Са благословом и у присуству Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина у четвртак 13. јуна је одржана Светосимеоновска академија у Центру за културу Ваљево. Поводи су бројни од 40 година од земаљске кончине Аве Јустина, до 125 година од његовог рођења, односно до 800 година аутокефалности СПЦ. 

Поред домаћина Епископа Милутина и Мати Гликерије, игуманије манастира Ћелије са сестринством, академији су присуствовали Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Преосвећени Епископи: аустралијско-новозеландски Силуан, осечко-пољски и барањски Херувим, буеносајрески и јужноцентрално-амерички Кирило и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије. 

Свечаности у ваљевском Центру за културу присуствовали су бројни свештенослужитељи из ваљевске и других Епархија СПЦ и велики број људи. Поред студената Православног богословског факултета који су отпојали више песама у част Аве Јустина, Неда Николић је одсвирала на фрули две народне композиције, а Весна Крсмановић и Мила Параментић су прочитале неколико одломака из Авине књиге „Срна у изгубљеном рају. 

Светојустиновске беседе су изговорили Митрополит Амфилохије и Епископ Атанасије Јевтић, а водитељ вечери је био јереј Игор Илић. На крају се играма из Ниша представило КУД „Ђердан“. Митрополит Амфилохије је велику пажњу посветио актуелној ситуацији на Косову и Метохији која је страшна и тешка, али и дешавањима у Сирији и Либану где букти рат. 

„Запањен сам снагом Антиохијске Патријаршије и тамошњег народа. Више је рушевина тамо, но овде, али такве вере ни у Израиљу не нађох“, каже Митрополит који додаје да се Ава Јустин надахњивао вером животворном и вером која снагу црпи у страдању. „Свети Јустин је велики угодник. Познатији је у Јелади, него овде. Никад није био на Светој Гори али је сав његов дух био испуњен Светом Гором“, истиче Високопреосвећени који закључује да време Аве Јустина тек долази.

Поред Митрополита Амфилохија који се у својој младости надахљивао мудрошћу Аве Јустина, исто је чинио умировљени Епископ Атанасије Јевтић кога је Ава замонашио и коме је дао монашко име. „Ава Јустин је био човек радости и човек суза, једно је у друго претварао“, наглашава Епископ Атанасије који говори и о чудима Преподобног Јустина. „Владика Николај је повукао живу границу српске светости, Јустин је то потврдио“, каже Епископ Атанасије који беседу завршава речима да је Црна Гора ново Косово и да је мржња покретач сукоба. „Али надамо се да ће проћи“.

Извор: Радио Источник

Међу онима који су присуствовали Светосимеоновској академији у ваљевском Центру за културу у четвртак 13. јуна је и протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног тима Митрополије црногорско-приморске, правник и одличан познавалац историјских и садашњих прилика и неприлика у Црној Гори. Уочи Тројичинданског сабора који је заказан за суботу 15. јун у подгоричком храму Васкрсења Христовог питамо проту да прокоментарише Саопштење Митрополије у којем се каже да нема организованог превоза за вернике из региона који су изразили жељу да присутвују Сабору, затим зашто се пише и прича у појединим медијима да је Сабор политички, откуд толика нетрпељивост према СПЦ и зашто је дан уочи Сабора дошао баш у Ваљево и Ћелије.

Извор: Радио Источник

У навечерје празника Светог цара Константина и царице Јелене, у недјељу 2. јуна 2019, у Никшићу је, поводом прослављања значајних јубилеја: 800 годишњице аутокефалности СПЦ, 800 годишњице оснивања будимљанско-никшићке Епархије и 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија одржана је Духовна академија „800 година аутокефалности СПЦ – са Светим Савом кроз вјекове (1219 – 2019)“.

Сабрање је благословио Преосвећени владика Јоаникије, поздрављајући уважене госте: Њихова високопреосвештенства Архиепископа верејског Г. Амвросија, ректора Московске духовне академије и Митрополита дабро-босанског Г. Хризостом, Њихова преосвештенства епископе: милешевског г. Атанасија, буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и славонско-пакрачког г. Јована, те бројне званице, представнике друштевено-политичког и јавног живота, свештенство, монаштво из више наших епархија, и публику која је испунила салу Никшићког позоришта.

Епископ је навео је да поменуте јубилеје СПЦ и Епархије будимљанско-никшићке прослављамо као наставак великог јубилеја 1700 година од доношења Миланског едикта, којим је Свети цар Константин хришћанима дао слободу, што је са нашом вјером, истакао је владика, за Цркву и њен вјерни народ, најдрагоцјеније и дан данас. Прослављајући велики јубилеј СПЦ – 800 година од њеног оснивања, истовремено прослављамо и велики јубилеј свих светосавских епископија, међу њима и Епископије будимљанске, коју је Свети Сава, подсјетио је Његово преосвештенство, устројио у манастиру Ђурђеви Ступови, а за првог епископа будимљанског поставио свог ученика, студеничког монаха Јакова.

Кључна личност тих великих догађаја  је Свети Сава, који је познат у свом народу по његовој светости, духовности, молитвености, чистоти, учености, родољубљу, великим способностима, исказаним приликом утемељивања своје Цркве.

„Ми у Цркви, Христа Господа доживљавамо као камен темељац, крајеугаони камен на коме се цијела грађевина гради, истовремено и као главу Цркве, али и Божји архијереји, као што је био Свети Сава, који су се са Христом сјединили и поистовјетили, добијају од Њега те благодатне силе да творе дјела непролазног значаја“.

„Кад из данашње перспективе погледамо на прошлост видимо да је дјело Светог Саве цјеловито, нетакнуто, да је кроз вријеме унапријеђено и, како вријеме пролази, све више схватамо значај свега што је радио, сагледавамо његову светитељску личност, која се толико уградила у нашу историју, у наш живот, нашу духовност, у нашу душу, наше осјећање, наше памћење, да је он кључно име на коме се гради наш идентитет“, указао је Епископ Јоаникије.

Говорећи о томе колико је било важно културолошко утемељење нове аутокефалне Цркве, Владика је констатовао да је светосавска аутокефална Црква саграђена на јеванђељским вриједностима, на светим храмовима, Мирослављевом јеванђељу, на блиставој култури, писмености, духовности, светитељству и једино на тај начин, сматра он, се може разумијевати аутокефалност, самосталност једне Цркве.

„То није одвајање, него када Црква Божја саборно препозна да је неки народ, нека Црква достигла ту мјеру духовног узраста да може да чува вјеру православну, да се држи Јеванђеља, да не подлијеже свакодневним утицајима овог свијета, да су њени крмароши, који воде брод своје Цркве и свог народа, сигурни, да су спремни да се жртвују за љубав и да успоставе заједништво са осталим народима, када су спремни да чувају јединство вјере и Свете саборне и апостолске цркве, онда се таквој Цркви, таквом народу може додијелити самосталност“, рекао је владика.

Осврнуо се на личност Светог Саве, који је српски народ увео у заједницу културних, просвећених, православних, цивилизованих народа. Он је, истакао је Епископ Јоаникије, дао је највећу мјеру духовности, култури, умјетности.

„Свети Сава је утемељивач правног поретка на коме се изграђивала средњовјековна српска држава, а те вриједности се и данас чувају и то је оно што је најважније да сачувамо и за нашу будућност. Надахнуо нас је слободом хришћанском, прије свега, слободом од гријеха, слободом коју ниједна земаљска сила не може да одузме, па смо тако, жртвујући се за своју вјеру, вјерни завјету слободе, светосавском завјету, узишли на своју голготу на Косову, прије толико вјекова. Сједињујући се са распетим Христом, доживјели смо, у правом смислу ријечи, и силу Његовог васкрсења“.

