На трагу сна великог синеасте Ернеста Бошњака, Сомбор ће од 12. до 16. јула бити својеврсна престоница седме уметности.

У неколико простора у Раванграду биће у том периоду одржано друго издање филмског фестивала Дунавско-панонске регије, на којем ће, у неколико селекција, бити приказано петнаестак филмова. Подсетимо, идеја о настанку овог фестивала везује се за америчку филмску звезду, Оскаровца Џона Севиyа, који је са холивудским глумцем, пореклом Сомборцем, Лазаром Рајићем (алијас Лазар Роквуд ) на западу Бачке снимао филм „Повратак“, када је са овдашњом градоначелницом Душанком Голубовић званично и покренуо иницијативу о организовању филмског фестивала.

Филмови ће бити груписани у три селекције, приказивани на пет локација. Главна, такмичарска селекција, обухватиће пет остварења из земаља дунавско-панонског региона: „Између дана и ноћи” Андра Мартиновића (Црна Гора), „Последњи Србин у Хрватској” Предрага Личине (Хрватска), „Шавови” Мирослава Терзића (Србија), „Сутон” Ласла Немеша (Мађарска) и „Сyстем црасхер” Норе Фингшајт (Немачка). Филмови из ове селекције биће приказивани у башти „Кабаре“ код Народног ппозоришта, а о наградама -  Гран прију за најбољи филм у целини, Целтису за најбољег глумца и глумицу фестивала, те Целтису за најбољег младог глумца/глумицу (до 30 година старости) одлучиваће жири који ће тврити глумци Тања Бошковић и Жарко Радић, као и књижевник Радоман Кањевац. Друга такмичарска селекција „Аутори филмова до 30 година“ такође ће обухватити пет филмова, од тога четири домаћа: “Алекси” Барбаре Векарић, “Злогоње” Рашка Миљковића, “Хоризонти” Светислава Драгомировића, “Пси умиру сами”, Николе Петровића, те црногорско остварење ”Лијенштина” Алекса Стефана. Пројекције ће бити у дворишту  Градског музеја, а о Награда за најбољи филм одлучиваће глумци Маја Шуша и Вања Ненадић, те Срђан Савић, директор Филмског фестивала у Нишу.

У току трајања фестивала поклоници седме уметости биће у прилици да виде, у селекцији Цоре дипломатиц, и два дугометражна филма у продукцији канадских аутора, а по избору амбасадора Канаде, затим остварење „Држање за ваздух” Здравка Шотре, као и изложбу плаката „Кански победници”. Све пројекције су, иначе, бесплатне, а филмови ће бити приказивани и у двориштима Жупаније и Мађарске касине, као и у сали Културног центра „Лаза Костић”.

Извор: Дневник

Летња манифестација ''Под крошњама на Штранду'' биће одржана по седми пут у Библиотеци на Штранду од 1. до 27. јула. Како је речено приликом њеног отварања, на програму су радионице знаковног, мађарског и словачког језика за децу узраста од 5 до 12 година, као и курс словеначког језика за младе од 13 до 19 година. Радионице се одржавају сваког радног дана од 19 до 20 часова, а суботњи квиз се одржава у природи, на локалитету Рим, изнад Беочин села у срцу шуме, када време дозволи.

- Веома ми је драго што ова манифестација не само да опстаје, и одржава се ево већ седми пут у оквиру Библиотеке на Штранду, већ се и развија и напредује. То не кажем тек узгред, већ заиста мислим да програми који се баве језиком мањина, имају посебно место у граду који је препознат управо по мултијезичности и мултикултуралности. Садржаји су намењени онима на којима свет остаје, што је такође изузетно добро, јер доприносе стварању генерација толеранције, међусобног поштовања које ће знати да препознају лепоту различитости. И ова манифестација доказује да смо најјачи када се удружимо. Градска библиотека је на Штранду већ 11 година, и показало се да је то био јако добар потез, понудити књигу многобројним посетиоцима најлепше градске плаже. Ту су и Центар за развој мањинских медија, и Херор Медиа Понт, и ја им свима честитам што ће понудити квалитетан програм деци и младима овог лета на Штранду – нагласио је члан Градског већа за културу Далибор Рожић приликом отварања манифестације којем је присуствовао и заменик амбасадора Словеније Роман Веикслер.

Према речима Наташе Херор из Херор Медиа Понта ове године деци ће бити понуђене и радионице ''Тело као инструмент'' удружења грађана Отворени круг.

- Деца током пет дана науче преко сто речи и суботом им организујемо квиз који јако воле. За сваки језик имамо помоћ особе којој је тај језик матерњи, како би се осигурао тачан изговор и пренела културолошка прича сваке заједнице – истакла је Наташа Херор.

Манифестација ''Под крошњама на Штранду'' одржава се у организацији Библиотеке града Новог Сада, Херор Медиа Понта и Центра за развој мањинских и локалних медија, уз покровитељство Управе за културу Града Новог Сада и Покрајинског секретаријата за образовање, управу, прописе и националне заједнице.

Извор: Град Нови Сад

Летњи распуст идеалан је за читање, али не само за читање. Како квалитетно провести слободно време и шта све Нови Сад нуди преко лета.

Извор: РТВ

У порти нишког Саборног храма Силаска Светог Духа на апостоле у петак, 28. јуна 2019. године, када Српска Црква молитвено слави Светог мученика Кнеза Лазара и Свете српске мученике, одржана је традиционална Видовданска академија, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, а у организацији Православне Епархије нишке, Управе нишког Саборног храма и Нишке црквено-певачке дружине "Бранко".

http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190629-092520-93_87_220_50-682.mp3

http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190629-093029-93_87_220_50-966.mp3

http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190629-093346-93_87_220_50-644.mp3

Видовданска академија отворена је химном "Боже правде" у извођењу Нишке црквено-певачке дружине "Бранко" и Војног оркестра, након чега се поздравном беседом присутнима обратио старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, поздравивши скуп и у име Владике нишког Г. Г. Арсенија. "Сваки народ има своје велике дане и своје великане. За нас Србе, Видовдан је у годишњем кругу календарских догађаја један од највећих празника" рекао је на почетки своје уводне речи протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић. Овогодишњи беседник Видовданске академије био је др Александар Ђорђевић, професор историје на Правном факултету Универзитета у Нишу.

