На Сајму књига у Београду 22. октобра 2018. године представљена је монографија „Јасеновац – Аушвиц Балкана, усташка империја окрутности” проф. др Гидеона Грајфа, председника Међународне експертске групе „ГХ7 – Стоп ревизији“, а у издању Института за холокауст Шем Олам, Фондације за пројекте едукације о холокаусту и Академског колеџа Оно.

Говорили су Моше Хаелион, председник Друштва преживелих логораша Аушвица, Милинко Чекић, председник Удружења логораша Јасеновац, Јелена Бухач Радојичић активисткиња кампање „Стоп ревизији. Још смо живи, сећамо се” , чланови Уређивачког одбора монографије проф. др Давид Битон, стручњак за јудаистичке студије сa Колеџа Оно, др Шимон Азулај, стручњак за студије холокауста сa Колеџа Оно, Ави Мизраки, председник, и Катарин Горсач, извршни управник Фондације за едукативне пројекте о холокаусту и проф. др Израел Хершковиц, као и амбасадор Израела др Алона Фишер Кам и амбасадор др Љиљана Никшић, координатор српско-јеврејске академске сарадње.

Извор: Српска Православна Црква

На Сајму књига 22. октобра2018. године представљена је монографија „Манастир Свете Тројице Стањевићи (1338-2018)“ у издању Светигоре. Гoворили су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије, сабрат манастира Свете Тројице др Павле Кондић, уредник монографије Јован Маркуш и председник Скупштине општине Будва Ђорђије Вујовић, док је разговор водио Желидраг Никчевић.

Прилог радија Слово љубве

Представљен компакт диск „Славни Граде”

Васкрсла Српска православна богословија Светих Кирила и Методија у Призрену пружа нам прегршт своје радости у тренутку када су све очи нашег народа уперене у Косово и Метохију. Наши јунаци - ученици Призренске богословије, чувају Завет српског народа кроз песме са Косова и Метохије, које не само да снимају него и свакодневно певају.

Ој Косово, Косово; Удаде се Јагодо; Густа ми магла паднала; Ој голубе – најлепше песме са Косова и Метохије одјекивале су Српским народним позориштем у недељу, 21. октобра 2018. године. Представљен је нови компакт диск под насловом Славни граде, хора и оркестра ученика Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену.

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије дошао је у Нови Сад да заједно са ученицима Призренске богословије посведочи да је Црква непоколебива на пучини мора овога света. Тиме сведочимо да је наше Косово и Метохија живо и да у Призрену и даље има Срба. Један део наше стварности желимо да поделимо овде са вама, речју и песмом да прославимо Господа. За све нас, Косово и Метохија није само територија, није само географски појам, није део политике, већ је Косово и Метохија наше биће, наше срце, наша душа. Сви ми који смо данас на Косову и Метохији, ми живимо наше Косово, чувамо Завет светог кнеза Лазара, јер знамо да само док будемо сачували његов Завет, дотле ћемо ми постојати, навео је Епископ рашко-призренски г. Теодосије.

Програм у Српском народном позоришту увеличали су госпођа Валентина Питулић, професор на Универзитету у Косовској Митровици и у Богословији у Призрену, песник Ратко Поповић, глумица Љиљана Лашић, као и хор ученика веронауке Патријарх Павле из Српске Црње.

Сав приход од продатих улазница са концерта биће дариван Богословији у Призрену. Компакт диск Славни Граде можете да наручите путем електронске адресе bogoslovija.prizren@gmail или телефоном на 020/610-007.

Књига „Задужбине Косова и Метохије” и изложба „Од Метохије до Васкрсења”

Монографија Задужбине Косова и Метохије представљена је у Матици српској у Новом Саду, у понедељак, 22. октобра 2018. године. О делу које сведочи жељу и труд наше генерације да сачува вековне светиње српског народа на Косову и Метохији, говорили су Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије, професор Драган Станић, председник Матице српске, госпођа Валентина Питулић, професор у Призренској богословији, протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић и мр Живојин Ракочевић.

Владика Теодосије је отворено рекао да је Косово и Метохија, вољом моћника овога света, територија која је привремено запоседнута и издвојена из уставно-правног поретка Србије. Сама чињеница да се на нас врши толико велики притисак да ту неправду својевољно признамо, ради тобоже неке боље будућности, и сами се одрекнемо онога за шта су живела покољења Срба од средњег века до данас, показује да нам Косово и Метохију нико не може одузети ако га се ми сами не одрекнемо, поручио је владика Теодосије у најстаријој српској књижевној, културној и научној институцији.

Професор Станић је мишљења да би наш мирнодопски пројекат одбране Косова и Метохије могао да укључи и предлог да сваки пунолетни грађанин Србије, бар једном годишње, дође у Стару Србију. Уколико Срби на Косову и Метохији буду знали да нису заборављени, и ако им пружимо пуне доказе да је то збиља тако, онда ће имати коме да звоне звона на нашим црквама и манастирима, а ми који долазимо имаћемо коме да се обратимо као истинским домаћинима на овом тлу препуном искушења, казао је председник Матице српске, уз напомену да би питање Косова и Метохије морало да буде решавано уз активно учешће целог српског народа.

О књизи Задужбине Косова и Метохије говорила је госпођа Валентина Питулић, која је истакла да је ово дело од великог значаја као сведочанство о материјалном и о духовном континуитету Срба. То је свеобухватна књига јер садржи историјска факта, материјалне доказе о вековном трајању, али је и презентација духовне, нематеријалне културе као матрице једнога народа, рекла је професорка Питулић.

Протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић је похвалио труд Матице српске да оснује Косовскометохијски одбор. Свака подела подразумева, поред осталог, и неминовно признање неке и некакве анти или несрпске државе на том простору, него и одрицање од Пећке Патријаршије, Грачанице, Високих Дечана, Девича, Зочишта, и других наших светиња и градова. Задужбине Косова и Метохије јасно и недвосмислено показују да је не само недопустива него и немогућа подела Косова и Метохије о којој се све више и са важних адреса ових дана и година говори, навео је отац Велибор.

Господин Живојин Ракочевић каже да је у Матици српској данас реч о књизи завета. А завет се противи и супротстављен је сваком раздвајању, подели, разграничењу, померању и сеоби, навео је г. Ракочевић.

У уметничком делу програма учествовао је хор ученика Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену.

