековине савремене културе, а протагонисти обнове симулирају познавање књижевности, културе, психологије ХХ вијека, Владета Јеротић се подухвата не увијек захвалног и мјерилима неопатристичке неофитске ортодоксије не увијек успјешног подухвата да до тада углавном непрочитане, презрене или директно проскрибоване налазе савремене психоанализе (Фројда и, нарочито К. Г. Јунга) доведе у везу са двомиленијумском теоријом и праксом светоотачке психологије.

Владета Јеротић (1924–2018)

Иако често оспораван управо од стране чувара ортодоксије, Владета Јеротић је личност која је имала убједљиво највећи и са било киме несамјерљив мисијски учинак на српску јавност: неоспорно је да је у покушају синтезе новог и старог, психоанализе и пастирске психологије, савремене културе и хришћанства, Владета Јеротић умио да изведе паралеле које можда нису текстуално убједљиве, али је креативни приступ отачким текстовима те начин на који је будио интересовања код људи који себе можда нису сматрали „заинтересованим за религију“ заправо сасвим оправдавао и осмишљавао некада асоцијативне везе које је Јеротић слободно правио и налазио.

Бројна публика је управо цијенила јасноћу његових по(р)ука које нису сасвим и увијек биле разумијеване у цјелокупности онога што је писац хтио да каже него, попут оца Тадеја и Патријарха Павла, врло често као одвећ једноставне и уопштене мантре које свако може да разумијева како хоће (наше вријеме би се са пуним правом могло назвати временом непрекидног понављања позива да „будемо људи“, схватања да „какве су ти мисли – такав ти је живот“, као и да „само дела љубави остају“). Па чак и тако, не сасвим разумљене, поруке Владете Јеротића давале су читавим генерацијама православних хришћана путоказе у беспућима бурних деценија ХХ и ХХI вијека.

Одавао је утисак благородног, доброг и ненаметљиво господственог човјека који је волио Цркву, Србију, Београд и сваког човјека без обзира што је као психијатар имао прилику да упозна и најмрачније кутке људске душе и постојања. Био је свјестан оспоравања од стране неофита и чувара замишљене и посједоване ортодоксије, али је и њих схватао као саставни дио човјекове потраге за душевним здрављем и излијечењем.

Једноставност и господственост израза, лакоћа казивања која је и најдубље слојеве пастирске теологије умјела да приближи на једноставан начин учиниле су његове књиге популарним и радо читаним. Заправо, послије одласка Владете Јеротића, српској хришћанској култури недостаје човјек његових способности и домета. Нека га Христос Богочовјек награди за плодове труда и љубави – они заиста иза Владете Јеротића остају.

Звучни запис разговора

Звучни запис разговора

Наш пријатељ и брат, доктор и проницатељ, научник и просветитељ, хећим целокупне Југе и Земљине шарабаре двадесетог и двадесетпрвог века, целебни столпник и бесребреник Владета, израчио је овога јутра из своје телесне летелице и оталасао Небеском Лекару душа и телеса наших. Он сав и целовит, и опет свесебепотрошен на наше свакојаке и сваковрсне потребе и недуге и шарабрље.

Сабор Архијереја Српске Цркве поверио му је благослов да може загледати у душе и самих архијереја, свештенства и монаштва, и у душе све њихове верне деце.

Тако дакле и душу једног од деце, коју је он својевремено опслужио у манастиру Крки проницањем до у сами свилени чвор њезин, камо је долазило до битовнога загушења.

И још је ревносно и годно васпитавао и оцеломудривао младе снаге црквенога нам просветилишта.

Лично је жеђао за монашком келијом, својом омонашеном душом и у садушју са својом омонашеном сапутницом.

Имали смо благослов, насуштије и наитије да пребродимо сва његова писанија, да се нађемо у броју теолошких сабеседника и саветника његових, да нас повеже са Вергилијем, као и да у датом тренутку отрезни део пастве нами поверене.

Он није био ликвидатор трезвењског или ниптичког или филокалијског богословља, поготово не личности и драгоценог искуства преподобног Јована Лествичника, већ сабеседник, симвиотичар и гарант његов; дакле истога тога богословља.

Лекар бесребреник је отишао небеском Лекару; један од прилога за његов епитафион нека буде и овај наш:

Наш лекар је умро

да, умро је наш брат.

Знамо да се то јутрос догодило,

као што знамо и да око нас

наставља да бесни болести рат!

Или:

Међу нама почива

савршени познавалац свих људских од искона душа,

према томе и човека Србина.

Епископ крушевачки Давид

http://www.eparhijakrusevacka.com/2018/09/04/dobri-covek-u-srba-besrebrenik-vladeta/