Вером и сама Сара доби силу да ствара потомство и преко времена своје старости зато што је сматрала верним Онога који јој је обећао. Зато се родише од једнога, и то готово мртвога, по мноштву као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа  шумадијског Г. Јована, у оквиру пролсаве манастирске славе одржан је црквено-народни сабор у манастиру Пиносава о Празнику Успенија Пресвете Богородице. У богатом програму, који је био посвећен осмовековном јубилеју аутокефалије СПЦ, учествовали су: господин Драгослав Бокан, Србски Православни Појци, Асим Сарван, оркестар КУД "Абрашевић" из Смедеревске Паланке и КУД "Прело" из Рабровца. 

За Поуке.орг, јеромонах Петар (Драгојловић),

игуман манастира Пиносава

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, данас на оданије празника Преображења представљамо Вам свештену обитељ манастира Градиште.

У Паштровићима, малобројном српском племену које насељава приморску област од Бечића на западу до Буљарице на истоку, манастири су баштинили не само духовну већ и свјетовну историју. У манастирима се народ учио вјери и писмености, славио сопствену прошлост и надао се бољој будућности. Свој идентитет изграђивао је и сачувао у пет старих православних манастира колико их има на подручју Паштровића. Један од њих, манастир Градиште, представљао је и још увијек представља посебно важан центар у духовној вертикали паштровског народа. На овом простору трагови живота људи од праисторије и антике очувани су у материјалној култури, писаној заоставштини, топонимима и усменим предањима. Паштровићи се у писаним документима први пут помињу 1355. године. Народна предања, међутим, истичу аутономију ове области од давнина, као и привилегије добијене још од римског цара Диоклецијана и каснијих владара који су господарили овим простором. Манастир Градиште подигнут је на узвишењу у Буљарици, а његово име везује се за топоним градина – у значењу остатак насеља или утврђења које је ту могло постојати прије оснивања манастира. Археолошким истраживањима у порти манастира пронађени су остаци старије, вјероватно античке, грађевине, као и неколико гробова из периода римске управе у овом крају. Први писани помен овог манастира потиче из повеље српског краља Милутина с почетка XIV вијека. Манастир Градиште је вјековима, до Првог свјетског рата, био важна филијала (метох) манастира Дечани. Данашњи комплекс манастира састоји се из три цркве, манастирског конака, помоћних објеката и гробља. Према народном предању, централна манастирска црква посвећена Св. Николи, заштитнику помораца и путника, потиче из 1116. године. Остале цркве посвећене су Успењу Богородице и Св. Сави.

ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА

Близу Петровца, одмах изнад мјеста Буљарице, налази се стари манастир Градац или Градиште. Манастир је подигнут на малој узвишици и има диван поглед на море и  околину. По народном предању, манастир је подигнут на остацима старих античких грађевина. Данас постоје трагови од старе базилике, неки римски трагови и гробнице. Подизање манастира традиција веже за почетак 12. вијека. Градиште се први пут помиње 1305. године, у повељи краља Милутина Немањића. У другој повељи, писаној у Котору, 1310. године, пише да краљ Милутин прилаже манастиру имање. Поуздане податке о Градишту налазимо тек почетком 17. вијека, када је обновљен његов главни храм Свeтог Николе. Манастир је био метох манастира Дечана исто као и манастир Дуљево. У манастиру су боравили повремено калуђери Ратачког манастира, а када су Млечићи топовима разорили манастир Ратац, његова обитељ преселила се у  Градиште. Од свих паштровских манастира Градиште је најсуровије осјетило одмазду Турака под вођством Махмут-паше Бушатлије када се враћао са похода на Црну Гору, 1785. године Овај манастир је најближи старој турској граници, зато је био опасан јаким зидом са високом кулом и пушкарницама, да би се могао одбранити од турских упада. Зид и кула су срушени, али и данас се виде темељи. Као и у осталим паштровским манастирима, тако је и овдје одувијек радила манастирска школа, прво у кули а доцније у крилу манастирске зграде, као свјетовна основна школа и то све до Другог свјетског рата. Манастир је страдао у току Првог свјетског рата, када је Аустрија однијела сва манастирска звона, а тако исто и почетком Другог свјетског рата, када су Италијани са три гранате погодили десну страну храма Светог Саве, а доцније запалили манастирске зграде, до темеља.Великим залагањем оца Бориса Каженегре и његове сабраће, манастир је био обновљен 1972. године. Тада је поново изграђен манастирски конак и оправљена  сва остала оштећења на храмовима, чак је асфалтиран манастирски пут који се спаја са магистралом. Због честих разарања, Градиште, нема значајнији покретни фонд. У земљотресу 1979. године, Градиште је катастрофално страдало. Манастир је, данас, потпуно обновљен, како његове цркве, тако и зграда конака. Манастир Градиште, поред вјерске, културно-умјетничке и историјске вриједности, представља и једну складну амбијенталну цјелину.