„То је коначно утврдило и утемељило наш идентитет. Данас они који говоре да се треба ослободити Косова и приче о Косову, а започети неку другу причу, понављају оне богохулне ријечи које су фарисеји и неријатељи Христа Господа довикивали Њему. То је завјет Крста и Васкрсења, завјет наше свете вјере у којој имамо и слободу. Вријеме је показало да када је год наш брод био уздрман у нашој историји, он је опстао, увијек смо васкрсавали, утврђивали свој идентитет и изнова се враћали Светом Сави“, казао је владика будимљанско-никшићки.

Оцијенио је да се данас у Црној Гори говори се о томе како једним потезом неког прописа или закона требају све светиње, које је наш народ градио и посвећивао Цркви и слави Божјој, да се препишу на државу.

„Постоји нека потреба у данашњем времену да се све преименује и Црква, и храм, и језик, и народ, да се све изокрене да би се с њиме лакше могло манипулисати. Послије 1700 година и више од Миланског едикта, који је један од темељних вриједности европске и свјетске цивилизације, јер прописује, не само слободу вјернима и свим вјерама, него да су неприкосновена црквена имања и храмови, да у то држава не смије да дира, да то припада вјери и цркви, у Црној Гори, када прослављамо велики јубилеј 800 година СПЦ, 800 година стварања, страдања, мука, борбе за опстанак, послије толико великих, славних и узвишених дјела, ми смо овдје изложени најприземнијих провокацијама и злим наумима којима се морамо као народ одупријети“.

Позвао је вјерујући народ да заједно заблагодаре Свевишњем за милост коју је изливао током ових осам вјекова, Који је српски народ миловао својом очинском десницом, кријепио, снажио, сабирао и дао нашем народу и нашој Цркви такве дарове и светиње.

„Народ који је родио толико светих, народ који је принио Богу од свог чистог срца и слави Божјој своје свете и своје храмове, своје најузвишеније вриједности, тај народ има темељ и ако смо свјесни тог темеља, а то је Христос, ми имамо и садашњост и прошлост и будућност“, закључио је Преосвештени Епископ.

Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, навео је, поводом обиљежавања 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, да је владика Јоаникије хиротонисан на Цетињу у чин епископа од стране Патријарха српског господина Павла, уз саслужење 13 архијереја, управо 3. јуна 1999. Свети архијерејски сабор СПЦ на мајском засједању 2001. основао/обновио је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, а идуће, 2002. изабран је за Епископа будимљанско-никшићког. Устоличење је обављено 4. августа у манастиру Ђурђеви Ступови у којем је било древно сједиште Епископије будимљанске.

„Од избора за Епископа будимљанско-никшићког Епископ Јоаникије, заједно са свештенством, монаштвом и вјерним народом, наставио је и покренуо у повјереној му Епархији свецрквено-народну обнову. Велики број санираних, реконструисаних и новосаграђених храмова, црквишта, парохијских домова, манастирских конака представља веома значајну градитељску епоху у историји ових простора. Ова обнова храмова, манастира није само обнова споменика културе, већ центара духовног живота.

Обнови свештенства и монаштва поклоњена је посебна пажња са циљем да, као некада, у Епархији не буде ни једног мјеста, нити већег села у којем би био храм и парохија без пароха. Оживљени су манастири, попуњене парохије, а веома битан дио црквеног живота јесу многобројне духовне академије, нарочита пажња посвећена је светосавским академијама. Црквене литије се крећу нашим градовима и селима, њихов број је све већи. Не треба помињати колико Световасилијевска литија у Никшићу значи, не само за нашу Епархију, већ за цијелу СПЦ“, рекао је, између осталог, свештеник Јокић.

У наставку академије представљена је новообјављена књига „Свјетлост свијетли у тами“ Преосвећеног Епископа Јоаникија. О књизи су говорили Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Г. Јован и академик Јован Делић.

У културно-умјетничком дијелу академије наступили су хорови Светог новомученика Станка, Преподобне мати Ангелине, вокална солисткиња Тијана Блечић уз клавирску пратњу проф. Гордане Милатовић.

Поводом 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, Преосвећени владика Јован уручио је панагију од седефа – дар Патријарха јерусалимског Теофила III.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Хришћанство и изазови савременог друштва

29. Мај 2019 - 10:31

У Великој сали Универзитета у Нишу 28. маја 2019. године свечано је отворен Други међународни конгрес православних научника у Србији под називом Хришћанство и изазови савременог друштва.

У организацији Међународне просветне друштвене организације Обједињење православних научника из Русије (одељење у Нишу) у сарадњи са Универзитетом у Нишу, Центром за византијско-словенске студије и Међународним центром за православне студије из Ниша, отварању скупа присуствало је преко педесет научника из земље и иностранства који учествују у раду конференције, представници инститиција и академске јавности, руско и нишко свештенство.

Међународни конгрес православних научника организује се по други пут у Србији, али први пут у организацији учествује један универзиет у нашој земљи, како је у својој беседи истакао проф. др Драгиша Бојовић, управник Центра за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу.

На свечаном отварању говорио је и протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу,  који је учеснике поздравио у име Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија. Учесницима конгреса се обратио и проф. др Драган Денић, проректор Универзитета у Нишу, који је добродошлицу упутио у име Универзитета у Нишу, ректора Универзитета и у своје име.

О значају конгреса који се одржава у Нишу говорили су протојереј Генадиј Заридзе, председник Међународне просветне друштвене организације Обједињење православних научника из Русије и проф. др Драгиша Бојовић.

Свечано отварање конгреса је додатно увеличао наступ Нишке црквене певачке дружине Бранко која је поред молитве Оче наш извела и фрагмент из Божанске Литургије Светог Јована Златоустог Свјати Боже Стевана Мокрањца, чувени Светогорски напев по тексту Светог Нектарија Егинског Агни Партене у аранжману Хаџи Јакова Милутиновића. У част гостију из Русије извели су и непорочне тропаре Свеноћног бденија Петра И. Чајковског, композицију Пукни зоро словеначког уметника Роберта Пешута Мањифика, у аранжману Хаџи Андреја Цинцаревића и уз соло деоницу Димитрија Пантића (баритон), и композицију Пећка кандила Жељка Панонца у аранжману Хаџи Јакова Милутиновића. Видовданску беседу Светог владике Николаја (Велимировића) веома сугестивно казивао је проф. др Милош Видаковић.

Организатори су за госте приредили поклоничко путовање у преподневним сатима 28. маја 2019. године, у оквиру кога су учесници присуствовали светој Литургији у манастиру Светог Стефана у Липовцу, да би затим обишли и манастир Светог Романа у Ђунису и Руску цркву у Адровцу.

Пленарни рад настављен је 29. маја 2019. године, после свете Литургије у храму Светог Пантелејмона у Нишу, којој су присуствовали учесници конгреса.

На интернет страници Радија Глас Епархије нишке, који је медији медијски покровитељ конгреса, налази се комплетан програм конгреса, аудио и видео записи беседа на отварању, комплетан снимак свечаног отварања у оквиру кога је и наступ Нишке црквене певачке дружине Бранко.

