. http://www.politika.rs/scc/clanak/434130/Obnovljen-jedinstven-barokni-ikonostas-u-Nikolajevskoj-crkvi

Књига која се налази пред вама представља за штампу прилагођену верзију докторске дисертације под називом Релациона онтологија Јована Зизјуласа, коју сам писао на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, под менторством проф. др Владана Перишића, редовног професора овог факултета, и одбранио је 29. октобра 2014. године. Како би садржај ове књиге био што приступачнији и разумљивији и оним читаоцима који не припадају уском теолошком кругу, поједина поглавља докторске дисертације за ову прилику су скраћена или прилагођена, при чему се водило рачуна о томе да само језгро и срж теме обухваћене дисертацијом остане цјеловито и неокрњено. Због тога је и наслов дисертације за потребе књиге такође промењен, са циљем да приближи назначену тему читаоцу.

Средишњи део књиге сачињава шест поглавља или целинâ од којих је свака посвећена једном од аспеката Зизјуласове релационе онтологије, а који су изложени следећим редослиједом: Есхатологија, Хришћанска онтологија, Другост, Пневматолошка христологија, Еклисиологија, Хришћанска антропологија. У тематском средишту Есхатологије, поглавља које отвара књигу, је истина будућег века и Царство Божије, који за Зизјуласа већ сада и овде прожимају све аспекте нашег црквеног постојања, на челу са евхаристијом, као централном светом тајном. Друго по реду поглавље, које носи назив Хришћанска онтологија, настоји да разјасни Зизјуласово схватање истине бића. Целином Другост проблематизујем тему другости, личности и слободе, која проистиче из митрополитовог теолошког поимања личности, без које другост не може бити правилно схваћена. Поглављем Пневматолошка христологија настојао сам да покажем колико је Зизјулас успешан не само у заговарању неодвојивости Христа од Духа Светога него и у томе колико тај однос утиче на наше постојање. Пето поглавље, Еклисиологија, посвећено је анализи улоге и структуре Цркве, као и митрополитовим ставовима о одређеним феноменима црквеног живота, које он покушава описати и упоредити са оним што би почивало на аутентичној релационој онтологији. На крају, у самој коначници књиге, последњој целини под називом Хришћанска антропологија, разматрам хришћанско виђење човека трагајући за одговором на питање колико је, по Зизјуласу, релациона онтологија окосница људског постојања како овде тако и у вечности. Овде представљена структура књиге, те садржај појединих њених поглавља, само су сумарни преглед оних тема којима се у овој књизи бавимо, без претензија да овај кратки предговор послужи као исцрпан и детаљан водич читаоцима.

Ова дисертација писана је уз свесрдну и безрезервну помоћ, у виду савјета, сугестија и критика, проф. др Владана Перишића, особито истрајног и надасве стрпљивог ментора, који ме је вештом руком увео у сфере научног мишљења и њему припадајућег дискурса. На томе сам му неизмерно захвалан. Благодарност дугујем и свим својим пријатељима, међу којим нарочито издвајам професора Богољуба Шијаковића, који су ме охрабривали, братском речју, и у оним тренуцима када је мени самом постављени циљ изгледао далеко и недостижно. На крају, али нипошто на последњем месту, нарочиту благодарност упућујем својој мајци Савки и духовном оцу владици Атанасију, чија су ми љубав, пажња и брига биле увек у животу, па и при писању ове књиге, велики подстрек и неисцрпна покретачка снага.

Важност постојања у односу

Ова је књига настала као плод дугогодишњег размишљања и бављења темама које су, директно или индиректно, заокупљале моју пажњу готово читав свјесни дио мог живота. Сам процес њеног настајања помогао ми је да спознам и сагледам сложеност односâ и везâ на којима почива овај свијет, који је једновремено рајска долина и долина плача. Да бих своје увиде и запажања што јасније и увјерљивије пренио на папир, било је прије свега потребно да проникнем у смисао и значај замашног и осјетљивог посла писања, који захтијева нарочиту отвореност ума и духа. Наиме, када једном узмете перо у руке, у трену раскрилите и отворите своју душу другоме, па чак и онда када је посриједи научни дискурс, као што је то у овом случају. Стога је писање можда најсличније молитви – то је непрестани однос и окренутост ка другоме, јер све оно што напишемо подразумијева постојање читаоца. Због свог амбивалентног карактера писање је подједнако усхићење и мука духа и ума – усхићење јер у ономе који пише тиња неизрецива потреба да са другим бићем подијели оно о чему размишља или што осјећа, а мука је пак јер је увијек присутна бојазан да нећемо ваљано умјети да мисао уобличимо и изразимо ријечју. Настојећи да успоставим равнотежу између те двије опречене силе које умногоме одређују сам чин писања, упустио сам се у проучавање и појашњавање Зизјуласове релационе онтологије, проучавање које није толико било подстакнуто потребом да се отиснем у научне воде, колико да прије свега самом себи, а потом и другима, пружим одговоре на питања са којима сам се сусретао још од тренутка када сам сам постао свјестан себе и свијета који ме окружује.

Откуда је заправо проистекло моје занимање за изучавање управо Зизјуласовог схватања онтологије односâ који владају између личности? Да бих на ово питање пружио тачан одговор, присјетићу се раног дјечаштва и младости, времена у којем су ме интензивно заокупљала питања: Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свијет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати?  Гдје је мој умрли отац? Зашто осјећам присуство оних којих нема ту поред мене?

Још у вријеме када се почела јављати запитаност о свијету који ме окружује, почео сам размишљати о вјечности. То размишљање ће ме – некад свјесно, некад подсвјесно – пратити кроз цијели живот. Будући да сам оца изгубио као четворогодишњак, за мене је тај губитак било од животног значаја. Поменутом мисаоном озрачју добрим дијелом допринијела је и зачуђеност пред тајнама природе и лицâ која се ме окруживала. Једновремено постајао сам свјестан и чињенице о важности других људи за моје постојање. Да ближњи осмишљава и употпуњава моје постојање, научио сам још у породичном окриљу – из односа са мајком, братом, дједом (па чак и са умрлим оцем), из њихове љубави која је усмјеравала сваки мој (по)двиг и поступак. Много касније, као ученик богословије, схватио сам да однос са другим бићем, из кога црпимо свој идентитет, био то братски, пријатељски, родитељски, љубавни или какав год други, бива тек у својој пуноћи остварен када је опосредован, употпуњен Богом и његовим присуством. То ме је учврстило у спознаји да успостављајући међуљудске односе заправо непрестано тежимо да успоставимо онај круцијални однос – однос са Богом. Преко ових питања и сазнања до којих су ме она доводила полако сам се упутио стазом боготражитељства која ће ме временом увести у Цркву. У моје сјећање трајно се урезала слика догађаја који је у крајњем исходу допринио овом чину. Једног дана, након неважне свађе са братом којег сам увијек волио до обожавања, сломљен и очајан узео сам Јеванђеље које је стајало скоро нетакнуто од очеве смрти. Отворио сам га и почео читати. Био је то одломак који говори о односу са ближњим, братом, сваким човјеком: „Ако ти сагријеши брат твој…“ Изашао сам у дневну собу, тамо је брат гледао телевизију. Нисам ни поменуо претходну свађу, само сам рекао: „Могу ли да ти прочитам нешто!“ Ћутао је, а ја сам почео да читам. Након неколико минута примијетио сам да плаче, а послије неколико часова читања обојица смо плакали. Ништа нисмо говорили, нисмо тумачили или расправљали. Те ноћи сам почео да се молим. Стајао сам пред иконом и молио се искрено. Стално сам говорио и вапио: „Чуј ме, Боже мој!,“ јер сам чуо да се тако моли моја мајка. „Услиши глас мој, не остави ме, не одбаци ме, прими ме…“. Док се молитва умножавала и прочишћавала мој запарложени слух, односи са другима су се продубљивали постајући складнији.

Много година касније на темеље вјере обликоване још у дјетињству некако се природно надоградила теологија. Она је у мој живот ушла нечујно у четвртом и петом разреду богословије, када смо почели учити догматику. Теологија је постала нови занос, радост, пут и циљ. Учио сам о Богу Тројици, о Христу, о Цркви – све је то било веома битно за мене. Теологија је постала нови облик молитве, нови начин тражења одговора на судбинска питања.