Књига Задужбине Косова и Метохије је тврдог повеза, у боји, на више од 1.100 страница, илустрована мноштвом репродукција значајних историјских личности, манастира, цркава, фресака, икона, као и фотографијама предела: косовских плодних ораница, житних поља и метохијских винограда. Ново издање на српском језику садржајно прати енглеско издање Задужбина Косова и Метохије (Тhе Christian Heritage of Kosovo and Metohija: The Spiritual, Historical, and Aesthetic Heart of the Serbian People, 2014.) и српско из 1987. године. Предговор блаженопочившег патријарха Павла, који је и благословио издање, даје књизи посебан печат, па и овом новом издању. У књизи важно место заузима и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији. Књига у претплати стаје 9.000 динара, а у продаји цена износи 18.000 динара. 

Одмах после представљања књиге, у фоајеу Матице српске, Епископ Теодосије је отворио изложбу Од Метохије до Васкрсења, аутора Оливере Радић из Ораховца. Госпођа Радић, иначе професор у Гимназији у Ораховцу, каже да су ове фотографије позивница да сви дођу у Ораховац, Велику Хочу, Зочиште, и да упознају људе који су ту остали да живе. Да чују њихове приче о рату, одбрани, губитку најмилијих, о трагању за киднапованим рођацима, о порушеним гробовима, запаљеној кући, о усамљености, неизвесности, али и јакој жељи да се остане и опстане на том простору, навела је ауторка поставке. Изложба Од Метохије до Васкрсења ће бити доступна јавности до 26. октобра у Матици српској.

Извор: Епархија бачка

Извор: Радио Тавор

Сличне су биле реакције у Северној Америци. Према великом америчком атеисти Роберту Грину Ингерсолу (1833-1899), Дарвин је разорио кредибилитет хришћанства. Било је питање времена када ће оно коначно нестати, будући да га је наука оценила као незнање и сујеверје. У свом делу Ортодоксија (1880), које је оштра критика интелектуалне плиткости хришћанских проповедника, Ингерсол пише:

„Овај век биће назван Дарвиновим веком. Он је један од највећих људи који су живели на овој планети. Он је објаснио животне феномене у већој мери од свих религијских учитеља. На једној страни напишите име Чарлс Дарвин, а на другој имена свих теолога који су икада живели – ово једно име је више обасјало свет од свих осталих имена. Његова учења о еволуцији, о преживљавању најјачих и о пореклу врста уклонила су у сваком мислећем уму и последње остатке ортодоксног хришћанства.“

Ипак, остаје нејсано зашто дарвинизам човека нужно води у атеизам. Да би нам ова идеја била јаснија, мораћемо истражити специфичан културни контекст у којем је Дарвинова теорија развијена.

Како се често истиче, термин „атеизам“ је интелектуално деривативан. Неки га тумаче врло слободно – „не постоје духовна бића“ – али га је исправније схватити као порицање неке специфичне идеје о Богу. Ако би „Бог“ био дефинисан као натприродно биће чије је спокојно постојање потпуно ограничено на недефинисана (али по свој прилици удаљена) небеска обиталишта – што је један од чешћих начина читања Аристотела и Платона – онда Дарвинова теорија не би имала никакве везе са питањем постојања или непостојања Бога. Да би Дарвинова теорија еволуције била значајна за атеизам, морао би бити предложен концепт Бога који је дефинитивно противан Дарвиновом учењу. Управо се такво схватање Бога јавило у британском протестантизму у 19. веку и постигло културну доминацију. Ако је Дарвиновим теоријама било суђено да негде подстакну кризу вере, онда је то морало бити у викторијанској Енглеској.

Објашњење лежи у врло утицајној групи публикација с краја 18. века, укључујући Бриџвотерске трактате и дела Вилијама Пејлија, нпр. Разматрање доказа хришћанства (1794) и Природна теологија (1802). Ови радови су писани у атмосфери општог скептицизма по питању традиционалних аргумената за Божије постојање који су, заправо, учинили идеју о Богу излишном. Вилијам Пејли (1743-1805) предао се одбрани вере у Божије постојање, стекавши велики успех. Пејли је тврдио да сваки аспект овога света сведочи о интелигентном дизајну.

Утицај ових радова био је огроман. Током 19. века, студенти на Кембриџу морали су читати Пејлијева дела. Ејлин Фајф је у својој одличној студији доказала да су Пејлијеве идеје биле добро прихваћене и од природњака на Кембриџу у првој половини 19. века. Чарлс Дарвин, који је и сам завршио Христов колеџ на овом престижном Универзитету, није био изузетак: „Био сам очаран и убеђен његовим аргументима“, како се касније сећао. То уопште није чудно. Пејли је изнео бројна запажања, од комплексности ока до смене годишњих доба, да би доказао како је читав биолошки свет дело доброг божанства. Сваки аспект природног света био је, наизглед, дизајнован тако да има конкретну сврху. Штавише, ови аспекти су се савршено уклапали један са другим, као да је целокупан ансамбл – за разлику од његових појединачних делова – састављен са јасним циљем на уму.

С обзиром на све ове факторе, Пејли је изнео аналогију која је, по њему, на одличан начин описивала комплексност коју је уочио, а то је аналогија са сатом. Како било ко може гледати сат са његовим замршеним системом котура, опруга и осталих покретних делова и не схватити да је сат дизајнован – не само да је намерно направљен, већ да је направљен са конкретним циљем? „Сасвим је сигурно да је сат морао имати творца, да је у једном времену и на једном месту морао постојати изумитељ који га је направио са јасном сврхом, који је осмислио његову конструкцију и употребу“. Како би било ко могао мислити другачије? Природа је савршеном усклађеношћу својих делова показивала управо исте доказе за дизајн, приморавајући сваког непристрасног посматрача да закључи да је и она била дизајнована.

Један од најзначајнијих Пејлијевих аргумената јесте да механизам подразумева оно што је он назвао „изумљење“, тј. дизајн и конструкцију са специфичним циљем. Пишући у атомсфери индустријске револуције, Пејли је покушао да искористи апологетски потенцијал све већег интереса за машине – као што су „сатови, телескопи, шиваће машине и парне машине“ – у енглеским образованим класама. Пејли тврди да би само луд човек могао претпоставити да тако комплексна механичка технологија може настати сама од себе и без икакве сврхе. Механизам претпоставља изумљење, тј. осећај сврхе и способност дизајновања. Људско тело и читав свет могу бити схваћени као механизми који су дизајновани с циљем постизања хармоније. Потребно је нагласити да Пејли није тврдио да постоји аналогија између људских механичких направа и природе. Његов аргумент се односи на идентитет: природа јесте механизам, што значи да је интелигентно дизајнована.

