Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога, представљамо Вам свештену обитељ манастира Подмаине.

Манастир Успења Пресвете Богородице – Подмаине налази се код Будве, на благом узвишењу изнад Будванског поља, око 2 км сјеверно од Старог града. За манастир одомаћено је више назива. Неко га назива Подмаине, неко Подострог а неко манастир Маине. Манастир се најчешће назива Подмаине, јер се у старијој литератури јавља под тим именом. Подострог га називају по оближњем брду Острогу у Маинама.  До овог двојног топонима долази због близине некадашњег манастира са храмом Св. Петке, која се налазио у Маинском пољу. У прошлости манастир је био зборно мјесто племена Маине.

Према народном  предању, манастир потиче из времена владавине Црнојевића. Први податак о њему налазимо 1630. године, када је обновљен живопис малог храма Ваведења Пресвете Богородице. По архитектонским елементима овог храма, његово оснивање може се помјерити у 15. вијек, у вријеме Црнојевића. Податак да је фреске малог храма обновио јеромонах Висарион, из Цетињског манастира Црнојевића, упућује на то да су се црногорски митрополити бринули о манастиру, слиједећи традицију његових оснивача. То се наставља и за вријеме светородне лозе  Петровића Његоша. Једно вријеме био је резиденција цетињског митрополита. Митрополит Данило I упокојио се у овом манастиру 1735. и био сахрањен у њему до 1856. године, када је трудом књаза Данила пренесен на Цетиње.

Владика Сава 1747. године подиже другу, велику цркву у кругу манастира, посвећену Успењу Пресвете Богородице, тј. Великој госпођи како је одомаћени назив у народу. У другој половини 18. вијека, Млечићи су у два наврата покушавали да освоје манастир. Падом Млетачке републике, Манастир остаје и даље под јурисдикцијом црногорских митрополита. Познато је да је француски генерал Мармон тражио од Петра I да му дозволи да у манастир смјести гарнизон на што владика није пристао. Петар II Петровић Његош је радо овдје боравио зими. Ту је написао „Свободијаду“ и дио „Горског вијенца“.

Манастир је запуштен од 1837. г. Прво су га Аустријанци држали као војно утврђење, а онда га је откупио поп Филип Тановић. У Бокељском устанку, 1869. године, манастир је тешко страдао. Тада су запаљене обје цркве. У I свјетском рату у манастиру је био стациониран аустријски војни гарнизон и затвор. Манастирски конак је дуго времена (до 1953. г.) био приватна својина породице Тановић. Године 1953. национализован је. Од времена Бокељског устанка, када је запаљен и опустошен, практично никада више није комплетно заживио све до прије неколико година  када је потпуно обновљен његов живот.

До  земљотреса 1979. године у манастиру је једно вријеме боравио јеромонах Горазд Деклева из Словеније. Манастир је веома страдао у  разорном земљотресу 15. априла 1979. године. Храм Успења Пресвете Богородице и конак (који је  држава вратила Цркви прије свега захваљујући доброј вољи  Општине будванске), почели су да се обнављају на иницијативу митрополита Амфилохија Радовића. Обнову манастира је започео блаженопочивши схимонах монах Сава Коматовић (+1998. г.), који се сматра и другим ктитором, а наставио архимандрит Бенедикт Јовановић. Обнова манастира  почела је у марту 1995. године. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године, а 2002. освећен је нови живопис. Манастирски комплекс је у потпуности обновљен 2015. године,

Манастирска здања

Манастирски комплекс има више објеката, различите намјене. Изглед манастира сачуван је на акварелу Теодора Карачија из 1848, године, на којем доминира манастирска кула и види се данас порушени објекат на истоку, кроз који се улазило у комплекс.  Манастирски комплекс у себи садржи два храма. Већи храм посвећен је Успењу Пресвете Богородице, а мањи је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице Средиште манастира представља најстарији мањи храм Ваведења Пресвете Богородице, на коју се надовезују старо и млађе крило конака. Испред њих је велика камена тераса са бистијерном, чије се подизање приписује Његошу.

Храмови

У манастиру постоје два храма,  мањи храм Ваведења Пресвете Богородице из XV века, задужбина Црнојевића и црква Успења Пресвете Богородице из 1747. године, задужбина митрополита Саве Петровића Његоша.

Конак

Приликом обнове старог манастирског конака, обновљена је тераса, звоник, стари млин и објектат  изнад њега који представља наставак комплекса манастирског конака. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастирског конака обављено је 2000. године, а манастирски комплекс је у потпуности обновљен до 2007. године.

ОБНОВА МАНАСТИРА

Храм и конак (који је држава вратила Цркви пре свега захваљујући труду Општине будванске) у обнови су од 1995. године. Обновитељ и нови ктитор манастира је био блаженопочивши схимонах Сава Коматовић, који се упокојио 1998 године. Обнова манастира почела је у марту 1995. године. Већ у априлу се у малој камп приколици населило братство манастира. Током лета је почела санација храма Пресвете Богородице, а 1996. године и дела манастирских конака. Завод за заштиту споменка је извршио конзервацију живописа у капели Ваведења Пресвете Богородице априла 1997. и тада је почела већа обнова конака. У току овнове манастирског конака, урађена је обнова терасе и звоника. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године а 2002. освећен је нови живопис.

Признање за огроман труд који је уложен на обнови целог комплекса, поред схимонаха Саве Коматовића, припада братству манастира са неуморним доскорашњим игуманом Бенедиктом Јовановићем, општини Будва и другим доброчинитељима који су на разне начине допринели да се први пут од Бокељског устанка, потпуно обнови живот манастира. Данас је настојатељ манастира јеромонах Рафаило Бољевић, најближи сарадник доскорашњег игумана Бенедикта који је добио послушање да ради на обнови манастира Светог архангела Михаила на Михољској Превлаци и изградњи новог скита Свете Матроне Московске у Доњем Грбљу.

Манастир Подмаине - непокориви симбол вјере примораца

Храм је обновњен и живописан заслугом јеромонаха Висариона из Цетињског манастира, за време митриполита кир Рувима 1630. године. Постоје индиције да се испод фресака налазе фрагменти старијег живописа, што иде у прилог народном предању о времену настанка манастира. На благом узвишењу изнад будванског поља, око два километра од Старог града, налази се манастир Подострог, са два храма, од којих је један посвећен Успењу, а други Ваведењу Пресвете Богородице. Име је добио по брду Острог испод којег се саграђен, мада се у литератури често помиње и под именом Подмаине, што је био назив манастира лоцираног нешто мало ниже, са црквом Свете Петке.Током 18. и 19. вијека овај манастир узраста у једно од најзначајнијих средишта бокешке историје. Поуздано се не зна из ког времена датирају његови први зидови, мада се чини оправданом претпоставка да они као већина оближњих манастирских храмова потичу, из доба династије Немањића. За манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице одомаћено је више назива. Неко га назива Подмаине, неко Подострог, а најчешће манастир Маине. Подострог га називају по оближњем брду Острогу у Маинама. Манастир се често назива и Подмаине, чак се у старијој литератури помиње под тим именом. До овог двојног топонима долази због близине некадашњег манастира Подмаине са храмом Свете Петке који се налазио у Маинском пољу.

Према народном предању манастир потиче из времена владавине Црнојевића. Први податак о Подострогу налазимо 1630. године када је обновљен живопис малог храма Успења Пресвете Богородице. По архитектонским елементима овог храма, његово оснивање може се померити у 15. вијек, у време Црнојевића. Податак да је фреске малог храма овновио јеромонах Висарион из Цетињског манастира Црнојевића, упућује на то да су се митрополити бринули о манастиру, следећи традицију њених оснивача. То се наставља и успостављањем династије Петровића Његоша. Једно вријеме био је резиденција цетињског митрополита. Митрополит Данило Први упокојио се у овом манастиру 1735. и био сахрањен у њему и ту је почивао до 1856. године када је трудом књаза Данила пренесен на Цетиње. Владика Сава 1747. године подиже другу, велику цркву у кругу манастира, посвећену такође, Успењу Пресвете Богородице, тј. Великој Госпођи како је одомаћени назив у народу. У другој половини 18. вијека, Млечићи су у два наврата покушавали да освоје манастир. У њему су главари овлижњих племена Маине, Брајића и Побора одржавали народне зборове, где су се договарали о борби против Венеције. Падом Млетачке републике манастир остаје и даље под јурисдикцијом нашиј митрополита. Познато је да је француски генерал Мармон тражио од Петра Првог да му дозволи да у манастир смејсти гарнизон, на шта владика није пристао.