МАНАСТИРСКЕ ЦРКВЕ

ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ

Парохијална црква Св. Николе је једнобродна грађевина дуга 12 м и широка 6 м. Садашњи изглед добила је почетком XVII вијека, а саграђена је на темељима старије богомоље. Има полукружну апсиду и звоник на преслицу са три окна. Унутрашњост је украшена корнишем са четири пиластра, који на своду прелазе у лукове. Црква је живописана 1620. године, а фреске је израдио поп Страхиња из Будимља, врло угледан мајстор зидног сликарства тога времена. Историчари умјетности сматрају да је његов рад у цркви Св. Николе најосмишљенији и најкомплекснији примјер зидног сликарства поствизантијског периода сачуван на тлу Паштровића. На живопису се издвајају циклуси посвећени чудима патрона цркве, сцене мучеништва Св. Ђорђа, Христових страдања и великих празника. У тој сложености и теолошкој промишљености, својим умјетничким дометом издвајају се монументална фигура Св. Николе, затим фреска Успења Богородице, као и несвакидашња фреска Св. Марије Египћанке која прима причест. Олтарски простор у цркви Св. Николе заузимају старозавјетне сцене Христовог жртвовања и мученичке смрти Св. апостола Петра и Павла. Изузетни иконостас у цркви Св. Николе осликао је 1795. године „грешни зограф из Рисна Василије Рафаиловић“, како је сам забиљежио овај сликар-иконописац из чувене бококоторске сликарске породице Димитријевић-Рафаиловић. Композиција иконостаса указује на прецизно утврђени византијски канон као узор при изради и осликавању. Издвајају се царске двери са мотивом Благовијести, као и престона икона са приказом Деизиса (Христ са Богородицом и Св. Јованом), окружена са дванаест апостола. У доњем дијелу иконостаса представљени су ликови шест стојећих фигура светитеља, међу којима наилазимо на ријетко иконографско рјешење лика Св. Христифора са животињском, односно псећом или магарећом главом. Овај изузетно риједак мотив ближи је грчкој него српској сликарској традицији. Иконостас је настао у вријеме игумана Максима Зеновића, а даровао га је поморски капетан Стијепо Марков Греговић из оближње Кастел Ластве (Петровац на Мору). Занимљиво је нагласити да је свега неколико дана прије снажног земљотреса априла 1979. године иконостас однесен на конзервацију и рестаурацију. Тако је и сачуван, јер је црква у том земљотресу претрпјела знатна оштећења, посебно на своду који је као цјелина заувијек изгубљен.

ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ

Филијална црква Св. Саве, једнобродна је грађевина дуга 11 м, а широка 6,3 м, а својим истакнутим положајем доминира околином. Сматра се да је подигнута на темељима старије богомоље, а у писаним изворима помиње се да је постојала још 1500. године. Црква је у вријеме игумана Инокентија Павловића и архимандрита Синесија Давидовића добила данашњи изглед. Сазидана је 1855. године, у пасовима од црвеног и бијелог клесаног камена, са звоником на преслицу са три окна. Првобитни иконостас из 1864. био је рад Николе Аспиотиса, грчког мајстора са Крфа. Црква је током више ратова страдала, а у земљотресу 1979. претрпјела je велико разарање, када је, нажалост, уништен и дио старијег иконостаса. Дугогодишњим рестаураторско-конзерваторским радом ова црква је у цјелости обновљена, заједно са оштећеном црквом Св. Николе и манастирским конаком. Осликана је фрескама из радионице мајстора Драгомира Јашовића и његове кћерке Јелене, 2009. године.

ЦРКВА УСПЕНИЈА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Филијална црква Успења Богородице, лоцирана на манастирском гробљу, дуга је 6 м, а широка 3 м. Представља примјер једноставне једнобродне камене сеоске цркве са полукружном апсидом и звоником. На основу ктиторског натписа зна се да је црква подигнута 1620. године, и да ју је, као и цркву Св. Николе, тада фрескописао поп Страхиња из Будимља. Унутрашњост цркве осликана је портретима српске владарске лозе Немањића: Стефана Немање, Стефана Првовјенчаног, Саве, Стефана Уроша Првог, Јелене, Милутина, Стефана Дечанског и Стефана Душана. Осим ових портрета, цркву својом љепотом посебно украшавају олтарска фреска Богородице и композиција Успења Богородице. Старији иконостас ове цркве је страдао, а нови је, као и у цркви Св. Саве, израдио архимандрит Павле Калањ, садашњи настојатељ манастира.