Многи су Пејлијеве аргументе сматрали необоривим. Све и један аспект створеног света био је дизајнован и добио је своју сврху од доброг Творца. Изгледало је као да сва створења узвикују: „Ми смо дизајновани! Ми имамо сврху“! Журећи да изгради убедљив аргумент из природе за постојање Бога, Пејли је начинио неке теолошке грешке које су, како се касније испоставило, биле катастрофалне по апологетику. Претпостављало се да је Бог створио све врсте биљака и животиња у њиховим садашњим облицима. Никада није било никакве промене или развоја, нити потребе за тим. Бројни читаоци се нису слагали са овом претпоставком. Чарлс Кингсли у свом роману Водене бебе (1863) тврди да Пејлијев Бог-изумитељ и ручно стварање нису једини начини интерпретације хришћанског учења о стварању. Кингсли је инсистирао да је најбитнији аспект хришћанске догме о стварању то што је Бог створио ствари да себе стварају.

Ипак, Пејлијева идеја о „посебном стварању“ била је општеприхваћена чак до 1850-их година. Чинило се да на његове аргументе нема одговора. Зар Бог није створио све као добро, што значи да нема потребе за било каквом дорадом? Зар се Књига Постања не може читати буквално, као историјско казивање, будући да нас све и један аспект природе упућује управо на то? Пејли је био службеник званичне цркве, али није био теолог; желећи да изнесе једноставан и замислив опис стварања, Пејли је засејао семе његовог коначног уништења у рукама Чарлса Дарвина (1809-1882).

Дарвиново петогодишње истраживачко путовање на Биглу одвело га је до Јужних мора и тајанствених области Пацифика; на крају га је одвело и до новог схватања постанка биолошког живота. Дарвину је још као младићу био привлачан Пејлијев опис природе, па није имао никакав разлог да га доводи у питање. Међутим, богатство биолошких информација које је стекао током путовања на Биглу и касније, навело је Дарвина да посумња у Пејлијево уверење да је Бог створио свет мање-више исти какав је данас. Читав низ запажања говорио је против Пејлијеве теорије.

1. На основу фосила се могло закључити да су одређене врсте изумрле. Међутим, зашто би се то десило, узимајући у обзир Пејлијеве аргументе? Како се може објаснити истребљење наводно добро прилагођених и успешних врста? Познато је да су на Дарвинову мисао велики утицај извршиле теорије о расту популације Томаса Малтуса.
2. Неједнака дистрибуција живих бића у свету. Дарвин је захваљујући истраживачком путу на Биглу схватио важност развоја теорије која би објаснила особености острвских популација.
3. Закржљале органе – као што су брадавице код мушких сисара – било је тешко уклопити у концепт посебног стварања, будући да су ти органи сувишни и немају очигледну сврху. Зашто би Бог створио такве органе, када су већ бесмислени? Зар то није у контрасту са Пејлијевим „изумљењем“?

Дарвинов задатак био је да конструише теорију која би на бољи начин објаснила његова запажања од осталих теорија тог времена. Иако је историјски опис Дарвиновог развитка ове теорије вероватно био предмет романтичног улепшавања, јасно је да иза његове мисли стоји уверење да се сви прикупљени докази могу одлично уклопити у јединствену теорију о природној селекцији. Сам Дарвин је говорио да његово објашњење није једино које се може извести из доказа. Ипак, веровао је да управо његова теорија нуди много боља објашњења од осталих, укључујући и Пејлијево посебно стварање. „Неколико чињеница је показало да је теорија о посебном стварању крајње неразговетна“.

Дарвину, као и многим његовим читаоцима, било је јасно да су темељи Пејлијевих аргумената за постојање Бога били разорени. У својој Аутобиографији, Дарвин је написао: „Стари аргумент о дизајну природе који је изнео Пејли и који ми се некада чинио убедљивим, пада у воду са открићем закона природне селекције. Више не можемо тврдити да је, нпр. предивне шарке бивалвуларне шкољке створило интелигентно биће као што је шарке врата створио човек“. Иако га антирелигијски пропагатори често представљају као атеисту, Дарвина је најбоље сматрати агностиком, и то у Хакслијевом смислу: он је веровао да неке ствари једноставно не можемо знати. „Мистерија почетка свих бића за нас је нерешива; због тога морам остати агностик“. Како је Френк Бурч Браун закључио након пажљивог изучавања Дарвинових списа, његови религијски погледи били су компликовани и није их лако категоризовати.

„Његова вера у могућност постојања неке врсте Бога никада није нестала, нити се одрицао своје оцене добрих страна такве вере. У неким случајевима је био недогматични атеиста; у другим је био привремени теиста; остатак времена био је агностик са симпатијама према теизму, али без могућности или воље да се посвети тако тешким питањима. Његова мисао о теолошким питањима најбоље се може описати онако како ју је сам назвао – збрка.“

Пажљивије читање Дарвинових списа наводи на закључак да основни разлог његове сумње у концепт хришћанског Бога није имао много везе са теоријом о еволуцији. Дарвиново непријатељство било је примарно засновано на његовом дубоком гађењу према „гнусној доктрини“ о вечној казни неверника, која је била популарна у евангелистичким круговима тог времена (мада се може поменути и Дарвинова велика туга због смрти његове кћерке). Како је пре неколико година показао Џефри Ровел, у викторијанској ери је овај аспект евангелистичког учења изазивао велику нелагоду и навео многе да га потпуно одбаце. Вероватно је изненађујућа чињеница да Дарвиново порицање Бога нема много везе са детаљима еволуције већ са општим културним нерасположењем према непријатном проповедању пакла од стране појединих викторијанских евангелиста, које је наишло на општу критику јавности током 1860-их година. Велики амерички евангелиста Двајт Л. Муди – Били Грејем свог времена – био је под толиким утиском критике да је ову идеју потпуно избацио из своје обновитељске кампање. Знао је да све софистициранија култура неће прихватити такву идеју. Дарвин реагује на исти проблем, али његова реакција није била заснована на научним већ на моралним ставовима.

Иако Дарвин сасвим сигурно није био атеиста у смислу порицања постојања божанског бића, ипак је одустао од вере у Бога који би на било који начин подсећао на Пејлијевог часовничара. Није било никаквог часовника, па стога нема ни часовничара. Уместо Пејлијевог пажљиво уређеног природног света, у којем је свака врста створена као већ прилагођена свом непроменљивом окружењу, Дарвин је предложио бојно поље на којем се свака врста очајно бори да преживи и да остави потомство. Према Дарвиновом мишљењу, докази су водили само ка таквом закључку. Трагична смрт његове кћерке Ени уништила је у Дарвину веру у Божији промисао. Његов лични морални осећај побунио се против популарне религијске идеје по којој Бог невернике осуђује на пакао. Међутим, постојала су и другачија схватања Бога. Није ни чудо што су их многи усвојили.