Извор: Радио Глас Православне Епархије нишке

Упис идуће генерације у средњу школу „Кантакузина Катарина Бранковић“ бит ће у јуну путем електронских пријава и уписа преко портала www.upisi.hr. 

Овогодишњи испраћај 11. генерације матураната Српске православне опште гимназије (СПОГ) „Кантакузина Катарина Бранковић“ у Загребу, одржан 18. маја, обиљежен је сусретом садашњих и будућих генерација ученика ове школе. Програму и пригодним говорима присуствовало је и 20-ак ученика основних школа из западне Славоније који су обишли гимназију с циљу мотивирања нових генерација за уписе у гимназију за наредну и даљње школске године.

Овогодишњи испраћај протекао је у неформалнијој атмосфери јер су свечаности, осим матураната и њихових родитеља, присуствовали и други ученици и наставни персонал школе, директор протојереј ставрофор Слободан Лалић, Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и свештенство епархије.

– Ова школа је била припрема за укључење у прави живот, рекао је Митрополит Порфирије. – Важно је да сте имали прилику да се научите основама вредности живота које су важне за живот у заједници, као и да сте, осим знања, стекли и врлине и љубав. Јер знање које постоји без љубави опасно је, не само за друге, него и за оног који такво знање поседује, рекао је Митрополит, истичући да су ученици ове генерације, као и генерација прије, стицали и другарство и пријатељство како би научили бити не сами за себе, него у заједници.

Честитајући матурантима на успјешном завршетку четверогодишњег образовања, Лалић је рекао да се након четири године рада види да су много зрелији, одговорнији и спремнији за животне изазове који им предстоје. – Ви сте сада завршили једну фазу свог образовања, а нова, студиј, је пред вама, рекао је Лалић, подсјетивши да ће почетком јуна ученици имати прилике да потврде своје знање на матурским испитима.

Њихова разредница, професорица музичког Јасмина Велдић, подсјетила је да је та генерација прва којој је она предавала све четири године и прва којој је била разредница. – Наставите слиједити своје снове, поручила је, предајући им похвалнице, руже и књигу Кристини Славуљ као најбољој ученици генерације.

У обраћању у име генерације Милана Жигић присјетила се дана кад је ова гимназија била уточиште за 19 престрашених осмошколаца из разних средина. – Неки су нам се прикључили, неки су отишли, а ми смо успјели привести крају ову фазу наших живота, рекла је Милана.

Присутни у дворани погледали су и низ фотографија које приказују четири године школовања ове генерације, а свечаност је завршена резањем пригодне торте.

Као што смо споменули на почетку, испраћају матураната присуствовали су и ученици из Пакраца, Дарувара, Гарешница и Пожеге у циљу мотивирања за уписе у гимназију. Они су обишли школу гдје су им професори говорили о аспектима живота и рада.

– Дјеца су одушевљена, рекла нам је Јадранка Јаковљевић из Пакраца која је водила дјецу. Били су на двије радионице и одмах се укључили у њих. За сада не знамо хоће ли тко уписати ову гимназију, али надам се да хоће, рекла је.

Да му је упис у гимназију био добар потез, потврдио нам је и ученик трећег разреда Александар Медић. – Прву годину похађао сам у гимназији у Црној Гори, а идеји о пребацивању највише је допринијело присуство црквеног живота јер је СПЦ оснивач гимназије. Ту морам рећи да свако од ученика има избор да га искуси или не. Сама школа је екуменски отворена свим националностима и вјерама те има обиман и широк програм додатне наставе, секција и изваншколских активности. Што се тиче предмета имамо их 16-ак тако да школа нуди велико знање за било који факултет или било које усмјерење. Осим тога, ту видим већи мотивациони рад професора који су више посвећени ђацима и потичу их на рад и учење, рекао је Медић.

Подсјетимо, упис у средње школе, па и у СПОГ, одвијат ће се у јуну путем електронских пријава и уписа преко портала www.upisi.hr. . Све потребне податке и упуте за упис ученици осмог разреда основне школе добивају у својим школама.

Бодовни праг и кључне датуме који се односе на уписни процес одређује Министарство знаности, образовања и спорта. Ученици који су основношколско образовање завршили изван Хрватске, а који су држављани Хрватске или неке од земаља ЕУ уписују се под једнаким условима као и ученици који су основну школу завршили у Хрватској. Наредни уписни рок је у августу 2019. године.

Извор: portalnovosti

Манифестација „Дани патријарха Павла – светлост – љубав – живот” почела је у Шестој београдској гимназији и трајаће до 27. маја. Свечаност се одржава са идејом да се младим људима приближе лик и дело блаженопочившег патријарха Павла, али и моралне, етичке и хуманистичке вредности за које се залагао.

Свечана академија биће одржана вечерас, у 18.30 часова, у свечаној сали школе, а присуствоваће патријарх Иринеј и градоначелник Зоран Радојичић. Патријарх Павле, у периоду између 1938. и 1942. године, као ванредни ђак, похађао је Шесту београдску гимназију и због тога се ова манифестација одржава ту. Пригодан програм припремили су ученици школе и познаваоци лика и дела патријарха. Посетиоци ће моћи да виде изложбу фотографија, радионицу калиграфије, концерте, али и да учествују у предавањима и трибинама. У оквиру програма биће додељене и награде ученицима, вероучитељима и наставницима за испољено човекољубље и хуманост.

Извор: Политика

Врхунски образован, изузетно побожан, речит, пријатан и вредан отац Саво је, у минулих десетак година, посетио готово све наше светиње, сам, породично, у друштву колега и пријатеља, и са групама верника.

Не само што је један од најобразованијих свештеника, не само у Епархији шабачкој СПЦ, ђакон мр Саво Лазић, будући доктор теолошких наука и међу најбољим и најомиљенијим вероучитељима, већ је ходочасник који је омиљен свакој групи верника, који иду до наших највећих богомоља, све до Хиландара и других православних манастира на Светој гори.

Врхунски образован, изузетно побожан, речит, пријатан и вредан отац Саво је, у минулих десетак година, посетио готово све наше светиње, сам, породично, у друштву колега и пријатеља, и са групама верника. Што је пут дужи, каже Милутин Стевановић, верник из Лознице, „то су красне вредности оца Саве израженије у људском и свештеничком чину“.

- Види се да му је вера дубоко су срцу, огледа се то у његовим очима, када нам, са пуно љубави и жара, прича о нашим светињама, нашим светитељима, нашој духовној и културној баштини – каже Стевановић - Сведок сам да верници уживају у његовом друштву, подједнако млади, стари и деца. Можда у СПЦ нису свесни шта имају у својим редовима, не знају колико му се радују и монаси и монахиње, али Бога ми и владика где год се појави. Ходочашће са њим је духовна радост, културно догађање, људско опуштање и осећај смирености.

Отац Саво, који обавезно носи камилавку на глави, уз друге богомоље, све чешће са верницима стиже до Хиландара, где зна све, не само о богомољи, већ и о свакој стази богазу, сваком струку маслине, сваком камену …

Милина је кад вам ходочашће није само долазак и боравак у светињи, већ и сав пут до и од богомоље до куће, као што је кад се иде са овим младим човеком, родитељом двоје деце, рођеном у Малом Зворнику, пореклом из села Велике Реке, између планина и Дрине, коме се диви и његов времешни деда, Саво, имењак, који је поносан на њега као и читав завичај. 

