Живе речи утехе: Живе речи утехе

Светиње Митрополије црногорско-приморске: манастира Прасквица (10)

Sun, 08 Sep 2019 21:10:06 +0000

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. Пред Вама је прилог у оквиру којег Вам казујемо о манастиру Прасквица.

Манастир Светог Николе у народу је познат под именом Прасквице. Он се налази на малом узвишењу изнад ауто цесте, преко пута Милочера и Светог Стефана. Манастир доминира сјајним погледом на морску пучину и обухвата читаву паштровску обалу од Будве до Скочи дјевојке. Манастир Прасквице су један од четири стара општежитељна манастира, из низа и данас бројних манастира и храмова, у крају који се с правом назива „Паштровска Света Гора“. Име је добио по потоку који је текао у близини, а чија вода је имала пријатан укус праскве. Манастир Прасквице је кроз историју био духовни и политички центар Паштровића. Освештана историја прасквичке обитељи сматра се да траје преко хиљаду година. По народном предању манастир је основан још за вријеме зетског краља Војислава (1050), зашто нема упоришта у писаним документима, али што није искључено јер су Паштровићи већ онда били хришћански крај, па је логично да су имали своје храмове. Друго помињање манастира је у повељи српског краља Милутина из 1310. године, којом је даривао манастире Прасквицу и Градишта која није сачувана али се помиње у паштровским исправама два пута. Један од господара Зете, Балша III Балшић Стратимировић (1402 – 1421.) унук Светог кнеза Лазара Косовског, уз помоћ мајке Јелене пише нове странице у животу ове свете обитељи. Пошто су Паштровићи били под његовом влашћу он им је, повељом издатом 1413. године у Будви, даривао земљу за изградњу цркве Св. Николе у манастиру Прасквици. Током своје вишевјековне повијести манастир је страдао што од земљотреса што од окупатора. За вријеме француске владавине од 1807. до 1813. године, манастир је постао средиште побуне Паштровића против ратног намета који су увели Французи. Организатор и вођа паштровске побуне био је архимандрит Сава Љубиша. Калуђери који су се затекли у манастиру су стријељани, а њихове главе натакнуте на колчеве на каштелу у Будви. У више записа имамо свједочења о похари манастира Прасквице гдје се наводи и да су Французи разорили цркву Светог Николе. Тек након одласка Француза из Боке 1813. могла је почети обнова манастира која је завршена тек 1856.године. Током Другог свјетског рата манастир је претрпио оштећења као и остале паштровске светиње. Период послије Другог свјетског рата био је тежак за Цркву, али доласком игумана Бориса Каженегре за настојатеља Прасквица и осталих паштровских манастира почиње мукотрпна његова обнова. Блаженопочивши игуман Борис Каженегра, и његова сабраћа, међу којом су били садашњи аргимандрити Димитрије Лакић и Павле Калањ, неуморно су радили да се манастир, који је био у оронулом стању, поново обнови. У земљотресу 1979. године манастирски комплекс тешко је страдао. У процесу санације комплекса, на храму и живопису су извршени обимни конзерваторско-рестаураторски радови, али је остало доста послова на обнови који су послије 1990. године обављени трудом садашњег настојатеља манастира архимандрита Димитрија Лакића.

МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

Манастирски комплекс чине црква Светог Николе, Свете Тројице, Кулица (стара манастирска школа), манастирски конаци, зграда за економске намјене, два манастирска гробља и храмови на полуострву Светом Стефану. Цио централни манастирски комплекс је смјештен на три висинска нивоа. На најнижем платоу је капија, црква Светог Николе, стари конак и старо гробље; на средњем платоу је некада било економско двориште а сада је ту нови манастирски конак подигнут 1970. године. На највишем платоу је новије гробље, црква Свете Тројице и Кулица. Ширем манастирском комплексу, тј. матичном манастиру Светог Николе, припадају и сљедеће филијалне цркве на полуострву Свети Стефан: Храм Св. архиђакона Стефана, Храм Преображења Господњег, Храм Рођења Пресвете Богородице – Св. Александра Невског, Храм преноса моштију Св. архиђакона Стефана.

