http://www.eparhijakrusevacka.com/wp-content/uploads/2018/10/Pastirski-lik-i-delo-patrijarha-Pavla-vladika-David_Segment_0_001-1.mp3

Извор: Епархија крушевачка

То су ланци модерне културе у којем робује наш стваралачки дух. Управо све оно што се на медијима чује и сервира нама као покварена храна и што се може прочитати о грозотама које се свакодневно дешавају у нашем друштву, а које могу бити делимично тачне, указује на друштвену отуђеност од сопственог идентитета и културних основа. Оваква стопа информација о догађајима који нас вуку доле ка нижим облицима постојања равне животињским и необузданим показује једну културу безвредности, игре и заборава. Али хајде да се вратимо ,,напред“ ка нашим коренима историје који чине нашу богату културу вредности и да подвучемо паралелу са оваквим модерним обликом културе. Када говоримо о култури и оно што увек заборављамо када је о њој реч, јесте централно значење овог појма које је извориште нашег идентитета. Култура долази од латинске речи colo, colere, што значи обрађивати, поштовати, неговати одакле долази и изведеница cultus (култ). Управо култ је уграђен у само коренско значење културе и као такав култ је незамислив без жртве, а када говоримо о жртви мислимо на нешто божанско, нешто што је принето божанском. Наша хришћанска култура на којој се темељи читава европска култура настаје на култу Жртве Христове који је жртвујући себе за спасење сваког човека на планети, оставио путоказе живота да када год се причешћујемо Светим Телом и Крвљу Његовом да то чинимо у Његов спомен, односно да се непрестано сећамо Њега као Оног који је страдао за нас и показао нам идеал живота да мера земаљског царства буде Царство Небеско као критеријум, образац и извор нашег истинског идентитета као пуноће свих вредности. Стога бисмо могли рећи да је Христос мерило и критеријум културе, симбол љубави, мира и лепоте. Он је Узор и подстицај смисла стваралаштва читавој европској култури, и не само европској него и светској култури у средишту којега је култ Жртве Христове нама дарован. Он нам је управо дао перспективу вечности кроз коју обликујемо себе у овом земаљском животу. Овим стопама је одлучно корачао стуб српске културе, а то је  Свети Сава који по речима његовог животописца Доментијана: ,,Вазда спремаше све ка преднебесном животу, знајући вољу љубитеља свог Христа и хотећи све сместити у Царство Небеско“. Савин идеал је Царство Небеско, и без сумње је желео да српска држава буде одраз таквог царства, таквих вредности које он утемељује и утискује у биће српског народа кроз писменост, уметност, школство, једном речју образовањем и просвећеношћу, пре свега вером и Христом, а не земаљско пропадљиво царство које је мало и пролазно и које нема свој смисао у историји. Овај светосавски идеал потврђује Кнез Лазар који је у притиснутим околностима тиранства морао донети храбру одлуку рекавши: ,,земаљско је за малена царство, а Небеско увјек и довјека“. Морамо знати да је читава наша српска светосавска култура утемељена на хришћанској култури у чијем средишту је Христос као тачка кроз коју се пресецају све наше мисли и дела, и тако обликује културу из које црпимо свој прави идентитет у који је уграђен сав максимум племенитости и човештва а то је достојанство, праведност, храброст, одлучност, слобода, мир, лепота, а не култура заборава и срама коју чине залутали идентитети модерне културе. Култура у својој сржи обухвата оно што се увелико данас у савременој култури потискује а то је култ, тј. хришћанска вера као извор нашег истинског бића у коју је Свети Сава верно уклесао облике и дао форму нашем народу освешћујући нас на путу вечности у коме је наш и овоземаљски идеал. У модерној култури су основе заборављене, первертоване и окренуте леђима ,,духовном огледалу културе“ у ком положају не виде своје право Лице. Зато мислим да се данас у овој духовној кризи сви преиспитујемо речима великог Обилића ,,видјећемо ко је вјера а ко невјера“, и да ће повратак правим вредностима, али и време скинути ове маске лажи и заборава где живот није циркус или позоришна представа у којима се глуме улоге са маском на лицу скрнавећи оно највредније у нама, него пут стваралаштва ка прошлости кроз садашњост ка будућности, обухватајући историјско памћење нашег правог српског идентитета који има свој Смисао и Сврху, јер култура је памћење управо оних темеља који чине нас да истински јесмо као људска бића. Ове речи Обилића казују много и ове речи нису празне речи као данас што се могу чути на сваком кораку. Ове речи су одржане речи које су дело, речи које постају дело, које се у својој снази и чврстини остварују и имају значење и смисленост. Тако их и ми путем ове снаге речи и стваралаштва требамо спровести у дело, у сусрет празним и испражњеним речима које нас преплављују у култури информација и заборава. Пробудимо се из кошмара, јер српски темељи су темељи највећег духовног блага што показује даровита мањина нашег ,,културног друштва“ евидентно задојена на млеку божанских вредности од Христа кроз све наше велике умове српске историје до данас. Кости наших предака су уграђене у биће нашег народа и чине стварност српског народа. Стефан Немања нам даје ,,перспективу памћења“ освешћујући нас од заборава када каже: ,,Народ не чине само живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, оног најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.“ Морамо следити њихове трагове што нам указује и сама реч старословенског порекла ,,траг“ означавајући писање које после написаног остаје као траг или отисак утиснут у ,,нешто“ који нам жели указати на ,,нешто“, управо као отисак ногу на површини земље наших предака заливени знојем и крвљу, за тим стопама морамо кренути да би друштво стојало на чврстим темељима, али и имати на уму свеколико паћење наше културе и историје, јер нас само оне могу освестити  и пробудити из заборава модерне културе. Путем великог Светог Саве као нашег првог српског редовог професора без написаног доктората, а докторирајући на српској цркви и држави у реалном животу, делима, на Универзитету Србије катедре за ,,Српску културу и свест о сопственом идентитету“, овим траговима морамо одважно корачати. Приводећи крају, ову тему бих закључио изабраним речима које велики Стефан Немања, односно Свети Симеон на самртној постељи ,,оставља“ у аманет сину Сави, остављајући их нама кроз своју светородну лозу, али и световнородну: ,,Земља (Србија) је вјечна родиља народа. Чувајте је и љубите чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никад и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима. И запамти, чедо моје. Крв и крв чини народ. Крв је вјечна… Зато добро запамти, чедо моје мило, никада нећемо бити већи хришћани ако мање будемо Срби.“ Ово је дужност и гарант постојања да пијемо са нашег Извора чисте воде и остварујмо верно молбу којом нас заветује Свети Сава ,,Молим вас, који дођете после мене, да довршите оно што ја, због краткоће времена, нисам могао да учиним.“. Зато нас само култура може спасити од кризе духа и заборава, само нас она може вратити на траг правим вредностима.

