Почетком децембра 2018. године изашао је из штампе нови нотни зборник српског народног црквеног појања. Захваљујући посвећеном раду др Предрага Ђоковића, по први пут у српској историји, на једном месту, објављени су нотни записи минејских, триодских и пентикостарских катавасија. 

Књига је објављена по благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Тврдоукоричени тамнозелени зборник форматa 25×17, има 156 страна и врло је згодан за практичну примену за певницом. Нотни текст је прегледан, а књига је типографски и графички опремљена квалитетним типографским писмима и традиционалним орнаментима из старих рукописних књига и са живописа српских средњовековних задужбина. Смењују се црвени и црни елементи што одговара духу старих српских штампаних књига. Зборник садржи деветнаест катавасија.

Основа овог нотног издања били су писани и усмени извори, као и богато теоријско, појачко и педагошко искуство самог приређивача. Аутор је консултовао нотне записе Корнелија Станковића, Стевана Мокрањца, Ненада Барачког, Бранка Цвејића и Стефана Ластавице. Упоредио их је са постојећом појачком праксом и са знањима која је стекао од свог учитеља блаженопочившег Патријарха Павла. У обликовању нотног зборника Катавасије користио је и аудио записе појања данас блаженопочившег владике Саве (Српско појање у XX веку, Појачка ризница владике др Саве Вуковића, приредила Даница Петровић, Београд, 2013). Направио је синтезу настојећи да задржи неке већ заборављене старе појачке обрасце (развучене завршне формуле) и разноврсна мелодијска решења у појединим стиховима (у фус нотама). Једина дословно уврштена катавасија је Сретењска по запису Стевана Мокрањца. Текстови су на црквенословенском језику. На крају књиге дати су преводи на српски и поглавље „Кад се поје која катавасија“ из 18. главе Великог типика Василија Николајевића.

Новина овог нотног зборника у односу на постојећа издања српског народног црквеног појања јесте тоналност. Приређивач се ослањао на практичне потребе и лествично-мелодијске карактеристике гласа те је у зависности од врсте напева користио различите тоналне основе. Истовремено, у првој и деветој песми изнад нотног текста је солмизационим слоговима назначио (сугерисао) пратећи тон (исон) истичући у предговору да пратња не треба да буде у терцама већ једино на основном тону испод мелодије, што можемо али и не морамо прихватити. Овакав начин обележавања пратећег тона није раније примењиван у нотним издањима српског појања. Др Предраг Ђоковић истиче да је ова појачка књига намењена ученицима и студентима наших богословских училишта али и свима онима који воле и негују црквено појање. Дата је и интернет адреса на којој могу да се чују аудио записи објављеног нотног материјала са назнаком да се ради о снимку који није намењен јавном емитовању.  На основу наведеног можемо рећи да Катавасије у редакцији др Предрага Ђоковића доносе један нови приступ нотном издаваштву црквеног појања. Примећујемо да се после дужег времена у нашој средини појавио појац и мелограф који је, захваљујући широком спектру знања и певничког искуства, успео да уједини и надогради традицију и постојећу праксу. Драго нам је што су иницијатори и покровитељи издања препознали квалитете др Ђоковића и омогућили штампање Катавасија.

Милица Андрејевић

Извор: Српска Православна Црква

Послушајте прву у низу емисија новог циклуса на радију Беседи, који је посвећен српским владаркама, од времена древне Дукље, па све до коначног пада Деспотовине. У првој емисији говоримио о кнегињи Косари, супрузи првог српског светитеља, Јована Владимира, затим о краљици Јаквинти, супрузи дукљанског краља Бодина и о кнегињи Десислави, супрузи последњег дукљанског кнеза Михајла. Пред вама су занимљиве и веома поучне животне приче о почецима националне прошлости, исприповедане кроз личности и историјку заоставштину наших првих владарки. 

Двадесети вијек је обиљежен у људском памћењу и историји као доба технолошког, научног и техничког напретка са епитетом доба људске аутодеструкције и гурања човјечанства у Апокалипсу и нестајање. Неспојивост ове двије супротности произведена је као историјска истина одступањем људске заједнице од моралних принципа, гажењем Божијег и људских закона и невјеровањем у Бога. 

