Ученици осмог разреда Основне школе „Милован Глишић“ Иван Томић, Ђурђина Павловић и Јована Јевтић, заједно са својим вероучитељем Миланом Јанковићем, обрадили су тему „Седмице Великог поста“ и слушаоце емисије „Кад анђели проговоре“ поучили о томе шта је важно за овај подвиг у хришћанском животу. Како се у овој школи кроз рад фолклорне секције много пажње посвећује традицији нашег народа, Иван Томић, који уједно похађа и музичку школу, емисију је украсио извођењем на виолини песама из Великог рата „Тамо далеко“ и „Марш на Дрину“. Утиске о раду са децом поделио је вероучитељ Милан Јанковић, који однедавно предаје у овој школи. 

У организацији цетињске Богословије Светог Петра Цетињског у крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици синоћ је одржана традиционална духовна академија поводом Недјеље православља. Поздрављајући Митрополита Амфилохија, свештенство, чланове дипломатског кора и све присутне госте ректор Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је да је академија посвећена осамстотој годишњици аутекефалности Српске православне цркве.

„И наравно, као и сваке године, спомену на побједу православља, сабору у Цариграду у 9. вијеку који је одбранио поштовање икона и чијисмо Синодик данас прочитали у Цетињском манастиру након литије која је прошла цетињским улицама“, рекао је он.

Рекао је да је академија посвећена и петогодишњици обновљења цетињског Црквено-пјевачког друштва „Његош“.

„А исто тако прослављамо и пету годишњицу цетињског Дјечјег хора Светог Мардарија Љешанско-либертвилског, којим управља наша сестра Јелена Калуђеровић, који је само продужетак цетињске школе вјеронауке“, казао је отац Гојко Перовић.

Празничну бесједу одржао је професор Богословије ђакон Павле Љешковић.

У умјетничком дијелу програма учествовали су ђаци Богословије, полазници цетињске школе вјеронауке, црквени хорови „Свети Марко“ из Подгорице и „Његош“ са Цетиња.

Подијељене су и награде за најбоље светосавске темате ученика Богословије, што се организује сваке године за овај празник.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Нова књига Његовог Преосвештенства Архиепископа верејског г. Амвросија Померање границе срца, у преводу на српски језик, од сада је доступна свим домаћим читаоцима.

Књига је на руском језику први пут објављена у јуну прошле године, у издању Петроградске духовне академије. Превод књиге на српски језик, у издању Подворја Српске Православне Цркве у Москви и Издавачке куће „Православац“ из Шапца, урадио је Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви и викар Патријарха српског. Књига је посвећена свим изазовима са којима се у свом свакодневном раду сусретао њен аутор, тада Aрхиепископ петерговски и ректор Петроградске духовне академије, а сада Архиепископ верејски и ректор Московске духовне академије. У књизи, чији поднаслов служи и као мото Ако желите пронаћи Бога, тражите Га у вама блиским људима, ахиепископ Амвросије бави се значајним темама, попут васпитавања младих људи, практиковања молитве, монашким животом, али и искушењима и могућностима која са собом носи савремено окружење у коме живимо.

Будући да у књизи постоји и посебно поглавље посвећено Великом посту и његовом духовном значају на основу примера из текста Великог покајног канона Преподобног Андреја Критског, објављивање превода књиге у првим данима свете Четрдесетнице представља велико духовно богатсво за све верне Српске Цркве.

Књига је написана савременим језиком, због чега је за врло кратко време освојила срца широког круга људи, на првом месту младих боготражитеља, због чега верујемо да ће она бити занимљива и нашој православној омладини, ђацима и студентима духовних школа Српске Православне Цркве, али и свима онима који траже одговоре на питања да ли је духовни живот могућ у савременом свету, како изгледа духовно образовање, у чему је значај Великог поста и како изгледа живот монаха.

Књигу је могуће купити у већини црквених књижара или наручити путем сајта: www.granicesrca.com.

Извор: Српска Православна Црква

Архијерејском Литургијом и изложбом икона у Темишвару прослављена Недеља Правослаља. У прву недељу Великог поста – Недељу Православља свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Темишвару служио је Преосвећени Eпископ др Јован (Пурић) уз саслужење Епископа будимског и администратора темишварског г. Лукијана и свештенства епархија Темишварске и Будимске.