Послије завршене богословије и Богословског факултета је дошао рат и моје замонашење. Као свештеник у рату сахрањивао сам многе младе људе и то су сјећања која се не заборављају и која сваки потоњи тренутак живота и радости прате као смртна сјенка. Из тог времена памтим само двије врсте односа: са Оним коме сам у руке предао своју душу, тј. своју слободу, и са онима које сам сахрањивао и којима нисам могао дати ништа, а који су постали моји вјерни сапутници. И опет је, као и приликом очеве смрти, смрт веома снажно поставила питање смисла живота. Иако смо често плакали и туговали за ближњима и даљњима, Црква нам је била све и давала нам је истинску Свјетлост. У том периоду дошао сам до важног закључка: Црква не би требало само да нам пружа одговоре на крајња питања већ да буде увијек ту, у сваком тренутку наших живота. Увјерен сам да она треба не само да нам разјасни зашто се неко рађа и умире, већ и да нам открије зашто постојимо и зашто јесмо.

 Искуства која сам стекао у дјетињству и раној младости била су ми од велике користи када сам постао свештеник и старјешина манастира. Тај пут и живот били су једино могући у живом односу са Богом и са другим оцима и народом. Држао сам се чврсто за Господа и Цркву, проповиједао сам, дјеци, омладини, људима! Највећа утјеха је била у крштавању људи на ријекама, на којима смо сједели и плакали, бјежећи од фараона овога света. Тада сам доживио Цркву, крштење и литургију као никада прије: снажну и свету, свијетлу. Сусрет свјетова збивао се међу нама. Несвети је чинио свако зло, али ми смо били некако удаљени од злога.

У често непојамном редослиједу животних догађаја постоји нека унутрашња закономјерност којом нас Божија рука усмјерава у одређеном правцу и с одређеном сврхом и циљем. Тако је све оно што у овом дјелу заокупља моју научну пажњу утемељено много раније, у дјетињству и младости. Трагајући за одговорима на многа питања (свјестан сам: некада мање а некада више успјешно), утирао сам пут разумијевању теме која је предмет ове књиге. Теме о којима сам тада почео да размишљам тек ће у добу животне зрелости достићи свој зенит. Због њих сам, на крају, почео да трагам за одговором и на питање онтологије међуличносних односâ, за постојањем у истинском односу. Ова књига је плод тог трагања и један од покушаја одговора на поменуте дилеме. Писао сам је са свијешћу о својим немоћима и недостацима за које сам увијек вјеровао да ће их Он благодаћу допунити. То је и разлог због кога се усуђујем да вам је предам на читање, вјерујући да ће се, упркос разноликости људских судбина, свако моћи препознати у поменутим питањима. Различите су околности које нас на ова питања подстичу, али је врло тешко замислити да тајна сопственог идентитета, који градимо у односу са другима, те проблем живота и смрти – и то не као апстрактних феномена већ управо у контексту љубави, тј. односа са онима које волимо и без којих нећемо и не можемо да замислимо своје постојање – може неком звучати незанимљиво и ирелевантно. Управо покушај проницања у ову мистерију и њена разрјешења представља главни циљ Зизјуласовог теолошког подухвата, који се скрива иза на први поглед можда исувише апстрактне, али садржајем богато испуњене синтагме релациона онтологија.

Извор: Владика Григорије.инфо

У „Политици” од 11. јула објављен је текст „Још се договара датум повратка листа Мирослављевог јеванђеља у Србију”.

Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српскословенске писмености из 12. века. У њему су упоредо заступљена два ондашња српска правописа: зетско-хумски и рашки. Настало је 1185. године, по наруџбини захумског кнеза Мирослава (1168–1171), једног од четворице синова рашког великог жупана Стефана Немање, оснивача династије Немањића (1113–1196), за потребе задужбине кнеза Мирослава и Епархије хумске Српске православне цркве. Представља превод грчког богослужбеног Јеванђеља цариградске цркве Св. Софије. Највећи део јеванђеља дело је преписивача Григорија Дијака, дворског писца кнеза Мирослава. Преписивање је трајало седам година, а Григорије је самостално написао крај рукописа, у четири кратка записа и украсио текст орнаментима.

Руски архиепископ Порфирије Успенски, одушевљен Јеванђељем, исцепао је 1845. године 166. страницу (претходно је преписана) и однео је у Русију. Ова страница и данас се чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу.

Мирослављево јеванђеље од настанка до 1896. године налазило се у српском манастиру Хиландару, на Светој Гори, на грчком острву Атосу, кога су основали монах Симеон и син му Свети Сава 1198. године. Године 1896. поклоњено је краљу Александру Обреновићу (1876–1903) приликом његове посете Хиландару. Од тада, Мирослављево јеванђеље је пролазило кроз невероватан и загонетан пут и често било угрожено.

При повлачењу српске војске, краља Петра И и престолонаследника Александра Карађорђевића и Владе Србије ка југу Србије, због надирања непријатељске војске у Великом рату, понета је и дворска архива најважнијих књига, списа и других државних докумената које је требало сачувати. У Крушевцу, 5. октобра 1915. године, краљ Петар И наређује Добросаву Ружићу, сенатору и дворском библиотекару, да прегледа и издвоји најважнија документа из дворске архиве која су морала да буду сачувана по сваку цену. У једном дрвеном сандуку Ружић проналази Мирослављево јеванђеље и предаје га престолонаследнику Александру Карађорђевићу. Захваљујући томе, Мирослављево јеванђеље је проживело Албанску голготу као и српска војска. На Крфу је чувано у Главној државној благајни, до 1918. године. По завршетку Великог рата чувано је у Музеју кнеза Павла. Мирослављево јеванђеље данас се чува у Народном музеју Србије у Београду, а отцепљени лист у Библиотеци Санкт Петербурга.

Организација УН за образовање, науку и културу (Унеско) уврстила је 2005. године српско Мирослављево јеванђеље у своју Библиотеку 120 највреднијих дела која је створила људска цивилизација.

Љубомир Ив. Јовић,
правни саветник у пензији

Извор: Политика

Од 6. до 13. јула 2019. године у Бечу одржана прва међународна
музичка летња школа под покровитељством Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја и Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, у организацији Музичке франкофоно-српске школе Западне Швајцарске.

Учешће у летњој школи је узело преко 40 деце из више земаља (Швајцарске, Аустрије, Италије, Србије) као и реномирани професори Анђела Сибиновић (виола), Невена Ивановић (диригент), Маријана Радосављевић (солопевање), Милутин Павловић (кларинет), Невена Ракић (виолина), Нина Софронски (клавир). Летња школа имала је за циљ да обједини децу и омладину из земаља Епархије аустријско-швајцарске и матице, да кроз заједнички рад на музици свих стилова, као и Црквеног појања, напредују и стекну литургичко и музичко искуство за будућност.

У суботу, 6. јула 2019. године, учесници су стигли у Беч. После срдачног дочека осд стране епископа Андреја и братства Саборног храма Светог Саве, деца су почела музичке припреме за концерт који је исте вечери одржан у свечаној сали Епископске резиденције. Уводну реч је одржао владика Андреј, а затим су наступили полазници и професори летње школе. Публика је могла чути дела за хор (духовне и световне музике) као и инструментална дела (А. Вивалди, Ј. Штраус, Ђ. Пучини, Р. Шуман).  Прелепим извођењем предвиђеног репертоара и уз одушевљење публике, започета је са великом радошћу прва летња школа.

Сутрадан, у недељу, 7. јула 2019. године, полазници летње школе су улепшали свету Литургију својим појањем у храму Рођења Пресвете Богородице у Бечу. После Литургије је уследио свечани ручак који су са пуно труда и љубави припремиле чланице Кола српских сестара при храму Рођења Пресвете Богородице. У поподневним часовима организован је обилазак града и посета музеју Белведере. Деца су била одушевљена богатством баштина града Беча. Након обиласка у салама Епархијског двора у организацији професора уследиле су појединачне и заједничке пробе инструмената, хора, оркестра и црквеног појања.