900. ГОДИНА МАНАСТИРСКОГ ХРАМА СВЕТОГ НИКОЛЕ

У манастиру Градиште у Паштровићима 21. маја 2016. године светом архијерејском Литургијом, свечаном литијом, благосиљањем славског колача и трпезом хришанске љубави прослављена је 900-та годишњица постојања манастирске цркве Светог Николе. Началствовао је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Саслуживали су господа Епископи будимски и мјестобљуститељ темишварски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј и брегалнички (Охридска Архиепископија) Марко, као и многобројно свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено учешће многобројних вјерника. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, митрополит Амфилохије је подсјетио на народну мудрост да је свака сила за времена, а да је Божја свевремена. „Тој Божјој сили ми се клањамо и она нас окупља, широм свијета, кроз вјекове и у буућим временима. А ево и данас овдје на овоме светоме мјесту, она нас је сабрала. Управо зато што се ово мјесто дотакло те Божје силе, силе Христа васкрслога, оно је и опстало девет стотина година“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Он је рекао да је манастир Градиште кроз вјекове био сабиралиште и са истока и са запада. „Он је показатељ да се на вјери гради и на вјери увијек изнова обнавља. Прво се обнавља људска душа. Вјера је основа свега што знамо и чему се надамо, али Божја тврда вјера. Не било каква вјера. Има лажне вјере, има сујевјерја, идеологија на којима моћници овога свијета граде своју вјечност. То су сујевјерја. И онај који не вјерује у Бога, не вјерује да нема Бога. И то је вјера, али лажна вјера“, објаснио је Владика. Владика је додао да све што се сагради на тој невјери, траје онолико колико и тај невјерник. „И оно што је саградио, кад дуне вјетар – нестане. А само, дакле, оно што се гради на тврдој, Божјој вјери, то је вјечно и непролазно“, поручио је митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, манастирски храм Светог Николе је опходила литија, а потом је благосиљан славски колач. Митрополит Амфилохије је игуману манастира архиманриту Павлу (Калању) честитао празник и истовремено заблагодарио епископима Лукијану, Доситеју и Марку на присуству и учешћу у овој великој светковини. Он је рекао да њихов долазак у манастир Градиште свједочи, не само јединство наше помјесне Српске Православне Цркве, него и Васељенске Цркве и подсјетио да се ова светковима дешава у току засједања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве који је уједно и припрема за престојећи Велики Свеправославни Сабор који ће се одржати за Духове на Криту. Митрополит црногорско-приморски се у бесједи осврнуо и на прославу десетогодишњице независности црногорске државе ријечима да Црна Гора само може бити вјечна ако се буде градила на тврдој Божјој вјери. „Колико је било силника и моћника кроз ове двије хиљаде година, а данас се не зна ни мјесто гђе су били. Има их у прашњавим књигама, пише и о Јулију Цезару, Наполеону, Хитлеру, Стаљину, Мао Цедунгу, о моћим империјама од времена Алескандра Мекедонског, који су господарили свијетом или су покушавали да загосподаре, темељећи своју власт на својој сили. А сила њихова је била пролазна. Ево и данас, ових дана у Црној Гори, читамо и гледамо да је „Вјечна Црна Гора“. Дај Боже да буде вјечна Црна Гора. Само питање је на којој сили се темељи Црна Гора и Европа и васиона. Безуман је домаћин који гради кућу на пијеску. Дуну вјетрови, разметну пијесак, нестаје и распада се кућа“, закључио је митрополит Амфилохије.

Поводом 900 година манастирског храма Светог Николе манастира Градиште у Паштровићима у овој древној светињи, након вечерње службе, одржана је свечана духовна академија. На почетку академије игуман манастира, архимандрит Павле (Калањ) поздравио је свештенство, свештеномонаштво и вјерни народ. Он је позвао све присутне да се радују и веселе јер славе јубилеј који ријетко ко може да слави. „На овом кршу часни наши преци подигли су ову светињу прије девет вјекова. По народном предању, међутим, а и сви су изгледи да је тако, овдје је и раније био храм. Постоје трагови од старе базилике, неки римски трагови и гробнице“, рекао је отац Павле. Он је рекао да све то указује да је манастир Градиште један од најстаријих на овим просторима. „Захваљујем вам се на овако великом присуству и што сте тако здушно подржали ову прославу, што је од свега важније“, рекао је отац Павле (Калањ). Професор Цетињске Богословије др Будимир Алексић говорио је о Буквару инока Саве из 1597. године. „Нарочита је прилика и посебна част говорити о првом српском буквару овдје гдје је он настао, у овом древном манастиру, чију 900-годишњицу данас обиљежавамо“, казао је Алексић. Он је казао да је по својим духовним прегнућима српски народ историјски народ. „Са поменом на Студеницу, мајку српских цркава, на Хиландар, Милешево и друге српске манастире у које спадају и три чувена паштровска манастира - Градиште, Режевићи и Прасквица, девет стотина и више година је хронолошка мјера те традиције. Радосни смо и поносни као народ, јер смо стваралачки трајали, а не само силом прилика вегетирали у тишини или буци историје“, казао је он. Он је додао да је то трајање, истина, било често мучно, патно и трагично, са мучним борбама за опстанак када су људи били усмјерени само да преживе. „Послије турске најезде и губитка државе дуго времена је трајала борба за опстанак, уз скривено његовање и развијање своје традиције. У манастирима се одржавала стара српска духовност, у њима је свијетлила нада да ће тешке кризе и искушења проћи и да ће доћи времена вишег духовног живота“, рекао је Алексић. Доказ да је то тако по Алексићу је и подвиг двојице монаха - јеромонаха Стефана, игумана храма Пречисте Богородице, и јеромонаха Саве из манастира Дечана, чијим је трудом штампан први српски буквар 1597. године у Венецији. Поводом јубилеја је поново штампано репринт издање овога буквара, који је био доступан сабранима у манастиру Градиште. О религиозности Паштровића кроз вјекове говорио је Симо Арменко, а у умјетничком дијелу програма учествовали су Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора, етно-појац Даница Никић и ученици ОШ „Мирко Срзентић“ из Петровца. Свечаност ће бити настављена сјутра Светом архијерејском литургијом, коју ће у манастиру Градиште служити Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење више Епископа наше помјесне Цркве.