Најочигледније објашњење било је и најприхваћеније у Енглеској и у САД. Еволуција је схваћена као начин на који је Бог водио твар до њеног садашњег стања. Пејли је погрешио када је тврдио да су бића створена у истом облику који имају данас. Није било превише тешко прихватити Дарвинову теорију као објашњење начина на који је Бог промислитељски усмерио процес еволуције. Године 1884. је Фредерик Темпл, каснији надбискуп кентерберијски, рекао да је Бог учинио нешто много сјајније од пуког стварања света; створио је свет који ствара себе.

„После пажљивог испитивања, научно учење о еволуцији, за које се испрва мислило да обара овај аргумент (аргумент из дизајна), ипак га потврђује и проширује. Учење о еволуцији показује да је, без обзира како је свет првобитно дизајнован, тај дизајн осмишљен у почетку и утиснут у сваку честицу створене материје, па и оно што изгледа као неуспех не може бити објашњено само ограниченошћу нашег знања већ и чињеницом да говоримо о делу које још увек није довршено.“

Бог је творевини поклонио истинску аутономију и повео је одоздо ка горе: из материје је изашао живот, а живот је породио свесно рефлективно постојање људског рода. Чарлс Кингсли је тврдио да је „подједнако племенито схватање Бога веровање да је створио првобитне облике са способношћу развоја (…) као и веровање да је била потребна једна свежа интервенција да би попунио празнине које је Он сам створио“. Истакнути амерички ботаничар Ејса Греј (1810-1888) веровао је да је сасвим могуће помирити веру и теорију о еволуцији. Уместо Бога који ствара готове врсте, Греј приказује Бога као дизајнујућу силу еволуције. Греј је чак тврдио да је у Дарвиновим списима имплицирано „теистичко виђење природе“.

У Северној Америци је постојала веома гласна мањина која је тврдила да се мора бирати између Дарвина и Библије, а зна се и да су свађе које су започињали завршавале на судовима. Године 1925. је Џон Скоупс, наставник биологије у једној школи у Тенесију, био оптужен да крши локални закон који забрањује предавање еволуције. Тужилац Вилијам Џенингс Брајан (1860-1925), који се три пута кандидовао за председника САД, назвао је Скоупсово суђење, одржано током јула 1925. година у Дејтону у Тенесију, „борбом до смрти“ између хришћанства и атеизма. Одбрану је предводио прослављени агностик Кларенс Дероу (1857-1938), један од највећих америчких адвоката. Дероу није добио дозволу да током суђења користи научна сведочанства за Скоупсову одбрану. Ипак, пронашао је генијалну алтернативу.

Правни потез је био једноставан, али је имао огромне последице. Дероу је позвао Брајана као сведока одбране и испитивао га о његовом личном виђењу еволуције. Брајан је био присиљен да призна да не зна ништа о геологији, компаративној религији и древним цивилизацијама, а испоставило се и да има изузетно наивна религијска убеђења. Брајан је на крају однео победу у судници; Скоупс је кажњен новчаном казном од стотину долара. Историја је, пак, пресудила у корист Дероуа. Северноамеричка интелигенција је, захваљујући новинару и књижевном критичару Х. Л. Менкену (којем је Синклер Луис касније посветио Елмера Гентрија), успешно жигосала оне који одбацују еволуцију на основу Књиге Постања као нетрпељиве, заостале и неуке глупаке који су изван главних токова америчке културе. Та перцепција је и даље дубоко укорењена у души Запада.

У појединим књигама из друге половине 20. века додатно је кристализовано популарно убеђење да идеја о еволуцији неизоставно подразумева атеизам. Жак Моно је у Случајности и нужности (1971) формулисао основно вероисповедање молекуларних биолога: промена се дешава по случајности и пропагира по нужности. Сасвим је немогуће говорити о „сврси“ у биолошком свету. Теорија о еволуцији захтева да сопствено постојање схватимо као случајност, као и да се помиримо с том узнемирујућом мишљу. „Хтели бисмо да о себи мислимо као о неопходним, неизоставним и одређеним из вечности. Све религије, скоро све философије, па чак и један део науке сведоче о неуморном, херојском труду људског рода да порекне чињеницу да је настао случајно“.

Моно тврди да природне науке откривају свет без сврхе у којем стварамо сопствене вредности и уверења. Сама природа нема ништа што би нам понудила као путоказ. „Древни завет је уништен; човек најзад зна да је усамљен у безосећајној величини универзума из које је настао сасвим случајно. Његова судбина нигде није одређена, као ни његове дужности. Царство горе или тама доле; одлука је на њему“. Случајност и нужност, дело прожето француском философијом и књижевношћу, није било превише захвално за енглеску публику. Два заступника идеја из ове књиге попунила су јаз и обезбедила врло читка објашњења културолошког значаја дарвинизма.

Ричард Докинс у Слепом часовничару сјајно и луцидно, а вероватно и први пут на популарном нивоу, износи основе савремене еволуционе биологије и последице које она има по веру у Бога. Један од најважнијих Докинсових аргумената јесте да се „изглед дизајна“ може јавити природно у процесу еволуције. „Биологија изучава компликоване ствари које изгледају као да су биле дизајноване са неком сврхом“. Докинс упућује комплименте Пејлију на основу плаузибилности његових идеја у свету пре открића еволувије. Како би се могло очекивати да Пејли буде испред свог времена и да зна да је оно што му се чинило као доказ „изумљења“ ништа друго до исход дугог, слепог и бесциљног развијања? „Природна селекција је слепи часовничар, слеп зато што не гледа унапред, не размишља о последицама и нема никакву сврху на уму. Ипак, живи резултати природне селекције импресионирају нас својим изгледом дизајна, као да иза њих стоји велики часовничар, импресионирају нас илузијом дизајна и планирања“. Било какав аргумент из дизајна мора се одбацити, будући да се и сам појам дизајна не уклапа у еволуцију. Теорија о еволуцији човека неумољиво одводи у безбожан и бесциљан свет. То није проблем за Докинса који у природи проналази мноштво ствари које га могу узбудити и утешити.

Многи нису били збуњени Докинсовим личним атеизмом колико његовим инсистирањем да теорија о еволуцији подразумева атеизам. По њима, Докинс се претворио из популаризатора у пропагатора. Да бисмо схватили важност овог гледишта, мораћемо се посветити другом врло успешном популаризатору еволуције – Стивену Џеју Гулду (1941-2002).

Гулд је следио Моноа у одређењу последица теорије о еволуцији по човечанство. Његова велика студија Диван живот закључује се следећом реченицом: „Ми смо потомство историје и ми морамо успоставити сопствене стазе у овом најразноликијем и најзанимљивијем од свих замсиливих универзума – у универзуму који је равнодушан према нашој патњи и који нам стога даје максималну слободу да напредујемо или падамо на путу који смо сами изабрали“. Према Гулдовом објашњењу еволуције, може се закључити да нема потребе за предлагањем идеја дизајна или сврхе да би се схватио начин постојања ствари; такве идеје су сувишне. Еволуција се може објаснити чисто природним процесом природне селекције.

