РУБРИКА: ПРОФИЛИСАЊЕ „САЗВУЧЈА” : ЕМИТОВАЊЕ ХАРМОНИЈЕ Аутор: Оливер Ђорђевић 

Музичка емисија Сазвучја, чије су поткаст епизоде архивиране на сајту Радија „Беседа” Епархије бачке, представља традиционалну и ворлд музику нама блиских, али и далеких култура. Њен аутор, протонамесник Миодраг Андрић, између осталог, за „Етноумље” говори о намери да овим програмом „емитује хармонију у етар, са циљем да растера смог и маглу попут кошаве”.

Ко није дознао за емисију Сазвучја, која је архивирана на Интернет порталу Радија Беседа Епархије бачке, ево дојаве да прелиста поткаст епизоде и одабере себи пријемчиве за слушање и уживање. Од 2011. године, када је протонамесник Миодраг Андрић отпочео да уређује овај музички програм, до 2018. године, када је емитована последња (аутор нас обавештава да је прекид привременог карактера), постављено је више од сто епизода, тематски и жанровски шарених, али се већина може подвести под одредницу полижанра ворлд мјузик. Тако, можемо чути педесетоминутне музичке колаже најразличитијих опуса, од Норе Џонс (Norah Jones) до Јордана Николића, од мексичке певачице Чавеле Варгас (Chavela Vargas) до руског народног хора Пјатницки.

Етноумље: Који мотиви су Вас водили када сте отпочели да уређујете емисију?

Миодраг Андрић: Била је то у почетку само жеља да на Радију Беседа музику коју волим поделим са другима. Временом се почетна идеја развила у циклусе тематских емисија које су врло брзо нашле своју публику. Слушаоци су учинили да емисија добије дуготрајност. Похвале и контакти које сам остваривао, као и овај са Вама, били су додатни  мотив.

Сазвучја су само мали допринос у борби за културни простор, за боље друштво у коме живимо, посебно за омладину која лако усваја моделе понашања.

Језик и музика су најрањивији сегменти културе, лако се гуше у смогу контаминиране сцене у којој доминирају шунд и дисхармонија. Зато на промотивном плакату емисије Сазвучја стоји лајтмотив: Удахни Сазвучја, емисија добре музике; емисија као ослобађање хармоније у етар, са циљем да растера смог и маглу попут кошаве. Наравно, увек је присутна и жеља да се промовишу уметници за које већина љубитеља музике никада није чула, само зато што није имала прилику. Имао сам, између осталог, и намеру да кроз Сазвучја промовишем имена као што су Рос Дејли (Ross Daly), Еркан Огур (Erkan Oğur), Балаке Сисоко (Ballaké Sissoko), Фејруз Рахбани или Василис Скулас, да буду у равни са именима популарних музичара која се налазе на топ листама. То не може без промоције и емитовања њихове музике, а то управо чини ова наша емисија на Радију Беседа. Интересантно је да су чланови групе Хаинидес са Крита били затечени чињеницом да неко у Србији пушта њихову музику. Надам се да ће ова група ускоро моћи да се представи публици у Новом Саду.

Не видимо да помињете „world music” као појам који је предмет Вашег интересовања, мада је избор музике коју шаљете у етар чист традиционал или обојен фолклорним мотивима. Какав је Ваш став према поменутој одредници?

Немам ништа против ове одреднице, она је у међувремену постала препознатљива, мада бих, признајем, више волео да је извучена из корена неког другог језика, из култура и цивилизација са много богатијим музичким наслеђем. Можда је највећи проблем овог термина сваштарење, нека врста регрутације за нове музичке правце. Свакако мислим да одредница ворлд мјузик није најбоље решење, али је временом постала стандардна тако да сам је и сâм усвојио.

Осим традиционала и његових фузијских облика, које су границе Ваших музичких апетита?

Далеко на хоризонту. Не волим дискриминацију музичких жанрова али свакако да имам, како омиљене, тако и музичке правце које не узимам за озбиљно нити их користим.

Пре свега мислим да је а капела, хорска музика без инструменталне пратње, она која преображава, смирује и надахњује. У њој непрестано уживам и учествујем, јер је она неизоставни део православног богослужења.

Помало је незахвално одредити границе музичког укуса, зато што се музика непрестано ствара, али и враћа изворима, на нов начин. Она је понекад као вино, које временом добија на вредности. Оно што је некада сматрано социјално неприхватљивим и политички некоректним, данас се прихвата као део националне или глобалне заоставштине. Примера ради, Метаксасов режим је тридесетих година прошлог века, неговао неки облик друштвеног и културног чистунства, па је често прогонио ребетисе. Данас се ребетика са правом сматра бисером светске културне баштине. Има, наравно, још много сличних примера у историји музике.

Православна Црква, чијим учењем се руководим и које проповедам, не гаји пуритански став према свету али, у исто време, не наседа на честе и вешто постављене замке секуларизма. Када се појам секуларизма употребљава у теолошком контексту, он представља не само ослабљени утицај Цркве или религије на друштво, него и жељу дела Цркве да се прилагоди духу времена. Мишљења сам да савремени човек мора да има истанчан укус и осећај за меру у сваком сегменту живота, али за тако нешто треба васпитавати генерације. Наравно, аутентичност духа и стваралаштва се не може сакрити нити зауставити. Матерња мелодија, како мистерију звука и језика именује песник Момчило Настасијевић, мора да буде корен будућег стваралаштва које је надахнуто препознатим кодовима из других култура.

Човек ствара из архетипа, из потребе да се изрази. О овоме сам често разговарао са професором Владетом Јеротићем, а сличне мисли сам нашао и у једном од последњих интервјуа Соње Савић.

Гледајући кроз време, ми кроз музику изражавамо љубав према Богу, отаџбини, нацији, људима… Изражавамо своје емоције, ставове, тумачења, експресије и импресије, чак и бунт, и у том смислу музика популарне културе не само да је нашла своје место и публику, већ се уградила у нове цивилизацијске токове.

Многи ће рећи да се духовност и традиција допуњују. Осећате ли ту спрегу, узајамност, зависност када говоримо о духовности и традиционалној музици?

У традицији сваког народа може се спознати његов дух, било којим куца биће народа, динамика и сила која га покреће и храни. Зато се и хришћанска традиција различито пројављује међу народима који су хришћанство пригрлили. Дух Божји дише где хоће, каже се у Светом Писму, а дух народа како хоће и може. Духовност је уздизање културе на божанску раван.

Традиционално није само оно „некада”, није само старина, већ представља све потенцијално што извире из народне душе, а што је вечно.

Добар пример је српско народно црквено појање које извире из постојеће традиције народног мелоса али се темељи и на музичкој традицији како Истока тако и Запада. Традиционална музика је плод непрестаног оплемењивања наслеђа, па је у том смислу ова спрега и узајамна зависност духовности и традиционалне музике сасвим логична и као што смо видели, из наведеног примера, веома применљива.

Емисија се не емитује од ове године на Радију „Беседа”, али сте активни на Деезер-у где повремено формирате и освежавате плеј листе. Ту је пуно музике, на стотине сати… Верујете да је тако доступнија новијим генерацијама?

Добро сте приметили да ове године није било нових емисија. Користим прилику да обавестим јавност да је прекид привременог карактера, понајвише због промене концепције у којој неће више бити годишњих сезона као раније, него ће се нове емисије емитовати периодично и постављати на одложено слушање. Ово је посебно важно за старију популацију, која се не сналази најбоље са новом технологијом, тако да постојање музичких интернет сервиса, неће непосредно утицати на гашење емисије, чије нове епизоде треба очекивати.