"Један од највећих грехова савременог доба је незахвалност. Ми смо се управо скупили овде због захвалности косовским великомученицима који су тог 28. јуна 1389. године, на Видовдан, дали своје животе и узидали га у темеље будуће српске државе. Тај Видовдански и Косовски завет и Косовска мисао трају до дана данашњег“ рекао је проф. др Александар Ђорђевић. Нишки глумац г. Марјан Тодоровић и г-ђа Хаџи Марина Милутиновић казивали су стихове Антонија Ђурића, Милице Бакрач, Бранка В. Радичевића и Хаџи Марине Милутиновић, док је академију пратило снажно, дирљиво и до перфекције увежбано појање НЦПД „Бранко“ – Великог хора предвођеног госпођом Саром Цинцаревић и Дечјег хора предвођеног госпођом Јованом Микић. У два наврата и звона Саборног храма дала су посебну ноту узвишености празника Видовдана, који са много љубави и поноса Срби славе.

Како је на почетку програма Видовданске академије лепо истакла водитељ програма госпођа Емилија Радмиловић, на овој академији смо се састали да се „подсетимо наше славне прошлости и наших славних јунака, али и да прославимо труд, рад, знање, лепоту и памет нових поколења“. Видовданске награде уручене су ученицима генерација свих нишких основних и средњих школа за школску 2018/2019. годину, а најбољим ђацима у Нишу и околини обратио се и градоначелних Ниша господин Дарко Булатовић. „Нека овај Свети дан и празник Видовдан буде посвећен и вама и образовању срском, јер сам дубоко убеђен да улагањем у образовање и образовањем чувамо и успомену на јунаке и витезове, на славну српску историју и славни српски народ и да тиме дајемо најбољи допринос учвршћивању и стварању темеља будуће, поносне, моћније, развијеније мајке Србије“ рекао је г. Дарко Булатовић.

Градоначелник Ниша се захвалио и родитељима ђака генерације “који су сигурно дали немерљив допринос да ви данас будете понос овог града“, као и учитељима и наставницима нишких школа. У културно уметничком програму учествовао је и Дечји фолклорни ансамбл „Бранко“, који је изазвао највеће симпатије публике, будући да је на сцени било много деце предшколског узраста па и млађе, док су Играчки ансамбл „Бранко“ и оркестар и фолклорни ансамбл Студентског културног центра у Нишу „Оро“ добро увежбаним кореографијама и лаким играчким корацима учинили да позорница у порти Саборног храма без престанка подрхтава. Видовданској академији су поред најбољих ђака у управо завршеној школској години, њихових родитеља, учитеља и наставника, бројног нишког свештенства и нишког културног и јавног живота и академске јавнности, присутвовао и велики број представника градских институција, на челу са градоначелником Ниша г. Дарком Булатовићем. Академији је присуствовао и командант Копнене Војске РС генерал-потпуковник Милосав Симовић и бројни припадници војске, ректор Богословије „Светог Кирила и Методија“ у Нишу протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, протојереј-ставрофор Влајко Грабеж, сада умировљени парох Саборне цркве у Нишу, представник амбасаде Републике Бугарске у Бограду и председници нишких општина.

Програм овогодишње Видовданске академије завршен песмом „Са Косова зора свиће“ у извођењу Дечјег хора „Бранко“ и у пратњи свих присутних. У наставку можете чути комплетне говоре старешине Саборног храма у Нишу протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића, овогодишњег беседника проф. др Александра Ђорђевића и обраћање градоначелника Ниша г. Дарка Булатовића најбољим ђацима у Нишу и околини.

Извор: Радио Глас

Алмашки крај проглашен је на седници Републичке владе за заштићену културно-историјску целину, непуну годину од подношења таквог предлога, а три од како је новосадски Завод за заштиту споменика културе покренуо процедуру да се тај део Новог Сада, који спада у најстарије, стави под претходну заштиту. 

Према речима директора Завода за заштиту споменика културе града Новог Сада Синише Јокића, вишегодишњи труд стручњака те установе да се заштити Алмашки крај као један од најстаријих српских делова града, крунисан је успехом у виду проглашења за просторно културно-историјску целину.

- То је гаранција да ће овај део града сачувати своју аутентичност, породични начин живота и специфичну амбијенталну вредност – рекао је за „Дневник” Синиша Јокић. – Захваљујући овој одлуци Републичке владе која долази две године од прославе три века Алмашког краја  биће то нова  туристичка дестинација. То значи да ће Нови Сад као Европска престоница културе 2021. године задржати свој идентитет. Поред Петроварадинске тврђаве и градског језгра, добијамо и трећу културно-историјску целину од изузетног значаја. То показује и зрелост, озбиљност и одговорност Новог Сада и његовог руководства.

Алмашки крај у себи чува све слојеве културно – историјског развоја града. Много тога у њему је јединствено и вредно спомена, од приче о његовом настанку, до преосталих старих кућа које одолевају налетима рушења као знамење прошлих времена. Неправилан сплет улица и јединствени дух места чине га посебним.

Крајем прошле године добио је и дигитални водич настао као резултат сарадње између Удружења грађана „Алмашани”, које је много учинило за афирмацију и очување аутентичности овог краја Новог Сада  и компаније Oroundo Mobile GmbH, уз финансијску подршку градске Управе за културу.

Извор: Дневник

Погледајте кратак филм о новосадском Алмашком храму:

Његова Светост Патријарх српски г.  Иринеј и Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније присуствовали завршној вечери фестивала „Музички едикт” у Нишу.

Заједничким наступом Московског синодалног хора, хора и оркестра РТС, хора „Coro normalista“ из Мексика и Нишке црквено-певачке дружине „Бранко“, који су извели "Стабат матер" митрополита Илариона Алфејева, затворен је шести међународни фестивал хорске духовне музике „Музички едикт“.

Четврто фестивалско вече, које је одржано на платоу испред Светосавског дома, отворио је хор „Coro normalista“ из Мексика којим је дириговао Хорхе Алтиери Хернандез и који је извео четири композиције. Уследио је наступ Хора Радио телевизије Србије под дирегентским руководством маестра Бојана Суђића, да би се на крају публици представили и гости из Русије, Московски синодални хор којим диригује Алексеј А.Пузаков.

