Живе речи утехе: Живе речи утехе

Православни Божић у Либану

Mon, 14 Jan 2019 14:39:00 +0000

Либан је више пута поменут у Светом Писму, до данас живе у овој земљи потомци првих хришћана, чак у Антиохији први пут верујући у Христа добили су то име, а православни Либанци су припадници Антиохијске Патријаршије.

Иако је Васкрс највећи хришћански празник, и Божић је, такође, дуго очекиван дан. Припреме почињу 15 новембра (цела Антиохијска Црква има неојулијански календар) – тада почиње 40 дана поста. Као и у осталим православним Црквама, у то време не једе се месо и млечни производи. Риба се једе ретко, и најмање последње седмице поста. Једу се пре свега наранџе (посто то је сезона), банане, хуммус, лук, пиринач, кромпир. Генерално, не сме да се пије алкохол, али за неке празнике, на пример 4. децембра (кад Црква обележава двојцу великих светитеља ове либанско-сиријске земље: св. мученицу Варвару и св . Јована Дамаскина) неки пију вино. Такође 4. децембра спрема се жито, пошто једно предање каже, да се св. Варвара сакрила се у пољу жита, док је њен строг отац хтео да је уда – а она је изабрала Христа, а не овај свет.И скривену у житу отац је није нашао.

Тог дана, или 3. децембра увече, деца облаће разлићите костиме, вероватно због исте симболике – сакривање – и тако се шетају улицама и учествују у службама у цркви.

Петнестог новембра почињу ипак не само духовне припреме. Од тог дана у кућама, институцијама, центрама села, некад и црквама, ставља се пећина. Обично од картона, са различитим декорацијама, лампама итд.

Што су Божићни празници ближе, ставља се више декорација. На крају у центру ове пећине ставља се икона Христовог Рођења.

У градовима и селима се стављају јелке, или, чешће – светла на различита дрвећа. Пошто је то сезона за божићну звезду, и то је место, где она расте (као у Јужној Америци) – последње седмице пре Божића, ово цвеће ставља се такође у црквама (јелке ретко).

Бадњи Дан, 24. децембра, обавезује строг пост, ништа се не једе, нема свечане вечере, којом су познати Словени (Срби, Пољаци, Украјинци итд.). Ујутро почињу службе за Бадњи Дан: јутрење, царски часови, и Литургија св. Василија Великог. На царским часовима пева се химна слична 15. Антифону Великог Петка (‘Днес висит на Древе’): “Днес се роди од Дијеве”. Та химна је симбол Бадњег Дана за православне Арапе и Арамејце. Псалмиста или неко одређен излази испред иконостаса, стоји у средини и пева ову химну полако, са свечаном интонацијом. Овде се види, да је Бадњи Дан за Божић као Велики Петак за Васкрс. Тог дана такође спрема се јело за празнике.

Негде у 8 увече – или мало раније или касније, зависи то од парохије – у црквама почиње „сахранија”, значи: бденије. Звоне звона, и људи се полако окупљају у црквама, где се чита велико повечерје, некад такође су у ову службу уклопљене молитве пре Светог Причешћа. До времена стихира повечерија све се чита, светла осим неколико свећа нису упаљена.

Кад почињу стихире, свештеници - обично обучени у црвено - излазе иза иконостаса са иконом Христовог Рођења, и креће литија преко целе цркве. Обично свештеник, који држи икону, сам пева стихире.

Када је икона већ је у средини храма, хор почиње да пева стихире, а верни народ долази код иконе, да њу пољуби. После призива свих светих и молитве за цели свет благослови се пет хлебова, који ће се расподелити верницима за крај Божићне Литургије.

После почиње јутрење, на којем све – осим 6 псалама – се пева. То значи, да после векова, кад све је било у тами, сад може да позна Бога, који се оваплотио и тек родио. Пре Божићног Канона чита се синаксар.

После почиње Божићни Канон са чувеним "Христос се роди, славите Га!".

Кад се пева величања девете песме Божићног Канона, звоне звона.

Пошто стихире на јутрењу завршавају се речима „Слава во вишних Богу”, не певају се поново ове речи за време Великог Славословија, него директно прелазе у ту химну. То је песма анђела за ову Свету Ноћ, пале се светла, и поново звоне звона. После Славословија почиње Божествена Литургија, коју се служи као обично на арапском, али пошто је то велики празник, неке њене делове (на пример један пут „Јелици во Христа”) пева се на грчком или још другим језицима, као симбол да Христос се родио за све народе.

Иако постоје арапске – и веома старе – Божићне песме, не певају се за време службе у цркви. У току св. Причешћа пева се Канон Божића и друге химне. Светој Чаши прилазе сви присутни – у Антиохијској Патријаршији такав је обичај, а исповест је ређа, не у току службе, само на молбу верника (обично има он свог духовног оца), а и не сваки свештеник може да исповеда, само онај који већ неколико година служи и носи палицу. У место химне после Причешћа 'Да исполњатсја уста наша' пева се Божићни тропар.

Одмах после Литургије један прилази другому, да се изљубе и кажу „Миилад маџиид” шта значи „величанственог Божића/Рођења". После тога, као после сваке Литургије (осим на Бадњи Дан) је сусрет парохијана на арапску кафу, само разлика је таква, да први пут после 40. дана има такође чоколадних слаткиша. После тога у неким местима, још пре повратка кући, иде се на гробље, да се обавесте покојници те фамилије, да се Христос родио. У кући, иако је ноћ, после отпевања Божићног тропара почиње свечан доручак, на којем је и чорба са пилетином, и ћурка са пиринчем, и јаја (то може да буде изненађење за Србе), и сир, и лабне (врста сметане са маслином), и фаттуш (врста салате), и црвено либанско вино.

Кад сви нешто поједу, иде са мало на спавање, па после у неким местима од јутра почиње да се обилазе куће – прво од фамилије, па после од комшија, са вином и неким слаткишама.

Двадесети пети децембар је слободан дан у целом Либану. Други дан Божића није у потпуности слободан дан: школе су затворене, такође доста продавница и ресторана, али неки ипак раде, или на пример само неколико сати.

Пећине и остале Божићне декорације остају до празника Богојављења (6. јануар, такође слободан дан у Либану), или до дана његовог завршетка (14. јануар).

Извор слика: своје, Koura Online, Tartous Orthodox

Милорад Мажић, фудбалски судија гост Радија Беседе

Sun, 13 Jan 2019 21:49:06 +0000

Kонцерт хорoва храма Светог Саве на Врачару

Sun, 13 Jan 2019 21:04:11 +0000

У оквиру манифестације Божићно сеоце код Храма, поводом божићних и новогодишњих празника, у крипти храма Светог Саве на Врачару 12. јануара 2019. године одржан је величанствен концерт три хора Светосавског храма.

Прво се многобројној публици представило Певачко друштво Мокрањац које је поред божићних антифона и литургијских композиција, отпевало руску народну и енглеску божићну песму под диригентском палицом др Катарине Станковић.

Раздрагани и распевани малишани Дечијег хора Растко отпевали су песму коју је забележио митроплит Дамаскин О да дивне вести, затим Божић Бата и песму владике Николаја Анђели спавају. Хор је основан 1989. године, а тренутно хором диригује проф. Стојанка Вукомановић.

Најмлађи Хор храма Светог Саве основан је у августу 2018. године са циљем да учествује у богослужењима али и да представља духовну и световну музику од Средњег века до данас. Хором такође диригује др Катарина Станковић.

Поред многобројне публике и свештенства Архиепископије београдско-карловачке концерту је присуствовао викар Патријарха српског и настојатељ Спомен-храма Епископ ремезијански г. Стефан.

Извор: Српска Православна Црква

Божићни концерт у Нишу

Sun, 13 Jan 2019 20:57:43 +0000

Орден Светог Романа гђи Љиљани Павловић за педесттрогодишњи допринос у раду Нишке црквене певачке дружине „Бранко“.

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, другог дана најрадоснијег хришћанског празника Божића,у препуној сали Светосавског дома при Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу одржан је традиционални Божићни концерт у организацији управе Саборног храма и Нишке црквене певачке дружине „Бранко“.

Програм су започели најмлађи чланови драмско-играчког подмлатка „Бранко“ под уметничким руководством гђе Сузане Миловановић. Потом је дечје-омладински хор „Бранко“ под управом диригента гђе Јоване Микић извео божићне песме разних крајева света. Сплетом игара из Мачве представио се црквено-играчки ансамбл „Бранко“ под уметничким руководством г. Владице Јаношевића.

Програм је настављен наступом Нишке црквене певачке дружине „Бранко“ под руководством диригента -ђе Саре Цинцаревић. Гости концерта били су чланови познате нишке рок групе „Кербер“. Водитељ програма била је гђа Емилија Радмиловић, а наратор и аутор синопсиса гђа Марина Милутиновић.

Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније обратио се пригодном беседом публици и доделио архијерејске грамате дугогодишњим члановима хора „Бранко“ Предрагу Михајловић, Звонимиру Стојановићу, Дејану Милојковићу, Емилији Радмиловић и Бојану Илићу за дугогодишњи допринос у раду Нишке црквене певачке дружине „Бранко“ и љубав према Мајци Цркви. Високо епархијско одликовање, орден Светог Романа, епископ Арсеније доделио је гђи Љиљани Павловић за педесттрогодишњи допринос у раду Нишке црквене певачке дружине „Бранко“ и љубав према Мајци Цркви.