У понедељак, 8. јула 2019. године, наставила се радна атмосфера како у салама Епархијског двора тако и у салама Амбасаде Србије у Бечу. Учесници су добили задатак да припреме разна дела у извођењу оркестра (Л. ван Бетовена и Ј. Штрауса), као и разна дела за камерне ансамбле и дела за хор на српском, латинском, немачком и француском језику. Такође, учесници су радили на делима вишегласних духовних композиција (С. Мокрањца и К. Станковића) као и на типику и стихирама за вечерња богослужења. Иако из разних предела Европе, проводећи сате у заједничком раду кроз музику осећали су се уједињени свирајући, певајући и радећи заједно. У вечерњим сатима деца су у великој радости и благодати проводили време заједно са епископом Андрејем као и братством Катедралног храма у Бечу.

Дан касније, 9. јула 2019. године, после јутарње службе наставили су се часови гудачког, дувачког, клавирског и певачког одсека. Деца су врло ревносно била посвећена раду и савлађивању задатих дела за инструменте и хор. Око поднева учесници летње музичке школе су били позвани на свечани пријем код Његове Екселенције г. Небојше Родића, амбасадора Србије у Бечу. На опште одушевљење присутних извели су пар песама духовне и световне музике као и песму „Тамо далеко“ у извођењу инструменталног ансамбла и хора.

У уторак, 9. јулa 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ г. Андреј повео је све учеснике летње школе у обилазак Каленберга. Деца су била опчињена дивним погледом који се пружао на град Беч. На путу ка Епархијском двору деца су посетила храм Васкрсења Христовог где је епископ Андреј одржао пригодну беседу. Полазници летње школе су отпевали врло молитвено „Тебе појем“ С. Мокрањца. После вечерње службе владика Андреј је извео све учеснике и професоре у оближњи грчки ресторан на вечеру.

Сутрадан, 10. јула 2019. године, организован је излет за децу која су посетила Катедралу на Штефансплацу, дворaц Шенбрун као и зоолошки врт. Ови обиласци су изазвали опште одушевљење код многих полазника летње школа која су по први пут могла да се сусретну са величанственим културним и историјским баштинама града Беча. После излета у поподневним часовима наставила се радна атмосфера и припрема за вечерњи концерт. После вечерње службе на којој су омладинци из Трста, Ниша и Лозане учествовали, одржан је сјајан концерт.

У четвртак, 11. јула 2019. године, после јутарње службе братство Саборног храма одржало је час веронауке за све учеснике, што је наишло на велико одушевљење код деце којa су постављала бројна питања. После значајног обиласка Факултета музичке уметности у Бечу и  радног дана, одржан је завршни свечани концерт и додељене су дипломе деци и захвалнице професорима и заслужнима за подршку у пројекту.

Уводну реч је одржао старешина храма Светог Саве свештеник Филип Милуновић, који је поздравио све полазнике летње школе и присутне слушаоце. На потпуно одушевљење публике изведена су духовна дела С. Мокрањца, хорска дела С. Франка и Ф. Шуберта као и оркестарска дела Л. ван Бетовена и Ј. Штрауса и многа друга дела филмске и традиционалне музике. Деца су својим изванредним наступом показала свој квалитетан рад са професорима током целе недеље и могућност стварања разних ансамбала и уједињења кроз музику разних стилова.

Дан касније, 12. јула 2019. године, полазници летње школе су појали на светој Литургији и на радост многих на крају извели још пар дела духовне музике. После сабрања је приређен свечани ручак у организацији Музичке франкофоно-српске школе Западне Швајцарске. У поподневним часовима деца су кренула на пут ка својим кућама пуног срца радости и нових сазнања. Његово Преосвештени Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј на самом растанку, пожелео је деци срећан пут и пуно успеха у даљем раду на свом музичком образовању.

Извор: Епархија аустријско-швајцарска

У чланку британског листа Индепендент о Новом Саду, споменути су – као топла препорука за детаљније упознавање и разгледање свима који посете Српску Атину – Владичански двор као репрезентативна грађевина и споменик културе, институције уметности Галерија Матице српске и Музеј Војводине, Петроварадинска тврђава и многе друге знаменитости Европске престонице младих 2019. и Европске престонице културе 2021. године.

https://www.independent.co.uk/travel/48-hours-in/novi-sad-city-guide-serbia-things-to-do-best-hotels-restaurants-bars-a8985996.html?fbclid=IwAR2wXpVu9ubtCeQTZ5p_oFXoUhaTUtbkyIkzEnxzjleZeXlm6rKv6hLaQZU 

Извор: Радио Беседа

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, а данас, седам дана касније, у оквиру другог прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Острог.

КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА ОСТРОГ

Над водоплавном долином и њеном вијугавом ријеком, оплетеном вијенцима горских потока и зелених врбака, цвјетних ливада и воћњака, родних винограда и житних поља, у голетним висинама планине Острог, у Црној Гори, као изронила из дубина прастарог стијења, бјеласа се Острошка светиња, манастир Ваведења Пресвете Богомајке. Око светиње, испод самог неба, заштитнички и смјерно, свила се сура громада, уточиште птица и вјетрова, дубоко јој отворивши своја златаста њедра, као да је повија у њихове густе, камене наборе и у завјесе зеленила које, издижући се уз стрмен стаблима, жбуновима и пузавицама, завршавају у тишини манастирских тераса, приљубљених уз литицу. До њих вас, пак, узводи завојити планински друм, уски и кривудави рукавац модерне магистрале Подгорица-Никшић, који се од ње одваја код мјеста Богетићи. Успињући се преко кршевитог планинског превоја Повије, граничним појасом између љутих врлети голетних брда и родне равнице Бјелопавлића, он странама Острошког Кука узлази такорећи до под сами врх Острошке греде.

Вијугајући стрменитим падинама, доводи вас најприје до такозване Доње светиње и њеног храма Пресвете Тројице, на једном пространијем и заравњенијем високом видиковцу са одмориштима, оивиченим копљастом гвозденом оградом према окомитој стрмени и конацима са кладенцем према природном зиду од стијена са којима срастају. Не више од пола сата пјешачења или десетак минута вожње аутомобилом потребно вам је одатле да, пењући се уз све стрменитије падине, избијете на најгорњу зараван, протегнуту тик изнад врхова шумовитих камених падина, дуж суре громаде голог острошког гребена. Почињући од посљедњег друмског завоја, вјековима прошириваног људском руком, она у наставку прераста у ограђену и размјерно пространу порту и на њеном крају сужава се у степениште пред каменим капијицама светиње Горње са крстовима. Постајући затим иза капијица још ужа, претвара се најзад у терасицу од свијетлог камена, подијељену гелендером у двије траке, и обзидану према понору зидом са лучним отворима, са којим и ураста, на свом најужем крају, у дозидану припрату пећинске Световаведењске црквице у самој литици.

Неколико метара прије улаза у малени храм, са терасе се бочно кроз тријем одваја ходник, који спратовима монашког конака и степеништем, уклесаним и изиданим унутар стијене, води до најгорњих тераса прилијепљених уз литицу са лијеве и са десне стране бијелог острошког звоника – са црквицом Часнога Крста и древном острошком лозом, чудесно изниклом на мјесту на коме се у својој келији упокојио Свети Василије.

У само, пак, срце острошке светиње, смирено положено у подножју високог Крста, у пећински храм Пресвете Богомајке са Часним Моштима Светога Василија, пропуштају вас његове малене двери, кроз које без дубоког сагињања могу проћи само дјеца и старци. А тамо, у срцу светилишта, пред Часном Трпезом, под Часним Крстом царских двери и иконама Господа нашега и Његове Пресвете Богомајке са Богомладенцем у наручју, смјерно повучене у страну, уз сам зид храмовне пештере, под погледом Светога цара Константина и царице Јелене, Светога Саве Српскога и Светих Ратника са фрескописа, као у златној лађи, укотвљеној у царској луци, тихују вјечно будне Часне Мошти Светога „служитеља Божијега“ Василија, источник благодатне силе Божије. Ту напокон достижете свештени острошки источник јеванђелске „свјетлости“, за којом сте чезнули и која је дјелима неисцрпне милости тихо „свијетлила“ пред вама, као и пред миријадама поклоника прије вас, дозивајући их све себи издалека, свјетлости чудотворне којој се радујете благодарно, „прослављајући Оца нашега Који је на небесима“.

