У њој су сабрани огледи из упоредног систематског богословља (ктисиологије/космологије, теологије Предања, сотириологије, мистирологије и литургике), који помажу аналитичарима да лакше идентификују поједине кључне разлике источне и западне хришћанске онтологије. Након тог почетног става, лакше је, надамо се стићи до уверења да су те разлике пратиле Цркву Христову од њених почетака, а да нису представљале препреке пуној кинонији свих хришћана. Ако те различитости, које смо желели да представимо у овим радовима без икаквих улепшавања или прикривања, нису биле узрок раскола више од једног миленијума, онда их ни сада не можемо разматрати као узроке деобе, него као комплементарности.

Тако ће сви теолози, а особито млађи нараштаји — студенти, којима је ова књига превасходно намењена, моћи свим силама радити са једним циљем: Да не буде раздора у Телу Христа Бога нашега (уп. 1Кор 12, 25).

САДРЖАЈ

• Теологија Предања у Католичкој Цркви: допринос Ива Конгара
• Societas perfecta и прва модернистичка криза Римокатоличке Цркве
• Фундаменталистичке тенденције у неким документима магистеријума Католичке Цркве
• Богословље твари у опусу Јозефа Рацингера (папе Бенедикта XVI): хришћанско учење о стварању света пред изазовимa данашњице
• Употреба олтарског звонца у Евхаристији
• Света тајна (сакрамент) исповести и покајања у Римокатоличкој Цркви: од Тридентског до Другог ватиканског концила (и назад?)
• Еклисиолошки аспекти сотириологије Римокатоличке Цркве: документ Placuit Deo Конгрегације за доктрину вере

Додатак

• Епископски Синод Римокатоличке Цркве

Публиковање књиге помогла је 
Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије

CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

272-1

МАТИЋ, Златко, 1971-
Да не буде раздора у Телу : огледи из упоредног
богословља / Златко Матић.
- Пожаревац : Епархија браничевска, Одбор за просвету
и културу ; Београд : Православни богословски
факултет Универзитета, Институт за Систематско
богословље, 2018 (Велика Плана : Мозаик).
- 245 стр. : ауторова слика ; 20 cm.
- (Библиотека Приручници / [Епархија браничевска,
Одбор за просвету и културу] ; књ. 13)

Тираж 400.
- Белешка о аутору: стр. 245.
- Напомене и библиографске референце уз текст.
- Библиографија: стр. 227-239.

ISBN 978-86-87329-64-5

a) Римокатоличка теологија

COBISS.SR-ID 270672908

EAN 9788687329645

Зачетак помисли о одласку, бљесак шансе  и коначно  реализација пута у Свету земљу је посебна благодат коју као такву је тешко дочарати, приближити било коме, јер је свакоме понаособ она другачијa, посебна, непоновљива у јачини, трајању, доживљају… Описивати светињу по светињу сувишан је труд духа јер се ионако све спољно налази описано кроз око камере, фотоапарата, туристичких флајера, разних сајтова и приручника.

Оно што као препоруку ходочасници могу да нађу јесте да су у одређеном добу године температуре високе, ваздух екстремно сув, а пустиња посебна врста тежине јер нема довољно широких путева, хлада или уопште осјенчених мјеста за предах.

Долазећи из наших предјеле гдје су мора,  шуме, ријеке, ливаде, изворска вода нешто са чим смо се сродили, без чега и сама тешко да бих могла да замислим живот, оно нешто подразумијевано што доноси свјежину  тијелу, а  често помислим расхлађује и дух и даје му крепост  и полет.  Са мајчиним млијеком смо упили слике  зелених пејзажа и безбројних природних љепота, па бих често помислила како је живјети у пустињи без свега поменутог, шта то људе привлачи тој једноличности гдје не видиш ништа осим пустињу и небо. Како то да не оду негдје  гдје је љепше, богатије, него вјекују по камену и пијеску, жари их сунце и суши вјетар, трпе несносне врелине и хладноће, а воде и травке ни за лијек.

И тако, радујући се ходочашћу и не покушавајући да замислим како би то могло да изгледа, помисао на пустињу је нешто што ме није ни привлачило нити посебно занимало, једина ми је асоцијација била светиње које су тамо, а о пустињи као одсуству свега онога што ми толико значи нијесам ни мислила, као нешто што се мора и просто преживи да би се дошло до мјеста молитве и подвига отаца, пустињака и подвижника.

И тако, увече нам вође пута саопштише да се сјутрадан иде у Јудејску пустињу и  обилазе  тамошње светиње.

