Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача. Четврти прилог овог циклуса посвећујемо свештеној обитељи манастира Савина.

КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА САВИНА

Питање старости манастира Савине није са сигурношћу утврђено нити се може поуздано рећи ко га је основао. По предању, мала црква Успења Пресвете Богородице потиче из 1030. године а сасвим је извјесно да је оваква каква је данас подигнута у XV вијеку, као и црква Светог Саве за коју предање говори да је темеље освештао сам Свети Сава у XIII вијеку. Манастир је у својој вишевјековној историји неколико пута остајао пуст и бивао обнављан. Најзначајнија обнова догодила се крајем XVII вијека када се у Савини настањују монаси из порушеног херцеговачког манастира Тврдош на челу са епископом Саватијем Љубибратићем. Овом великом обновом отпочиње нови манастирски живот који ће свој врхунац достићи у другој половини XVIII вијека.

МАЛА ЦРКВА

Мала црква манастира Савине посвећена је празнику Успења Пресвете Богородице, и по предању потиче из XI вијека, тачније 1030. године. Обновљена је у вријеме Херцега Стефана Вукчића Косаче, када је и дјелимично фрескописана. Фреске је сликао зограф Ловро Добрићевић из Котора. Фрескописана је и 1565.год а поново је обновљена 1831. год. 

ВЕЛИКА ЦРКВА

Послије великих сеоба херцеговачког живља у Боки постојећи храмови нијесу могли да задовоље потребе вјерника. Одлучивши да саграде нову цркву, савински калуђери су по читавом православном свијету скупљали прилоге. Тако је монах Симеон Марковић, Никшићанин остао на том послу у Русији пуних дванаест година. Посебно су великодушни били дародавци исељеничких српских породица из Херцеговине,  који су заузимали високе положаје у руској војној и државној служби. Припреме за градњу цркве биле су обимне. Током једанаест година доношен је камен са Корчуле, Лошиња, других мјеста Боке и из Драча. Зидање велике манастирске цркве благословио је црногорски владика Сава Петровић Његош, а млетачке власти су издале одобрење о проширењу храма 1776. године. Радови су започети наредне године, а завршени су 1799. За главног мајстора монаси су ангажовали Николу Форегића са Корчуле. Црква је монументалних димензија, дугачка 23,5 м, а широка 8,5 м. То је у основи једнобродно здање са пространом апсидом и куполом. Уз западну фасаду налази се високи звоник са три етаже. Спољашњост цркве је зидана од фино обрађеног корчуланског камена, са богатом профилацијом, врата, прозора и вијенаца. Храм плијени монументалношћу и оригиналним складом основних маса брода, куполе и звоника.Унутрашњост цркве краси раскошан, дуборезни и позлаћени иконостас, високог типа састављен из шест зона, рад попа Симеона Лазовића и његовог сина Алексија из Бијелог Поља. Сачуван је уговор о изради иконостаса између манастирског братства и Лазовића, из 1795. године. Дуборезни украс иконостаса и хорске преграде приписује се дубровачком мајстору Павлу Пасквилију.

ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ

На бријегу изнад манастира Савине, на видиковцу у Савинској дубрави гнијезди се мала црква Светога Саве, једна од најстаријих „живих” цркава у новском крају, сазидана крајем 12. и почетком 13. вијека, како су показала посљедња археолошка истраживања, потврђујући у извјесном смислу старо усмено предање да је ову црквицу подигао и осветио сам Свети Сава и, можда, посветио Светом Сави Освећеном, своме небеском покровитељу. Обновивши цркву порушену од турских освајача, српски народ, у коме је поштовање Св. Саве Немањића несумњиво претегнуло, посветио ју је управо Светом Сави Српском, и као такву надаље поштовао, о чему јасно свједочи и обичај да се у њој служи саборно на Савиндан. То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној страни, звоником на преслицу са једним окном и дозиданом припратом коју носи осам четвртастих зиданих стубова на западној страни. Засведена је подужним, овоидним сводом, а зидови су равних, нерашчлањених површина. Основа мале цркве Успења Богородице манастира Савина, са два пара пиластара који носе иконостас и попречни, ојачавајући лук, идентична је са једном архитектонском фазом цркве Св. Саве, па мала манастирска црква у данашњем облику може бити само једна од фаза обнове старијег објекта, задужбина некога из породице Косача, који су се надовезали на архитектуру Немањића 13. в. Црква Светог Саве је разорена у 16. в почетком турске владавине, а обновљена је у првој половини 18. вијека, у вријеме сеоба српског становништва из континенталне Херцеговине ка приморју, послије млетачког освајања Херцег-Новог 1687.г.

РИЗНИЦА

Савина посједује, заједно са Св. Тројицом пљеваљском, Пивом и Никољцем, једну од најбогатијих и најврједнијих ризница у Црној Гори, коjа одражава, на најбољи могући начин, живот манастира, његове тамне периоде и блиставе епохе пуног цвјетања. Из доба Косача нијесу сачуване покретне драгоцјености. Када су монаси Тврдоша дошли у Савину, понијели су са собом ризничке предмете свога манастира и манастира Милешеве, од раније похрањене код њих. Током 18. вијека у доба врло живих веза манастира са Светом Гором, Русијом и Левантом створио се савински ризнички слој најразноврснији по стилским карактеристикама. Од изузетно богатог фонда ризнице посебно мјесто заузимају рукописи и збирка старих повеља, међу којима је најстарија Хрисовуља цара Уроша из XIV вијека, затим повеље влашких војвода из 17. вијека, окружнице – расписи за сакупљање „милостиње“ за обнову Савине и других манастира итд. Од рукописа посебно су драгоцени Шестодневник Никона Јерусалимца настао 1440. године, Крмчија – законик савински из 16. вијека итд. Савинска ризница чува изузетно богату колекцију икона. Поменућемо само неке: икону Светог Николе из Хиландара, насталу 1735. године, италокритску Богородицу са Христом из 16. вијека, затим грчке иконе у маниру левантијског барока Христа и Богородице са почетка 17. вијека, руске иконе, дар породице Лакетића од Стратиновића из 1788. године. Поред ових скупоцјених примјерака импортованог иконописа, у Савини се налазе и дјела домаћих иконописаца, мајстора Рафаиловића-Димитријевића. Најпознатнје су двери из Тврдоша са записом из 1703. године и икона Успења Богородице Рафаила Димитријевића, настала 1750. године. Од многобројних обредних предмета истиче се милешевски крст Светог Саве од горског кристала, затим кујунџијски радови од сребра са позлатом из 17. и 18. вијека – кадионице, крстови, рипиде, кивот, оков Јеванђеља Михаила Требињца и многи друга.

БИБЛИОТЕКА

Манастир Савина са својом богатом библиотеком заузима угледно мјесто у српској култури. Овдје се, осим штампаних књига, чува пребогата збирка старих рукописа из временског раздобља од XIV до XVIII вијека. Ту су четворојеванђеља, октоиси, служебници, требници, акатисници, каноници и ирмологије, типик и крмчија, хронограф, егзегетски и омилитички списи светих отаца, зборници, посебно апокрифни зборници и молитвеници, помјаници и слично. Најзначајнија је Савинска крмчија, један од преписа Законоправила Светог Саве из XVI вијека. По свом садржају овај препис је потпунији и богатији од осталих преписа. 

МАНАСТИРСКИ ВИНОГРАД И ВИНА

Од 2014.г. благословом митрополита Амфилохија Манастир је добио и нови виноград на обронку испод велике цркве који има 6800 засада лозе старих аутохтоних чокота који су се некада гајили на подручију Боке и Далмације. Манастирско вино се освештава у Манастиру Савина традиционално на празник Светог великомученика Трифуна 14. Фребруара. Свети Трифун се сматра заштитником винограда и виноградара.  Освештано вино је добро за пиће у умереним количинама ради здравља душевног и телесног. Етикета на манастирској флаши је написана традиционалним ћириличним писмом које у овим поднебљима потиче још из IX/X века, наравно у новој редакцији писма.

+ИГУМАН САВИНСКИ ВАРНАВА (ГВОЗДЕНОВИЋ)

Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској Епархији, био је настојатељ манастира Милешеве и манастира Михољске Превлаке. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Упокојио се у Господу на дан када наша Света Саборна и Апостолска Црква прославља светог Онуфрија Великог, 25. јуна 2018. године.

ИГУМАН САВИНСКИ МАКАРИЈЕ (ИМАМОВИЋ)

Јеромонах Макарије (Имамовић) рођен је 26.02.1975. у Голупцу, Србија. Завршио војнотехничку академију 1999. г. и стекао звање дипл. инг. машинства. Дипломирао на Богословском факултету у Фочи 2009. г. На постдипломским студијама у Атини 2009 – 2014. г. Замонашен 27.12.2003. г. у манастиру Савина. Рукоположен  за јерођакона 03.01.2005. г. а за јеромонаха 04.01.2005. г. такође у манастиру Савина од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. 

ИГУМАН САВИНСКИ МАКАРИЈЕ: СВЕТИЊЕ, СВЕТИМА!

МАНАСТИР САВИНА ДАНАС

У центру Новог Сада у току је рестаурација Владичанског двора. То здање је под заштитом државе, а након ових радова он ће задржати свој аутентични изглед. Владичански двор, један од симбола Новог Сада има своју посебну намену, али је уједно и важан споменик културе и симбол једног времена. Због тога је увршћен у план рестаурације и након обнове фасаде наставиће се и остали радови на његовој обнови.

