Другог дана храмовне славе, 7. маја 2019. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја, свршени ученици и матуранти новосадске Гимназије Јован Јовановић Змај одржали су концерт духовне музике у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, и умилним појањем разгалили душе и срца присутних на овој духовној радости. Хором је дириговао господин Јован Травица, професор музике у Гимназији, а концерту су присуствовали господин др Радивоје Стојковић, директор ове установе од посебног националног значаја, новосадско свештенство, верни народ, као и ученици Гимназије Јован Јовановић Змај. 

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Извор: Радио Беседа

Празнично издање емисије ТВ лица као сав нормалан свет снимљено је у Kусадку у манастиру Пиносава где је Дину Чолић дочекао настојатељ овог манастира игуман Петар Драгојловић.

Гледаоци ће имати прилику да чују због чега се јаја боје у црвено, шта се чини са прошлогодишњим јајем чуваркућом, да виде околину манастира и језеро уз које ће Дина говорит једну од молитви Владике Николаја.

Празничну атмосферу употпуниће дечји хор са којим ће певати Дина и њен супруг др Зоран Анђелковић, а биће то прилика и за обилазак манастира и дрвета посађеног у време Kарађорђа где ће једно од омиљених тв лица пожелети гледаоцима срећан празник како сама каже најлепшом честитком "Христос воскресе, радости моја".

Извор: РТС

Синоћ у Парохијском дому у Никшићу, епархија Будимљанско-никшићка  организовала је свечану академија поводом дана Патријарха Павла. У оквиру академије, а у сарадњи са Матицом српском – Друштвом чланова у Црној Гори била је и изложба радова основаца и средњошколана на тему „Наш Патријарх Павле“, као и проглашење најбољих литерарлих и ликовних радова.

„Света Црква је устројила да током Великог поста истичено поједине свете, ради угледања на њихов живот, на њихову вјеру и на њихове подвиге. Вечерас смо се сабрали око имена нашег Блажено почившеног светога Патријарха Павла који је образац вјере и кротости и уздржања и смирења којим је достигао висину“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије и додао:

„У ово послератном добу код нас он је посвједочио шта значи истински живот, шта значи потрудити се око свог спасења и око спасења ближњих, шта значи удаљити се од свјетског начина размишљања и усвојити ум Христов. То је наш Патријарх Павле знао, њега је Бог да таквога и у своје вријеме га подигао да буде духовни вођа цијелом народу. Његова кротост, смирење и удаљавање од овог свијета није га огло сакрити. Он је био још прије него је постао српски патријарх, као монах, био је свијећа која гори и освјетљава простор око себе у народу његовоме, у његовој пастви. Он је био као град који стоји и не може се сакрити“.

Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Нишке богословије говорио је о свом познанству са патријархом Павлом и како је нагласио „онако како га је он доживио“.

„Оно што нијесу написали у књигама које су многи писали, ја могу свједочити о оних 29 година које сам био са њим у Призрену.  Он је био један необичан човјек, и као наставник и као васпитач, био је веома ауторатативан али нам је био веома близак, и били смо слободни да га питамо и оно што не знамо, а често и оно што знамо само да би га слушали и да би видјели како он са таквом позитивношћу упиње се да нама објасни ствари које смо га питали“, рекао је Тимотијевић и нагласио:

„Последње школске године, патријарх Павле је пошао из Призрена и наши животни путеви су се разишли, после се укршћују 1969 године, када ме је Свети синод поставио за наставника Богословије“.

Професор др Богољув Шијаковић је рекао да му је била част, а и дуг да говори о Патријарху Павлу.

„О патријарху Павлу се не може говорити вјеродостојније но што је он сам то чинио: Када се напише житије о патријарху Павлу онда ће то бити права историја српског народа у 20 вијеку. Патријарх Павле је библијска личност по своме  животу, по својој дубокој вјери, по својим поступцима, по духовној сили, снази и карактеру, а којим је утицао на људе. Он је био и јесте Божији дан нама“, рекао је професор Шијаковић и додао:

„Спашавајући једно од дјеце из Дрине рауболио се и добио туберкулозу и прогнозу да му је остало 3 мјесеца живота, но опет се у његовој немоћи појавила сила живота. Замонашен је као Павле, након постдипломских студија у Атини, хиротонисан је у епископа Рашко-призренског 1957. Као Епископ провео је 34 године на Косову и Метохији, свједочећи о насиљу над српским народом које је и сам смирено подносио. „Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извјештаје Светом синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негдје на некоме мјесту пресуђено да више не буду српски“, написао је Патријарх Павле“.

Након говора, уручене су и награде најбољима на ликовно-литерарном конкурску. Ликовних радова је било 76. На конкурсу су учествовала дјеца из Црне Горе и са простора Косова и Метохије.

„Они нажалост нијесу могли да буду вечерас са нама, али стигла нам је њихова љубав“ нагласио је епископ Јоаникије.

Стручни жири за оцјену ликовних радова (у саставу проф. Академије ликовних умјетности у Требињу Вељо Станишић и проф. ликовног Марија Зековић) наградио је сљедеће радове:

Пет најбољих ликовних радова ученика основних школа:

Маша Миловић, 9 година

Анђелка Перовић, 13 година

Миа Каровић, 14 година

Тијана Марковић, 15 година и

Јована Миловић, 15 година

Добитници се награђују 12-дневним бораваком на љетњој школи у Србији.