Заједничким наступом Московског синодалног хора, Хора и оркестра Радио телевизије Србије, Хора „Coro normalista“ из Мексика и Нишке црквено-певачке дружине „Бранко“ који су извели "Стабат матер" митрополита Илариона Алфејева затаворен је Шести међународни фестивал хорске духовне музике „Музички едикт“ који је бијенална манифестација и већ 12 година се одржава у Нишу.

На свечаном затварању фестивала, уз вођство маестра Бојана Суђића, заједничи је наступило 200 извођача, а њихови гласови који су се стопили у јединствен божански глас оставио је публику без речи. Свечаном затварању Шестог међународног фестивала хорске духовне музике присуствовао је Његова Светост Патријарх српски г.  Иринеј, Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније, Његова Екселенција Амбасадор Мексика, градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић и начелница Нишавског управног округа гђа Драгана Сотировски са сарадницима.

Извор: Српска Православна Црква

Реплика једног хришћанина на текст ”Еутаназија Србије” аутора Мише Ђурковића од уторака, 11.06.2019. у рубрици ”Погледи” дневног листа ”Политика” (online).

За разлику од Томаса Мора у  „Утопији“ (1516.г.), Олдос Хаксли у својој дистопији "Лепи нови свет" (1932.г.) описује како савршено друштво живи у хармонији сходно трима начелима: „стабилности“, „миру“ и „слободи“. Но чини се да Хакслијева визија обмањује. „Савршено“ друштво је резултат свеобухватног система који почива на вештачкој репродукцији, кондиционирању и индоктринацији тоталитарне светске државе. Морална субјективност њених грађана је строго контролисана, стално надгледана и изложена постојаној манипулацији. Најпре је реч о биолошкој кондиционираности. Људска репродукција се збива изван полности, односно исход је техничког процеса оплођења. Социјална кондиционираност се збива путем индоктринације. Чини се да Хакслијев роман није изгубио у својој актуелности. Оно што је изгледало као фикционална визија, почиње да бива опора стварност у виду ген-техничких процеса савремене репродуктивне медицине.

У социјалним наукама појам ризико-дискурса има велику конјуктуру. Једно од доминантних места у спектру тих ризико-феномена има и такозвана „пренатална дијагностика“, Pränataldiagnostik (PND). Њу ваља разликовати од „преимплантативне дијагностике“ (pre-implantation genetic diagnosis) - Präimplantationsdiagnostik (PID), која се односни на in-vitro фертилизацију. Ова област медицинске генетике, да не кажемо генетичког инжењеринга, отвара широко поље манипулације хромозомима, не само из медицински индицираних разлога, већ и зарад оптимирања плода, стварањем тзв. "designer baby", што је у апсолутној моралној противречности са другим чланом Никејско-цариградског Символа Вере – „Вјерују“... и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало“. У постулату: рођеног, а не створеног/ γεννηθέντα οι ποιηθέντα/genitum non factum исцрпљују се сва онтологија и етика хришћанског поимања тајне рођења човека по образу и подобију Божијем (εἰκὼν τοῦ θεοῦ/ Imago Dei).

Шта појам пренаталне дијагностике подразумева? Пренатална дијагностика представља скуп савремених дијагностичких метода којима је могуће установити промене на ембриону или фетусу, дакле у пренаталном статусу. Она је углавном усмерена ка утврђивању могућих хромозомских аномалија и дефеката и већих компликација (патолошког развоја), али омогућује и рано констатовање пола детета. Ове методе варирају од неинвазивних до инвазивнијих које носе и опасност губитка плода.

У јавности су теме као што су еволуција и генетска технологија праћене с великом скепсом. Оне асоцирају на генетске ризике, аномалије, дефекте, болести, смрт. „Реториком-претње“ би се могло рећи да смо окружени непријатељима, да су они свеприсутни. Тај ризик је социјално конструисан, односно он је публици приближен помоћу различитих форми драматизације. За ту сврху су сугестивне слике и селективно представљање веома ефикасни кораци. Када је претња најефективнија? Када се она дотиче а) што више људи и б) када се од ње очекују што ужасније последице: само један поглед у било који уџбеник људске генетике је препун драстичних слика деце са генетским аномалијама. Овим се јача сензибилитет за дефектолошки развој, али и, као припрема, конструисани „излаз“ у форми „пренаталне дијагностике у служби здравља“. Тако отпочиње други корак који бисмо означили као „реторика-избављења“. За водеће генетичаре „живот од самог почетка развоја технике одбране“, односно неку врсту „арсенала оружја за самоодбрану“.

Свакој степеници биолошки комплексног развоја следила је додатна стратегија „генетичко-биохемијске резистентности“, вели један реномирани теоретичар биогенетике. Отуда је, можемо да силогички следимо, генетика нешто, сугерише се, сасвим нормално, ништа друго до модерна варијанта прастарих форми самоодбране. Порука је, дакле - стална опрезност и превентивност су неопходни да би здравствена штета била спречена.

Тиме отпочиње оно што бисмо могли назвати „апел за превенцијом“, који се у англо-саксонској традицији назива „мерама профилаксе“. Овакви појмови звуче хигијенски, модерно, разумно, те су нека врста нормалне превенције, као прање зуба ујутро и увече. Овакве формулације, пак, нису прецизне, већ само описују, а делом и замућују смисао. На пример, када један генетичар пише о „Превенцији Down-Syndrom-а“ (монголоидности), онда није реч о превенцији која би могла да спречи развој фетуса, већ је реч о прекиду трудноће. Ако се пажљивије обрати пажња, овде долази до појмовног преиначења чији узрок није случајне, већ системске природе. Оно упућује на основни проблем анализе генома: дијагностичке могућности претходе терапеутским могућностима. Уз помоћ пренаталне дијагностике може се утврдити да фетус има „Down-Syndrom“ или „Chorea Huntington“- али нико не може понудити медикамент или терапију којом би се обољење исцелило.