Концерту су присуствовали градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић, командант Копнене војске Србије генерал-потпуковник Милосав Симовић, ,бугарски конзул у Нишу г. Атанас Крстин, председници ГО Медијана и ГО Пантелеј директори нишких школа, бројно свештенство, монаштво и верни народ Епархије нишке.

Извор: Српска Православна Црква

Владан Таталовић: Филмска интерпретација Библије

Sun, 13 Jan 2019 11:32:55 +0000

Напредак производње филма одувек је утицао на развој филмских израза. Немо доба карактерише играна форма, заснована на глуми као на јединој могућности. Појавом звука двадесетих и колора педесетих година прошлог века развија се документарни израз као начин бележења и тумачења стварности. Такође се, у раздобљу од првобитне фотохемијске до савремене дигиталне технике, постепено издваја и усавршава анимирани израз. У односу на дуго доминантну улогу играног филма, анимирани и нарочито документарни филм данас имају једнаку важност и понекад већи утицај. Разлог томе лежи у способности нарочито документарног филма да помоћу играних, анимираних и других техничких помагала стварност реконструише на жељени начин, због чега се често расправља о границама савременог документарног израза као таквог.

У основној сценској логици филм није новина. Њему од вајкада претходе представе и плесови, који такође располажу глумцима, гледалиштем, режијом и порукама које се емитују сценом. Будући да настаје у хришћанској средини, филм је од самог почетка упућен на драмско извођење страдања Исуса Христа (пасија) као на једну од најразвијенијих и најутицајнијих сценских традиција европске културе. Тако међу прве филмове спадају француске Пасије редитељâ А. Кирхнера (1897) и браће Лимијер (1897), америчке Passion plays З. Лубина и Х. Винсента (1898), при чему континуирани значај ове традиције за филмски приказ личности Исуса Христа потврђују и савремена остварења (The Passion of the Christ, 2004). У оваквим делима Библија није једини извор, јер пасије важе за културно укорењене и прилагођене уметничке форме, у којима су места пронашли и други извори, попут апокрифне литературе, локалних религијских и фолклорних предања.

Нарочито занимање филма за библијске садржаје напредује са могућностима играног приказа историје. Место Библије у хришћанској култури као колевци кинематографије учинила је да жанр ‘историјског епа’ примарну пажњу посвети библијским догађајима, па да такви филмски производи задуго остану популарнијији од осталих у истој категорији. Тако су настали класици о постању (The Bible: In the Beginning, 1966), патријарсима (Joseph Sold by His Brothers, 1960; The Ten Commandments, 1923; 1956), судијама (Samson and Delilah, 1949), царевима (David and Bathsheba, 1951; Solomon and Sheba, 1960), еванђелским наративима (The King of Kings, 1927; Ecce Homo, 1935; Il vangelo secondo Matteo, 1964), Исусу Христу (From the Manger to the Cross, 1912; The Greatest Story Ever Told, 1965; Il messia, 1975; Jesus of Nazareth, 1977; Jesus, 1984) и апостолима (Peter and Paul, 1981; A. D., 1985). Интересовање за овакву врсту стваралаштва постоји и данас (Noah, 2014; Son of God, 2014), захватајући све утицајније форме играно-документарних телевизијских серијала (Abraham, 1994; The Bible, 2013), анимираног краткометражног (The Greatest Adventure, 1986) и дугометражног филма (The Prince of Egypt, 1998).

За разлику од строго документарних, играни библијски филмови нису засновани на научној егзегези упркос томе што теже веродостојном тумачењу историје. Спектакуларно-комерцијална страна продукције истовремено захтева прилагођавање радње и ликова потребама тржишта. Зато се у односу на ризике уносне веродостојности сигурнијим тереном показује ‘фиктивна драма’, у којој приказивање библијских догађаја из перспективе измишљеног актера даје легитимитет субјективном доживљају и тако успех постиже кроз привидну блискост гледалишта са давно прошлим временима. Претходно су такви примери заступљени у књижевности, а успех њихове екранизације (Quo vadis?, 1951; The Robe, 1953; Ben-Hur, 1959) утиче и на савремено стваралаштво (Risen, 2016). Са историјске и догматске тачке гледишта, оваква остварења критикована су због пренаглашене субјективности, провокативних елемената (Life of Brian, 1979) и теолошки упитних, евентуално скандалозних делова (The Last Temptation of Christ, 1988).

Посебан приступ доноси форма ‘параболе’ којом се библијски догађаји смештају у савремено доба (Jesus of Montreal, 1989). Са тежиштем на њиховој суштини, овом правцу доприносе радови источноевропских редитеља А. Тарковског (1932-1986) (Offret, 1986) и К. Кисловског (Dekalog, 1989). У спрези са историјским приступом, параболе се понекад смештају у контексте који нису библијски, захваљујући чему се ефектније обраћају савременом друштву (The Seventh Seal, 1957; The Mission, 1986; Babettes gæstebud, 1987). Такве примере такође прво развија књижевност, као нпр. Роман М. Булгакова Мајстор и Маргарита, чију екранизацију (1972) потписује и један од зачетника ‘југословенског новог таласа’ А. Петровић (1929-1994). Параболе, међутим, нису исто што и алузије, које не држе до историјске и богословске тачности и које се библијским сликама користе на комерцијалан начин (Raiders of the Lost Ark, 1981; Armageddon, 1998). У том правцу популарна култура производи блокбастере засноване на уносном занимању за апокалиптичке теме (Terminator 2: Judgment Day, 1991; Matrix, 1999), који чак могу бити одвојени од религијског смисла (Apocalypse Now, 1979) и сведени само на забаву (2012, 2009).

Сама чињеница да је до данас настало око две стотине екранизација еванђелских догађаја и више стотина других интепретација библијског штива указује на потребу проширења библијских студија на домен седме уметности. Захваљујући успешној употреби херменеутичких приступа библијском тексту у истраживању теолошких, уметничких и образовних потенцијала филма, примећује се пораст литературе у овом домену. Посебан аргумент интердисциплинарног приступа библијским и филмским студијама у оквирима академског богословља заснива се на одговорности хришћана према филму као све заступљенијем и моћнијем језику савременог друштва.

Литература: B. Babington/P. W. Evans, Biblical Epics: Sacred Narrative in the Hollywood Cinema, Manchester/NewYork 1993; P. Malone, Screen Jesus: Portrayals of Christ in Television and Film, Lanham 2011; P.A. Soukup/R. Hodgson (прр), Fidelity and Translation: Communicating the Bible in New Media, NewYork 1999; R. Zwick, Evangelienrezeption im Jesusfilm: Ein Beitrag zur intermedialen Wirknngsgeschichte des Neuen Testaments (SThPS 25), Würzburg 1997; R. Zwick, Religion und Gewalt im Bibelfilm (Film und Theologie 20), Marburg 2013.

Извор: Лексикон библијске егзегезе, прир. Р. Кубат и П. Драгутиновић, Београд: Библијски институт и Службени гласник, 464–466.

http://teologija.net/filmska-interpretacija-biblije/?fbclid=IwAR3ZmnuR1aM1BKpz2Qwe00wNSk0NAh2O6DQzdxbC_HvCVlgypuGUiyCqrxg

(Теологија.нет) Милица Ракић: Верска настава – потребна никоме

Thu, 10 Jan 2019 11:23:08 +0000

Овај последњи доживљај верске наставе жалосно сведочи о укорењеном гађењу дела српског грађанства према свему ономе што Црква представља у друштву. Њу је према горе поменутом најсигурније чувати у четири зида, која, претпостављате, свакако нису државна институција – школа.

Коме уопште треба верска настава? Чују се идеје да Цркви по природи њеног постојања и активизма она треба ради мисије. Држави треба ради одгајања нараштаја које би ваљало чувати у оквирима етички здравих светоназора. Романтизовано размишљање са мало упоришта у реалности.

Начинимо напор и погледајмо реалности у очи.

Верска настава је враћена у образовни систем са статусом обавезног изборног предмета. Прошле године је њен статус на мала врата (али онима који су знали да читају између редова ово је наговештавано изјавама министара просвете) промењен у обавезни изборни програм. Следећа етапа измене би могла бити: необавезни (факултативни) изборни програм.

Јежи Новосјелски, Планински пут, 1961.

Видимо да у нашем образовном систему постоје предмети и програми. Ова дистинкција предмет – програм се уклапа у неискорениву идеолошку поставку да верска настава нема научни метод, те да наука о вери и не припада наукама.

Када овоме додамо и чињеницу да је септембра 2018. на сајту Министарства просвете освануо јавни списак свих наставника који изводе верску наставу на територији РС, ствар постаје јаснија. Фус нота тог списка, иако ситним словима исписана, јесте важна. Она каже да директор школе има право да тражи наставника који ће предавати верску наставу у школи. До сада су верске заједнице препоручивале и слале вероучитеље у школе. Од сада, са постојећег списка верских заједница директор школе може самостално да изабере за себе наставника. Шта то уствари значи? На општем плану значи демонстрацију моћи државе над Црквом, а на појединачном још незавиднији положај наставника верске наставе.

