Жеља да се види ближњи како пати од истога од чега и ми патимо. Управо зато, изван раздобља друштвених нестабилности, кивност сиромашних се усмерава против њима сличних.

То је један од чинилаца друштвене стабилности.

Склоност да се патња пребацује ван себе. Ако због превелике слабости не можемо ни побудити милост према себи, нити нанети зло ближњем, наносимо зло слици света у нама.

Свака лепа и добра ствар тада је као увреда.

Чинити зло ближњем значи нешто добити. Шта? Шта се добило (и за шта ће се, ако буде требало, платити) када се нанело зло? Прерасло се. Растегло се. Испупила се у себи празнина тиме што се стварала у ближњем.

Моћи некажњено наносити зло ближњем – на пример, испразнити свој гнев на потчињеном, који мора ћутати – јесте поштедети себе трошења енергије, издатка који овај мора да утроши. Исто је с недозвољеним задовољењем неке жеље. Енергија која се на тај начин уштеди, одмах се деградира.

Главобоље. Овакав тренутак: бол је мањи када се пребаци на свемир, али свемир је тада искривљен; бол је много јачи када се поново своди на своје место, али нешто у мени већ не пати и остаје у контакту с неискривљеним светом. Слично поступати са страстима. Снижавати их, сводити на једну тачку и престати се за њих занимати. Тако се односити особито према свакоме болу. Забранити му да се ближи стварима око мене.

Они којима су уништили град и које су одвели у ропство, више нису имали ни прошлости ни будућности: чиме су могли испунити своју мисао? Лажима, и то најситнијим, најжалоснијом прождрљивошћу можда пре спремни да се дају распети за крађу пилета него раније да умру у

одбрану свога града. Чак и сигурно, јер када би било другачије, не би морали доживљавати своја стравична мучења.

У супротном требало би умрети или умети поднети празнину у мисли.

Да би се имало снаге за посматрање несреће кад је човек несрећан, био би потребан натприродни хлеб.

Механизам преко кога нас превише тешка ситуација понижава у томе је што енергија какву нам пружају узвишена осећања – уопште – јесте ограничена; ако ситуација тражи да идемо даље него та граница, треба имати извор у ниским осећањима (страх, похлепа, воља за рекордима, жеља за спољним почастима) која су богатија енергијом.

То ограничење је кључ за многа скретања.

Трагедија оних који су, ступивши из љубави према добру на неки пут где је ваљало патити, стижу после неког времена до своје границе и пропадају.

Камен на путу. Бацити се на камен као када би при неком појачању жеље требало да престане постојати. Или ићи као да сам ниси постојао.

Жеља садржи у себи апсолут, и ако не успемо да га задовољимо (пошто се исцрпе енергија), апсолут се претвара у препреку. Стање душе побеђених, потлачених.

Вољено биће које нас разочарава. Написала сам му. Немогуће је да не одговори речима које сам ја себи већ рекла у његово име.

Људи су нам дужни онолико колико замишљамо да треба да нам дају. Ослободити их тога дуга.

Сложити се да су другачији него творевине наше маште, значи опонашати одрицање од Бога.

И ја сам другачија него што замишљам. То знати, значи опростити.

Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Превод: Петар Вујичић

Култ и култура су од најранијих почетака били повезани. Ова веза одражава богомдани стваралачки потенцијал човека. цивилизацијски тррагови указују да је човек кроз историју ходио ослањајући се на религијско искуство, које је прожимало његов свеукупни живот, од практичног делања до апстрактне мисли. Ово је покушај сажетог ориказа једне изузетно комплексне теме.

Фестивал „Мокрањчеви дани“, посвећен стваралаштву најзначајнијег српског композитора Стевана Стојановића Мокрањца, свечано је отворен у дворишту његове родне куће у Неготину.

Звуци фанфара, интонирање химне и Шесте Мокрањчеве руковети у извођењу учесника натпевавања, неготинских и хора Collegium Musicum Catholicum, под диригентским вођством Тамаре Адамов Петијевић, у присуству бројних гостију, означили су почетак музичке светковине, Фестивала „Мокрањчеви дани“ која се по 53. пут одржава у Неготину.

Након полагања цвећа делегација бројних културних и државних институција пред спомеником Стевана Мокрањца, уваженом скупу обратио је Владимир Величковић, председник општине Неготин.