Манастир Острог је једно од највећих европских светилишта. Светом Василију Острошком, иштући од њега помоћ, првенствено за оздрављење, долазе људи са подручја читаве Европе, па чак и са других континената. Долазе и иновјерци, тражећи себи утјеху. И Свети Василија Острошки их све прима под свој архијерејски омофор. Небројена су чуда која су се догодила крај кивота са његовим моштима. Многа су и забиљежена. Православна Црква Светог Василија Чудотворца прославља 12. маја (29. априла по јулијанском календару). Манастир Острог добио је име по брду које се стрмо уздиже изнад њега. Из даљине дјелује нестварно као и чуда Светог Василија која вјековима привлаче ријеке ходочасника.

Оснивање манастира везано је за путовање Светог у Свету Гору. Када је Св. Василије пo други пут кренуо на Свету Гору, задржао се у Бјелопавлићима. На молбу попа и кнеза Милутина Бошковића остао је у Бјелопавлићима и одлучио да оснује манастир у Острогу. Да би створио манастирско имање у једном комаду, откупио је земљу од сељака из два села, Госерадића и Милановића. Сачувано је владичино завјештајно писмо из 1666. године, којим прилаже земљу Острогу, и куне све оне који покушају да је отуђе. Турци су три пута похарали острошки манастир. Први пут у току турског казненог похода на Црну Гору 1768. год. за владе Шћепана Малог. У јануару 1853. манастир је поново похаран у току прве Омер-пашине војне на Црну Гору, Манастир је поново запаљен и похаран у јуну 1877. год. у току Сулејман- пашине војне на Бјелопавлиће. Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: Горњи манастир и Доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а Доњи Манастир је на надморској висини од 800 метара. Смјештени су  на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово мјесто одликује се пријатном климом и природним ријеткостима.

О ИМЕНУ ОСТРОГ

Само име „Острог“ потиче од старијег облика српске ријечи „оштар, оштри“ – „остр, остри“ као једно од заборављених именовања, којима су стари Срби и Словени уопште означавали важне микро- и макро- географско-историјске, а након христијанизације, и црквено-историјске коте свога постојања: почев од „острога“ као „оштрог краја, конца, рога или угла“ и „остроге“ као „подупорња, стуба или љествице“ до Острога као „врха планине и саме планине“. Најстарији помени нашега „Острога, близу Оногошта, у Горњој Зети“, чији се неистражени трагови слуте у остацима рушевина на локалитету Градац, недалеко од данашњег манастира, налазе се у повељама напуљског краља Алфонса Петог из 1444. и 1454. године, као и код Дубровчанина Мавра Орбина, у дјелу „Краљевство Словена“ из 1601. године. Вјероватно саграђен још у временима, која су претходила кнезу Властимиру и сину му Будимиру (Мутимиру), под којим су Преподобни Кирило и Методије и њихови ученици крстили Србе око 859. године, властимировићки, касније немањићки, па, потом, и балшићки Острог-град у „горњо-зетској“ крајини 14. вијека, наставио је да живи у старој функцији пограничног утврђења, док га нису разрушили Турци. Од Острог-града на тој вјековној размеђи Православља, на једној, и ислама и римо-католицизма, на другој страни, као траг је данас остало само име, које је наставило да живи у имену планине и манастира на њој, подигнутог у близини старог градилишта, два вијека касније, у испосничким пећинама Преподобног Исаије од Оногошта и његових саподвижника са почетка 17. вијека, благословом православног архипастира Захумља и Скендерије, познатијег у народу под именом Светог Василија Острошкога.

МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

Горњи манастир

Горњи манастир је увучен у природно удубљење врлетне стијене. Пећински отвор затвара фасада са истакнутим звоником. Данашњи изглед манастир је добио 1923-26. године, послије једног пожара у којем је све изгорјело, осим пећинских црквица и ћивота св. Василија. У Горњем манастиру налазе се двије црквице; доња је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а горња Часном Крсту. Обје су природне пећине, прилагођене незнатним дограђивањем у мале црквице. У храму Ваведења Пресвете Богородице  налази се ћивот са моштима епископа захумског Василија Јовановића (Св. Василија Острошког), који се у Горњем Острогу и упокојио 1671. године. Када је тачно сазидан храм Св. Ваведења није познато. Присутне су двије хипотезе: да га је подигао Св. отац Василије Острошки, али постоји и становиште да су овај храм подигли монаси, који су се подвизавали у острошкој пећини и прије доласка Св. оца Василија под Острошке греде, и да је Св. Василије овај храм затекао на локалитету на коме се и данас налази. Цркву Часног Крста подигао је настојатељ острошког манастира јеромонах Исаија 1665. године са благословом Св. Василија Острошког. Горњи манастир настрадао је у пожару 1923. године. Обновљен је настојањем краља Александра Карађорђевића и владе Краљевине СХС од 1923-26. У мају 2015. год. у Горњем манастиру освећен је параклис посвећен Св. Исаији Острошком, чије су мошти Турци почетком 17. вијека спалили на Планиници код Никшића. Обје цркве су живописане 1667. године. Из опширног натписа изнад врата, на западном зиду, сазнајемо да је исликавање благословио захумски митрополит кир Василије, Св. Василије. Као ктитор који се старао о градњи и живописању, помиње се игуман, јеромонах Исаија, „из Оногошта из села Попа“. Фреске су вјешто прилагођене скученом н неправилном простору зидова. Декорацију цркве радио је мајстор Радул, један од најплоднијих сликара из патријаршијског круга. У вријеме када је радио у Острогу, исликао је фрескама и олтарски дио оближње сеоске цркве Св. Николе у Дреновштици. Монах Михаило Васојевић, с благословом игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, 1774. године дозидао је уз доњу црквицу припрату.

Доњи манастир

Доњи манастир посвећен је Св. Тројици. Подигнут је 1820. год. настојањем цетињског митрополита Петра I Петровића-Његоша (Св. Петра Цетињског) и архимандрита острошког манастира Јосифа Павићевића. Доњи манастир Острог се постепено развијао, служећи потребама Горњег манастира. Мјесто на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи, или Госерадићи. У вријеме када је основан острошки манастир, ово подручје било је насељено и имало је сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово земљиште, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе монахе и искушенике. Од свега тога касније је настао Доњи манастир Острог. Црква Св. Тројице је пространи једнобродни храм са полукружном апсидом. Уз прочеље се налазн високи камени звоник на два спрата, чије је приземље ријешено у облику отвореног портика. Градиво за цркву и звоник је добро клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове. Горњи дио звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке, у другој половини XIX вијека Унутрашњост је засведена полуобличастим сводом и украшена је зидним  живописом. У Св. Тројици су први пут приказане сцене чудесних исцељења Св. Василија Острошког.

Црква Светог Новомученика Станка

На заравни између Горњег и Доњег Манастира налази се црква Св. Новомученика Станка, први храм посвећен овом светитељу. Храм је пројектовао београдски архитекта Предраг Ристић а камен-темељац  постављен је 1. јула 2003. год. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење епископа: захумско- херцеговачког Григорија, будимљанско -никшићког Јоаникија и диоклијског Јована, са свештенством и вјерним народом извршио је освећење новоизграђеног храма Светог Новомученика Станка у Манастиру Острог 18. децембра 2004. године, у који су свечано пренијете његове нетрулежне руке из острошке црквице Часнога Крста. У спомен-костурници новога храма свој покој и достојно почивалиште нашли су, послије шездесет година, земни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас,  на челу са пуковником Бајом Станишићем, који су пострадали без суђења од братске руке 18. октобра 1943. Фрескописање храма окончано је 2005. године. Поред старог монашког гробља, изнад конака Доњег манастира, налазе се рушевине цркве Св. Ђорђа, која је подигнута 1723. године. Храм се урушио 1896. год. усљед слијегања земљишта.