Генерално, све ово следи ритам марша који у глобалној расподели моћи наша земља има обавезу да прати, а о чему сам писала у претходном тексту. Дакле, у вези је са моментима рационализације образовног система. Да поновим: рационализација образовног система тиче се заправо смањења радних места у просвети. Међу запосленима у школама чини се да је најлакше дати отказ техничком особљу и наставницима верске наставе. Што се тиче техничког особља и рационализације, ово је 2018. од стране Министарства просвете изведено тако што је отпуштен одређен број домара и теткица на најједноставнији могући начин – пребрајањем квадратних метара школе и лаконским премеравањем колико квадратних метара уствари једна теткица и домар могу да опслуже.

Са наставницима верске наставе би сличан сценарио могао да се одвија на следећи начин. Вероучитељи нису законом заштићени као други наставници. Тачније, њиховим отпуштањем држава нема обавезе као према другим наставницима, а које се тичу стављања на спискове технолошких вишкова, као ни обавезе око отпремнина. Стога је њихово отпуштање елегантно и једноставно. Ваља имати на уму да се отпуштањем вероучитеља отпушта и значајан број наставника грађанског васпитања (или им се смањује фонд часова, тиме и плата).

Када је реч о верској настави, следеће године ћемо видети на који начин ће се пребројавати, не квадратни метри, већ ученици и да ли ће уопште бити заинтересоване деце за овај школски програм без оцена и, могуће је, без обавезности похађања.

Хор Светог новомученика Станка из Никшића одликован Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца

Tue, 08 Jan 2019 18:49:15 +0000

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије одликовао је на Бадњи дан, у недјељу 6. јануара 2019, током свечаног налагања бадњака пред Цетињским манастиром, Црквени хор „Светог новомученика Станка“ из Никшића на челу са хоровођом проф. Ленком Дурутовић Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца.

Како је у свом архипастирском слову истакао Високопреосвећени Митрополит Амфилохије ово високо одликовање се додјељује „за благословени двадесетпетогодишњи труд и старање за благољепије богослужења у дому Господњем“.

„Посебно, хоћу, овдје, да поздравим наш хор Светог новомученика Станка који, сваке године, дође из Никшића овдје да поје пјесму Господу Богомладенцу на челу са нашом диригенткињом Ленком Дурутовић. Двадесет и пет година они поју ову дивну пјесму, благодарећи нашој Ленки. Од првих хорова, који су основани у Црној Гори, деведесетих година, је и хор Светог новомученика Станка“, казао је Митрополит.

Подсјетио је да је тих година саграђена и прва црква Новомученику Станку, између Горњег и Доњег манастира. У вријеме док је грађена црква, основан је и хор Светог новомученика Станка.

„Богу сам благодаран што је Бог послао Ленку да она прихвати да као стручњак подржи тај хор, да га очува, умножи. Сваког празника и недјеље они поју у цркви Светог Василија у Никшићу, а и даље. Стизали су до Русије и Грчке, до Европе, али „мораће“ да иду и до Владике Кирила у Аргентину“.

„У знак благодарности, захвалности нашој Ленки и члановима хора, одликујемо Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца хор Светог новомученика Станка из Никшића на челу са хоровођом Ленком Дурутовић за благословени двадесетпетогодишњи труд и старање за благољепије богослужења у дому Господњем. Нашој Ленки и хору многаја и благаја љета!“, поручио је Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

535 година Цетињског манастира

Fri, 04 Jan 2019 11:06:17 +0000

Да није било Цетињског манастира не би било ни Црне Горе, не би било ни црногорске државе.

Пише: Проф. Предраг Вукић

Као што је за монаха манастир средиште васионе, јасле у којима се рађа, колијевка у којој се повија, Цетињски манастир Рођења Пресвете Богородице је за Цетиње и Црну Гору колијевка, духовно огњиште, духовни епицентар око кога се сплео познати ток историјских догађаја. Већ од самог настајања, 1484. године, манастир – као сједиште Епископије зетске, Митрополије зетске,Митрополије црногорске и данас Митрополије црногорско-приморске – био је и остао духовни и национални стуб, средиште и огњиште Црне Горе, којем није прекидан континуитет дјеловања иако је кроз историју пролазио кроз велика искушења и распећа.

Цетињски манастир, као црквени центар кроз стољећа, украшен је великим јерарсима и светитељима на челу са Светим Петром Цетињским. Цетињска митрополија као Црква Христова остала је у току својих готово осамсто година вјерна Православној Цркви и правоживљу, апостолској вјери Отаца јединствених у православној вјери – преко трона Пећких патријараха српских који је увијек био и остао у заједници са свим Светима Једне Апостолске Цркве Христове.

Цетињски манастир – са Острошким манастиром несумњиво један од најзнаменитијих храмова у историји Црне Горе и ширих српских и православних духовних простора – у историји Црне Горе, али и ширих геополитичких простора западног и централног Балкана, имао је веома значајну и вишеструку улогу.

Древни манастир на Цетињу је са својим митрополитима био стољећима предводник бескромпромисне борбе за одбрану православне вјере, културе, и духовности. Стијешњен између папског империјализма и турског исламизма, Цетињски манастир је истрајно одолијевао бројним историјским бурама и похарама, и успјешно извршио своју историјску мисију – православна вјера је опстала а с њом и културни и духовни идентитет народа Црне Горе до наших дана.

Упоредо с тим, Цетињски манастир је имао значајну улогу и у обликовању српске народносне и државотворне мисли, не само на овим просторима, већ много шире.

Пјеснички речено, као први праг Црне Горе, као прва кућа Црне Горе, Цетињски манастир је суштински омогућио обликовање историјских процеса који су довели до стварања црногорске државе, која се успјела ослободити отоманске власти, а потом почев од битке на Крусима па до ослобођења Бара, Улциња и Никшића, седамдесетих година XIX в. територијално увећавати и на крају стећи међународно признање сопствене независности на Берлинском конгресу 1878.

Слободно се може рећи: да није било Цетињског манастира не би било ни Црне Горе, не би било ни црногорске државе. Цетињски манастир и његови митрополити били су носиоци трију суштинских историјских идеја на овим просторима, које су дјелимично реализоване некад са више некад са мање успјеха, а неке од њих су и оживотворене. Та три значајна вредносна чиниоца била су: православна духовност и бескомпромисна борба за одбрану вјере праотаца, српски интегрализам и црногорска државна мисао.

ОСНИВАЊЕ ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА

Након подизања дворца на Цетињу, Иван Црнојевић је двије године касније 1484. довршио и своју чувену задужбину – Цетињски манастир, који је посветио Рођењу Пресвете Богородице.

Изградња Цетињског манастира има и своју предисторију. По наређењу султана Мехмеда II Освајача, турске трупе окупирале су у току 1480. Горњу Зету. Након пада Горње Зете, Иван Црнојевић је избјегао у Венецију, гдје је провео двије године. Нажалост, сви Иванови покушаји да заинтересује Венецију за свој положај и да од Млетачке владе добије помоћ за наставак рата са Турцима свршили су се неуспјехом. Млетачка влада није жељела да настави тек завршени рат са Турцима, будући да је у истом рату Отоманском царству уступила Скадар и Љеш, и да се тај сукоб завршио турском побједом. Како и сам Иван наводи у преамбули оснивачке повеље, он је посјетио римокатолички самостан у месту Лорето код Анконе, у коме се у то вријеме чувао Нерукотворени образ Мајке Божје, велика светиња хришћанског Истока коју су крсташи 1204. године, након пада Цариграда заплијенили и однијели у Италију. Како и сам господар Иван наводи, многа су се чудеса дешавала пред Нерукотвореним образом, а некима од њих је и он сам присуствовао као свједок. Он се завјетовао пред лицем Пресвете Мајке Божије да ће, ако му омогући да се икада врати у свој завичај, изградити храм посвећен дану Њеног Рођења. Свој завјет он је убрзо и испунио.

У дубровачком архиву сачуван је документ према коме је дубровачкo Вијеће умољених, актом од 25. септембра 1483, одобрило Ивану Црнојевићу набавку 2000 тигли (црјепова) које су искоришћене за изградњу Цетињскога манастира. Других, нама доступних докумената о градњи манастира на Цетињу нема.

Већ 1485. било је у нови манастир пресељено и сједиште Зетске митрополије. Тако је Цетиње постало и духовно средиште обновљене Црнојевића државе, Горње Зете. С тим у вези неопходно је напоменути да је цар Душан 1346, на државном сабору у Скопљу, Зетску епископију уздигао у ранг Митрополије, и да је њено сједиште све до почетка XV вијека било на Михољској превлаци. Када су Млеци окупирали Котор 1420, разорили су манастир Светих Арханђела, па је сједиште Зетске епархије измјештено у манастир Светог Марка у Будви, потом, средином XV вијека, у манастир Пречисту крајинску у залеђини Бара, затим у Врањину, па у цркву Светог Николе на Ободу, да би одмах након завршетка изградње Цетињског манастира оно било измјештено у њега. Већ од 1500. године Зетска митрополија се именује као Црногорска митрополија. Тако ће Цетињски манастир у непрекинутом историјско-правном континуитету од 1485. године па до наших дана остати сједиште Црногорске, Цетињске или касније Црногорско-приморске митрополије.

Како је изгледао првобитни Цетињски манастир не знамо. Према скици основе манастира, коју је израдио млетачки инжињер Ђовани Фраческо Барбијери 1692. године, уочи рушења манастира, може се приближно реконструисати његов изглед.

Цјелокупан манастир са свим здањима је био скромних размјера.