Међутим, да ли је дарвинизам заиста атеистички? Гулд за себе говори да је природњак а не религијски учењак. У критици једног антиеволуцијског рада из 1992. године, у којем се тврди да дарвинизам подразумева атеизам, Гулд се присетио своје учитељице из трећег разреда, госпође МекИнерни, која је имала обичај да удара децу по зглавцима ако би рекли или урадили нешто глупо:

„Рећи ћу свим мојим колегама по ко зна који пут (од наших расправа на колеџу до писања научних трактата): наука једноставно не може (својим легитимним методама) дати суд о могућности Божијег управљања природом. Ми то не потврђујемо, али и не поричемо; једноставно, ми као научници не можемо коментарисати такву ствар. Ако су неки међу нама нетачно тврдили да дарвинизам оспорава Бога, онда ћу пронаћи госпођу МекИнерни и замолити је да их изудара по зглавцима (али само ако једнако казни и оне међу нама који тврде да дарвинизам описује методе Божијег деловања).“

Гулд с пуним правом инсистира да наука може понудити само натуралистичка објашњења; она не може ни потврдити ни оспорити постојање Бога.

Овде су емпиријски докази од критичне важности. Према Гулду, неки дарвинисти су атеисти, док други то нису. Не постоји валидан начин разрешења овог проблема на научним основама. Тврдња да је Дарвинова теорија о еволуцији неопходно атеистичка превазилази границе компетентности природних наука и залази у подручја где се не могу применити научне методе. Ако се и примене, погрешно ће бити примењене. Гулд истиче да је Чарлс Дарвин био агностик (који је изгубио веру после трагичне смрти његове омиљене кћерке), док је велики амерички ботаничар Ејса Греј, заступник природне селекције и писац Дарвинијане, био посвећени хришћанин. Што се тиче примера из скоријих година, Чарлс Д. Валкот, проналазач фосила из шкриљца Бурџес, био је убеђени дарвиниста и једнако убеђени хришћанин који је веровао да је Бог одредио природну селекцију као начин развијања историје живота по Његовом плану и циљу који је одредио. У још скоријем времену, двојица „највећих еволуциониста наше генерације“ показала су сасвим супротне ставове по питању постојања Бога: Џ. Г. Симпсон био је хуманиста и агностик, док је Теодосије Добжански био верујући православни хришћанин. Гулд закључује: „Или је половина мојих колега изузетно глупа, или је дарвинистичка наука сасвим компатибилна са конвенционалним религијским убеђењима као и са атеизмом“.

Иако се Гулд изјашњавао као агностик који нагиње атеизму, његов задивљујуће поштен резиме целокупне ситуације не фаворизује ни атеисте ни религиозне људе. Лично је сматрао атеизам „пре сумњом“ него ригорозно документованим закључком. Према Гулду, дарвинизам нема никакве везе са постојањем или природом Бога. Ако се дарвинисти одлуче да теоретишу о религијским питањима, онда ће дефинитивно скренути са правог и уског пута науке и завршити у пустошима философије. Или се закучак о таквим стварима не може постићи, или се постиже на другим основама, било рационалним или емотивним.

Гулдова анализа заснована је на задивљујућем емпиријском истраживању и жестоко се противи онима који тврде да наука неминовно води атеизму, као и онима који сматрају да науке неминовно одводе човека Богу. Вероватно су природне науке некога одвеле од Бога, а некога одвеле Богу. Међутим, говорити да оне морају чинити било шта од тога значи изаћи из легитимног обима научног метода и прокријумчарити религијске или антирелигијске идеје кроз псеудонаучну димну завесу.

Две велике анкете о религијским убеђењима научника, спроведене на почетку и на крају 20. века, сведоче о једном врло значајном тренду. Једно од општеприхваћених уверења у атеистичким круговима било је да ће све већа заступљеност „научног“ погледа на свет у западној култури умањити број религиозних научника до тачке безначајности. Према анкети о религијским убеђењима научника из 1916. године, око 40% научника имало је лична религијска уверења. У то време, ово се сматрало шокантним, па чак и скандалозним. Анкета је поновљена 1996. године и испоставило се да није било никакве битније редукције броја верујућих научника, што је довело у питање популарну идеју о незаустављивој пропасти вере унутар научних кругова. Анкета је пољуљала сигурност оних који су тврдили да су природне науке неопходно атеистичке. Од укупног броја испитаника, 40% је активно практиковало религију, 40% није имало религијска убеђења (и стога се легитимно могу сматрати атеистима), док их се 20% изјаснило за агностицизам.

Стереотип научника који мора бити атеиста провлачи се кроз западну културу и на почетку трећег миленијума. У неким случајевима је користан, па се и даље јавља у излизаним митовима о интелектуалној супериорности атеизма над свим његовим ривалима. Како се може претпоставити, истина је далеко компликованија и интересантнија.

Извор: Alister E. McGrath, The Twilight of Atheism, New York: Doubleday, 2004, 98–111.
Превод: Ведран Голијанин

Шта је било неопходно урадити како би крајњи резултат била књига Руски путеви српског богословља (Школовање Срба на руским духовним академијама 1849–1917)?

– Истраживачки процес чији је резултат монографија Руски путеви српског богословља трајао је више година. Он је, првенствено, подразумевао рад у архивима у Руској Федерацији и Украјини, у којима се налази архивска грађа дореволуционих духовних академија. Реч је о укупно шест архива у Кијеву, Москви и Санкт-Петербургу. Архивски фондови дореволуционих руских духовних академија су обимни и у њима се материјал мери хиљадама страница. Било је, најпре, неопходно извршити основни увид у садржај ових материјала, а затим приступити њиховом сортирању и издвајању оних материјала који су фундаментални за тему. Потом је следило детаљно ишчитавање и проучавање дисертација које су Срби писали, рецензија на дисертације које су писали професори духовних академија, студентских досијеа, записника са седница Савета духовних академија и других материјала. Све то је било потребно уклопити у српски и руски историјски и богословски контекст друге половине XIX и почетка XX века, што је подразумевало коришћење библиографије од близу 200 наслова на руском и српском језику.

Реците нам нешто више о самом садржају Руских путева.