МАНАСТИР ДАНАС

Настојатељ манастира је архимандрит Павле (Калањ), рођен 12. 7. 1950. г. у Бјелини, Бенковац. Монашку школу завршио у манастиру Острогу 1969. г. Замонашен и рукоположен у чин јерођакона октобра 1970. г. у манастиру Прасквица. У чин јеромонаха рукоположен 31. 10. 1970. г. Одликован звањем игумана од Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића јула 1993. г. Настојатељ манастира Градиште од 1979. г., иконописац.

Последњих година су страдања хришћана на Блиском Истоку била бројнија него у претходним деценијама а у извештајима о тим догађајима су све чешће помињани и египатски хришћани који су широј јавности познати под називом Копти. Из тих разлога се недавно из штампе појавио нови тематски специјал часописа Градац посвећен Коптима.

Како наводи приређивач овог посебног издања др Александар Раковић сазнања о Коптима су у нашој јавности током социјалистичке Југославије  запостављана због добрих односа са несврстаним Египтом о коме се говорило у контексту арапског и панарапског национализма. У медијима се често наводило да су Копти „православни“  али се није дубље улазило у анализе шта значи њихово „православље“.  Копти су код нас заједно са осталим дохалкидонским црквама (Етиопије, Еритреје, Јерменије, Сирије и Индије) познати под појмом монофизита са којима Српска православна црква и остале помесне православне цркве нису у литургијском јединству.

Овај број часописа Градац настао је из жеље да се широј јавности приближи велики број тема који се односе на Копте. Зборник доноси радове који се тичу Коптске цркве и монаштва, коптског језика, књижевности и уметности, коптске историје и црквеног дијалога о стварању јединства „две православне породице“ с посебним освртом на однос коптских хришћана и православних хришћана.

Ово тематско издање обухвата теме у трајању од двехиљаде година: од првог века нове ере до наших дана и најсвеобухватније је издање о Коптима на српском језику. Часопис доноси једанаест радова, од којих је пет писано посебно за ову прилику, док су два су за потребе овог броја допуњена и прилагођена, а четири рада су прештампана из старих и тешко доступних издања.

У њему се налазе радови следећих аутора и наслова: др Драгана Ј. Јањић, „Коптска црква и христолошке расправе“, Слободан М. Радошевић, „Коптско монаштво од древних времена до савременог доба“, доц. др Александар Ђаковац, „Евагрије Понтијски и аскетска традиција египатске пустиње“, Срећко Петровић, „Кратки преглед развоја коптског језика и историје коптске литературе: споменици коптске хришћанске духовности у првом миленијуму“, проф. др Џејмс М. Робинсон, „Књижница Наг Хамади“, Пјер ди Бурге, „Коптска уметничка дела достојна да трајно буду изложена“, Данко Страхинић, „Копти под влашћу Арапа и Османлија“ и „Копти: од француске до британске окупације Египта“, др Александар Раковић, „Копти и египатска држава: од Насеровог панарабизма до Сисијевог двоидентитетског арапско-коптског јединства“, проф. др Викентије Фрадински, „Ка питању сједињења Коптске цркве са Источноправославном црквом“ и Сања Николић, „Дијалог Православне цркве са Коптском црквом у оквиру савременог међуцрквеног дијалога са Древноисточним (нехалкидонским) цркавама“.

Овим зборником, међу чијим ауторима су и сарадници листа „Православље“, се по први пут на српском језику представља код нас недовољно позната хришћанска заједница чији су преци оставили великог трага на људску цивилизацију. И како наводи један од аутора „упркос свим потешкоћама са којима су се суочавали, језгро Копта које се држало хришћанске вере и традиције очувало је своју самосвест као посебне заједнице која траје и до данас“.

С.Д.

Православље - новине Српске патријаршије

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, а данас на празник Светог Преображења Господњег представљамо Вам свештену обитељ манастира Стањевићи.

МАНАСТИР СТАЊЕВИЋИ - СВЕДОК ВЈЕКОВА

Најстарији подаци који говоре о настанку овог манастира су из половине 14. вијека. Војвода Никола Стањевић се спомиње као један од угледних племића цара Душана (1331-1355). По сачуваној традицији, он је на овом простору основао манастир који је кроз вјекове имао бурну историјску путању. Уз војводу Николу, као велики добротвор и обновитељ манастира спомиње се и војвода Ђурђе Ђурашев Црнојевић (дјед зетског кнеза Ивана Црнојевића), господар Грбља, Светомихољске метохије и планинског масива изнад Боке Которске,  под врховном влашћу деспота Стефана Лазаревића (1392-1427).