„Мали али врло лијеп“, каже за цетињски манастир млетачки путописац из Котора Маријан Болица, који је 1613. године обишао Стару Црну Гору као и шире географско подручје. На основу сакупљених чињеница на терену, М. Болица је објавио значајну публикацију „Опис скадарског санџаката“, коју је публиковао већ 1614. године. У овој публикацији о Цетињу и Цетињском манастиру он оставља један скромни запис, који дословно гласи: „На Цетињу је кнез Батрић Влатков, а оно има 70 кућа и 170 војника. Цетиње је смјештено у врло плодној равници дугој 4, а широкој 2 миље (око три километара). На једном крају равнице, на четири велика и добро уређена извора, чија је вода врло хладна, славни господар и кнез Иван Црнојевић изградио је мали али веома лијеп манастир за калуђере реда Св. Василија српског обреда. У њему је резиденција епископа, живи у њему 25 калуђера а опслужује га још 40 других црквених људи и слугу. Тај прелат као Митрополит духовни је владар свих становника Црне Горе и над собом признаје само власт пећког патријарха“.

Према М. Болици Цетињски манастир је 1613. године имао бројно братство које се састојало од 25 монаха и 40 искушеника и ђака. У раздобљу од изградње Цетињског манастира 1484. до рушења истог на терену Ћипура 1692. године, немамо други сачувани и до сада публикован (објављен) податак из кога бисмо сазнали колико је манастирско монашко братство било бројно и у неким другим историјским епохама.

У науци није расвијетљено питање да ли је параклис посвећен Апостолу Петру подигао Иван Црнојевић, или је исти Иван Црнојевић затекао када је дошао на Цетињско поље и потом га уклопио у шири манастирски комплекс. Врло је могуће да је он овај параклис затекао и да је исти знатно старији. Неопходно је напоменути да се још од дубоке старине покрај Цетињског манастира о Петровдану, 12. јула сваке године одржава црквено-народни сабор. Овај сабор није само везан за култ Светог Петра Цетињског (који се иначе празнује 31. октобра), већ је везан управо за празник Светог апостола Петра (12. јул), коме је овај параклис посвећен. Остаци овог параклиса ископани су 1986. године за вријеме археолошких ископавања на Ћипуру гдје се налазио првобитни Цетињски манастир. Врло је могуће да би се настанак Петровданског црквено-народног сабора могао везати управо за овај параклис. Иначе, сам топоним Ћипур, на коме је Цетињски манастир био изграђен, изводи се из грчког кипурије што значи врт – башта (од κήπο, врт). Занимљиво је да се ливада испред Цетињског манастира и данас назива Владичина башта, што је у ствари синоним за много старији топоним Ћипур, који се сачувао све до наших дана.

ОСНИВАЧКА ПОВЕЉА ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА ГОСПОДАРА ЗЕТЕ ИВАН ЦРНОЈЕВИЋ ОД 4. ЈАНУАРА 1485. ГОДИНЕ

Господар Зете Иван Црнојевић одредио је повељом од 4. јануара 1485. године границе земљишних посједа Цетињског манастира. Као земаљски господар он се постарао да резидентном сједишту Зетске митрополије обезбиједи пристојан материјални извор издржавања. Текст повеље Цетињског манастира сачуван је у скраћеној и у проширеној форми. Препис повеље унесен је у љетопис Цетињског манастира 1747. године, у коме су границе манастирског имања темељније и опширније назначене.

У уводном дијелу повеље Иван Црнојевић је објаснио разлоге који су га мотивисали да подигне манастир на Цетињу посвећен Рођењу Пресвете Богородице.

У повељи се потом наводе бројни топоними и локалитети које је Иван Црнојевић уступио Цетињском манастиру у власништво, а у питању је већи дио Цетињског поља и планина Ловћен. У истој повељи је Иван Црнојевић уступио Цетињском манастиру земљишне посједе манастира Кома и Старчеве Горице на Скадарском језеру. Док је манастир Ком подигао Стефан Црнојевић, Иванов отац и господар Зете, манастир Старчева Горица посвећен Успењу Пресвете Богородице, помиње се још 1378. године. По свему судећи, подигнут је у вријеме Ђурађа I Балшића, оновременог господара Зете. Како су продором Турака у област Скадарског језера ови манастири опустјели, Иван Црнојевић је њихове посједе уступио Цетињском манастиру, али уз напомену да им се, у случају да у ближој или даљој будућности буду ослобођени, дати посједи поново врате.

У повељи се именују бројни топоними, локалитети који су уступљени манастиру Цетињском на коришћење. Осим Цетиња и Ловћена наводе се Добро, Доње Добро, Горње Добро, Стругари, Јаблано итд. Манастиру Цетињском Иван је уступио једну воденицу на Врелима, тридесет перпера прихода од соли као и дрва које су становници села Врела и Угања код Цетиња доносили о Божићу сваке године манастиру. У повељи затим наилазимо на запис: „Још приложих од дубраве коју посекосмо на Цетињу како иде пут од Цетиња к Вртјељци десну страну Ђинова брда до наше границе да нико ништа не смије такнут осим црква. Још приложих на Цетињу комад земље пред црквом од потока како тече поток у понор и до пута који иде к двору нека је цркви закипурије.“

Приложено земљиште у Доњем Добру било је раније у власништу Ратка Остојића, његовог брата и његових синоваца. С њима је Иван извршио замјену уступајући им у суседном селу Зачиру Љуботињу „земљу за земљу, лозу за лозу, дуб за дуб“. Даровао им је једну своју воденицу у Ободу, „која је била према воденици Комске цркве“.

Иван је приложио манастиру и заложену земљу, односно, земљу коју су му њени власници заложили за позајмљени новац. Реч је о једном ступу земље на Горњем Добро, „што је Ђурађ Мркшић заложио Ивану Црнојевићу за четрдесет перпера, и о ступу земље на Јаблану“, коју су Остоја Родосалић и Ђурађ Мркшић били заложили за осамдесет перпера. У вези са овом у повељи је изричито наглашено да и Мркшић и Радосалић ту земљу могу добити за себе уколико манастиру исплате новац који су од Ивана Црнојевића примили, под условом да ту земљу не могу никоме другом продати ни даровати. Земљу у Стругарима, Иван је положио с тим „да стоје ондје кмети црковни који ће радити цркви“. Прописујући за њих услове „и тако учинисмо се кмети који се населе на црковне баштине за све на добро, за све кметове на добро да ни једнога данка господског не дају никому ни да им је вољан тако заповједати на работу чију, осим црква на работу своју, а они да су савршени работници црковни“.

У проширеној варијанти оснивачке повеље Ивана Црнојевића, поред темељног описа граница приложеног имања, налазимо и неколико прилога којих нема у скраћеном примјерку повеље. Од мноштва тих појединости навешћемо ову. Наиме, са земљишта које је манастир издавао „на доходак“, манастиру је како од сијена, тако и од жита припадала „четврта, а од лаза седма“. Овакви економски и правни подаци имају тим већи значај, што прошлост Црне Горе са економско-правног становишта није темељније проучена. У Ивановој повељи има података који могу бити интересантни за питање приватног власништва земљом, и његовог историјског развоја код нас. На примјер из повеље јасно происходи да је у Црној Гори Ивановог доба било земљорадника који су имали свој земљишни посјед и који су са њим слободно располагали. Ово је у толико интересантније што пада у доба када су владари били господари над земљом и над људима, када управо ни властела није потпуно слободно располагала својом земљишном имовином.

У споразуму са зетским митрополитом Висарионом и епископом Вавилом, а разумије се, и братством манастира, Иван оснивачком повељом одређује и начин живота у манастиру.

У завршном поглављу оснивачке повеље, Иван Црнојевић анатемише традиционалном клетвеном формулом, карактеристичном за све средњовековне даровне повеље, свакога ко би макар и најмањи дио земљишног посједа који је припао Цетињском манастиру покушао насилно да узурпира и присвоји за себе:

„Онога кога одреди Бог да послије мене заповиједа овом земљом, или син мој или унук мој, или по Божјем допуштењу, ко год од другога племена или народа, најсрдачније молим и заклињем, да ово што приложих, узаконих и потврдих, остане на вјекове нетакнуто овоме светоме храму Преславне Мајке Бога нашега, као што и ја ништа не узех светим црквама, но колико могах приложих и потврдих. Ако кога научи сијач злобе и наш противник ђаво, да штогод одузме од овога што смо записали, такав нека буде проклет од снажне деснице Владике нашега, Творца неба и земље и од силе Часнога и Животворећега Крста, од 12 врховних Апостола и од 70 осталих и 318 никејских Светих Отаца и од свијех који су од вјекова Богу угодили, и нека буде подобан Јуди издајнику и онијема који рекоше: узмите, узмите, распните Га, крв Његова на нас и на ђецу нашу, и нека таквоме Мајка Божја буде супарница на страшноме и нелицјемерноме суду“.

Свршетак повеље господар Иван закључује традиционалном формулацијом: „У Христа Бога благовјерни и Богом чувани Господар зетски Иван Црнојевић“.

Господар Иван се постарао и да посебним законом регулише статус Цетињске митрополије. Желио је да имања Цетињске митрополије заштити од узурпатора па је у циљу обезбјеђивања имовинске сигурности Цетињске митрополије донио и Законик „Суд царски и патријаршијски“. Истим законом Иван успоставља и право азила при Цетињској митрополији, дајући за право свим невољницима којима је у опасности живот да избјегну под кров митрополије и да под заштитом цркве и убудуће остану.