Плејлисте на Дизеру, који у великој конкуренцији музичких сервиса најбоље покрива ворлд мјузик, настале су из сличних мотива као и емисија Сазвучја. Оне су логичан наставак приче, прилагођене су новим генерацијама и по музичком садржају су превазишле Сазвучја. Свакако, сматрам да су музички сервиси ако не садашњост, онда сигурно блиска будућност у култури слушања музике.

Извор: Радио Беседа

Сваке недеље у ову светињу дође неколико хиљада верника, вођени причама о чудима Светих Зосима и Јакова чије мошти почивају у манастиру.

Манастир Тумане крај Голупца, који многи називају Ђердапским Острогом, ове године слави 630 година постојања. Сваке недеље у ову светињу дође неколико хиљада верника, вођени причама о чудима Светих Зосима и Јакова чије мошти почивају у манастиру.

Ко једном обиђе Тумане, увек се овде и врати, јер осим мира ову светињу краси и несвакидашња природна лепота. Занимљиво је то и што ову светињу све више посећују млађе генерације привучене оригиналношћу монаха који на њу пазе и који су, за последњих пет година колико су у манастиру, учинили много да он оживи.

Предвођена игуманом Димитријем братија је уз помоћ верника средила цркву и стари конак, обновила испосницу Светог Зосима, гостопримницу, млин, и изидала нове конаке.

Од пре неколико година ову светињу повезују и са монасима који у слободно време свирају гитаре, а протеклих дана о Туману Србија прича због несвакидашњег спота о самом манастиру.

Наиме, на Јутјубу се појавио спот за песму у којем је братија, уз етно-звук, на феноменалан начин представила верницима лепоту Ђердапског Острога и тако прославила јубилеј, 630 година постојања манастира Тумане.

– Желели смо да на оригиналан начин оку и срцу гледаоца прикажемо лепоте ове светиње. Веровали смо да ће то најбоље учинити песма коју је о манастиру 2014. године испевао наш брат Милија Радивојевић Баја – каже отац Димитрије, игуман манастира Тумане.

У свему им је помогла етно-група Аманет, која је урадила обраду Милијине песме, и на тај начин је приближила народу.

Игуман Димитрије каже да је прослава 630 година постојања Тумана несвакидашњи догађај и позвао је вернике да у септембру заједно са њима прославе овај јубилеј.

– На тај начин стављамо круну на велики труд верујућег народа и братије у петогодишњој истрајној обнови светиње. Уложено је много труда, зноја и љубави и зато будимо сви део туманске приче, која преко шест векова сија небом.

Будимо сви једног срца и у једној молитви пред моштима Светог Зосима чудотворца и тог 15. септембра упишимо себе у историју данас најпосећенијег манастира у Србији – поручује игуман Димитрије.

Извор: Новости

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представљамо Вам Цетињски манастир.

Јован Маркуш: Цетињски манастир - Духовни стуб, средиште и огњиште православља

Цетињски манастир уврстио се у културну баштину, првенствено појавом Ободско-цетињске штампарије у XV вијеку. На њеном ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе, које данас угрожава најновија дукљанско-монтенегринска идеологија, која пориче и свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе.

Навршило се 530 година од када је 1484. господар Зете Иван Црнојевић подигао манастир Рођења Пресвете Богородице на Цетињу, као сједиште Зетске митрополије и 520 година Ободско-цетињске штампарије. Његово оснивање дешава се у епохи пада Цариграда (1453.), проналаска штампе (штампање Гутенбергове Библије, 1455.) и открића Америке (1492.), када се мала Зетска држава, нападнута од моћне Османлијске империје, повлачила из равнице око Скадарског језера у теже приступачне предјеле, тражећи спас за свој опстанак. Тај историјски и по много чему преломни догађај, један је од најзначајнијих датума историје Митрополије црногорско-приморске и Црне Горе и зато заслужују краћи осврт у години јубилеја.

ИСТОРИЈА

Једна међу првим епархијама које је основао наш просветитељ Свети Сава била је Зетска епископија. Основао ју је 1219. године, на раскрсници свјетова и култура, на мјесту гдје се сукобљавају Исток и Запад вјековима. Од свог настанка 1484. године, Манастир је био сједиште ове Епископије, тада већ Митрополије. Био је и остао духовни стуб, средиште и огњиште Православне Цркве Христове у Црној Гори, у којем није прекидан континуитет дјеловања, иако је кроз историју био на великим искушењима, паљен и рушен. Од тог времена, па до данас, ова епископска столица потврдила је своју апостолску мисију.

У Црној Гори теократија је била присутна дуже од три стољећа; у том раздобљу су њоме владали православни архијереји. Митрополија црногорско-приморска и њени митрополити, као егзарси Светога трона пећкога, вјековима су чували не само душу народа који је овдје живио, него и његов физички опстанак, будући да су они били не само црквени поглавари него и народне вође – етнарси.

Од оснивања Цетињског манастира као сједишта Зетске митрополије, цетињски митрополити су истовремено и његове старјешине. Међу њима било је светитеља, исповједника, мученика, великих пјесника, књижевника, историчара, философа, преводилаца, црквених организатора и великих државника. Према досад познатим подацима, данашњи архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је четрдесети старјешина Цетињског манастира од његовог оснивања.

МАНАСТИР, ГРАД И ДРЖАВА

Цетињски манастир је јединствен у читавој православној Васељени, јер је у најтежим историјским превирањима заправо био и манастир, и град, и држава. Међу зидинама Цетињског манастира, поред духовне, налазила се и цјелокупна законодавна, судска и извршна власт Црне Горе.

Оно по чему се Цетињски манастир уврстио у културну баштину, првенствено је појава Ободско-цетињска штампарија, прве ћирилске јужнословенске штампарије у XV вијеку. На њеном ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва данашња просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе, коју данас угрожава најновија дукљанско-монтенегринска идеологија, која пориче и свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе.

При Цетињском манастиру од настанка, поготово као митрополитског сједишта, радила је манастирска школа. Цетињски манастир са својим старјешином – митрополитом и монасима и у најтежим временима борбе за опстанак и очување светиње био је главни духовно-просветни стожер и чувар народне душе, свијести и савјести. О томе довољно говори чињеница да су у XIX вијеку основане и радиле под окриљем Цетињског манастира: Основна школа, Богословија, Гимназија, Богословско-учитељска школа и Дјевојачки институт.

ТРИ ВЕЛИКЕ СВЕТИЊЕ

Цетињски манастир данас чува светиње од којих су три здружене баш у вријеме оснивања Цетињског манастира, 1484: дио Часнога Крста, на којем је Христос био распет, десна рука Светог Јована Крститеља која је крстила Господа у Јордану и икона Пресвете Богородице Филеримске, коју је насликао Свети апостол Лука. 

Ове светиње су живи свједоци историјског догађаја који се десио прије нешто мање од 2.000 година. Оне, прошавши од Севастије и Ефеса до Цариграда и Родоса, од Јерусалима и Малте до Петрограда и Београда, Промислом Божјим скрасиле су се на Цетињу, у граду гдје су сви храмови посвећени Рођењу Пресвете Богородице.

Света Рука са дијелом Часног Крста похрањена је у манастирском храму Рођења Пресвете Богородице, у кивоту Св. Петра Цетињског, а чудотворна икона Мајке Божије, зване Филеримоска је привремено утамничена у цетињском Народном музеју.