Три најбоља писана рада ученика средњих школа:

Радован Сукновић, 18 година, из Никшића

Катарина Вишић, 16 година, из Тивта

Поповић Нина, 16 година, из Подгорице

Награђени средњошколци у категорији ликовних радова награђују се дводневним обиласком манастира СПЦ у Србији.

Стручни жири за оцјену ликовних радова специјалним наградама наградио је учеснике ликовног дијела конкурса старосног узраста од 5 до 7 година. Награђени су:
Марко Мотика, 5,5 година

Дарија Милачић, 6 година

Милан Богдановић, 6 година

Ленка Ћетковић, 7 година

Матија Мотика, 7 година (сви из Баошића)

Јована Перовић, 6 година

Катарина Васиљевић, 7 година

Хелена Јововић, 7 година

Јана Требјешанин, 7 година и

Анастасија Вучковић, (сви из Никшића).

Кад је у питању литерарни дио конкурса жири у саставу проф. српског језика Бојана Пејовић и проф. српског језика Марија Јелић је одлучио да 12-дневни боравак на љетњој школи у Србији добију основци:

Маша Бојовић, ученик четвртог разреда, из Пљеваља,

Маша Радуловић, ученик седмог разреда, из Никшића,

Андријана Зорић, ученик седмог разреда, из Никшића,

Матија Балтић, ученик седмог разреда, из Мојковца, и

Стефан Живковић, ученик седмог разреда, из Подгорице.

Исти жири је одлучио да дводневни обилазак манастира СПЦ у Србији добију сљедећи средњошколци:

Милена Кљајевић, ученик трећег разреда, из Никшића,

Драгана Благојевић, ученик другог разреда, из Никшића, и

Милица Бундало, ученик другог разреда, из Подгорице.

Поред дјеце из Црне Горе, награђени радови су и дјеце са КиМ.

Мицић Јован, пети разред, ОШ Светозар Марковић

Стопић Данијел, шести разред, ОШ Светозар Марковић

Ђуричић Љубомир, седми разред ОШ Светозар Марковић

Шарић Лука, шести разред, ОШ у Ораховцу.

Зечевић Милутин, седми разред. ОШ у Ораховцу.

Као награду од Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, они су добили бесплатно учешће на љетњој школи на Тари од 24. јуна до 5. јула.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На ликовном и литерарном конкурсу „Наш патријарх Павле“, који су расписали Епархија будимљанско-никшићка и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, пристигао је велики број радова, и за литерарну и за ликовну категорију, саопштено је из Матице. Осим за Црну Гору, конкурс је био посебно расписан и за основне школе у Ораховцу и Великој Хочи.

Стручни жири ОШ Светозар Марковић из Велике Хоче и ОШ Доситеј Обрадовић одабрао је пет најуспелих литерарно-ликовних радова. Њих су урадили: Мицић Јован, пети разред, ОШ Светозар Марковић, Стопић Данијел, шести разред, ОШ Светозар Марковић, Ђуричић Љубомир, седми разред ОШ Светозар Марковић, Шарић Лука, шести разред, ОШ у Ораховцу, Зечевић Милутин, седми разред, ОШ у Ораховцу. Као награду Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори они су добили бесплатно учешће на летњој школи на Тари од 24. јуна до 5. јула.

Када су у питању ликовни и литерарни радови приспели са територије Црне Горе организатори изражавају велико задовољство како бројношћу тако и квалитетом ових радова. Стручни жири за оцену ликовних радова, у саставу проф. Академије ликовних уметности у Требињу Вељо Станишић и проф. ликовног Марија Зековић, наградио је следеће радове:

Пет најбољих ликовних радова ученика основних школа: Маша Миловић, 9 година, Анђелка Перовић, 13 година, Миа Каровић, 14 година, Тијана Марковић, 15 година и Јована Миловић, 15 година. Добитници се награђују 12-дневним бораваком на љетњој школи у Србији.

Три најбоља писана рада ученика средњих школа: Радован Сукновић, 18 година, из Никшића, Катарина Вишић, 16 година, из Тивта, Поповић Нина, 16 година, из Подгорице. Награђени средњошколци у категорији ликовних радова награђују се дводневним обиласком манастира у Србији.

Стручни жири за оцену ликовних радова специјалним наградама наградио је учеснике ликовног дела конкурса старосног узраста од 5 до 7 година. Награђени су: Марко Мотика, 5,5 година, Дарија Милачић, 6 година, Милан Богдановић, 6 година, Ленка Ћетковић, 7 година, Матија Мотика, 7 година (сви из Баошића), Јована Перовић, 6 година, Катарина Васиљевић, 7 година, Хелена Јововић, 7 година, Јана  Требјешанин, 7 година и Анастасија Вучковић, (сви из Никшића).