– Предмет монографије представља истраживање историјског тока и богословског значаја школовања више од 200 Срба на духовним академијама у Кијеву, Москви и Санкт-Петербургу у другој половини XIX и почетком XX века. У фокусу је истраживање путева формирања српске богословске елите поменуте епохе у царској Русији. Трага се за одговорима на питања ко су били Срби који су се школовали на духовним академијама, ко су им били професори и какав богословско-научни опус је стајао из њих, какво богословско знање су Срби добили у Русији, на које богословске теме су писали своје завршне дисертације, које изворе и литературу су користили, како су дисертације биле оцењене од стране руских професора, и, у основним цртама, какав је био утицај њиховог школовања у Русији на њихов даљи научно-богословски рад по повратку у отаџбину. Монографију чине три централна поглавља, од којих је свако посвећено по једној духовној академији (Кијев, Москва и Санкт-Петербург). Испред ових поглавља је увод у којем је представљен историјско-богословски пут руских духовних академија, док је иза њих смештен синтетички закључак који је посвећен утицају дореволуционог руског академског богословља на путеве српског богословља. Монографија има и два прилога у виду Азбучника Срба на руским духовним академијама (са подацима о школовању 234 српска студента) и преко 200 фотографија архивских докумената из руских и украјинских архива. Наравно, снабдевена је одговарајућим критичким апаратом, са списком коришћене библиографије и именским регистром, који је за овакву врсту монографија од изузетне важности.

Шта Вас је од онога што сте открили у руским архивама посебно?

– Позитивно ме је изненадила чињеница да се у руским и украјинским архивима налази обиље материјала од изузетног значаја за историју српског богословља. Узимање у руке и ишчитавање дисертација митрополита Михаила Јовановића, епископа Никодима Милаша, Илариона Зеремског, Мардарија Ускоковића, Доситеја Васића, Јосифа Цвијовића, Јефрема Бојовића, Платона Јовановића, преподобног Симеона Дајбабског, проте Стевана Димитријевића, Стевана Веселиновића, Владана Максимовића, Алимпија Васиљевића, Радована Казимировића и многих других значајних личности нашег црквеног и научног живота крајем XIX и почетком XX века у мени је будило нове снаге за наставак истраживања. Ништа мање научног узбуђења није било ни када сам ишчитавао рецензије на српске дисертације писане руком чувених професора духовних академија попут Алексеја Афанасјевича Дмитријевског, Митрофана Дмитријевича Муретова, Антонија Храповицког, Ивана Васиљевича Попова, Акима Алексејевича Олесницког, Ивана Савича Паљмова, Василија Фјодоровича Пјевницког и других. Разочарања сам доживљавао схватајући да поједине важне српске дисертације нису сачуване у руским и украјинским архивима, попут дисертација патријарха Варнаве Росића, митрополита Дамаскина Грданичког, епископа Иринеја Ћирића, проте Душана Јакшића, Чедомиља Митровића и других. Због тога сам био принуђен да се са њиховим садржајем упознајем само преко сачуваних рецензија које су писали руски професори.

Снажан утисак на мене је оставио још један моменат. Прелиставајући спискове, који се налазе у оквиру архивских фасцикли, а у којима су имена истраживача који су раније прегледали поменуте материјале, схватио сам да овај богати архивски материјал, од огромног значаја за историју српског богословља, раније није систематски истраживан од стране српских истраживача. Чињеница је да се тамо налази више од 80 српских дисертација из различитих области богословља и да то представља један од највећих српских богословских дисертациониих фондова у иностранству. Чињеница је, такође, да тај богати фонд више од једног века није привукао пажњу српских истраживача, док су га, са друге стране, истраживали научници из Русије, Украјине и са запада. Дакле, српске богословске дисертације су деценијама више интересовале руске и западне истраживаче него српске. Наравно, свестан сам историјских околности у XX веку, неповољних за истраживање српског богословског наслеђа. Ипак, чини ми се да ту има и нечега другог, а то је наша пословична небрига, а понекад и ниподаштавајући однос према сопственом научном наслеђу, укључујући и богословско.

Да ли сте задовољни досадашњом рецепцијом резултата које сте изложили у Руским путевима?

– У основи јесам, иако је прошло само годину дана од објављивања књиге. Књига је до сада имала три промоције (Москва, Београд и Требиње) и шест објављених позитивних рецензија, у богословским и историјским научним часописима у Србији, Русији и Украјини. Недавно је добила и значајно признање у виду награде Задужбине Веселина Лучића, која делује при Универзитету у Београду, као најбоље научно остварење наставника и сарадника Универзитета у Београду, објављено током 2017. године. Напомињем да је ово признање добијено у озбиљној универзитетској конкуренцији, а Руски путеви поменуту награду деле са научним радом колегинице са Математичког факултета. Мислим да је од великог значаја за српско академско богословље то што су Руски путеви, као издање објављено на Православном богословском факултету, препознати по квалитету и награђени од стране наше универзитетске заједнице. Све ово бих, међутим, назвао спољашњом рецепцијом Руских путева и резултата изнетих у њима. Под унутрашњом рецепцијом подразумевам утицај Руских путева на даље токове српске богословске науке, и то у два правца. Као прво, утицај кроз коришћење конкретних резултата изнетих у Руским путевима у истраживањима других истраживача, првенствено богослова, али и осталих, и као друго, утицај на повећање интересовања ка проучавању српског богословског наслеђа, као и српско-руских богословских веза. Ова, унутрашња, рецепција је нешто о чему је још рано говорити, иако већ сада имам охрабрујуће податке о коришћењу резултата из Руских путева у радовима колега истраживача. Надам се да ће се унутрашња рецепција дешавати на дуже стазе и волео бих да Руски путеви дуго трају.

Да ли планирате да наставите да се бавите овом темом?

– Свакако. Једно од подручја мојих научних интересовања остаје историја српско-руских богословских веза. Док сам ишчитавао српске дисертације у архивима Кијева, Москве и Санкт-Петербурга постајало ми је јасно колики би значај за историју српског богословља имало објављивање неких од њих, уз критичке уводе и коментаре. Зар не би било значајно, на пример, да се објави кандидатска дисертација епископа Никодима Милаша посвећена Номоканону патријарха Фотија, за коју се у нашим богословским круговима није ни знало да ли је уопште сачувана и где се налази, а то је било његово прво озбиљније научно дело. Или да се објаве изврсне дисертације Илариона Зеремског, Јосифа Цвијовића, Стевана Димитријевића, Владана Максимовића и др. Наравно, да би овакав подухват могао бити реализован потребна су финансијска средства која у нашим условима није једноставно обезбедити.

У Руским путевима српског богословља фокус је био на богословском формирању генерација српских богослова на руским духовним академијама, односно на њиховом школовању у Русији. Истраживање њиховог даљег богословско-научног рада, по повратку у отаџбину, заслужује посебну пажњу. Кроз њихов рад могуће је пратити рецепцију руског академског богословља у српском богословљу крајем XIX и у већем делу XX века. Да не говоримо о томе да до сада за већину њих нису састављене и публиковане њихове целовите библиографије. Све је то материјал за други део Руских путева српског богословља.