- Достојанствено и свечано, најпознатијем српском композитору у част, присуствоваћемо програмима које ће, у седам фестивалских дана, извести преко 1000 учесника из разних крајева.Желим да се захвалим на великој подршци Министарству културе и информисања Републике Србије, без чије помоћи, фестивал не био ово што јесте, пријатељима фестивала, медијским покровитељима, уметницима и посетиоцима који чине наше музичке свечаности респектабилним.Од српске традиције до савремених уметничких трендова, промовисањем Мокрањчевог дара и завештања, Неготин живи за фестивал, што ће и показати у наредним данима. Добро дошли у град српске музике. Добро дошли на 53.-ће Мокрањчеве дане – поручио је председник Величковић.

Част да буде беседник на отварању 53. Мокрањчевих дана припала је балерини Аји Јунг, директорки Београдског фестивал игре.

- Од одрастања у родном Неготину, Београду и Зајечару, до школовања и усавршавања у Минхену, Риму и Лајпцигу, Мокрањац је вајао свој несвакидашњи дар и прикупљао знања, несебично их делећи у свом времену и припремајући за наредне генерације. Остала су ванвременска и узвишена дела, опус непроцењиве вредности… Остала је наша прва музичка школа коју је баш он основао… Као прави миракл, обзиром на тешка времена, ратове и бомбардовања, балкански немар, савремене инвеститоре и рушитеље, остала је његова родна кућа у Неготину, као и кућа у којој је живео у Београду на углу Доситејеве и Јевремове… Ту је и понека биста, гробница у Београду, као и чувени портрет који је насликао Урош Предић, стриц композиторове супруге… И упркос свим тешкоћама – можемо се похвалити једном од најдуговечнијих и најважнијих манифестација у Србији! Мокрањчеви дани. На томе смо захвални Неготину! И свима вама који сте овај фестивал чинили или чините живим и релевантним у нашим и иностраним оквирима – истакла је, између осталог, Аја Јунг у својој беседи.

У поздравном писму, Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије поручио је да Фестивал „Мокрањчеви дани“ значајно доприноси промовисању стваралаштва једног од најзначајнјијих српских композитора, као и да Министарство препознаје његов значај и већ деценија значајним средствима помаже реализацију Фестивала.

Фестивал „Мокрањчеви дани“ свечано је прогласио отвореним, Александар Гајовић, државни секретар Министарства култтуре и информисања Републике Србије.
-Министарство културе и информисања је све протекле деценије здушно било и остало уз „Мокрањчеве дане“, на шта смо посебно поносни. Поносни смо такође и на диван концертни клавир, који је управо заслугом овог Министарства данас у Неготину и већ је на располагању домаћинима овог Фестивала и његовим гостима, уметницима – Када је реч о Стевану Стојановићу Мокрањцу, наша је света дужност да управо у његовом родном Неготину кроз овакве хорске свечаности заувек задржимо у сећању овог српског композитора, врсног музичког педагога и класика наше музике, који је најзаслужнији за увођење српског националног духа у уметничку музику. Овим 53. Мокрањчеве дане“ с поносом проглашавам отвореним- поручио је Александар Гајовић.

На крају церемоније отварања 53.“Мокрањчевих дана“, Владимир Радић, в.д. директора Дома културе „Стеван Мокрањац“ уручио је Аји Јунг плакету „Мокрањчевих дана“, док је ово признање Александру Гајовићу, државном секретару, уручио Владимир Величковић, председник општине Неготин.

извор

Двадесет година после упокојења Синише Михајловића, штампани су његови стихови који описују највеће мучилиште наше и највеће светилиште наше, Јасеновац. Не можемо ни замислити, ми данас, како је страшно било тамо, али не можемо замислити ни како ће бити кад Господ љубављу својом васкрсне то небројено мноштво својих верних слугу и кад они чују: Улазите у рај децо бесмртности! 

Синиша Михајловић је сведок тог неописивог страдања, тог страховитог зла и нечовештва, али он ће бити сведок и васкрсења и својих сапатника и састрадалника али и бездушних мучитеља, убица, усташа. Првих на спасење, а других на суд и осуду. 
Он је као сведок преживео све те страхоте, преживео је боравак у Госпићу, у Јастребарском, у Јасеновцу, у Градишци, у логорима далеке и хладне Норвешке и вратио се у свој Срем, вратио се у Србију, вратио се у Нови Сад, да би сведочио. Тихо али јасно. Тихо али трајно. Мало је било оних који су хтели да чују, а много оних који би да заглуше, да ућуткају тиху реч која одзвања у срцу, која продире и тражи савест, тражи трунак савести тамо где је има.  Господ је Синишу сачувао као сведока истине. Сведока муке и туге али и сведока људског достојанства и наде на васкрсење и живот вечни. 
  