Године 2007. двор је проглашен за културно добро, а осим потврде његове важности кроз рестаурацију, постоји идеја и да се у будућности неки његов део отвори и за јавне посете. "Кад се ради споменик културе, морам рећи нашој јавности да се не гледа новац и да се не гледају рокови, колико је битан квалитет радова. То је скоро 120 година стар објекат. Он је ремек дело, с обзиром на сличан постоји само у Бечу и нигде друго. То је један спој византијско српске цивилизације", каже Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе. Владичански двор изграђен је 1901. године, а иако је он један од препознатљивих тачки Новог Сада, баш због рестаурације биће омогућено да се у наредних 100 година он сачува у најбољем могућем светлу.

Извор: РТВ

Да је Европска престоница културе 2021. све атрактивнија за госте, потврђују подаци Републичког завода за статистику, који кажу да Нови Сад постаје све атрактивнија дестинација, како за домаће, тако и за стране туристе. 
Петроварадинска тврђава, Фрушка гора и центар града само су неке од локација које сваког месеца посети преко 50 туриста из различитих земаља. Гости најчешће долазе из Кине, Русије, Азербејџана, Норвешке и Индије.

Туристичка организација Новог Сада је током године спроводила бројне кампање, како би промовисала Нови Сад као све пожељнију туристичку дестинацију, а промет туриста никад није био већи него ове године.

"Када причамо о Новом Саду, ми можемо да причамо о врло разноврсној понуди. Тако да ми одговарамо потребама и омладинског туризма, када причамо о фестивалима, када причамо о породичном туризму, када причамо о културном туризму, дакле све, скоро сви велики облици туризма развијени у сити брејк дестинацијама развијени су код нас, и наравно конгресни туризам јер ми имамо ипак најбоље уређени Мастер центар у југо-источној Европи", каже Тихана Путин из Туристичке организације Новог Сада.

Према плаћеној боравишној такси у Новом Саду забележен је раст туриста чак за 22 одсто, у односу на претходну годину. Овог месеца у Новом Саду одржаће се низ манифестација што ће довести до повећаног броја домаћих и страних туриста.

Извор: РТВ

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, прошлонедељни прилог посветили смо манастиру Острог, а данас, седам дана касније, у оквиру трећег прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Морача.

МАНАСТИР МОРАЧА - НЕМАЊИЋКА ЗАДУЖБИНА

У српским земљама, пре епохе Немањића, цркве су биле врло малих димензија (3-6 метара дуге, а 2-4 метра широке). У тако малим црквама, при богослужењу, било је места само за свештеника и народне прваке, а народ је стајао напољу. Тек када су све области српског народа под владом Немањином спојене и постале велика сила на Балканском полуострву, почеле су се подизати веће цркве и манастири. Сам Немања је у томе дао пример својим потомцима. Он је још пре него што је постао велики жупан почео подизати цркве и манастире, а његове доцније задужбине - манастири Студеница и Хиландар - спадају у ред најзначајнијих споменика нашег културног наслеђа. Он је слао поклоне и црквама у Јерусалиму, Цариграду, Солуну, Риму и Барију. Такође, обдарио је и многе светогорске манастире. Ту његову љубав према цркви наследили су и сви Немањићи, међу којима и његов унук (син Вуканов) Стефан, ктитор и оснивач манастира Мораче.

Једна од три области које је Вукан Немањић још за владе очеве добио на управљање, са титулом "вељи кнез", била је и Дукља (Зета). У то време, дукљанска област захватала је и земљиште дуж читавог слива реке Мораче, па је отуда и дошло до тога да Вуканов син Стефан подигне задужбину у овом крају. Кнез Стефан Немањић, који је носио и стару дукљанску краљевску титулу, подигао је манастир Морачу 1252. године, за владе краља Уроша I. Манастир је подигнут на десној обали реке Мораче, у проширеном делу кањона ове реке, названом Доња Морача, на једној тераси која надвисује речно корито за око 40 метара. У непосредној близини манастира извире јако врело, чија вода још увек служи за пиће. Ту, до самог манастира, је и обронак звани Светигора, са кога вода пада са висине од 40 метара. Ово је најлепши водопад у Црној Гори. Главна црква Морачког манастира је једнобродна базилика са куполом и пространом припратом. По свом архитектонском облику, она спада у најстарију групу српских цркава такозване "рашке школе" и грађена је по угледу на раније владарске задужбине: Студеницу, Жичу и Милешеву.

Црква је посвећена Успенију Пресвете Богородице. Њена дужина је 22,70, ширина 6,36, а висина до крста на куполи око 23 метра. Поред олтара, средњег храма и припрате, она има још ђаконикон на јужној и проскомидију (жртвеник) на северној страни олтара, трансепте (певнице) на северној и јужној страни средњег храма, као и малу капелу посвећену архиђакону Стефану, првомученику хришћанском, на северној страни припрате. Црква је зидана сигом (тухом), донесеном из Тушине (дан хода), а портали (довратник, праг и надвратник) су од сивог домаћег мермера, који је вађен недалеко од манастира. Портали западних врата, која су висока до 3 метра, и оних на улазу из припрате у средњи храм, лепо су израђени, док су јужна врата знатно мања и простије израде. Бифоре (дводелни прозори са стубићем по средини), као и једноставни прозори, такође су од сивог мермера. Истим мермером поплочана је и црква, само што су плоче грубо обрађене. Међутим, врло пространи амвон, кружног облика, испред царских двери, управо испод куполе, необично је лепо израђен од разнобојног камена и личи на розету (округли орманент у виду руже).

У средњем храму налази се и велики камени саркофаг - гробница, у којој је вероватно сахрањен ктитор Манастира, кнез Стефан. Двокрилна врата (тзв. "Красна врата"), на улазу из припрате у средњи храм, инкрустрирана слоновом кошћу, представљају висок домет уметничке израде. У дворишту Морачког манастира налази се још једна, мала, црква посвећена Светом Николи, старија од велике. По свом архитектонском облику, ова црквица не личи на црквену грађевину. Њен патос је за 3-4 степенице испод површине дворишта. Њена дужина је 5 метара, ширина исто толико, а висина око 6 метара. Некада је имала и припрату. Негде на почетку XVI века, Морачки манастир тешко је настрадао. Турци су тада са манстирске цркве скинули оловни кров, а кровну конструкцију спалили. После ове похаре, црква је остала без крова пуних 70 година. За то време, првобитни живопис из XIII века скоро је сав пропао. Тек 1574. године црква је обновљена и покривена. Исте године израђен је, у олтару и средњем храму, нови живопис, који и данас постоји.

Стари живопис, из 1252. године, који је некада прекривао све зидове цркве, сачувао се сада само у ђаконикону, и то у лошем стању. Међу најзначајнијим композицијама свакако је циклус из живота пророка Илије, изложен у 11 сцена. Веома је значајан зато што представља једини познати пример овога цикуса у монументалном средњевековном живопису. Циклус је рађен у две зоне. На сваком зиду су четири композиције, сем на северном, где су само три. Ту, у горњој зони, започиње - на полукружној површини је насликано Рођење Илијино, а затим се ређају сцене које не иду хронолошким редом. Ремек дело је свакако фреска која представља пророка Илију, у часу созерцања, у пустињи крај обале реке Хората, са гавраном који га храни.

Донедавно се још веровало да испод новијег живописа из XVI и XVII века можда постоје фреске из XIII века, али су ипитивања показала да је приликом израде новог живописа обијен стари у највећем делу цркве. Они који су припремали зидове за израду новог живописа нису имали осећај за лепо, макар то било и дотрајало и немилосрдно су, где је обијање теже ишло, изгребали стари живопис. Сликари су имали тешку дужност да, држећи се ранијег распореда монументалних фресака, у границама својих изражајних могућности, покрију велика архитектонска платна. У нескладу између њихових композиционих концепција и монументалних облика који су им се наметнули, лежи главни разлог лошег деловања њиховог сликарства. Треба истаћи, међутим, да је сликарска техника којом је рађен овај живопис, иако знатно грубља од оне из XIII века, занатски врло солидна. Боје су задржале изванредну свежину и стабилност.

Живопис XVII века у параклису Светог Стефана и црквици Светог Николе, знатно је вишег уметничког квалитета. Он се издваја из сликарства тога времена свежином и лепотом колорита, као и композиционим решењима, и подсећа на сликарство Милутиновог периода из XIV века. Једна од главних личности у великој обнови Морачког манастира почетком XVII века је хиландарски зограф Георгије Митрофановић. Сликар фресака и иконописац, Георгије је један од најбољих сликара прве половине XVII века, који кроз своја дела, у форми, цртежу и боји, уноси новине. На морачком иконостасу се и потписао, као сликар престоне иконе Богородице са Христом.