Са продором турске војске, крајем 15. и почетком 16. вијека манастир је запустио и током 17. вијека водио се као метох манастира Свете Петке у Будванском пољу, у чијем је обнављању тадашњи митрополит зетски Рувим 1630. г. користио и приходе са посједа манастира Стањевићи.

Нови живот манастир започиње почетком 18. вијека, у вријеме митрополита Данила  Петровића Његоша (1697-1735). Послије разарања првобитног Цетињског манастира 1692. од стране венецијанске војске и обновљеног Цетињског манастира који је 1714. разорила турска војска, владика Данило је десет година боравио у манастиру Стањевићи, до обнове Цетињског манастира 1724. У то вријеме, владика Данило је од новчане помоћи добијене из Русије, обновио манастирски комплекс тј. конак и подигао манастирску цркву. Његово дјело довршио је митрополит Сава Петровић Његош (1735-1781), који је освештао манастирска цркву Свете Тројице 1736. године. Средином 18. вијека, манастир је имао највећи процват као духовни центар чему су у многоме допринијели својим радом митрополит Сава и његов синовац и помоћник, митрополит Василије Петровић Његош (1750-1766).  О висини умјетничког домета манастира у то вријеме свједоче двије главне иконе са иконостаса манастирске цркве, Свете Тројице и Пресвете Богородице, које је урадио знаменити иконописац јеромонах Максим Тујковић 1738. У манастир Стањевиће код владике Саве долазиле су многе знамените личности, а међу њима и јерођакон Доситеј Обрадовић, велики народни просвјетитељ, оснивач Богословије (1810) и Велике школе (1808) у Београду и први министар просвјете у ослобођеној Србији. Њега је на Васкрс 1764. митрополит Василије рукоположио у чин јеромонаха у овом манастиру. Недуго затим, почетком друге половине 18. вијека венецијанска војска је опљачкала и разорила манастир, али  га је вриједни владика Сава 1770. обновио. У обновљеном манастиру отворио је и школу за стицање основа писмености и спремање свештеничких кандидата. Један од ученика био је и потоњи митрополит Петар I Петровић Његош. Митрополит Сава упокојио се 26. фебруара 1781. у манастиру Стањевићи гдје је био и сахрањен а касније, кад је манастир лаицизиран, пренијет је у Цетињски манастир.

У вријеме митрополита Петра I Петровића Његоша (1784 – 1831) – Светог Петра Цетињског, манастир је био један од главних духовних и народних центара. Свети Петар је овдје дуго боравио (1790-1809). Под сводовима овог манастира написао је велики број посланица тј. писама са поучним ријечима свештенству и народу Црне Горе, Брда и Приморја, од којих је до наших дана сачувано 29. Под сводовима овог манастира Свети Петар је са народним представницима срочио и уобличио први дио „Стеге“ законика од 16 чланова и објавио га на празник Преображења Господњег, 19/6 августа 1798. То је била објава првог законика у нашем народу после Душановог законика 1346. године.

Митрополит Петар II Петровић Његош је у почетку своје службе често боравио у Стањевићима. Сматра се да је овдје написао и свој знаменити спјев „Луча микрокозма“ и имао сусрете са знаменитим људима из Приморја и других страна а међу њима је био и Вук Караџић. Рус Јегор Коваљевски оставља најљепше реченице о Стањевићима, инспирисан монументалношћу здања, називајући га „народним чудом и највећом грађевином у Црној Гори“. Притиснут историјским недаћама и силом дипломатије Хабсбуршке (Аустро-угарске) монархије, новог господара ових простора од 1815, Његош је био  принуђен да 1837. г. уступи манастире Стањевиће и Подмаине под њену власт. Од новца који је му је Аустрија исплатила за ова два манастира и њихов земљишни посјед, подигао је 1839. г. нови манастирски конак Цетињског манастира са домом за митрополите, у народу познату Биљарду.

Аустријска власт је од 1837. претворила манастир Стањевиће у пограничну караулу са 20 војника, а манастирски објекти, црква и конак, дозидани су и стављени у функцију фортификацијског објекта. Приликом Бокељског устанка против аустријске власти 1869. домаће становништво, Побори, Маини и Грбљани, разорили су тај објекат који је аустријска власт ствавила у фукцију раздиобе једног истог народа. У таквом стању био је бивши манастирски комплекс сљедећих 120 година. Сурови атмосферски услови и земљотреси оставили су разорног трага на рушевинама манастирског комплекса.  Митрополит Амфилохије је са министром вјера у Влади Црне Горе др Слободаном Томовићем и предсједниоком општине Будва г. Ђорђијем Прибиловићем посјетио мученичке рушевине манастира у љето 1994. г. Тада је донијета одлука да се обнови овај знаменити духовни и историјски центар. За првог игумана манастира Митрополит је именовао јеромонаха Димитрија Благојевића (1952-2004), који је десет година водио обнову манастира, све до преране смрти, а тај посао је наставио вриједни јеромонах Јефрем Дабановић, садашњи игуман манастира.