Рука Светог Јована Крститеља, која је крстила Христа у Јордану, и данас благосиља оне који се пред њом крштавају и све оне који, поклањајући јој се, напајају душе своје живоносним водама благочешћа у Цетињском манастиру. Цетињска обитељ има и друге небеске заступнике, чије се мошти налазе под манастирским сводовима. Међу њима је на првом мјесту Свети Петар Цетињски, Светилник Православља и у своје и у наше вријеме, који је овдје, као пастир добри неуморно бринући о свом стаду, узрастао „у мјеру раста висине Христове“ и задобио неувенљиви вијенац славе.

РИЗНИЦА

Бурна и богата историја ових простора завјештала је кроз вјекове будућим покољењима црквено благо непроцјењиве вриједности. Дио тог блага се чува у ризници Цетињског манастира, која је настала кад и сам манастир, 1484. године. Стварана и чувана вјековима, ризница је живо свједочанство тешких времена мукотрпног битисања некадашње древне Зетске митрополије, а затим Митрополије црногорско-приморске. Ризницу Цетињског манастира по богатству, културно-историјским и умјетничким вриједностима сматрају једном од најзначајнијих не само у Црној Гори већ и на ширим просторима. Збирка рукописа, као цјелина, у умјетничком смислу је највреднији дио ризнице Цетињског манастира. У њој се налазе примјерци рукописа који су настајали од краја XIII па све до почетка XIX вијека.

Најстарији рукопис ове збирке писан на пергаменту је Изборно јеванђеље (Апракос), писано у вријеме „краља нашег Стефана Уроша“ (краља Милутина), највјероватније са краја XIII вијека. Својим изузетним умјетничким вриједностима истиче се и ликовни украс „Дивошевог јеванђеља“, пергаментног рукописа с почетка XIВ вијека. Драгоцјена рукописна књига је и Цетињски љетопис, чији је највећи дио писао владика Василије Петровић Његош, који чува многе историјске податке. Ризница Цетињског манастира посједује изузетно драгоцјену збирку старих штампаних књига, међу којима су примјерци Октоиха првогласника из 1494., из штампарије Црнојевића, која је радила под сводовима Цетињског манастира (1493-1496).

Збирка садржи примјерак прве ћирилске штампане књиге из 1491. године, Краковски часослов из штампарије Швајполта Фиола, затим књиге из венецијанских штампарија Божидара и Вићенца Вуковића, Јеролима Зигуровића, Стефана Мариновића Скадранина, Мркшине цркве и других. Бројна збирка окованих Јеванђеља у ризници Цетињског манастира садржи репрезентативне примјерке домаћег и руског златарства. Ризница Цетињског манастира посједује и бројну збирку икона. Највећи број њих потиче из XVII, XVIII и XIX вијека.

Поред књига и икона, у ризници се чувају збирке обредних предмета, црквеног веза, владичанских одежди, грамата, печата, одликовања, умјетничких слика и другог. У овој богатој збирци истичу се предмети који се одликују љепотом умјетничке и занатске израде као што је изузетни дуборезни и оковани крст владике Руфима, рад мајстора Ђура Чајничанина из 1634. године. У збирци драгоцјености од текстила значајем и љепотом умјетничке и занатске израде издваја се круна Светог краља Стефана Дечанског из XIV вијека, док су у збирци црквеног веза посебно значајни и лијепи примјерци: епитрахиљ Светог Саве из XII вијека и аер (воздух) манастира Милешеве, рад дијака Георгија из 1660. године.

Богата је и врло репрезентативна збирка одежди црногорских владика из династије Петровића, рађена од финог броката са златовезом. Веома је занимљива збирка одликовања црногорских владика као и вјенчане круне престолонасљедника из владарских кућа Петровић Његош и Карађорђевић.

АРХИВА

Поред ризнице Цетињски манастир посједује и изузетно богат архив у коме су похрањена разна историјска документа. Међу њима су посебно значајна она која потврђују непрекинуто трајање и важност Оснивачке повеље господара Ивана Црнојевића Цетињском манастиру током претходних 530 година, што не посједује ни једна свјетовна установа у Црној Гори. Истовремено, овај континуитет је природан, ако имамо у виду да је Цетињски манастир темељ на којем су саздани Цетиње и Црна Гора.

Поводом обиљежавања 530. годишњице оснивања Цетињског манастира и 520. годишњице Ободско-цетињске штампарије Митрополија црногорско-приморска са својим Цетињским манастиром припремила је монографију о Цетињском манастиру (која је у штампи) прву такве врсте у његовој вјековној историји. Такође, Митрополија је са другим саиздавачима припремила, износећи на свјетлост дана, репринт издање сачуваног и засад јединог пронађеног непотпуног примјерка другог петогласног (од петог до осмог гласа) дијела Октоиха (Осмогласника), штампаног у овој знаменитој штампарији. На овај начин дат је прворазредни допринос обиљежавању важних годишњица.

ЈЕДНО ОД НАЈПОСЕЋЕНИЈИХ ХОДОЧАСНИЧНИХ МЈЕСТА

У Манастиру се чувају и друге велике светиње хришћанске васељене. Манастир Рођења Пресвете Богородице, под вјечним покровитељством Приснодјеве, исклесао је на камену подвижничког живљења још једног светитеља: Светог Василија Острошког, који је својевремено био ђакон у Цетињском манастиру и чије су и мошти једно вријеме боравиле у њему. Свечаним литургијским уношењем иконе 19. маја 2013, на нивоу Митрополије црногорско-приморске, установљен је датум празновања митрополита Петра II Петровића Његоша као светитеља Цркве Божје.

Стопама Светог Петра Ловћенског, као и његовог светог стрица освећена је свака стопа манастира. Данас, велике хришћанске светиње које се налазе у цркви Рођења Пресвете Богородице око себе сабирају хришћане из цијелог свијета, тако да је Цетињски манастир постао и једно од најпосјећенијих ходочасничких мјеста. (Јован Маркуш)

ЦЕТИЊСКИ МАНАСТИР ДАНАС

Свештеноархимандрит свештене обитељи цетињске: Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски др Амфилохије (Радовић). Намјесник: Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије (Остојић), викар Митрополита црногорско-приморског, (рођен 01. 04. 1976. у Сарајеву, завршио студије економије и Богословски факултет. Замонашио се у Цетињском манастиру уочи Петровдана, 11. јула 2004. На Преображење 19. августа 2005. рукоположен за јерођакона, а на Бадњи дан 2008. рукоположен за јеромонаха у Цетињском манастиру. Одликован звањем протосинђела 22. новембра 2009. у манастиру Сланци код Београда, a звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића на Петровдан у Цетињском манастиру, 12. јула 2013. Указом архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића  од 1. фебруара 2010. године  постављен је за намјесника Цетињског манастира).

Братство: протосинђел Исак Симић, јеромонаси: Прохор Јосифов и Јустин Мреновић, јерођакони: Јаков Нинковић и Давид Јанкетић (јрђ. Давид на послушању у Епархији буеносаиреској и јужно-централноамеричкој); монаси: Емилијан Зарев, Петар Ракочевић, Алексије Бушковић и Лука Регодић. (Митрополија црногорско-приморска)

Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово први у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај Цетињског манастира. За недељу дана, у понедељак 15. јула, представићемо Вам свештену обитељ манастира Острог.