Кад је у питању литерарни део конкурса жири у саставу проф. српског језика Бојана Пејовић и проф. српског језика Марија Јелић је одлучио да 12-дневни боравак на летњој школи у Србији добију основци: Маша Бојовић, ученик четвртог разреда из Пљеваља, аша Радуловић, ученик седмог разреда из Никшића, Андријана Зорић, ученик седмог разреда из Никшића, Матија Балтић, ученик седмог разреда из Мојковца, и Стефан Живковић, ученик седмог разреда из Подгорице.

Исти жири је одлучио да дводневни обилазак манастира у Србији добију следећи средњошколци: Милена Кљајевић, ученик трећег разреда из Никшића, Драгана Благојевић, ученик другог разреда из Никшића, и Милица Бундало, ученик другог разреда из Подгорице.

Плакете награђеним ученицима биће уручене на манифестацији Дани патријарха Павла која ће се одржати у Никшићу у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког са почетком у 20 часова, у суботу 13. априла 2019. године, саопштила је Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Овогодишња Недеља православља свечано ће бити отворена у понедељак, 15. априла, у 19 часова, беседом епископа бачког Иринеја. Седмодневни програм у Српском културном центру "Свети Сава" обележиће бројне промоције књига, духовна и историјска трибина, изложба икона и монодрама "Исповест Дмитрија Kарамазова".

ПРОГРАМ У ПДФ ФОРМАТУ

У галеријском простору Задужбине Душана Радића, прве вечери биће отворена изложба икона под називом "Лоза Немањића" сликарке Светлане Станојчић Вучичевић, а у оквиру програма, наступиће и Мешовити хор СKЦ "Свети Сава", под диригентском палицом Веселина Јевтића.

Друге вечери, у уторак, 16. априла, одржаће се духовна трибина на којој ће бити представљена књига оца Оливера Суботића "О камену одбаченом". Програм ће почети у 19 часова, а поред аутора, гост трибине биће и проф. др Драган Станић, председник Матице српске.

У среда, 17. априла, биће представљена књига Дејана Томића "Светосавска поетска ризница". Почетак програма заказан је за 19 часова, а у њему ће, поред аутора, учествовати и књижевник Благоје Баковић, уредник Зоран Kолунџија, тенор Душан Дакић и глумац Милош Станковић, док ће у склопу вечери наступити и Kамерни хор Храма Рождества Пресвете Богородице.

На књижевној вечери у четвртак, 18. априла, биће представљен најновији роман Анђелка Анушића, песника, прозног писца, есејисте, књижевног критичара и антологичара, "С Хомером у Олуји", који сведочи о трагичном билансу српског порицања и самопорицања у југословенству. Гости вечери биће др Милан Мицић, Радован Ждрале и аутор књиге Анушић.

Посетиоце ове традицоналне манифестације у петак, 19. априла, с почетком у 19 часова, очекује монодрама "Исповест Дмитрија Kарамазова", у извођењу глумца Небојше Дугалића. Ово дело представља монодрамску адаптацију култног романа Фјодора Достојевског "Браћа Kарамазови", у којем Дмитриј, непосредно пред суноврат, одлучује да свој очај саопшти брату Аљоши, молећи га да од оца затражи новчану помоћ.

У суботу, 20. априла, биће представљена књига Александра Лаковића, песника, есејисте и књижевног критичара, "Хиландар и Света гора између мита и историје", која читаоцима пружа могућност да се упознају са светогорским монаштвом уопште, њиховим жељама, надањима и свакодневицом, али и личностима светогорских стараца, са којима је Лаковић водио дуге разговоре. Програм ће почети у 19 часова, а у њему ће учествовати аутор књиге и Милојко Милићевић.

Недељу православља затвориће историјска трибина у недељу, 21. априла, на којој ће бити представљена књига "Српска православна црква: Осам векова историје у слици и речи". Kњига представља монументални преглед осамстогодишњег историјског хода најстарије институције у нашем друштву, од како се Свети Сава изборио за њену самосталност 1219. године. Гости трибине биће аутори Срђан Ерцеган и др Борис Стојковски, а почетак је заказан у 19 часова.

Извор: Званична интернет страница Града Суботице

Јеромонах Игњатије (Шестаков), сабрат московског Сретењског манастира, професор тамошње богословије и уредник српске верзије највећег руског православног сајта Православие.ру, поводом изложбе посвећене последњој царској породици Романов, боравио је у Загребу и био гост Црквене општине загребачке и Српског привредног друштва Привредник. Овај неуморни православни мисионар том приликом је за П-портал говорио о руско-српским односима, духовним проблемима савременог друштва, Косову и Метохији и, наравно, изложби фотографија „У сусрет Руском Цару“.

Сретењски манастир одакле долазите је по много чему специфичан. Реците нам нешто више о њему.

Специфично је најпре то што се манастир налази у самом центру града. То је један од најстаријих руских манастира, основан 1395. године. На овом месту догодио се сусрет, односно сретење иконе Пресвете Богородице Владимирске, када је Русију напао Темерланна овом месту митрополит и велики кнез срели су ову икону и она је била заштита, након молитве овој икони Темерлан је побегао из Москве. Тако је основан наш манастир, не у част Сретења господњег него сретења иконе Пресвете Богородице Владимирске. То је наша највећа светиња, и сада се чува у храму светог Николаја при Третјаковској галерији.