Извор: Новости

Аудио-визуелни универзум, свима познат као покретна нема и звучна слика, настајао у прошлом и усавршен у овом веку, потребује један вид тумачења и врсту водича. Имајући то у виду, ми стављамо овај текст пред посетиоце Сајта наше епархије крушевачке.   

Кинематографска поглавља

Кинеманија

Стотину пута проклевена

стотину пута благословена

мање од кивота

више од живота

мање од етоса

више од кефалоса

стотину пута озлоглашена

стотину пута оглашена

мање од ока херувима

више од срца исполина

често промашена

никада надмашена

за мучење

за намучене.

Ако њу не знаш, намучиће те она,

ако је знаш, просветиће те зона,

ако њу прецениш, осиромашиће те мона,

ако њу потцениш, надмашиће ти трона,

кинематограф справица – dona laterna magica.

Апстракт: Захваљујући камери, филмски гледалац има осећање личне испарцелисане свудаприсутности. Многи су теоретичари који су писали о чудесној моћи филмске камере која ствара тоталну илузију живота у покрету и која понире у душу ствари. Штавише, ту филмску стварност, неки од њих су назвали нечим вишим од живота. Филмска камера,  по речима сликара Пеђе Милосављевића, води гледаоца од пакла, кроз унутрашњост Земље до дна мора, и од дна мора до небеса. Марсел Лербије опет, приписивао је тој машинерији поседовање интелигенције. Жан Епстен видео је у камери дело ђавола, док јој је Ричото Канудо приписао божанску моћ стварања. Робер Бресон каже, да иако камера не мисли, јер је она обично прозорче, сама ипак хвата реално у лету; она у једном трену даје оно што сликар, вајар и писац не могу да забележе; она региструје оно што наш дух не би могао да перципира. Али гледалац за све време има само један идеолошки захтев, и само једну могућност: да се нигде не занесе, укваси и упрља. Па ипак, све то није довољно ни камери ни гледаоцу. Јер, живот посматран са обале гледалишта, није живот сам, као уосталом ни наука, ни философија ни теологија.

1

Естетски и теолошки концепти Луиса Буњуела происходе из јелинске теорије саблазни и паганског пуританизма. Да ми неко овога часа докаже светлосно присуство Бога, то апсолутно ништа не би променило у мом понашању. Не могу да поверујем да ме Бог непрекидно гледа, да се бави мојим здрављем, мојим жељама и мојим грешкама. Не могу да поверујем, а не могу ни да прихватим да може да ме казни за вечна времена. Шта сам ја за њега? Ништа, сенка направљена од блата. Мој боравак на овом свету је толико кратак да за собом не оставља трага. Ја сам обичан смртник, не значим ништа ни у простору ни у времену. Бог се не бави нама. Ако постоји, то је као да не постоји (…) Пошто одбијам да прихватим умешаност божанства које све уређује, чије ми се деловање чини тајновитим и од саме тајне, преостаје ми да живим у мраку. Прихватам. Ниједно објашњење, ни оно најједноставније, не важи за све [1]. Буњуел на сваком кораку трага за мотивима саблазни. На пример, сиротиња одрасла на друму и покупљена с њега од стране добротворке Виридијане, уздржава се од свашточинства својој добротворки само док гута залогаје њене милостиње и док гура у џеп удељену му лепту. А затим она узвраћа на њену љубав онако како је само њена страст и обест нагоне (Виридијана).

      Буњуелов атеистички концепт опет, од Келса до данас, у принципу јесте апологетски, злурадо сведен на егопатију и пропагирање антрополошког детерминизма. Своје библијске аргументе Буњуел је, наравно, сагледао ван христолошког контекста, али зато не и ван контекста свих безбожника, атеиста и богобораца, укључујући у историјски континуитет и самога себе. Јер (безбожници) рекоше у себи мислећи неправилно: Наш живот је кратак и тужан, и нема лека кад човеку доће крај, и није познато да се било ко избавио од пакла. Јер смо случајно рођени и после овога бићемо као небивали; јер је дах дим у нашим ноздрвама, и реч искра у покрету срца нашега; кад се она угаси тело ће се претворити у  пепео и дух ће се разлити као лагани поветарац. И наше име ће временом бити заборављено, и нико се неће сетити наших дела; и наш живот ће  проћи као трагови облака и нестаће као магла разагната сунчевим зрацима и његовом топлотом (биће) притиснута. Јер наше време је као мимоход сенке, и нема повратка из наше смрти, зато што се запечати па се нико не враћа. Зато ходите да уживамо садашња добра и служимо се творевином као у жару младости; вина драгоцена и мириса напојмо се, и нека нас не мимоиђе пролетњи цвет; овенчајмо се ружиним пупољцима пре него што увену. Нека нико од нас не буде лишен своје насладе; свуда оставимо знаке весеља, пошто је оно наш удео и наслеђе. Зашто је Буњуел одабрао ове стихове из Соломонове књиге Премудрости?[2]Зато што они постижу троструки ефекат: осликавају његов аутопортрет, а он рачуна на њега као библијски, служе му као лични кредо и дају му лични и стваралачки легитимитет; и, на крају, учвршћују га у нади да ће његова аутобиографија бити надахнута књига коју он оставља генерацијама у наслеђе. Заиста, ђаволски смишљено! Заиста, он оставља споменик демонском лукавству и трагедији непокајања, као што је Марко Ферери, по речима самога Буњуела, филмом Велико ждрање направио споменик хедонизму, острашћеним чулима и целокупном трагизму њиховом.

Буњуел је био питомац језуита, затим саговорник надбискупа Толеда, Каранса, па модерног доминиканца Хулијана, сликара, графичара и аутора два филма; као поклоник самостана у Ел Паулару он се и медитацији одавао. Иако у својој Лабудовој песми Буњуел[3] говори о развоју хришћанске религије, и, ни мање ни више, него о христомонизму, то јест о повлашћеном положају Христа у односу на Оца и Духа Светога у Светој Тројици, затим о Богу Оцу као неодређеном и далеком, а о Духу Светом као да се Њиме нико не бави, он ипак до те мере заједљиво формулише свој теолошки исказ да би нама било неприлично цитирати га овде.[4]

2

Бергман у име свих уметника трага за тајном и начином оличносњења (Персона, Тишина, Додир), и то постављањем актера да живе и у историјским и у митолошким причама; отуда они јавно исповедају сав смисао и бесмисао несвесног, подсвесног и надсвесног, што се све преплиће у њима и око њих.

3

Андреј Тарковски је имао снаге да утеши свакога човека; да га подсети да је он човек који игра и плеше (Андреј Рубљов, Носталгија), човек који лети (Иваново детињство, Андреј Рубљов), човек молитвеник  за сав свет (Жртва), човек васкрсења (Соларис), човек будућности који може да напредује ка ономе што га поробљује и превазилази (Огледало, Носталгија, Сталкер), човек светитељ (Антоније Велики, недовршен филм, прим. ау.).

4

Хришћанска уметност од стране Тенгиза Абуладзеа добила је најјезгровитије филмско исповедање вере: Каква је то улица ако не води до цркве (Покајање, Repentance), и надахнуће за проналазак гносеолошкога кључа у стању грешности: Кајем се, дакле јесам; ако ли се покајем, бићу (Молитва, Дрво познања).