Над питањем да ли ће икада раскорак између дијагнозе и терапије бити укинут, ломе се и данас копља у науци. Све док та дискрепатност влада, дотле пренатална дијагностика неће имати улогу исцељења болести, већ њеног „избегавања“. Она је, по правилу, „тест живота или смрти фетуса“. Решење које она нуди је по дефиницији прекид трудноће - што је спојено са табуом забране убијања и асоцира на најбруталнија варварства „генетике као еугенике“. Дакле, излаз није непроблематичан, будући да нас ставља пред дилему проблематичне селекције, односно убиства (чедоморства). Како је при таквим безнадежним фактима уопште било каква реторика-избављења могућа? Одговор је – кроз формулације које проблематичне аспекте заобилазе и избегавају или камуфлирају еуфемизмима. Тако се у једној лекарској брошури вели: „Пренатална дијагностика у основи помаже рођењу здравог детета“. Тек у споредној реченици биће описано шта се збива – „да би правовремено деца са тешким физичким или психичким сметњама била препозната, чиме би прекид трудноће постао могућим“. У овој брошури ће бити речи о „ношењу болести“, а не о „ношењу детета“. Тиме је обављена деперсонализација и одлука за прекидом трудноће олакшана, будући да је њен објект – тачније: субјект - ишчезао из видокруга.

У једној сличној брошури биће речи о томе да се пренатална дијагностика обавља само „уколико погођене породице или личности са ризиком то изричито желе“. Оваква формулација би требало да буде категорично дистанцирање од праксе принудне еугенике. При томе је највећи парадокс у томе што оваква формулација губи из вида ко је зацело погођен, наиме, сам фетус! Овде леже границе „реторике-превенције“. Убиство фетуса је саставни део рачуна. То је факат који се не може порећи. Могуће је покушати да се тај факат протумачи на други начин, како би био схваћен у другом, мање оптерећујућем светлу, не као чин ужаса, већ као чин самилости. На овом месту се преиначава „апел за превенцијом“ у „апел за саосећајношћу“ чији је принцип: све се збива зарад добра детета. Прекид трудноће је културно де-драматизован, односно преиначен у предострожност. Пренатална дијагностика је допуштена као минимирање ризика. У томе је централна порука. Но у томе се иде и даље, те се у њој види нека врста моралне обавезе да би зла коб била осујећена. Сходно тој логици, ми не само да смемо, већ морамо да деламо. Тако се вели у једној брошури: „Познавање сопствених генома треба да нас подстакне на животну одговорност“. Један морални философ вели: „Убудуће није само лекар одговоран, већ и медицински лаик. Он мора одговорно да се односи према ризичним факторима своје генетске конституције.“ На овом месту наступа трећи корак ризико-дискурса - „реторика одговорности“. Одговорност значи и већу аутономију, као што је учио Кант. Преузети одговорност према породици, мужу, већ рођеној деци, гласи апел. Толики различити аспекти одговорности значе и потенцијалне аспекте кривице, односно толико приговора и самопрекора потенцирају и социјални и морални притисак. Све те околности воде ка одлуци да се треба подвргнути предложеном тесту, сходно геслу: „да се не бих доцније кајала“. Статистички подаци о женама које се подрвгавају овом тесту показују узлазну линију.

О каквој је мотивацији мајки забринутих за „плод утробе своје" реч? Оне желе своме плоду све најбоље, оптималну припрему и негу. Оне желе тест зарад смирења, потиснувши могућност да тест може дати и негативне резултате. Уколико на такву могућност уопште мисле, тада наступа „апел за превенцијом“. Самилост према детету које би се родило са аномалијама аргумент је многих мајки које се одлучују за тест пренаталне дијагностике. „Егзистенцију патње“ абнормалног детета требало би спречити. Овде се поставља фундаментално питање – да ли су абнормални фетуси, или деца рођена са генетским дефектима,  заправо „отпад“, односно „несрећни случај“? У овом апелу за превенцијом долази до израза не само самилост према још нерођеном детету, већ и самосажаљивост мајки. Ово, пак, стоји у вези са промењеним статусом жена/мајки унутар породице, кроз промењене форме васпитања, њихове професије, њиховог правног статуса. Биографске последице оваквих промењених односа показују да жене све више настоје да остваре своје животне планове, жеље и очекивања у којима оне унутар породице нису једине које носе одговорност, иако модели наводног складног спајања професије и фамилије (Work-Life-Balance) често стоје у грубом конфликту са социјалном реалношћу.

Пренатална дијагностика не сме постати рутински преглед, на шта и хумани генетичари упозоравају. Има гласова који веле да се она већ отргла свакој контроли, па се тако збива дифузна интеракција правно недефинисаног статуса, комерцијалних интереса, фармацеутско-хемијског лобија и здравствених осигурања са научним интересима генетичара. Како пренатална дијагностика, тако и преимплантативна дијагностика отварају читав спектар сложених социолошких и етичких питања, које најзад задиру у срж хришћанског поимања морала. Обе методе генетичке дијагностике дотичу се веома осетљиве теме историјски компромитоване еугенике и еутаназије, које асоцирамо са расним тоталитарним идеологијама 20. века. О савременим дебатама о еугеници овде би ваљало подсетити на говор немачког философа Петра Слотердајка (Peter Sloterdijk) о „Правилима за људски врт“ (1999. г.) у коме је реч о „генетском кроћењу“. Јурген Хабермас, Нестор немачке философије, у дискусији о ауторитету либералне државе са америчким философом Томасом Најџелом (Thomas Nagel) и Роналдом Дворкином (Ronald Dworkin) вели да би из перспективе англо-саксонског либерализма, у духу Џона Лока (John Locke), било „готово саморазумљиво да одлуку о саставу генетских основа своје деце доносе родитељи, а не држава“.

Имају ли болест и патња још места у овом свету? Нису ли се оне у овом универзуму ригорозне селекције напросто „провукле“, те им не остаје друго но да трпе своје дефектно бивство? Хришћанске основе морала и етике држе да је заједнички живот нормалних и болесних могућ и природан. Разлике се у њему не подвлаче и истичу, већ су поравњане филантропском љубављу према ближњему. Слабијима се указује пажња и заштита, а несавршеност је саставни део наше природе, која ствара динамику и напетост између непредвидивог и предвидивог и усклађује и уравномерује етичка начела кроз једнакост и солидарност и на крају омогућује нешто што живот вредним чини. Прихватање несавршености је мудрије но екстремна ревност у селективној генетској профилакси и тежњи ка илузорној савршености. Прва је парадигматичан случај нашег conditio humana, друга је, као у Хакслијевој скурилној визији, хибрис кондиционирања и детерминације нашег генетског устројства, те отуда per definitionem, огреховљено дело против Божјег домостроја.