Аутор Миљан Лазовић, докторанд на Православном Богословском Факултету у Београду

Интернет изворник текста: Поуке.орг

Посвећена је болесној дјеци и свима болеснима. Настала је на тексту владике Николаја Велимировића, док је музику написао Владимир Мили Милатовић. Вокално-инструментални састав ,,Ступови" чине три сестре Анђела Брајовић, Марија Јовићевић (вокални извођачи) и Милена Јовићевић (инструментални извођач - виола). У акцији су учествовале многе познате личности са јавне сцене као и пјевнице и разни музички састави широм Србије под руководством манастира. Ово је до сада први музички састав у Црној Гори који је под покровитељством овог манастира и досада је у оквиру акције обновљен знатан дио манастирског комплекса.

Многи који су некада пролазили или походили Манастир Стањевиће који се налази на јужним падинама Ловћена, сигурно су дијелили усхићење и удивљење које ова обновљена светиња изазизива и данас. Један од оних, који се осјетио привилегованим боравком у Манастиру Свете Тројице, или Манастиру Стањевићи, јесте и ликовни умјетник, професор на требињској Академији ликовних умјетности Мирко Тољић.

Јер, не можете се отети утиску који ствара склад планине и близина морске обале, историја којом одише сваки стари камен који битише на овом мјесту постојано од 1338. године, што ће рећи да сада прославља 680 година одолијевања историји и људима, природи. Истовремено, свједочећи и величајући Бога. Данас, почиње Велико освећење обновљене светиње а у оквиру централне свечаности којом се обиљежава 680 година Манастира Стањевићи, који је ово друго име добио по истоименом братству. А, биће ово прилика и да се сви заједно подсјетимо и чињенице да је захваљујући лози Петровића овај манастира скоро 150 година био њихова друга престоница. А, да сјећање не би било кратко, ИИУ „Светигора” и Туристичка организација Општине Будва издали су и монографију о манастиру, коју је уредио Јован Маркуш, а њен визуелни изглед побринуо се управо проф. Мирко Тољић. Његово удивљење овим манастиром и његовом причом види се у обликовању свих десет поглавља која има ова монографија, која је промовисана у манастирској порти. Иначе, проф. Тољић, као члан тима који је реализовао ову монографију већ иза себе има низ сличних издања, од којих је монографија Цетињског манастира, објављена 2014. године, овјенчана наградом Београдског сајма књига, као најбоље издање Срба из дијаспоре.