5

Да ли је Дејвид Линч у једном периоду својих прича о љубави са дна пакла наступио као маг и окултиста, па чак таквим и сам постао (Fire Walk With Me, Wild at Heart, Blue Velvet, Dune, Lost Highway, Mullholand Drive)? Све је могуће у искушењима. Али после Приче Стрејтових, Линч је лично схватио да је од свега што је видео и доживео главно двоје: одвојити зрно од плеве, и пустити да неважно отпадне само (At my age … You can separate the wheat from the chaff. You know to let the small stuff fall away[5]. Линчови ликови су: Човек планета или – лавиринт (Eraserhead/Labirinth man, The Elephant Man),  Дон Вампирозо (Blue Velvet), демон пратилац који заплиће и трује живот јунака његових прича (Twin Peaks, Lost Highway). Они се не виде другачије до као архетипови дати у  маниру синема-сарказма и синема-апсурда, и са линијом која пролази између нормалног и паранормалног.  И само биће које зрачи светлошћу и говори Сејлору да не одбија љубав, назива се Добром вештицом. Шефови несташних банди су барон-канибал (Dune), дон-вампирозо (Blue Velvet), медијуми (Lost Highway, Wild at Heart, Mullholand Drive). С једне стране, пратимо: судбину света који у злу лежи  (Wild at Heart) и којим пролећу крици као летећи објекти (Lost highway, Twin Peaks), судбине ликова који бивају завођени песмом и музиком сирена (музика Линча и Бадаламентија) и вођени све дубље у светове таме (Fire walk with Me, Lost Highway), или опет судбине ликова роботизоване савести који вршљају унутар сатанодикеје (Twin Peaks, Wild at Heart). С друге стране, овој сатанодикеји се супротстављају позитивни ликови који одржавају ред и поредак у свету: племенити краљевић силовите речи који одржава ред и поредак у свету (Dune), анђео чувар који у обличју старог клошара шаком зауставља Лору на улазу у ноћни бар у коме се приређује drink и narko-spiritual (Fire Walk with Me), добродушни идеални агент Купер који испитује случај Лориног убиства (Twin Peaks), мудрац младе еколошке Америке Алвин Стрејт, који је и тумач Линчове теодикеје (The Straight Story).

6

Abel Ferrara, визуелни приповедач и мислилац са нервом за богословствовање – где мање од Линча – где непосредније од Бергмана. Он нас везује: за савест у једном свету корумпираних институција, drink и narko-spirituala (Bad Lieutenant, King of New-York, The Funerel); за философску и индивидуациону овисност (The Addiction); за питања homo conceptualis-а који у трагању за виталношћу мора да загази у крв? (Да ли он од гордости гради умни сок философије; да ли је после Аушвица и Никарагве философија слатко млеко отрова?); за покајање које философа вади из седмога круга Дантеова Пакла (The Addiction, Bad Lieutenant).

Након сагледања главнине стваралачког опуса Дејвида Линча и Абела Фераре изрониће ове основне мисли:

Покајнички крик означава крај сваке уметности и почетак подвижничког ћутања.

Свачијем узрасту у греху насупрот стоји узраст у покајању.

Не стоји тврдња: грешим-bedita, ecce ergo sum, већ: кајем се –дакле јесам.

Нико и ништа, па ни философија, не може да скрца наше христолошко језгро.

Живот проведен ван молитве живот је проведен у ропству помисли и имагинација.

Онтолошка претпоставка личности и заједнице јесте љубав као у огледалу, а њени плодови љубав лицем к лицу и срцем к срцу; и то тада када се зло буде повукло, односно када буде било неутралисано.

Многобројни нама знани људи опстају на својим местима, и на сваком кораку говоре: Господе, добро нам је овде бити – зато што је Господ на свакоме месту оставио логоснога трага о себи, да ми не бисмо као авети лутали стазама историје (The Addiction, The Elephant Man).

7

Ако се полна лепота не пригуши и оплемени стидом и скромношћу, она скончава еротоманијом. Искаљивање еротских жеља и бесова ремети ум, па оно што је на почетку било полно лепо сада је полно хипокритско и идеолошко, агресивно и брутално, тиранско и глобалистичко, уносно и наркотичко, антиљубвено и богомрско. Савремени воајерски и виртуелни култ тела, који је потекао најпре у Европи, па се зацарио у Америци, да би се затим ширио код њихових епигона широм света, мора бити да је, бар судећи по озбиљности приступа телу и експанзионистичким настојањима да се њиме обликује наш савремени етос-каприц, и један од пандана схолстичким догмама римокатоличке Цркве и модернистичким и пост-модернистичким теологуменонима протестантских цркава заједно са англиканском. У овом случају пак, виртуелни култ тела био би пандан догми о сакраментализму обожаваног Тела и Срца Исусова, међутим без обавезе причешћивања. Ова схоластичка догма за гледање сакрамената нужно је повукла за собом и догму обожавања срца Исусова. Обе догме пак испољене су у форми и маниру психолошке драме. Корак даље у секуларизовању христологије на Западу биће говор о Исусовој психологији, или о Његовим душевним и телесним искушењима (пример холивудског индустријског нус–производа Последње Христово искушење, Skorceze (читати-кушање или искушавање; или Јеванђеље по Исусу Христу, нобеловца Жозе Сарамага[6], те  Да Винчијев код Ден Брауна[7]. Тумачење догми хришћанске вере језиком comedia del arte налик је царској трпези и царскоме трону којима председева дворска луда, или кловн што седи на леђима самога цара па јестивима и пићем полива и цара и његове званице у намери да код свих изазива непрекидни смех. Италијански тип дворске луде или кловна као комедијаша по правилу је вулгарни тумач догме, вулгаран до огавности. Ако ли је опет реч о њима као британском или америчком типу комедијаша, он је циничан до бестијалности (Peeter Greenaway). Наравно, и једни и други су, као уосталом и комедијаши у целини, церемонијал-мајстори спремни на бласфемију од које се диже коса на глави. Заиста, заиста, прљавима је све прљаво. Један те исти догађај или чин душевне и телесне љубави два бића може да има два потпуно различита значења, службе и последице, а све у зависности од његовог настројења. Наиме, тај догађај и чин могу бити или онтолошки, ипостасно и евхаристијски означени, или опет испразно, себично и атрактивно режирани.

8

Када се онтологија медија и сцене драстично хоминизује и обесвећује, она се премеће у онкологију медија и комуникација. Христос Назарећанин дакле јесте Онај Камен што га зидари одбацују; Он у Коме Јединоме има спасења и ни у једноме другоме .[8] Наиме, нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасити.[9] А што се тиче процена свега и свих у свим временима, то јест, свега сакривеног што ће се открити и свега тајног што ће се дознати[10], ово је суд [свима]— што је светлост дошла на свет, а људи више заволели таму од светлости.[11] Зато се треба бојати онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао.[12] То јест, тај може допринети да останемо без благодати и ван благодати Духа Светога, што значи без свима нама жуђенога дажда љубави Оца и Сина и Светога Духа Господа.

А Господ док смањује терет законског морала, допушта терет слободе и одговорности. А човек док повећава терет законског морала, све чешће одбија терет слободе и одговорности.

9

Колико је исхитренога хумора, па и шарлатанства у животној разиграности Џима Керија, врхунског америчког глумца и шоу-мена, толико је бајковито љупка, све до сновиђења спонтане раздраганости филмске екипе редитеља Жан-Пјер Женеа (Чудесна судбина Амелије Пулен, Веридба је дуго трајала), који се баш као и Кери, залажу за живот свих и у свему.

Филм На ивици Америке (Edge of America) и сав опус Hallmark Channel-a потврђују јеванђелску реч да су синови овога света мудрији од синова светлости, и да они са једним талантом често боље тргују од синова светлости са десет таланата.