Манастир је познат и по томе што је после револуције био центар одбране православља, у њему се чувају мошти игумана Илариона (Троицки) руског новомученика који је био заточен и који је страдао због вере, он је био и наш покровитељ. Манастир је познат још по низу мисионарских делатности. Имамо Богословију у саставу манастира, имамо један од најпосећенијих православних интернет портала и имамо једну од највећих руских православних издавачких кућа и још много других активности. Уосталом, наш манастир је јако посећен, литургију служимо сваки дан и сваки дан имамо пречеснике и исповеднике. Братство манастира чини негде око 40 монаха и највише смо посвећени том пастирском раду са народом. На неки начин личимо на неку хитну помоћ, само што код нас долазе на исповест и на причешће и народ јако воли ову светињу.

Споменули сте портал Православље, осим руске и енглеске верзије, постоји и верзија на српском језику коју управо Ви уређујете. Какво је интересовање за садржаје које објављујете? И колики је значај интернета, друштвених мрежа, медија генерално за ширење православне речи?

Као црква морамо на прави начин да искористимо ту могућност, живимо у информативном друштву и, иако у одређеном смислу морамо да будемо затворени, морамо и да пружимо неке основне информације, и то на неки савремен начин. То не значи да поступамо по истим законима по којима живе сви медији, али ипак морамо да изгледамо савремено и да језик којим говоримо и визуелни језик буду савремени. То је првенствено битно због омладине која просто живи на тим дигиталним стварима и ми се трудимо од самог почетка, од почетка смо више усмерени ка нецрквеном свету него црквеном, како бисмо људе увели у цркву. Пишемо доста о неким друштвеним питањима, о историји, о породици и о политици итд. А што се тиче српске верзије портала, ту се трудимо да највише представимо тзв. руску верзију православља, православни живот у Русији, битна је та размена искуства, која постоји и која је увек била обострана. Али и да просто поделимо наше искуство и да покажемо неку савремену богословску мисао и живот и историју и наше цркве и нашег народа и у неком смислу да будемо неки уједињујући фактор. Доста објављујемо вести из живота српске цркве и српског народа у читавом свету, па нас зато често више читају него неке српске медије.

Сложићете се да су Срби Русе генерално одувек перципирали као своју вековну браћу и да постоји љубав и поштовање према супериорној већој православној држави. Како вам се чине ти односи данас? И изван оквира Цркве.

Има још огромног потенцијала који није искоришћен ни са руске ни са српске стране. Односи су сад наравно добри, али по мом мишљењу би морали да се развијају још више зато што напросто постоји потреба и у томе је неки извор живота и за Русе и за Србе. Мислим да се узајамно обогаћујемо кад смо заједно и то наше дружење, тај наш сусрет за нас је извор живота. На неки начин се охрабрујемо и постоји још доста ствари које бисмо ми могли урадити заједно, просто народ то тражи. Српски народ то тражи и руски народ то тражи. Сад нам Господ даје неку слободу коју нисмо имали пре 50 година на пример и ми често због свог нерада не успевамо нешто да постигнемо. Постоје конкретне ствари које можемо да урадимо заједно и без икаквих великих улагања или материјалних издатака. Треба се просто мало потрудити, наћи времена и могу настати лепе ствари попут ове изложбе о Романовима.

Кад смо код других конкретних ствари, Ви често обилазите Косово и Метохију. Којим поводом и каква сарадња је у питању?

Дуго сам желео да тамо одем, први пут сам посетио Косово и Метохију 2004. године, а од тада сам био 7–8 пута и увек сањам да одем поново. То је и за нас посебан осећај који се не може речима објаснити. То је битна тачка у животу православног света и наше цивилизације и ми се трудимо да што више ширимо ту информацију. Нажалост, у Русији то и даље није довољно познато. Ето, на том нивоу сарађујемо, скоро нам је у гостима био и владика Теодосије, служио је код нас литургију и тако се дружимо и са монасима и са богословцима, били су код нас у посети, имали једно поклоничко путовање. Поред тога, по благослову патријарха Кирила организовали смо прикупљање помоћи за обнављање Призренске богословије и та новчана помоћ коју је сакупила руска црква била је врло значајна, негде око 400.000 евра. А можда то чак није финансијски било толико значајно колико је било озбиљно јер је у томе учествовала читава наша црква.

Колико знате о животу Срба у Хрватској и о овдашњим православним светињама?

Могу да се похвалим да знам доста, то ми је била специјализација кад сам студирао на Ломоносовом факултету, тада је још постојала Југославија, таман се распала. Доста знам историју Срба на територији данашње Хрватске, писао сам и доста чланака о томе. Блиске су ми те теме, али ме и боле у неком смислу. Мислим да има доста тачака које морамо да развијамо и мислим да је ова изложба неки од најбољих темеља за то. Али да будемо трезни, просто, знате има доста неких изјава иза којих ништа не стоји, треба радити неке конкретне ствари – организирати поклоничка путовања одавде у Русију, дружења, братимљења, рецимо. Трудимо се да инсистирамо што више на томе. Али смо некад превише лењи, па урадимо мало.