Морална контарверза између заступника и противника нове технологије репродукције људских бића - Сибиле Левичров о др Франкенштајну и Андреас Бернард о „прављење деце”

Очигледно је да је бебама (новорођенчадима/новорођеној деци) све више потребна медицинска помоћ. Деца која су рођена путем оплођења из банке људског семена и помајке (изнајмљене мајке) чине нове актере репродуктивне медицине. Шта то значи и какве последице има за наше поимање фамилије? Шта се догађа када дође до разлаза између биолошких и социјалних родитеља? 

Аутор ове књиге је посећивао лабораторије  од Украјине преко Немачке до Калифорније у којима се чувају банке спермија (људског семена) и водио безбројне разговоре са родитељима, даваоцима спермија и лекарима расправљајући с њима о мотивима, истражујући и судбине погођене/дотичне деце. Тако је настала зачуђујућа историја сазнања о репродукцији и њеним успесима. На тај начин је настало нешто између репортаже и научне историје - Andreas Bernard: "Kinder machen". Neue Reproduktionstechnologien und die Ordnung der Familie. S. Fischer Verlag, Frankfurt am Main 2014.

Број деце зачет, боље рећи „начињен“ у реторти се са извесношћу зна – он броји преко пет милиона  „деце из реторти“. Зачето је много више, али је број ефицијентног зачећа у реторти  много скромнији.  Од сто „изнајмљених мајки“ које се подвргавају вештачком оплођењу, односно „In-vitro-Fertilisation“, одлазе 15 до 20 „оплођених“ својим  кућама.

Многи ембриони замиру у мајчином телу и стотине хиљада су препуштени својој неизвесној судбини. Бернардова књига ”Прављење деце” представља историју репродуктивне медицине и њених путева до рутинске терапије, као и то које је културноисторијске премисе она пренебрегла. Аутор је, иначе, публицист и редактор код угледног немачког недељног магазина "SZ Magazin" у Минхену.

 Двоструком проседеу је прибегао аутор: с једне стране, он прати медицинско-историјску линију рачвања и гранања истраживања, са друге пак, постепено гради неку врсту репортаже-колажа,  која настаје из различитих центара збивања у вези са банкама спермија и клиникама на којима се негује репродуктивна медицина. Post hoc гледано, пут од открића спермија и јајне ћелије до сазнања да су две ћелије довољне да би човек био оплођен био је вијугав.

Пре но што спермије и јајне ћелије отпочну свој Pas de deux, неопходно је да се догоди инсеминација (оплођење) у материци. Најпре се од мужа узму спермије да би се скратио пут до јајних ћелија. Доцније се практиковало то да се у случају бесплодности оца породицама помагало на тај начин што се путем туђих спермија помагало да се дође до детета. Аутор овај вид оплођивања назива ”ојгеничком фантазијом”. Даваоци спермија се имају одликовати физичким и психичким здрављем углавном регрутовани из акадамских, уметничких или спортских редова.

Критика овакве све учесталије манупулативне генетске праксе  и инжењеринга потиче из корена религиозног велтаншауунга (погледа на свет). Тако је често цитиран аугзбуршки бискуп који је репродуктивни плод из лабораторије 1978. назвао ”страшнијим од атомске бомбе”.

Протојереј-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)

Извор: Српска Православна Црква

Изложба "Портрети Патријарха Павла" некадашњег уредника фотографије листа Српске Патријаршије „Православље“ и члана УНС-а Хаџи Марка Вујичића биће отворена у понедељак, 17. јуна са почетком у 19 часова у галерији „Фоаје“ у Центру за културу и туризам у Младеновцу (Војводе Путника 7).

Организатор ове изложбе је Градска општина Младеновац.

Хаџи Марко Вујичић је од 2003. као студент Православног Богословског факултета радио хонорарно у редакцији новина Српске патријаршије „Православље“ , а од 2004. године био је уредник фотографије овог листа.

Награђен је, за уређивање фотографија у „Православљу“, златном медаљом регента Александра Карађорђевића, златном медаљом краља Петра I Карађорђевића и медаљом војводе Степе Степановића од Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године.

Уметничком фотографијом бави се од 2000. године, а фотографије су му објављиване на насловним странама „Православља“, „Светигоре“, „Искона“, „Каленића“, НИН-а…

Vujičić Hadži Marko, FB

Шта се то дешава на Филолошком факултету да је 136 знаменитих универзитетских професора, академика, књижевника, правника, новинара... потписало отворено писмо ставивши се на страну суштине, а не процедуре.

Њихово реаговање изазвала је чињеница да је недостатак кворума на седници Наставно-научног већа Филолошког факултета Универзитета у Београду био разлог да професори др Дарко Танасковић и др Предраг Пипер не буду предложени за емеритуса, иако су матичне катедре за то дале позитивно мишљење.

То је био разлог објављивања отвореног писма названог „Предлог за размишљање“ чији потписници наводе да су истински забринути због разних појава које угрожавају систем српског високог школства и његове највише научно-педагошке квалитете. Зато су се обратили свим деканима, професорима, члановима изборних већа и других управних тела појединих факултета, али и ректорима, као и свим одговорним члановима научне и универзитетске заједнице. У неодобравању статуса емеритуса двојици професора виде озбиљан проблем, јер, како наводе, у универзитетској заједници нема никога ко би могао са елементарном озбиљношћу да образложи да они то не треба да постану.

На питање има ли у тој скривалици са недостатком кворума ипак неких добитника, потписници одмах додају да, нажалост, има.

„То су они малобројни, али за изборну процедуру и укупан број гласова ипак релевантни појединци, који су лично заинтересовани за то да управо професори највиших научно-педагошких компетенција буду уклоњени са факултета“, наведено је у овом обраћању јавности.

У овом случају, како констатују, губитници неће бити професори Танасковић и Пипер, већ матичне студијске групе, цео Филолошки факултет, па и Београдски универзитет.

„Није тешко сагледати једноставну чињеницу да студиј оријенталистике са проф. др Дарком Танасковићем и без њега, те студиј славистике са проф. др Предрагом Пипером и без њега једноставно нису ни приближно исте научно-педагошке категорије“, наведено је у „Предлогу за размишљање“.

Професор Танасковић за Спутњик каже да нерадо говори о насталој ситуацији, јер је реч о његовом универзитетском статусу, али и додаје да га то што је „Предлог за размишљање“, који је нашло за сходно да потпише и изнесе пред јавност више од 130 савесних и озбиљних личности, од којих многе нису из академске средине у ужем смислу, обавезује да саопшти своје виђење ствари.