● Како је текао рад на монографији „Манастир Свете Тројице Стањевићи”, како сте дошли до финалног рјешења њеног изгледа?

– Већ код прве монографије коју смо радили, осмислили смо основ читаве серије књига које намјеравамо радити, и тај се основ послије монографије о Цетињском манастиру поновио и код монографије о Манастиру Ком и сада код монографије о Манастиру Стањевићи са намјером да, послије низа година рада, добијемо нешто налик уједначеном комплету који ће споља бити сличан у дизајну и прелому страна, а по суштини различит, са обавезом да се испоштују различитости сваког манастира, којег монографија обрађује. За монографију Цетињског манастира смо, рецимо, за иницијале у тексту користили слова из Октоиха из посебно урађеног фонта за ту прилику, а у овој монографији смо, за исту сврху, користили иницијале из Јеванђеља Николе Стањевића којег је, овај велики војвода цара Душана и ктитор манастира Стањевићи, својевремено наручио да се изради као поклон Манастиру Хиландару и данас се чува у његовој ризници. Јеванђење је изузетне љепоте и важности те смо имали обавезу да скренемо пажњу на ту културну чињеницу и насљеђе нашег народа, па смо његовом љепотом оплеменили читаву књигу без обзира што је једно читаво поглавље у књизи посвећено овом Јеванђељу. Намјера нам је да слично поступамо и у изради монографија које слиједе.

●Како бисте Ви некоме описали љепоту овог манастира, што Вас је посебно дирнуло, на шта Вас је асоцирао када сте се први пут сусрели с њим?

– Дуго су спремани материјали за ову монографију, али смо одлучили да са прикупљеним материјалима посао око финиша књиге завршимо боравећи у самом Манастиру Стањевићи. Пошли смо и то је био мој први сусрет са Стањевићима. Знајући фотографије рушевина манастира и понеку информацију из штампе да се манастир обнавља, мало сам негодовао и изражавао сумњу да ћемо моћи боравити у „тамо некој забити” и радити тако озбиљан посао. Ни за шта нијесам био у праву. Затекли смо перфектно и са лијепом мјером уређен манастир у којем све функционише беспријекорно. Манастир у којем врви од живота, са препуном црквом недјељом и празницима, гдје послије службе сви иду на заједничку трпезу. Манастир гдје се дјеца играју и осјећају се као код куће као и свако од присутних. Манастир гдје су празници – празници. Били смо поражени љубављу, гостопримством и жељом за сарадњом стањевићке братије. Пуноћа живота ове древне светиње, у сваком смислу ријечи, је оно што је на мене, као и све нас, оставило највећи утисак и увелико утицало на наш рад и емоције у току израде монографије. То није остало незапажено и од људи којима смо послали урађену електронску верзију књиге прије штампе, и између осталих добили коментар: „… Ево електронски листам монографију Стањевића и дивим се. Одрађена је на нивоу претходних монографија, само што ми се чини да има једну ноту повишене душевности и значаја…”. Прелијепе су и мала и велика порта. Диван је портал са Светом Тројицом изнад улаза у манастир. Величанствен је поглед са куле великог војводе Николе Стањевића. Мајсторски и са укусом су сложени подни мозаици. И улазна капија је диван рад као и пажљиво и са укусом пробрани детаљи по читавом манастиру. Али, најљепши од свега су сокови и пуноћа живота која данас тече манастиром, и без којих би сви ти лијепи детаљи били само пука декорација без великог смисла. Чини ми се да су се ти сокови прелили, помало и у нас, и у књигу коју смо урадили, и дали јој посебност.

● Колико се данас (мало) зна и говори и пише у Црној Гори о историјском значају манастира?