Петар Други Петровић Његош је радо овдје боравио зими, ту је написао ¨Свободијаду¨ и дио ‘Горског вијенца“. Манастир је запуштен од 1837. г. Прво су га Аустријанци држали као војно утврђење, а онда га је откупио поп Филип Тановић. У Бокељском устанку 1869. године, манастир је тешко страдао. Тада су запаљене обије цркве. У Првом свјетском рату у манастиру је био стациониран аустријски војни гарнизон и затвор. Манастирски конак је дуго времена (до 1953. г.) био приватна својина породице Тановић. Године 1953. национализован је. Од времена Бокељског устанка, када је запаљен и опустошен, практично никада више није комплетно заживио све до прије неколико година, када је потпуно обновљен његов живот. Манастирски комплекс има више објеката, различите намјене. Изглед манастира сачуван је на акварелу Теодора Карачија из 1848. године, на којем доминира манастирска кула и види се данас порушени објекат на истоку, кроз који се улазило у комплекс. Средиште манастира представља најстарији мањи храм негдје посвећен Успењу Пресвете Богородице а сада Ваведењу Пресвете Богородице, на коју се надовезују старо и млађе крило конака. Испред њих је велика камена тераса са бистијерном, чије се подизање приписује Његошу. Овај мањи храм Ваведења Пресвете Богородице, својим необичним положајем, са укопаним сјеверним зидом и објектом конака изнад ње, подсјећа на неку врсту подземне капеле. Храм има правоугаону основу и одвојену малу припрату. Карактеристично је да нема апсиде, већ се, са истока, завршава равним зидом. Видљив је њен јужни и западни зид, док је остали дио срастао у ткиво старијег конака. Часна трпеза је наслоњена на источни зид, а поред ње је озидано сједиште за епископа. Црква је дугачка 4,5 метара а широка 3 метра. Храм је обновњен и живописан заслугом јеромонаха Висариона из Цетињског манастира, за време митриполита кир Рувима 1630. године. Постоје индиције да се испод фресака налазе фрагменти старијег живописа, што иде у прилог народном предању о времену настанка манастира. Живопис малог храма је особен, како иконографски тако и стилски. То потврђује ријетка тема Акатиста, чији је наручилац јеромонах Висарион, који је посједовао велико теолошко образовање. Иако су фреске оштећене, ипак се може закључити да су њихови творци били добри мајстори, који су владали сликарским занатом. Већи манастирски храм Успења Пресвете Богородице из доба владике Саве Петровића Његоша је монументално здање, лоцирано на заравни са источне стране манастира, Има једнобродну основу са пространом апсидом и осмостраном куполом, која директно излази из кровне масе, без постоља.

Градиво је двобојни тесани камен, сиви и ружичасти, сложен у наизмјеничне хоризонталне редове. Црква има богат пластични украс на западној фасади. Оквир врата је декорисан плитким рељефом са мотивом биљне вреже. На средини надвратниика је грб са двоглавим орлом који у канџама држи змију. У угловима су исклесани симболи јеванђелиста. До земљотреса 1979. године у манастиру је једно вријеме боравио јеромонах Горажд Деклева из Словеније. Манастир је веома страдао у разорном земљотресу 15. априла 1979. године. Храм и конак (који је држава вратила Цркви пре свега захваљујући труду Општине будванске) у обнови су од 1995. године. Обновитељ и нови ктитор манастира је био блаженопочивши схимонах Сава Коматовић, који се упокојио 1998 године. Обнова манастира почела је у марту 1995. године. Већ у априлу се у малој камп приколици населило братство манастира. Током љета је почела санација храма Пресвете Богородице, а 1996. године и дела манастирских конака. Завод за заштиту споменка је извршио конзервацију живописа у капели Ваведења Пресвете Богородице априла 1997. и тада је почела већа обнова конака.

У току овнове манастирског конака, урађена је обнова терасе и звоника. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године а 2002. освећен је нови живопис. Признање за огроман труд који је уложен на обнови цијелог комплекса, поред симонаха Саве Коматовића, припада братству манастира са неуморним доскорашњим игуманом Бенедиктом Јовановићем, општини Будва и другим доброчинитељима који су на разне начине допринијели да се први пут од Бокељшког устанка, потпуно обнови живот манастира. Данас је настојитељ манастира јеромонах Рафаило Бољевић, најближи сарадник доскорашњег игумана Бенедикта који је добио послушање да ради на обнови манастира Светог архангела Михаила на Михољској Превлаци. Сваке недјеље од 19 ч. у манастиру Подмаине можете присуствовати предавањима игумана манастира, оца Рафаила, која су како посјетиоци кажу лијек за срце и душу и велика питања за  човјечанство.

МАНАСТИР ПОДМАИНЕ ДАНАС

Игуман манастира је јеромонах Рафаило (Бољевић), рођен 3. 9. 1975. г. у Подгорици. Замонашен 27. 08. 2006. г. Рукоположен  је у чин јерођакона 29. 08. 2007. г, а у чин јеромонаха 22. 12. 2007. г. Одликован звањем игумана од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 10. 01. 2010. г. Настојатељ манастира од 2009.г. Братство: јеромонаси Василије Стојановић и Серафим Ракановић (јрм. Серафим на послушању у Епархији буеносиареској и јужно-централноамеричкој), јерођакон Јоаким Стојановић, монаси: Агатон Миловановић, Григорије Лаковић, Нил Попов, Калистрат Бојовић, Никодим Павличенков, Роман Врањеш, Герасим Андрејевић, Евстатије Ивановић и Владимир Николић. 

У оквиру манастира покренуто је плодно издаваштву духовне и аскетске литературе: http://manastirpodmaine.org/izdavastvo/ Поред тога, манастирска мисионарска делатност је обогаћена и интернет радио станицом: http://manastirpodmaine.org/radio/ 

Предавање игумана манастира Подмаине, оца Рафаила: О личности Пресвете Богородице у домостроју спасења

Дивним поводом, јеромонах Рафаило Бољевић, игуман манастира Успења Пресвете Богородице - Подмаине код Будве, са делом братства ове свете обитељи, допутовао је у Епархију бачку. Отац Рафаило је у суботу, 15. септембра, служио бденије у Успенском храму, а потом је одржао предавање током којег је присутне поучио о Личности Пресвете Богородице у домостроју спасења.

Поздрављајући верни народ радосним поздравом Христос васкрсе, игуман је рекао да смо позвани да будемо сведоци Христовог Васкрсења. Светиња којом се причешћујемо је заиста светиња Живота, заиста Његово Тело и заиста Његова Крв. Христос нас причешћује и даје нам здрави Живот, даје нам здраву Крв, то је литургијска инфузија. Он уноси Своју светлост у нас, Своју мудрост и силу, благодат усиновљења. То вам је мерило црквености и православности - ако се ми осећамо као деца Божја, казао је отац Рафаило.  Храм и порта су били испуњени до последњег места, а по завршетку предавања, присутнима су, као благослов манастира Подмаине, дариване две књиге: Добровољци и Од црви до богова, аутора светог владике Николаја Жичког, и иконица Пресвете Богородице, којој је посвећен храм у Новом Саду. 

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, а четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина. Данас, у оквиру петог прилога представљамо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака.

МАНАСТИР МИХОЉСКА ПРЕВЛАКА У ДОБА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА И РИМСКЕ ДОМИНАЦИЈЕ

Домороци ”Илири” из области Превлаке рано су успоставили односе са Грчком. Уломци грчких амфора и атичке црвено-фигуралне посуде и коринтског скифоса (VI и V стољеће прије Христа), нађени су на ободу поља што се спушта у море са сјеверне и јужне стране Превлаке. Периоди Хеленизма, Позног хеленизма и Раноцарског доба, посвједочени су и на налазиштима Свети Лука, Гомилица, Бигово, као и на Превлаци и Страдиотима.Римљани су окупирали источну Јадранску обалу током III-II стољећа пре Христа. Они су на освојеним подручјима оснивали своје колоније, потоње градове, као што су то у Боки били Рисан и Акрувиј, који се тражи на западном крају Грбља, дакле око Превлаке. Стога не треба да чуди постојање репрезентативних римских грађевина на тако погодним и лијепим мјестима као као што су Превлака или острво Страдиоти, на којем такође има остатака из римског доба.

На основу досадашњих истраживања утврђено је постојање грађевина на западној страни Превлаке, површине око једног хектара, које су биле снабдјевене системом за гријање подова и зидова а украшене мозаицима, живописом и каменим стубовима. Данас се испред храма Свете Тројице може видјети римски гранитни стуб. На јужној обали је откривена просторија украшена геометријским мозаиком, који је касније покривен шутом, на коме је изграђен нов под, такође украшен мозаиком, али са линеарним украсом. Друге просторије ове монументалне грађевине простирале су се испод Манастира и храма Светог архангела Михаила. Највећи дио осталих римских налаза чине уломци глиненог посуђа III стољећа, амфора италске или сјеверно-афричке производње, стаклених посуда, затим новца и друго. Сви налази римског доба одају медитеранску материјалну културу, римско-хеленску, а присуство домородаца једва да се може забиљежити. У таквој средини, како се чини, хришћанство је било од почетка присутно. Није искључено да је још апостол Павле ту проповиједао Еванђеље, а да је његов ученик апостол Тит из Салоне, устројио Цркву и у области данашње Боке. Наша предања биљеже да је апостол Павле проповиједао код Кистања (у античком Бурнуму) и у манастиру Крки, око Омиша, код Требиња, односно да је путовао нашим приморјем.