Острошки скит Светог Јована Крститеља у Јован Долу, код Никшића

Подигнут је на мјесту гдје су по предању биле спаљене мошти светог Исаије од Оногошта. Скит посвећен светом Јовану Претечи и Крститељу Господњем почео је да се гради 1995. године благословом митрополита Амфилохија и трудом игумана Лазара Аџића, на имању у Јован Долу које је манастиру Острогу приложила породица протојереја-ставрофора Радомира Радованова Никчевића и његових стричева: Радомана, Радоја, и Слободана Јованових, као и Војина, Драгољуба и Драга Божових Никчевића.  Главни радови били су завршени током 2000. године, а на дан празника Св. Јована Златоустог митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије извршио је велико освећење Саборног храма. Саслуживали су и епископ славонски Сава, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, епископ будимљански Јоаникије, бројно свештенство Митрополије уз присуство великог броја вјерних. Послије Свете Литургије архијереји су освештали новосаграђени конак.

Острошки метох Светог Василија Острошког на Његушима

Налази се у селу Дуги До на Његушима, на  имању које је манастиру Острог приложила монахиња Јулијана Пајовић. Митрополит Амфилохије са свештенством служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Дугом Долу на Његушима 8. септембар 2002, послије чега је освештао новосаграђену  кућу Светог Василија Острошког у непосредној близини Храма Светог Николе. Новосаграђени објекат налази се уз породичну кућу коју је монахиња Јулијана приложила манастиру. Поред наведених објеката, у близини је послије неколико година изграђен још један објекат за трпезаријски и смјештајни простор, у коме сваке године на Ђурђевдан, крсну славу Светородне лозе Петровић Његош, Митрополија дочекује госте са разних страна.

Свете  мошти

Уз цјелокупне мошти Св. Василија Острошког у Ваведењском храму Горњег манастира, у Доњем манастиру чувају се честице моштију Св. петозарних мученика и Св. Петра Коришког. У црква Св. мученика Станка се чувају нетљене шаке Св. мученика Станка, пастира из села Подвраће у Бјелопавлићима, кога су исјекли Турци 15. септембра 1712. зато што је одбио да прими ислам. У  скиту Св. Јована Крститеља, у Јован долу, чувају се честице моштију јасеновачких новомученика

Ризница

Ризница манастира Острог садржи сљедеће збирке драгоцјености:  окованих Јеванђеља, старих књига, икона, крстова,  кандила, кадионица, кивота, дискоса, путира, дикирија и трикирија, дарохранилица, петохљебница, свијећњака, антимиса… Поред акцентованих збирки драгоцјености, ризница манастира Острог има и збирке завјетних дарова.  (Митрополија црногорско-приморска)   

МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ: СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЈЕ БИО ИЗМИРИТЕЉ ЗАВАЂЕНЕ БРАЋЕ!

...Ни на једном континенту нема оваквог сабрања као што је ово сабрање око Светог Василија Острошког. Помолисмо се за здравље, спасење, очишћење и покајање свих нас овдје сабраних, свих наших сродника по духу и тијелу, за здравље и спасење свих оних који ишту помоћ од Господа, а толико их данас има у овоме свијету. Помолисмо се да и сада измири све завађене, да збратими разбраћене, да овесели тужне, укроти самовољне и исцијели болне силом Духа Светог који се уселио у његове свете Мошти – казао је Митрополит Амфилохије и додао да су људи завађени од времена Каина и Авеља. Посебно у нашој Црној Гори, нашем народу, убијала су се браћа. Братска мржња и братске диобе се појачавају и данас. Али, Свети Василије Острошки је и за свога живота, а ради то и данас, мирио разбраћену браћу, враћао мир и призивао све његове савременике на братску љубав, а призива и нас који смо се ове свете ноћи сабрали на братску љубав, да опростимо једни другима. Призива Свети Василије Црну Гору и сав наш народ и сву Европу призива, да се брат врати брату, да опрости брату, на начин као што је он то чинио и као што непрекидно чини до данас... (извод из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио у навечерје празника Светог Василија острошког 2017. лета Господњег)

Видео запис беседе Митрополита Амфилохија:

ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ДР ЈОВАН (ПУРИЋ): О ИГУМАНСКИМ ДАНИМА У ОСТРОШКОЈ СВЕТИЊИ И О АРХИМАНДРИТУ ЛАЗАРУ (АЏИЋУ)

...Отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом.

  ... Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо.    (Изводи из интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем), објављеног у мајско-јунско, 367. броју "Православног мисионара")

Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Јованом (Пурићем): 

КАТИХЕТА БРАНИСЛАВ ИЛИЋ: РАДУЈ СЕ ВАСИЛИЈЕ СВЕТИ, ПОХВАЛО РОДА НАШЕГА!

...Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију која су истинска ризница исцељења благодаћу Божијом... (извод из текста катихете Бранислава Илића "Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!") 

Звучни запис разговора са катихетом Браниславом Илићем "Свети Василије чудотворац острошки – истински сведок Васкрсења Христовог":

ОСТРОШКА СВЕТИЊА ДАНАС

Свештеноархимандрит свештене обитељи острошке: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић.

Економ: протосинђел Сергије Рекић (рођен 04.03.1967. у Лончарици код Вировитице, агроном, студира на Богословском факултету у Фочи. Замонашен 17. 07. 2004. г. у Острошком скиту  Јован До од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Рукоположен за јерођакона 22. 12. 2007. г. у манастиру Подмаине а за јеромонаха 12. 07. 2008. г. у Цетињском манастиру од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела 8. октобра 2017. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Обавља дужност економа Манастира од 2011. г.)

Братство: архимандрити: Мирон Косаћ и Павле Радусиновић (архим. Павле на послушању у Епархији пакрачко-славонској); јеромонах Јеротеј Влајковић; јерођакони: Атанасије Вујовић, Зосима Марић и Роман Виларет; монаси: Теофан Жарковић, Дамјан Кировић, Наум Петровић, Матеј Вуксановић, Станко Пешут, Епифаније Живић и Никита Вулић.

Искушеници: Миленко Микановић, Оздрен Арнаутовић, Предраг Павловић, Ранко Радоњић, Горан Трифуновић, Александар Вујановић, Јован Чалић и Славиша Ристић. (Митрополија црногорско-приморска)

Од многих цркава брвнара, подигнутих у Србији пре и после Првог српског устанка, сачувано је и заштићено око четрдесет. Највише их је изграђено у време владавине кнеза Милоша Обреновића. Биле су уточиште и место доношења важних одлука у време устанка. Данас представљају споменике културе.

У околини Опленца и Букуље, у срцу предивне Шумадије, окружена природом, изворском водом и зеленилом, налази се црква брвнара стара 188. година. У Даросави се налази и црква брвнара, светих апостола Петра и Павла која је подигнута 1831. године. Обнављана је и рестаурирана неколико пута, почетком 20. века, 1972. године и последњи пут пре неколико година.  Спада у ред цркава брвнара средње величине и површине је од 73 метра квадратна. Веома је значајна за све Даросавце који се поносе својом црквом брвнаром. „Даросава егзистира неких 300 и више година и међу првим досељеницима дошли су и моји Перишићи и наравно, мени је јако битна, ја сам крштен овде, ја сам се венчао у овој цркви. Мени је битна а и свим Даросавцима је битна“, рекао је Драгослав Куле Перишић из Даросавца. А црква је још препознатљивија према томе што је Јеврем Грујић сахранио оца овде. Црква брвнара је, на иницијативу Даросаваца, недавно потпуно обновљена.

„Овом приликом морам да се захвалим и да нагласим да је носио цео пројекат...поп Радивоје, свештеник, који је дошао из Босне и он је заволео ово село, заволео и ову цркву и он стално са својом децом долази овде“, додао је Драгослав. „Ви знате да је Аранђеловац град који традиционално прима туристе,  људи се радо враћају“,истакао је др Зоран Зечевић из Туристичке организације Аранђеловца. Даросавци то доказују најновијим примером породице из Русије, која је након само једне посете овом крају, одлучила да управо у цркви брвнари светих апостола Петра и Павла, крсти дете. Црквама брвнарама карактеристичан изглед дају правоугаона врата и мали број прозора. Подсећају на обичну кућу из 18. и почетка 19. века. Иконостасом је преграђена у два одељења - први служи за окупљање верника а мањи, олтарски, део је за свештеника. Иконостас не допире до саме таванице која је заједничка за цео простор. Звоник стоји на северозападној страни цркве. Редовна служба овде је обављана до 2002. године. Врата цркве свакодневно су отворена за све посетиоце.