Како оцењујете актуелни однос према проучавању историје Српске Цркве и њеног богословског наслеђа у нашој богословско-академској заједници? Каква би могла да буде улога Руских путева у јачању интересовања за историју српске теологије?

– Сматрам да је однос према сопственом богословском наслеђу, укључујући ту и однос према својим претходницима у изучавању одређених богословско-академских дисциплина, слика зрелости једне богословско-академске заједнице. То исто сматрам и када је у питању проучавање историје матичне помесне Цркве. Погледајмо примере у православном свету, попут Грчке и Русије. Проучавање историје матичне помесне Цркве и њеног богословског наслеђа на тамошњим богословским факултетима и духовним академијама заузима значајно место. Нашу одговорност по том питању не умањује чињеница да је наше богословско наслеђе мање од грчког или руског. Сличну повећану одговорност према сопственом богословском наслеђу видећемо и на Западу, например у Немачкој или Британији. Ми смо дужни да дамо одговарајуће место историји Српске Цркве и њеног богословског наслеђа у оквирима нашег академског богословља не само зато да бисмо следили примере великих богословско-академских заједница, већ због нас самих. Не бисмо смели дозволити парадокс да се за историју Српске Цркве понекад више интересују инострани богослови него ми сами. Такође, историју Српске Цркве не би требало одгуривати у страну у оквирима српског академског богословља и тиме је постепено чинити предметом истраживања искључиво историчара. Она мора остати у домену истраживања и богослова, јер једино тако може бити очуван баланс између историографске и богословске компоненте у проучавању српске црквене прошлости. А обе компоненте су неопходне, јер другачије Историја Српске Цркве као богословска академска дисциплина и не може да постоји. Како ћемо проучавати токове српске богословске мисли ако не познајемо историјски контекст у којем је настајала? А мислим да је важно проучавати и једно и друго. Често нисмо ни свесни којим су се све питањима бавили српски богослови кроз историју. А чим мало загребемо по архивима, рукописима, старим књигама или црквеној штампи постајемо свесни да се ипак не ради о „празној ледини“. Сматрам да ће нас више ценити и колеге из иностранства уколико им покажемо да је богословља међу Србима било и пре нас. Управо темељно познавање сопствене црквене историје и сопственог богословског наслеђа треба да буде основа за избегавање синдрома ниже вредности у нашем академском богословљу или духа самопорицања који увелико опасно лебди над нашим народом. За избегавање таквог синдрома учињени су неки важни кораци у нашем академском богословљу у последње време. У том смислу бих посебно поменуо пројекат Српска теологија у XX веку, у оквиру којег су и настали Руски путеви.

На чему тренутно радите и да ли ускоро можемо да очекујемо неки сличан наслов?

– Тренутно се бавим проучавањем научног наслеђа српских богослова на пољу истраживања српске црквене историје. Почев од Јована Рајића и Стефана Стратимировића, преко Илариона и Димитрија Руварца, Нићифора Дучића, до Радослава Грујића, Ђока Слијепчевића и Саве Вуковића могуће је пратити плодни тровековни пут српских богословских црквеноисторијских истраживања. Ради се о најмање 50 значајних имена српског богословља и црквеноисторијске науке, чија су дела трасирала пут систематском познавању наше црквене прошлости. Потребно је установити линије прејемства и лоцирати школе мишљења у српској црквеноисторијској науци, испратити главне идеје и анализирати резултате српских црквеноисторијских истраживања, као и дати целовите библиографије српских богослова – историчара Српске Цркве.

Благоје Пантелић

Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић добитник Златног витеза на Деветом међународном фестивалу словенских и православних књижевника у Пјатигорску, Русија

Под покровитељством Председника Руске Федерације г. Владимира Путина и Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, у руском граду Пјатигорску, од 15. до 18. октобра 2018. године, одржавао се Девети међународни фестивал словенских и православних књижевника „Златни витез“, једна од најпрестижнијих културно-уметничких манифестација у овој земљи, али и широм словенског и православног света.

Међу позната имена писаца, историчара, доајена филмског и позоришног глумишта, убројао се један од лауреата за 2018. годину, протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода. Награда Златни витез, која је проти Саву уручена за књигу Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, још једно је у низу одликовања за велики допринос не само српској, већ и словенској, па и светској култури уопште.

Изражавајући благодарност при добијању овог признања, прота Саво је рекао: „Велика радост ме обузима данас, не због самог награђивања, него због чињенице да се у свету још увек препознаје и цени духовно прегалаштво. Захваљујем г. Николају Петровичу Бурљајеву – председнику и оснивачу овог Фестивала, затим цењеном жирију, на челу са госпођом Јеленом Гусковом, као и г. Владимиру Крупину, председнику литерарног Фестивала који су ме одабрали и прибројали лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујем да тај низ нећу увећати само бројем. Драго ми је што су чланови жирија у сведочанствима о страдању Српског народа, обједињеним у студији Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, препознали једну малу кап која ће се, надам се, придружити великој реци која нас обавезује и подсећа да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења, и да се издиже изнад свих наших посртања, сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу“.

Рекавши неколико речи о тренутној ситуацији и животу Срба на Косову и Метохији, овогодишњи лауреат је закључио:  „Уздајући се у правду Божју, морамо бити њени носиоци и трудити се да у људима тражимо добро, свесни да смо на нашем овоземаљском путу по лику Бога створени да будемо ствараоци, и да увек будемо свесни да је наше спасење у рукама наших ближњих. Ова награда подстиче ме да и даље наставим да сведочим истину, свестан да идење тим путем води радости стваралаштва, радости која приближава Творцу, истовремено ме обавезујући да још преданије остварујем љубав према ближњем и свету у коме смо сви позвани да га својим животом обогаћујемо“.