Поред велике обнове манастира Стањевићи, братство манастира изградило је и скит посвећен Светој Петки у Бјелопавлићима,  на приватном имању које је приложио Митрополији сабрат манастира монах Данило Бабић. Некадашњи скит је данас установљен као засебни манастир.

МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

Овај импозантни манастирски комплекс је издужено здање, једноставних, строгих форми, са наглашеним карактером утврђења. По просторној концепцији био је сличан другим значајним манастирима Подмаинама, Ћелији Добрској, Горњим Брчелима, па донекле и Цетињском манастиру. Бочна кула, волтови у приземљу, одвојени звоник, спрат који израста из кровне масе приземља представљају елементе које сусрећемо и на поменутим манастирима. Манастирски комплекс чине: црква Свете Тројице, црква Светог Ђорђа, манастирски конаци и зграда за економске намјене

СВЕТЕ МОШТИ

У цркви су похрањене у мошчевицима 25 частица разних светитеља и мученика од другог до двадесетог вијека, које је Света Тројица сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе.

ДРАГОЦЕНОСТИ У МАНАСТИРУ

Од драгоцјености манастир посједује један број рукописних и штампаних књига, архивска документа, старе фотографије, легате, иконе, сасуде, одежде и др. Од иконостаса из Св. Тројице сачуване су само двије престоне иконе, које су биле похрањене у храму Св. Јована у оближњим Поборима, гдје су се налазиле и у вријеме земљотреса 1979. године. На икони Богородице са Христом сачуван је опширни запис из којег се види да је „иконе и ћемере“ насликао Максим Тујковић, 1738. године, по налогу владике Саве Перовића Његоша. Богородица је приказана са Дјететом на пријестолу, а са страна су двије мале фигуре мелода са раширеним свицима. Друга икона, Св. Тројица веома је оштећена и сачувана само у траговима, тако да је стилски, тешко читљива. Иконописац Максим Тујковић, био је надарен сликар, препознатљивог стила.

680 ГОДИНА СТАЊЕВИЋКЕ СВЕТИЊЕ

Ово је велики догађај за ову светињу и за нашег архимандрита, оца Јефрема, који је у ову светињу уградио своју младост, живот заједно са својом братијом. Ова обновњена светиња која сија, она је свједочанство његовог огромног напора и труда, истакао је Митрополит и подсетио: -По ријечима Светог апостола Павла, отац Јефрем је својим рукама зарађивао хљеб свој и хљеб за ову братију, прављењем свјећа, а у исто вријеме је обнављајући светињу обнављао и себе, и братију, и све оне који су се овдје сабирали протеклих година. Ова светиња је сто година била престоница Црне Горе, а постала је рушевина, оскрнављена насиљем и тиранијом од Аустроугара па до наших времена, предвиђена да остане најмонументалнија рушевина у Црној Гори, иако је остало записано од руског посланика тога времена да је била највеличанственија грађевина Црне Горе, подсетио је Владика и истакао: Ова светиња, која је засијала својом исконском љепотом, освећена је захваљујући блаженопочившем оцу Димитрију Благојевићу који је уградио себе у њу, архимандриту Јефрему, братији и свим часним и честитим људима да би служила за просвећење свих који ће се у њој сабирати, цијеле Црне Горе и шире. Њена благодат је кроз вјекове стизала свуда, чак и до краја Русије, Сибира. Свјетлост Пресвете Животворне Тројице обасјавала све са овога светога мјеста, рекао је Митрополит и поручио: -Господ, Бог љубави, поново се вратио овдје. Стога, позивам Вас на вјечну љубав према живоме Богу љубави и једних према другима и на све оне који се овдје буду сабирали и који живе на овим просторима. (извод из беседе Митрополита Амфилохија на дан литургијске свечаности поводом 680. година ове дивне светиње).

Благодарећи на високом признању, архимадрит Јефрем је подсетивши на речи беседе митрополита Амфилохија, када је 1990. године уведен у трон Светог Петра Цетињског, да је дошао да лечи и вида ране светиња широм Црне Горе и лечи и мири братску крв, истакао да је и стањевићка рана исто крварила 172 године: -Ево дошао је дан када се милост Господња пројавила и излила на ову светињу. Они који су је прије 172 године напали истим духом, мржњом, срџбом и шкрипом зуба као Христа на Голготи, мислећи да ће тиме да униште истину Божју, тако су мислили да униште и угуше ову светињу. Међутим, показао нам је Господ својим Васкрсењем да се сила Божја у немоћи пројављује.