Прилог приредио: 

уредник насловне странице Портала Поуке.орг

И ове године на билбордима у Новом Саду, али и у шест околних општина, наћи ће се фотографије најбољих ђака у оквиру пројекта "Учим + Знам = Вредим" који организује Удружење за промоцију друштвене одговорности. У години када је Нови Сад Омладинска престоница Европе на чак 40 билборда у граду ће се представити најбољи ђаци основних и средњих школа који су освајали престижне награде на домаћим и међународним такмичењима.

Ово акција се организује пету годину за редом у Новом Саду, а временом јој су се прикључиле општине Сремски Карловци, Жабаљ, Србобран, Бачки Петровац, Беочин и Темерин, па су и ове године ове локалне самоуправе део овог пројекта.  Основне и средње школе су током маја и јуна кандидовале своје најбоље ђаке који су освајали једно од прва три места на домаћим, односно међународним такмичењима из науке и уметности у актуелној школској години.

У претходне четири године на билбордима је представљен успех више стотина ученика који су постигли изузетне резултате на државним али и међународним такмичењима из области науке и уметности. Своје место заслужили су хорови, ученички тимови и ђаци који су успехе остварили на појединачним такмичењима. Пред жиријем је тежак задатак да од пристиглих пријава из основних и средњих стручних школа као и гимназија одабере најбоље од најбољих , након чега следи фотографисање најуспешнијих ученика. Билборде са фотографијама најбољих ученика и као и претходних година гледаћемо средином јесени.

Извор: РТВ

Новосадски дамски хор основан је пре две године на иницијативу Новосађанки жељних хорског музицирања. Идеју су прихватиле Милена Апић и Ана Фрлин, оснивачи ансамбла и професорке клавира у Музичкој школи "Исидор Бајић". Били смо на њиховом наступу у недељу 30. јуна, разговарали о досадашњем раду хора и снимили неколико песама у њиховом извођењу. 

Извор: Радио Беседа

На трагу сна великог синеасте Ернеста Бошњака, Сомбор ће од 12. до 16. јула бити својеврсна престоница седме уметности.

У неколико простора у Раванграду биће у том периоду одржано друго издање филмског фестивала Дунавско-панонске регије, на којем ће, у неколико селекција, бити приказано петнаестак филмова. Подсетимо, идеја о настанку овог фестивала везује се за америчку филмску звезду, Оскаровца Џона Севиyа, који је са холивудским глумцем, пореклом Сомборцем, Лазаром Рајићем (алијас Лазар Роквуд ) на западу Бачке снимао филм „Повратак“, када је са овдашњом градоначелницом Душанком Голубовић званично и покренуо иницијативу о организовању филмског фестивала.

Филмови ће бити груписани у три селекције, приказивани на пет локација. Главна, такмичарска селекција, обухватиће пет остварења из земаља дунавско-панонског региона: „Између дана и ноћи” Андра Мартиновића (Црна Гора), „Последњи Србин у Хрватској” Предрага Личине (Хрватска), „Шавови” Мирослава Терзића (Србија), „Сутон” Ласла Немеша (Мађарска) и „Сyстем црасхер” Норе Фингшајт (Немачка). Филмови из ове селекције биће приказивани у башти „Кабаре“ код Народног ппозоришта, а о наградама -  Гран прију за најбољи филм у целини, Целтису за најбољег глумца и глумицу фестивала, те Целтису за најбољег младог глумца/глумицу (до 30 година старости) одлучиваће жири који ће тврити глумци Тања Бошковић и Жарко Радић, као и књижевник Радоман Кањевац. Друга такмичарска селекција „Аутори филмова до 30 година“ такође ће обухватити пет филмова, од тога четири домаћа: “Алекси” Барбаре Векарић, “Злогоње” Рашка Миљковића, “Хоризонти” Светислава Драгомировића, “Пси умиру сами”, Николе Петровића, те црногорско остварење ”Лијенштина” Алекса Стефана. Пројекције ће бити у дворишту  Градског музеја, а о Награда за најбољи филм одлучиваће глумци Маја Шуша и Вања Ненадић, те Срђан Савић, директор Филмског фестивала у Нишу.

У току трајања фестивала поклоници седме уметости биће у прилици да виде, у селекцији Цоре дипломатиц, и два дугометражна филма у продукцији канадских аутора, а по избору амбасадора Канаде, затим остварење „Држање за ваздух” Здравка Шотре, као и изложбу плаката „Кански победници”. Све пројекције су, иначе, бесплатне, а филмови ће бити приказивани и у двориштима Жупаније и Мађарске касине, као и у сали Културног центра „Лаза Костић”.

Извор: Дневник

Летња манифестација ''Под крошњама на Штранду'' биће одржана по седми пут у Библиотеци на Штранду од 1. до 27. јула. Како је речено приликом њеног отварања, на програму су радионице знаковног, мађарског и словачког језика за децу узраста од 5 до 12 година, као и курс словеначког језика за младе од 13 до 19 година. Радионице се одржавају сваког радног дана од 19 до 20 часова, а суботњи квиз се одржава у природи, на локалитету Рим, изнад Беочин села у срцу шуме, када време дозволи.

- Веома ми је драго што ова манифестација не само да опстаје, и одржава се ево већ седми пут у оквиру Библиотеке на Штранду, већ се и развија и напредује. То не кажем тек узгред, већ заиста мислим да програми који се баве језиком мањина, имају посебно место у граду који је препознат управо по мултијезичности и мултикултуралности. Садржаји су намењени онима на којима свет остаје, што је такође изузетно добро, јер доприносе стварању генерација толеранције, међусобног поштовања које ће знати да препознају лепоту различитости. И ова манифестација доказује да смо најјачи када се удружимо. Градска библиотека је на Штранду већ 11 година, и показало се да је то био јако добар потез, понудити књигу многобројним посетиоцима најлепше градске плаже. Ту су и Центар за развој мањинских медија, и Херор Медиа Понт, и ја им свима честитам што ће понудити квалитетан програм деци и младима овог лета на Штранду – нагласио је члан Градског већа за културу Далибор Рожић приликом отварања манифестације којем је присуствовао и заменик амбасадора Словеније Роман Веикслер.

Према речима Наташе Херор из Херор Медиа Понта ове године деци ће бити понуђене и радионице ''Тело као инструмент'' удружења грађана Отворени круг.

- Деца током пет дана науче преко сто речи и суботом им организујемо квиз који јако воле. За сваки језик имамо помоћ особе којој је тај језик матерњи, како би се осигурао тачан изговор и пренела културолошка прича сваке заједнице – истакла је Наташа Херор.

Манифестација ''Под крошњама на Штранду'' одржава се у организацији Библиотеке града Новог Сада, Херор Медиа Понта и Центра за развој мањинских и локалних медија, уз покровитељство Управе за културу Града Новог Сада и Покрајинског секретаријата за образовање, управу, прописе и националне заједнице.

Извор: Град Нови Сад

Летњи распуст идеалан је за читање, али не само за читање. Како квалитетно провести слободно време и шта све Нови Сад нуди преко лета.

Извор: РТВ

У порти нишког Саборног храма Силаска Светог Духа на апостоле у петак, 28. јуна 2019. године, када Српска Црква молитвено слави Светог мученика Кнеза Лазара и Свете српске мученике, одржана је традиционална Видовданска академија, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, а у организацији Православне Епархије нишке, Управе нишког Саборног храма и Нишке црквено-певачке дружине "Бранко".

http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190629-092520-93_87_220_50-682.mp3

http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190629-093029-93_87_220_50-966.mp3

http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190629-093346-93_87_220_50-644.mp3

Видовданска академија отворена је химном "Боже правде" у извођењу Нишке црквено-певачке дружине "Бранко" и Војног оркестра, након чега се поздравном беседом присутнима обратио старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, поздравивши скуп и у име Владике нишког Г. Г. Арсенија. "Сваки народ има своје велике дане и своје великане. За нас Србе, Видовдан је у годишњем кругу календарских догађаја један од највећих празника" рекао је на почетки своје уводне речи протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић. Овогодишњи беседник Видовданске академије био је др Александар Ђорђевић, професор историје на Правном факултету Универзитета у Нишу.