РИЗНИЦА, БИБЛИОТЕКА И АРХИВ

Тешку судбину манастира, који је током своје вишевјековне повијести био често пустошен у рушен, дијелила је његова ризница. Старе богослужбене књиге, сасуди и дарови првих критора нестали су у смутним временима протеклих стољећа. Из XVI и XVII вијека, остао је тек по који предмет, који свједочи о богатству некадашње манастирске ризнице. Оно што се сада чува у манастиру сакупљено је углавном после спаљивања манастира од стране Француза 1812. године. Из некадашње богате ризнице преостало је неколико крстова и богослужбених сасуда и предмета изузетних умјетничких квалитета. Једну од главних манастирских драгоцјености, крст за који се вјерује да је дар цара Душана, донио је из манастира Дечана архимандрит Данило Каженегра, вјероватно у првим годинама XIX вијека. Овај богато украшени напрестолни краст рађен је у дуборезу са приказима сцена из Христовог живота. Сав је опточен позлаћеним филигранским гранама и украшен имитацијама корала. Неколико сличних крстова, за које се сматра да су рад српских призренских златара, чува се у Дечанима. Данашња манастирска библиотека броји око 5000 књига и највећим дијелом је новијег поријекла. Старији књижни фонд, који чине искључиво богослужбене књиге, највећим дијелом је поријеклом из Русије. Од старих рукописних књига сачувано је само четворојеванђеље украшено минијатурама јеванђелиста, преписано руком цетињског игумана Гаврила за које се сматра да потиче из XVI вијека. Ову скупоцјену рукописну књигу сребром оковану даровао је Паштровићима митрополит Данило Петровић Његош у спомен помирења Паштровића и Црмничана. Од књига вриједно је поменути: Типикон, из 1713. г. и Минеј, из 1717. г. са овим натписом: „Саоружи и приложu тајни совјетник и кавалер ордена св. Александра Невског, Илирски граф Сава Владиславић“.Ту је и Пролог од истог дародавца, поклоњен „Саборној церкви збора гербаљскога“. Треба поменути и штампано Jeванђеље, дар руске царице Елисавете Петровне митрополиту Василију Петровићу 1751. године, који је поклонио манастиру Прасквици, а на којем пише његова титула: „митрополиту црногорскому, скендеријскому, приморскому и трона српскога егзарху Василију Петровићу“. Манастир је некада посједовао богату архиву у којој су се чувала важна документа, међу којима и и архива Паштровске банкаде, односно Суда општине паштровске. Међутим, њу су готово сву разнијели и уништили француски војници приликом похаре манастира 1812. године. Међу старим исправама налазе се два писма патријарха Арсенија IV Јовановића и неколико писама црногорских митрополита. Архимандрит Сава ЈЬубиша сачувао је неке драгоцене црквене предмете и неке грамате о помоћи коју је Руски царски двор сваке године давао овом манастиру. Сачуване су двије исправе из руског царског двора: прва, по налогу царице Екатерине II са потписом Потемкина, а друга је грамата руског цара Павла са којом се одређује годишња помоћ манастиру у износу од 150 червоних. Ту је такође и плоча са именима свих Паштровића који су учествовали као борци у балканском и Првом светском рату. Ту је такође и оригинални портрет цетињског митрополита Висариона ЈЬубише, ранијег сабрата овог манастира – изванредан рад нашег познатог сликара Марка Греговића. У ризници посебно се запажа велики округли, монолитни сто од домаћег црвеног камена. За овим столом већала је Паштровска банкада, паштровски збор, па је зато добио име „сто од правде“.