Ви сигурно нисте, макар у односу на остале. Изложбе фотографија о Романовима радите од 2016. године. Колико градова, земаља, поставки, можете ли уопште да побројите?

Отприлике – 100. Мозда и несто висе. Неко време смо све бројали, па смо престали. Наравно, првенствено смо кренули са Србијом и Црном Гором и ту смо већ дошли до 60. Али паралелно смо постављали изложбе и у БиХ, највише у Републици Српској. Једну смо већ имали у Хрватској, у манастиру Крка, када су прослављали славу Три јерарха. А паралелно смо кренули да радимо у Русији, тамо је било око 20 изложби, и по свету. Наравно, највише смо се ослањали на српску и руску дијаспору, највише заправо на српску, она је ту била много активнија. На пример, недавно смо радили изложбу у Дортмонду, у Цириху где је била постављена у српским парохијама, у Канади су је Срби такође организовали, чак су је носили у неке руске храмове и тако она тамо путује кроз читаву Канаду. Док је руска дијаспора на пример постављала изложбе по Јужној Америцци, Новом Зеланду, јужној Африци. Скоро је била у Чешкој, па у Румунији… То још једном доказује да је царска породица велика светиња коју још нисмо препознали довољно.

Колико је совјетско раздобље оставило последица на православни свет? Како живи данас православље у Русији? Је л’ ослобођено тог наслеђа?

Не у тој мери у којој бисмо очекивали. И сама ова изложба нам показује да људи не знају ништа, у томе је проблем. Ти можеш да будеш критичар царске породице ако знаш неке основне ствари. Али критичари углавном нису упућени. Чак и људи на неким функцијама, државни службеници, професори. Каква примитивна питања постављају, ти просто паднеш у несвест. То је можда и одлика савременог друштва где је све на брзину и све тако површно, а можда је и последица тог периода.

Ко су највернији посетиоци?

Показало се интересантним да су младе генерације, које можда и нису имале прилику да слушају разне предрасуде, баш оне најблагодарнији посетиоци изложби. Кад је Мојсије узео богоизабрани народ и изводио га из Египта у обећану земљу, то је трајало 40 година. Толико их је водио по пустињи, да они који су одрасли у Египту нису успели да уђу у обећану земљу. У обећану земљу су ушли само они који су се родили у пустињи, чак ни вођа који је извео народ и спасио га, и он је морао исто то да испоштује. Како је рекао Господ, нико ко је изашао из гета неће ући у земљу обећану. И сад се мењају генерације. Ове генерације трују, њих трују таквим информативним отровима који су били незамисливи за претходне генерације. С једне стране, а са друге стране ту постоји једна благодат да они просто виде то. Они мало старији често не виде. У таквој ситуацији морамо да се трудимо да макар на такав начин ту децу мало спасимо, да они виде и нешто друго, не само ту неку поп сцену него и најмоћније људе у своје време, најбогатије по власти, по површини империје, а скромне. Цар је носио само војну униформу читав свој живот. Знате како млађа деца носе хаљине старије деце, и царска породица је тако живела. Скромно. Сви су нешто радили, својим рукама, знали су занате. И то је за ову нашу омладину просто филмски доживљај.

Говорили сте о кризи породице на отварању изложбе. Поред тога, који су највећи изазови православља данас?

Мислим да је то највећи изазов. Ако не буде породице, неће бити ни цркве. Скоро је један свештеник, врло познат и популаран, књиге су му превођење и на српски, направио социолошки преглед наших светитеља, да открије ко су били ти људи, ко су им били родитељи. И он каже да су то били сељаци који су радили од детињства, од кад су проходали одмах су нешто радили, трпели мраз, зној, глад. Тако су расли Серафим Саровски, Силуан Атонски, Сергеј Радонески у великим, вишечланим породицама. Просто, не може се светитељ родити из неке биолошке лабораторије. И зато мислим да је највећи изазов – породица, а против ње су неморал и среброљубље. Среброљубље није грех попут убиства који ће сви препознати и осудити, а кад човек тежи да заради што више пара, сви одобравају и сматрају то нормалним. А корен свих зала је среброљубље. И Јуда је продао Христа за 30 сребреника.

Како данас у овом извитопереном друштву да нађемо Бога?

У јеванђељу. Будите мудри као змије и смирени као голубови. То је Христос рекао. Не треба веровати свему што пласира друштво, јер у основи тог друштва стоје потрошачке компаније које све намећу, како мораш да изгледаш, шта да једеш, како да проводиш време. Основ било које рекламе су блуд, власт и среброљубље. Већина реклама се заснива на смртним гресима, а људи то гледају, упијају и троше свој живот на то. И онда нема среће, влада депресија. Човек би морао да научи да живи скромно да би могао да буде срећан. Живимо ипак у неко време слободе и морамо да је употребимо на прави начин и да нам и царска породица буде један пример за то.

Извор: Православие.ру

У манастиру Житомислић данас је прослављена манастирска слава Благовијести и отворен музеј у којем је изложена вриједна манастирска ризница враћена у ову светињу након 27 година, а чини је збирка икона и умјетнина која је међу три највеће у БиХ.

Музеј је отворио директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић, будући да је изградњу овог објекта у највећој мјери финансирала Влада Републике Српске, а помоћ је пружило и федерално Министарство културе.