"Један од највећих грехова савременог доба је незахвалност. Ми смо се управо скупили овде због захвалности косовским великомученицима који су тог 28. јуна 1389. године, на Видовдан, дали своје животе и узидали га у темеље будуће српске државе. Тај Видовдански и Косовски завет и Косовска мисао трају до дана данашњег“ рекао је проф. др Александар Ђорђевић. Нишки глумац г. Марјан Тодоровић и г-ђа Хаџи Марина Милутиновић казивали су стихове Антонија Ђурића, Милице Бакрач, Бранка В. Радичевића и Хаџи Марине Милутиновић, док је академију пратило снажно, дирљиво и до перфекције увежбано појање НЦПД „Бранко“ – Великог хора предвођеног госпођом Саром Цинцаревић и Дечјег хора предвођеног госпођом Јованом Микић. У два наврата и звона Саборног храма дала су посебну ноту узвишености празника Видовдана, који са много љубави и поноса Срби славе.

Како је на почетку програма Видовданске академије лепо истакла водитељ програма госпођа Емилија Радмиловић, на овој академији смо се састали да се „подсетимо наше славне прошлости и наших славних јунака, али и да прославимо труд, рад, знање, лепоту и памет нових поколења“. Видовданске награде уручене су ученицима генерација свих нишких основних и средњих школа за школску 2018/2019. годину, а најбољим ђацима у Нишу и околини обратио се и градоначелних Ниша господин Дарко Булатовић. „Нека овај Свети дан и празник Видовдан буде посвећен и вама и образовању срском, јер сам дубоко убеђен да улагањем у образовање и образовањем чувамо и успомену на јунаке и витезове, на славну српску историју и славни српски народ и да тиме дајемо најбољи допринос учвршћивању и стварању темеља будуће, поносне, моћније, развијеније мајке Србије“ рекао је г. Дарко Булатовић.

Градоначелник Ниша се захвалио и родитељима ђака генерације “који су сигурно дали немерљив допринос да ви данас будете понос овог града“, као и учитељима и наставницима нишких школа. У културно уметничком програму учествовао је и Дечји фолклорни ансамбл „Бранко“, који је изазвао највеће симпатије публике, будући да је на сцени било много деце предшколског узраста па и млађе, док су Играчки ансамбл „Бранко“ и оркестар и фолклорни ансамбл Студентског културног центра у Нишу „Оро“ добро увежбаним кореографијама и лаким играчким корацима учинили да позорница у порти Саборног храма без престанка подрхтава. Видовданској академији су поред најбољих ђака у управо завршеној школској години, њихових родитеља, учитеља и наставника, бројног нишког свештенства и нишког културног и јавног живота и академске јавнности, присутвовао и велики број представника градских институција, на челу са градоначелником Ниша г. Дарком Булатовићем. Академији је присуствовао и командант Копнене Војске РС генерал-потпуковник Милосав Симовић и бројни припадници војске, ректор Богословије „Светог Кирила и Методија“ у Нишу протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, протојереј-ставрофор Влајко Грабеж, сада умировљени парох Саборне цркве у Нишу, представник амбасаде Републике Бугарске у Бограду и председници нишких општина.

Програм овогодишње Видовданске академије завршен песмом „Са Косова зора свиће“ у извођењу Дечјег хора „Бранко“ и у пратњи свих присутних. У наставку можете чути комплетне говоре старешине Саборног храма у Нишу протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића, овогодишњег беседника проф. др Александра Ђорђевића и обраћање градоначелника Ниша г. Дарка Булатовића најбољим ђацима у Нишу и околини.

Извор: Радио Глас

Алмашки крај проглашен је на седници Републичке владе за заштићену културно-историјску целину, непуну годину од подношења таквог предлога, а три од како је новосадски Завод за заштиту споменика културе покренуо процедуру да се тај део Новог Сада, који спада у најстарије, стави под претходну заштиту. 

Према речима директора Завода за заштиту споменика културе града Новог Сада Синише Јокића, вишегодишњи труд стручњака те установе да се заштити Алмашки крај као један од најстаријих српских делова града, крунисан је успехом у виду проглашења за просторно културно-историјску целину.

- То је гаранција да ће овај део града сачувати своју аутентичност, породични начин живота и специфичну амбијенталну вредност – рекао је за „Дневник” Синиша Јокић. – Захваљујући овој одлуци Републичке владе која долази две године од прославе три века Алмашког краја  биће то нова  туристичка дестинација. То значи да ће Нови Сад као Европска престоница културе 2021. године задржати свој идентитет. Поред Петроварадинске тврђаве и градског језгра, добијамо и трећу културно-историјску целину од изузетног значаја. То показује и зрелост, озбиљност и одговорност Новог Сада и његовог руководства.

Алмашки крај у себи чува све слојеве културно – историјског развоја града. Много тога у њему је јединствено и вредно спомена, од приче о његовом настанку, до преосталих старих кућа које одолевају налетима рушења као знамење прошлих времена. Неправилан сплет улица и јединствени дух места чине га посебним.

Крајем прошле године добио је и дигитални водич настао као резултат сарадње између Удружења грађана „Алмашани”, које је много учинило за афирмацију и очување аутентичности овог краја Новог Сада  и компаније Oroundo Mobile GmbH, уз финансијску подршку градске Управе за културу.

Извор: Дневник

Погледајте кратак филм о новосадском Алмашком храму:

Његова Светост Патријарх српски г.  Иринеј и Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније присуствовали завршној вечери фестивала „Музички едикт” у Нишу.

Заједничким наступом Московског синодалног хора, хора и оркестра РТС, хора „Coro normalista“ из Мексика и Нишке црквено-певачке дружине „Бранко“, који су извели "Стабат матер" митрополита Илариона Алфејева, затворен је шести међународни фестивал хорске духовне музике „Музички едикт“.

Четврто фестивалско вече, које је одржано на платоу испред Светосавског дома, отворио је хор „Coro normalista“ из Мексика којим је дириговао Хорхе Алтиери Хернандез и који је извео четири композиције. Уследио је наступ Хора Радио телевизије Србије под дирегентским руководством маестра Бојана Суђића, да би се на крају публици представили и гости из Русије, Московски синодални хор којим диригује Алексеј А.Пузаков.

Заједничким наступом Московског синодалног хора, Хора и оркестра Радио телевизије Србије, Хора „Coro normalista“ из Мексика и Нишке црквено-певачке дружине „Бранко“ који су извели "Стабат матер" митрополита Илариона Алфејева затаворен је Шести међународни фестивал хорске духовне музике „Музички едикт“ који је бијенална манифестација и већ 12 година се одржава у Нишу.

На свечаном затварању фестивала, уз вођство маестра Бојана Суђића, заједничи је наступило 200 извођача, а њихови гласови који су се стопили у јединствен божански глас оставио је публику без речи. Свечаном затварању Шестог међународног фестивала хорске духовне музике присуствовао је Његова Светост Патријарх српски г.  Иринеј, Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније, Његова Екселенција Амбасадор Мексика, градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић и начелница Нишавског управног округа гђа Драгана Сотировски са сарадницима.