У име Његовог Преосвештенства Епископа бачког, са чијим благословом је објављена ова књига, присутне у Архиву града поздравио протојереј Владан Симић. О историји логора смрти у Јасеновцу говорио је господин Петар Ђурђев директор Историјског архива Града, а о значају ове књиге и њеном аутору говорила је госпођа Вера Милосављевић. Модератор скупа је био протојереј Жељко Латиновић координатор Катихетског одбора Епархије бачке. Изабране стихове Синишиних песама је читао ђакон Иван Васиљевић. 

Извор: Радио Беседа

Звучни запис разговора

САВИ ДЕЧАНЦУ

Појање твоје храбри црнорисце
херцеговче Христу дарован, за небеско 
молитвениче; И сајбер писце
покрени завету Косова. 

Тешко питање за које нема дилеме
како бранити наш Јерусалим,
без зида плача и анатеме
обезглављенима и духом палим.

Покажи мудрост Соломона,
кротост Мојсеја, покајање Давида,
интернетом преори виртуелну стварност.

Дечанска кад зазвоне звона,
опери нападаче без срама и стида
праштањем које лечи реалност.

Јеротићева предавања и публикације са правом су била подједнако привлачна и занимљива људима свих образовних профила и друштвених и политичких исходишта. Као остварен клинички психијатар, предузео је подухват синтезе новог и старогу клиничкој пракси, теоријској психијатрији и хришћанској пастирској психологији. Већ осамдесетих година ХХ вијека, његова предавања на ПБФ али и у другим институцијама изазивала су велику пажњу. У доба када Црква доживљава поновну друштвену афирмацију, а унутар српске теологије неопатристичка синтеза углавном фингира заинтересованост за тековине савремене културе, а протагонисти обнове симулирају познавање књижевности, културе, психологије ХХ вијека, Владета Јеротић се подухвата не увијек захвалног и мјерилима неопатристичке неофитске ортодоксије не увијек успјешног подухвата да до тада углавном непрочитане, презрене или директно проскрибоване налазе савремене психоанализе (Фројда и, нарочито К. Г. Јунга) доведе у везу са двомиленијумском теоријом и праксом светоотачке психологије.

Владета Јеротић (1924–2018)

Иако често оспораван управо од стране чувара ортодоксије, Владета Јеротић је личност која је имала убједљиво највећи и са било киме несамјерљив мисијски учинак на српску јавност: неоспорно је да је у покушају синтезе новог и старог, психоанализе и пастирске психологије, савремене културе и хришћанства, Владета Јеротић умио да изведе паралеле које можда нису текстуално убједљиве, али је креативни приступ отачким текстовима те начин на који је будио интересовања код људи који себе можда нису сматрали „заинтересованим за религију“ заправо сасвим оправдавао и осмишљавао некада асоцијативне везе које је Јеротић слободно правио и налазио.

Бројна публика је управо цијенила јасноћу његових по(р)ука које нису сасвим и увијек биле разумијеване у цјелокупности онога што је писац хтио да каже него, попут оца Тадеја и Патријарха Павла, врло често као одвећ једноставне и уопштене мантре које свако може да разумијева како хоће (наше вријеме би се са пуним правом могло назвати временом непрекидног понављања позива да „будемо људи“, схватања да „какве су ти мисли – такав ти је живот“, као и да „само дела љубави остају“). Па чак и тако, не сасвим разумљене, поруке Владете Јеротића давале су читавим генерацијама православних хришћана путоказе у беспућима бурних деценија ХХ и ХХI вијека.

Одавао је утисак благородног, доброг и ненаметљиво господственог човјека који је волио Цркву, Србију, Београд и сваког човјека без обзира што је као психијатар имао прилику да упозна и најмрачније кутке људске душе и постојања. Био је свјестан оспоравања од стране неофита и чувара замишљене и посједоване ортодоксије, али је и њих схватао као саставни дио човјекове потраге за душевним здрављем и излијечењем.

Једноставност и господственост израза, лакоћа казивања која је и најдубље слојеве пастирске теологије умјела да приближи на једноставан начин учиниле су његове књиге популарним и радо читаним. Заправо, послије одласка Владете Јеротића, српској хришћанској култури недостаје човјек његових способности и домета. Нека га Христос Богочовјек награди за плодове труда и љубави – они заиста иза Владете Јеротића остају.

Звучни запис разговора