У Морачи се налази и једна од најлепших и најзначајнијих иконописаних целина код нас, из XVII века. На њеном стварању радили су истакнути домаћи мајстори тога времена са хиландарским зографом, Георгијем Митрофановићем, на челу. Иконостас и иконе ван њега, датиране и потписане, сведоче о постојању сликарске радионице у Морачи, која је интензивно радила у XVII веку, окупивши најбоље сликаре. Оно што импресионира код морачког иконописа је веома солидна сликарска техника, изванредна занатска обрада дубореза и његова позлата. Управо изненађује у то време тако добра техника са једне стране и богатство са друге стране. Морачки иконостас рађен је дуго, од 1596. до 1617. године, и то у тешким приликама неуспелог устанка против Турака. Само велики крст над иконостасом, рађен је и сликан 11 година, што се види из натписа на његовом подножју. Следећи етапе ликовног развоја и удео појединих уметника, могу се сагледати ликовна схватања овог културног и уметничког центра. Доста везани за старе традиције, ови мајстори се донекле инспиришу ранијим стварањем, желећи да сачувају уметност прошлих времена, али уносе и много новог, како у детаљу, тако и у општој ликовној концепцији. (Задужбине Немањића)

МАНАСТИР МОРАЧА - СВЕДОК ИСТОРИЈЕ

На десној обали реке Мораче, у проширеном делу кањона, на природној заравни сликовитог пејзажа подигнут је манастир Морача. Реч је о једној од најзначајнијих средњовековних светиња. Налази се на половини пута Колашин-Подгорица. „Тај манастир сабира у себе време и векове, историју, народну душу и сведочанство је онога што смо били и што смо кроз векове Богу приносили на дар и онога што ћемо оставити за будућа покољења", рекао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Он је казао да је манастир прошао кроз многа распећа, али да је остао неуништив и неизбрисив. О значају ове светиње проф. Аника Сковран је истакла „да је манастир имао важну улогу за Србију и представља један од споменика који су од оснивања до данас остали сведок историје и уметности". „Манастир Морача је изузетан споменик Немањићке лозе", казала је Сковран.

Издавачка кућа „Светигора" издала је монографију „Манастир Морача" у којој се сажима вековни живот у том манастиру као и уметничко културне вредности које су се током више векова стварале и чувале. Морачки храм је подигао 1252. године Стефан, син краља Вукана, а унук Немањин, што се спомиње у натпису на надвратнику западног портала. Комплекс ове светиње се састоји од саборне цркве Успења Богородице, мале цркве Светога Николе и зграда конака. Порта манастира опасана је високим зидом са две капије. Саборна црква је велика једнобродна грађевина, грађена у стилу рашких цркава, са полукружном апсидом, бочним певницама и куполом и, за разлику, од цркава грађених у приморском стилу, зидови су јој омалтерисани. Уз наос је саграђена пространа припрата. Главни портал је урађен у романичком стилу.

Поред архитектуре, посебну знаменитост манастира Морача представља његов живопис. Од првобитног сликарства из 13. века сачуван је само мањи део у ђаконикону, где се монументалношћу и снагом израза издваја 11 композиција из живота пророка Илије. Снага и монументалност тог сликарства надмашује све што је код нас у 13. веку, пре Сопоћана насликано у фреско-сликарству (раритет је слика Исуса са плавим очима). Остали део живописа страдао је у првој половини 16. века када су манастир опустошили Турци и однели оловни кров. Према забележеном предању манастир је спаљен 1505. и био пуст све до 1565. или 1570. године када је обновљен, под патронатом игумана Томе и Вукића Вучетића. Украшавање се наставља до краја 16. века и током 17. века. У 16. и 17. веку у манастиру је било преко 100 монаха. Морача је имала значајну улогу управо у 17. веку, поготово када је патријарх Јован 1608. године овде организовао сабор народних првака, а у овом манастиру је 1648. године изабран патријарх Гаврило (Рајић) за наследника патријарха Пајсија. Манастир Морача је имао, поред великог духовног, и велики политички значај за Србе, нарочито у 16. и 17. веку. Из Мораче је иницирано више устанака за ослобођење од Турака (у Банату, у Клису, око Пећи и у Црној Гори). Одржано је и неколико значајних сабора.

Последњи турски напад на манастир догодио се 11. јуна 1877. године, када је игуман Митрофан Бан лично предводио батаљон који је одбранио манастир. Крст над иконостасом резан је и сликан од 1596. до 1607. Ту је и велико Богородичино коло (лустер) које виси испод кубета, а испод кога су се странке у споровима заклињале када није било другог начина да се утврди истина. Црква Светог Николе је старија од велике. Налази се поред ограде близу главног улаза. У овој цркви полукружна ниша са прозорчетом има улогу олтара. Лепота и очуваност боја живописа ове мале цркве плени и подсећа на то како су тек морале бити лепе фреске пре страдања и многих векова. Фреске у цркви Светог Николе, рађене 1639. су по угледу на најбоље - из времена краља Милутина. Данашњи изглед манастира потиче из 1935. године када је урађена рестаурација. (Српска Православна Црква)

ФОНДАЦИЈА "ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ": МАНАСТИР МОРАЧА

МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

Храм Успења Пресвете Богородице - Подигнут је 1252. годнне, о чему говори уклесани натпис на надвратнику главног портала. Храм Успења Пресвете Богородице је једнобродно здање са куполом и пространом припратом са западне стране. На бочним странама главног дијела храма истичу се пјевнички простори, а уз сјеверни зид припрате саграђена је истовремено мања црквица – параклис посвећен Св. архиђакону Стефану. Са источне стране храм се завршава полукружном апсидом, а уз средишњи дио олтара налазе се одијељени простори проскомидије и ђаконикона. Док је унутрашњи простор храма подређен потребама православног богослужења, у спољашњем изгледу запажају се многе особености романичког градитељства (портали, прозори, кровни вијенац). Црква је дугачка 22,  а широка 13 м. Храм је зидан од ситних квадера сиге, преко којих је нанесен малтер. По разуђеноста унутрашњег простора, Морача припада споменицима рашке школе, којима је узор била Жича. У овом светом храму налази се саркофаг у којем почивају мошти кнеза Стефана Вукановог Немањића, ктитора свете обитељи ове. О умјетничким вриједностима храма Успења Пресвете Богородице др Сретен Петковић, у  публикацији ,, Манастир Морача” (Београд, 2003.г), записао је сљедеће: „Скулптура Оо умјетничкој вриједности скулптура морачког главног храма заостаје за архитектуром. Два портала – на улазу и други између припрате и наоса – лијепо су клесана, као и два дводјелна прозора, што је знак занатског искуства њених мајстора. Фигуралним представама невјешто је украшен само главни, спољашњи портал. На њему су приказани у рељефу Распеће Христово и Богородица са Христом, што је симболична представа почетка и краја Христовог овоземаљског живота. У унутрашњости храма скулпторска остварења вриједна пажње су епископски престо у олтару и камени саркофаг ктитора Стефана у наосу храма. Љепотом и складношћу се истиче епископски престо, чије су бочне стране украшене рељефима фантастичних животиња – грифона.

Сликарство

Ф р е с к е из XIII в и ј е к а. Првобитне фреске из средине XIII вијека очуване су дјелимично само у јужном дијелу олтарског простора – ђаконикону који је био посвећен пророку Илији. На три зидне површине приказан је живот пророка Илије у једанаест сцена, почев од његовог рођења до вазнесења на небо. На источном зиду насликана је Богородица са Христом, Благовијести и Деизис – Христос коме се обраћају Богородица и Јован Претеча. Ове фреске се убрајају у знаменита дјела српског средњовјековног сликарства. Анонимни мајстори, највјероватније домаћи, посједовали су снажно осјећање за монументалност и складна композициона рјешења. Поједини ликови лијепих пропорција зраче богатим унутрашњим животом. Фрескама посебну вриједност даје префињени колорит у коме преовлађују хладнији тонови. Као посебно успјела остварења памте се сцене Свети Илија у пустињи и Свети Илија и удовица из Сарепта. Још двије мање фреске у лунетама изнад портала припадају XIII вијеку. На обијема су приказане Богородица са Христом са по два анђела. Зидне слике XVI и XVII в и је к а. Зидне слике XVI вијека, дјело једне локалне сликарске радионице, прекривају највећи дио зидних површина у наосу и припрати главне цркве. У наосу су 1574. насликани главни хришћански празници, Христова страдања и велики број појединачних фигура, поред осталог и ликови ктитора – обновитеља кнеза Вукића Вучетића и игумана Томе. У припрати су 1577/1578, по узору на старе фреске XIII вијека, представљени, поред осталог, Седам васељенских сабора, Лоза Христових предака и монументални Страшни суд. Ове двије цјелине зидног сликарства XVI вијека, изузев неких детаља, убрајају се у слабија дјела своје епохе због многих извођачких слабости.

Много су умјетнички вриједније зидне слике из XVII стољећа. Оне су сачуване на неколико мјеста у цркви. Георгије Митрофановић, хиландарски монах, украсио је западну фасаду фрескама 1616. и приближно у то вријеме и доњу зону источног зида припрате. Сликар знатне умјетничке културе, Митрофановић се истиче сигурношћу цртежа и лијепим осјећањем за боју. Поп Страхиња из Будимља, који је око 1616. исликао проскомидију – сјеверни простор олтара – доста је рустичнији у цртачком погледу. Тај недостатак, он надокнађује теолошком ученошћу и изражајношћу светитељских ликова. Најзначајније фреске XVII вијека у главној морачкој цркви очуване су у параклису уз припрату. Оне су настале 1642. а дјело су сликара Јована, највећег српског сликара XVII вијека. Поред сцена из живота и посмртних чуда архиђакона Стефана, патрона овог малог храма, представљени су и појединачни ликови и ктиторска композиција. Цртеж је изведен сигурном руком, а претежно хладан колорит показује истанчаност укуса. Док архитектуру и пејсаж у композицијама сликар Јован декоративно схвата, он у исто вријеме врло предано обрађује људски лик.