Насљедник Ивана Црнојевића, његов најстарији син Ђурађ се у изузетно тешким околностима у којима се Горња Зета налазила посветио културном и духовном уздизању. Управо његовим настојањем из Венеције је 1493. г. набављена штампарија, која је допремљена на Ријечки град (Обод) у околини Цетиња. Иста штампарија је потом пренесена на Цетиње. Радом штампарије руководио је јеромонах Макарије са седам помоћника. Занимљиво је напоменути да је Црнојевића штампарија била не само прва штампарија у Јужних Словена него и прва државна штампарија у свијету уопште. Неопходно је напоменути да је Јохан Гутенберг 1455. изумио прву савремену штампарију, тако да до њеног увођења на простору Црне Горе није прошло ни пуних 40 година.

Јеромонах Макарије, који је руководио Црнојевића штампаријом у Ободу и на Цетињу, са својим господарем Ђурђем 1496. г. је напустио Горњу Зету и отишао у Венецију. Из Венеције он ће отићи у кнежевину Влашку, данашња Румунија. У манастиру Деалу код Трговишта, престонице Влашке, он ће (од 1507. до 1512) руководити првом румунском штампаријом, у којој ће организовати штампање румунских богослужбених књига на старословенском језику. Прву штампану богослужбену књигу у Румунији Литургијар штампао је 1507. г. управо јеромонах Макарије. Он се дакле с правом може сматрати оснивачем штампарства у Црној Гори и у Румунији. Потом ће се у позним годинама живота повући на Свету Гору. У архивским списима именује се 1526. г. као игуман манастира Хиландара. То је последњи помен јеромонаха Макарија. На Хиландару ће се он, по свему судећи, и упокојити.

У Црнојевића штампарији штампано је свега пет књига. Октоих првогласник је прва књига изашла у Црнојевића штампарији. На њој је рађено годину дана, а уписано је да је завршена 4. јануара 1494, има 269 листова. Сачувано је десетак примјерака. Октоих петогласник је друга књига из Црнојевића штампарије, но није у цјелини сачувана. Псалтир са посљедовањем је трећа по реду одштампана богослужбена књига, од које је сачувано свега неколико примјерака. Ова књига је штампана на Цетињу. Штампање је довршено 22. септембра 1495. г. Молитвослов – Молитвеник или Требник је четврта књига из Црнојевића штампарије и један њен примјерак је дјелимично сачуван у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Четворојеванђеље, пета књига ове штампарије, познато је само по препису из 1548. г.

Ђурађ Црнојевић је био веома образован човјек који је изузетно цијенио књигу. Он је написао предговоре и поговоре књига које је издала штампарија Црнојевића. Саставио је и Пасхалију у Псалтиру с посљедовањем, који је довршен 22. септембра 1495. Након одласка кнеза Ђурђа Црнојевића из Горње Зете 1496. г, штампарија је престала са радом.

Када је турски султан упутио ултиматум кнезу Ђурђу Црнојевићу да мора напустити Горњу Зету у најкраћем могућем року, овај, знајући да нема алтернативе, јер се није могао одупријети надмоћној турској сили, напустио је пред крај 1496. г. Горњу Зету, и са својом супругом Елизабетом Ерицо, млетачком принцезом, преко Будве отишао у Венецију у изгнанство. У Венецији ће 22. октобра 1499. г. кнез Ђурађ написати тестамент у ком ће се осврнути и на Цетињски манастир, будући да је напуштајући Горњу Зету из њега однио нека добра. Сада својој супрузи даје у задатак да иста врати: „Али ако ме због грјехова мојих смрт претекне не могавши накнадно власторучно написати други тестамент, тада хоћу да радиш као што овај тестамент одређује. Прво, све ствари Свете Марије са Цетиња са којима смо побјегли од Турака хоћу да вратиш Светој Госпођи са Цетиња, као добра њеног власништва, што се обавезах завјетом, пошто сам био на мјесту које ти знаш, жено моја, гдје си многе сузе пролила. Споменуте црквене ствари све ћеш укупно дати, било да су од сребра, или злата, или бакра, или коситра, или свилене, или иконе, или свеци, са судовима, здјелама, кашикама, сваку ствар било именовану или неименовану, са писаном документацијом и покућством, све предај цркви Свете Госпође изнад Цетине. По овоме ће људи сазнати за праву љубав коју си носила према мени, када буду видјели да ти душу моју љубиш и послије смрти“. Да ли је Елизабета Ерицо поступила по опоруци кнеза Ђурђа Црнојевића није познато.

Крајем XV вијека потпуно се урушила државна организација у Горњој Зети. Последњи Црнојевићи напустили су Горњу Зету. А пред најездом Турака народ из околних поробљених области – из Старе Србије, Косова и Метохије, Скадра и слива ријеке Дрима, Херцеговине и Босне – склањао се у области Горње Зете, у неприступачне брдске крајеве желећи да сачува своју вјеру и народност.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Српска Црква у југословенској Краљевини: патријарх Варнава и његово доба

Fri, 04 Jan 2019 10:56:41 +0000

Центар за истраживање православног монархизма је објавио још један значајан наслов поводом великог и значајног јубилеја – стоте годишњице од завршетка Првог светског рата и формирања југословенске државе, као и уочи јубилеја – осам стотина година од установљавања автокефалне Српске Цркве, али и као увод у обележавање стоте годишњице уједињења српских црквених области у оквиру обновљене Српске Патријаршије.

Реч је о књизи историчара и дугогодишњег сарадница Центра за истраживање православног монархизма, г-дина Бојана М. Митића из Ниша: ''Српска Црква у југословенској Краљевини: патријарх Варнава и његово доба'', која је публикована као четврта књига оквиру серије капиталних издања, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, духовног покровитеља Центра за истраживање православног монархизма.

Уреднички савет овог значајног издања сачињавају протонамесник мр Немања С. Мрђеновић, јереј Бошко Р. Маринков и Часни ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, који је и аутор предговора овој књизи. Аутор визуелног идентитета овог издања јесте дугогодишњи сарадник Центра г. Срећко М. Никитовић, док се посла лектуре и коректуре латила г-ђа Ивана Јовановић.

У својој уводној речи у ово значајно историографско издање, ђакон Хаџи Ненад је, између осталог, прибележио:

''Рекло би се да је период наше црквене историје од конца Првог до почетка Другог светског рата један од оних којим се наша црквена историографија, сразмерно, мање и несистематичније бавила у односу на остале повесне периоде осамстогодишње историје наше Свете Цркве. Чини нам се да је то због тога што се, након ослобођења оних наших крајева, који су до Првог светског рата били под аустро-угарском влашћу и уједињења Српске Православне Цркве 3. августа (12. септембра) 1920. године Господње, чинило да је, напокон, обновљено редовно стање у Пећској Архиепископији и Српској Патријаршији, као и да је тешко иго ропства спало са нашег народа и његове Цркве једном за свагда. Међутим, рекло би се да је ново време и природа новоустановљене државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 20. септембра (3. октобра) 1929. године Господње – Краљевине Југославије) пред Српску Цркву поставило сасвим нове изазове и искушења, који су од изванредне важности за нашу црквену повест, те нам се та досадашња несразмера, у систематичном бављењу овим повесним периодом историје наше Цркве, чини сасвим неоправданом. У томе препознајемо и нарочиту вредност овога дела, особито када узмемо у обзир да се оно појављује у години великог и значајног јубилеја – стоте годишњице од победоносног свршетка Првог светског рата и формирања југословенске државе, као и уочи године још већег и важнијег јубилеја – осам стотина година од установљавања автокефалне Српске Цркве, али и као увод у обележавање стоте годишњице поменутог уједињења дотадашњих српских црквених области у оквиру обновљене Српске Патријаршије. […] У овом делу које се темељно бави стањем Српске Православне Цркве у југословенској Краљевини издваја се и једно свеже виђење односа кључних чланова Дома Карађорђевића према Вери својих отаца и према Цркви у то доба. Тај се однос често неумерено идеализује или неумерено куди, те се показала реална потреба за једним трезвеним и аргументованим погледом на ово питање, што је посебан и додатни квалитет овог вредног историографског штива''.

Иначе, поред књиге коју овде представљамо, Центар за истраживање православног монархизма је објавио и следеће наслове: Свети Филарет Московски – ''Православна монархиja''; Свети Свештеномученик Јован Восторгов – ''Шта је монархија''; Епископ жички Сава Дечанац - ''Владалац и народ''; Иван Лукјанович Солоњевич - ''Народна монархија''; др Христо Јанарас – ''Црква у посткомунистичкој Европи''; протонамесник мр Немања С. Мрђеновић - ''Збориште''; јереј Бошко Р. Маринков – ''Заточене земље слободан грумен''; протонамесник мр Немања С. Мрђеновић – ''Конзервативна (р)евoлуција'' и јереј Бошко Р. Маринков – ''Србикон'', од којих је већину могуће набавити и књижарама при Православном богословском факултету Университета у Београду (ул. Мије Ковачевића 11Б, Београд) и при Високој школи Академија Српске Православне Цркве за уметност и консервацију (ул. Краља Петра 2, Београд).