10

Ако су време и простор депонија умрлих и распаднутих, и, лешева свих врста, и фетиша, и идола, онда су идеологије и системи апсолутизовани до степена јединоспасавајућих такође виновници зала у свим њиховим видовима, те према томе и зала изазиваних путем уметности; и филмске, изазиваних појединачно и у целини. Свака локална историја, ма чија она била, не може лако и верно да открије свој истински смисао. Она једноставно може да се не поклапа са историјом која стреми Царству Божијем. Док је откривење смисла историје откривење о њеном крају, дотле откривење смисла, на пример америчке историје, иде у супротном правцу: у правцу њеног почетка, и то са хилијастичким ознакама, упркос претензијама твораца америчкога сна да он буде глобалистичан и свевремен. Црквословно речено, ограничавање на простор и оглушивање о Царство Божије, а затим превиђање Истине и враћање сенци Истине и непрестаној потрази за истином као да она никад није откривена, једнако је прогресу који урушава целокупан пројекат, или Домостој, и депонује га у зону смрти.

Зато је помоћ коју нам два филма Андреја Тарковског, Соларис и Сталкер, пружају у продору у тајну и смисао времена и простора  толика, да се њихов аутор сврстава у ред великих теолога-лаика; оних који су богословствовали у име целог света; и то света првенствено хришћанског.

11

Виртуелна апокалипса покренула се са филмом и телевизијом. Ови медији су све тајне и недопустиве грехе учинили јавним, колективним и допустивим, санкционисаним, оправданим и естетским, напредним и бајаги, здравим. И што је човек по себи почео све више да слаби, то је виртуелни, механизовани и мутирани, генетички, синтетички и естетизовани, еротизовани, дигитализовани и биочиповани, најзад, демонизовани модел човека, почео све више да јача, и да надјачава.

12

Порнографија у уметности равна је вромографији, а ова практичном сензитивизму, криминалу и  мазохизму, вампиризму и канибализму. Страсти душе и тела су процес обесловешења. Томе саображена душа једанпут заувек полази путем зла и напредовања у злу. Врлина пак код обесловешених не постоји, с обзиром да је предуслов за њен почетак блокада зла и устремљеност ка врлини. Шта онда имамо на делу? Примораност душе на стално погоршање, и стално напредовање ка све нечаснијем и горем. Свети Григорије Нисијски овако расуђује о томе: Душа која се једанпут стропоштала с висине благодатног живљења у амбис страсти не може да се заустави на неком степену порочности него се преко склоности ка страсти претвара од словесне у бесловесну, а од овога достиже даље до безосећајности биљака. Безосећајном пак блиско је бездушно, а њему последује непостојеће. Тако се, уопштено говорећи, душа устремљује ка себеуништењу и небићу.[13]

У потпуној супротности хришћанском етосу, поменућемо припадника америчке средње класе антихероја Волтер Вајта западњак-протестант-порески (In God We Trust) обавезник, ТВ серије Чиста хемија (Breaking Bad – Прозлобљивање – превод ау.). Након што открије да болује од рака и да му је остало још мало времена, он коначно излази из љуштуре медиокритета и одустаје од свега њему бесмисленог: од лечења, или можда алтернативног или надри-лечења, или било које целосветске религијске понуде данас присутне у Америци. Пројављује се нихилиста, који темељно, кроз 62 драматичне епизоде, уништава себе и све око себе, тобоже у намери материјалног збрињавања своје породице.

Од социјално оправдане потребе за новцем који га је чинио све моћнијим, преко егоманијачке перфекције у послу, саживљује се и остварује у алтер егу – демону Хајзенбергу. Од њега се чак и канцер повлачи, а име постаје мит у подземљу које се изговара са страхопоштовањем.  Он, све задовољнији у захлађењу срца, оздрављује.

Активност Националне Лиге пристојности породила је Продуцентски кодекс (1953), са циљем да заштити морал и достојанство америчке нације. Он прописује мноштво упутстава о томе шта се може а шта се не сме приказати на екрану, (…) с обзиром да филм може да буде непосредно одговоран за духовни и морални прогрес, за виши облик друштвеног живота и за формирање правилног мишљења. Најкарактеристичнији параграфи овог Кодекса данас могу само да импонују  у нашем стању ствари ; данас када је свака замислива граница дозвољеног и недозвољеног приказивања не само пређена, већ и избрисана, па се редовно малтретирани и терорисани гледалац налази у неприлици док се у својој столици зноји и грчи од призора и беспризорности: Техника убијања мора бити тако приказана да не допушта опонашање. Детаље извршења злочина не треба приказивати. Разметање гангстера и криминалаца револверима не треба допуштати. Разговоре међу гангстерима о баратању оружјем треба свести на најмању меру. Сурова убиства не треба показивати у појединостима. Употребу алкохола (дроге и крви—наша примедба) у америчком (и мундијалистичком—н. п.) животу треба избегавати, сем уколико то изричито не захтева садржина за карактеризовање ликова. У принципу, страст и пожуду треба тако приказати да сцене не подстичу ниске и животињске пориве код гледалаца. Сексуалне перверзије су забрањене. Сексуална хигијена и венеричне болести не треба да се узимају као тема за филм. Призоре порођаја, аутентично снимљене или дате посредством силуете, не треба приказивати. Сцене свлачења треба избегавати, сем уколико нису суштински важне за радњу филма. Плес који сугерише сексуалне односе забрањен је. У филму се не сме исмевати било која религија. Националну заставу треба с поштовањем приказивати. Историју, институције, виђене личности и грађане других народности треба приказивати с дужним поштовањем.[14]  Свако залагање за цензуру која би помогла праву уметност је сврховита, и опет за ону која би се борила против шунда и срозавања филма на порнографску илустрацију и индустрију, јер таква цензура је неопходнија данас него икада раније. Магији вулгарности, баналности и сваковрсној окрутности на филму могуће је супротставити се само духовношћу и хуманошћу, лепотом и осећајношћу, коначно, темама из исихастичке сфере кружног или цикличног рада покајаног и обоженог ума.

13

Старинским генерацијама и домаћинима који су имали и гајили домаће животиње на предвиђеним за њих местима у својим домаћинствима, нико од модерних људи  заштитника и промотера животињских права не може приговарати да их они нису волели као Божја створења, невезано за то што су их држали ван својих домова. Какав однос према животињама гаји модерни човек, односно помодарац, сувишно је, па и декадентно говорити. Протестантски и англикански однос и став према животињама пак, доспео је и у теолошку раван, са одговарајућим теолошким импликацијама и реперкусијама, са пропратним декларацијама и конституцијама. Свакако да у оквиру еко и био-етичке димензије богословља има и треба да има места и за ваљану реч о животињама; то јест,  за одмерену и трезвену реч о њиховом месту у животу људи, но које не би смело да иде науштрб, пре свега деце, било нерођене, било рођене, било оне која би требало да се зачну и роде матерично или in vitro. Иначе, о животињама се осим у оквиру богословља данас говори и у оквиру права. Andrew Linzey је утемељитељ прве светске организације за теологију и напредак животиња—The International Fund for Animal welfare, и такође Senior Research Fellowship at Mansfield College, Oxford, писац и некоиликих пионирских радова на тему теологије животиња.[15] По нашем осећању, сваку такву начелну тему би требало  насловити тако да буде Теологија и животиње. Експерти за заштиту, права и слободу животиња се слажу у томе да заштита животиња подразумева три категорије заштите: заштиту физичке и психичке целовитости, и њихових наследних основа. Међународни покрети за заштиту животиња се боре за њихово ослобађање или пуштање у првобитну средину, за њихова права и за њихову добробит. Добробит животиња опет, обухвата правила пет слобода: слободу од глади и жеђи, од физичке неудобности, од физичке повреде, болести и бола, од непријатних емоционалних искустава попут патње и стреса, и, обезбеђивања природних услова за њихов опстанак.