Иконе

Збирка икона XVII и XVIII вијека у манастиру Морачи је изузетно богата. Један дио налази се на раскошно резбареном иконостасу који је настао између 1600. и 1617. године. У најнижем реду икона претежно су остварења попа Страхиње из 1600. (иконе Христа, арханђела Михаила са сценама чуда, царске двери). Икону Богородице са пророцима из овог реда и цио други ред са представом Деизиса насликао је Георгије Митрофановић 1617. Најљепшу морачку икону са представом Св. Саве Српског и Симеона Српског са сценама из живота Св. Саве насликао је сликар Јован 1645. Он је аутор и мање иконе ових светитеља са ктитором Стефаном Вукановићем и Св. Кирилом Философом. По умјетничком домету Јовановим остварењима може бити такмац икона св. Луке са сценама из његовог живота, рад вјероватно сликара Радула из 1672-1673. Ове и још неколико других икона учинили су Морачу мјестом на коме су се збрале најзначајније српске иконе XVII вијека.”

Храм Светог Николе

У манастирском комплексу налази се и мала црква посвећена Св. Николи, подигнута око 1635, на темељима некадашње главне одбрамбене куле. Отуда је њена основа квадратна, нема споља видљиву апсиду, а није ни оријентисана у правцу исток- запад. Сликар Јован је живописао ову црквицу 1639. Светом Николи посвећено је петнаест сцена из живота и чуда, међу којима је и представа како светитељ враћа вид краљу Стефану Дечанском. У најнижој зони је приказана.уз стојеће фигуре. и ктиторска композиција. Ове зидне слике, лијепо укомпоноване на зидним површинама, сигурног цртежа и вриједног колорита, одликује наглашена склоност аутора да у религиозним композицијама реалистички приказује предмете из свакодневног живота. Спољна фасада Св. Николе била је, такође, живописана, али су фреске скоро сасвим испране током времена.

Конак

Порту манастира Мораче заокружује издужено крило конака, на које се, са обје стране, надовезује оградни камени зид. Манастир има двије капије, главна је са јужне стране. Уклањањем скорашњих дозиданих објеката унутар порте без икакве вриједности, поново је успостављен првобитни просторни однос цркве, конака и оградног зида, што је још једна јединствена особеност овог манастира који је и капитални споменик наше духовности и културе. У оквиру манастирског комплекса  реновирана је манастирска воденица која је по предању старија од манастира и у њеној близини направљена је мини хидроелектрана снаге 12 киловата од које је манастир добио своју струју. Исте су пуштене у рад и освећене на Госпођиндан, 28. августа 2009. године. За потребе манастира изграђен је 2008. године економски објекат (живинарник, штала  и дрвара). Манастирском комплексу припада, на простору испред улаза у порту, гувно и мост на потоку званом Врело, обновљени рибњак и кућице на Врелу ради одмора поклоника који посјећују манастир. У оквиру манастирског комплекса налази се манастирско гробље на којем су санирани и  реновирани поломљени гробови и крстови на гробовима 1995. године.

Свете  мошти

Од  значајних реликвија хришћанске икумене данас се у  манстиру чува рука Св. Великомученика Харалампија

Ризница

Oбновом куће Головића простор је адаптиран за поставку  манастирске ризнице, која је освећена 26. маја 2002. године, поводом  прославе 750 година постајања манастира. Освећење ризнице извршио је блаженопочивши патријарх српски г-дин Павле са архијерејима СПЦ. Ризница манастира Мораче посједује веома вриједне рукописне књиге из  ХVI и XVII вијека, а међу штампаним књигама вриједне су посебног помена примјерак Октоиха петогласннка из прве јужнословенске Ободско – цетињске књигопечатње  Црнојевића штампан 1493. и Острошка библија из 1581. године. На Великогоспођинском Сабору 28. августа 2010. г. отворена је витрина у манастирској ризници са одеждом патријарха Гаврила Дожића, његовим архијерејским штапом – патерицом, панагијом са којом је ухапшен од Гестапоа 1941. у манастиру Острогу и коју је носио током читавог свог страдања и изгнанства у току и непосредно након II свјетског рата, затим његовим писмом из 1947. године упућеном архимандриту Леонтију, тадашњем игуману острошком и његовим Мемоарима издатим у Паризу 1974. године. Трудом монаха др Павла Кондића, сабрата Цетињског манастира и његових сарадника, за ову прилику је изашла и обимна књига – зборник списа Патријарха Гаврила „Живимо у светињи и слободи“ на 620 страна. Ризница, поред наведеног садржи сљедеће драгоцјености:  Рукописне и  штампане књиге, окована Јеванђеља, иконе, крстове, кандила, кадионице, кивоте, дискосе, путире, дикирије и трикирије, панагију, антимис…итд

Библиотека

На Великогоспођинском Сабору 28. августа 2010. г. освештана је спомен плоча, образ патријарха Гаврила у барељефу постављен поводом обиљежавања 60-годишњице његовог упокојења, рад академског вајара проф. Предрага-Пеђе Милачића, а потом је освештана обновљена манастирска библиотека, која носи име патријарха Гаврила Дожића. Библиотека је обновљена након 58 година пошто су је комунисти спалили 1952. године. Тада је спашена једна од вриједнијих књига из те библиотеке – чувени Морачки поменик. Поменик је од краја 80-тих дошао до руку тадашњег епископа банатског, данашњег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је га је све до 2010. чувао, да би га  када су се стекли услови обнављањем Библиотеке, на чување предао архимандриту Рафаилу Калику, игумана манастира Мораче.

МАНАСТИР МОРАЧА ДАНАС

Настојатељ: архимандрит Рафаило (Калик), рођен 14.12.1940. у Скрадину, Дрниш; завршио Монашку школу у манастиру у Овчар Бањи 1964. г. Замонашио се  4.8.1963. г. у манастиру Острогу. Рукоположен за јерођакона и јеромонаха јануара 1965. г. Настојатељ манастира Морача од 1.1.1982. г. Одликован је звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 28.08.2007.г.) Братство: архимандрит Стефан (Калик) и јерођакон Игњатије (Шћепановић). (Митрополија црногорско-приморска)

. http://www.politika.rs/scc/clanak/434130/Obnovljen-jedinstven-barokni-ikonostas-u-Nikolajevskoj-crkvi

Књига која се налази пред вама представља за штампу прилагођену верзију докторске дисертације под називом Релациона онтологија Јована Зизјуласа, коју сам писао на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, под менторством проф. др Владана Перишића, редовног професора овог факултета, и одбранио је 29. октобра 2014. године. Како би садржај ове књиге био што приступачнији и разумљивији и оним читаоцима који не припадају уском теолошком кругу, поједина поглавља докторске дисертације за ову прилику су скраћена или прилагођена, при чему се водило рачуна о томе да само језгро и срж теме обухваћене дисертацијом остане цјеловито и неокрњено. Због тога је и наслов дисертације за потребе књиге такође промењен, са циљем да приближи назначену тему читаоцу.

Средишњи део књиге сачињава шест поглавља или целинâ од којих је свака посвећена једном од аспеката Зизјуласове релационе онтологије, а који су изложени следећим редослиједом: Есхатологија, Хришћанска онтологија, Другост, Пневматолошка христологија, Еклисиологија, Хришћанска антропологија. У тематском средишту Есхатологије, поглавља које отвара књигу, је истина будућег века и Царство Божије, који за Зизјуласа већ сада и овде прожимају све аспекте нашег црквеног постојања, на челу са евхаристијом, као централном светом тајном. Друго по реду поглавље, које носи назив Хришћанска онтологија, настоји да разјасни Зизјуласово схватање истине бића. Целином Другост проблематизујем тему другости, личности и слободе, која проистиче из митрополитовог теолошког поимања личности, без које другост не може бити правилно схваћена. Поглављем Пневматолошка христологија настојао сам да покажем колико је Зизјулас успешан не само у заговарању неодвојивости Христа од Духа Светога него и у томе колико тај однос утиче на наше постојање. Пето поглавље, Еклисиологија, посвећено је анализи улоге и структуре Цркве, као и митрополитовим ставовима о одређеним феноменима црквеног живота, које он покушава описати и упоредити са оним што би почивало на аутентичној релационој онтологији. На крају, у самој коначници књиге, последњој целини под називом Хришћанска антропологија, разматрам хришћанско виђење човека трагајући за одговором на питање колико је, по Зизјуласу, релациона онтологија окосница људског постојања како овде тако и у вечности. Овде представљена структура књиге, те садржај појединих њених поглавља, само су сумарни преглед оних тема којима се у овој књизи бавимо, без претензија да овај кратки предговор послужи као исцрпан и детаљан водич читаоцима.

Ова дисертација писана је уз свесрдну и безрезервну помоћ, у виду савјета, сугестија и критика, проф. др Владана Перишића, особито истрајног и надасве стрпљивог ментора, који ме је вештом руком увео у сфере научног мишљења и њему припадајућег дискурса. На томе сам му неизмерно захвалан. Благодарност дугујем и свим својим пријатељима, међу којим нарочито издвајам професора Богољуба Шијаковића, који су ме охрабривали, братском речју, и у оним тренуцима када је мени самом постављени циљ изгледао далеко и недостижно. На крају, али нипошто на последњем месту, нарочиту благодарност упућујем својој мајци Савки и духовном оцу владици Атанасију, чија су ми љубав, пажња и брига биле увек у животу, па и при писању ове књиге, велики подстрек и неисцрпна покретачка снага.