Извор: Српска Православна Црква

Реплика једног хришћанина на текст ”Еутаназија Србије” аутора Мише Ђурковића од уторака, 11.06.2019. у рубрици ”Погледи” дневног листа ”Политика” (online).

За разлику од Томаса Мора у  „Утопији“ (1516.г.), Олдос Хаксли у својој дистопији "Лепи нови свет" (1932.г.) описује како савршено друштво живи у хармонији сходно трима начелима: „стабилности“, „миру“ и „слободи“. Но чини се да Хакслијева визија обмањује. „Савршено“ друштво је резултат свеобухватног система који почива на вештачкој репродукцији, кондиционирању и индоктринацији тоталитарне светске државе. Морална субјективност њених грађана је строго контролисана, стално надгледана и изложена постојаној манипулацији. Најпре је реч о биолошкој кондиционираности. Људска репродукција се збива изван полности, односно исход је техничког процеса оплођења. Социјална кондиционираност се збива путем индоктринације. Чини се да Хакслијев роман није изгубио у својој актуелности. Оно што је изгледало као фикционална визија, почиње да бива опора стварност у виду ген-техничких процеса савремене репродуктивне медицине.

У социјалним наукама појам ризико-дискурса има велику конјуктуру. Једно од доминантних места у спектру тих ризико-феномена има и такозвана „пренатална дијагностика“, Pränataldiagnostik (PND). Њу ваља разликовати од „преимплантативне дијагностике“ (pre-implantation genetic diagnosis) - Präimplantationsdiagnostik (PID), која се односни на in-vitro фертилизацију. Ова област медицинске генетике, да не кажемо генетичког инжењеринга, отвара широко поље манипулације хромозомима, не само из медицински индицираних разлога, већ и зарад оптимирања плода, стварањем тзв. "designer baby", што је у апсолутној моралној противречности са другим чланом Никејско-цариградског Символа Вере – „Вјерују“... и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало“. У постулату: рођеног, а не створеног/ γεννηθέντα οι ποιηθέντα/genitum non factum исцрпљују се сва онтологија и етика хришћанског поимања тајне рођења човека по образу и подобију Божијем (εἰκὼν τοῦ θεοῦ/ Imago Dei).

Шта појам пренаталне дијагностике подразумева? Пренатална дијагностика представља скуп савремених дијагностичких метода којима је могуће установити промене на ембриону или фетусу, дакле у пренаталном статусу. Она је углавном усмерена ка утврђивању могућих хромозомских аномалија и дефеката и већих компликација (патолошког развоја), али омогућује и рано констатовање пола детета. Ове методе варирају од неинвазивних до инвазивнијих које носе и опасност губитка плода.

У јавности су теме као што су еволуција и генетска технологија праћене с великом скепсом. Оне асоцирају на генетске ризике, аномалије, дефекте, болести, смрт. „Реториком-претње“ би се могло рећи да смо окружени непријатељима, да су они свеприсутни. Тај ризик је социјално конструисан, односно он је публици приближен помоћу различитих форми драматизације. За ту сврху су сугестивне слике и селективно представљање веома ефикасни кораци. Када је претња најефективнија? Када се она дотиче а) што више људи и б) када се од ње очекују што ужасније последице: само један поглед у било који уџбеник људске генетике је препун драстичних слика деце са генетским аномалијама. Овим се јача сензибилитет за дефектолошки развој, али и, као припрема, конструисани „излаз“ у форми „пренаталне дијагностике у служби здравља“. Тако отпочиње други корак који бисмо означили као „реторика-избављења“. За водеће генетичаре „живот од самог почетка развоја технике одбране“, односно неку врсту „арсенала оружја за самоодбрану“.

Свакој степеници биолошки комплексног развоја следила је додатна стратегија „генетичко-биохемијске резистентности“, вели један реномирани теоретичар биогенетике. Отуда је, можемо да силогички следимо, генетика нешто, сугерише се, сасвим нормално, ништа друго до модерна варијанта прастарих форми самоодбране. Порука је, дакле - стална опрезност и превентивност су неопходни да би здравствена штета била спречена.

Тиме отпочиње оно што бисмо могли назвати „апел за превенцијом“, који се у англо-саксонској традицији назива „мерама профилаксе“. Овакви појмови звуче хигијенски, модерно, разумно, те су нека врста нормалне превенције, као прање зуба ујутро и увече. Овакве формулације, пак, нису прецизне, већ само описују, а делом и замућују смисао. На пример, када један генетичар пише о „Превенцији Down-Syndrom-а“ (монголоидности), онда није реч о превенцији која би могла да спречи развој фетуса, већ је реч о прекиду трудноће. Ако се пажљивије обрати пажња, овде долази до појмовног преиначења чији узрок није случајне, већ системске природе. Оно упућује на основни проблем анализе генома: дијагностичке могућности претходе терапеутским могућностима. Уз помоћ пренаталне дијагностике може се утврдити да фетус има „Down-Syndrom“ или „Chorea Huntington“- али нико не може понудити медикамент или терапију којом би се обољење исцелило.

Над питањем да ли ће икада раскорак између дијагнозе и терапије бити укинут, ломе се и данас копља у науци. Све док та дискрепатност влада, дотле пренатална дијагностика неће имати улогу исцељења болести, већ њеног „избегавања“. Она је, по правилу, „тест живота или смрти фетуса“. Решење које она нуди је по дефиницији прекид трудноће - што је спојено са табуом забране убијања и асоцира на најбруталнија варварства „генетике као еугенике“. Дакле, излаз није непроблематичан, будући да нас ставља пред дилему проблематичне селекције, односно убиства (чедоморства). Како је при таквим безнадежним фактима уопште било каква реторика-избављења могућа? Одговор је – кроз формулације које проблематичне аспекте заобилазе и избегавају или камуфлирају еуфемизмима. Тако се у једној лекарској брошури вели: „Пренатална дијагностика у основи помаже рођењу здравог детета“. Тек у споредној реченици биће описано шта се збива – „да би правовремено деца са тешким физичким или психичким сметњама била препозната, чиме би прекид трудноће постао могућим“. У овој брошури ће бити речи о „ношењу болести“, а не о „ношењу детета“. Тиме је обављена деперсонализација и одлука за прекидом трудноће олакшана, будући да је њен објект – тачније: субјект - ишчезао из видокруга.

У једној сличној брошури биће речи о томе да се пренатална дијагностика обавља само „уколико погођене породице или личности са ризиком то изричито желе“. Оваква формулација би требало да буде категорично дистанцирање од праксе принудне еугенике. При томе је највећи парадокс у томе што оваква формулација губи из вида ко је зацело погођен, наиме, сам фетус! Овде леже границе „реторике-превенције“. Убиство фетуса је саставни део рачуна. То је факат који се не може порећи. Могуће је покушати да се тај факат протумачи на други начин, како би био схваћен у другом, мање оптерећујућем светлу, не као чин ужаса, већ као чин самилости. На овом месту се преиначава „апел за превенцијом“ у „апел за саосећајношћу“ чији је принцип: све се збива зарад добра детета. Прекид трудноће је културно де-драматизован, односно преиначен у предострожност. Пренатална дијагностика је допуштена као минимирање ризика. У томе је централна порука. Но у томе се иде и даље, те се у њој види нека врста моралне обавезе да би зла коб била осујећена. Сходно тој логици, ми не само да смемо, већ морамо да деламо. Тако се вели у једној брошури: „Познавање сопствених генома треба да нас подстакне на животну одговорност“. Један морални философ вели: „Убудуће није само лекар одговоран, већ и медицински лаик. Он мора одговорно да се односи према ризичним факторима своје генетске конституције.“ На овом месту наступа трећи корак ризико-дискурса - „реторика одговорности“. Одговорност значи и већу аутономију, као што је учио Кант. Преузети одговорност према породици, мужу, већ рођеној деци, гласи апел. Толики различити аспекти одговорности значе и потенцијалне аспекте кривице, односно толико приговора и самопрекора потенцирају и социјални и морални притисак. Све те околности воде ка одлуци да се треба подвргнути предложеном тесту, сходно геслу: „да се не бих доцније кајала“. Статистички подаци о женама које се подрвгавају овом тесту показују узлазну линију.