Давидовић је нагласио да је овај музеј оличје српског народа у Херцеговини, његове прошлости и будућности и да је његово отварање дио програма обиљежавања 800 година самосталности Српске православне цркве.

“Манастир је изгубио фреске, камену пластику, огромне умјетничке вриједности. Без обзира што је постављено оно што је прошлост, музеј у својој поставци гледа у будућност. Нисмо потенцирали количину зла која се обрушила на овај манастир у неколико стотина година”, навео је Давидовић и додао да су у музеју тек два капитела са сломљеним стубовима који симболизују разарање манастира.

Он се присјетио да је 1993. године био у посјети манастиру Житомислић са тадашњим владиком захумско-херцеговачким Атанасијем.

“Чинило ми се тада да нема шансе за човјека. Деструкција која је у БиХ од 1992. постојала водила је ка потпуном уништењу свега. Добро је ипак побиједило и видимо да излаза за човјека увијек има”, нагласио је Давидовић.

Он је рекао да је Влада Републике Српске усвојила програм обиљежавања 800 година самосталности СПЦ-а, чији је акценат на чувању баштине Српске цркве и српског народа. Наглашава да ће у оквиру овог програма бити обиљежено 500 година горажданске штампарије, те отворено пет музеја СПЦ-а, од којих је први у Житомислићу.

“Респектабилни људи су процијенили да СПЦ данас баштини мање од 10 одсто од онога што је кроз вијекове стварала, а ово што данас имамо у музеју је мање од 10 одсто онога што је манастир Житомислић имао”, навео је Давидовић.

Игуман манастира Житомислић о. Данило истакао је да је славу манастира – Благовијести увеличало отварање музеја.

“Колики је значај манастира Житомислић сви добро знате и осјећате. Манастир је, нажалост, имао своју тужну историју, али је увијек милошћу Божијом обновљен и сада је још љепши и отворен за свакога”, рекао је игуман Данило.

Он је додао да је манастир обновљен и у духовном смислу, а да му је сада враћено и његово покретно културно насљеђе.

“Ово је богата ризница манастира која, коначно, након 27 година, долази кући и први пут у историји улази у музеј, има своју поставку и биће доступна свима”, рекао је игуман Данило.

Нагласио је да је отварање овог музеја од великог значаја за цијели Мостар и БиХ, јер је ријеч о значајној збирци икона, умјетнина и рукописних и рано писаних књига.

“Све то говори да наш манастир и наш народ овдје живи вијековима и оставља за собом богат траг”, рекао је игуман Данило и додао да је поставку музеја урадила професор Љиљана Шево.

Отац Данило је навео да су вриједну манастирску ризницу 1992. године спасиле монахиње овог манастира и пренијеле је у Србију, а иконе су потом рестауриране и враћене у Епархију.

У музејској поставци налази се педесетак икона из периода од 16. до 18. вијека – дјела српских, итало-критских и руских аутора.

Међу српским иконама најзначајније су “Житомислићке двери” које се приписују иконописцу, мајстору Радулу и оне на иконостасу, које су дјело Георгија Митрофановића.

Једна од важних је и икона Богородице из итало-критске групе, коју је сликао Андреј Рицос, а која је једна од четири такве у свијету.

Манастир Житомислић, осим икона, посједује и шест вриједних књига, од којих су пет рукописи, а најстарија – “Минеј за септембар”, датира из 14. вијека и писана је на кожи.

У музеју ће бити постављена и збирка сребрних предмета за црквену употребу, углавном из 17. вијека.

Литургију у манастиру Житомислић служио је Његово преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Димитрије са свештенством Епархије.

Слави манастира и отварању музеја присуствовали су представници вјерских заједница из Мостара, представници власти из херцеговачких општина, конзул Србије у Мостару и бројни вјерници и гости.

Манастир Житомислић саграђен је 1566. године, исте године када и Стари мост у Мостару.

Задужбина је породице Милорадовића, која је 1566. године од невесињског кадије добила дозволу за обнављање манастира, што указује да је на том мјесту и раније постојао храм.

Од тада до данас манастир Житомислић је најзначајнији духовни и културни центар православних вјерника у Херцеговини.

Манастир је обновљен 2005. године, када га је освештао блаженопочивши Патријарх српски Павле.

Проглашен је за национални споменик БиХ.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Руском дому у уторак 02. априла 2019. г. у Београду са благословом Патријарха
српског г. Иринеја и Епископа ваљевског г. Милутина одржано је Духовно вече у част
Светог Нектарија Егинског и представљање књиге Исцелитељ свети Нектарије аутора оца
Ненада Андрића из Ваљева.