Важност постојања у односу

Ова је књига настала као плод дугогодишњег размишљања и бављења темама које су, директно или индиректно, заокупљале моју пажњу готово читав свјесни дио мог живота. Сам процес њеног настајања помогао ми је да спознам и сагледам сложеност односâ и везâ на којима почива овај свијет, који је једновремено рајска долина и долина плача. Да бих своје увиде и запажања што јасније и увјерљивије пренио на папир, било је прије свега потребно да проникнем у смисао и значај замашног и осјетљивог посла писања, који захтијева нарочиту отвореност ума и духа. Наиме, када једном узмете перо у руке, у трену раскрилите и отворите своју душу другоме, па чак и онда када је посриједи научни дискурс, као што је то у овом случају. Стога је писање можда најсличније молитви – то је непрестани однос и окренутост ка другоме, јер све оно што напишемо подразумијева постојање читаоца. Због свог амбивалентног карактера писање је подједнако усхићење и мука духа и ума – усхићење јер у ономе који пише тиња неизрецива потреба да са другим бићем подијели оно о чему размишља или што осјећа, а мука је пак јер је увијек присутна бојазан да нећемо ваљано умјети да мисао уобличимо и изразимо ријечју. Настојећи да успоставим равнотежу између те двије опречене силе које умногоме одређују сам чин писања, упустио сам се у проучавање и појашњавање Зизјуласове релационе онтологије, проучавање које није толико било подстакнуто потребом да се отиснем у научне воде, колико да прије свега самом себи, а потом и другима, пружим одговоре на питања са којима сам се сусретао још од тренутка када сам сам постао свјестан себе и свијета који ме окружује.

Откуда је заправо проистекло моје занимање за изучавање управо Зизјуласовог схватања онтологије односâ који владају између личности? Да бих на ово питање пружио тачан одговор, присјетићу се раног дјечаштва и младости, времена у којем су ме интензивно заокупљала питања: Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свијет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати?  Гдје је мој умрли отац? Зашто осјећам присуство оних којих нема ту поред мене?

Још у вријеме када се почела јављати запитаност о свијету који ме окружује, почео сам размишљати о вјечности. То размишљање ће ме – некад свјесно, некад подсвјесно – пратити кроз цијели живот. Будући да сам оца изгубио као четворогодишњак, за мене је тај губитак било од животног значаја. Поменутом мисаоном озрачју добрим дијелом допринијела је и зачуђеност пред тајнама природе и лицâ која се ме окруживала. Једновремено постајао сам свјестан и чињенице о важности других људи за моје постојање. Да ближњи осмишљава и употпуњава моје постојање, научио сам још у породичном окриљу – из односа са мајком, братом, дједом (па чак и са умрлим оцем), из њихове љубави која је усмјеравала сваки мој (по)двиг и поступак. Много касније, као ученик богословије, схватио сам да однос са другим бићем, из кога црпимо свој идентитет, био то братски, пријатељски, родитељски, љубавни или какав год други, бива тек у својој пуноћи остварен када је опосредован, употпуњен Богом и његовим присуством. То ме је учврстило у спознаји да успостављајући међуљудске односе заправо непрестано тежимо да успоставимо онај круцијални однос – однос са Богом. Преко ових питања и сазнања до којих су ме она доводила полако сам се упутио стазом боготражитељства која ће ме временом увести у Цркву. У моје сјећање трајно се урезала слика догађаја који је у крајњем исходу допринио овом чину. Једног дана, након неважне свађе са братом којег сам увијек волио до обожавања, сломљен и очајан узео сам Јеванђеље које је стајало скоро нетакнуто од очеве смрти. Отворио сам га и почео читати. Био је то одломак који говори о односу са ближњим, братом, сваким човјеком: „Ако ти сагријеши брат твој…“ Изашао сам у дневну собу, тамо је брат гледао телевизију. Нисам ни поменуо претходну свађу, само сам рекао: „Могу ли да ти прочитам нешто!“ Ћутао је, а ја сам почео да читам. Након неколико минута примијетио сам да плаче, а послије неколико часова читања обојица смо плакали. Ништа нисмо говорили, нисмо тумачили или расправљали. Те ноћи сам почео да се молим. Стајао сам пред иконом и молио се искрено. Стално сам говорио и вапио: „Чуј ме, Боже мој!,“ јер сам чуо да се тако моли моја мајка. „Услиши глас мој, не остави ме, не одбаци ме, прими ме…“. Док се молитва умножавала и прочишћавала мој запарложени слух, односи са другима су се продубљивали постајући складнији.

Много година касније на темеље вјере обликоване још у дјетињству некако се природно надоградила теологија. Она је у мој живот ушла нечујно у четвртом и петом разреду богословије, када смо почели учити догматику. Теологија је постала нови занос, радост, пут и циљ. Учио сам о Богу Тројици, о Христу, о Цркви – све је то било веома битно за мене. Теологија је постала нови облик молитве, нови начин тражења одговора на судбинска питања.

Послије завршене богословије и Богословског факултета је дошао рат и моје замонашење. Као свештеник у рату сахрањивао сам многе младе људе и то су сјећања која се не заборављају и која сваки потоњи тренутак живота и радости прате као смртна сјенка. Из тог времена памтим само двије врсте односа: са Оним коме сам у руке предао своју душу, тј. своју слободу, и са онима које сам сахрањивао и којима нисам могао дати ништа, а који су постали моји вјерни сапутници. И опет је, као и приликом очеве смрти, смрт веома снажно поставила питање смисла живота. Иако смо често плакали и туговали за ближњима и даљњима, Црква нам је била све и давала нам је истинску Свјетлост. У том периоду дошао сам до важног закључка: Црква не би требало само да нам пружа одговоре на крајња питања већ да буде увијек ту, у сваком тренутку наших живота. Увјерен сам да она треба не само да нам разјасни зашто се неко рађа и умире, већ и да нам открије зашто постојимо и зашто јесмо.

 Искуства која сам стекао у дјетињству и раној младости била су ми од велике користи када сам постао свештеник и старјешина манастира. Тај пут и живот били су једино могући у живом односу са Богом и са другим оцима и народом. Држао сам се чврсто за Господа и Цркву, проповиједао сам, дјеци, омладини, људима! Највећа утјеха је била у крштавању људи на ријекама, на којима смо сједели и плакали, бјежећи од фараона овога света. Тада сам доживио Цркву, крштење и литургију као никада прије: снажну и свету, свијетлу. Сусрет свјетова збивао се међу нама. Несвети је чинио свако зло, али ми смо били некако удаљени од злога.

У често непојамном редослиједу животних догађаја постоји нека унутрашња закономјерност којом нас Божија рука усмјерава у одређеном правцу и с одређеном сврхом и циљем. Тако је све оно што у овом дјелу заокупља моју научну пажњу утемељено много раније, у дјетињству и младости. Трагајући за одговорима на многа питања (свјестан сам: некада мање а некада више успјешно), утирао сам пут разумијевању теме која је предмет ове књиге. Теме о којима сам тада почео да размишљам тек ће у добу животне зрелости достићи свој зенит. Због њих сам, на крају, почео да трагам за одговором и на питање онтологије међуличносних односâ, за постојањем у истинском односу. Ова књига је плод тог трагања и један од покушаја одговора на поменуте дилеме. Писао сам је са свијешћу о својим немоћима и недостацима за које сам увијек вјеровао да ће их Он благодаћу допунити. То је и разлог због кога се усуђујем да вам је предам на читање, вјерујући да ће се, упркос разноликости људских судбина, свако моћи препознати у поменутим питањима. Различите су околности које нас на ова питања подстичу, али је врло тешко замислити да тајна сопственог идентитета, који градимо у односу са другима, те проблем живота и смрти – и то не као апстрактних феномена већ управо у контексту љубави, тј. односа са онима које волимо и без којих нећемо и не можемо да замислимо своје постојање – може неком звучати незанимљиво и ирелевантно. Управо покушај проницања у ову мистерију и њена разрјешења представља главни циљ Зизјуласовог теолошког подухвата, који се скрива иза на први поглед можда исувише апстрактне, али садржајем богато испуњене синтагме релациона онтологија.

Извор: Владика Григорије.инфо

У „Политици” од 11. јула објављен је текст „Још се договара датум повратка листа Мирослављевог јеванђеља у Србију”.

Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српскословенске писмености из 12. века. У њему су упоредо заступљена два ондашња српска правописа: зетско-хумски и рашки. Настало је 1185. године, по наруџбини захумског кнеза Мирослава (1168–1171), једног од четворице синова рашког великог жупана Стефана Немање, оснивача династије Немањића (1113–1196), за потребе задужбине кнеза Мирослава и Епархије хумске Српске православне цркве. Представља превод грчког богослужбеног Јеванђеља цариградске цркве Св. Софије. Највећи део јеванђеља дело је преписивача Григорија Дијака, дворског писца кнеза Мирослава. Преписивање је трајало седам година, а Григорије је самостално написао крај рукописа, у четири кратка записа и украсио текст орнаментима.

Руски архиепископ Порфирије Успенски, одушевљен Јеванђељем, исцепао је 1845. године 166. страницу (претходно је преписана) и однео је у Русију. Ова страница и данас се чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу.

Мирослављево јеванђеље од настанка до 1896. године налазило се у српском манастиру Хиландару, на Светој Гори, на грчком острву Атосу, кога су основали монах Симеон и син му Свети Сава 1198. године. Године 1896. поклоњено је краљу Александру Обреновићу (1876–1903) приликом његове посете Хиландару. Од тада, Мирослављево јеванђеље је пролазило кроз невероватан и загонетан пут и често било угрожено.