Извор: Српска Православна Црква

Представљен нови сајт манастира Високи Дечани

Wed, 02 Jan 2019 21:51:32 +0000

https://www.decani.org/rs/

Подземни дом Царице небеске: Необична историја једног од највећих светилишта у Црној Гори

Wed, 02 Jan 2019 18:49:02 +0000

У сусрет највећем хришћанском празнику Божићу и Новој години, Спутњик је посјетио манастир Дајбабе крај Подгорице, једно од највећих православних светилишта у Црној Гори, а јереј Златко Васић открио нам је неке појединости из живота светог старца Симеона, чудотворца и великог угодника Божијег, по којем је ово мјесто надалеко познато.

Јереја Златка затекли смо у порти манастирске цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице, који на почетку разговора за наш портал открива да је свети старац Симеон ову цркву волио да зове „подземни дом Царице небеске“. „Подземни дом“ — зато што је црква у суштини пећина под земљом у облику крста, а „Царице небеске“ — зато што је црква, односно, сам манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице.

Почињући бесједу о необичној историји манастира Дајбабе, за нашег саговорника нема дилеме да је он „настао правим чудом Божијим“.

„Један дјечак је 1890. године овдје чувао овце. Звао се Петко Ивезић, и био је из села Дајбабе, по коме и манастир носи назив. Док је чувао овце, јавио му се светитељ, сав у злату, и рекао му да помјери стадо оваца јер је то свето мјесто и да ту сагради цркву. Дјечак је казао да је сироче и да нема ни оца ни мајке и да није у могућности да направи цркву“, прича отац Златко.

Према ријечима овог свештеника, светитељ након тога позива пастира да му „нешто покаже“, уводи га у једну пећину на Дајбабској гори, показујући му „своје мошти, шест звона, нешто богослужбених књига и тамјан“, да би му на крају открио како је и сам ту доспио.

„Тај светитељ је био ученик Светог Саве и епископ на овом простору. Када се упокојио, његове мошти су се налазиле на југу Црне Горе. Међутим у 16. вијеку Турци су напали то подручје, после чега вјерни народ узима мошти као своју највећу драгоцјеност, и одлучује да их сакрију и похране у једну пећину на Дајбабској гори.“

„За светитеља се сматра да је то био Свети Иларион, први епископ ког је Свети Сава поставио на овом подручју. Тај дјечак Петко Ивезић је дуго година силазио у ту пећину, и по ријечима старијих мјештана, износио тамјан и богослужбене књиге из пећине“, прича отац Васић.

Оно у шта се током кратког боравка могао увјерити и новинар Спутњика јесте да се чуда, иако нису видљива, код истинских вјерника који посјећују ову светињу свакодневно дешавају, па осим ходочасника и знатижељних туриста, манастир данас често посјећују особе са различитим душевним и тјелесним тегобама.

Такође, у питању су људи из свих крајева свијета, од Аустралије, Канаде, Америке, Новог Зеланда и Русије… како православни, тако и они који то нису…

Посебан доживљај и фасцинацију код посјетилаца буди необична љепота и мир подземне цркве чија се врата налазе у порти манастира, а начињена су тако да без напора само дјеца могу ући у цркву, док се одрасла особа мора сагнути како би то учинила.

Унутрашњост цркве чији су зидови заправо стијене ствара уникатан амбијент, па ја најчешћи коментар посјетилаца да — „Овако нешто нисам никада видио у животу!“. Велика благодет која се осјећа унутар цркве, према ријечима Васића, потиче и од чињенице да је иконе унутар цркве Свети старац Симеон лично осликао.

„Овдје, цијелу цркву је осликао Свети Симеон Дајбабски, иако по ријечима неких конзерватора, он је почетком 20. вијека нацртао ликове, а касније их је дорадио јер се бавио умносрдачном молитвом, додајући светитељима крупне очи и широк нос, што је карактеристика људи који се баве том врстом молитве“, појашњава Васић.

Враћајући се на историјат манастира, наш саговорник каже да у причу дјечака Петра нико у Црној Гори није вјеровао, док није дошла до манастира Острог.

„У манастиру Острог у том периоду био је јеромонах Симеон Поповић, један од најобразованијих људи тога времена. Био је завршио духовну академију у Кијеву, а касније одлази на Сорбону у Париз, и Швајцарску, гдје изучава филозофију. Међутим, дух запада и моде га не привлачи, и он се враћа у Кијевско-печерску лавру и тамо се монаши 1887. године, да би се те исте године вратио у Црну Гору“, каже Весић.

По благослову краља Николе, јеромонах Симеон првобитно одлази у манастир Врањина на Скадарском језеру, али како му услови тамо нису одговарали, убрзо одлази у манастир Острог, гдје ће провести наредних девет година, док ће остатак свог овоземаљског живота провести у манастиру Дајбабе.

„Када је чуо за причу дјечака Ивезића, он овдје долази у љето 1896. године, и почиње да копа на мјесту гдје му је јављено да је та огромна светиња“, наставља отац Златко.

„Када је дошао овдје, Симеон је направио једну колибу од штица и цијеле ноће се молио Богу. Ујутру пред зору јавили су му се анђели Божији и рекли: ’То што тражиш, то је ту гдје је оно црно камење‘. Он почиње да минира и да копа, али јавио му се онај светитељ који се јавио и дјечаку и рекао му да не минира јер ће оштетити унутрашњост пећине“, приповиједа наш саговорник.

Јеромонах Симеон ће, према његовим ријечима, након тога „наставити да копа, и тако копајући направити пећину под земљом и цркву у облику крста“.

Данас се у пећинском манастиру, поред ковчега с моштима светог старца, налази и читав низ икона, а пада у очи плаштаница из 18-19. вијека, која је, како с поносом истиче наш саговорник, била власништво руске царске породице Романов, а свети старац ју је добио на рукоположењу у Кијевско-печерској лаври од свог духовника монаха Николаја и од ње се није раздвајао цијели свој живот.

Прва литургија у цркви је служена 4. јануара 1897. године, а свети старац Симеон ће остати овдје да се подвизава наредних 45 година, у посту и молитви.

Отац Златко подсјећа на ријечи митрополита Амфилохија да је свети старац Симеон један од највећих подвижника 20. вијека, „ако не и највећи“, те да је својим подвижничким животом „задобио много дарова од Господа“.

„Један од тих дарова је и дар прозорљивости. Значи, могао је да види душу човјека и све његове гријехе, прошле и будуће догађаје. Пошто је тим духовним очима видио и братоубилачки рат и велико страдање на овом простору, јеромонах Симеон се молио Господу да се упокоји прије него што тај рат и то страдање почне. Господ га је тога удостојио, и 1. априла 1941. године Свети старац Симеон је предао душу Господу, а пет дана након тога почео је Други свјетски, уједно и братоубилачки рат на овом простору“.

Мошти Светог старца Симеона Дајбабског извађене су из земље 1996. године на педесетпетогодишњицу од упокојења, а канонизован је у ред светитеља 2010. године заједно са авом Јустином Ћелијским.

Сусрет светог старца Симеона и Јустина Ћелијског

Један од занимљивих догађаја, према ријечима нашег домаћина јереја Васића, збио се 1937. године када је ава (отац) Јустин дошао у манастир Дајбабе како би од Светог старца Симеона затражио благослов.

„Ава Јустин је био предложен за епископа у Моравској, и он је хтио да провјери да ли је то воља Божија. У том периоду, Свети старац Симеон је у црквеним круговима важио за човјека као из првих вјекова хришћанства, за светог човјека иако је био жив. Ава Јустин дође овдје 1937. и када га је угледао Свети старац Симеон, почео је да набраја гријехе аве Јустина у трећем лицу“, каже Васић.

Отац Јустин је након тог сусрета, према његовим ријечима, написао „нешто најљепше што је ико икада написао о Светом старцу Симеону Дајбабском чудотворцу“:

„Убројао га је у четири стуба православља у Црној Гори иако је он био жив, а остала три стуба су били Свети Петар Цетињски, Свети Стефан Пиперски, и Свети Василије Острошки. Ава Јустин је још написао да га је обасјала лучезарна светлост када је угледао Светог старца Симеона“, прича Васић.

Он такође додаје да је повезаност аве Јустина и Светог старца Симеона вишеструка:

„И један и други били предложени за епископа, али су одбили, и један и другу су се презивали Поповић, а такође, и један и други су били архимандрити и заједно су 2010. године канонизовани“, појашњава Васић.

Сусрет Светог старца са краљем Александром Карађорђевићем и Николајем Велимировићем

Док обилазимо манастир и његове светиње, отац Златко нам прича и анегдоту о догађају који се збио 1925. године када је Подгорицу посјетио краљ Александар Карађорђевић у пратњи Николаја Велимировића. Том су од тадашњег митрополита и будућег српског патријарха Гаврила Дожића затражили да упознају најдуховнију особу на овом простору.

„Тадашњи митрополит Дожић је рекао да то није неки проблем, и да се на само пет километара од Подгорице налази светитељ, човјек који је као из првих вјекова хришћанства. То је заинтригирало краља, и он је тражио да доведу старца Симеона.“

Према ријечима Васића, осим што се тада упознао са краљем, Свети старац Симеон се сусрео и са Николајем Велимировићем, са којим ће дуго година остати у духовној преписци. На том догађају, краљ Александар је преподобног старца Симеона одликовао орденом Светог Саве.

На крају разговора за Спутњик, јереј Васић нам је испричао да се у манастиру Дајбабе налазе још једне мошти, а ријеч је о проти Душану Радовићу.