Организатор овог духовног догађаја јесте Међународни фонда јединства православних
народа (основан под покровитељством Московске патријаршије) и Руски дом.
Промоцији овог дела су присуствовали бројни гости, који су се и обратили присутнима у
великој свечаној сали Руског дома у центру Београда. Поред драмске уметнице Иване
Жигон и госпође Радмиле Мишев, главне и одговорне уреднице часописа "Светосавско
звонце", гости су имали прилику да чују и тренутног тренера фудбалског клуба "Црвена
звезда", господина Владана Милојевића, који је своје импресије о овом великом
православном Светитељу пренео присутнима путем видео бима, будући да није могао
лично да присуствује догађајима из професионалних разлога. Представника Грка у Србији
господин Василиос Провелегиос поздравио је организаторе једноверну браћу Русе и
Србе у име Грка док је аутор књиге и ове духовне вечери отац Ненад одржао беседу о
животу светог Нектарија и личном искуству са сусретима са Старцем Нектаријем
приликом ходочашаћ на Егину и Камризу. На почетку, али и на крају ове духовне вечери
у част Светом Нектарију Егинском појали су свештеници прота Гојко Терзић и
протонамесник Владимир Терзић. Група Нектарија улепшала је ово духовно вече својим
као и малишани из Културно - уметничког друштва Горња Топлица својом раскошном
игром. Водитељ програма била је драмска уметница Маријана Андрић.

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је 30. марта 2019. године представљању документарног филма „Доњецка Вратарница“ у амфитеатру Спортског и пословног центра Војводина у Новом Саду.

За међународну премијеру филма „Доњецка вратарница” – првог филма Донбаске триологије – ауторка Наталија Батрајева је изабрала Србију јер, како истиче, њен пут као режисера у документаристику почео је управо на Косову и Метохији, око разрушеног манастира Зочишта.

Радња документарног филма је о руском манастиру Иверске Богородице Вратарнице, који се нашао у вихору рата. Наталија Батрајева је три ратне године провела тамо и снимила документарни филм који је добио најпрестижније награде у Русији. Ауторка је одлучила да инострана премијера буде у марту у Србији, управо због обележавања 20-годишњице НАТО агресије на Југославију. Батрајева је објавила и потресну монографију Косово српска Голгота.

-Филм је заиста потресан. Једно сведочење о страшном страдању Цркве и народа. То нас подсећа на напад на нашу отаџбину  ̶  колико је било трагедија и колико је страдало светиња, болница, мостова, људи, деце. Ми верујемо да ће Бог, Правда Божја и љубав, на крају тријумфовати. Светиње ће се обновити, живот ће и даље трајати, али сви они који су замислили да злом, насиљем, крвопролићем, могу да постигну било шта, било где у свету, то ни у ком случају неће успети, навео је владика Иринеј, уз оцену да и Цркву не остављају на миру. Успели су да направе хаос и у Цркви, да покушају да закониту Цркву Украјине –  која је у јединству са укупном Руском Православном Црквом – на силу претворе у неку одвојену расколничку заједницу, уз непромишљено учешће цариградског патријарха. Сада, док ми овде разговарамо, разни људи покушавају да насиљем преотму храмове, пошто огромна већина народа у читавој Украјини неће да се одвоји од своје законите Цркве. Као што је руски народ нама помагао у тешким тренуцима наше историје, и ми смо покушали оно мало што можемо. Оно што смо сви чинили у прошлости једни за друге, треба да и данас чинимо. Нико никоме ту није непријатељ, осим оних људи без савести који све то организују, поручио је Епископ бачки.

Извор: Епархија бачка

Прошло је милион (а можда и два милиона) година од појаве човека и тек тада се јавила ликовна уметност. Тих милион година се у археологији називају палеолитом, старим каменим добом. Али је то био доњи (или стари) и средњи палеолит. Тек у горњем (или новом) палеолиту, који траје од 50.000 до 10.000 година п.н.е., јавља се уметност.

Антропологија (наука о човеку) назива човека уметника горњег палеолита „човеком који се игра“ (homo ludens) – за разлику од дотадашњег човека (у доњем и средњем палеолиту) који је само производио и радио (homo faber, човек-радник).

Но, то не значи да се homo ludens само играо. И он је, наравно, радио, и то пре свега радио: тражио храну, тражио и поправљао склониште (грађене архитектуре тада није било), бринуо се за ватру, справљао одећу, оруђа, оружја. Али међу свим тим пословима је један који је човеку био игра, посао који он и није схватао као посао, него као велику радост и свечаност. Тај посао-игра био је лов. Зато се ловац назива homo ludens.

Културна вредност за човека (тј. идеал са којим он жели да се изједначи) у првобитном друштву горњег палеолита била је: звер, животиња, дивљач. А то значи: човек се сматрао вредним и достојним тек онда кад постигне највећу могућу сличност са животињом: у брзини, хитрини, снази, инстинктивном предосећању, виду, слуху, њуху, рици, мукању или завијању, па чак и у телесном изгледу (што је, наравно, било могуће једино ако ловац натакне на себе маску и крзно животиње).

У тој тежњи да постане или буде животиња, као и у вери да то већ јест, човек је, додуше, развијао своја телесна својства, јер се упуштао у напорне трке, вребања, скокове, пентрања, ударце и сл., али је животиња могао бити или постати, наравно, само у својој машти, као што је само његова машта могла животињи приписивати људске намере, свест, знања, бојазни, успомене, наде и осећања, или да је животиња отац.

Ту животињу је дивљак-ловац нарочито радо глумио у тзв. магијским обредима. Сама магија и јест то имагинарно претварање човека у животињу и обратно – животиње, ствари, природне појаве у човека (претварање које врши машта).