„Пре свега, тачности ради, ваља нагласити да смо колега Пипер и ја одласком у пензију испунили основни предуслов да будемо предложени за избор у звање професора емеритуса. Наше катедре, за славистику и оријенталистику, предложиле су нас, а одлуку о усвајању ових предлога и њиховом упућивању Сенату Универзитета требало је да на својој седници донесе Наставно-научно веће Филолошког факултета. Разматрање предлога и одлучивање о њима онемогућено је недостатком потребног кворума Наставно-научног већа, рок за упућивање предлога Универзитету је истекао и ми нисмо постали кандидати за ово истовремено почасно и радно звање. То су чињенице, онако како их ја видим. Све остало у вези са симптоматичним недостатком кворума и одсуством настојања да се до њега дође у домену је претпоставки, за које нема доказа, али има озбиљних индиција, о којима засад не бих говорио“, каже наш познати професор оријенталистике и некадашњи дипломата.

Коментаришући подршку коју су добили професор Пипер и он, Танасковић каже да, ако је добро разумео „Предлог за размишљање“, његови потписници сматрају да никакве процедуралне околности и оправдања при одлучивању о суштинским академским питањима не би смели да буду довољни да се она једноставно скину са дневног реда универзитетског живота. То је, како каже, најбитније и не односи се само на овај случај.

„Запажено је, наиме, да је на нашим факултетима узело маха накарадно схватање аутономије универзитета које, у комбинацији са реликтима самоуправљачких манира и стављањем у први план интереса ужих, добро позиционираних група, доводи у питање квалитет основне, наставне и научне делатности високошколских установа и ствара атмосферу резигнације и подаништва, неспојиве са мисијом и духом универзитета. У науци не сме да одлучује став већине, до којег се неретко долази прегласавањем унутар система успостављене гласачке машине, већ су једино релевантни аргументи засновани на научним чињеницама и потврђеним резултатима“, недвосмислен је саговорник Спутњика.

Професор Филозофског факултета, академик Љубодраг Димић за Спутњик је објаснио зашто је један од 136 потписника „Предлога за размишљање“, међу којима су, поред осталих, и онколог др Радан Џодић, издавачи Жарко Чигоја и Јагош Ђуретић, књижевници Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Зоран Живковић, Рајко Петров Ного, Гојко Ђого, Александар Гаталица, Владислав Бајац, дипломата и амбасадор Србије у Грчкој Душан Спасојевић, проф. др Слободан Реметић, композитор проф. др Рајко Максимовић, универзитетски професори др Бранко Крга, др Ненад Кецмановић, др Ратко Божовић, сликар Чедомир Васић, в. д. директора Народног музеја у Београду Бојана Борић Брешковић, етнолог Драгомир Антонић, историчар проф. др Чедомир Антић, драматург Бојана Андрић, некадашњи новинар а сада универзитетски професор др Слободан Рељић…

„Моје мишљење је да су у питању изузетни професори и штета је одрицати се таквих људи који имају искуство које могу да пренесу не само на студенте, већ и на млађе професоре. То је био разлог што сам ја ставио свој потпис испод тог захтева да се професорима Танасковићу и Пиперу продужи професура. Као што и сами видите, увек постоје могућности да се процедура изигра разлозима који су крајње ирационални. У питању су људи који су своје знање стицали деценијама и који су у могућности да га пренесу другима. А то је, на крају крајева, и функција универзитета да се ту срећу они који хоће да уче са онима који знају, који могу да их подуче“, наглашава наш познати историчар.

На питање може ли се очекивати да се евентуалним изменама прописа који регулишу функционисање факултета онемогући да се процедура испречи наспрам суштине, јер најновија дешавања на Филолошком факултету нису усамљена појава, пошто се нешто слично недавно дешавало и на Филозофском факултету, Димић одговара да су закони, прописи увек последица негативне стварности.

„Уколико у ствараности постоји нешто што је изигравање закона, вероватно ће законодавац морати да размишља и у том правцу, али то ће тек бити у некој будућности, а неки драгоцени људи неће моћи своје знање да деле са млађим колегама“, упозорио је Димић.

Извор: Телевизија Храм

Са благословом и у присуству Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина у четвртак 13. јуна је одржана Светосимеоновска академија у Центру за културу Ваљево. Поводи су бројни од 40 година од земаљске кончине Аве Јустина, до 125 година од његовог рођења, односно до 800 година аутокефалности СПЦ. 

Поред домаћина Епископа Милутина и Мати Гликерије, игуманије манастира Ћелије са сестринством, академији су присуствовали Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Преосвећени Епископи: аустралијско-новозеландски Силуан, осечко-пољски и барањски Херувим, буеносајрески и јужноцентрално-амерички Кирило и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије. 

Свечаности у ваљевском Центру за културу присуствовали су бројни свештенослужитељи из ваљевске и других Епархија СПЦ и велики број људи. Поред студената Православног богословског факултета који су отпојали више песама у част Аве Јустина, Неда Николић је одсвирала на фрули две народне композиције, а Весна Крсмановић и Мила Параментић су прочитале неколико одломака из Авине књиге „Срна у изгубљеном рају. 

Светојустиновске беседе су изговорили Митрополит Амфилохије и Епископ Атанасије Јевтић, а водитељ вечери је био јереј Игор Илић. На крају се играма из Ниша представило КУД „Ђердан“. Митрополит Амфилохије је велику пажњу посветио актуелној ситуацији на Косову и Метохији која је страшна и тешка, али и дешавањима у Сирији и Либану где букти рат. 

„Запањен сам снагом Антиохијске Патријаршије и тамошњег народа. Више је рушевина тамо, но овде, али такве вере ни у Израиљу не нађох“, каже Митрополит који додаје да се Ава Јустин надахњивао вером животворном и вером која снагу црпи у страдању. „Свети Јустин је велики угодник. Познатији је у Јелади, него овде. Никад није био на Светој Гори али је сав његов дух био испуњен Светом Гором“, истиче Високопреосвећени који закључује да време Аве Јустина тек долази.

Поред Митрополита Амфилохија који се у својој младости надахљивао мудрошћу Аве Јустина, исто је чинио умировљени Епископ Атанасије Јевтић кога је Ава замонашио и коме је дао монашко име. „Ава Јустин је био човек радости и човек суза, једно је у друго претварао“, наглашава Епископ Атанасије који говори и о чудима Преподобног Јустина. „Владика Николај је повукао живу границу српске светости, Јустин је то потврдио“, каже Епископ Атанасије који беседу завршава речима да је Црна Гора ново Косово и да је мржња покретач сукоба. „Али надамо се да ће проћи“.