При повлачењу српске војске, краља Петра И и престолонаследника Александра Карађорђевића и Владе Србије ка југу Србије, због надирања непријатељске војске у Великом рату, понета је и дворска архива најважнијих књига, списа и других државних докумената које је требало сачувати. У Крушевцу, 5. октобра 1915. године, краљ Петар И наређује Добросаву Ружићу, сенатору и дворском библиотекару, да прегледа и издвоји најважнија документа из дворске архиве која су морала да буду сачувана по сваку цену. У једном дрвеном сандуку Ружић проналази Мирослављево јеванђеље и предаје га престолонаследнику Александру Карађорђевићу. Захваљујући томе, Мирослављево јеванђеље је проживело Албанску голготу као и српска војска. На Крфу је чувано у Главној државној благајни, до 1918. године. По завршетку Великог рата чувано је у Музеју кнеза Павла. Мирослављево јеванђеље данас се чува у Народном музеју Србије у Београду, а отцепљени лист у Библиотеци Санкт Петербурга.

Организација УН за образовање, науку и културу (Унеско) уврстила је 2005. године српско Мирослављево јеванђеље у своју Библиотеку 120 највреднијих дела која је створила људска цивилизација.

Љубомир Ив. Јовић,
правни саветник у пензији

Извор: Политика

Од 6. до 13. јула 2019. године у Бечу одржана прва међународна
музичка летња школа под покровитељством Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја и Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, у организацији Музичке франкофоно-српске школе Западне Швајцарске.

Учешће у летњој школи је узело преко 40 деце из више земаља (Швајцарске, Аустрије, Италије, Србије) као и реномирани професори Анђела Сибиновић (виола), Невена Ивановић (диригент), Маријана Радосављевић (солопевање), Милутин Павловић (кларинет), Невена Ракић (виолина), Нина Софронски (клавир). Летња школа имала је за циљ да обједини децу и омладину из земаља Епархије аустријско-швајцарске и матице, да кроз заједнички рад на музици свих стилова, као и Црквеног појања, напредују и стекну литургичко и музичко искуство за будућност.

У суботу, 6. јула 2019. године, учесници су стигли у Беч. После срдачног дочека осд стране епископа Андреја и братства Саборног храма Светог Саве, деца су почела музичке припреме за концерт који је исте вечери одржан у свечаној сали Епископске резиденције. Уводну реч је одржао владика Андреј, а затим су наступили полазници и професори летње школе. Публика је могла чути дела за хор (духовне и световне музике) као и инструментална дела (А. Вивалди, Ј. Штраус, Ђ. Пучини, Р. Шуман).  Прелепим извођењем предвиђеног репертоара и уз одушевљење публике, започета је са великом радошћу прва летња школа.

Сутрадан, у недељу, 7. јула 2019. године, полазници летње школе су улепшали свету Литургију својим појањем у храму Рођења Пресвете Богородице у Бечу. После Литургије је уследио свечани ручак који су са пуно труда и љубави припремиле чланице Кола српских сестара при храму Рођења Пресвете Богородице. У поподневним часовима организован је обилазак града и посета музеју Белведере. Деца су била одушевљена богатством баштина града Беча. Након обиласка у салама Епархијског двора у организацији професора уследиле су појединачне и заједничке пробе инструмената, хора, оркестра и црквеног појања.

У понедељак, 8. јула 2019. године, наставила се радна атмосфера како у салама Епархијског двора тако и у салама Амбасаде Србије у Бечу. Учесници су добили задатак да припреме разна дела у извођењу оркестра (Л. ван Бетовена и Ј. Штрауса), као и разна дела за камерне ансамбле и дела за хор на српском, латинском, немачком и француском језику. Такође, учесници су радили на делима вишегласних духовних композиција (С. Мокрањца и К. Станковића) као и на типику и стихирама за вечерња богослужења. Иако из разних предела Европе, проводећи сате у заједничком раду кроз музику осећали су се уједињени свирајући, певајући и радећи заједно. У вечерњим сатима деца су у великој радости и благодати проводили време заједно са епископом Андрејем као и братством Катедралног храма у Бечу.

Дан касније, 9. јула 2019. године, после јутарње службе наставили су се часови гудачког, дувачког, клавирског и певачког одсека. Деца су врло ревносно била посвећена раду и савлађивању задатих дела за инструменте и хор. Око поднева учесници летње музичке школе су били позвани на свечани пријем код Његове Екселенције г. Небојше Родића, амбасадора Србије у Бечу. На опште одушевљење присутних извели су пар песама духовне и световне музике као и песму „Тамо далеко“ у извођењу инструменталног ансамбла и хора.

У уторак, 9. јулa 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ г. Андреј повео је све учеснике летње школе у обилазак Каленберга. Деца су била опчињена дивним погледом који се пружао на град Беч. На путу ка Епархијском двору деца су посетила храм Васкрсења Христовог где је епископ Андреј одржао пригодну беседу. Полазници летње школе су отпевали врло молитвено „Тебе појем“ С. Мокрањца. После вечерње службе владика Андреј је извео све учеснике и професоре у оближњи грчки ресторан на вечеру.

Сутрадан, 10. јула 2019. године, организован је излет за децу која су посетила Катедралу на Штефансплацу, дворaц Шенбрун као и зоолошки врт. Ови обиласци су изазвали опште одушевљење код многих полазника летње школа која су по први пут могла да се сусретну са величанственим културним и историјским баштинама града Беча. После излета у поподневним часовима наставила се радна атмосфера и припрема за вечерњи концерт. После вечерње службе на којој су омладинци из Трста, Ниша и Лозане учествовали, одржан је сјајан концерт.

У четвртак, 11. јула 2019. године, после јутарње службе братство Саборног храма одржало је час веронауке за све учеснике, што је наишло на велико одушевљење код деце којa су постављала бројна питања. После значајног обиласка Факултета музичке уметности у Бечу и  радног дана, одржан је завршни свечани концерт и додељене су дипломе деци и захвалнице професорима и заслужнима за подршку у пројекту.

Уводну реч је одржао старешина храма Светог Саве свештеник Филип Милуновић, који је поздравио све полазнике летње школе и присутне слушаоце. На потпуно одушевљење публике изведена су духовна дела С. Мокрањца, хорска дела С. Франка и Ф. Шуберта као и оркестарска дела Л. ван Бетовена и Ј. Штрауса и многа друга дела филмске и традиционалне музике. Деца су својим изванредним наступом показала свој квалитетан рад са професорима током целе недеље и могућност стварања разних ансамбала и уједињења кроз музику разних стилова.

Дан касније, 12. јула 2019. године, полазници летње школе су појали на светој Литургији и на радост многих на крају извели још пар дела духовне музике. После сабрања је приређен свечани ручак у организацији Музичке франкофоно-српске школе Западне Швајцарске. У поподневним часовима деца су кренула на пут ка својим кућама пуног срца радости и нових сазнања. Његово Преосвештени Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј на самом растанку, пожелео је деци срећан пут и пуно успеха у даљем раду на свом музичком образовању.

Извор: Епархија аустријско-швајцарска

У чланку британског листа Индепендент о Новом Саду, споменути су – као топла препорука за детаљније упознавање и разгледање свима који посете Српску Атину – Владичански двор као репрезентативна грађевина и споменик културе, институције уметности Галерија Матице српске и Музеј Војводине, Петроварадинска тврђава и многе друге знаменитости Европске престонице младих 2019. и Европске престонице културе 2021. године.

https://www.independent.co.uk/travel/48-hours-in/novi-sad-city-guide-serbia-things-to-do-best-hotels-restaurants-bars-a8985996.html?fbclid=IwAR2wXpVu9ubtCeQTZ5p_oFXoUhaTUtbkyIkzEnxzjleZeXlm6rKv6hLaQZU 

Извор: Радио Беседа

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, а данас, седам дана касније, у оквиру другог прилога Вам представљамо свештену обитељ манастира Острог.

КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА ОСТРОГ

Над водоплавном долином и њеном вијугавом ријеком, оплетеном вијенцима горских потока и зелених врбака, цвјетних ливада и воћњака, родних винограда и житних поља, у голетним висинама планине Острог, у Црној Гори, као изронила из дубина прастарог стијења, бјеласа се Острошка светиња, манастир Ваведења Пресвете Богомајке. Око светиње, испод самог неба, заштитнички и смјерно, свила се сура громада, уточиште птица и вјетрова, дубоко јој отворивши своја златаста њедра, као да је повија у њихове густе, камене наборе и у завјесе зеленила које, издижући се уз стрмен стаблима, жбуновима и пузавицама, завршавају у тишини манастирских тераса, приљубљених уз литицу. До њих вас, пак, узводи завојити планински друм, уски и кривудави рукавац модерне магистрале Подгорица-Никшић, који се од ње одваја код мјеста Богетићи. Успињући се преко кршевитог планинског превоја Повије, граничним појасом између љутих врлети голетних брда и родне равнице Бјелопавлића, он странама Острошког Кука узлази такорећи до под сами врх Острошке греде.