О каквој је мотивацији мајки забринутих за „плод утробе своје" реч? Оне желе своме плоду све најбоље, оптималну припрему и негу. Оне желе тест зарад смирења, потиснувши могућност да тест може дати и негативне резултате. Уколико на такву могућност уопште мисле, тада наступа „апел за превенцијом“. Самилост према детету које би се родило са аномалијама аргумент је многих мајки које се одлучују за тест пренаталне дијагностике. „Егзистенцију патње“ абнормалног детета требало би спречити. Овде се поставља фундаментално питање – да ли су абнормални фетуси, или деца рођена са генетским дефектима,  заправо „отпад“, односно „несрећни случај“? У овом апелу за превенцијом долази до израза не само самилост према још нерођеном детету, већ и самосажаљивост мајки. Ово, пак, стоји у вези са промењеним статусом жена/мајки унутар породице, кроз промењене форме васпитања, њихове професије, њиховог правног статуса. Биографске последице оваквих промењених односа показују да жене све више настоје да остваре своје животне планове, жеље и очекивања у којима оне унутар породице нису једине које носе одговорност, иако модели наводног складног спајања професије и фамилије (Work-Life-Balance) често стоје у грубом конфликту са социјалном реалношћу.

Пренатална дијагностика не сме постати рутински преглед, на шта и хумани генетичари упозоравају. Има гласова који веле да се она већ отргла свакој контроли, па се тако збива дифузна интеракција правно недефинисаног статуса, комерцијалних интереса, фармацеутско-хемијског лобија и здравствених осигурања са научним интересима генетичара. Како пренатална дијагностика, тако и преимплантативна дијагностика отварају читав спектар сложених социолошких и етичких питања, које најзад задиру у срж хришћанског поимања морала. Обе методе генетичке дијагностике дотичу се веома осетљиве теме историјски компромитоване еугенике и еутаназије, које асоцирамо са расним тоталитарним идеологијама 20. века. О савременим дебатама о еугеници овде би ваљало подсетити на говор немачког философа Петра Слотердајка (Peter Sloterdijk) о „Правилима за људски врт“ (1999. г.) у коме је реч о „генетском кроћењу“. Јурген Хабермас, Нестор немачке философије, у дискусији о ауторитету либералне државе са америчким философом Томасом Најџелом (Thomas Nagel) и Роналдом Дворкином (Ronald Dworkin) вели да би из перспективе англо-саксонског либерализма, у духу Џона Лока (John Locke), било „готово саморазумљиво да одлуку о саставу генетских основа своје деце доносе родитељи, а не држава“.

Имају ли болест и патња још места у овом свету? Нису ли се оне у овом универзуму ригорозне селекције напросто „провукле“, те им не остаје друго но да трпе своје дефектно бивство? Хришћанске основе морала и етике држе да је заједнички живот нормалних и болесних могућ и природан. Разлике се у њему не подвлаче и истичу, већ су поравњане филантропском љубављу према ближњему. Слабијима се указује пажња и заштита, а несавршеност је саставни део наше природе, која ствара динамику и напетост између непредвидивог и предвидивог и усклађује и уравномерује етичка начела кроз једнакост и солидарност и на крају омогућује нешто што живот вредним чини. Прихватање несавршености је мудрије но екстремна ревност у селективној генетској профилакси и тежњи ка илузорној савршености. Прва је парадигматичан случај нашег conditio humana, друга је, као у Хакслијевој скурилној визији, хибрис кондиционирања и детерминације нашег генетског устројства, те отуда per definitionem, огреховљено дело против Божјег домостроја.

Морална контарверза између заступника и противника нове технологије репродукције људских бића - Сибиле Левичров о др Франкенштајну и Андреас Бернард о „прављење деце”

Очигледно је да је бебама (новорођенчадима/новорођеној деци) све више потребна медицинска помоћ. Деца која су рођена путем оплођења из банке људског семена и помајке (изнајмљене мајке) чине нове актере репродуктивне медицине. Шта то значи и какве последице има за наше поимање фамилије? Шта се догађа када дође до разлаза између биолошких и социјалних родитеља? 

Аутор ове књиге је посећивао лабораторије  од Украјине преко Немачке до Калифорније у којима се чувају банке спермија (људског семена) и водио безбројне разговоре са родитељима, даваоцима спермија и лекарима расправљајући с њима о мотивима, истражујући и судбине погођене/дотичне деце. Тако је настала зачуђујућа историја сазнања о репродукцији и њеним успесима. На тај начин је настало нешто између репортаже и научне историје - Andreas Bernard: "Kinder machen". Neue Reproduktionstechnologien und die Ordnung der Familie. S. Fischer Verlag, Frankfurt am Main 2014.

Број деце зачет, боље рећи „начињен“ у реторти се са извесношћу зна – он броји преко пет милиона  „деце из реторти“. Зачето је много више, али је број ефицијентног зачећа у реторти  много скромнији.  Од сто „изнајмљених мајки“ које се подвргавају вештачком оплођењу, односно „In-vitro-Fertilisation“, одлазе 15 до 20 „оплођених“ својим  кућама.

Многи ембриони замиру у мајчином телу и стотине хиљада су препуштени својој неизвесној судбини. Бернардова књига ”Прављење деце” представља историју репродуктивне медицине и њених путева до рутинске терапије, као и то које је културноисторијске премисе она пренебрегла. Аутор је, иначе, публицист и редактор код угледног немачког недељног магазина "SZ Magazin" у Минхену.

 Двоструком проседеу је прибегао аутор: с једне стране, он прати медицинско-историјску линију рачвања и гранања истраживања, са друге пак, постепено гради неку врсту репортаже-колажа,  која настаје из различитих центара збивања у вези са банкама спермија и клиникама на којима се негује репродуктивна медицина. Post hoc гледано, пут од открића спермија и јајне ћелије до сазнања да су две ћелије довољне да би човек био оплођен био је вијугав.

Пре но што спермије и јајне ћелије отпочну свој Pas de deux, неопходно је да се догоди инсеминација (оплођење) у материци. Најпре се од мужа узму спермије да би се скратио пут до јајних ћелија. Доцније се практиковало то да се у случају бесплодности оца породицама помагало на тај начин што се путем туђих спермија помагало да се дође до детета. Аутор овај вид оплођивања назива ”ојгеничком фантазијом”. Даваоци спермија се имају одликовати физичким и психичким здрављем углавном регрутовани из акадамских, уметничких или спортских редова.

Критика овакве све учесталије манупулативне генетске праксе  и инжењеринга потиче из корена религиозног велтаншауунга (погледа на свет). Тако је често цитиран аугзбуршки бискуп који је репродуктивни плод из лабораторије 1978. назвао ”страшнијим од атомске бомбе”.