Извор: Радио Источник

Међу онима који су присуствовали Светосимеоновској академији у ваљевском Центру за културу у четвртак 13. јуна је и протојереј-ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног тима Митрополије црногорско-приморске, правник и одличан познавалац историјских и садашњих прилика и неприлика у Црној Гори. Уочи Тројичинданског сабора који је заказан за суботу 15. јун у подгоричком храму Васкрсења Христовог питамо проту да прокоментарише Саопштење Митрополије у којем се каже да нема организованог превоза за вернике из региона који су изразили жељу да присутвују Сабору, затим зашто се пише и прича у појединим медијима да је Сабор политички, откуд толика нетрпељивост према СПЦ и зашто је дан уочи Сабора дошао баш у Ваљево и Ћелије.

Извор: Радио Источник

У навечерје празника Светог цара Константина и царице Јелене, у недјељу 2. јуна 2019, у Никшићу је, поводом прослављања значајних јубилеја: 800 годишњице аутокефалности СПЦ, 800 годишњице оснивања будимљанско-никшићке Епархије и 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија одржана је Духовна академија „800 година аутокефалности СПЦ – са Светим Савом кроз вјекове (1219 – 2019)“.

Сабрање је благословио Преосвећени владика Јоаникије, поздрављајући уважене госте: Њихова високопреосвештенства Архиепископа верејског Г. Амвросија, ректора Московске духовне академије и Митрополита дабро-босанског Г. Хризостом, Њихова преосвештенства епископе: милешевског г. Атанасија, буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и славонско-пакрачког г. Јована, те бројне званице, представнике друштевено-политичког и јавног живота, свештенство, монаштво из више наших епархија, и публику која је испунила салу Никшићког позоришта.

Епископ је навео је да поменуте јубилеје СПЦ и Епархије будимљанско-никшићке прослављамо као наставак великог јубилеја 1700 година од доношења Миланског едикта, којим је Свети цар Константин хришћанима дао слободу, што је са нашом вјером, истакао је владика, за Цркву и њен вјерни народ, најдрагоцјеније и дан данас. Прослављајући велики јубилеј СПЦ – 800 година од њеног оснивања, истовремено прослављамо и велики јубилеј свих светосавских епископија, међу њима и Епископије будимљанске, коју је Свети Сава, подсјетио је Његово преосвештенство, устројио у манастиру Ђурђеви Ступови, а за првог епископа будимљанског поставио свог ученика, студеничког монаха Јакова.

Кључна личност тих великих догађаја  је Свети Сава, који је познат у свом народу по његовој светости, духовности, молитвености, чистоти, учености, родољубљу, великим способностима, исказаним приликом утемељивања своје Цркве.

„Ми у Цркви, Христа Господа доживљавамо као камен темељац, крајеугаони камен на коме се цијела грађевина гради, истовремено и као главу Цркве, али и Божји архијереји, као што је био Свети Сава, који су се са Христом сјединили и поистовјетили, добијају од Њега те благодатне силе да творе дјела непролазног значаја“.

„Кад из данашње перспективе погледамо на прошлост видимо да је дјело Светог Саве цјеловито, нетакнуто, да је кроз вријеме унапријеђено и, како вријеме пролази, све више схватамо значај свега што је радио, сагледавамо његову светитељску личност, која се толико уградила у нашу историју, у наш живот, нашу духовност, у нашу душу, наше осјећање, наше памћење, да је он кључно име на коме се гради наш идентитет“, указао је Епископ Јоаникије.

Говорећи о томе колико је било важно културолошко утемељење нове аутокефалне Цркве, Владика је констатовао да је светосавска аутокефална Црква саграђена на јеванђељским вриједностима, на светим храмовима, Мирослављевом јеванђељу, на блиставој култури, писмености, духовности, светитељству и једино на тај начин, сматра он, се може разумијевати аутокефалност, самосталност једне Цркве.

„То није одвајање, него када Црква Божја саборно препозна да је неки народ, нека Црква достигла ту мјеру духовног узраста да може да чува вјеру православну, да се држи Јеванђеља, да не подлијеже свакодневним утицајима овог свијета, да су њени крмароши, који воде брод своје Цркве и свог народа, сигурни, да су спремни да се жртвују за љубав и да успоставе заједништво са осталим народима, када су спремни да чувају јединство вјере и Свете саборне и апостолске цркве, онда се таквој Цркви, таквом народу може додијелити самосталност“, рекао је владика.

Осврнуо се на личност Светог Саве, који је српски народ увео у заједницу културних, просвећених, православних, цивилизованих народа. Он је, истакао је Епископ Јоаникије, дао је највећу мјеру духовности, култури, умјетности.

„Свети Сава је утемељивач правног поретка на коме се изграђивала средњовјековна српска држава, а те вриједности се и данас чувају и то је оно што је најважније да сачувамо и за нашу будућност. Надахнуо нас је слободом хришћанском, прије свега, слободом од гријеха, слободом коју ниједна земаљска сила не може да одузме, па смо тако, жртвујући се за своју вјеру, вјерни завјету слободе, светосавском завјету, узишли на своју голготу на Косову, прије толико вјекова. Сједињујући се са распетим Христом, доживјели смо, у правом смислу ријечи, и силу Његовог васкрсења“.

„То је коначно утврдило и утемељило наш идентитет. Данас они који говоре да се треба ослободити Косова и приче о Косову, а започети неку другу причу, понављају оне богохулне ријечи које су фарисеји и неријатељи Христа Господа довикивали Њему. То је завјет Крста и Васкрсења, завјет наше свете вјере у којој имамо и слободу. Вријеме је показало да када је год наш брод био уздрман у нашој историји, он је опстао, увијек смо васкрсавали, утврђивали свој идентитет и изнова се враћали Светом Сави“, казао је владика будимљанско-никшићки.

Оцијенио је да се данас у Црној Гори говори се о томе како једним потезом неког прописа или закона требају све светиње, које је наш народ градио и посвећивао Цркви и слави Божјој, да се препишу на државу.