Епископ Јован је беседио о значају иконе у животу хришћанске Цркве као и о смислу празновања велике победе Православља. Преосвештени Владика је нарочито нагласио значај човека као иконе Божје који је данас са једне стране суочен са индивидуализмом модерног света а са друге стране изложен страшним страдањима међу којима је и оно које се збило управо 17. марта 2004. године на Косову и Метохији. Владика Јован је нагласио да је победа Православља над иконоборством такође тријумф културе и уметности.

У духу братске љубави у Епископски двор је стигао и Митрополит темишварски г. Јован који је са браћом архијерејима Јованом и Лукијаном поделио радост празника. Поводом празника у Епископском двору у Темишвару приређена је изложба икона са простора Епархије темишварске као и икона самосталних уметника из Крагујевца предвођених г. Светом Мађаревићем. Изложбу су отворили митрополит Јован и епископ Јован (Пурић).

Светој архијерејској Литургији и отварању изложбе присуствовали су и генерални конзул Републике Србије у Темишвару г. Владан Тадић и представници јавног и културног живота Срба у Румунији.

Извор: Српска Православна Црква

Одбор за просвету и културу Епархије браничевске већ три године истрајава у епохалном послу за нашу културу и духовност: штампању Сабраних дела оца Георгија Флоровског на српском језику. Протођакон доц. др Златко Матић, уредник едиције, био је гост Радија „Светигора“ у емисији „Ожиљци и опомене“ аутора г. Спиридона Булатовића, и том приликом је истакао кључне чињенице везане за почетак и ток реализације овог пројекта.

Звучни запис разговора

Извор: Саборност

Осма генерација ученика у обновљеној Богословији у Призрену сведочи да ово место српске духовности живи упркос свим недаћамa које су је задесиле. Читав, обновљени комплекс, са интернатом и библиотеком, пружа одличне услове за образовање богослова, а чињеница да су ову школу завршили, а касније у њој и предавали многи српски патријарси, ученике чини још поноснијима.

Богословија Светих Кирила и Методија, у Призрену, у подножју старог насеља Поткаљаја, основана је 1871. године као прва средња школа на српском језику на територији тадашњег Османског царства.

Највећу заслугу за отварање ове школе у граду на Бистрици има Призренац Сима Андрејевић Игуманов, који је, у тузи за изгубљеном сопственом децом, „уснио сву омладину свог краја“, и основао задужбину којој је завештао сав свој иметак.

Без престанка, Богословија је радила до 1999. године, када су професори и ђаци евакуисани у Ниш. Потом су, у погрому 2004. године, сви њени објекти спаљени.

„То је био најдужи период у њеној историји, од 12 година да она није имала ученике. Од 2011. године, три генерације су завршиле. Матуранти, сада у јуну, су осма генерација која је уписала, а четврта која завршава ову Богословију од њене обнове“, каже владика рашко-призренски Теодосије и додаје:

„То све говори колико је ова школа значајна, како у време када је настала, крајем 19. века, у старој Србији, када је била, рекао бих и теже опстати и живети на овим просторима, тако и у ово наше време, када смо остали, тако рећи, без Срба на овом делу Косова и Метохије“.

Богословија у Призрену је духовна колевка Српске православне цркве. У њој су предавали готово сви српски патријарси – од Варнаве, Гаврила, Павла, до садашњег, његове светости патријарха Иринеја.

Meсто натопљено снагом молитве 

За младе, а некако од својих вршњака зрелије ученике, ово је посебно место, натопљено снагом молитве свих њихових претходника и народа чију веру чува.

„Овде је све прожето Светом литургијом, молимо се богу, тако да се волимо као браћа, испуњавајући оне заповести Господње да љубимо Бога свим срцем својим, свом душом својом, тако и ближње своје, као самога себе“, каже ученик петог разреда Призренске богословије Жарко Перић.

Ученик трећег разреда Михајло Јовановић каже да га родитељи углавном зову и питају какво је стање, а он им одговори:

„Верујте ми да не знам, јер, искрено, нама је овде супер – осећамо се слободно колико можемо, нико нас не дира, излазимо у град слободно, тако да у суштини, није лоше.“

Ипак професор Бојан Радичевић каже да је кретање ограничено на ужи центар града и да ученици иду у пратњи професора, односно васпитача који је дежуран.

„Што се мене лично тиче, мислим да и када бих поново имао прилику да одаберем, да би то исти избор био. Упркос свему, ми функционишемо, доброг смо расположења, доброг духа, ведрог и да некако све то тече лепо“, истиче професор.