Вијугајући стрменитим падинама, доводи вас најприје до такозване Доње светиње и њеног храма Пресвете Тројице, на једном пространијем и заравњенијем високом видиковцу са одмориштима, оивиченим копљастом гвозденом оградом према окомитој стрмени и конацима са кладенцем према природном зиду од стијена са којима срастају. Не више од пола сата пјешачења или десетак минута вожње аутомобилом потребно вам је одатле да, пењући се уз све стрменитије падине, избијете на најгорњу зараван, протегнуту тик изнад врхова шумовитих камених падина, дуж суре громаде голог острошког гребена. Почињући од посљедњег друмског завоја, вјековима прошириваног људском руком, она у наставку прераста у ограђену и размјерно пространу порту и на њеном крају сужава се у степениште пред каменим капијицама светиње Горње са крстовима. Постајући затим иза капијица још ужа, претвара се најзад у терасицу од свијетлог камена, подијељену гелендером у двије траке, и обзидану према понору зидом са лучним отворима, са којим и ураста, на свом најужем крају, у дозидану припрату пећинске Световаведењске црквице у самој литици.

Неколико метара прије улаза у малени храм, са терасе се бочно кроз тријем одваја ходник, који спратовима монашког конака и степеништем, уклесаним и изиданим унутар стијене, води до најгорњих тераса прилијепљених уз литицу са лијеве и са десне стране бијелог острошког звоника – са црквицом Часнога Крста и древном острошком лозом, чудесно изниклом на мјесту на коме се у својој келији упокојио Свети Василије.

У само, пак, срце острошке светиње, смирено положено у подножју високог Крста, у пећински храм Пресвете Богомајке са Часним Моштима Светога Василија, пропуштају вас његове малене двери, кроз које без дубоког сагињања могу проћи само дјеца и старци. А тамо, у срцу светилишта, пред Часном Трпезом, под Часним Крстом царских двери и иконама Господа нашега и Његове Пресвете Богомајке са Богомладенцем у наручју, смјерно повучене у страну, уз сам зид храмовне пештере, под погледом Светога цара Константина и царице Јелене, Светога Саве Српскога и Светих Ратника са фрескописа, као у златној лађи, укотвљеној у царској луци, тихују вјечно будне Часне Мошти Светога „служитеља Божијега“ Василија, источник благодатне силе Божије. Ту напокон достижете свештени острошки источник јеванђелске „свјетлости“, за којом сте чезнули и која је дјелима неисцрпне милости тихо „свијетлила“ пред вама, као и пред миријадама поклоника прије вас, дозивајући их све себи издалека, свјетлости чудотворне којој се радујете благодарно, „прослављајући Оца нашега Који је на небесима“.

Манастир Острог је једно од највећих европских светилишта. Светом Василију Острошком, иштући од њега помоћ, првенствено за оздрављење, долазе људи са подручја читаве Европе, па чак и са других континената. Долазе и иновјерци, тражећи себи утјеху. И Свети Василија Острошки их све прима под свој архијерејски омофор. Небројена су чуда која су се догодила крај кивота са његовим моштима. Многа су и забиљежена. Православна Црква Светог Василија Чудотворца прославља 12. маја (29. априла по јулијанском календару). Манастир Острог добио је име по брду које се стрмо уздиже изнад њега. Из даљине дјелује нестварно као и чуда Светог Василија која вјековима привлаче ријеке ходочасника.

Оснивање манастира везано је за путовање Светог у Свету Гору. Када је Св. Василије пo други пут кренуо на Свету Гору, задржао се у Бјелопавлићима. На молбу попа и кнеза Милутина Бошковића остао је у Бјелопавлићима и одлучио да оснује манастир у Острогу. Да би створио манастирско имање у једном комаду, откупио је земљу од сељака из два села, Госерадића и Милановића. Сачувано је владичино завјештајно писмо из 1666. године, којим прилаже земљу Острогу, и куне све оне који покушају да је отуђе. Турци су три пута похарали острошки манастир. Први пут у току турског казненог похода на Црну Гору 1768. год. за владе Шћепана Малог. У јануару 1853. манастир је поново похаран у току прве Омер-пашине војне на Црну Гору, Манастир је поново запаљен и похаран у јуну 1877. год. у току Сулејман- пашине војне на Бјелопавлиће. Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: Горњи манастир и Доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а Доњи Манастир је на надморској висини од 800 метара. Смјештени су  на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово мјесто одликује се пријатном климом и природним ријеткостима.

О ИМЕНУ ОСТРОГ

Само име „Острог“ потиче од старијег облика српске ријечи „оштар, оштри“ – „остр, остри“ као једно од заборављених именовања, којима су стари Срби и Словени уопште означавали важне микро- и макро- географско-историјске, а након христијанизације, и црквено-историјске коте свога постојања: почев од „острога“ као „оштрог краја, конца, рога или угла“ и „остроге“ као „подупорња, стуба или љествице“ до Острога као „врха планине и саме планине“. Најстарији помени нашега „Острога, близу Оногошта, у Горњој Зети“, чији се неистражени трагови слуте у остацима рушевина на локалитету Градац, недалеко од данашњег манастира, налазе се у повељама напуљског краља Алфонса Петог из 1444. и 1454. године, као и код Дубровчанина Мавра Орбина, у дјелу „Краљевство Словена“ из 1601. године. Вјероватно саграђен још у временима, која су претходила кнезу Властимиру и сину му Будимиру (Мутимиру), под којим су Преподобни Кирило и Методије и њихови ученици крстили Србе око 859. године, властимировићки, касније немањићки, па, потом, и балшићки Острог-град у „горњо-зетској“ крајини 14. вијека, наставио је да живи у старој функцији пограничног утврђења, док га нису разрушили Турци. Од Острог-града на тој вјековној размеђи Православља, на једној, и ислама и римо-католицизма, на другој страни, као траг је данас остало само име, које је наставило да живи у имену планине и манастира на њој, подигнутог у близини старог градилишта, два вијека касније, у испосничким пећинама Преподобног Исаије од Оногошта и његових саподвижника са почетка 17. вијека, благословом православног архипастира Захумља и Скендерије, познатијег у народу под именом Светог Василија Острошкога.

МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

Горњи манастир

Горњи манастир је увучен у природно удубљење врлетне стијене. Пећински отвор затвара фасада са истакнутим звоником. Данашњи изглед манастир је добио 1923-26. године, послије једног пожара у којем је све изгорјело, осим пећинских црквица и ћивота св. Василија. У Горњем манастиру налазе се двије црквице; доња је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а горња Часном Крсту. Обје су природне пећине, прилагођене незнатним дограђивањем у мале црквице. У храму Ваведења Пресвете Богородице  налази се ћивот са моштима епископа захумског Василија Јовановића (Св. Василија Острошког), који се у Горњем Острогу и упокојио 1671. године. Када је тачно сазидан храм Св. Ваведења није познато. Присутне су двије хипотезе: да га је подигао Св. отац Василије Острошки, али постоји и становиште да су овај храм подигли монаси, који су се подвизавали у острошкој пећини и прије доласка Св. оца Василија под Острошке греде, и да је Св. Василије овај храм затекао на локалитету на коме се и данас налази. Цркву Часног Крста подигао је настојатељ острошког манастира јеромонах Исаија 1665. године са благословом Св. Василија Острошког. Горњи манастир настрадао је у пожару 1923. године. Обновљен је настојањем краља Александра Карађорђевића и владе Краљевине СХС од 1923-26. У мају 2015. год. у Горњем манастиру освећен је параклис посвећен Св. Исаији Острошком, чије су мошти Турци почетком 17. вијека спалили на Планиници код Никшића. Обје цркве су живописане 1667. године. Из опширног натписа изнад врата, на западном зиду, сазнајемо да је исликавање благословио захумски митрополит кир Василије, Св. Василије. Као ктитор који се старао о градњи и живописању, помиње се игуман, јеромонах Исаија, „из Оногошта из села Попа“. Фреске су вјешто прилагођене скученом н неправилном простору зидова. Декорацију цркве радио је мајстор Радул, један од најплоднијих сликара из патријаршијског круга. У вријеме када је радио у Острогу, исликао је фрескама и олтарски дио оближње сеоске цркве Св. Николе у Дреновштици. Монах Михаило Васојевић, с благословом игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, 1774. године дозидао је уз доњу црквицу припрату.

Доњи манастир

Доњи манастир посвећен је Св. Тројици. Подигнут је 1820. год. настојањем цетињског митрополита Петра I Петровића-Његоша (Св. Петра Цетињског) и архимандрита острошког манастира Јосифа Павићевића. Доњи манастир Острог се постепено развијао, служећи потребама Горњег манастира. Мјесто на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи, или Госерадићи. У вријеме када је основан острошки манастир, ово подручје било је насељено и имало је сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово земљиште, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе монахе и искушенике. Од свега тога касније је настао Доњи манастир Острог. Црква Св. Тројице је пространи једнобродни храм са полукружном апсидом. Уз прочеље се налазн високи камени звоник на два спрата, чије је приземље ријешено у облику отвореног портика. Градиво за цркву и звоник је добро клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове. Горњи дио звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке, у другој половини XIX вијека Унутрашњост је засведена полуобличастим сводом и украшена је зидним  живописом. У Св. Тројици су први пут приказане сцене чудесних исцељења Св. Василија Острошког.