изградњу путева у време управника Далмације П. К. Долабеле, у првој половини првог стољећа. То је било послије суровог угушивања Панонског устанка, који је захватио цијелу Далмацију и Боку 6–9. године нове ере, када су домороци ријешили да се ослободе римске доминације. Више римских путева је спајало град Нарону са Скодром на Бојани и старим Дирахионом (Драч). Обалски пут је водио од Лаусиона (Дубровник), поред Епидаура (Цавтат) преко брда Суторине, Њивица, рта и увале Рибарице, затим трајектом до полуострва Луштице, и даље се преко Кртола лагано спуштао билом брда у Грбаљ, и преко Будве стизао до Скадра. Други пут је био сувоземни, те је обилазио Боку преко околних планина. Апостол Павле и његови ученици могли су проћи кроз Боку оставивши неизбрисив траг – темељ манастира Светог архангела Михаила – у вријеме када ране из Панонског устанка још нису биле зацијељене. Крстионица VII стољећа у манастиру Подластви, као и његови рановизантијски мозаици, показују да је тај манастир основан убрзо за манстиром на Превлаци. Дјело цара Константина Великог (274-337) означило је прекретницу у животу Цркве. Не само што су престали прогони, већ је започето слободно подизање хришћанских богомоља. Ово доба још увијек није археолошки расвијетљено у Боки, али су у планинском залеђу, у оближњем Требињу, тада подигнути крстообразна црква код Чичева и једнобродни храм у Тврдошу. У приближно исто вријеме на Превлаци је успостављен хришћански храм у једној од одаја римског купатила, гдје је било погодно мјесто за окупљање вјерника у ранохришћанско доба. 

Стално грађење храма око часне трапезе, на истом мјесту током вјекова, а не на неком повољнијем и пространијем мјесту на самој Превлаци, доказује да је ту веома рано успостављен храм унутар римске грађевине. То је било, свакако, из неког посебно важног разлога, можда на мјесту гдје је апостол Павле оставио неизбрисив траг. Установљено је да су на подручју Манастира обновљене или подигнуте неке грађевине током IV-VI стољећа. Досадашња ископавања открила су испод Манастира јужно крило неког већег здања, вјероватно конака из VI стољећа, које се на истоку завршавало малом одајом са подним гријањем, завршеном апсидом на истоку. Изван тих зидова, на западном крају, на нешто нижем тлу, саграђена је у VI стољећу мања правоугаона грађевина још увијек непознате намјене. Откривени су слојеви рушења из доба цара Константина Великог, а потом из доба Велике сеобе народа, с краја IV или почетка V, и из доба напада Авара пред крај VI стољећа. На подручју Манастира нађени су у слојевима земље, осим уломака грнчарије и других предмета, дјелови камених украса грађевина. Међу њима има оних који би се могли датовати у IV и VI столеће. Њихова малобројност указује да су припадали некој мањој, једноставнијој грађевини или су донијети са другог мјеста. Претпоставка да се на мјесту храма Светог архангела Михаила налазила нека изнова саграђена базилика није оправдана, због непостојања услова за подизање тако дугачке грађевине, са два низа стубова. Велики храм, средиште значајног манастира, налазио се, по свој прилици на врху Страдиота.

ЕКАТАРИНА ВЛАСТЕЛИНОВИЋ

Током XVI-XVIII стољећа области старе манастирске Метохије биле су под млетачком окупацијом, а повремено су доспијевале под турску власт. По укидању Млетачке републике 1797, Боку су преузели Французи. Од 1814. до 1918. Бока је била под аустријском окупацијом. И тада је Михољски збор чувао успомену на стари Манастир. У то вријеме у цијелом Поморју, од Паштровића преко Боке до Дубровника и даље дуж Јадранске обале, ничу родољубиве установе, као што је то у Боки била Српска гарда. Велика добротворка Манастира, контеса Екатерина (родом из Скрадина), сестра савинског архимандрита Спиридона Сундечића, а удова конта Илије Властелиновића из Рисна, одлучила је да читав иметак уложи за спасавање и обнову Превлачког светилишта. 

Откупила је трећину Превлаке, са намјером да обнови манастир и храм. Када је схватила да јој иметак није довољан за остварење свих замисли, одлучила је да учини што је могуће. Обновила је дио древног пирга за своје боравиште, као и сусједну кућу за кмета. Умјесто обнове великог храма, намјеравала је да на његовим рушевинама подигне мању цркву, али је по савјету превлачког пароха и од тога одустала. Она је ипак подигла своју задужбину – храм Пресвете Тројице, на темељима старог здања. Очистила је коров и друго дивље растиње, обновила маслињаке и воћњаке, уредила стазе и обални приступ, домаћински одржавала и унапређивала манастирску имовину. На крају је за насљедника половине те имовине тестаментом одредила владику Петра II Петровића Његоша, а другу половину је преписала превлачкој цркви Свете Тројице. Дјелатности контесе Екатерине некима се нису свиђале. Поред много ометања, подметања, пакости, била је чак и претучена тако немилосрдно да је посљедице осјећала до краја живота. На крају, нађена је мртва 1847. године под веома сумњивим околностима. Парох превлачки је у Матици умрлих забиљежио да је Екатерину сахранио „на 22 уре” и то без погребне пратње. Приликом ексхумације њених земних остатака, 1987. године, у предјелу стомака пронађено је оловно зрно ручног ватреног оружја. Контеса је за живота изразила жељу да буде сахрањена уз јужну страну олтара своје задужбине. Излизани натпис на скромној гробници гласи: „Овдје почива контеса Екатерина Властелиновић, покој њеном пепелу“.

ОБРЕТЕЊЕ МОШТИЈУ

По налогу Млечана и которске господе Марин Друшко средином XV века отровао арсеном преко 70 превлачких монаха. Како је манастир, где је свети Сава основао прву Зетску епархију, порушен до темеља? Шта значи данашње мироточење светог мира из костију превлачких великомученика?  „УМОЉАВАМО Ваше Високопреосвештенство да благословите да се од сада па до краја века о манастирској слави на братској трпези не послужује нити рибља нити било која друга чорба.” Ову молбу јеромонаха Илариона Ђурице, настојатеља манастира Арханђела Михаила на острву Превлаци код Тивта, услишио је митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије. Неупућенима цео захтев јеромонаха и одговор митрополита делују чудно. Али, разлози због којих чорбе нема на трпези овог манастира у Боки Которској, треба тражити у догађајима од пре пет и нешто више векова. Шта се тада догодило објашњава књига “Превлака св. Арханђела Михаила – хумак српске духовности” пре неколико дана представљена у Галерији фресака Народног музеја у Београду. Поред тога у остварењу групе аутора објашњена је и чудотворна појава – мироточења мошти превлачких великомученика.

ТРОВАЊЕ И РАЗАРАЊА

Као кључну годину историчари, али и народни приповедачи забележили су 1441. и чињеницу да је которска старица, мати дућанџије Марина Друшка, на самрти оставила сину сто дуката и аманет да за њих купи два звона за манастир на Превлаци. Старица је желела, да јој у овом средишту зетске епархије, али и архимандрије са око 40 православних храмова, остави помен на себе, тј. звона која ће звонити кад буду читане молитве за њену душу. Али, осорни син потроши паре дружећи се са которском господом. За неиспуњење мајчиног аманета поче да криви мајсторе звоноливце. Ту причу понављао је пуне три године, а онда му превлачки калуђери припретише и судом. Даље, према народном предању, али и чувеној приповеци “Проклети кам” Стефана Митрова Љубише, проклети Марин Друшко, крену да опањкава превлачке монахе. Успео је убеди свог пријатеља Враћена, “властелинског проњара”, да калуђери раде против властеле и наводно наговарају кметове да не плаћају дажбине. У први мах Друшко не оствари своје планове, јер суд пресуди у корист манастира. (Не)очекивану помоћ Друшко, међутим, доби од которског провидура, који му даде звона да однесе на Превлаку и још приде обећа му племство и власништво над четвртином острва. “Наравно није Латин био тако широкогруд без неке…”, објашњава даља збивања Јован Пламенац, познати публициста из Бара, и додаје: “Друшко је требало за добијено да учини једну малу противуслугу, да на дан манастирске славе , на светог арханђела Михаила, у манастирски казан са чорбом – успе кесицу отрова. И сипнуо је Друшко, мало, само мало, арсена или каквог другог праска у рибљу чорбу спремљену за славско обедовање монаха. Провидур је Друшку дао још једну кутијицу, наводно са праском који је требао ублажи дејство отрова. И Друшко је мало јео, сркнуо чорбу и избискао мало рибљег меса, тек толико да монаси нешто не посумњају. Када су, након пола сата-сат, калуђери почели да се стропоштају под сто, Друшко скочи и, као сто га је провидур научио, поче да виче: “Куга! Чума!” У то млетачки бродови заспу манастир топовским ђуладима, наводно, да би се тако одбранили од куге”. Појава куге била је провидурова замисао, која је послужила као психолошка припрема за затирање манастирске братије на Превлаци, у оквиру које је био и велелепни храм. Поред седамдесет монаха од отрова је умро и Друшко. Да ли није попио онај други прашак, или је од провидура добио “рог за свећу”, како би са њим умрло што је учинио, остаће заувек неразјашњено. Углавном, Друшко није стигао до Котора, а његове наследнике стигло је проклетство, мада су по рушењу манастира постали власници острва.