„Душан Радовић је био дугогодишњи настојатељ манастира Дајбабе. Његове мошти су овдје у порти манастира, а занимљива је прича да је Душан Радовић био врлински свештеник. Међутим, имао је један порок. Пушио је цигарете, и то преко шездесет година“, каже наш саговорник.

Према његовим ријечима, „свети Василије Острошки се јавио једном човјеку у Црној Гори и рекао му да пође код проте Душана, и да му каже да остави цигарете како би у царство небеско“.

„Дође тај човјек код њега кући, каже зашто је дошао и шта му је Свети Василије поручио. Уз много негодовања стари прота остави цигарете, и то тако што је на наткасни свога дома оставио цигарете и рекао: ’Душане, или ти или цигарете!‘“.

„Три мјесеца након тога прота Душан Радовић се упокојио, и био је сахрањен на градском гробљу у Подгорици. Девет година касније, умре његова снаха, и људи који су отварали гробнице нађу цијело нетрулежно тијело старога проте, као да је тог дана стављен у гробницу. По благослову митрополита Амфилохија, његове мошти се налазе овдје, у порти манастира“, закључује Васић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Божићни број "Светигоре": Господе, слава теби!

Mon, 31 Dec 2018 20:49:42 +0000

-Приказ божићног, 275. броја Светигоре-

Мир Божији, Христос се роди! Ваистину се роди Христос! Радост хришћанског празника вјерним читаоцима употпуниће нови, 275. број Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске. На првим страницама чека вас божићни интервју са Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским, Митрополитом црногорско-приморским господином Амфилохијем.

Девиза божићног брија су ријечи протојереја Aлександра Шмемана: Дјеци се то допада. И дјеца ће најбоље процијенити да ли им се допадају „Дечачки напори, подухвати и невоље Николе Тесле, „Прве успомене“ Милутина Миланковића, „Детињство у Темишвару“ Милоша Црњанског, „Поход на мјесец“ Бранка Ћопића, „Дјеца Божића“, о дјетињству двојице наших владика рођених у благе божићне дане, Le Petit Prince, поглед на Малог принца виђен дјечјим очима почившег игумана Луке Анића, као и „Деца сунца“ светог владике Николаја. А нарочито ће дјечје око и срце осјетити љепоту икона ђакона Срђана Радојковића, које красе овај божићни број. Са ђаконом је објављен и разговор „Кад човјек заћути, Бог проговори“. А Светигорин читалац ће заћутати и пред фото-репортажом из Хиландара са прославе Ваведења ове године.

У срцу Светигоре су дјеца, а поготову она која су неправдом одраслих страдала или одрасла преко ноћи. О тој дјеци пише Епископ диоклијски Методије у тексту „Дјеца у Великом рату“.

У срцу Светигоре је и „Добри човек у Срба, бесребреник Владета“, како је казао у свом сјећању на почившег академика и неуропсихијатра Владету Јеротића Његово преосвештенство Епископ крушевачки др Давид. Ненад Арсић је ријечи владике Давида потврдио у тексту „Само дела љубави остају“. Заиста дјела љубави остају, а нарочито остаје онај ко је сијао таква дјела, као почивши отац Лазар Острошки, о коме, поводом годишњице упокојења, најтоплије исписују сјећања његова духовна чеда „Окусите и видите да је добар Господ“. У рубрици помен, Светигора се опростила од Николаја Карпинског, предсједника Црквене општине Ријечке нахије. У рубрици поезија објављена је пјесма „Мојковачка битка траје“ Благоја Баковића. Дат је и приказ књиге Епископа др Атанасија, „Писма и апели за Српско Косово и Метохију”. На крају су хронике о важним дешавањима у Митрополији и вијести из свијета културе, и наравно, божићна сканди-укрштеница.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Албум сећања на наше претке из Првог светског рата

Mon, 31 Dec 2018 20:46:18 +0000

Албум сећања на наше претке из Првог светског рата / THE ALBUM OF REMEMBRANCE TO OUR ANCESTORS FROM THE WORLD WAR I

Уредници Александар Василић, Роксанда Алексић и Душан Младеновић
Рецензенти
Проф. др Мира Радојевић, др Јана Алексић

Текстови
др Милош Ковић, потпуковник др Далибор Денда,Проф. др Владислав Пузовић и Александар Гаталица писац романа Велики рат

Едиција: Историја
Број страна 291 / Повез Тврд / Писмо / Ћирилица, двојезична српско-енглеска
Димензије: 21 cm
ИСБН: 978-86-515-1405-3 COBISS.SR-ID 268564492
Година издавања: 2018.
Издавач / Суиздавач: Издавачка Фондација СПЦ,СПРС 1912-1920, Издавачка кућа Прометеј

*******
Поруџбенице:
Издавачка фондација СПЦ Арх.беог-карловачке тел:011/30 25 210
Продавница 1 (Теразије бр. 22): +381 64 / 800 1803
Продавница 2 (Краља Петра I бр. 5): +381 11 / 3025 118
Продавница 3 (Нушићева бр. 5): +381 11 / 3034 242

*****

ПУБЛИКАЦИЈА-КАТАЛОГ
АЛБУМ СЕЋАЊА НА НАШЕ ПРЕТКЕ ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Публикација-каталог представља резултат четворогодишњег рада на пројекту „Албум сећања на наше претке из првог светског рата“ и приказ је прворазредних сведочанстава - фотографија, ратних дневника, војничких писама, дописних карти, споменица и остале историографске грађе учесника Првог светског рата које су поносни потомци послали у часат својих предака - учесника Великог рата. То су јединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског војника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историје.
Публикација је посвећена обележавању стогодишњице од завршетка Великог рата.
Уредници: Александар Василић, Роксанда Алексић и Душан Младеновић
Рецензенти
Проф. др Мира Радојевић, др Јана Алексић
Текстови
др Милош Ковић, потпуковник др Далибор Денда,Проф. др Владислав Пузовић и Александар Гаталица писац романа Велики рат
Издавачи: Савез потомака ратника Србије 1912-1920. Издавачка фондација Спрске Православне Цркве, Прометеј Нови Сад.
„ Није се тад мислило на голи живот, на муке, патње и ране, него на то ко ће се пре жртвовати за свој народ и своју отаџбину. А за то што смо такви скоро сви били, ми смо слободу стекли.”
Илија Илић (1879–1942) из Лабуништа, Солунски добровољац

Родољуб Кубат: Проблеми савременог богословског образовања

Sun, 30 Dec 2018 22:27:17 +0000

Свима је добро познато да образовање, тј. ученост и знање играју веома важну улогу у свакоj друштвеној заједници. Успех неког друштва непосредно је зависан од квалитета образовања. Све велике културе своју су моћ заснивале на образовању. Неки народи чак и када су војно и економски били слабији од противника, побеђивали су на културно-интелектуалном плану као нпр. стари Јелини Римљане. Иако су Римљани војно поразили Јелине, ови су их надвладали на пољу духа – културно су их окупирали. Кроз историју се вишеструко показало да је ученост кључ успеха како у смислу креативног изналажења идеја, тако и њиховог даљег преношења. Добар пример тога су већ помињани Јелини, утемељивачи велике културе која се раширила над највећим делом античког света, а своје изданке пустила све до данас. Западни свет је такође доживео свој интелектуални, економски и политички процват управо захваљујући универзитетима и знању које је на њима стицано. Важност образовања као духовне моћи, којом се човек као појединац и друштво у целини уздижу изнад примитивизма и заосталости, неспоран је и универзалан феномен.

Респект према знању и учености био је присутан већ код раних хришћана. Додуше, на почетку је Еванђеље проповедано нижим слојевима друштва. Међутим, како се временом долазило у све јачи додир са јелинским културом, показала се потреба да се хришћанске истине вере проповедају у једној вишој форми, а не само „језиком рибара“. Добар пример је и Апостол Павле, који је био образованији од осталих апостола. Стога и не чуди његов мисионарски успех. Значај образовања за хришћане види се у томе што је већ у 2. веку настала хришћанска богословска школа у Александрији, чувени Дидаскалион. У њему су временом предавали Св. Пантен, Ориген, Климент, Дионисије Александријски и Дидим Слепи. Поред изучавања Светог Писма, студенти су добијали и знања из других тада важних области, као што су реторика, класична литература и философија. Евсевије Кесаријски извештава да је Ориген даровите ученике „уводио у философске дисциплине, предавао им аритметику, геометрију и друге предмете, а такође их је упознавао и са философским теоријама“ (ЦИ, 6, 18, 3–4). Убрзо су настале и друге хришћанске школе, чији је циљ био образовање младих хришћанских проповедника, управо стога да би могли да се сучељавају са тадашњим интелектуалним изазовима, какви су били неоплатонизам и стоицизам. Занимљиво је и то да су хришћани своје школе саображавали јелинским. Тако је поменути Дидаскалион био уређен према класичном јелинском моделу, што је већ урадио Св. Пантен – оснивач школе.