Гордост са помраченим разумом има своју генезу у наведеним појмовима претходне реченице и њихови плодови јесу разорена или уништена људска заједница. Милиони жртава Великог и Другог Свјетског Рата, Хладни Рат, пођела Њемачке, распад СССР и СФРЈ кључни су елементи претешке историјске ретроспективе која је путеводиља даљег живота и трајања бројних народа и држава. Да рушење не би овладало текстом о вијеку који је за нама покушаћу да формулишем тезу о колосалном неимарском пројекту који је омогућио да на површини историје остану темељи историјске основе најстаријег народа на Балкану.

Тај градитељски пројекат зове се Андрићград. Настао у Дејтонској двоентитетској Федерацији Босне и Херцеговине – Републици Српској представља најтврђу духовну грађевину свих народа на овим просторима.

Покушаћу да објасним зашто.

Андрићград на ушћу Рзава и Дрине јесте непорушена На Дрини ћуприја, нетакнута Травничка Хроника, обојена Проклета Авлија, васкрсла Јелена жена које нема, мост на Жепи као Сион, пророчка дипломатија писана вијек раније а пројављена на дјелу деведестих година прошлог вијека и завршени Омер Паша Латас. Синтеза овог појмовника оставља простор за измјене и допуне, отворена питања и критике али нуди рјешење у једном: Град који на гори стоји не могу сакрити и срушити ускогруди балкански национализми. Иво Андрић таквом науму стоји као бедем кога је немогуће прескочити, заобићи или срушити. Тај град је Босна из Андрићевог писања, Османско Царство и Аустро – Угарска Монархија ван граница историјског ревизионизма и столп од кога Дејтонска творевина не може да направи инжењеринг који је овим политичко-правним актом програмиран као коначни циљ од стране идеолога глобалне геополитичке стратегије.

Град садржи све што јесте Андрић, Босна, поглед на вјеру, језик и народе у њој. Посебан акценат дајем Петру II Ловћенском Тајновидцу и Андрићевом Институту. Преко Његоша прави се синапса између Косовског и Новог Завјета а Институтом од растакања и неопаганизма чувају народи у Босни који се одлично разумију и у језичкој комуникацији не наилазе на баријере из домена лингвистике. Постојање Института за књижевност, историју, оријенталистику, филм и медије онемогућавају ремоделовање Босне и Херцеговине и цијеле бивше СФРЈ. Потврда ове тезе јесте вијест која радује.

Медији из Београда су објавили да ће идејни творац Андрићграда почети снимање филма о Јасеновцу.

Логор смрти који је постојао четири године прогутао је по процјени историје више од 700 000 живота. Циљ је био уништити српски народ и остварити постојање НДХ. Познати хрватски редитељ Лордан Зафрановић остао је ускраћен да у данашњој Републици Хрватској прикаже филмска остварења која би ослободила ову земљу баласта прошлости. Магнум Кримен или Велики Злочин кроз документа експерта за Холокауст Гидеона Грајфа, историјска и чињенична документа из више држава ЕУ ступају на путању изроњавања осам деценија старе ране којом је творевина НДХ тежила уништењу српског народа и разарања његовог идентитета, православне вјере и Цркве. Ништа као филм не може подстаћи на размишљање и преиспитивање, преумњење и помирење, мирење са собом и другима и на свеукупно духовно васкрсење. Новомученици са територија некадашње НДХ, еписопи и свештеници СПЦ нашли су Царство Небеско и мјесто у календару светих СПЦ. Филмом који ће почети своје снимање видим отворена врата ка помирењу два хришћанска и једнојезична народа. Вјерујем да ће он одагнати недоумице, сумње, страхове и нагомилане мржње, отворити простор дијалогу између држава и Цркава и употпунити простор за будуће односе истином којом ће прошлости у смислу директне одговорности бити ослобођени будући нараштаји.

Треба размишљати о филмовању дјела митрополита Амфилохија “ Љетопис новог косовског распећа “ и умировљеног владике Атанасија “ Од Јадовна до Косова“. Филм о Јасеновцу отвориће простор за неке нове редитеље да сниме филмове о страдањима у току распада СФРЈ на крају двадесетог вијека.