МИРО ИЗ СВЕТИХ МОШТИЈУ

Ова прича о тровању (многи су је оспоравали) недавно је добила и званичну потврду, захваљујући савременој науци (токсиколошким анализама на ВМА). А од 1996. године, када је превлачки манастир почео да обнавља јеромонах Иларион Ђурица, поновљено је и Божије чудо – мости великопревлачких мученика мироточе свето миро. Из откопаних костију врло често појављује се пријатан мирис попут борова или мајских ружа. Истовремено догађа се да из мошти излази вода изузетно пријатних мириса (лаванде, босиљка, лимуновог цвета, шафрана, цимета …) О овој чудотворној појави своја сведочанства оставило на стотине ходочасника (из готово свих краја наше земље, али и Грчке, Палестине, Немачке…), као и више археолога, свештеника и архијереја. Књига знакова о чудотворној појави мироточења у манастиру је из дана у дан све богатија сведочанствима о приказу овог чуда, околностима под којима се догађа и дејствима на оне који су га видели и осетили. У почетку на мироточење мошти великопревлачких мученика са неповерењем су гледали готово сви, па и архијереји СПЦ, али после обиласка Превлаке и увидом на лицу места све сумње би отпадале. Православни теолози објашњавању да је у питању Божије чудо које сведочи да је Бог жив и јачи од природног поретка. Према речима митрополита Амфилохија то је уједно и Божији знак и подсетник људима. Овакво мироточење објашњава се и као Божија порука народу “да не губи наду и да не треба заборавити врлине као што су подвиг и мучеништво”.

ОБНОВА МАНАСТИРА

Манастир је темељно обновљен негдје у првој трећини IX стољећа. То је вријеме подизања бројних цркви у Боки, као што су првобитни Свети Трифун у Котору (809. године), Свети Петар у Бијелој (до 809. године), Свети Стефан у Врановићима, Свети Тома у Прчању, док су друге обновљене, као што је базилика у Будви. Ова изградња услиједила је послије значајних франачких успјеха у покушају да освоје византијске и српске предјеле Далмације: Византија је изгубила Истру, а на тле које је од давнина било српско, Франци су населили Гудушчане, Хрвате и Лицике. То је принудило Византију да учврсти свој положај у Боки и да се тако супротстави ширењу Франачке цркве, и присуство источне цркве ојача, између осталог, и моштима светитеља (Свети Трифун). Особеност новоизграђених цркава је крстообразан план са куполом (Свети Трифун у Котору, Свети Тома у Прчању), какав је вјероватно добио и оронули храм на Превлаци.

У ове цркве био је уграђен богат камени украс, такозвани прероманички, препознатљив по преплету, различитим шарама и латинским натписима, у којима се спомињу претежно романска имена ктитора и византијских царева. Рељефима су украшени камени дјелови иконостаса, врата, прозори, капители, цибориј над часном трпезом и друго. Манастир на Превлаци страдао је негдје средином IX стољећа, у нападу Сарацена (Арапа) из Барија, када су опљачкани Будва, Ресинум, Котор и цијела Бока. Тада су Арапи пробали да успоставе у Боки и око ње своју колонију. Напали су и Дубровник. Судбина тадашњих превлачких монаха није установљена – да ли су побијени, заробљени, или су избјегли у неки други манастир. Да су мученички окончали свој живот показује околност да манастир није обновљен по протјеривању Арапа. У византијској офанзиви Арапи су одбијени, а затим је и Бари ослобођен. У борби за Бари учествовала је и српска флота. Због тешких посљедица арапског напада није било услова да се Манастир обнови, као ни друга мјеста у Боки. Чини се да водеће мјесто у Боки преузима неистражен манастир Светог архангела Гаврила на Страдиотима. Храм тог манастира забиљежен је као мјесто гдје је убијен краљ Драгомир, негдје убрзо после 1018. године. На Страдиотима су нађени камени украси који се приближно могу датовати у XI стољеће. У исто вријеме манастир Светог архангела Михаила биљежи се као рушевина, тумба, одакле су вађени камени украси и уграђивани у друге цркве, прије свега у Котору.

МАНАСТИР ДАНАС

Игуман манастира архимандрит Бенедикт (Јовановић) рођен је 4. 5. 1955 .г. у Сјеници, где је завршио и гимназију 1975 .г., Природно – математички факултет у Београду завршио 1981. г. Замонашио се 1996. г. Рукоположен за  јерођакона и јеромонаха децембра 1997. г. До фебруара 2009. г. био игуман манастира Подмаине у Будви. Одликован звањем архимандрита 2010. г. од стране архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 2010.г.).

Братство манастира - монаси: Максим Михајловић, Михаило Јанковић, Димитрије Кунарац и Михаило Марјановић; искушеник: Михаило Ћеранић. При манастиру Михољска Превлака, по благослову митрополита Амфилохија, борави монахиња Василиса Мрачевић из манастира Рустово. О манастирском метоху Св. Спаса у Радовићима, по благослову митрополита Амфилохија, брине сестра Нада Стевановић.

Удружење ФОКУС и највећи православни фото портал Orthphoto.net расписују фото конкурс на тему "Манастири и живот у њима у светлу обележавања 800 година аутокефалности СПЦ".  Изабрани радови биће приказани на фестивалу "Јесен српске културе у кантону Тићино" у Локарну, Швајцарска од 4. до 26. октобра 2019. године.

Учесници конкурса могу бити како аматери, тако и професионални фотографи. Дозвољена је обрада фотографија, као и колажирање. Свака слобода у уметничком изражавању је могућа и оставља се аутору на избор и савест. Сваки учесник може послати максимално 3 фотографије, у штампаној верзији, формата 20х30цм (са минималним одступањима у + и - варијанти). Свака фотографија мора бити прописно обележена, са именом аутора и називом фотографије, местом снимања.

Сваки учесник конкурса мора бити аутор или носилац ауторских права за фотографију коју пријављује на конкурс.
Аутор остаје једини власник ауторских права над својом фотографијом. Организатор се обавезује да, у случају коришћења фотографије, видљиво означи аутора.  Аутор се одриче накнаде за репродуковање фотографија на Фејсбук страни и сајтовима организатора. Најбољи радови биће симболично награђени. Најбољи радови наћи ће се у електронском каталогу. Максимално три фотографије у штампаном облику, димензија 20х30цм треба послати до 1. септембра 2019. на:

FOKUS
c/o fam. Rosarno Starovic
Via V. d'Alberti 1, 6600 Locarno
Switzerland
 

Публициста Јован Маркуш: „Има, хвала Богу, Цетињана који се држе Светопетровске Црне Горе. Не треба се бојати. Потписивање петиције против предлога закона о слободи вјероисповијести и увјерења је елементарно људско право а самим тим и вјерско“.

ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА

Око Цркве Христове и стожера православља у Црној Гори Цетињског манастира грађена је и држава Црна Гора, а ако Бог да ту ће се и очувати и сачувати око сједишта наше Митрополије и нашег Митрополита Амфилохија.

Светородна лоза Петровића стварала је државу Црну Гору, на Цетињу сабирала вјерни народ и главаре око Цетињског манастира. Сада је код нас, нажалост ситуација много другачија. Држава у 21 вијеку покушава да ствара неку своју цркву, поричући осмовјековно постојање Српске православне Цркве на овим просторима. Кажу да ни Цетињани нису више оно што су били а ми смо сигурни да у дубини своје душе јесу судећи по оним народним ријечима гдје је текло и капаће.

Због свега овога разговарали смо са рођеним Цетињанином публицистом Јованом Маркушем некадашњим градоначелником црногорске престонице.

Г. Маркуш, као неко ко је овдје свој на своме, ко је свој живот посветио Митрополији црногорско-приморској и неко ко сакупља и чува многе податке о обнови наше Митрополије посебно од доласка нашег Митрополита Амфилохија на њен Трон наовамо, говорио је о предлогу закона о слободи вјероисповијести и увјерења који предлаже наша Влада, а видимо да и Венецијанска комисија оспорава у многим тачкама. Наш народ, хвала Богу, увелико потписује петицију против овог предлога закона, а свједоци смо да је Тројичиндански сабор окупио велики број вјерника, што све говори о томе какав је тај предлог у ствари.