„Постоји нека потреба у данашњем времену да се све преименује и Црква, и храм, и језик, и народ, да се све изокрене да би се с њиме лакше могло манипулисати. Послије 1700 година и више од Миланског едикта, који је један од темељних вриједности европске и свјетске цивилизације, јер прописује, не само слободу вјернима и свим вјерама, него да су неприкосновена црквена имања и храмови, да у то држава не смије да дира, да то припада вјери и цркви, у Црној Гори, када прослављамо велики јубилеј 800 година СПЦ, 800 година стварања, страдања, мука, борбе за опстанак, послије толико великих, славних и узвишених дјела, ми смо овдје изложени најприземнијих провокацијама и злим наумима којима се морамо као народ одупријети“.

Позвао је вјерујући народ да заједно заблагодаре Свевишњем за милост коју је изливао током ових осам вјекова, Који је српски народ миловао својом очинском десницом, кријепио, снажио, сабирао и дао нашем народу и нашој Цркви такве дарове и светиње.

„Народ који је родио толико светих, народ који је принио Богу од свог чистог срца и слави Божјој своје свете и своје храмове, своје најузвишеније вриједности, тај народ има темељ и ако смо свјесни тог темеља, а то је Христос, ми имамо и садашњост и прошлост и будућност“, закључио је Преосвештени Епископ.

Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, навео је, поводом обиљежавања 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, да је владика Јоаникије хиротонисан на Цетињу у чин епископа од стране Патријарха српског господина Павла, уз саслужење 13 архијереја, управо 3. јуна 1999. Свети архијерејски сабор СПЦ на мајском засједању 2001. основао/обновио је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, а идуће, 2002. изабран је за Епископа будимљанско-никшићког. Устоличење је обављено 4. августа у манастиру Ђурђеви Ступови у којем је било древно сједиште Епископије будимљанске.

„Од избора за Епископа будимљанско-никшићког Епископ Јоаникије, заједно са свештенством, монаштвом и вјерним народом, наставио је и покренуо у повјереној му Епархији свецрквено-народну обнову. Велики број санираних, реконструисаних и новосаграђених храмова, црквишта, парохијских домова, манастирских конака представља веома значајну градитељску епоху у историји ових простора. Ова обнова храмова, манастира није само обнова споменика културе, већ центара духовног живота.

Обнови свештенства и монаштва поклоњена је посебна пажња са циљем да, као некада, у Епархији не буде ни једног мјеста, нити већег села у којем би био храм и парохија без пароха. Оживљени су манастири, попуњене парохије, а веома битан дио црквеног живота јесу многобројне духовне академије, нарочита пажња посвећена је светосавским академијама. Црквене литије се крећу нашим градовима и селима, њихов број је све већи. Не треба помињати колико Световасилијевска литија у Никшићу значи, не само за нашу Епархију, већ за цијелу СПЦ“, рекао је, између осталог, свештеник Јокић.

У наставку академије представљена је новообјављена књига „Свјетлост свијетли у тами“ Преосвећеног Епископа Јоаникија. О књизи су говорили Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Г. Јован и академик Јован Делић.

У културно-умјетничком дијелу академије наступили су хорови Светог новомученика Станка, Преподобне мати Ангелине, вокална солисткиња Тијана Блечић уз клавирску пратњу проф. Гордане Милатовић.

Поводом 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, Преосвећени владика Јован уручио је панагију од седефа – дар Патријарха јерусалимског Теофила III.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Хришћанство и изазови савременог друштва

29. Мај 2019 - 10:31

У Великој сали Универзитета у Нишу 28. маја 2019. године свечано је отворен Други међународни конгрес православних научника у Србији под називом Хришћанство и изазови савременог друштва.

У организацији Међународне просветне друштвене организације Обједињење православних научника из Русије (одељење у Нишу) у сарадњи са Универзитетом у Нишу, Центром за византијско-словенске студије и Међународним центром за православне студије из Ниша, отварању скупа присуствало је преко педесет научника из земље и иностранства који учествују у раду конференције, представници инститиција и академске јавности, руско и нишко свештенство.

Међународни конгрес православних научника организује се по други пут у Србији, али први пут у организацији учествује један универзиет у нашој земљи, како је у својој беседи истакао проф. др Драгиша Бојовић, управник Центра за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу.

На свечаном отварању говорио је и протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу,  који је учеснике поздравио у име Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија. Учесницима конгреса се обратио и проф. др Драган Денић, проректор Универзитета у Нишу, који је добродошлицу упутио у име Универзитета у Нишу, ректора Универзитета и у своје име.

О значају конгреса који се одржава у Нишу говорили су протојереј Генадиј Заридзе, председник Међународне просветне друштвене организације Обједињење православних научника из Русије и проф. др Драгиша Бојовић.

Свечано отварање конгреса је додатно увеличао наступ Нишке црквене певачке дружине Бранко која је поред молитве Оче наш извела и фрагмент из Божанске Литургије Светог Јована Златоустог Свјати Боже Стевана Мокрањца, чувени Светогорски напев по тексту Светог Нектарија Егинског Агни Партене у аранжману Хаџи Јакова Милутиновића. У част гостију из Русије извели су и непорочне тропаре Свеноћног бденија Петра И. Чајковског, композицију Пукни зоро словеначког уметника Роберта Пешута Мањифика, у аранжману Хаџи Андреја Цинцаревића и уз соло деоницу Димитрија Пантића (баритон), и композицију Пећка кандила Жељка Панонца у аранжману Хаџи Јакова Милутиновића. Видовданску беседу Светог владике Николаја (Велимировића) веома сугестивно казивао је проф. др Милош Видаковић.

Организатори су за госте приредили поклоничко путовање у преподневним сатима 28. маја 2019. године, у оквиру кога су учесници присуствовали светој Литургији у манастиру Светог Стефана у Липовцу, да би затим обишли и манастир Светог Романа у Ђунису и Руску цркву у Адровцу.

Пленарни рад настављен је 29. маја 2019. године, после свете Литургије у храму Светог Пантелејмона у Нишу, којој су присуствовали учесници конгреса.

На интернет страници Радија Глас Епархије нишке, који је медији медијски покровитељ конгреса, налази се комплетан програм конгреса, аудио и видео записи беседа на отварању, комплетан снимак свечаног отварања у оквиру кога је и наступ Нишке црквене певачке дружине Бранко.

Извор: Радио Глас Православне Епархије нишке