– Комплетна монографија говори о значају манастира јуче, данас и сјутра и то у многим сегментима. Неиспитано је колико тачно ова светиња сеже у прошлост. Има назнака, предањских, да је његова прошлост старија него што смо забиљежили, али и ово што је до сада објављено је немјерљиво. То је ипак друга духовна престоница Црне Горе и некада највећа грађевина у Црној Гори. Постала је аустријска касарна, па је освојена, ослобођена и разрушена. У новијим временима је било оних који су препознали њен значај, па су се изборили да се стави под старање Завода за заштиту споменика као културно добро од посебног значаја, а опет, било је и оних који су закључили да: „… некад највећа грађевина у Црној Гори треба да остане највећа рушевина у Црној Гори….”. Важно је да данас има људи за које Стањевићи имају значај и који, очигледно са љубављу, доприносе обнови и новом животу ове Светиње као новог/старог културног и духовног центра. Ја сам религиозан човјек и молим се Богу за све те дивне људе који су уградили по каменчић у прелијепи мозаик обновљених Стањевића.

● Чега нема у монографији а што би свако требало да зна?

– Има, скоро устаљена, екипа у импресуму која се старала о садржају, изгледу и љепоти књиге. У импресуму нема, по том питању, игумана, оца Јефрема који је својим савјетима и сугестијама дао мјеру књизи, нема кафа оца Јована без којих би рад у ситним сатима био немогућ, нема гостопримника оца Павла, без којег би штошта било немогуће. У импресуму нема шљива и смокава из манастиру комшијских кућа и много чега. Намеће ми се утисак да је у Стњевићима све саборно или га нема, и сматрам да смо, у случају ове књиге, сви почаствовани уколико смо постали дио те саборности.
У разговору уз кафу са оцем игуманом, једном ми је рекао: „Нијесам ја овдје игуман, већ Света Тројица”. Изгледа да смо онда били код Најбољег домаћина, гдје себи не приписујемо ништа што је добро, већ тражимо опроштај за грешке које смо направили, надајући се да читаоце оне неће спријечити да виде величину и љепоту овог дивног дома.

Емотивна историја

● Као неко ко је радио на њеном изгледу, који од текстова у њој Вас се посебно дојмио, које поглавље?

– Поглавља у књизи су писали одговорни зналци свог посла. Сваки понаособ је за мене био лијеп и посебан и открио ми понешто ново. Ипак бих издвојио као најтежи за илустровање, али мени најдражи у књизи, задњи текст који је новији љетопис манастира Стањевићи, оца др Павла Кондића. Били смо свједоци његовог настајања, скоро у даху, гдје је тај доктор историје, рационални оскфордски ђак, изгледа измислио нови жанр у историској науци: историјске чињенице писане емоцијама, у чијем Љетопису није заборављен нико. То ћете морати прочитати.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит се присјетио и првих сусрета са рушевинама ове светиње, када је козјом стазом дошао до њих. Он је истакао да, све што се од тада до данас догодило са Стањевићима је чудо Божије.

„Колико се само људи укључило у ову обнову, свако на свој начин доприносећи да ова светиња заблиста љепотом као никада у својој историји“, примијетио је Митрополит и заблагодарио оцу Димитрију (Благојевићу), првом игуману и покретачу обнове манастира Стањевићи.

Митрополит је подијелио своје сјећање на прве дане обнове ове светиње и намјеру да након упокојења игумана манастира Дајбабе, јеромонаха Теодосија, за новог игумана постави оца Димитрија. Међутим, отац Димитрије је одбио тај благослов и умјесто да прихвати сређени и завршени Дајбабски манастир одлучио је да остане у овим рушевинама, обнављајући их и уграђујући своју младост у васкрсење манастира Стањевићи.

„Након њега и отац Јефрем, а са њим и остали учинили су да манастир Стањевићи постану једна од најљепших манастира у нашој цркви, укључујући и манастире Дечани, Студеница, Морача…“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Јован Маркуш, уредник монографије је присутне упознао са њеним богатим садржајем, поглављима и ауторима који су допринијели да она угледа свјетлост дана, истакавши да монографија почиње текстом о Светој Тројици Митрополита Амфилохија, који, по ријечима теолога, спада међу најбоље текстове написане о Тајни Свете Тројице.

Представљајући поглавље по поглавље и ауторе, Маркуш је истакао велику улогу мр Мирка Тољића, историчара умјетности, главног дизајнера монографије, који је радио и на свим претходним монографијама од којих је најзначајнија она која говори о новој обнови цркава и манастира у Митрополији црногорско-приморској.

Др Васиљ Јововић се осврнуо на вријеме владавине светородне лозе Петровића.

Позивајући се на писање у црногорској штампи, почев од прве периодичне публикације календара „Грлица“ (1835) па све до 1918. године, Петровићи су истицали српску државну идеју темељену на традицијама средњовјековних династија: Немањића, Балшића, Лазаревића, Бранковића, Косача и Црнојевића.