Око Богословије, све се променило и мења. Од укупно 150.000 становника, данас у Призрену живи тек двадесетак Срба. Своје ђаке овде уче да једнако поштују и вреднују и људе других вера. Да поносно, како кажу, носе наслеђе српске прошлости, деле историју и бреме свог народа, а живе за вечност.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У другој емисији циклуса Жене српских владара испредамо приче о двема кћерима и једној унуци рашког великог жупана Уроша I, од рода Вукановића. Водимо вас на угарски двор у Будим, у моравски град Знојмо, стижемо до Прага, Пољске и Регенсбурга да бисмо се спустили до густих шума Штајерске и древне бенедиктинске опатије Адмонт. Представљамо вам животе угарске краљице Јелене, моравске кнегиње Марије и принцезе Софије, која је у једном тренутка могла да постане римско-немачка царица... 

Културно-уметнички програм премијерно почиње са емитовањем документарног серијала "Моравска Србија". Сваке среде, од 13. марта на Другом програму, у термину од 20.30, биће приказана по једна емисија серијала посвећеног владавини Лазаревића и Бранковића.

Реч је о периоду дугом девет деценија, од 1371. године када је пропало царство Немањића и када је створена Кнежевина Србија, па све до пада Деспотовине и престонице Смедерева 1459. године. Моравском Србијом прво је владао кнез Лазар, затим деспот Стефан Лазаревић и на крају деспот Ђурађ Бранковић. Падом последње српске престонице Смедерева престаје да постоји српска средњовековна држава, а на њене просторе долазе Турци који ће ту остати у наредна четири века.

Кроз седам поглавља испричана је прича о владарима, њиховим породицама, дипломатији, политичким приликама, ратовима, вазалном положају, економској моћи, рударству, задужбинарству, уметности и књижевности. У серијалу о "Моравској Србији" говори преко 30 стручњака: Археолошког института, Историјског института, Филолошког факултета, Музеја СПЦ, Библиотеке Српске патријаршије, Војног музеја, Народне библиотеке Србије, као и музеја и библиотека из Крушевца, Јагодине и Смедерева. Серијал је сниман на преко 15 локација широм Србије, у манастирима: Манасији, Раваници, Каленићу, Љубостињи, Копорину, Крушедолу, у цркви Лазарици, затим у средњовековним утврђењима: Сталаћу, Кознику, Лазаревом граду, Смедеревској и Београдској тврђави, у месту Главица код Младеновца, у музејима, библиотекама и архивима.

Наратор серијала, у улози професора: глумац Милан Цаци Михаиловић
Стручни консултанти: мр Гордана Симић, др Владан Тријић, Дејан Радовановић
Сценариста и уредник серијала: Светлана Илић
Директор фотографије: Периша Ђинђић
Редитељ: Филип Чоловић

Прва емисија: Славни Лазар

Премијерним приказивањем емисије "Славни Лазар" Редакција за културу и уметност Културно-уметничког програма почиње са емитовањем документарног серијала "Моравска Србија". Прва емисија је посвећена Лазару Хребељановићу и његовој владавини, дугој готово две деценије. Након смрти цара Уроша Нејаког, иначе последњег Немањића, амбициозан и мудар, Лазар Хребељановић уздиже се на ранг владара и ствара нову државу, Кнежевину Србију. У емисији посвећеној њему тражимо одговоре на питања: Ко је заиста био Лазар Хребељановић, шта је била Србија у време његове владавине и како је грађен његов култ, владара и мученика, после Косовске битке?

У емисији учествују: др Александар Крстић, Горан Васић, мр Марко Алексић, др Даница Поповић, др Зоран Недељковић, др Зоран Ранковић, др Дејан Радичевић, др Светлана Томин, др Татјана Стародубцев, Маја Ћеранић, Душанка Маричић, ђакон Владимир Радовановић и др Смиља Марјановић Душанић. Емисија је снимана у Лазаревом граду - Крушевцу, манастиру Раваници, Библиотеци Народне скупштине Србије и на другим локацијама у Београду.

Наратор: глумац Милан Цаци Михаиловић
Сценариста и уредник серијала: Светлана Илић
Стручни консултанти: мр Гордана Симић, др Владан Тријић
Директор фотографије: Периша Ђинђић
Редитељ: Филип Чоловић

Извор: Српска Православна Црква

Почетком децембра 2018. године изашао је из штампе нови нотни зборник српског народног црквеног појања. Захваљујући посвећеном раду др Предрага Ђоковића, по први пут у српској историји, на једном месту, објављени су нотни записи минејских, триодских и пентикостарских катавасија. 