Температуре  ваздуха преко 45 степени целзијуса, дио трасе се иде аутобусима, а дио , због ширине путева, се иде комбијима. Поглед кроз прозор за нас „горштаке“ шокантан. Сами крш, пећине, сунце, зрачење…  и овце. Како?! Откуд оне овдје у овоме, ничему?! Шта оне могу да једу овдје, камен, шта да пију, јадне животиње, какво мучење…

У том чуђењу и жаљењу испред нас  се појави манастир Светог Саве Освећеног и Милутинова кула, за женски дио ходочасничке групе.

Калуђери изнијеше мошти за целивање и воду за послужење које у цијелој пустињи има само ту и нигдје више.

Покушавамо ухватити сјенку од манастирских зидина или ријетких маслина да се мало ублажи несносно жарење сунца, али безуспјешно.

Одлазак на Милутинов пирг и поглед на најстарију и најчувенију светињу јудејске пустиње, мјесто блахоуханија моштију истинских подвижника, а за нас посебан благослов кроз нашег Светог Саву којег Сава Освећени најави да ће доћи, да му се дарује жезал и двије иконе које се чувају на Гори атонској, знајући и да ће му у моменту љуте невоље наш Свети Сава прискочити и обновити га населивши га српским монасима.

Кроз сјећање пролетјеше ми дијелови Животописа који описују епизоде са путовања Светог Саве, детаљи  даривања и откупљивања светиња, срдачан пријем и благослов који је наш Свети Сава свугдје носио и који ето и нас послије толико времена дочекује на овом мјесту. Покрену се нешто  из неких посебних нивоа душе, нешто као осјећај, а није баш ни то, али учини неки посебан покрет душе као да  видјех пустињу  некако другачију. Некако мирну, моћну, молитвену, као мјесто посебне благодати која истовремено смирује и радује, тјеши, снажи, окрепљује и обасјава. И оно сунце које је дотад пржило и нервирало као да је почело да прија, да лијечи. Хоризонт изнад Кедронског потока окружен масивима јудејских планина је имао љепоту најљепшег морског плаветнила. Све што би се рекло  дјелује као муцање и  јефтино романисање слике која се не може описати и доживљаја који се не може дочарати. Памтим осјећај  опчињености призором и  неописивог магнетизма који ме је приковао за све то, то нешто – све, а за које сам до скоро мислила да је ништа. Жељела сам само да не журе, нека нас, добро нам је овдје бити. Хвала ти, дивни наш оче Саво, хвала ти Св. Саво Освећени, Св. Јоване Дамаскине, Св. Теодоре и Теофане, хвала!

У повратку дознасмо да се овце хране сочним влатима траве које се налазе испод камена које оне њушкицама преврну, а које  се ноћу напуне влагом од кондезација због осцилирања дневних и ноћних температура, па су јако хранљиве и због тога дају посебно млијеко и вуну. Слава Теби, Господе, све си Премудрошћу створио.

И дуго након повратка из пустиње будим се и заспивам са том неодољивом и неописивом свјетлошћу Јудејске пустиње које је мене, дијете црних брда,зеленила, мора и ријека вјечно за себе везало својим спокојем, љепотом и благодаћу, ишћекујући поновни сусрет са новоткривеном љепотом тог дијела „Божјег шара“.

Мр хаџи Смиља Влаовић,
професор српског језика и књижевности, новинар, публициста

Извор: Српска Православна Црква

Садржај:

Богословско-философске претпоставке покајања

• Епископ проф. др Игнатије Мидић, „Литургија и покајање“
• Проф. др Богољуб Шијаковић, „Ка једној философији праштања“
• Презвитер доц. др Александар Ђаковац, „Есхатолошка димензија покајања“
• Проф. др Дражен Перић, „Покајање — благодатни дар онтолошког јединства и човекољубља Божијег“

Покајање у отачком, литургијском и канонском предању

• Проф. др Раде Кисић, „Покајање као compunctio amoris у учењу Светог Григорија Двојеслова“
• Протођакон доц. др Предраг Петровић, „Порекло зла у спису „О божанским именима“ божанственог Дионисија Ареопагита“
• Доц. др Србољуб Убипариповић, „Света тајна исповести и покајања и обнова литургијског живота у Православној Цркви: извесне недоумице и актуелни изазови“
• Презвитер доц. др Зоран Деврња, „Покајање у канонском предању Цркве и савремена црквеносудска пракса“

Покајање и други

• Ђакон доц. др Здравко Јовановић, „Преумљење и постмодерни заокрет — контекстуална конвергентност појмова“
• Протођакон доц. др Златко Матић, „Света тајна (сакрамент) исповести и покајања у Римокатоличкој Цркви: од Тридентског до Другог ватиканског концила (и назад?)“

Публиковање књиге помогла је 
Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије

CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

271.2-55-549(082) 
НАУЧНИ богословски скуп Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури (2018 ; Манастир Покајница) Зборник радова / Научни богословски скуп Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури, Манастир Покајница, 21. мај 2018. ; Златко Матић, уредник. 
- Београд : Институт за Систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду ; Пожаревац : Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, 2018 (Ужице : Графичар). 
- 205 стр. : илустр. ; 20 cm 
На насл. стр.: Поводом прославе два века 
оснивања манастира Покајница. 
- Слике аутора. 
- Тираж 200. 
- Белешке о ауторима уз текст. 
- Напомене и библиографске референце уз текст. 
- Библиографија уз сваки рад.

