Музички састав при храму Светог Василија Острошког у Источном Сарајеву, група "Катера", припремио је нову песму под називом "Расти земљо". Композицију чију су музику радили јереј Видак Вујадиновић и Пеђа Харт (који је радио и аранжман) слушаоци радија Глас Православне Епархије нишке могли су премијерно да чују у јутарњем програму у понедељак 10. децембра.

Звучни запис разговора

Песму "Расти земљо" изводе чланови музичког састава "Катера" Јелена Батак, Јована Бојанић, Сара Марић, јереј Видак Вујадиновић, Пеђа Харт и Лука Новосел. Спот је постављен на Јутјубу, а помоћ за израду спота пружила је управа комплекса Источник као и Старе Православне Цркве на Башчаршији. 

Музички састав  Катера је основан 05. јула 2016. године  при храму Светог Василија Острошког у Источном Сарајеву. Творци састава су јереј Видак Вујадиновић, професор црквене музике, свештеник при истоименом храну, и Пеђа Харт, асистент на Музичкој академији, универзитета у Источном Сарајеву.

Српска православна црква у Источном Сарајеву као једна јединица у саставу и организацији Српске Православне Цркве настоји да на овај начин окупи омладину у своје окриље како би могла слободно и са пуном снагом да зрачи изворну, здраву и препорађајућу моралну енергију из свог духовног језгра.

Музички састав Катера његује Српску музику из свих крајева српских земаља и као такви чувају свој идентитет на овим просторима. Својом духовном енергијом и искуством на овај начин Црква обогаћује и оплемењује организам модерног друштва и за циљ има укључивање младе популације у свакодневицу, кроз умјетност и културу, одвајајучи их на тај начин од порока, изазова дроге и криминала као и других пошасти модерног доба. Њихово пуно ангажовање и младалачка енергија као и ентузијазам требају бити усмјерени ка изградњи Српског духовног и културног наслијеђа и Српске заједнице у Републици Српској, Босни и Херцеговини.

Музички састав чине следећи чланови:

јереј Видак Вујадиновић – (вокал, перкусије, музика)
Пеђа Харт – (гитара, аранжман, вокал)
Лука Новосел – (хармоника)
Јована Бојанић – (вокал)
Јелена Батак – (вокал)
Сара Марић – (вокал)

Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Радио Глас

Као резултат плодоносног рада и девет укупно изведених дечјих представа у којима се издваја циклус Божићних представа, обрадовала нас је значајна књига по свему запажена, и то у дане пред Рождество Христово.

-Божићм, догађај оваплоћења Господа Исуса Христа, сједињења Бога са људима, празник је целог света, целе Цркве, али и сваке породице као Цркве у малом. Значајан је и као празник заједнице и сабирања. Целокупна празнична атмосфера, вешто осликана кроз ове драмске текстове, делује радосно. Поред радосног окупљања око Тела и Крви Христове на светој Литургији, прилика је то, у овим временима разједињености и ужурбаног животног стила, да се и породица окупи. Прилика је да се у ишчекивању Божића сетимо једни других.

Данас се ретко пишу писма. Деца данас одрастају са модерним мултимедијалним технологијама које подразумевају подстицање више чула истовремено, одређену динамику комуникације, али и одвојеност једних од других. Књига која је пред нама представља Божићно писмо и својеврсну намеру ауторке да на занимљив начин деци и младима приближи смисао празника Рођења Христовог, да нас подсети на међусобну повезаност у Господу оваплоћеном, на разговор земље и неба.