Извор: Телевизија Храм

РУБРИКА: ПРОФИЛИСАЊЕ „САЗВУЧЈА” : ЕМИТОВАЊЕ ХАРМОНИЈЕ Аутор: Оливер Ђорђевић 

Музичка емисија Сазвучја, чије су поткаст епизоде архивиране на сајту Радија „Беседа” Епархије бачке, представља традиционалну и ворлд музику нама блиских, али и далеких култура. Њен аутор, протонамесник Миодраг Андрић, између осталог, за „Етноумље” говори о намери да овим програмом „емитује хармонију у етар, са циљем да растера смог и маглу попут кошаве”.

Ко није дознао за емисију Сазвучја, која је архивирана на Интернет порталу Радија Беседа Епархије бачке, ево дојаве да прелиста поткаст епизоде и одабере себи пријемчиве за слушање и уживање. Од 2011. године, када је протонамесник Миодраг Андрић отпочео да уређује овај музички програм, до 2018. године, када је емитована последња (аутор нас обавештава да је прекид привременог карактера), постављено је више од сто епизода, тематски и жанровски шарених, али се већина може подвести под одредницу полижанра ворлд мјузик. Тако, можемо чути педесетоминутне музичке колаже најразличитијих опуса, од Норе Џонс (Norah Jones) до Јордана Николића, од мексичке певачице Чавеле Варгас (Chavela Vargas) до руског народног хора Пјатницки.

Етноумље: Који мотиви су Вас водили када сте отпочели да уређујете емисију?

Миодраг Андрић: Била је то у почетку само жеља да на Радију Беседа музику коју волим поделим са другима. Временом се почетна идеја развила у циклусе тематских емисија које су врло брзо нашле своју публику. Слушаоци су учинили да емисија добије дуготрајност. Похвале и контакти које сам остваривао, као и овај са Вама, били су додатни  мотив.

Сазвучја су само мали допринос у борби за културни простор, за боље друштво у коме живимо, посебно за омладину која лако усваја моделе понашања.

Језик и музика су најрањивији сегменти културе, лако се гуше у смогу контаминиране сцене у којој доминирају шунд и дисхармонија. Зато на промотивном плакату емисије Сазвучја стоји лајтмотив: Удахни Сазвучја, емисија добре музике; емисија као ослобађање хармоније у етар, са циљем да растера смог и маглу попут кошаве. Наравно, увек је присутна и жеља да се промовишу уметници за које већина љубитеља музике никада није чула, само зато што није имала прилику. Имао сам, између осталог, и намеру да кроз Сазвучја промовишем имена као што су Рос Дејли (Ross Daly), Еркан Огур (Erkan Oğur), Балаке Сисоко (Ballaké Sissoko), Фејруз Рахбани или Василис Скулас, да буду у равни са именима популарних музичара која се налазе на топ листама. То не може без промоције и емитовања њихове музике, а то управо чини ова наша емисија на Радију Беседа. Интересантно је да су чланови групе Хаинидес са Крита били затечени чињеницом да неко у Србији пушта њихову музику. Надам се да ће ова група ускоро моћи да се представи публици у Новом Саду.

Не видимо да помињете „world music” као појам који је предмет Вашег интересовања, мада је избор музике коју шаљете у етар чист традиционал или обојен фолклорним мотивима. Какав је Ваш став према поменутој одредници?

Немам ништа против ове одреднице, она је у међувремену постала препознатљива, мада бих, признајем, више волео да је извучена из корена неког другог језика, из култура и цивилизација са много богатијим музичким наслеђем. Можда је највећи проблем овог термина сваштарење, нека врста регрутације за нове музичке правце. Свакако мислим да одредница ворлд мјузик није најбоље решење, али је временом постала стандардна тако да сам је и сâм усвојио.

Осим традиционала и његових фузијских облика, које су границе Ваших музичких апетита?

Далеко на хоризонту. Не волим дискриминацију музичких жанрова али свакако да имам, како омиљене, тако и музичке правце које не узимам за озбиљно нити их користим.

Пре свега мислим да је а капела, хорска музика без инструменталне пратње, она која преображава, смирује и надахњује. У њој непрестано уживам и учествујем, јер је она неизоставни део православног богослужења.

Помало је незахвално одредити границе музичког укуса, зато што се музика непрестано ствара, али и враћа изворима, на нов начин. Она је понекад као вино, које временом добија на вредности. Оно што је некада сматрано социјално неприхватљивим и политички некоректним, данас се прихвата као део националне или глобалне заоставштине. Примера ради, Метаксасов режим је тридесетих година прошлог века, неговао неки облик друштвеног и културног чистунства, па је често прогонио ребетисе. Данас се ребетика са правом сматра бисером светске културне баштине. Има, наравно, још много сличних примера у историји музике.

Православна Црква, чијим учењем се руководим и које проповедам, не гаји пуритански став према свету али, у исто време, не наседа на честе и вешто постављене замке секуларизма. Када се појам секуларизма употребљава у теолошком контексту, он представља не само ослабљени утицај Цркве или религије на друштво, него и жељу дела Цркве да се прилагоди духу времена. Мишљења сам да савремени човек мора да има истанчан укус и осећај за меру у сваком сегменту живота, али за тако нешто треба васпитавати генерације. Наравно, аутентичност духа и стваралаштва се не може сакрити нити зауставити. Матерња мелодија, како мистерију звука и језика именује песник Момчило Настасијевић, мора да буде корен будућег стваралаштва које је надахнуто препознатим кодовима из других култура.

Човек ствара из архетипа, из потребе да се изрази. О овоме сам често разговарао са професором Владетом Јеротићем, а сличне мисли сам нашао и у једном од последњих интервјуа Соње Савић.

Гледајући кроз време, ми кроз музику изражавамо љубав према Богу, отаџбини, нацији, људима… Изражавамо своје емоције, ставове, тумачења, експресије и импресије, чак и бунт, и у том смислу музика популарне културе не само да је нашла своје место и публику, већ се уградила у нове цивилизацијске токове.

Многи ће рећи да се духовност и традиција допуњују. Осећате ли ту спрегу, узајамност, зависност када говоримо о духовности и традиционалној музици?

У традицији сваког народа може се спознати његов дух, било којим куца биће народа, динамика и сила која га покреће и храни. Зато се и хришћанска традиција различито пројављује међу народима који су хришћанство пригрлили. Дух Божји дише где хоће, каже се у Светом Писму, а дух народа како хоће и може. Духовност је уздизање културе на божанску раван.

Традиционално није само оно „некада”, није само старина, већ представља све потенцијално што извире из народне душе, а што је вечно.

Добар пример је српско народно црквено појање које извире из постојеће традиције народног мелоса али се темељи и на музичкој традицији како Истока тако и Запада. Традиционална музика је плод непрестаног оплемењивања наслеђа, па је у том смислу ова спрега и узајамна зависност духовности и традиционалне музике сасвим логична и као што смо видели, из наведеног примера, веома применљива.

Емисија се не емитује од ове године на Радију „Беседа”, али сте активни на Деезер-у где повремено формирате и освежавате плеј листе. Ту је пуно музике, на стотине сати… Верујете да је тако доступнија новијим генерацијама?

Добро сте приметили да ове године није било нових емисија. Користим прилику да обавестим јавност да је прекид привременог карактера, понајвише због промене концепције у којој неће више бити годишњих сезона као раније, него ће се нове емисије емитовати периодично и постављати на одложено слушање. Ово је посебно важно за старију популацију, која се не сналази најбоље са новом технологијом, тако да постојање музичких интернет сервиса, неће непосредно утицати на гашење емисије, чије нове епизоде треба очекивати.