Андрићград и Андрићев Институт мјесто су синтезе и изградње истине о трагедији XX вијека. Комбиновано петоинститутско дјеловање и редитељско умјеће ријешиће супротстављене историјске погледе на јединство и недјељивост истине. Писмом које је Његова Светост Патријарх Иринеј позвао папу Франциска да сагледа сложеност српско- хрватских односа на раскрсници свих вјетрометина се каже да без истине нема правде а без правде нема помирења. Нека Господ да да Андрићград и филмовани Велики Злочин буду уводничари у ову сложену балканску коцку која је одавно бачена. Град јединог јужнословенског нобеловца биће светионик свим апостолима на том мукотрпном путу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја и Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, у Светосавском дому у Нишу вечерас је отпочела дводневна научна конференција “Православно монаштво” у организацији Центра за Црквене студије из Ниша.

Гост Јутарњег програма, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, као један од аутора ове значајне монографије, говорио је о настанку књиге, о драгоценим летописима који су између осталог послужили као грађа, о учесницима и другим ауторима који су дали свој допринос у настајању ове књиге.

Извор: Радио Беседа

ТВ ХРАМ

Снимано у студијима Analog Mind и Студио Коларац током 2018 г. 
Музички продуцент: 
Жељко Вељковић 
Лого: Светлана Седлан 
Насловну страну насликао свештеник др Зоран Ђуровић
Дизајн омота: 
Тригон Дизајн - Чачак 
Издавач: манастир Вазнесење (Овчар) 

Албум је одсвирала група ТАРГУМ, коју чине: 

+Пеђа Манов - гитара и бузуки 
+ Григорије Пећанац - гитара 
+Горан Милошевић - удараљке 
+Стефан Саблић - канун и ути (уд) 
+Бранко Исаковић - бас гитара 
+Асим Сарван - вокал и гитара

ЛИНК ЗА АЛБУМ

На далеком Уралу у граду Орску, 12. фебруара 2019, отворена је изложба „Живи: новомученици концлогора Јасеновац у свјетлу васкрсења“ посвећена страдалима у хрватском логору смрти Јасеновац, у којем је у вријеме Другог свјетског рата било мучено и звјерски убијено скоро милион Срба, Рома и Јевреја. На изложби су биле представљене слике мoнахиње Марије (Антић) из манастира Светог Јована. Изложбу је, уз благослов Епископа пакрачко-славонског Јована и орског и гајског Иринеја, организовао орски свештеник отац Максим Бражњиков, на чију иницијативу се кренуло и са изградњом припрате Светим мученицима јасеновачким на Уралу. Отац Максим Бражњиков је у своју парохију увео и српски обичај – славу, тако да се на дан Светих новомученика јасеновачких на Уралу окреће и освештава колач. О томе је за Светигору отац Максим говорио прије годину дана, а повод разговора који је пред вама је поменута изложба.

• Оче, како сте дошли на идеју да организујете изложбу у Орску, каква је била реакција публике?

Све је почело од тога када сам прошле године с једном групом био у редовној посјети Јасеновцу. Управо смо пошли на празник Новомученика јасеновачких 13. септембра и специјално за ту прилику у нашем Казањском храму града Орска живописали икону свештеномученика Илариона Тројицког, коју смо предали на дар манастиру Светог Јована. Када смо већ били у Славонији предложили су нам да отпутујемо и за Бањалуку, да погледамо светиње града и остало. Тада је у Банском двору била изложба слика монахиње Марије (Антић) посвећена Јасеновачким новомученицима. Изложба је оставила велики утисак на нас, била је одлично организована и одмах ми је синула идеја да те слике довеземо у Орск, али пошто је умјетничка дјела прилично тешко преносити преко границе, онда смо с владиком Јованом пакрачко-славонским и сестрама манастира Светог Јована разговарали о томе да нам помогну. Они су нам обећали послати репродукције тих радова.

И чим сам стигао кући, кренуо сам с припремама за изложбу. Добили смо репродукције. Прибавили смо и архивске фотографије логора, а имали смо и фотографије на којима је описан савремени живот, које смо снимили кад смо били први пут тамо 2017. И тако смо 12. фебруара, дакле недавно, отворили изложбу Јасеновачким новомученицима, која је бројала 76 експоната.

На отварању је било око тридесет људи, и сви су били под великим утиском ту је била градска администрација, сарадници администрације, епархијски  свештеници, парохијани. Људи су, да кажем, били потресени тиме што су видјели пошто се о том логору код нас практично ништа не зна.