-Празник Рођења Христовог обрађен је на савремен, деци приступачан и близак начин. Широка тематика, не само верске наставе, него живота у свеукупности, свакако је нешто ново што ови текстови нуде. Овакав приступ може помоћи да и верска настава, као део васпитно-образовног система, нађе своје место и буде занимљива деци. Ова збирка драмских текстова може да буде користан материјал за сваког вероучитеља, како за наставу, тако и за ваннаставне активности. Деца, учествујући у овим представама усвајају садржаје, а хришћанске вредности уткане у дух наше традиције и културе постају део њихове личности. Тематика, занимљива прича и оригинални ликови нуде могућност да се свако нађе у некој од улога. Прилагођен речник олакшаће разумевање текста и поруке коју носи, усвајање узвишених вредности и позитивних особина. Прихватајући хришћанске врлине, пре свега љубав, која је уткана у целокупну тајну нашег спасења, деца и сви који у овим представама буду учествовали имаће прилику да се приближе једни другима у сјају Рождества, пише један од рецензената, јереј Вукашин Цветојевић, дипл. теолог, управник Катихетског одбора Епархије осечко-пољске и барањске. Други рецензент је проф. Богословије протојереј мр Јован Милановић.

Божићне радости, ауторке Александре Гаруновић, на 88 страна пишу (како слове поглавља)  једно Божићно писмо, причу о Разговору земље и неба, а све то је стало у Топло срце. Сјај Рождества већ говори како изгледа У ишчекивању Божића, а круна свега је последње поглавље Породица, оаза Радости.

-Бављење сценском педагогијом подстиче машту, развија способност концентрације, потребу дисциплине у игри, нужност осећања за заједницу и развија и нaдограђује „игривост“ која је детету природна. За живот сцене и удубљивање у улоге неопходне су Љубав, Вера и Нада, као највише вредности духа, пише нам ауторка Божићне радости Александра Гаруновић и са љубављу нам предаје на дар. 

Зорица Зец

Интернет издање Поуке.орг

У целокупној историји српске културе мало је интелектуалаца који су као Владета Јеротић стекли тако велику популарност да су постали и својеврсни културни феномен свог доба, оцењено је на јучерашњем комеморативном скупу у Српској академији наука и уметности (САНУ) у Београду посвећеном успомени, како је речено, на „једног од најугледнијих њених чланова последњих деценија”, „човека доброте и наде”.

Његова популарност, наглашено је, дошла је као дар способности да на сложена питања из разних области – медицине, психологије, теологије, књижевности, уметничког и научност стваралаштва, пружи јасне, разумљиве и највећем броју слушалаца прихватљиве одговоре који су долазили од оног коме се веровало.

Академик Миро Вуксановић, који је говорио испред Одељења за језик и књижевност, чији је члан био и Јеротић, рекао је за њега да нисмо имали савременика који је на „такав начин ставом, речју, умео да лечи кроз сусрете, не само појединачне већ и на великим скуповима, којих је било такорећи непрекидно  у Србији и ван ње”.

„Могло би се рећи да је Владета Јеротић културно добро, или национално добро, јер је његовим књигама, сабраним делима, забележено нешто јединствено”, рекао је Вуксановић, објашњавајући да се то огледало у бројности и разноврсности тема о којима је говорио Јеротић.

За Јеротића је Вускановић навео да је, уз Патријарха Павла, човек који је највише допринео да се православни свет вратио Цркви, па их је сједињене и унео у своју „биографију памћења”.

Помињући бројне Јеротићеве разговоре са људима, Вуксановић је рекао да је Јеротић „говорио као да мали крстови падају у руке слушатеља”, а чинио је то „сваконоћно, свакодневно, где год га позову”.

На комеморативном скупу, којем су присуствовали др Владимир С. Костић, председник САНУ, академици и сарадници Акадмије, чланови породице, блиски пријатељи, познаваоци и поштоваоци почившег академика, међу којима је и протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина београдског Саборног храма, говорили су и научни саветник у САНУ Бојан Јовановић и аутор ТВ емисије Агапе Александар Гајшек.

Јеротић је преминуо 4. септембра ове године. Диплому психијатра стекао је на Медицинском факултету у Београду, специјализовао је неуропсихијатрију у Швајцарској, Немачкој и Француској.