Након причешћа, Високопреосвећени Митрополит је казао да се службом Божјом и причешћем у светињи освећеној и посвећеној имену Бога љубави - Оца и Сина и Духа Светога и свима који су у њој служили Богу, наставља Тајна вечера Христова која траје две хиљаде година: -Тамо гдје је Божја љубав – гдје се она јавља и открива, а то се види од прве Голготе, ту се открива и демонска сила која хоће да у човјеку убије његово основно звање ради којег постоји на земљи, да му сакрије тајну Бога као љубави вјечне и тајну њега као бића призванога на љубав према Богу и сваком створењу а посебно према људском бићу. Овдје се та љубав Божија, Светотројична пројављивала већ седам вјекова, даће Бог да настави да се јавља и у будућих седам вјекова и до Страшнога суда. У исто вријеме демонска сатанска сила је покушавала да убије ту љубав у људским срцима, умовима и да разори ово свједочанство Бога као вјечне љубави, овај свети храм и обитељ посвећен Светој Тројици – Богу љубави.

-Није чудо да је ова светиња разарана и уништавана и постојала као мјесто гдје се појављивала мржња, гдје је брат убијао брата, гдје је мржња тријумфовала. Рачунало се да никада више ту Божја и братска љубав неће процвјетати. Погледајте у монографији Манастир Свете Тројице Стањевићи у каквом је стању била ова светиња, предвиђена да буде најмонументалнија рушевина у Црној Гори. Али они који су то предвиђали су заборавили да је Бог љубави неуништив и да је неуништиво и оно људско срце које је испуњено том божанском љубављу, Стањевићи су васкрсли благодарећи Богу љубави и онима у којима се, у ово наше вријеме, распламсала та божанска љубав, рекао је Владика и подсетио на велике личности који су у древној светињи Христа Бога сведочили и проповедали. На првом месту, Митрополит је истакао Светог Петра Цетињскога и његов законик који је написан у Стањевићима, који је темељен на љубави а не на мржњи, затим на Петра Другог Ловћенског Тајновидца, митрополите Данила и Саву.

-Ова светиња се обнавља у име Бога љубави - Свете Тројице да би и нас обнављала. Ова заједница се обнавља причешћем – Тијелом и Крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, рекао је Митрополит и заблагодарио свима који су помогли да се обнови древна светиња. Са благословом Светог Синода Српске Православне Цркве, митрополит Амфилохије је уручио г. Драгану Краповићу, председнику Општине, и г. Ђорђу Вујовићу, председнику СО Будва, орден Светог Петра Цетињског.

-Нека да Бог да њихов примјер слиједе и други градоначелници, власт Црне Горе како би се вратили Црној Гори каква је била у вријеме Светог Петра Цетињскога, Петра Другог Ловћенског Тајновидца и да се као Стањевићи обнови и црква Светог Петра Цетињскога на Ловћену и да се изтамничи Ловћенски Тајновидац. Нека се, као што је обновљена престоница Црне Горе - Стањевићи, обнови и божанска љубав међу браћом и нека се Црна Гора откаже мржње и братомржње, братоубиства и оцеубиства јер је борба против Бога убиство Оца Небескога, а онај који убија Оца Небескога он убија браћу и своју. Свједочанство је и ово мјесто гдје се налазимо, које је носилац Божје љубави, а у исто вријеме и мјесто гдје се окупила сатанска демонска мржња међу народом и људима. Дај Боже да се она никада не понови, закључио је том приликом у архипастирској беседи Високопреовећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

СТАЊЕВИЋКА ОБИТЕЉ ДАНАС

Настојатељ је протосинђел Јефрем (Дабановић), рођ. 27. 10. 1974. г. у Подгорици. Завршио Богословију Св. Петра Цетињског, апсолвент Богословског факултета. Замонашио се 10. 02.1996. г. у Цетињском манастиру.  Рукоположен за јерођакона на Недјељу мироносица 1997. г. у Јерусалиму на гробу Господњем, a за јеромонаха 28. 8. 2000. г. у манастиру Подмаине. Одликован звањем игумана и протосинђела од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 07.10.2004. г. Настојатељ манастира Стањевића од новембра 2004. г.). Братство: јеромонах Јован Шљиванчанин, монаси: Павле Кондић и Данило Бабић. Искушеник: Александар Калезић.

Монах др Павле (Кондић)

Рођен је 9. јуна 1966. године у Београду. Завршио је Филозофски факултет, Одељење за историју, у родном граду. Постдипломске студије на катедри за Историју СПЦ завршио је на Богословском факултету у Београду. Замонашен је у Цетињском манастиру уочи Петровдана 1997. У Цетињској богословији је предавао Историју Српске Цркве и Општу историју од септембра 2000. до 2006. Управник је Архива Митрополије црногорско-приморске од 1997.
До сада је објавио преко три стотине библиографских јединица и учествовао на бројним научним скуповима у земљи и иностранству. Аутор је и приређивач за штампу књига „Нови свештеномученици и мученици просијавши у православном српском народу“, 2000. и „Сабрана дјела свештеномученика Луке Вукмановића“ у три тома, 2002. Приредио је прву Споменицу о десетогодишњици обновљеног рада Цетињске богословије 1992–2002, затим: Патријарх српски Гаврило, „Живимо у светињи и слободи – изабрани списи“, 2010; „Радосно пењање на Голготу“ – о животу Свештеноисповједника епископа хвостанског Варнаве, 2010; „Христу веран до смрти“, живот свештеномученика Доситеја Загребачког 2008; „Љетопис распете Митрополије црногорско-приморске“, времена митрополита Данила Дајковића (1961–1990), 2008. „Мудри орач њиве Господње“ – зборник историјских сведочанстава и научних радова о митрополиту скопском Јосифу Цвијовићу 2007. и „Древнохришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори“ – зборник научних радова посвећен 1700 година Миланског едикта и 790 година Митрополије. Магистрирао је на тему „Цетињска богословија 1863–1945“ на Богословском факултету у Београду 2004, а рад је објављен 2005. у издању Богословије Светог Петра Цетињског. Школску 2004–2005. је провео на студијском боравку у Лондону на усавршавању енглеског језика, као стипендиста Светог Архијерејског Синода СПЦ, а специјализацију из црквене историје завршио је 2006-2007. на Универзитету у Оксфорду. Специјалистичке студије из области холокауста завршио је у Јерусалиму 2011.