На почетку сам им рекао да људи у Русији знају све о логорима, као што су Аушвиц, Освјенћим, Треблинка, Дахау, тамо гдје су страдали и Руси, а о Јасеновцу не знају ништа и да бисмо предуприједили разна националистичка расположења која могу никнути у Русији, хтјели смо да представимо ту изложбу… и да би људи више знали о мученицима цркве, о страдању православног народа, о страдању словенског народа, о томе какве су ужасне последице национализма који избија међу људима.

• Казали сте важну ствар, да су тамо мимо вјерника били и остали грађани…

Хтјели смо да изложбу представимо на вишем нивоу. Било је присутно руководство града. Прошле седмице град је био у карантину, због вируса грипа школе су биле затворене и ево сад на изложбу почињу долазити ученици старијих разреда средњих школа и до затварања изложбе код нас ће долазити екскурзије.

• Пред којом се фотографијом или сликом публика најдуже задржавала?

Више слика им је привукло пажњу, нарочита она на којој Свети Георгије копљем убија аждају која је насликана у облику слова „у“ – усташког знака, у облику воза смрти. Многима се допала и слика на којој су новомученици са ореолима насликани у језеру које се налази на територији логора. То језеро сам видио, показали смо га и на фотографијама како оно сада изгледа. И велики утисак су оставиле архивске фотографије. Изабрали смо оне које су имале висок квалитет на интернету, међу њима оне на којима се види како усташе убијају дјецу у дјечјем логору Млака. Такође сам им говорио о подвигу Дијане Будисављевић у спасавању дјеце.

• Сам назив изложбе говори много – „Живи новомученици“, у њему се осјећа и радост и мука, и смрт и васкрсење…

Треба да кажем да смо првобитно имали идеју да ову изложбу организујемо заједно с једним московским музејем при Храму Светог Сергија Радоњешког у Крапивниках, с Музејем „Совјетски Савез: вјера и људи“, који је посвећен животу хришћана совјетског периода. Тамо су експониране фотографије,  личне ствари свештеника, плоче које су издаване педесетих година, записи црквених хорова… И тај музеј је показао велико интересовање за Новомученике јасеновачке.  И ријеч „живи“ била је наша заједничка одлука да се изложба тако назове. Сам музеј је организовао изложбе о животу совјетских хришћана под таквим називом „живи“. Нажалост, отац Александар Абрамов, који је настојатељ парохије и директор музеја, није могао да дође и оставили смо назив те њихове опште концепције и чини ми се да заиста одражава васкршње расположење. На самим фотографијама изображена је мука, несрећа, али при томе на њима је увијек невидљиво присутан Христос. Међу њима и Христос васкрсава.

• На изложби, поред Вашег надлежног епископа и људи из градских власти, говорили сте и Ви. О чему?

Испричао сам о историји логора. Моје излагање је пратила презентација фотографија. Говорио сам о србофобији, хрватском национализму, о томе како је логор стваран, о осталим тада активним лицима, као што су били Вјекослав Лубурић, Анте Павелић, францискански монах Филиповић и остали… да се људи не би заваравали, јер знам да савремена хрватска историографија покушава да оправда неке од команданта логора да они нису извршавали убиства, а ми смо хтјели да покажемо да јесу.

Кад сам говорио о сликама монахиње Марије, управо сам хтио да ставим акценат на васкрсењу јер се на неким изображава васкрсли Христос, на некима је, како је то и сам владика Јован говорио, Велика субота, тј. вријеме пред васкрсење, када читав свијет очекује Господа да дође и да зло на земљи престане. Господ је и насликан тако као да се онима који га чекају то чини као други долазак. И хтјели смо да то нагласимо. Али људе је веома интересовао савремени живот у Славонији и Јасеновцу. Показали смо им фотографије на којима се виде срушене куће, дивна природа, људе Хрвате који практично ништа не знају. Интересовао их је аутор слика. Рекао сам им да је монахиња Марија један изузетно скроман човјек.

• Шта мислите да ли је Јасеновац неправедно запостављен данас међу другим логорима, да се о њему мање зна? 