Место, пак, и улога животиња у свету филма и филмске уметности третира се равноправно са местом и улогом људи, професионалних глумаца. Према томе и све животиње-глумци имају своје филмске улоге, споредне и главне, и уживају углед starova. На тај начин филм је незамислив без учешћа животиња. у њему. Један од начина на који модерни филм покушава да изрази филмске преокупације аутора јесте непосредно понирање у саму суштину стварности, приказом аутентичних људских карактера, из чега гледалац може да открије одређени животни смисао и да назре философски и теолошки став аутора. На пример, у Бресоновом филму Случајно, Балтазар, призори и збивања носе сва обележја животно могућих догађаја, али из којих на крају избија редитељев став према животу, једна философска идеја која надграђује аутентично проточне и ефективне догађаје, а да при том не нарушава њихов реалистички фактицитет. Бресонов фим дакле прати тужну судбину једног магарца на толико природан и убедљив начин да сваки призор филма потпуно одговара објективним околностима и појавном виду стварности. Својим целокупним дејством, понајпре емотивним, филм се уздиже до поетске параболе о животу сваког људског бића, које понекад, или често, без његовог учешћа и жеље, постаје жртва безначајних околности или кретњи невидљивих нити.

14

Филм Атома Егојана, The Adjustor (Процењивач) бави се темом наше незрелости и наивности; темом помоћи ближњима на сопствену штету; темом губљења своје душе при спасавању душа наших ближњих.

15

Римокатолички свет у италијанском филмском неореализму и француском филму истине или новом таласу представљен је као свет дубоке покајне туге и жеђи за личношћу правде и наде, за личношћу љубави и истине. Тако је и Сартр, између осталога и писац филмских сценарија и сарадник на њима, изустио речи: Тражио сам Оца, а они ми утрапише Судију!

Друго по реду сабрање уприличено у оквиру овогодишњих Светосавских дана, у уторак, 14. маја 2019. године, почело је свечаним вечерњим богослужењем у храму Преноса моштију Светог Саве на Новом насељу. 

Вечерње је служио протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки, а саслуживали су презвитери Драган Петровић, парох из Бачког Јарка и Марко Бубуљ, парох из Челарева, као и ђакон Владо Поповић. Особитој лепоти вечерњег богослужења допринео је хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, док су протонамесник Петар Тривуновић, парох чурушки и презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник и сабрат Светосавског храма, појали вечерње стихире. Овом молитвеном сабрању и концерту хорова присуствовали су још и протонамесници Миленко Поповић, парох темерински и Миодраг Андрић, настојатељ новосадског Светониколајевског храма, као и презвитер Стојан Марић, парох из Сивца. 

Овогодишња смотра хорова почела је химном Светом Сави Ускликнимо с` љубављу, у извођењу хора Алмашког храма Свети Стефан Дечански, под управом госпођице Светлане Грујић. Публици су се представили и хор Световазнесењског храма из Чуруга, хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке и хор Светосавског храма у Новом Саду под управом госпођице Марије Боројевић. Ученици седмог разреда Основне школе Прва војвођанска бригада из Новог Сада – Никола Аликавазовић и Јована Бајша припремили су рецитал, а Катарина и Софија, ученице четвртог разреда Основне школе Иван Гундулић, појале су изворне песме и посебно су одушевиле публику изведбом песме Црвен̓ цвете. 

Одјавна тачка припала је трочланом женском вокалном саставу Српског културно-уметничког ансамбла Вила из Новог Сада. На самом крају сви хорови су заједно и торжествено отпојали Светосавску химну са поруком Светосавске љубави, вере и наде, и тако присутнима оснажили осећај радости Христовог Васкрсења и пренели дух Немањићког времена и Светосавља.  Свим учесницима уручени су пригодни дарови у знак сећања на учешће и давање сопственог доприноса великом јубилеју наше свете Цркве, а то је 800 година њене самосталности. Протонамесник Бранислав Мркић, настојатељ храма, заблагодарио је браћи свештеницима и свима присутнима у храму на Бистрици који су својим присуством увеличали ову дивну свечаност.  У наставку је приређено пригодно послужење. 

Извор: Радио Беседа

,,Да погледамо само ради малог примера и на ову свету обитељ, која стоји у овој гори под небесним окриљем Светих Врачева већ близу четири стотине година... Нестало је већ одавно са овога света онога, који је подигао ту задужбину своју; ... нестало је блага и богатства онога који су расипали земнородни сластољупци ондашњег времена на сјајно ношиво, на изабрана јела и пића, на забаве и весеља, којима се угађало обичајним жељама а кад кад и ниским телесним страстима ... све је то пропало у бездан мрачног заборава ... А ово што је подигла права вера и искрена љубав хришћанска и наменила, слави Свете Тројице и части Божјих угодника  Козме и Дамјана, стоји ево и данас, и сведочи нам, да таква побожна и богоугодна дела трају и на овој земљи најдуже!“

Овако је средином 19. века, на манастирску славу 14/1 јула, у самом храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, беседио потоњи владика пакрачко-славонски Никанор Грујић, у народу познат као Срб – Милутин, најобразованији Србин свога доба.

И данас можемо да се уверимо у благи и мудри Промисао Божји, као и у руковођење Светога Духа, јер се ове године навршава 520 година од оснивања манастира Раковца и 40 година архијерејске службе Епископа сремског Василија, који је поред обнове и градње других цркава и манастира, Божјом милошћу, радом и молитвом и помоћи Светих безсребреника Козме и Дамјана, као и уз помоћ православних хришћана,  започео корениту обнову и васкрсење овог славног манастира који поново добија достојанство дворског манастира и тиме постаје ставропигијални манастир Епископа сремског Василија.

Сама историја манастира Раковца позната је релативно и, као код већине наших манастира, своди се на штуре податке о његовој историји од свога настанка до данас. Међутим, за разлику од других манастира некадашње Карловачке митрополије, једино манастир Раковац носи уз свој назив придзнак „дворски“,  и то сасвим оправдано!

Наиме, ишчитавањем Протокола манастира Раковца (препис Исаије Париводског) од игумана Теофана из 1704. године можемо да видимо опис настанка манастира: ,,У част Светих безсребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана родом из Азије. У Фрушкој Гори у Срему, подигнут је манастир Раковац, при благовјерном, благочестивом и христољубивом Господину Јовану Бранковићу, великом Деспоту Сремском и наследственом овладатељу Сремском, подигнут  је настојањем и срдачним трудом, и сопственим радом, христољубивога и благочестивога Господина Раке, иначе Раје, и благовјерна споменутога Господина Јована Деспота Његова Великога Коморника ... дао је сазидати овај манастир Раковац, године од створења света 7006.  и од рођења Исуса Христа 1498, у име светих бесребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана...“

У наредним вековима манастир Раковац је делио судбину не само осталих фрушкогорских манастира, него читавог српског живља ма где он битисао.  Своје прво и највеће до тада страданије доживео је 1914.  године, да би највеће доживео у периоду  Другог светског рата, посебно 1943. године, када су манастирска црква (део) и звоник  минирањем порушени, јер је откривено да је претходне године у Раковцу била партизанска штампарија. На конацима је спаљена кровна конструкција, а остатак архиве и манастирске библиотеке такође су спаљени. После овог страдања Титова омладинска ,,Радна бригада“ завршила је започето дело НДХ и нациста, те су порушили остатак  комплекса манастирског конака у коме се налазила и трпезарија осликана трудом Амвросија Јанковића (иначе, такође пострижника манастира Раковца), из 1768. године. После тога, манастир Раковац опет оста пуст, и много година стајао је тако запуштен, све до доласка мати Анастасије из Македоније, када почиње да полако заживљава.