Г. Маркуш је између осталог одговарао на питање чије су наше Цркве у Црној Гори ако не припадају једној и јединој православној Цркви у Црној Гори, Митрополији црногорско-приморској односно Српској православној Цркви, о обнови наше Митрополије и њеног процвата како материјалног, тако и духовног посебно у последњих 21. годину од доласка нашег Митрополита Амфилохија на трон Митрополита црногорско-приморских, на шта нас обавезује Вучедолска битка чију 143 годишњицу данас обиљежавамо и позива све оне који то до сада нису урадили да потпишу петицију против спорног закона о слободи вјероисповијести и увјерења.

Он каже да се не треба бојати да је потписивање петиције елементарно људско право а самим тим и вјерско.

Извор: Радио Светигора

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача. Четврти прилог овог циклуса посвећујемо свештеној обитељи манастира Савина.

КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА САВИНА

Питање старости манастира Савине није са сигурношћу утврђено нити се може поуздано рећи ко га је основао. По предању, мала црква Успења Пресвете Богородице потиче из 1030. године а сасвим је извјесно да је оваква каква је данас подигнута у XV вијеку, као и црква Светог Саве за коју предање говори да је темеље освештао сам Свети Сава у XIII вијеку. Манастир је у својој вишевјековној историји неколико пута остајао пуст и бивао обнављан. Најзначајнија обнова догодила се крајем XVII вијека када се у Савини настањују монаси из порушеног херцеговачког манастира Тврдош на челу са епископом Саватијем Љубибратићем. Овом великом обновом отпочиње нови манастирски живот који ће свој врхунац достићи у другој половини XVIII вијека.

МАЛА ЦРКВА

Мала црква манастира Савине посвећена је празнику Успења Пресвете Богородице, и по предању потиче из XI вијека, тачније 1030. године. Обновљена је у вријеме Херцега Стефана Вукчића Косаче, када је и дјелимично фрескописана. Фреске је сликао зограф Ловро Добрићевић из Котора. Фрескописана је и 1565.год а поново је обновљена 1831. год. 

ВЕЛИКА ЦРКВА

Послије великих сеоба херцеговачког живља у Боки постојећи храмови нијесу могли да задовоље потребе вјерника. Одлучивши да саграде нову цркву, савински калуђери су по читавом православном свијету скупљали прилоге. Тако је монах Симеон Марковић, Никшићанин остао на том послу у Русији пуних дванаест година. Посебно су великодушни били дародавци исељеничких српских породица из Херцеговине,  који су заузимали високе положаје у руској војној и државној служби. Припреме за градњу цркве биле су обимне. Током једанаест година доношен је камен са Корчуле, Лошиња, других мјеста Боке и из Драча. Зидање велике манастирске цркве благословио је црногорски владика Сава Петровић Његош, а млетачке власти су издале одобрење о проширењу храма 1776. године. Радови су започети наредне године, а завршени су 1799. За главног мајстора монаси су ангажовали Николу Форегића са Корчуле. Црква је монументалних димензија, дугачка 23,5 м, а широка 8,5 м. То је у основи једнобродно здање са пространом апсидом и куполом. Уз западну фасаду налази се високи звоник са три етаже. Спољашњост цркве је зидана од фино обрађеног корчуланског камена, са богатом профилацијом, врата, прозора и вијенаца. Храм плијени монументалношћу и оригиналним складом основних маса брода, куполе и звоника.Унутрашњост цркве краси раскошан, дуборезни и позлаћени иконостас, високог типа састављен из шест зона, рад попа Симеона Лазовића и његовог сина Алексија из Бијелог Поља. Сачуван је уговор о изради иконостаса између манастирског братства и Лазовића, из 1795. године. Дуборезни украс иконостаса и хорске преграде приписује се дубровачком мајстору Павлу Пасквилију.

ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ

На бријегу изнад манастира Савине, на видиковцу у Савинској дубрави гнијезди се мала црква Светога Саве, једна од најстаријих „живих” цркава у новском крају, сазидана крајем 12. и почетком 13. вијека, како су показала посљедња археолошка истраживања, потврђујући у извјесном смислу старо усмено предање да је ову црквицу подигао и осветио сам Свети Сава и, можда, посветио Светом Сави Освећеном, своме небеском покровитељу. Обновивши цркву порушену од турских освајача, српски народ, у коме је поштовање Св. Саве Немањића несумњиво претегнуло, посветио ју је управо Светом Сави Српском, и као такву надаље поштовао, о чему јасно свједочи и обичај да се у њој служи саборно на Савиндан. То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној страни, звоником на преслицу са једним окном и дозиданом припратом коју носи осам четвртастих зиданих стубова на западној страни. Засведена је подужним, овоидним сводом, а зидови су равних, нерашчлањених површина. Основа мале цркве Успења Богородице манастира Савина, са два пара пиластара који носе иконостас и попречни, ојачавајући лук, идентична је са једном архитектонском фазом цркве Св. Саве, па мала манастирска црква у данашњем облику може бити само једна од фаза обнове старијег објекта, задужбина некога из породице Косача, који су се надовезали на архитектуру Немањића 13. в. Црква Светог Саве је разорена у 16. в почетком турске владавине, а обновљена је у првој половини 18. вијека, у вријеме сеоба српског становништва из континенталне Херцеговине ка приморју, послије млетачког освајања Херцег-Новог 1687.г.

РИЗНИЦА

Савина посједује, заједно са Св. Тројицом пљеваљском, Пивом и Никољцем, једну од најбогатијих и најврједнијих ризница у Црној Гори, коjа одражава, на најбољи могући начин, живот манастира, његове тамне периоде и блиставе епохе пуног цвјетања. Из доба Косача нијесу сачуване покретне драгоцјености. Када су монаси Тврдоша дошли у Савину, понијели су са собом ризничке предмете свога манастира и манастира Милешеве, од раније похрањене код њих. Током 18. вијека у доба врло живих веза манастира са Светом Гором, Русијом и Левантом створио се савински ризнички слој најразноврснији по стилским карактеристикама. Од изузетно богатог фонда ризнице посебно мјесто заузимају рукописи и збирка старих повеља, међу којима је најстарија Хрисовуља цара Уроша из XIV вијека, затим повеље влашких војвода из 17. вијека, окружнице – расписи за сакупљање „милостиње“ за обнову Савине и других манастира итд. Од рукописа посебно су драгоцени Шестодневник Никона Јерусалимца настао 1440. године, Крмчија – законик савински из 16. вијека итд. Савинска ризница чува изузетно богату колекцију икона. Поменућемо само неке: икону Светог Николе из Хиландара, насталу 1735. године, италокритску Богородицу са Христом из 16. вијека, затим грчке иконе у маниру левантијског барока Христа и Богородице са почетка 17. вијека, руске иконе, дар породице Лакетића од Стратиновића из 1788. године. Поред ових скупоцјених примјерака импортованог иконописа, у Савини се налазе и дјела домаћих иконописаца, мајстора Рафаиловића-Димитријевића. Најпознатнје су двери из Тврдоша са записом из 1703. године и икона Успења Богородице Рафаила Димитријевића, настала 1750. године. Од многобројних обредних предмета истиче се милешевски крст Светог Саве од горског кристала, затим кујунџијски радови од сребра са позлатом из 17. и 18. вијека – кадионице, крстови, рипиде, кивот, оков Јеванђеља Михаила Требињца и многи друга.

БИБЛИОТЕКА

Манастир Савина са својом богатом библиотеком заузима угледно мјесто у српској култури. Овдје се, осим штампаних књига, чува пребогата збирка старих рукописа из временског раздобља од XIV до XVIII вијека. Ту су четворојеванђеља, октоиси, служебници, требници, акатисници, каноници и ирмологије, типик и крмчија, хронограф, егзегетски и омилитички списи светих отаца, зборници, посебно апокрифни зборници и молитвеници, помјаници и слично. Најзначајнија је Савинска крмчија, један од преписа Законоправила Светог Саве из XVI вијека. По свом садржају овај препис је потпунији и богатији од осталих преписа. 

МАНАСТИРСКИ ВИНОГРАД И ВИНА

Од 2014.г. благословом митрополита Амфилохија Манастир је добио и нови виноград на обронку испод велике цркве који има 6800 засада лозе старих аутохтоних чокота који су се некада гајили на подручију Боке и Далмације. Манастирско вино се освештава у Манастиру Савина традиционално на празник Светог великомученика Трифуна 14. Фребруара. Свети Трифун се сматра заштитником винограда и виноградара.  Освештано вино је добро за пиће у умереним количинама ради здравља душевног и телесног. Етикета на манастирској флаши је написана традиционалним ћириличним писмом које у овим поднебљима потиче још из IX/X века, наравно у новој редакцији писма.