Да, прије отварања изложбе, а и раније, читао сам савремене сајтове који говоре да Јасеновац није био логор смрти него традиционални логор, неки кажу да су ту само задржавали људе а онда их депортовали у друге логоре. И заиста, нема таквог преседана, хиљаде и хиљаде људи је било заклано. Нигдје није било тога да логораше нијесу стријељали и гушили у гасним коморама, како су то радили нацисти, него су их убијали ручно, помоћу разних инструмената. Јасеновац је управо био фабрика смрти. Дај Боже, да се такво нешто никада не понови и сматрам да што снажније  треба о томе да свједочимо јер такве ствари нити се могу нити смију заборавити. То су потврдили и посјетиоци изложбе, који кажу да о томе ништа нису знали и да о томе треба да се зна и говори што више.

• Ви сте предсједник Одсјека епархије за питања омладине. Како млади људи данас поимају значај мучеништва, да ли се интересују за то?

Треба рећи да сам однедавно прес секретар наше епархије. У принципу у Русији постоји, да кажем, један такав тренд да се сруши значај мученичког подвига и подвига наших мученика јер се говори да су они били осуђени из политичких разлога а не због вјере, да се нису гулази примјењивали као средство да се неко одрекне вјере, да од стране СССР-а није било никаквих покушаја уништења цркве… Ми, овдје на Уралу, добро знамо како је било! Код нас су у вријеме Хрушчова биле затворене све цркве и саме свештенике су тјерали да их затварају. И ми се трудимо да о томе говоримо младим људима јер они о томе ништа не знају. Млади човјек, на Јужном Уралу, као и свуда, због економских околности више је заузет учењем и опстанком. Код нас постоје омладински клубови, који, нема их много, организују сусрете и млади људи разговарајући са свештеницима, показују за то велико интересовање… а човјек полазећи од личних проблема иде на страну високих истина…

• Али једноставно треба говорити истину, ширити је…

Да, сљедеће недјеље изложбу преносимо у сусједни град Новотројицк, а  такође ћемо да је експонирамо у Москви на једном престоничком институту, гдје имају одличну просторију. Мада је то је технички факултет, на њему се не предаје историја, али је он вишенационални, тамо поред Руса уче и студенти других националности… И да бисмо избјегли било какве етничке конфликте желимо о томе да разговарамо.

• Да ли су други медији, не само црквени, пренијели вијест о изложби?

Да, ми имамо градске сајтове који су посјетили изложбу, велику репортажу је направио сајт Урал 56 ру,  затим локална Орска ТВ, која не само да је вијест   поставила на сајт, него је и преко телевизије емитовала добру репортажу о изложби, консултовала се с нама како правилно да пренесу назив изложбе, као и о томе који историјски подаци им могу помоћи да освијетле материјал. Одлично сарађујемо и веома сам им захвалан на томе.

• Прије годину дана сте нам рекли да градите припрату у част Јасеновачких мученика. Докле сте стигли с радовима?

Тренутно смо у договору са државом око документације у вези с парцелом коју смо планирали за храм. Ове године би требало да се поставе темељи.

• Имате и икону…

Да, икона се живопише и скоро је сасвим готова…

• Да ли можемо рећи да су Ваши парохијани примили Јасеновачке мученике као своје?

Мислим да да. Многи ме питају како да им се моле, о чему да се моле пред њима. Ја им кажем да су они били обични људи који су живјели у селима и градовима бивше Краљевине Југославије, вјеровали су у Бога, ишли у цркву, имали су породице… и читава насеља су практично пострадала у логору. И ви у молитвама можете од њих да  иштете шта год хоћете. Знате ми Руси волимо да се молимо неком светитељу за конкретно нешто, некоме се људи моле за исцјељење гласа, другоме због опет неког другог здравственог проблема и тако… Сваке недјеље служимо молебан пред ковчегом мошти с честицом Јасеновачких мученика и све људе који уђу у храм, упућујемо на ковчег с честицом мошти Јасеновачких мученика да им се помоле.

• Да ли сте Ви лично задовољни испуњавањем сопствене мисије, жеље о распростирању истине о Јасеновачким мученицима?

Сматрам да ову изложбу треба развозити по Русији. Имамо позиве и од других градова, рецимо из Астрахана, Дмитровграда, Вологде. Мислим да ако се сада активно будемо бавили тиме, заузмемо се за то, да ћемо убрзо освојити европски дио Русије, а вјероватно и друга мјеста, сјеверни Урал, Сибир. Знам да у Јекатеринбургу живи велика српска дијаспора и њима би вјероватно изложба била интересантна. Надам се да се убудуће нећемо ограничити на изложбу, него направити нешто попут малог музеја посвећеног тим светитељима или образовати неки центар да би онај кога то занима могао код нас да сазна о томе и прочита. Ја лично кад одем у Јасеновац, осјећам се као на свом мјесту. Моја тачка осјећања Васкрса налази се управо тамо. Јер нигдје, у духовном смислу ријечи, ја себе не осјећам тако ближе Господу. То је моје лично мишљење и осјећање.