Протојереј-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)

Извор: Српска Православна Црква

Изложба "Портрети Патријарха Павла" некадашњег уредника фотографије листа Српске Патријаршије „Православље“ и члана УНС-а Хаџи Марка Вујичића биће отворена у понедељак, 17. јуна са почетком у 19 часова у галерији „Фоаје“ у Центру за културу и туризам у Младеновцу (Војводе Путника 7).

Организатор ове изложбе је Градска општина Младеновац.

Хаџи Марко Вујичић је од 2003. као студент Православног Богословског факултета радио хонорарно у редакцији новина Српске патријаршије „Православље“ , а од 2004. године био је уредник фотографије овог листа.

Награђен је, за уређивање фотографија у „Православљу“, златном медаљом регента Александра Карађорђевића, златном медаљом краља Петра I Карађорђевића и медаљом војводе Степе Степановића од Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године.

Уметничком фотографијом бави се од 2000. године, а фотографије су му објављиване на насловним странама „Православља“, „Светигоре“, „Искона“, „Каленића“, НИН-а…

Vujičić Hadži Marko, FB

Шта се то дешава на Филолошком факултету да је 136 знаменитих универзитетских професора, академика, књижевника, правника, новинара... потписало отворено писмо ставивши се на страну суштине, а не процедуре.

Њихово реаговање изазвала је чињеница да је недостатак кворума на седници Наставно-научног већа Филолошког факултета Универзитета у Београду био разлог да професори др Дарко Танасковић и др Предраг Пипер не буду предложени за емеритуса, иако су матичне катедре за то дале позитивно мишљење.

То је био разлог објављивања отвореног писма названог „Предлог за размишљање“ чији потписници наводе да су истински забринути због разних појава које угрожавају систем српског високог школства и његове највише научно-педагошке квалитете. Зато су се обратили свим деканима, професорима, члановима изборних већа и других управних тела појединих факултета, али и ректорима, као и свим одговорним члановима научне и универзитетске заједнице. У неодобравању статуса емеритуса двојици професора виде озбиљан проблем, јер, како наводе, у универзитетској заједници нема никога ко би могао са елементарном озбиљношћу да образложи да они то не треба да постану.

На питање има ли у тој скривалици са недостатком кворума ипак неких добитника, потписници одмах додају да, нажалост, има.

„То су они малобројни, али за изборну процедуру и укупан број гласова ипак релевантни појединци, који су лично заинтересовани за то да управо професори највиших научно-педагошких компетенција буду уклоњени са факултета“, наведено је у овом обраћању јавности.

У овом случају, како констатују, губитници неће бити професори Танасковић и Пипер, већ матичне студијске групе, цео Филолошки факултет, па и Београдски универзитет.

„Није тешко сагледати једноставну чињеницу да студиј оријенталистике са проф. др Дарком Танасковићем и без њега, те студиј славистике са проф. др Предрагом Пипером и без њега једноставно нису ни приближно исте научно-педагошке категорије“, наведено је у „Предлогу за размишљање“.

Професор Танасковић за Спутњик каже да нерадо говори о насталој ситуацији, јер је реч о његовом универзитетском статусу, али и додаје да га то што је „Предлог за размишљање“, који је нашло за сходно да потпише и изнесе пред јавност више од 130 савесних и озбиљних личности, од којих многе нису из академске средине у ужем смислу, обавезује да саопшти своје виђење ствари.

„Пре свега, тачности ради, ваља нагласити да смо колега Пипер и ја одласком у пензију испунили основни предуслов да будемо предложени за избор у звање професора емеритуса. Наше катедре, за славистику и оријенталистику, предложиле су нас, а одлуку о усвајању ових предлога и њиховом упућивању Сенату Универзитета требало је да на својој седници донесе Наставно-научно веће Филолошког факултета. Разматрање предлога и одлучивање о њима онемогућено је недостатком потребног кворума Наставно-научног већа, рок за упућивање предлога Универзитету је истекао и ми нисмо постали кандидати за ово истовремено почасно и радно звање. То су чињенице, онако како их ја видим. Све остало у вези са симптоматичним недостатком кворума и одсуством настојања да се до њега дође у домену је претпоставки, за које нема доказа, али има озбиљних индиција, о којима засад не бих говорио“, каже наш познати професор оријенталистике и некадашњи дипломата.

Коментаришући подршку коју су добили професор Пипер и он, Танасковић каже да, ако је добро разумео „Предлог за размишљање“, његови потписници сматрају да никакве процедуралне околности и оправдања при одлучивању о суштинским академским питањима не би смели да буду довољни да се она једноставно скину са дневног реда универзитетског живота. То је, како каже, најбитније и не односи се само на овај случај.

„Запажено је, наиме, да је на нашим факултетима узело маха накарадно схватање аутономије универзитета које, у комбинацији са реликтима самоуправљачких манира и стављањем у први план интереса ужих, добро позиционираних група, доводи у питање квалитет основне, наставне и научне делатности високошколских установа и ствара атмосферу резигнације и подаништва, неспојиве са мисијом и духом универзитета. У науци не сме да одлучује став већине, до којег се неретко долази прегласавањем унутар система успостављене гласачке машине, већ су једино релевантни аргументи засновани на научним чињеницама и потврђеним резултатима“, недвосмислен је саговорник Спутњика.

Професор Филозофског факултета, академик Љубодраг Димић за Спутњик је објаснио зашто је један од 136 потписника „Предлога за размишљање“, међу којима су, поред осталих, и онколог др Радан Џодић, издавачи Жарко Чигоја и Јагош Ђуретић, књижевници Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Зоран Живковић, Рајко Петров Ного, Гојко Ђого, Александар Гаталица, Владислав Бајац, дипломата и амбасадор Србије у Грчкој Душан Спасојевић, проф. др Слободан Реметић, композитор проф. др Рајко Максимовић, универзитетски професори др Бранко Крга, др Ненад Кецмановић, др Ратко Божовић, сликар Чедомир Васић, в. д. директора Народног музеја у Београду Бојана Борић Брешковић, етнолог Драгомир Антонић, историчар проф. др Чедомир Антић, драматург Бојана Андрић, некадашњи новинар а сада универзитетски професор др Слободан Рељић…

„Моје мишљење је да су у питању изузетни професори и штета је одрицати се таквих људи који имају искуство које могу да пренесу не само на студенте, већ и на млађе професоре. То је био разлог што сам ја ставио свој потпис испод тог захтева да се професорима Танасковићу и Пиперу продужи професура. Као што и сами видите, увек постоје могућности да се процедура изигра разлозима који су крајње ирационални. У питању су људи који су своје знање стицали деценијама и који су у могућности да га пренесу другима. А то је, на крају крајева, и функција универзитета да се ту срећу они који хоће да уче са онима који знају, који могу да их подуче“, наглашава наш познати историчар.

На питање може ли се очекивати да се евентуалним изменама прописа који регулишу функционисање факултета онемогући да се процедура испречи наспрам суштине, јер најновија дешавања на Филолошком факултету нису усамљена појава, пошто се нешто слично недавно дешавало и на Филозофском факултету, Димић одговара да су закони, прописи увек последица негативне стварности.

„Уколико у ствараности постоји нешто што је изигравање закона, вероватно ће законодавац морати да размишља и у том правцу, али то ће тек бити у некој будућности, а неки драгоцени људи неће моћи своје знање да деле са млађим колегама“, упозорио је Димић.

Извор: Телевизија Храм