+ИГУМАН САВИНСКИ ВАРНАВА (ГВОЗДЕНОВИЋ)

Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској Епархији, био је настојатељ манастира Милешеве и манастира Михољске Превлаке. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Упокојио се у Господу на дан када наша Света Саборна и Апостолска Црква прославља светог Онуфрија Великог, 25. јуна 2018. године.

ИГУМАН САВИНСКИ МАКАРИЈЕ (ИМАМОВИЋ)

Јеромонах Макарије (Имамовић) рођен је 26.02.1975. у Голупцу, Србија. Завршио војнотехничку академију 1999. г. и стекао звање дипл. инг. машинства. Дипломирао на Богословском факултету у Фочи 2009. г. На постдипломским студијама у Атини 2009 – 2014. г. Замонашен 27.12.2003. г. у манастиру Савина. Рукоположен  за јерођакона 03.01.2005. г. а за јеромонаха 04.01.2005. г. такође у манастиру Савина од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. 

ИГУМАН САВИНСКИ МАКАРИЈЕ: СВЕТИЊЕ, СВЕТИМА!

МАНАСТИР САВИНА ДАНАС

У центру Новог Сада у току је рестаурација Владичанског двора. То здање је под заштитом државе, а након ових радова он ће задржати свој аутентични изглед. Владичански двор, један од симбола Новог Сада има своју посебну намену, али је уједно и важан споменик културе и симбол једног времена. Због тога је увршћен у план рестаурације и након обнове фасаде наставиће се и остали радови на његовој обнови.

Године 2007. двор је проглашен за културно добро, а осим потврде његове важности кроз рестаурацију, постоји идеја и да се у будућности неки његов део отвори и за јавне посете. "Кад се ради споменик културе, морам рећи нашој јавности да се не гледа новац и да се не гледају рокови, колико је битан квалитет радова. То је скоро 120 година стар објекат. Он је ремек дело, с обзиром на сличан постоји само у Бечу и нигде друго. То је један спој византијско српске цивилизације", каже Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе. Владичански двор изграђен је 1901. године, а иако је он један од препознатљивих тачки Новог Сада, баш због рестаурације биће омогућено да се у наредних 100 година он сачува у најбољем могућем светлу.

Извор: РТВ

Да је Европска престоница културе 2021. све атрактивнија за госте, потврђују подаци Републичког завода за статистику, који кажу да Нови Сад постаје све атрактивнија дестинација, како за домаће, тако и за стране туристе. 
Петроварадинска тврђава, Фрушка гора и центар града само су неке од локација које сваког месеца посети преко 50 туриста из различитих земаља. Гости најчешће долазе из Кине, Русије, Азербејџана, Норвешке и Индије.

Туристичка организација Новог Сада је током године спроводила бројне кампање, како би промовисала Нови Сад као све пожељнију туристичку дестинацију, а промет туриста никад није био већи него ове године.

"Када причамо о Новом Саду, ми можемо да причамо о врло разноврсној понуди. Тако да ми одговарамо потребама и омладинског туризма, када причамо о фестивалима, када причамо о породичном туризму, када причамо о културном туризму, дакле све, скоро сви велики облици туризма развијени у сити брејк дестинацијама развијени су код нас, и наравно конгресни туризам јер ми имамо ипак најбоље уређени Мастер центар у југо-источној Европи", каже Тихана Путин из Туристичке организације Новог Сада.

Према плаћеној боравишној такси у Новом Саду забележен је раст туриста чак за 22 одсто, у односу на претходну годину. Овог месеца у Новом Саду одржаће се низ манифестација што ће довести до повећаног броја домаћих и страних туриста.

Извор: РТВ

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, прошлонедељни прилог посветили смо манастиру Острог, а данас, седам дана касније, у оквиру трећег прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Морача.

МАНАСТИР МОРАЧА - НЕМАЊИЋКА ЗАДУЖБИНА

У српским земљама, пре епохе Немањића, цркве су биле врло малих димензија (3-6 метара дуге, а 2-4 метра широке). У тако малим црквама, при богослужењу, било је места само за свештеника и народне прваке, а народ је стајао напољу. Тек када су све области српског народа под владом Немањином спојене и постале велика сила на Балканском полуострву, почеле су се подизати веће цркве и манастири. Сам Немања је у томе дао пример својим потомцима. Он је још пре него што је постао велики жупан почео подизати цркве и манастире, а његове доцније задужбине - манастири Студеница и Хиландар - спадају у ред најзначајнијих споменика нашег културног наслеђа. Он је слао поклоне и црквама у Јерусалиму, Цариграду, Солуну, Риму и Барију. Такође, обдарио је и многе светогорске манастире. Ту његову љубав према цркви наследили су и сви Немањићи, међу којима и његов унук (син Вуканов) Стефан, ктитор и оснивач манастира Мораче.

Једна од три области које је Вукан Немањић још за владе очеве добио на управљање, са титулом "вељи кнез", била је и Дукља (Зета). У то време, дукљанска област захватала је и земљиште дуж читавог слива реке Мораче, па је отуда и дошло до тога да Вуканов син Стефан подигне задужбину у овом крају. Кнез Стефан Немањић, који је носио и стару дукљанску краљевску титулу, подигао је манастир Морачу 1252. године, за владе краља Уроша I. Манастир је подигнут на десној обали реке Мораче, у проширеном делу кањона ове реке, названом Доња Морача, на једној тераси која надвисује речно корито за око 40 метара. У непосредној близини манастира извире јако врело, чија вода још увек служи за пиће. Ту, до самог манастира, је и обронак звани Светигора, са кога вода пада са висине од 40 метара. Ово је најлепши водопад у Црној Гори. Главна црква Морачког манастира је једнобродна базилика са куполом и пространом припратом. По свом архитектонском облику, она спада у најстарију групу српских цркава такозване "рашке школе" и грађена је по угледу на раније владарске задужбине: Студеницу, Жичу и Милешеву.

Црква је посвећена Успенију Пресвете Богородице. Њена дужина је 22,70, ширина 6,36, а висина до крста на куполи око 23 метра. Поред олтара, средњег храма и припрате, она има још ђаконикон на јужној и проскомидију (жртвеник) на северној страни олтара, трансепте (певнице) на северној и јужној страни средњег храма, као и малу капелу посвећену архиђакону Стефану, првомученику хришћанском, на северној страни припрате. Црква је зидана сигом (тухом), донесеном из Тушине (дан хода), а портали (довратник, праг и надвратник) су од сивог домаћег мермера, који је вађен недалеко од манастира. Портали западних врата, која су висока до 3 метра, и оних на улазу из припрате у средњи храм, лепо су израђени, док су јужна врата знатно мања и простије израде. Бифоре (дводелни прозори са стубићем по средини), као и једноставни прозори, такође су од сивог мермера. Истим мермером поплочана је и црква, само што су плоче грубо обрађене. Међутим, врло пространи амвон, кружног облика, испред царских двери, управо испод куполе, необично је лепо израђен од разнобојног камена и личи на розету (округли орманент у виду руже).

У средњем храму налази се и велики камени саркофаг - гробница, у којој је вероватно сахрањен ктитор Манастира, кнез Стефан. Двокрилна врата (тзв. "Красна врата"), на улазу из припрате у средњи храм, инкрустрирана слоновом кошћу, представљају висок домет уметничке израде. У дворишту Морачког манастира налази се још једна, мала, црква посвећена Светом Николи, старија од велике. По свом архитектонском облику, ова црквица не личи на црквену грађевину. Њен патос је за 3-4 степенице испод површине дворишта. Њена дужина је 5 метара, ширина исто толико, а висина око 6 метара. Некада је имала и припрату. Негде на почетку XVI века, Морачки манастир тешко је настрадао. Турци су тада са манстирске цркве скинули оловни кров, а кровну конструкцију спалили. После ове похаре, црква је остала без крова пуних 70 година. За то време, првобитни живопис из XIII века скоро је сав пропао. Тек 1574. године црква је обновљена и покривена. Исте године израђен је, у олтару и средњем храму, нови живопис, који и данас постоји.

Стари живопис, из 1252. године, који је некада прекривао све зидове цркве, сачувао се сада само у ђаконикону, и то у лошем стању. Међу најзначајнијим композицијама свакако је циклус из живота пророка Илије, изложен у 11 сцена. Веома је значајан зато што представља једини познати пример овога цикуса у монументалном средњевековном живопису. Циклус је рађен у две зоне. На сваком зиду су четири композиције, сем на северном, где су само три. Ту, у горњој зони, започиње - на полукружној површини је насликано Рођење Илијино, а затим се ређају сцене које не иду хронолошким редом. Ремек дело је свакако фреска која представља пророка Илију, у часу созерцања, у пустињи крај обале реке Хората, са гавраном који га храни.