ВИДЕО ЗАПИСИ ИЗ БОГОСЛУЖБЕНОГ ЖИВОТА МАНАСТИРА СТАЊЕВИЋИ

„У време оно“ – музички албум са духовним песмама

Након албума „Потрази за добрим одговором“ из 2003. године и „Хајде Јано кућу да не дамо“ из 2007. године музичар Асим Сарван приредио је новo издање у несвакидашњем дуету са Архимандритом Тимотејем манастира Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури.

Музички албум под називом „У време оно“ је плод дугогодишњег пријатељства и десетогодишњег рада. На овом албуму по четири песме су написали Архимандрит Тимотеј и Асим Сарван, док су још две дело песника Матије Бећковића („Лажне ми путеве“) и протођакона Владимира Јарамаза („Христос Воскресе“), које су се одлично уклопиле у целину.

Албум је израз жеље да се приближи време Јеванђеља јер је заправо то време и ово садашње нису два различита времена. Како каже Архимандрит Тимотеј „кроз православно богослужење спаја се време ово и време оно у једно исто време и тако се врши освећење времена и простора.“

Цео албум је одсвиран махом акустичним инструментима и песме зраче тихом радошћу. Иако је Асим Сарван заслужан за музику и већину аранжмана на албуму, склад којим је одсвиран албум са другим музичарима и коначни облик песама одају утисак да је албум направљен у духу заједничарења.

Од прве „Витезу светом - Владици Николају“, посвећене обновитељу манастира Вазнесење, до последње на албуму „Христос Воскресе“ песме обилују иконичним сликама и искрено изражавају духовност и велику веру у Љубав Божију.

Насловна „У време оно“, чије стихове потписује Архимандрит Тимотеј, посвећена је историји оснивања манастира и описује путешествије синaтиских монаха пред прогониоцима са Синаја на Свету Гору а потом због нових невоља њихов долазак у средњовековну Србију. Стихови песме успешно оживљавају „слике“ средњовековних записа о прогону монаха.

Песма „На Дрини ћуприја“ није повезана са делом Иве Андрића и заправо говори о отуђености међу људима и порушеним мостовима између њих, нарастању индивидуалности и губљењу човечности, што све обележава ово садашње време.

У песми „Северни ветар“ Асим примећује да „Земља са небом не разговара“ и позив је, литургијским речима „горе имајмо срца“, да се окренемо вечности jeр „тело је ломљиво и брзо пуца“. Песма „Сило небеска“ је написана у молитвеном духу и песник се обраћа Богу за преображај и себе и других. Одликује је складан однос акустичне гитаре и кануна који свира Стефан Саблић.

Песме су писане из срца и у духу народних црквених песама и врло лако могу да заживе међу вернима и да буду део црквених свечаности и прослава. Асим Сарван је полетан као да је на почетку каријере и на албуму су дошли до изражаја његово четрдесетпетогодишње искуство као текстописца и музичара али и дугогодишња посвећеност вери и трагању за духовношћу.

Они љубитељи музике којима пак духовне вредности православља нису блиске треба да послушају ово издање јер Асим Сарван и после низа деценија бављења музиком и са музичке стране нуди једно свеже и окрепљујуће издање.

На албуму су свирали и певали: група Таргум коју чине Предраг Манов (гитаре и бузуки), Горан Милошевић (удараљке), Бранко Исаковић (ел. бас гитара), Милица Петровић (виолина), Асим Сарван (вокал и акустична гитара) и Стефан Саблић (уд/ути и канун), као и Григорије Пећанац (гитаре) и Љубомир (Љуба) Нинковић (акустична гитара) и Мешовити хор при манастиру Вазнесење (Овчар Бања) и чланови хора при храму Св. Георгије (Бежанијска црква), док је албум продуцирао Жељко Вељковић. 

Албум је издао манастир Вазнесење, омот је осликао свештеник Зоран Ђуровић, док је за лого осмислила и насликала иконописац Светлана Седлан.

Данко Страхинић

Православље - новине Српске патријаршије, 1-15. август 2019.