ISBN 978-86-87329-63-8

a) Свете тајне - Покајање - Православна црква - Зборници

COBISS.SR-ID 269958156

https://izdavastvo.sabornost.org/zbornik-pokajnica

Слатко је ћутати.
Чини ми се да сам њива што под снегом снива,
да сам у земљи скривено зрно жита.
Не тиче ме се шта се у свету збива,
ни ко за чим у животу хита.

Не знам пролазе ли векови или минути.
Нити ми се шта пита, нити саопштава.
Добро ми је као стени што у мраку ћути,
као коме ко под травом спава.

Сада ми сасвим друкчије изгледа
све што је међу људима било,
и нечије речи и нечија рука бледа,
и сто за којим се смејало и пило.

Самилосно сад гледам, као из раја,
кроз ћелијска мутна стакла,
људске жудње и грехе без краја
и све чега сам се некад срцем такла.

И ништа више немам да кажем коме,
и што бих чути могла, за мене није.
Чини ми се да сам шкољка над којом се таласи ломе,
да сам њива изнад које ветар вије.

Стигла је блага, бела вест тишине и спокојства, чистоће, реда и мириса… Чудна су твоја дела, Господе. Малочас су још зјапиле рупе непоплочаног града, кострешиле се груде  осушена кала, мучно се протезао сиротињски коњић да повуче терет, видели се олињали капути духовнога племства, досадно и подмукло су зверала око себе деца не знајући чиме да се забаве. И одједаред, за две четврти часа, завршило се чудо. Одело је лепо и у свих људи једнако, улице су чисте и равне, деца кликћу и престају ружно да мисле, точкови кола клизе сами од себе, и свугде мирише ничим неокужена атмосфера висина.

– Снег нам је дошао! – вичу деца.

– Снеже, бели снеже, лези ми на душу! – мисле у себи људи. По фабрикама, по тамницама, по болницама, чама се смеши…

А шта ви кажете, господо из Парламента, из кабинета, и из клубова? Изволите, изађите напоље да видите бело, чисто, лепо, да видите чудо. Изађите и изнесите са собом све. Све рупе и грбе државног живота, све мисли и сва дела своја. Изнесите у снег зупце наклапања и кавги; изручите у снег све што имате у кожним торбама, у главама и у срцима, све што цените, и до чега највише држите. Изађите, оци народа, носиоци идеја, писари закона, савлађивачи задатака, изађите из зидова и идите на Топчидерско Брдо да видите велики симбол, и прочитате белу посланицу Господњу.

Што стојите? Што се снебивате? Је ли вам жао газити по белом? Газите само, колико год газите, бело ће остати бело, јер је испод белог опет бело. Не знате пут? Овила се белоћа око тробојних мотака и стубова, па се бојите одлутати из државе, и наћи се у царству нечистог духа? Не бојте се, као што је пала по тробојним моткама мира и благостања, пала је белоћа и по црвеним заставама освете и револуције. Све је бело, и свима је исти пут, и само један. Изађите господо, и једни и други, и тробојни и црвени, изађите да научите велику лекцију, да се и без удараца и бола може стишати, очистити, изједначити. Чудо. Свемоћно и неодољиво, мекано и бело као душа, сродно и познато и старцу и новорођеноме, и опште и једно и за сељака и филозофа, и за шуму, село и град, и за све вере и сва племена.

Отворите широм врата и прозоре, и пустите да веје снег на све оно што сте затворили по касама, по орманима за акта, по архивама, судницама, школским собама и црквеним саборима. Не бојте се свежег и хладног, не туђите се од белог. Не! Јер је бело боја будућности, бело је боја последњих чежњи. Бела политика, бела Интернационала! Дајте, стараоци државе, оци цркве, гласници уметности, дајте једаред једну мисао, једну реч, једну победу или смрт, али белу, чисту, милостиву. Излазите из својих тврђава, претставници Правде, Вере, и Просвете, ви досуђивачи награда и казни, ви велики капетани хлеба, положаја, сигурности, и достојанства. Излазите из зидова уображености, упорности, охолости, небратства, и безбожности, и пођите у снег и вејање, и погледајте, свеједно, лево или десно, горе или доле — само сте ви црни! Инспиришите се, господо! Снегом се поспите! Белу политику и белу просвету дајте! Дајте је ма само за тренутак, али је дајте!

Извор: Теологија.нет