Донедавно се још веровало да испод новијег живописа из XVI и XVII века можда постоје фреске из XIII века, али су ипитивања показала да је приликом израде новог живописа обијен стари у највећем делу цркве. Они који су припремали зидове за израду новог живописа нису имали осећај за лепо, макар то било и дотрајало и немилосрдно су, где је обијање теже ишло, изгребали стари живопис. Сликари су имали тешку дужност да, држећи се ранијег распореда монументалних фресака, у границама својих изражајних могућности, покрију велика архитектонска платна. У нескладу између њихових композиционих концепција и монументалних облика који су им се наметнули, лежи главни разлог лошег деловања њиховог сликарства. Треба истаћи, међутим, да је сликарска техника којом је рађен овај живопис, иако знатно грубља од оне из XIII века, занатски врло солидна. Боје су задржале изванредну свежину и стабилност.

Живопис XVII века у параклису Светог Стефана и црквици Светог Николе, знатно је вишег уметничког квалитета. Он се издваја из сликарства тога времена свежином и лепотом колорита, као и композиционим решењима, и подсећа на сликарство Милутиновог периода из XIV века. Једна од главних личности у великој обнови Морачког манастира почетком XVII века је хиландарски зограф Георгије Митрофановић. Сликар фресака и иконописац, Георгије је један од најбољих сликара прве половине XVII века, који кроз своја дела, у форми, цртежу и боји, уноси новине. На морачком иконостасу се и потписао, као сликар престоне иконе Богородице са Христом.

У Морачи се налази и једна од најлепших и најзначајнијих иконописаних целина код нас, из XVII века. На њеном стварању радили су истакнути домаћи мајстори тога времена са хиландарским зографом, Георгијем Митрофановићем, на челу. Иконостас и иконе ван њега, датиране и потписане, сведоче о постојању сликарске радионице у Морачи, која је интензивно радила у XVII веку, окупивши најбоље сликаре. Оно што импресионира код морачког иконописа је веома солидна сликарска техника, изванредна занатска обрада дубореза и његова позлата. Управо изненађује у то време тако добра техника са једне стране и богатство са друге стране. Морачки иконостас рађен је дуго, од 1596. до 1617. године, и то у тешким приликама неуспелог устанка против Турака. Само велики крст над иконостасом, рађен је и сликан 11 година, што се види из натписа на његовом подножју. Следећи етапе ликовног развоја и удео појединих уметника, могу се сагледати ликовна схватања овог културног и уметничког центра. Доста везани за старе традиције, ови мајстори се донекле инспиришу ранијим стварањем, желећи да сачувају уметност прошлих времена, али уносе и много новог, како у детаљу, тако и у општој ликовној концепцији. (Задужбине Немањића)

МАНАСТИР МОРАЧА - СВЕДОК ИСТОРИЈЕ

На десној обали реке Мораче, у проширеном делу кањона, на природној заравни сликовитог пејзажа подигнут је манастир Морача. Реч је о једној од најзначајнијих средњовековних светиња. Налази се на половини пута Колашин-Подгорица. „Тај манастир сабира у себе време и векове, историју, народну душу и сведочанство је онога што смо били и што смо кроз векове Богу приносили на дар и онога што ћемо оставити за будућа покољења", рекао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Он је казао да је манастир прошао кроз многа распећа, али да је остао неуништив и неизбрисив. О значају ове светиње проф. Аника Сковран је истакла „да је манастир имао важну улогу за Србију и представља један од споменика који су од оснивања до данас остали сведок историје и уметности". „Манастир Морача је изузетан споменик Немањићке лозе", казала је Сковран.

Издавачка кућа „Светигора" издала је монографију „Манастир Морача" у којој се сажима вековни живот у том манастиру као и уметничко културне вредности које су се током више векова стварале и чувале. Морачки храм је подигао 1252. године Стефан, син краља Вукана, а унук Немањин, што се спомиње у натпису на надвратнику западног портала. Комплекс ове светиње се састоји од саборне цркве Успења Богородице, мале цркве Светога Николе и зграда конака. Порта манастира опасана је високим зидом са две капије. Саборна црква је велика једнобродна грађевина, грађена у стилу рашких цркава, са полукружном апсидом, бочним певницама и куполом и, за разлику, од цркава грађених у приморском стилу, зидови су јој омалтерисани. Уз наос је саграђена пространа припрата. Главни портал је урађен у романичком стилу.

Поред архитектуре, посебну знаменитост манастира Морача представља његов живопис. Од првобитног сликарства из 13. века сачуван је само мањи део у ђаконикону, где се монументалношћу и снагом израза издваја 11 композиција из живота пророка Илије. Снага и монументалност тог сликарства надмашује све што је код нас у 13. веку, пре Сопоћана насликано у фреско-сликарству (раритет је слика Исуса са плавим очима). Остали део живописа страдао је у првој половини 16. века када су манастир опустошили Турци и однели оловни кров. Према забележеном предању манастир је спаљен 1505. и био пуст све до 1565. или 1570. године када је обновљен, под патронатом игумана Томе и Вукића Вучетића. Украшавање се наставља до краја 16. века и током 17. века. У 16. и 17. веку у манастиру је било преко 100 монаха. Морача је имала значајну улогу управо у 17. веку, поготово када је патријарх Јован 1608. године овде организовао сабор народних првака, а у овом манастиру је 1648. године изабран патријарх Гаврило (Рајић) за наследника патријарха Пајсија. Манастир Морача је имао, поред великог духовног, и велики политички значај за Србе, нарочито у 16. и 17. веку. Из Мораче је иницирано више устанака за ослобођење од Турака (у Банату, у Клису, око Пећи и у Црној Гори). Одржано је и неколико значајних сабора.

Последњи турски напад на манастир догодио се 11. јуна 1877. године, када је игуман Митрофан Бан лично предводио батаљон који је одбранио манастир. Крст над иконостасом резан је и сликан од 1596. до 1607. Ту је и велико Богородичино коло (лустер) које виси испод кубета, а испод кога су се странке у споровима заклињале када није било другог начина да се утврди истина. Црква Светог Николе је старија од велике. Налази се поред ограде близу главног улаза. У овој цркви полукружна ниша са прозорчетом има улогу олтара. Лепота и очуваност боја живописа ове мале цркве плени и подсећа на то како су тек морале бити лепе фреске пре страдања и многих векова. Фреске у цркви Светог Николе, рађене 1639. су по угледу на најбоље - из времена краља Милутина. Данашњи изглед манастира потиче из 1935. године када је урађена рестаурација. (Српска Православна Црква)

ФОНДАЦИЈА "ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ": МАНАСТИР МОРАЧА

МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

Храм Успења Пресвете Богородице - Подигнут је 1252. годнне, о чему говори уклесани натпис на надвратнику главног портала. Храм Успења Пресвете Богородице је једнобродно здање са куполом и пространом припратом са западне стране. На бочним странама главног дијела храма истичу се пјевнички простори, а уз сјеверни зид припрате саграђена је истовремено мања црквица – параклис посвећен Св. архиђакону Стефану. Са источне стране храм се завршава полукружном апсидом, а уз средишњи дио олтара налазе се одијељени простори проскомидије и ђаконикона. Док је унутрашњи простор храма подређен потребама православног богослужења, у спољашњем изгледу запажају се многе особености романичког градитељства (портали, прозори, кровни вијенац). Црква је дугачка 22,  а широка 13 м. Храм је зидан од ситних квадера сиге, преко којих је нанесен малтер. По разуђеноста унутрашњег простора, Морача припада споменицима рашке школе, којима је узор била Жича. У овом светом храму налази се саркофаг у којем почивају мошти кнеза Стефана Вукановог Немањића, ктитора свете обитељи ове. О умјетничким вриједностима храма Успења Пресвете Богородице др Сретен Петковић, у  публикацији ,, Манастир Морача” (Београд, 2003.г), записао је сљедеће: „Скулптура Оо умјетничкој вриједности скулптура морачког главног храма заостаје за архитектуром. Два портала – на улазу и други између припрате и наоса – лијепо су клесана, као и два дводјелна прозора, што је знак занатског искуства њених мајстора. Фигуралним представама невјешто је украшен само главни, спољашњи портал. На њему су приказани у рељефу Распеће Христово и Богородица са Христом, што је симболична представа почетка и краја Христовог овоземаљског живота. У унутрашњости храма скулпторска остварења вриједна пажње су епископски престо у олтару и камени саркофаг ктитора Стефана у наосу храма. Љепотом и складношћу се истиче епископски престо, чије су бочне стране украшене рељефима фантастичних животиња – грифона.