Био је начелник психотерапеутског одељења болнице „Др Драгиша Мишовић”, дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где је предавао пастирску психологију, члан Удружења књижевника Србије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У њој су сабрани огледи из упоредног систематског богословља (ктисиологије/космологије, теологије Предања, сотириологије, мистирологије и литургике), који помажу аналитичарима да лакше идентификују поједине кључне разлике источне и западне хришћанске онтологије. Након тог почетног става, лакше је, надамо се стићи до уверења да су те разлике пратиле Цркву Христову од њених почетака, а да нису представљале препреке пуној кинонији свих хришћана. Ако те различитости, које смо желели да представимо у овим радовима без икаквих улепшавања или прикривања, нису биле узрок раскола више од једног миленијума, онда их ни сада не можемо разматрати као узроке деобе, него као комплементарности.

Тако ће сви теолози, а особито млађи нараштаји — студенти, којима је ова књига превасходно намењена, моћи свим силама радити са једним циљем: Да не буде раздора у Телу Христа Бога нашега (уп. 1Кор 12, 25).

САДРЖАЈ

• Теологија Предања у Католичкој Цркви: допринос Ива Конгара
• Societas perfecta и прва модернистичка криза Римокатоличке Цркве
• Фундаменталистичке тенденције у неким документима магистеријума Католичке Цркве
• Богословље твари у опусу Јозефа Рацингера (папе Бенедикта XVI): хришћанско учење о стварању света пред изазовимa данашњице
• Употреба олтарског звонца у Евхаристији
• Света тајна (сакрамент) исповести и покајања у Римокатоличкој Цркви: од Тридентског до Другог ватиканског концила (и назад?)
• Еклисиолошки аспекти сотириологије Римокатоличке Цркве: документ Placuit Deo Конгрегације за доктрину вере

Додатак

• Епископски Синод Римокатоличке Цркве

Публиковање књиге помогла је 
Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије

CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

272-1

МАТИЋ, Златко, 1971-
Да не буде раздора у Телу : огледи из упоредног
богословља / Златко Матић.
- Пожаревац : Епархија браничевска, Одбор за просвету
и културу ; Београд : Православни богословски
факултет Универзитета, Институт за Систематско
богословље, 2018 (Велика Плана : Мозаик).
- 245 стр. : ауторова слика ; 20 cm.
- (Библиотека Приручници / [Епархија браничевска,
Одбор за просвету и културу] ; књ. 13)

Тираж 400.
- Белешка о аутору: стр. 245.
- Напомене и библиографске референце уз текст.
- Библиографија: стр. 227-239.

ISBN 978-86-87329-64-5

a) Римокатоличка теологија

COBISS.SR-ID 270672908

EAN 9788687329645

Зачетак помисли о одласку, бљесак шансе  и коначно  реализација пута у Свету земљу је посебна благодат коју као такву је тешко дочарати, приближити било коме, јер је свакоме понаособ она другачијa, посебна, непоновљива у јачини, трајању, доживљају… Описивати светињу по светињу сувишан је труд духа јер се ионако све спољно налази описано кроз око камере, фотоапарата, туристичких флајера, разних сајтова и приручника.

Оно што као препоруку ходочасници могу да нађу јесте да су у одређеном добу године температуре високе, ваздух екстремно сув, а пустиња посебна врста тежине јер нема довољно широких путева, хлада или уопште осјенчених мјеста за предах.

Долазећи из наших предјеле гдје су мора,  шуме, ријеке, ливаде, изворска вода нешто са чим смо се сродили, без чега и сама тешко да бих могла да замислим живот, оно нешто подразумијевано што доноси свјежину  тијелу, а  често помислим расхлађује и дух и даје му крепост  и полет.  Са мајчиним млијеком смо упили слике  зелених пејзажа и безбројних природних љепота, па бих често помислила како је живјети у пустињи без свега поменутог, шта то људе привлачи тој једноличности гдје не видиш ништа осим пустињу и небо. Како то да не оду негдје  гдје је љепше, богатије, него вјекују по камену и пијеску, жари их сунце и суши вјетар, трпе несносне врелине и хладноће, а воде и травке ни за лијек.