Извор: Српска Православна Црква

http://www.eparhijakrusevacka.com/wp-content/uploads/2018/10/Pastirski-lik-i-delo-patrijarha-Pavla-vladika-David_Segment_0_001-1.mp3

Извор: Епархија крушевачка

То су ланци модерне културе у којем робује наш стваралачки дух. Управо све оно што се на медијима чује и сервира нама као покварена храна и што се може прочитати о грозотама које се свакодневно дешавају у нашем друштву, а које могу бити делимично тачне, указује на друштвену отуђеност од сопственог идентитета и културних основа. Оваква стопа информација о догађајима који нас вуку доле ка нижим облицима постојања равне животињским и необузданим показује једну културу безвредности, игре и заборава. Али хајде да се вратимо ,,напред“ ка нашим коренима историје који чине нашу богату културу вредности и да подвучемо паралелу са оваквим модерним обликом културе. Када говоримо о култури и оно што увек заборављамо када је о њој реч, јесте централно значење овог појма које је извориште нашег идентитета. Култура долази од латинске речи colo, colere, што значи обрађивати, поштовати, неговати одакле долази и изведеница cultus (култ). Управо култ је уграђен у само коренско значење културе и као такав култ је незамислив без жртве, а када говоримо о жртви мислимо на нешто божанско, нешто што је принето божанском. Наша хришћанска култура на којој се темељи читава европска култура настаје на култу Жртве Христове који је жртвујући себе за спасење сваког човека на планети, оставио путоказе живота да када год се причешћујемо Светим Телом и Крвљу Његовом да то чинимо у Његов спомен, односно да се непрестано сећамо Њега као Оног који је страдао за нас и показао нам идеал живота да мера земаљског царства буде Царство Небеско као критеријум, образац и извор нашег истинског идентитета као пуноће свих вредности. Стога бисмо могли рећи да је Христос мерило и критеријум културе, симбол љубави, мира и лепоте. Он је Узор и подстицај смисла стваралаштва читавој европској култури, и не само европској него и светској култури у средишту којега је култ Жртве Христове нама дарован. Он нам је управо дао перспективу вечности кроз коју обликујемо себе у овом земаљском животу. Овим стопама је одлучно корачао стуб српске културе, а то је  Свети Сава који по речима његовог животописца Доментијана: ,,Вазда спремаше све ка преднебесном животу, знајући вољу љубитеља свог Христа и хотећи све сместити у Царство Небеско“. Савин идеал је Царство Небеско, и без сумње је желео да српска држава буде одраз таквог царства, таквих вредности које он утемељује и утискује у биће српског народа кроз писменост, уметност, школство, једном речју образовањем и просвећеношћу, пре свега вером и Христом, а не земаљско пропадљиво царство које је мало и пролазно и које нема свој смисао у историји. Овај светосавски идеал потврђује Кнез Лазар који је у притиснутим околностима тиранства морао донети храбру одлуку рекавши: ,,земаљско је за малена царство, а Небеско увјек и довјека“. Морамо знати да је читава наша српска светосавска култура утемељена на хришћанској култури у чијем средишту је Христос као тачка кроз коју се пресецају све наше мисли и дела, и тако обликује културу из које црпимо свој прави идентитет у који је уграђен сав максимум племенитости и човештва а то је достојанство, праведност, храброст, одлучност, слобода, мир, лепота, а не култура заборава и срама коју чине залутали идентитети модерне културе. Култура у својој сржи обухвата оно што се увелико данас у савременој култури потискује а то је култ, тј. хришћанска вера као извор нашег истинског бића у коју је Свети Сава верно уклесао облике и дао форму нашем народу освешћујући нас на путу вечности у коме је наш и овоземаљски идеал. У модерној култури су основе заборављене, первертоване и окренуте леђима ,,духовном огледалу културе“ у ком положају не виде своје право Лице. Зато мислим да се данас у овој духовној кризи сви преиспитујемо речима великог Обилића ,,видјећемо ко је вјера а ко невјера“, и да ће повратак правим вредностима, али и време скинути ове маске лажи и заборава где живот није циркус или позоришна представа у којима се глуме улоге са маском на лицу скрнавећи оно највредније у нама, него пут стваралаштва ка прошлости кроз садашњост ка будућности, обухватајући историјско памћење нашег правог српског идентитета који има свој Смисао и Сврху, јер култура је памћење управо оних темеља који чине нас да истински јесмо као људска бића. Ове речи Обилића казују много и ове речи нису празне речи као данас што се могу чути на сваком кораку. Ове речи су одржане речи које су дело, речи које постају дело, које се у својој снази и чврстини остварују и имају значење и смисленост. Тако их и ми путем ове снаге речи и стваралаштва требамо спровести у дело, у сусрет празним и испражњеним речима које нас преплављују у култури информација и заборава. Пробудимо се из кошмара, јер српски темељи су темељи највећег духовног блага што показује даровита мањина нашег ,,културног друштва“ евидентно задојена на млеку божанских вредности од Христа кроз све наше велике умове српске историје до данас. Кости наших предака су уграђене у биће нашег народа и чине стварност српског народа. Стефан Немања нам даје ,,перспективу памћења“ освешћујући нас од заборава када каже: ,,Народ не чине само живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, оног најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.“ Морамо следити њихове трагове што нам указује и сама реч старословенског порекла ,,траг“ означавајући писање које после написаног остаје као траг или отисак утиснут у ,,нешто“ који нам жели указати на ,,нешто“, управо као отисак ногу на површини земље наших предака заливени знојем и крвљу, за тим стопама морамо кренути да би друштво стојало на чврстим темељима, али и имати на уму свеколико паћење наше културе и историје, јер нас само оне могу освестити  и пробудити из заборава модерне културе. Путем великог Светог Саве као нашег првог српског редовог професора без написаног доктората, а докторирајући на српској цркви и држави у реалном животу, делима, на Универзитету Србије катедре за ,,Српску културу и свест о сопственом идентитету“, овим траговима морамо одважно корачати. Приводећи крају, ову тему бих закључио изабраним речима које велики Стефан Немања, односно Свети Симеон на самртној постељи ,,оставља“ у аманет сину Сави, остављајући их нама кроз своју светородну лозу, али и световнородну: ,,Земља (Србија) је вјечна родиља народа. Чувајте је и љубите чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никад и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима. И запамти, чедо моје. Крв и крв чини народ. Крв је вјечна… Зато добро запамти, чедо моје мило, никада нећемо бити већи хришћани ако мање будемо Срби.“ Ово је дужност и гарант постојања да пијемо са нашег Извора чисте воде и остварујмо верно молбу којом нас заветује Свети Сава ,,Молим вас, који дођете после мене, да довршите оно што ја, због краткоће времена, нисам могао да учиним.“. Зато нас само култура може спасити од кризе духа и заборава, само нас она може вратити на траг правим вредностима.

Аутор Миљан Лазовић, докторанд на Православном Богословском Факултету у Београду

Интернет изворник текста: Поуке.орг

Посвећена је болесној дјеци и свима болеснима. Настала је на тексту владике Николаја Велимировића, док је музику написао Владимир Мили Милатовић. Вокално-инструментални састав ,,Ступови" чине три сестре Анђела Брајовић, Марија Јовићевић (вокални извођачи) и Милена Јовићевић (инструментални извођач - виола). У акцији су учествовале многе познате личности са јавне сцене као и пјевнице и разни музички састави широм Србије под руководством манастира. Ово је до сада први музички састав у Црној Гори који је под покровитељством овог манастира и досада је у оквиру акције обновљен знатан дио манастирског комплекса.