Књига је објављена по благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Тврдоукоричени тамнозелени зборник форматa 25×17, има 156 страна и врло је згодан за практичну примену за певницом. Нотни текст је прегледан, а књига је типографски и графички опремљена квалитетним типографским писмима и традиционалним орнаментима из старих рукописних књига и са живописа српских средњовековних задужбина. Смењују се црвени и црни елементи што одговара духу старих српских штампаних књига. Зборник садржи деветнаест катавасија.

Основа овог нотног издања били су писани и усмени извори, као и богато теоријско, појачко и педагошко искуство самог приређивача. Аутор је консултовао нотне записе Корнелија Станковића, Стевана Мокрањца, Ненада Барачког, Бранка Цвејића и Стефана Ластавице. Упоредио их је са постојећом појачком праксом и са знањима која је стекао од свог учитеља блаженопочившег Патријарха Павла. У обликовању нотног зборника Катавасије користио је и аудио записе појања данас блаженопочившег владике Саве (Српско појање у XX веку, Појачка ризница владике др Саве Вуковића, приредила Даница Петровић, Београд, 2013). Направио је синтезу настојећи да задржи неке већ заборављене старе појачке обрасце (развучене завршне формуле) и разноврсна мелодијска решења у појединим стиховима (у фус нотама). Једина дословно уврштена катавасија је Сретењска по запису Стевана Мокрањца. Текстови су на црквенословенском језику. На крају књиге дати су преводи на српски и поглавље „Кад се поје која катавасија“ из 18. главе Великог типика Василија Николајевића.

Новина овог нотног зборника у односу на постојећа издања српског народног црквеног појања јесте тоналност. Приређивач се ослањао на практичне потребе и лествично-мелодијске карактеристике гласа те је у зависности од врсте напева користио различите тоналне основе. Истовремено, у првој и деветој песми изнад нотног текста је солмизационим слоговима назначио (сугерисао) пратећи тон (исон) истичући у предговору да пратња не треба да буде у терцама већ једино на основном тону испод мелодије, што можемо али и не морамо прихватити. Овакав начин обележавања пратећег тона није раније примењиван у нотним издањима српског појања. Др Предраг Ђоковић истиче да је ова појачка књига намењена ученицима и студентима наших богословских училишта али и свима онима који воле и негују црквено појање. Дата је и интернет адреса на којој могу да се чују аудио записи објављеног нотног материјала са назнаком да се ради о снимку који није намењен јавном емитовању.  На основу наведеног можемо рећи да Катавасије у редакцији др Предрага Ђоковића доносе један нови приступ нотном издаваштву црквеног појања. Примећујемо да се после дужег времена у нашој средини појавио појац и мелограф који је, захваљујући широком спектру знања и певничког искуства, успео да уједини и надогради традицију и постојећу праксу. Драго нам је што су иницијатори и покровитељи издања препознали квалитете др Ђоковића и омогућили штампање Катавасија.

Милица Андрејевић

Извор: Српска Православна Црква

Послушајте прву у низу емисија новог циклуса на радију Беседи, који је посвећен српским владаркама, од времена древне Дукље, па све до коначног пада Деспотовине. У првој емисији говоримио о кнегињи Косари, супрузи првог српског светитеља, Јована Владимира, затим о краљици Јаквинти, супрузи дукљанског краља Бодина и о кнегињи Десислави, супрузи последњег дукљанског кнеза Михајла. Пред вама су занимљиве и веома поучне животне приче о почецима националне прошлости, исприповедане кроз личности и историјку заоставштину наших првих владарки. 

Двадесети вијек је обиљежен у људском памћењу и историји као доба технолошког, научног и техничког напретка са епитетом доба људске аутодеструкције и гурања човјечанства у Апокалипсу и нестајање. Неспојивост ове двије супротности произведена је као историјска истина одступањем људске заједнице од моралних принципа, гажењем Божијег и људских закона и невјеровањем у Бога. 

Гордост са помраченим разумом има своју генезу у наведеним појмовима претходне реченице и њихови плодови јесу разорена или уништена људска заједница. Милиони жртава Великог и Другог Свјетског Рата, Хладни Рат, пођела Њемачке, распад СССР и СФРЈ кључни су елементи претешке историјске ретроспективе која је путеводиља даљег живота и трајања бројних народа и држава. Да рушење не би овладало текстом о вијеку који је за нама покушаћу да формулишем тезу о колосалном неимарском пројекту који је омогућио да на површини историје остану темељи историјске основе најстаријег народа на Балкану.

Тај градитељски пројекат зове се Андрићград. Настао у Дејтонској двоентитетској Федерацији Босне и Херцеговине – Републици Српској представља најтврђу духовну грађевину свих народа на овим просторима.