Али то имагинарно претварање у животињу, није ништа мање фантастично од претварања једног човека у другог, или у мртвог сродника, камен, реку, гром итд.

Homo ludens се и зове homo ludens (човек који се игра) по томе што у својој машти врши претварање, преображавање себе и света, ствари и бића.

Но не треба рећи: „врши“. То се врши у њему: спонтано, ако претходно постоји жеља и вера у такву могућност.

Та игра ствара у човеку основну и само човеку својствену друштвену спону првобитних заједница. Она ствара приврженост заједници, ствара ауторитет и окупља заједницу око онога ко је – како бисмо ми данас рекли – „надахнут“, „инспирисан“. Или око оног „ко је богом изабран“, како се то доцније, у архајском друштву говорило.

Лов је такав начин производње, који човек доживљава као игру. Мада је лов рад, он не искључује игру, него је, напротив, захтева и развија. У томе је историјска важност лова и ловца. Настао је homo ludens.

Кад се формирао човек игре и маште, homo ludens, и то као редовна друштвена појава – пут уметности је отворен! То се догодило у горњем палеолиту, пре 50-100 хиљада година, а после скоро два милиона година постојања човека као homo faberа, чистог произвођача, тражиоца хране, просјака природе, који је само понекад, мимо друштва, без утицаја на судбину друштва, бивао и homo ludens, а принцип друштвености је био биолошки!

Са тим се збива велики скок у развоју људског духа. Дотле је човек, као и мајмун, гледао у стварима само оно што ми данас називамо употребљивошћу и корисношћу ствари: инстинктом глади и искуством тога инстинкта препознавао је шта је јестиво, шта није; инстинктом страха и искуством тога страха препознавао је шта је опасно по живот, шта није. И тако је живот био живот нагона и оног сећања које је створено нагоном. Такав психички и духовни хоризонт прачовека ми данас сматрамо очајно уским! [Он није о томе мислио ништа!]

Са homo ludensom све се мења. Другом човеку, животињи, ствари, реци, стрели, биљци, облику, грому – човек homo ludens приписује своја психичка својства (своје жеље, бојазни, глад, страх, секс, намеру, наду итд.) и своја телесна својства (своју снагу, слабост, брзину, спорост, рађање, болест и сл.).

Шта више: човек није ни свестан својих својстава, јер својства, која су само његова, приписује само стварима и бићима изван себе, те види та своја својства као својства ствари и бића природе.

Од тога момента сва његова нагонска заинтересованост за самог себе (за одржање свог живота), тј. сва његова заинтересованост за пуку употребљивост ствари претвара се у духовнузаинтересованост за природу: он у стварима и појавама у природи тражи нешто невидљиво, непостојеће у њима, јер тражи себе. Тако се уместо пуке глади јавља и радозналост. Гомила се огромно искуство. Али то искуство (тај менталитет) је примитивно (првобитно, тј. битно): човек у стварима не види оно што оне стварно јесу. Данас наука у стварима види ствари; примитивни човек у стварима види оно чега у њима нема, а што постоји само у његовој машти. И обратно: не видећи себе и своја својства као своја, примитивни човек у стварима, а да то и не зна, упознаје себе. Дакле, он ствари не познаје, него их само доживљава. Зато његово искуство није научно, него доживљајно: то је искуство састављено из сећања на доживљај ствари. [Свако искуство је састављено из сећања, па и научно. А првобитно је састављено из сећања на доживљаје ствари, бића, света!]

У томе доживљају човек себе поистовећује (у машти!) са оним што он и ко он није!

То је суштина „примитивног менталитета“ homo ludensа, тј. првобитног искуства човека.

Дотле је искуство животињско, нагонско. [Боље рећи „искуство“, тј. навика!]

Од homo ludensа, искуство је човечије: потиче из доживљаја!

Извор: Уметност у пет епоха (скрипта, 1964), стр. 3–5., iskra.co

Текст приредио: Дарко Стефановић  

У оквиру циклуса Врачарске вечери које организује Градска општина Врачар у свом галеријском простору, Дечји хор Растко при храму Светог Саве на Врачару одржао је 27. марта 2019. године запажен концерт.

Свештеничко братство Светосавског храма и многобројну публику која је својим присуством испунила галеријски простор срдачно је поздравила Мирјана Митровић, чланица Већа Градске општине Врачар задужена за културу.  Насмејана и распевана дечица у свечаним костимима и цветовима у коси разгалили су публику која је сваку отпевану композицију наградила аплаузом.

Диригент хора, професор музике Стојанка Вукомановић, са великим ентузијазмом и харизмом дириговала је малишанима. Низале су  се композиције Растко, Маријо славна, Света Анастасија, Деца Неба, Анђели спавају, Расти, расти, мој зелени боре, Српкињица једна мала, Јечам жњела, Тамо далеко, Ово је Србија. 

Деца су отпевала и песму Врачарска звона, коју је недавно компоновао бивши ђакон храма Светог Саве а данас свештеник у Енглеској, протојереј Игор Давидовић.

Сарадник на клавиру била је Бојана Грча, а на гитари Урош Мартиновић.

Извор: Српска Православна Црква