Поред тога што су оснивали сопствене школе, још је упадљивије да су се истакнути хришћански теолози и проповедници образовали у јелинским училиштима. Тако је Св. Василије Велики студирао у Кесарији, док је у Константинопољу био ученик чувеног професора реторике Ливанија. Потом је и на Атинском универзитету студирао књижевност, реторику и философију код професорâ Проересија и Имерија. Сличне путеве образовања пролазили су и други велики теолози древне Цркве. Григорије Богослов је студирао у Кесарији Кападокијској, Кесарији Палестинској, Александрији и Атини – у оно доба најзначајнијим центрима класичног образовања. Јован Златоусти је у Антиохији код Андрагатија изучавао философију, а код Ливанија реторику. У антиохијском Аскетириону учио је егзегезу код Диодора. Занимљиво је да је Св. Василије своје ученике исто слао код ретора Ливанија да би их овај, с једне стране, подучавао беседништву, а с друге, ништа мање важне, да би им пружао отпор у њиховим хришћанским уверењима. Такође су многи хришћански егзегети учили у јелинским школама, где су тумачени Хомерови епови. Разлог је био да се обуче како би сличне методе могли употребљавати приликом тумачења Светог Писма. Црквени каноничари су студирали права у незнабожачким школама, управо зато што се у њима изучавао правни оквир у којем је живео тадашњи свет. Мисионарски успех античког хришћанства незамислив је без учености и знања. Иако је значај и духовни ауторитет многих светаца који нису били посебно образовани (као нпр. Св. Никола) огроман, ипак су путеве црквеног живота и догматске формулације вере одредили образовани и учени оци, као што су нпр. Св. Иринеј Лионски, Св. Атанасије Велики, Кападокијци, Св. Јован Златоуст, Св. Кирил Александријски, Св. Максим Исповедник и други. Та историјска чињеница се не сме изгубити из вида.

Истовремено са значајем образовања и учености за Цркву и улоге образовања у богословски формативном раздобљу живота Цркве, важно је обратити пажњу на још један феномен, а он се тиче актуелности и садржаја знања. Наиме, хришћански богослови су изучавали тада владајуће теорије, које су се тицале философије, астрономије, медицине, географије и осталих наука. Наглашавамо да су проучавали уверења и теорије које су тада важили. Управо у интеракцији са њима настајали су хришћански теолошки искази. То се нарочито добро види у тумачењу Шестоднева Св. Василија. Он стварање света тумачи у оквирима тадашњих сазнања, тако да су његова физика, ботаника, географија и др. плод античке учености и виртуозног богословског промишљања. На Василијевом примеру се види колико су садржај знања и начини његовог стицања били у непосредој вези са тадашњим јелинским светом. Такође је занимљиво упоредити језик јелинских философа тога доба са језиком хришћанских богослова. Сличности у многим формулација су више него очигледне. Стога су хришћански теолози и били кадри да се ухвате у коштац са моћном јелинском културом и да је временом „наткриле свештеним сводовима Цркве“. Наравно, садржај вере је био другачији, што хришћанство и чини посебним у односу на остатак света.

Ако ствари погледамо из савремене перспективе, добићемо једну у много чему супротну слику у односу на поменути период. Довољан је само летимичан поглед на концепт савеременог богословског образовања да се увиде базични проблеми у којима се оно налази. Основни проблем је у томе што се теологија мање-више третира као самодовољна наука. То је својеврсни „l’artpourl’art“. Наиме, систем данашњег богословског образовања је затворен систем који нема никакву озбиљнију интеракцију са светом у којем живимо. Тако се нпр. у богословијама и на факултетима изучава Канонско право, где се студенти упознавају са многим канонима и уредбама, што само по себи није бесмислено. Али, проблем је у томе што млади теолози немају могућност да се упознају са савременим концептом права. Теме као што су Декларација о људским правима и уопште правно устројство земље остају непознате. Ми немамо дидактичког простора у којем би млади теолози научили нешто више о томе шта је нпр. парламентарна демократија или либерални капитализам,а управо то је друштвени оквир у којем живимо. Слично се дешава и у другим областима. Тако нпр. савремени трендови у уметности или информатичкој технологији представљају теме којих се ми у оквиру школског курикулума не дотичемо. Примера ради, ако бисмо извршили анкету међу нашим младим богословима са питањем шта је то постмодерна, резултат би био поражавајући у смислу њихове необавештености (што могу као професор лично да посведочим). То се нарочито односи на студенте који су завршили средњу богословску школу. У поређењу са ранијим оцима, то би изгледало као да нпр. Кападокијци нису знали шта је неоплатонизам. С друге стране, читав образовни систем је оптерећен многим помоћним дисциплинама које га чине прегломазним, тако да све то студентима непотребно црпе велику енергију, а при томе се премало дотиче света у којем живе.

Ништа мањи проблем је и то што се теологија готово искључиво бавити сопственом прошлошћу. Као да смо прикљештени стегама прошлости. Наравно да изучавање сопственог предања и те како има смисла. Међутим, то бављење прошлошћу како се оно спроводи у нашим богословским школама више је прикупљање информација него херменеутички профилисано сагледавање важних богословских питања и покушај да се у духу предања данас промишља теологија. Преокупираност искључиво собом и сопственом прошлошћу у овом контексту представља непотребан баласт. Овим треба да се баве стручњаци за одређене области. Уместо да се усмеримо на свет у којем живимо и уђемо у креативну интеракцију са владајућим уверењима и трендовима, и из те перспективе осмишљавамо теологију и живот Цркве, ми остајемо заробљени у далекој прошлости коју углавном некритички идеализујемо. Макако звучало, ми у основи не гајимо светоотачки и предањски дух, него неке новије концепције присутне на Западу у последњих неколико векова, нарочито код римокатолика. Поступајући овако ми смо се затворили и постали свет за себе: имамо хришћанску етику, хришћанску антропологију, хришћанску социологију, хришћанску комуникологију итд. Наравно да су поменуте дисциплине важне и заслужују да буду изучаване, али овде је симптоматичан придев хришћански јер указује на паралелну стварност у којој се налазимо. То је довело до тога да се богослови баве собом и обраћају само једни другима, док је теолошки језик постао својеврстан стручни социолект. Теолошки језик има врло слабу конекцију са другим наукама и сферама људског духа. Стога и не чуди што богословске дискусије углавном и остају унутар кругова стручно иницираних теолога. Заборављена је мисао Ап. Павла, који јасно каже: „И бeздушнe ствaри кoje дajу глaс, билo свирaлa или гуслe, aкo нe дajу рaзгoвeтнe глaсoвe, кaкo ћe сe рaзумeти штa сe свирa или гуди? Jeр, aкo трубa дâ нejaсaн глaс, кo ћe сe припрeмити зa бoj? Taкo и ви, aкo рeчeтe jeзикoм нeрaзумљиву риjeч, кaкo ћe сe знaти штa гoвoритe? Jeр ћeтe гoвoрити у вeтaр“ (1Кор 14, 7–9).

Наравно да овакво стање ствари није производ немарности или недостатка способности просветних радника. Да јесте, такав проблем би се релативно лако превазишао. Међутим, црквено школство није издвојено из нашег општег миљеа. Црквени образовни систем пројављује дубоке структуре тренутног унутарцрквеног живота и наше колективне свести. У сопственој самодовољности ми у Цркви се дистанцирамо од света, али не у оном библијско-светоотачком смислу – „у свету, али не од света“, него у смислу нашег одсуства из света као проповедника Еванђеља. Да бисмо свету проповедали и сведочили Христа, морамо као и свети оци, познавати овај свет. Ухватити се у коштац са њим. То значи кретати се у свету савремених идеја да бисмо их могли добро сагледати и покушали им дати хришћанску димензију. Морамо схватити изазове савремене демократије, либералног капитализма, информационих технологија, савеременог маркетинга и уопште постојећих трендова од уметности до пословне етике. То је могуће само ако почнемо озбиљније да изучавамо савремене друштвене феномене, као што су то и оци радили у своје доба. Чувена крилатица Георгија Флоровског „напред к оцима“, у овом контексту значи повратак отачком образовном моделу, а не добу у којем су живели. С друге стране, такав приступ претпоставља да говоримо језиком који свако разуме. Наравно, питање језика је комплексно и захтева посебну елаборацију. Разумљив језик значи темељније преосмишљавање теологије, а не тек спољашњу декорацију. Данас је готово незамисливо да се у неком популарном часопису (нпр. Нин, Време) појави текст са теолошком темом и да изазове озбиљније и шире интересовање, што је врло индикативно јер показује колико је савремена теологија далеко од реалног света. А то није само језик. Проблеми су знатно дубљи…

Наше средње богословске школе и факултети, чак и као део универзитета, још увек делују као специфична и издвојена образовна средина. Такав приступ нормалан је за струковне школе и факултете, који се заснивају на уско стручном образовању. Међутим, теологија не може бити еснафска ствар (што тренутно јесте), него наука која повезује широку лепезу људског духа и даје одговоре или бар одговорна промишљања на питања из различитих области: економских, политичких, социолошких, космолошких, философских итд. Ми смо у том смислу специфични у односу на већину других школа. Зато, да бисмо могли да се темељније упознамо са важним питањима данашњице, нужно је да у наш образовни систем уведемо дисциплине које се баве таквим питањима. Што се тиче средњег богословског образовања, то би се могло реализовати преко хришћанских гиманазија, које би могле бити различито профилисане. На факултетима је то могуће прављењем студијских програма који би омогућили такву врсту образовања и развијања критичке свести. Такође, то је оствариво појачавањем сарадње са другим факултетима у смислу отварања могућности да одређене дисциплине студенти теологије изучавају на тим матичним факултетима, што је и најприродније. Свакако, постоји још начина да се дође до квалитетног богословског образовања. Међутим, у овом тренутку је најважније да сагледамао проблеме и што пре кренемо да их решавамо, јер постојећи систем није добар нити обећавајући. Напротив.