Црква Светог Новомученика Станка

На заравни између Горњег и Доњег Манастира налази се црква Св. Новомученика Станка, први храм посвећен овом светитељу. Храм је пројектовао београдски архитекта Предраг Ристић а камен-темељац  постављен је 1. јула 2003. год. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење епископа: захумско- херцеговачког Григорија, будимљанско -никшићког Јоаникија и диоклијског Јована, са свештенством и вјерним народом извршио је освећење новоизграђеног храма Светог Новомученика Станка у Манастиру Острог 18. децембра 2004. године, у који су свечано пренијете његове нетрулежне руке из острошке црквице Часнога Крста. У спомен-костурници новога храма свој покој и достојно почивалиште нашли су, послије шездесет година, земни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас,  на челу са пуковником Бајом Станишићем, који су пострадали без суђења од братске руке 18. октобра 1943. Фрескописање храма окончано је 2005. године. Поред старог монашког гробља, изнад конака Доњег манастира, налазе се рушевине цркве Св. Ђорђа, која је подигнута 1723. године. Храм се урушио 1896. год. усљед слијегања земљишта.

Острошки скит Светог Јована Крститеља у Јован Долу, код Никшића

Подигнут је на мјесту гдје су по предању биле спаљене мошти светог Исаије од Оногошта. Скит посвећен светом Јовану Претечи и Крститељу Господњем почео је да се гради 1995. године благословом митрополита Амфилохија и трудом игумана Лазара Аџића, на имању у Јован Долу које је манастиру Острогу приложила породица протојереја-ставрофора Радомира Радованова Никчевића и његових стричева: Радомана, Радоја, и Слободана Јованових, као и Војина, Драгољуба и Драга Божових Никчевића.  Главни радови били су завршени током 2000. године, а на дан празника Св. Јована Златоустог митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије извршио је велико освећење Саборног храма. Саслуживали су и епископ славонски Сава, епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, епископ будимљански Јоаникије, бројно свештенство Митрополије уз присуство великог броја вјерних. Послије Свете Литургије архијереји су освештали новосаграђени конак.

Острошки метох Светог Василија Острошког на Његушима

Налази се у селу Дуги До на Његушима, на  имању које је манастиру Острог приложила монахиња Јулијана Пајовић. Митрополит Амфилохије са свештенством служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Дугом Долу на Његушима 8. септембар 2002, послије чега је освештао новосаграђену  кућу Светог Василија Острошког у непосредној близини Храма Светог Николе. Новосаграђени објекат налази се уз породичну кућу коју је монахиња Јулијана приложила манастиру. Поред наведених објеката, у близини је послије неколико година изграђен још један објекат за трпезаријски и смјештајни простор, у коме сваке године на Ђурђевдан, крсну славу Светородне лозе Петровић Његош, Митрополија дочекује госте са разних страна.

Свете  мошти

Уз цјелокупне мошти Св. Василија Острошког у Ваведењском храму Горњег манастира, у Доњем манастиру чувају се честице моштију Св. петозарних мученика и Св. Петра Коришког. У црква Св. мученика Станка се чувају нетљене шаке Св. мученика Станка, пастира из села Подвраће у Бјелопавлићима, кога су исјекли Турци 15. септембра 1712. зато што је одбио да прими ислам. У  скиту Св. Јована Крститеља, у Јован долу, чувају се честице моштију јасеновачких новомученика

Ризница

Ризница манастира Острог садржи сљедеће збирке драгоцјености:  окованих Јеванђеља, старих књига, икона, крстова,  кандила, кадионица, кивота, дискоса, путира, дикирија и трикирија, дарохранилица, петохљебница, свијећњака, антимиса… Поред акцентованих збирки драгоцјености, ризница манастира Острог има и збирке завјетних дарова.  (Митрополија црногорско-приморска)   

МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ: СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЈЕ БИО ИЗМИРИТЕЉ ЗАВАЂЕНЕ БРАЋЕ!

...Ни на једном континенту нема оваквог сабрања као што је ово сабрање око Светог Василија Острошког. Помолисмо се за здравље, спасење, очишћење и покајање свих нас овдје сабраних, свих наших сродника по духу и тијелу, за здравље и спасење свих оних који ишту помоћ од Господа, а толико их данас има у овоме свијету. Помолисмо се да и сада измири све завађене, да збратими разбраћене, да овесели тужне, укроти самовољне и исцијели болне силом Духа Светог који се уселио у његове свете Мошти – казао је Митрополит Амфилохије и додао да су људи завађени од времена Каина и Авеља. Посебно у нашој Црној Гори, нашем народу, убијала су се браћа. Братска мржња и братске диобе се појачавају и данас. Али, Свети Василије Острошки је и за свога живота, а ради то и данас, мирио разбраћену браћу, враћао мир и призивао све његове савременике на братску љубав, а призива и нас који смо се ове свете ноћи сабрали на братску љубав, да опростимо једни другима. Призива Свети Василије Црну Гору и сав наш народ и сву Европу призива, да се брат врати брату, да опрости брату, на начин као што је он то чинио и као што непрекидно чини до данас... (извод из беседе Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио у навечерје празника Светог Василија острошког 2017. лета Господњег)

Видео запис беседе Митрополита Амфилохија:

ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ДР ЈОВАН (ПУРИЋ): О ИГУМАНСКИМ ДАНИМА У ОСТРОШКОЈ СВЕТИЊИ И О АРХИМАНДРИТУ ЛАЗАРУ (АЏИЋУ)

...Отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом.

  ... Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо.    (Изводи из интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем), објављеног у мајско-јунско, 367. броју "Православног мисионара")

Звучни запис интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Јованом (Пурићем): 

КАТИХЕТА БРАНИСЛАВ ИЛИЋ: РАДУЈ СЕ ВАСИЛИЈЕ СВЕТИ, ПОХВАЛО РОДА НАШЕГА!

...Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију која су истинска ризница исцељења благодаћу Божијом... (извод из текста катихете Бранислава Илића "Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!") 

Звучни запис разговора са катихетом Браниславом Илићем "Свети Василије чудотворац острошки – истински сведок Васкрсења Христовог":

ОСТРОШКА СВЕТИЊА ДАНАС

Свештеноархимандрит свештене обитељи острошке: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић.

Економ: протосинђел Сергије Рекић (рођен 04.03.1967. у Лончарици код Вировитице, агроном, студира на Богословском факултету у Фочи. Замонашен 17. 07. 2004. г. у Острошком скиту  Јован До од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Рукоположен за јерођакона 22. 12. 2007. г. у манастиру Подмаине а за јеромонаха 12. 07. 2008. г. у Цетињском манастиру од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела 8. октобра 2017. у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Обавља дужност економа Манастира од 2011. г.)

Братство: архимандрити: Мирон Косаћ и Павле Радусиновић (архим. Павле на послушању у Епархији пакрачко-славонској); јеромонах Јеротеј Влајковић; јерођакони: Атанасије Вујовић, Зосима Марић и Роман Виларет; монаси: Теофан Жарковић, Дамјан Кировић, Наум Петровић, Матеј Вуксановић, Станко Пешут, Епифаније Живић и Никита Вулић.

Искушеници: Миленко Микановић, Оздрен Арнаутовић, Предраг Павловић, Ранко Радоњић, Горан Трифуновић, Александар Вујановић, Јован Чалић и Славиша Ристић. (Митрополија црногорско-приморска)

Од многих цркава брвнара, подигнутих у Србији пре и после Првог српског устанка, сачувано је и заштићено око четрдесет. Највише их је изграђено у време владавине кнеза Милоша Обреновића. Биле су уточиште и место доношења важних одлука у време устанка. Данас представљају споменике културе.

У околини Опленца и Букуље, у срцу предивне Шумадије, окружена природом, изворском водом и зеленилом, налази се црква брвнара стара 188. година. У Даросави се налази и црква брвнара, светих апостола Петра и Павла која је подигнута 1831. године. Обнављана је и рестаурирана неколико пута, почетком 20. века, 1972. године и последњи пут пре неколико година.  Спада у ред цркава брвнара средње величине и површине је од 73 метра квадратна. Веома је значајна за све Даросавце који се поносе својом црквом брвнаром. „Даросава егзистира неких 300 и више година и међу првим досељеницима дошли су и моји Перишићи и наравно, мени је јако битна, ја сам крштен овде, ја сам се венчао у овој цркви. Мени је битна а и свим Даросавцима је битна“, рекао је Драгослав Куле Перишић из Даросавца. А црква је још препознатљивија према томе што је Јеврем Грујић сахранио оца овде. Црква брвнара је, на иницијативу Даросаваца, недавно потпуно обновљена.

„Овом приликом морам да се захвалим и да нагласим да је носио цео пројекат...поп Радивоје, свештеник, који је дошао из Босне и он је заволео ово село, заволео и ову цркву и он стално са својом децом долази овде“, додао је Драгослав. „Ви знате да је Аранђеловац град који традиционално прима туристе,  људи се радо враћају“,истакао је др Зоран Зечевић из Туристичке организације Аранђеловца. Даросавци то доказују најновијим примером породице из Русије, која је након само једне посете овом крају, одлучила да управо у цркви брвнари светих апостола Петра и Павла, крсти дете. Црквама брвнарама карактеристичан изглед дају правоугаона врата и мали број прозора. Подсећају на обичну кућу из 18. и почетка 19. века. Иконостасом је преграђена у два одељења - први служи за окупљање верника а мањи, олтарски, део је за свештеника. Иконостас не допире до саме таванице која је заједничка за цео простор. Звоник стоји на северозападној страни цркве. Редовна служба овде је обављана до 2002. године. Врата цркве свакодневно су отворена за све посетиоце.

Извор: Телевизија Храм