Неуморном делатношћу и залагањем Епископа сремског Василија манастир Раковац добија у првој деценији нашег столећа репрезентативни  конак у коме се, поред многобројних келија, налази и зимска капела украшена иконостасом на коме су постављене иконе и царске двери сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића из 1751. године, а сама капела посвећена је првом списатељу божанске Литургије Светом Василију Великом. Потом су овде смештене епископске просторије, салон, као и манастирска библиотека,  док у приземљу конака стоји пространа и сводовима окићена манастирска трпезарија, украшена фреском, на северном зиду, Гостољубе праоца Авраама. Даљи опис самог манастирског комплекса, као и опширнију историју, у овоме раду нећемо поменути, јер ћемо нагласак ставити на синтагму „Дворски манастир“, као што носи и наслов овога текста.

У часопису Српски Сион за годину 1998. можемо читати о два јубилеја. Први је двадесет година архијерејске службе Епископа сремског Василија, а други је (посебно у броју 4) пет векова манастира Раковца. И тада, али и пре тога, само делимично се говорило о неколицини пострижника овога манастира.  Наиме: ,,За име овог манастира везана су имена низа личности из српског црквеног и духовног живота. Ево неких од поменутих: Севастијан, епископ будимски; Синесије Живановић, епископ арадски и ранији игуман овог манастира; Данило Јакшић, епископ; Јосиф Јовановић Шакабента, епископ; Пантелејмон Живковић, епископ и многи други.“

Због писане речи, али и штампарије која се једно време у 18. веку налазила у манастиру Раковцу, многи су хитали ка њему. Овде је преписиван Душанов Законик, и, како наводи Никола Лукић, ,,први рукопис који обједињује до тада највећи број Срба светитеља јесте познати Раковачки Србљак... Сви предложени светитељи у садржају Раковачког Србљака (Св. Сава; Св. Симеон; Св. Симон; Св. краљ Милутин; Св. Стефан Дечански; Св. цар Урош; Свети Бранковићи: Св. Стефан, син Ђурђев, мајка Ангелина, деспот Јован и владика Максим, али и службе Светом Стефану Штиљановићу и Светом кнезу Лазару)  играли су улогу националних заштитника, па је њихово место љубоморно чувано!“ 

Имамо на уму и то да после Велике сеобе Срба на ове просторе 1690. године бригу о популаризацији српских владара, као и заштити самога Српства, сада преузимају врхови Српске Цркве. У осамнаестом веку манастир Раковац са својим умним и ученим пострижницима доминира над осталим фрушкогорским манастирима и добија назив Дворски манастир карловачких митрополита, из кога су потекли славни архијереји наше Цркве, и то:

Арсеније Радивојевић, епископ бачки (1774-1780);

Арсеније Стојковић, епископ будимски (1853-1892);

Викентије Јовановић, митрополит карловачки (1731-1737);

Викентије Јовановић Видак, митрополит карловачки (1774-1780);

Гедеон Никетић, епископ православних Румуна (1784-1788);

Генадије Димовић, епископ горњокарловачки (1786-1796);

Герасим Рац, епископ арадски (1835-1850);

Евгеније Јовановић, епископ горњокарловачки (1839-1854);

Јеротеј Мутибарић, епископ далматински (1843-1853);

Јосиф Јовановић Шакабента, епископ вршачки (1786-1805);

Мојсије Путник, митрополит карловачки (1781-1790);

Мојсије Миоковић, епископ горњокарловачки (1807-1823);

Павле Ненадовић, митрополит карловачки (1749-1768);

Павле Авакумовић, епископ арадски (1786-1815);

Пантелејмон Живковић, епископ темишварски (1839-1851);

Пахомије Кнежевић, епископ арадски (1770-1783);

Петар Петровић, епископ темишварски (1786-1800);

Севастијан II, митрополит будимски (1643);

Синесије Живановић, епископ арадски (1751-1768);

Стефан Станковић, митрополит карловачки (1837-1841);

Стефан Крагујевић, епископ пакрачки (1843-1864).

Међутим, поред овог непотпуног списка пострижника манастира Раковца (још увек се истражује), постојали су епископи који нису примили постриг у овоме манастиру, али су имали духовне везе са њим. Овде ћемо најпре поменути великомученика патријарха српског Лукијана Богдановића, који је у Раковцу примио јерођаконски чин, док је четврти епископ Епархије горњокарловачке Данило Јакшић (1751-1771) наречен и хиротонисан у Раковцу 4. новембра 1751. године.

Настојатељи манастира Раковца били су и поједини потоњи епископи, од којих ћемо издвојити двојицу, и то: епископ бачки Георгије Хранислав (1839-1843) и епископ  горњокарловачки Иларион Зеремски (1920-1931). Свој смртни час у јануару 1938. дочекао је у овом манастиру умировљени епископ  задарски Димитрије Бранковић (1913-1920).

И  уз ове богољубиве, мудре људе и духовне горостасе расла је и узрастала братија манастира Раковца. Они који нису били удостојени ове врсте послушања, били су неуморни делатници на осталим монашким послушањима које им је одредила мајка Црква.  Тако је из овога манастира произишло неколико стотина записаних у Књизи вечнога живота, Христовој Књизи, у којој нема грешке, монаха и служитеља светога Олтара, деце српске и потомака славних Немањића и Бранковића, васпитаника Дворског манастира Раковца.

Године 2018. навршило се 200 година од упокојења архимандрита раковачког Прокопија Болића (14. 10. 1818), који је оставио своја чувена два дела ,,Јеванђелистар“ (у рукопису) и ,,Совершен винодјелац, или наставленије о винодјелију, прављењу вина и оцта и пециву ракије из разног вешчества, које по собственому искуству, које пак по правилима најславнији и најискуснији у овој земљоделија струки списатеља и винодјелаца“, штампано у Будиму у два тома 1816/18. године. Овај славни архимандрит Дворског манастира Раковца замонашио је по чину мале схиме и потоњег митрополита карловачког Стефана Станковића.

Имајући испред себе оволика имена великана наше свете Цркве, који су делали у манастиру Раковцу, сасвим нам бива јасно зашто и ради чега је Епископ сремски Василије одабрао овај манастир за своју ставропигију, украсио га велелепним конаком и ради на томе  да манастир буде удостојен  части  и почасти Дворског манастира. Нека му Господ дарује духовне силе да издржи на том пољу, а свим блажено упокојеним пострижницима, житељима и приложницима Раковца нека  Господ  подари вечни покој у Царству Своме.

Јеромонах Евгеније,
сабрат  манастира Раковца

*Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 4/2019

Извор: Српска Православна Црква