Плејлисте на Дизеру, који у великој конкуренцији музичких сервиса најбоље покрива ворлд мјузик, настале су из сличних мотива као и емисија Сазвучја. Оне су логичан наставак приче, прилагођене су новим генерацијама и по музичком садржају су превазишле Сазвучја. Свакако, сматрам да су музички сервиси ако не садашњост, онда сигурно блиска будућност у култури слушања музике.

Извор: Радио Беседа

Сваке недеље у ову светињу дође неколико хиљада верника, вођени причама о чудима Светих Зосима и Јакова чије мошти почивају у манастиру.

Манастир Тумане крај Голупца, који многи називају Ђердапским Острогом, ове године слави 630 година постојања. Сваке недеље у ову светињу дође неколико хиљада верника, вођени причама о чудима Светих Зосима и Јакова чије мошти почивају у манастиру.

Ко једном обиђе Тумане, увек се овде и врати, јер осим мира ову светињу краси и несвакидашња природна лепота. Занимљиво је то и што ову светињу све више посећују млађе генерације привучене оригиналношћу монаха који на њу пазе и који су, за последњих пет година колико су у манастиру, учинили много да он оживи.

Предвођена игуманом Димитријем братија је уз помоћ верника средила цркву и стари конак, обновила испосницу Светог Зосима, гостопримницу, млин, и изидала нове конаке.

Од пре неколико година ову светињу повезују и са монасима који у слободно време свирају гитаре, а протеклих дана о Туману Србија прича због несвакидашњег спота о самом манастиру.

Наиме, на Јутјубу се појавио спот за песму у којем је братија, уз етно-звук, на феноменалан начин представила верницима лепоту Ђердапског Острога и тако прославила јубилеј, 630 година постојања манастира Тумане.

– Желели смо да на оригиналан начин оку и срцу гледаоца прикажемо лепоте ове светиње. Веровали смо да ће то најбоље учинити песма коју је о манастиру 2014. године испевао наш брат Милија Радивојевић Баја – каже отац Димитрије, игуман манастира Тумане.

У свему им је помогла етно-група Аманет, која је урадила обраду Милијине песме, и на тај начин је приближила народу.

Игуман Димитрије каже да је прослава 630 година постојања Тумана несвакидашњи догађај и позвао је вернике да у септембру заједно са њима прославе овај јубилеј.

– На тај начин стављамо круну на велики труд верујућег народа и братије у петогодишњој истрајној обнови светиње. Уложено је много труда, зноја и љубави и зато будимо сви део туманске приче, која преко шест векова сија небом.

Будимо сви једног срца и у једној молитви пред моштима Светог Зосима чудотворца и тог 15. септембра упишимо себе у историју данас најпосећенијег манастира у Србији – поручује игуман Димитрије.

Извор: Новости

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представљамо Вам Цетињски манастир.

Јован Маркуш: Цетињски манастир - Духовни стуб, средиште и огњиште православља

Цетињски манастир уврстио се у културну баштину, првенствено појавом Ободско-цетињске штампарије у XV вијеку. На њеном ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе, које данас угрожава најновија дукљанско-монтенегринска идеологија, која пориче и свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе.

Навршило се 530 година од када је 1484. господар Зете Иван Црнојевић подигао манастир Рођења Пресвете Богородице на Цетињу, као сједиште Зетске митрополије и 520 година Ободско-цетињске штампарије. Његово оснивање дешава се у епохи пада Цариграда (1453.), проналаска штампе (штампање Гутенбергове Библије, 1455.) и открића Америке (1492.), када се мала Зетска држава, нападнута од моћне Османлијске империје, повлачила из равнице око Скадарског језера у теже приступачне предјеле, тражећи спас за свој опстанак. Тај историјски и по много чему преломни догађај, један је од најзначајнијих датума историје Митрополије црногорско-приморске и Црне Горе и зато заслужују краћи осврт у години јубилеја.

ИСТОРИЈА

Једна међу првим епархијама које је основао наш просветитељ Свети Сава била је Зетска епископија. Основао ју је 1219. године, на раскрсници свјетова и култура, на мјесту гдје се сукобљавају Исток и Запад вјековима. Од свог настанка 1484. године, Манастир је био сједиште ове Епископије, тада већ Митрополије. Био је и остао духовни стуб, средиште и огњиште Православне Цркве Христове у Црној Гори, у којем није прекидан континуитет дјеловања, иако је кроз историју био на великим искушењима, паљен и рушен. Од тог времена, па до данас, ова епископска столица потврдила је своју апостолску мисију.

У Црној Гори теократија је била присутна дуже од три стољећа; у том раздобљу су њоме владали православни архијереји. Митрополија црногорско-приморска и њени митрополити, као егзарси Светога трона пећкога, вјековима су чували не само душу народа који је овдје живио, него и његов физички опстанак, будући да су они били не само црквени поглавари него и народне вође – етнарси.

Од оснивања Цетињског манастира као сједишта Зетске митрополије, цетињски митрополити су истовремено и његове старјешине. Међу њима било је светитеља, исповједника, мученика, великих пјесника, књижевника, историчара, философа, преводилаца, црквених организатора и великих државника. Према досад познатим подацима, данашњи архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је четрдесети старјешина Цетињског манастира од његовог оснивања.

МАНАСТИР, ГРАД И ДРЖАВА

Цетињски манастир је јединствен у читавој православној Васељени, јер је у најтежим историјским превирањима заправо био и манастир, и град, и држава. Међу зидинама Цетињског манастира, поред духовне, налазила се и цјелокупна законодавна, судска и извршна власт Црне Горе.

Оно по чему се Цетињски манастир уврстио у културну баштину, првенствено је појава Ободско-цетињска штампарија, прве ћирилске јужнословенске штампарије у XV вијеку. На њеном ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва данашња просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе, коју данас угрожава најновија дукљанско-монтенегринска идеологија, која пориче и свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе.

При Цетињском манастиру од настанка, поготово као митрополитског сједишта, радила је манастирска школа. Цетињски манастир са својим старјешином – митрополитом и монасима и у најтежим временима борбе за опстанак и очување светиње био је главни духовно-просветни стожер и чувар народне душе, свијести и савјести. О томе довољно говори чињеница да су у XIX вијеку основане и радиле под окриљем Цетињског манастира: Основна школа, Богословија, Гимназија, Богословско-учитељска школа и Дјевојачки институт.

ТРИ ВЕЛИКЕ СВЕТИЊЕ

Цетињски манастир данас чува светиње од којих су три здружене баш у вријеме оснивања Цетињског манастира, 1484: дио Часнога Крста, на којем је Христос био распет, десна рука Светог Јована Крститеља која је крстила Господа у Јордану и икона Пресвете Богородице Филеримске, коју је насликао Свети апостол Лука. 

Ове светиње су живи свједоци историјског догађаја који се десио прије нешто мање од 2.000 година. Оне, прошавши од Севастије и Ефеса до Цариграда и Родоса, од Јерусалима и Малте до Петрограда и Београда, Промислом Божјим скрасиле су се на Цетињу, у граду гдје су сви храмови посвећени Рођењу Пресвете Богородице.

Света Рука са дијелом Часног Крста похрањена је у манастирском храму Рођења Пресвете Богородице, у кивоту Св. Петра Цетињског, а чудотворна икона Мајке Божије, зване Филеримоска је привремено утамничена у цетињском Народном музеју.

Рука Светог Јована Крститеља, која је крстила Христа у Јордану, и данас благосиља оне који се пред њом крштавају и све оне који, поклањајући јој се, напајају душе своје живоносним водама благочешћа у Цетињском манастиру. Цетињска обитељ има и друге небеске заступнике, чије се мошти налазе под манастирским сводовима. Међу њима је на првом мјесту Свети Петар Цетињски, Светилник Православља и у своје и у наше вријеме, који је овдје, као пастир добри неуморно бринући о свом стаду, узрастао „у мјеру раста висине Христове“ и задобио неувенљиви вијенац славе.