И тако, радујући се ходочашћу и не покушавајући да замислим како би то могло да изгледа, помисао на пустињу је нешто што ме није ни привлачило нити посебно занимало, једина ми је асоцијација била светиње које су тамо, а о пустињи као одсуству свега онога што ми толико значи нијесам ни мислила, као нешто што се мора и просто преживи да би се дошло до мјеста молитве и подвига отаца, пустињака и подвижника.

И тако, увече нам вође пута саопштише да се сјутрадан иде у Јудејску пустињу и  обилазе  тамошње светиње.

Температуре  ваздуха преко 45 степени целзијуса, дио трасе се иде аутобусима, а дио , због ширине путева, се иде комбијима. Поглед кроз прозор за нас „горштаке“ шокантан. Сами крш, пећине, сунце, зрачење…  и овце. Како?! Откуд оне овдје у овоме, ничему?! Шта оне могу да једу овдје, камен, шта да пију, јадне животиње, какво мучење…

У том чуђењу и жаљењу испред нас  се појави манастир Светог Саве Освећеног и Милутинова кула, за женски дио ходочасничке групе.

Калуђери изнијеше мошти за целивање и воду за послужење које у цијелој пустињи има само ту и нигдје више.

Покушавамо ухватити сјенку од манастирских зидина или ријетких маслина да се мало ублажи несносно жарење сунца, али безуспјешно.

Одлазак на Милутинов пирг и поглед на најстарију и најчувенију светињу јудејске пустиње, мјесто блахоуханија моштију истинских подвижника, а за нас посебан благослов кроз нашег Светог Саву којег Сава Освећени најави да ће доћи, да му се дарује жезал и двије иконе које се чувају на Гори атонској, знајући и да ће му у моменту љуте невоље наш Свети Сава прискочити и обновити га населивши га српским монасима.

Кроз сјећање пролетјеше ми дијелови Животописа који описују епизоде са путовања Светог Саве, детаљи  даривања и откупљивања светиња, срдачан пријем и благослов који је наш Свети Сава свугдје носио и који ето и нас послије толико времена дочекује на овом мјесту. Покрену се нешто  из неких посебних нивоа душе, нешто као осјећај, а није баш ни то, али учини неки посебан покрет душе као да  видјех пустињу  некако другачију. Некако мирну, моћну, молитвену, као мјесто посебне благодати која истовремено смирује и радује, тјеши, снажи, окрепљује и обасјава. И оно сунце које је дотад пржило и нервирало као да је почело да прија, да лијечи. Хоризонт изнад Кедронског потока окружен масивима јудејских планина је имао љепоту најљепшег морског плаветнила. Све што би се рекло  дјелује као муцање и  јефтино романисање слике која се не може описати и доживљаја који се не може дочарати. Памтим осјећај  опчињености призором и  неописивог магнетизма који ме је приковао за све то, то нешто – све, а за које сам до скоро мислила да је ништа. Жељела сам само да не журе, нека нас, добро нам је овдје бити. Хвала ти, дивни наш оче Саво, хвала ти Св. Саво Освећени, Св. Јоване Дамаскине, Св. Теодоре и Теофане, хвала!

У повратку дознасмо да се овце хране сочним влатима траве које се налазе испод камена које оне њушкицама преврну, а које  се ноћу напуне влагом од кондезација због осцилирања дневних и ноћних температура, па су јако хранљиве и због тога дају посебно млијеко и вуну. Слава Теби, Господе, све си Премудрошћу створио.

И дуго након повратка из пустиње будим се и заспивам са том неодољивом и неописивом свјетлошћу Јудејске пустиње које је мене, дијете црних брда,зеленила, мора и ријека вјечно за себе везало својим спокојем, љепотом и благодаћу, ишћекујући поновни сусрет са новоткривеном љепотом тог дијела „Божјег шара“.

Мр хаџи Смиља Влаовић,
професор српског језика и књижевности, новинар, публициста

Извор: Српска Православна Црква