Покушаћу да објасним зашто.

Андрићград на ушћу Рзава и Дрине јесте непорушена На Дрини ћуприја, нетакнута Травничка Хроника, обојена Проклета Авлија, васкрсла Јелена жена које нема, мост на Жепи као Сион, пророчка дипломатија писана вијек раније а пројављена на дјелу деведестих година прошлог вијека и завршени Омер Паша Латас. Синтеза овог појмовника оставља простор за измјене и допуне, отворена питања и критике али нуди рјешење у једном: Град који на гори стоји не могу сакрити и срушити ускогруди балкански национализми. Иво Андрић таквом науму стоји као бедем кога је немогуће прескочити, заобићи или срушити. Тај град је Босна из Андрићевог писања, Османско Царство и Аустро – Угарска Монархија ван граница историјског ревизионизма и столп од кога Дејтонска творевина не може да направи инжењеринг који је овим политичко-правним актом програмиран као коначни циљ од стране идеолога глобалне геополитичке стратегије.

Град садржи све што јесте Андрић, Босна, поглед на вјеру, језик и народе у њој. Посебан акценат дајем Петру II Ловћенском Тајновидцу и Андрићевом Институту. Преко Његоша прави се синапса између Косовског и Новог Завјета а Институтом од растакања и неопаганизма чувају народи у Босни који се одлично разумију и у језичкој комуникацији не наилазе на баријере из домена лингвистике. Постојање Института за књижевност, историју, оријенталистику, филм и медије онемогућавају ремоделовање Босне и Херцеговине и цијеле бивше СФРЈ. Потврда ове тезе јесте вијест која радује.

Медији из Београда су објавили да ће идејни творац Андрићграда почети снимање филма о Јасеновцу.

Логор смрти који је постојао четири године прогутао је по процјени историје више од 700 000 живота. Циљ је био уништити српски народ и остварити постојање НДХ. Познати хрватски редитељ Лордан Зафрановић остао је ускраћен да у данашњој Републици Хрватској прикаже филмска остварења која би ослободила ову земљу баласта прошлости. Магнум Кримен или Велики Злочин кроз документа експерта за Холокауст Гидеона Грајфа, историјска и чињенична документа из више држава ЕУ ступају на путању изроњавања осам деценија старе ране којом је творевина НДХ тежила уништењу српског народа и разарања његовог идентитета, православне вјере и Цркве. Ништа као филм не може подстаћи на размишљање и преиспитивање, преумњење и помирење, мирење са собом и другима и на свеукупно духовно васкрсење. Новомученици са територија некадашње НДХ, еписопи и свештеници СПЦ нашли су Царство Небеско и мјесто у календару светих СПЦ. Филмом који ће почети своје снимање видим отворена врата ка помирењу два хришћанска и једнојезична народа. Вјерујем да ће он одагнати недоумице, сумње, страхове и нагомилане мржње, отворити простор дијалогу између држава и Цркава и употпунити простор за будуће односе истином којом ће прошлости у смислу директне одговорности бити ослобођени будући нараштаји.

Треба размишљати о филмовању дјела митрополита Амфилохија “ Љетопис новог косовског распећа “ и умировљеног владике Атанасија “ Од Јадовна до Косова“. Филм о Јасеновцу отвориће простор за неке нове редитеље да сниме филмове о страдањима у току распада СФРЈ на крају двадесетог вијека.

Андрићград и Андрићев Институт мјесто су синтезе и изградње истине о трагедији XX вијека. Комбиновано петоинститутско дјеловање и редитељско умјеће ријешиће супротстављене историјске погледе на јединство и недјељивост истине. Писмом које је Његова Светост Патријарх Иринеј позвао папу Франциска да сагледа сложеност српско- хрватских односа на раскрсници свих вјетрометина се каже да без истине нема правде а без правде нема помирења. Нека Господ да да Андрићград и филмовани Велики Злочин буду уводничари у ову сложену балканску коцку која је одавно бачена. Град јединог јужнословенског нобеловца биће светионик свим апостолима на том мукотрпном путу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја и Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, у Светосавском дому у Нишу вечерас је отпочела дводневна научна конференција “Православно монаштво” у организацији Центра за Црквене студије из Ниша.

Гост Јутарњег програма, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, као један од аутора ове значајне монографије, говорио је о настанку књиге, о драгоценим летописима који су између осталог послужили као грађа, о учесницима и другим ауторима који су дали свој допринос у настајању ове књиге.

Извор: Радио Беседа