****

Град Орск 

Орск је град кроз који пролази геолошка граница између Европе и Азије, тако да се историјски центар града налази у Азији, а нови дио града у Европи. А такође је познат и по планини Полковник, на ободу града, одакле се вади, у цијелој Русији познати, разнобојни орски јаспис.

Свијет скоро ништа не зна о Јасеновцу

На отварању изложбе Отац Максим је присутнима испричао о томе шта се дешавало у логору смрти: „Људе, цијеле породице довозили су у логор «возом ужаса». Довозили су на смрт – и старце и дјецу. Свијет зна за Бухенвалд и Освјенћим, али скоро ништа не зна о Јасеновцу. Ако су у њемачким логорима људе систематски уништавали у гасним коморама, усташе су радије показивале изопачену фантазију. Када читаш документа буквално се крв леди у жилама. При томе су Срби и Хрвати уско повезане етничке групе, заправо разликују се по вјери. А Србе су уништавали управо зато што су православци — они су за своју вјеру мученички страдали“.

 Разговарала Марија Живковић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У оквиру свечаности поводом прославе Светог Симеона Мироточивог, патрона Митрополије црногорско-приморске, синоћ, 22. фебруара, у препуној крипти Саборног храма  Христовог Васкрсења у Подгорици одржано је Косовско-метохијско вече на којем су представљене књиге „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, Епископа Атанасија (Јевтића).

Прилог радија Светигоре (звучни запис)

Промоцији су присуствовали Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски чувар најсветијег Трона пећкога г. Амфилохије, Њихова преосвештенства господа епископи милешевски Атанасије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије и архимандрит Сава (Јанић), игуман манастира Високи Дечани, бројно свештенство и монаштво, вјерни народ.

Епископ милешевски Атанасије казао је да је поимање Косова и Метохије одређено самим поводом окупљања око личности Светог Симеона Мироточивог и Светога Саве и њиховог дијела, 800-годишњице самосталног организовања Српске православне цркве односно, како је невео, 800 година зрелости управљања собом.

„Наш народ српски, просторе на којима живи доживљава у свјетлости Јеванђеља Христовог с обзиром да су наши преци током 800 година организованог живота и дјеловања на овим просторима изабрали да слиједе задатак који је Господ Исус Христос дао својим ученицима: Ви сте свјетлост свијету.“

Он је казао да када говоримо о Косову и Метохији треба да имамо пред собом оно шти су наши преци већ створили на том простору, имајући на уму Христове ријечи: Ко хоће за Мном да иде нек се одрекне себе и узме свој крст и иде за Мном.

„Ми смо на испиту, али то је одговоран испит који није само за нас јер слиједимо Христову мисију- спасење свијета“, казао је владика и рекао да је врло битно да се сабирамо око онога око чега су се окупљали и наши преци.

Књиге „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“ је представио протојереј-ставрофор др Велибор Џомић који је подсјетио да је Меморандум СПЦ о Косову и Метохији Свети архијерејски сабор усвојио 2003. године, и да је он од тада званични документ наше Цркве. Прво издање је објављено убрзо по усвајању, док је друго издање објављено 15 година касније:

„Меморандум, о КиМ Светог архијерејског сабора СПЦ је један од најбољих, а свакако и најсажетији  документ о косовско- метохијској рани и проблему. Сав саткан од чињеница и истине, лако провјерљивих, али и потресних података, Меморандум служи српском читаоцу, али и иностраном како би се лакше упознао не само са ставовима и предлозима СПЦ о КиМ, него и са његовом историјом и проблемима, о којима не само говори него и свједочи Српска црква кроз свој епископат, свештенство и вјерни народ вјековним присуством, животом, страдањем и старањем за живот, безбједност, опстанак и напредак Срба, али свих осталих на КиМ.“

Говорећи о књизи „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, отац Велибор је казао да косовско- метохијски циклус Епископа Атанасија започет прије шест деценија, није завршен и да управо то потврђује ова програмска књига о КиМ у којој је објављено десет писама и апела:

„Епископ Атанасије и овом приликом, на свој начин, али из новог угла зацјељује живу косовско- метохијску рану свог народа кроз јасно указивање на погубан наум дириговане режимске трансформације КиМ као срца Србије у некакав “ Гордијев чвор“ или „канцер Србије“. Епископ Атанасије је један од ретких, чак и у нашој Цркви, који је то међу првима препознао и јавно реаговао.“

Прота Велибор је истакао да су „Апели и писма“, без сумње, зборник новијих историјских извора о КиM у једном од најтежих периода у његовој историји, чији смо тужни, али не и безнадежни савременици. Од десет објављених докумената један је из 1982. године и један из 1999. а остали су новијег датума, од 2012 до 2018, што се поклапа са доласком Српске напредне странке и Томислава Николића на власт у Србији коме је у писму 2012. године указао на смисао и значај КиМ:

„Још тада је, иако у том тренутку то нико није помињао, готово пророчки скренуо пажњу да се косовско- метохијско питање не може решавати референдумом и упозорио да ниједна Српска Влада, најмање Председник Србије, нема право да потпише било какву одлуку којом би судбина КиМ била предата у руке пљачкашима, окупаторима, злочинцима над Српским народом и његовим Светињама.“

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је нагласио да су „Апели и писма“ програмска књига за очување Србије на КиМ, али и Срба на КиМ и кроз њих свих нас који смо, како је истакао, недостојни тог великог залога и благослова који смо наслиједили од предака и задужили од потомака: „У овој књизи се налазе одговори и на питања шта треба и шта никако не треба радити на КиМ.“

Сабранима се обратио и архимандрит Сава, игуман манастира Високи Дечани, који је пренио поздраве и благослове Епископа рашко-призренског г. Теодосија и дечанске братије, а прије свега благослов Светога краља Стефана Дечанског.

Свједочећи о стању на КиМ, отац Сава је говорио о забринутости нашега народа који је, поред свих страдања, храбар и одлучан да остане на својим вјековним огњиштима.

„Забринут је наш народ због опасности, можда и први пут у својој историји, да се сами сагласимо са одсјецањем КиМ једном заувјек, не само политички већ од бића самога нашега народа. Суочавамо се са наставком раније, посебно за вријеме комунизма, започетог процеса тјерања да се сами одрекнемо КиМ и да народ и Црква прихвате то као најбоље рјешење.“

Игуман дечански је казао да владика Теодосије са свештенством и монаштвом свједочи све што се дешава на КиМ и да је њихов посао да пале свијетло, а да народ мора да нађе начина да не дозволи да се одрекнемо КиМ.

„КиМ није питање политике и територије. За нас је Косово и Метохија ризница нашег хришћанског идентитета. Без њега можемо лако да престанемо да будемо народ Божији јер се на њему налазе светиње које стално казују и опомињу нас ко смо били, шта јесмо и шта треба да будемо“, казао је архимандрит Сава и додао да су косметске светиње и светитељи обиљежили КиМ као свештени простор који је наш ДНК.

Црква о КиМ говори вјековима, својим дијелима и молитвама, а у новије вријеме је врло јасно изнијела и свој став кроз Меморандум о Косову и Метохији и саопштења Светог архијерејског сабора СПЦ, који су јасно и недвосмислено рекли шта не би смјело да деси:

„Ми тиме не преузимамо улогу политичара, нити намјеравамо да водимо револиције, али не смијемо да ћутимо и да се саглашавамо са оним што обесхрабрује наш народ. Људи су заплашени, збуњени….Већ су спремили кофере, бојећи се шта ће они, од којих су очекивали да буду заштитници Срба, не само сјеверно већ и јужно од Ибра, да договоре на тајним састанцима са онима са којима се добро разумију и кроје нам судбину. А они хоће да подијеле КиМ – тијело српскога народа.“

Он је казао да је то само увод у једaн шири пројекат и процес расрбљивања, рассветосављења нашега народа и нагласио да је КиМ за нас Свети олтар коме се приноси хљеб и вино:

„Хљеб са косовских житница а вино из метохијских винограда. Сво КиМ је у знаку хљеба и вина – Тијела и Крви Господње и зато је то простор који нико нема право да отуђи, преда, да га се одрекне. Ако треба вјековима да чекамо слободу борићемо се за бољи живот. Треба разговарати, радити на унапријеђењу нашега живота, али никада на овај начин када се говори о коначном рјешењу који ће неки договорити на тајним састанцима и онда обавјестити народ и Цркву. “

Архимандрит Сава (Јанић) је упозорио да ћемо понијети велико проклетство, и као народ и појединачно, уколико будемо ћутали и позвао на молитву Богу да спријечи оне који одлучују о КиМ да учине зло.

Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије је у свом слову о КиМ указао на дугогодишњу комунистичку забрану, коју је усвојио и садашњи режим у Србији,  помињања назива Метохија због тога што се из самога имена закључује да се ради и манастирском посједу.

„Ријеч КиМ испуњује цијело биће, срце и душу нашега народа. У овим књигама се бавимо њиме. Меморандум је био поклич једног слободарског, поносног и јуначкога народа, док власт жели да питање КиМ ријеши издајом. Најновија је тврдња да ћемо добити Републику Српску. Али не можемо мијењати, давати срце наше за једну покрајину.“

Владика је нагласио да је посебно важно да наш народ остане на КиМ и да треба да помажемо свој народ. Указао је на недомаћинско понашање власти у Србији и лицемјерство Европе која је створила гасне коморе за дјецу, и сад ћути над свим што се дешава православним хришћанима у срцу Европе.

„Сада на КиМ имамо око 1300 цркава и манастира, а највеће и најважније су у Метохији. Иако је власт избрисала Метохију, она се не може избрисати јер је дубоко укоријењена у наше биће заједно са Косовом и зато увијек треба говорити Косово и Метохија“, казао је владика Атанасије и додао да ћемо издржати, само треба да се стално молимо Богу да буде: Догодине у Призрену.

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је благословио Косовско-метохијско вече  истичући да косовско-метохијски разговор траје без прекида већ 600 и више година:

„КиМ је у жижи свјетских збивања од 1389. године када су звонила звона у Нотр Даму у Паризу, а тако је то и у ово наше вријеме. На Косову је настављена битка свјетских размјера и представља почетак оног што се данас догађа у Украјини, Блиском истоку, Палестини. Та збивања су, дакле, наставак онога што се догађало на КиМ.“

Осврнуо се на признање тзв. независног Косова од стране актуелне власти за коју је рекао да је рођена из Брозове Црне Горе:

„Нема срамнијег чина за Црну Гору од тог признања, а следбеници истога, бившег, господара у Србији настављају ту причу. Кад ствари мјеримо историјски, мислим да Црна Гора и Србија никада нијесу пале на тако ниске гране као сада у ово наше вријеме.“

Додао је да Црква, која је 500 година чувала душу и образ КиМ, нашега народа и цијелог Балкана, наставља то да ради и данас а да је ово што се догађа данас наставак пето вјековног ропства:

„Наставља се шесто вјековна прича на Балкану, ми смо носиоци тога, а ове књиге које вечерас представљамо су свједочанства онога што је Црква радила и што ради и данас“, казао је Митрополит и подсјетио да не треба изгубити из вида још једно изузетно свједочанство, Задужбине Косова и Метохије које су доживјеле допуњено издање.

Он је казао да је утјеха у мрачном времену издајства, али и смушености народа, то што никада није толико написано значајних дјела о КиМ као посљедњих 30 година.

„Толико је написано драгоцјених свједочанстава о КиМ из којих проговара изворна душа народа. Црква  је све вријеме робовања и под турском влашћу, и прије ових савремених следбеника султана Мурата, била уз народ и чувала његову душу. Носећи крст, наша Црква чува душу хришћанске Европе Светих Петра и Павла, Светих римских епископа … душу Европе Фрања Асишкога.. Виктора Игоа, Шарл де Гола… То је Европа која је сада нестала.“

Своје обраћања, на представљању књига „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, Епископа Атанасија (Јевтића), Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је завршио стиховима Ловћенског Тајновидца: Нада нема више ни у кога, до у Бога и у своје руке. Надање се (не безнађе) наше закопало на Косову, у једну гробницу:

„Нема светије, пророчкије ријечи од те ријечи владике Рада записане 1847. године када су Косово и наш народ били у много тежем положају него што је данас, али народ није изгубио наду, него је на тој косовско- метохијској гробници саградио наду и будућност.“

Извор: Митрополија црногорско-приморска