„Петровићи-Његош су нарочиту пажњу поклаљали очувању Косовског завјета. Многа црногорска братсва и породице наводиле су своје поријекло са Косова. Борба за свесрпско ослобођење и уједињење у једну државу био је завјет Црногораца и они су се сматрали елитним дијелом српског народа“, наводи професор Јововић.

Један од аутора монографије, мр Луција Ђурашковић истакла је да се, осим по велелепној архитектури, манастир Стањевићи издваја и по својим ликовно-умјетничким карактеристикама. Она је у први ред ставила иконопис, а затим и врсне примјере умјетности сликарства, вајарства и дубореза.

Она је говорила о богатој манастирској ризници, иконама, сликама и осталим вриједним умјетнинама.

„У унутрашњости цркве налази се посебно вриједан реликвијар, који чине мошчаници у којима су похрањене честице моштију 25 разних светитеља и мученика од другог до двадесетог вијека“, нагласила је, између осталог, гђа Ђурашковић.

У умјетничком дијелу програма учествовали су СПД „Јединство“ из Котора, Гудачки квартет из Подгорице и гуслар Марко Шћепановић, који је уз гусле пјевао пјесму „Манастир Стањевићи“, аутора Драгослава Брновића.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Жеља да се види ближњи како пати од истога од чега и ми патимо. Управо зато, изван раздобља друштвених нестабилности, кивност сиромашних се усмерава против њима сличних.

То је један од чинилаца друштвене стабилности.

Склоност да се патња пребацује ван себе. Ако због превелике слабости не можемо ни побудити милост према себи, нити нанети зло ближњем, наносимо зло слици света у нама.

Свака лепа и добра ствар тада је као увреда.

Чинити зло ближњем значи нешто добити. Шта? Шта се добило (и за шта ће се, ако буде требало, платити) када се нанело зло? Прерасло се. Растегло се. Испупила се у себи празнина тиме што се стварала у ближњем.

Моћи некажњено наносити зло ближњем – на пример, испразнити свој гнев на потчињеном, који мора ћутати – јесте поштедети себе трошења енергије, издатка који овај мора да утроши. Исто је с недозвољеним задовољењем неке жеље. Енергија која се на тај начин уштеди, одмах се деградира.

Главобоље. Овакав тренутак: бол је мањи када се пребаци на свемир, али свемир је тада искривљен; бол је много јачи када се поново своди на своје место, али нешто у мени већ не пати и остаје у контакту с неискривљеним светом. Слично поступати са страстима. Снижавати их, сводити на једну тачку и престати се за њих занимати. Тако се односити особито према свакоме болу. Забранити му да се ближи стварима око мене.

Они којима су уништили град и које су одвели у ропство, више нису имали ни прошлости ни будућности: чиме су могли испунити своју мисао? Лажима, и то најситнијим, најжалоснијом прождрљивошћу можда пре спремни да се дају распети за крађу пилета него раније да умру у

одбрану свога града. Чак и сигурно, јер када би било другачије, не би морали доживљавати своја стравична мучења.

У супротном требало би умрети или умети поднети празнину у мисли.

Да би се имало снаге за посматрање несреће кад је човек несрећан, био би потребан натприродни хлеб.

Механизам преко кога нас превише тешка ситуација понижава у томе је што енергија какву нам пружају узвишена осећања – уопште – јесте ограничена; ако ситуација тражи да идемо даље него та граница, треба имати извор у ниским осећањима (страх, похлепа, воља за рекордима, жеља за спољним почастима) која су богатија енергијом.

То ограничење је кључ за многа скретања.

Трагедија оних који су, ступивши из љубави према добру на неки пут где је ваљало патити, стижу после неког времена до своје границе и пропадају.

Камен на путу. Бацити се на камен као када би при неком појачању жеље требало да престане постојати. Или ићи као да сам ниси постојао.

Жеља садржи у себи апсолут, и ако не успемо да га задовољимо (пошто се исцрпе енергија), апсолут се претвара у препреку. Стање душе побеђених, потлачених.

Вољено биће које нас разочарава. Написала сам му. Немогуће је да не одговори речима које сам ја себи већ рекла у његово име.

Људи су нам дужни онолико колико замишљамо да треба да нам дају. Ослободити их тога дуга.

Сложити се да су другачији него творевине наше маште, значи опонашати одрицање од Бога.

И ја сам другачија него што замишљам. То знати, значи опростити.

Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Превод: Петар Вујичић