РИЗНИЦА

Бурна и богата историја ових простора завјештала је кроз вјекове будућим покољењима црквено благо непроцјењиве вриједности. Дио тог блага се чува у ризници Цетињског манастира, која је настала кад и сам манастир, 1484. године. Стварана и чувана вјековима, ризница је живо свједочанство тешких времена мукотрпног битисања некадашње древне Зетске митрополије, а затим Митрополије црногорско-приморске. Ризницу Цетињског манастира по богатству, културно-историјским и умјетничким вриједностима сматрају једном од најзначајнијих не само у Црној Гори већ и на ширим просторима. Збирка рукописа, као цјелина, у умјетничком смислу је највреднији дио ризнице Цетињског манастира. У њој се налазе примјерци рукописа који су настајали од краја XIII па све до почетка XIX вијека.

Најстарији рукопис ове збирке писан на пергаменту је Изборно јеванђеље (Апракос), писано у вријеме „краља нашег Стефана Уроша“ (краља Милутина), највјероватније са краја XIII вијека. Својим изузетним умјетничким вриједностима истиче се и ликовни украс „Дивошевог јеванђеља“, пергаментног рукописа с почетка XIВ вијека. Драгоцјена рукописна књига је и Цетињски љетопис, чији је највећи дио писао владика Василије Петровић Његош, који чува многе историјске податке. Ризница Цетињског манастира посједује изузетно драгоцјену збирку старих штампаних књига, међу којима су примјерци Октоиха првогласника из 1494., из штампарије Црнојевића, која је радила под сводовима Цетињског манастира (1493-1496).

Збирка садржи примјерак прве ћирилске штампане књиге из 1491. године, Краковски часослов из штампарије Швајполта Фиола, затим књиге из венецијанских штампарија Божидара и Вићенца Вуковића, Јеролима Зигуровића, Стефана Мариновића Скадранина, Мркшине цркве и других. Бројна збирка окованих Јеванђеља у ризници Цетињског манастира садржи репрезентативне примјерке домаћег и руског златарства. Ризница Цетињског манастира посједује и бројну збирку икона. Највећи број њих потиче из XVII, XVIII и XIX вијека.

Поред књига и икона, у ризници се чувају збирке обредних предмета, црквеног веза, владичанских одежди, грамата, печата, одликовања, умјетничких слика и другог. У овој богатој збирци истичу се предмети који се одликују љепотом умјетничке и занатске израде као што је изузетни дуборезни и оковани крст владике Руфима, рад мајстора Ђура Чајничанина из 1634. године. У збирци драгоцјености од текстила значајем и љепотом умјетничке и занатске израде издваја се круна Светог краља Стефана Дечанског из XIV вијека, док су у збирци црквеног веза посебно значајни и лијепи примјерци: епитрахиљ Светог Саве из XII вијека и аер (воздух) манастира Милешеве, рад дијака Георгија из 1660. године.

Богата је и врло репрезентативна збирка одежди црногорских владика из династије Петровића, рађена од финог броката са златовезом. Веома је занимљива збирка одликовања црногорских владика као и вјенчане круне престолонасљедника из владарских кућа Петровић Његош и Карађорђевић.

АРХИВА

Поред ризнице Цетињски манастир посједује и изузетно богат архив у коме су похрањена разна историјска документа. Међу њима су посебно значајна она која потврђују непрекинуто трајање и важност Оснивачке повеље господара Ивана Црнојевића Цетињском манастиру током претходних 530 година, што не посједује ни једна свјетовна установа у Црној Гори. Истовремено, овај континуитет је природан, ако имамо у виду да је Цетињски манастир темељ на којем су саздани Цетиње и Црна Гора.

Поводом обиљежавања 530. годишњице оснивања Цетињског манастира и 520. годишњице Ободско-цетињске штампарије Митрополија црногорско-приморска са својим Цетињским манастиром припремила је монографију о Цетињском манастиру (која је у штампи) прву такве врсте у његовој вјековној историји. Такође, Митрополија је са другим саиздавачима припремила, износећи на свјетлост дана, репринт издање сачуваног и засад јединог пронађеног непотпуног примјерка другог петогласног (од петог до осмог гласа) дијела Октоиха (Осмогласника), штампаног у овој знаменитој штампарији. На овај начин дат је прворазредни допринос обиљежавању важних годишњица.

ЈЕДНО ОД НАЈПОСЕЋЕНИЈИХ ХОДОЧАСНИЧНИХ МЈЕСТА

У Манастиру се чувају и друге велике светиње хришћанске васељене. Манастир Рођења Пресвете Богородице, под вјечним покровитељством Приснодјеве, исклесао је на камену подвижничког живљења још једног светитеља: Светог Василија Острошког, који је својевремено био ђакон у Цетињском манастиру и чије су и мошти једно вријеме боравиле у њему. Свечаним литургијским уношењем иконе 19. маја 2013, на нивоу Митрополије црногорско-приморске, установљен је датум празновања митрополита Петра II Петровића Његоша као светитеља Цркве Божје.

Стопама Светог Петра Ловћенског, као и његовог светог стрица освећена је свака стопа манастира. Данас, велике хришћанске светиње које се налазе у цркви Рођења Пресвете Богородице око себе сабирају хришћане из цијелог свијета, тако да је Цетињски манастир постао и једно од најпосјећенијих ходочасничких мјеста. (Јован Маркуш)

ЦЕТИЊСКИ МАНАСТИР ДАНАС

Свештеноархимандрит свештене обитељи цетињске: Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски др Амфилохије (Радовић). Намјесник: Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског, (рођен 01. 04. 1976. у Сарајеву, завршио студије економије и Богословски факултет. Замонашио се у Цетињском манастиру уочи Петровдана, 11. јула 2004. На Преображење 19. августа 2005. рукоположен за јерођакона, а на Бадњи дан 2008. рукоположен за јеромонаха у Цетињском манастиру. Одликован звањем протосинђела 22. новембра 2009. у манастиру Сланци код Београда, a звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића на Петровдан у Цетињском манастиру, 12. јула 2013. Указом архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића  од 1. фебруара 2010. године  постављен је за намјесника Цетињског манастира).

Братство: протосинђел Исак Симић, јеромонаси: Прохор Јосифов и Јустин Мреновић, јерођакони: Јаков Нинковић и Давид Јанкетић (јрђ. Давид на послушању у Епархији буеносаиреској и јужно-централноамеричкој); монаси: Емилијан Зарев, Петар Ракочевић, Алексије Бушковић и Лука Регодић. (Митрополија црногорско-приморска)

Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово први у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај Цетињског манастира. За недељу дана, у понедељак 15. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Острог.

Прилог приредио: 

уредник насловне странице Портала Поуке.орг

И ове године на билбордима у Новом Саду, али и у шест околних општина, наћи ће се фотографије најбољих ђака у оквиру пројекта "Учим + Знам = Вредим" који организује Удружење за промоцију друштвене одговорности. У години када је Нови Сад Омладинска престоница Европе на чак 40 билборда у граду ће се представити најбољи ђаци основних и средњих школа који су освајали престижне награде на домаћим и међународним такмичењима.

Ово акција се организује пету годину за редом у Новом Саду, а временом јој су се прикључиле општине Сремски Карловци, Жабаљ, Србобран, Бачки Петровац, Беочин и Темерин, па су и ове године ове локалне самоуправе део овог пројекта.  Основне и средње школе су током маја и јуна кандидовале своје најбоље ђаке који су освајали једно од прва три места на домаћим, односно међународним такмичењима из науке и уметности у актуелној школској години.

У претходне четири године на билбордима је представљен успех више стотина ученика који су постигли изузетне резултате на државним али и међународним такмичењима из области науке и уметности. Своје место заслужили су хорови, ученички тимови и ђаци који су успехе остварили на појединачним такмичењима. Пред жиријем је тежак задатак да од пристиглих пријава из основних и средњих стручних школа као и гимназија одабере најбоље од најбољих , након чега следи фотографисање најуспешнијих ученика. Билборде са фотографијама најбољих ученика и као и претходних година гледаћемо средином јесени.

Извор: РТВ

Новосадски дамски хор основан је пре две године на иницијативу Новосађанки жељних хорског музицирања. Идеју су прихватиле Милена Апић и Ана Фрлин, оснивачи ансамбла и професорке клавира у Музичкој школи "Исидор Бајић". Били смо на њиховом наступу у недељу 30. јуна, разговарали о досадашњем раду хора и снимили неколико песама у њиховом извођењу. 

Извор: Радио Беседа