Сликарство

Ф р е с к е из XIII в и ј е к а. Првобитне фреске из средине XIII вијека очуване су дјелимично само у јужном дијелу олтарског простора – ђаконикону који је био посвећен пророку Илији. На три зидне површине приказан је живот пророка Илије у једанаест сцена, почев од његовог рођења до вазнесења на небо. На источном зиду насликана је Богородица са Христом, Благовијести и Деизис – Христос коме се обраћају Богородица и Јован Претеча. Ове фреске се убрајају у знаменита дјела српског средњовјековног сликарства. Анонимни мајстори, највјероватније домаћи, посједовали су снажно осјећање за монументалност и складна композициона рјешења. Поједини ликови лијепих пропорција зраче богатим унутрашњим животом. Фрескама посебну вриједност даје префињени колорит у коме преовлађују хладнији тонови. Као посебно успјела остварења памте се сцене Свети Илија у пустињи и Свети Илија и удовица из Сарепта. Још двије мање фреске у лунетама изнад портала припадају XIII вијеку. На обијема су приказане Богородица са Христом са по два анђела. Зидне слике XVI и XVII в и је к а. Зидне слике XVI вијека, дјело једне локалне сликарске радионице, прекривају највећи дио зидних површина у наосу и припрати главне цркве. У наосу су 1574. насликани главни хришћански празници, Христова страдања и велики број појединачних фигура, поред осталог и ликови ктитора – обновитеља кнеза Вукића Вучетића и игумана Томе. У припрати су 1577/1578, по узору на старе фреске XIII вијека, представљени, поред осталог, Седам васељенских сабора, Лоза Христових предака и монументални Страшни суд. Ове двије цјелине зидног сликарства XVI вијека, изузев неких детаља, убрајају се у слабија дјела своје епохе због многих извођачких слабости.

Много су умјетнички вриједније зидне слике из XVII стољећа. Оне су сачуване на неколико мјеста у цркви. Георгије Митрофановић, хиландарски монах, украсио је западну фасаду фрескама 1616. и приближно у то вријеме и доњу зону источног зида припрате. Сликар знатне умјетничке културе, Митрофановић се истиче сигурношћу цртежа и лијепим осјећањем за боју. Поп Страхиња из Будимља, који је око 1616. исликао проскомидију – сјеверни простор олтара – доста је рустичнији у цртачком погледу. Тај недостатак, он надокнађује теолошком ученошћу и изражајношћу светитељских ликова. Најзначајније фреске XVII вијека у главној морачкој цркви очуване су у параклису уз припрату. Оне су настале 1642. а дјело су сликара Јована, највећег српског сликара XVII вијека. Поред сцена из живота и посмртних чуда архиђакона Стефана, патрона овог малог храма, представљени су и појединачни ликови и ктиторска композиција. Цртеж је изведен сигурном руком, а претежно хладан колорит показује истанчаност укуса. Док архитектуру и пејсаж у композицијама сликар Јован декоративно схвата, он у исто вријеме врло предано обрађује људски лик.

Иконе

Збирка икона XVII и XVIII вијека у манастиру Морачи је изузетно богата. Један дио налази се на раскошно резбареном иконостасу који је настао између 1600. и 1617. године. У најнижем реду икона претежно су остварења попа Страхиње из 1600. (иконе Христа, арханђела Михаила са сценама чуда, царске двери). Икону Богородице са пророцима из овог реда и цио други ред са представом Деизиса насликао је Георгије Митрофановић 1617. Најљепшу морачку икону са представом Св. Саве Српског и Симеона Српског са сценама из живота Св. Саве насликао је сликар Јован 1645. Он је аутор и мање иконе ових светитеља са ктитором Стефаном Вукановићем и Св. Кирилом Философом. По умјетничком домету Јовановим остварењима може бити такмац икона св. Луке са сценама из његовог живота, рад вјероватно сликара Радула из 1672-1673. Ове и још неколико других икона учинили су Морачу мјестом на коме су се збрале најзначајније српске иконе XVII вијека.”

Храм Светог Николе

У манастирском комплексу налази се и мала црква посвећена Св. Николи, подигнута око 1635, на темељима некадашње главне одбрамбене куле. Отуда је њена основа квадратна, нема споља видљиву апсиду, а није ни оријентисана у правцу исток- запад. Сликар Јован је живописао ову црквицу 1639. Светом Николи посвећено је петнаест сцена из живота и чуда, међу којима је и представа како светитељ враћа вид краљу Стефану Дечанском. У најнижој зони је приказана.уз стојеће фигуре. и ктиторска композиција. Ове зидне слике, лијепо укомпоноване на зидним површинама, сигурног цртежа и вриједног колорита, одликује наглашена склоност аутора да у религиозним композицијама реалистички приказује предмете из свакодневног живота. Спољна фасада Св. Николе била је, такође, живописана, али су фреске скоро сасвим испране током времена.

Конак

Порту манастира Мораче заокружује издужено крило конака, на које се, са обје стране, надовезује оградни камени зид. Манастир има двије капије, главна је са јужне стране. Уклањањем скорашњих дозиданих објеката унутар порте без икакве вриједности, поново је успостављен првобитни просторни однос цркве, конака и оградног зида, што је још једна јединствена особеност овог манастира који је и капитални споменик наше духовности и културе. У оквиру манастирског комплекса  реновирана је манастирска воденица која је по предању старија од манастира и у њеној близини направљена је мини хидроелектрана снаге 12 киловата од које је манастир добио своју струју. Исте су пуштене у рад и освећене на Госпођиндан, 28. августа 2009. године. За потребе манастира изграђен је 2008. године економски објекат (живинарник, штала  и дрвара). Манастирском комплексу припада, на простору испред улаза у порту, гувно и мост на потоку званом Врело, обновљени рибњак и кућице на Врелу ради одмора поклоника који посјећују манастир. У оквиру манастирског комплекса налази се манастирско гробље на којем су санирани и  реновирани поломљени гробови и крстови на гробовима 1995. године.

Свете  мошти

Од  значајних реликвија хришћанске икумене данас се у  манстиру чува рука Св. Великомученика Харалампија

Ризница

Oбновом куће Головића простор је адаптиран за поставку  манастирске ризнице, која је освећена 26. маја 2002. године, поводом  прославе 750 година постајања манастира. Освећење ризнице извршио је блаженопочивши патријарх српски г-дин Павле са архијерејима СПЦ. Ризница манастира Мораче посједује веома вриједне рукописне књиге из  ХVI и XVII вијека, а међу штампаним књигама вриједне су посебног помена примјерак Октоиха петогласннка из прве јужнословенске Ободско – цетињске књигопечатње  Црнојевића штампан 1493. и Острошка библија из 1581. године. На Великогоспођинском Сабору 28. августа 2010. г. отворена је витрина у манастирској ризници са одеждом патријарха Гаврила Дожића, његовим архијерејским штапом – патерицом, панагијом са којом је ухапшен од Гестапоа 1941. у манастиру Острогу и коју је носио током читавог свог страдања и изгнанства у току и непосредно након II свјетског рата, затим његовим писмом из 1947. године упућеном архимандриту Леонтију, тадашњем игуману острошком и његовим Мемоарима издатим у Паризу 1974. године. Трудом монаха др Павла Кондића, сабрата Цетињског манастира и његових сарадника, за ову прилику је изашла и обимна књига – зборник списа Патријарха Гаврила „Живимо у светињи и слободи“ на 620 страна. Ризница, поред наведеног садржи сљедеће драгоцјености:  Рукописне и  штампане књиге, окована Јеванђеља, иконе, крстове, кандила, кадионице, кивоте, дискосе, путире, дикирије и трикирије, панагију, антимис…итд

Библиотека

На Великогоспођинском Сабору 28. августа 2010. г. освештана је спомен плоча, образ патријарха Гаврила у барељефу постављен поводом обиљежавања 60-годишњице његовог упокојења, рад академског вајара проф. Предрага-Пеђе Милачића, а потом је освештана обновљена манастирска библиотека, која носи име патријарха Гаврила Дожића. Библиотека је обновљена након 58 година пошто су је комунисти спалили 1952. године. Тада је спашена једна од вриједнијих књига из те библиотеке – чувени Морачки поменик. Поменик је од краја 80-тих дошао до руку тадашњег епископа банатског, данашњег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је га је све до 2010. чувао, да би га  када су се стекли услови обнављањем Библиотеке, на чување предао архимандриту Рафаилу Калику, игумана манастира Мораче.

МАНАСТИР МОРАЧА ДАНАС

Настојатељ: архимандрит Рафаило (Калик), рођен 14.12.1940. у Скрадину, Дрниш; завршио Монашку школу у манастиру у Овчар Бањи 1964. г. Замонашио се  4.8.1963. г. у манастиру Острогу. Рукоположен за јерођакона и јеромонаха јануара 1965. г. Настојатељ манастира Морача од 1.1.1982. г. Одликован је звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 28.08.2007.г.) Братство: архимандрит Стефан (Калик) и јерођакон Игњатије (Шћепановић). (Митрополија црногорско-приморска)