МАНАСТИР ПРАСКВИЦА - ДУХОВНА ОАЗА ЦРНОГОРСКОГ ПРИМОРЈА

Чудни су путеви Господњи. Али и чудесна су дела Божја. Отуд није ни чудно што су манастири кроз векове ницали у прелепим оазама природе, у којој се осећа како природа слави свога творца, па се и молитва монаха уклапа у ту јединствену духовну симфонију. Ти простори одишу миром, па манастири нису само дом монаха већ и походиште многих боготражитеља и других знатижељника. Људи које доводи велики број туриста на море, пружа многима прилику да одморе и тело и душу, а на подручју Будванске општине налази се осам манастира од којих немали број датира још из времена Немањића. Сви ови манастири чувају веру Паштровића, старог црногорског племена. Манастир Прасквица који се налази недалеко од Светог Стефана у Црној Гори већ скоро миленијум сведочи о духовности на овом простору. Душа Паштровића, како га зову, овај манастир Српске православне цркве води порекло из 11. века, а централна црква Светог Николе датира из времена Немањића и пре неколико година прослављено је шест векова овог православног храма. Прва црква Свете Тројице саграђена је 1050. године, још док је црква била јединствена, четири године пре великог раскола цркве на источну-православну и западну-католичку. Име Прасквица манастир је добио по оближњем потоку који има мирис брескве – праскве. Историја овог манастира привлачи сваке године велики број туриста који осим манастирског здања и цркве желе да се прошетају Јегоровим путем, који је с краја 18. и почетком 19. века направио једноруки монах, некадашњи руски властелин, Јегор Строганов. Он води од манастира до Челобрда, с ког се пружа предиван поглед на Будву, Бечиће, Свети Стефан, небо прошарано облацима и море... Ова прича о руском монаху, али и друге историјске чињенице о вези паштровског манастира и Руса доводе велики број руских туриста у Прасквицу и на нимало лако савладив степеник до Челобрда. О историји ове духовне оазе причао нам је монах Гаврило, један од тројице становника Прасквице. Наводи да се од свог оснивања монашки живот у манастиру одвијао без прекида, иако је било много тешких раздобља које је Прасквица преживела. „Главна црква у манастиру посвећена Светом Николи, заштитнику Паштровића, изграђена је 1413. године, а Балша Трећи, син Јелене Балшић, ћерке Кнеза Лазара, помиње се као њен ктитор. Међутим садашњи изглед добила је средином 19 века“, наводи монах Гаврило. „Црква је током времена претрпела разне промене, међу којима су земљотрес и освајања од стране Наполеонове војске која је запалила цркву. Чак су убијали монахе и односили све што је вредно.... Касније је црква дограђивана и постала је много већа и раскошнија него што је била у почетку.“ Доњу цркву краси иконостас направљен 1863. године, а иконе је насликао познати грчки иконописац Николас Пјотис. Унутрашњост краси и икона Богородице страсне, али и део фресака које су претекле од цркве спаљене у Наполеоново време. Горњу, старију цркву која се налази на гробљу и датира из 11. века красе фреске које је нацртао Радул, познати иконописац и фрескописац оног времена. Манастир Прасквица који се налази недалеко од Светог Стефана у Црној Гори већ скоро миленијум сведочи о духовности на овом простору. Овај манастир Српске православне цркве води порекло из 11. века, а прва црква Свете Тројице саграђена је 1050. године, још док је црква била јединствена, четири године пре великог раскола цркве. Име Прасквица манастир је добио по оближњем потоку који има мирис брескве – праскве.

Ипак, прича о Јегоровом путу, мами велики број туриста, јер он са собом носи и другу, занимљиву причу. Наиме, на манастирска врата у 18. веку закуцао је једноруки калуђер Јегор Строганов који је, због искупљења греха, одлучио да учини неко добро дело и заветовао се на ћутање. Како прича монах Гаврило, он је свако јутро с векном глеба и тиквом воде одлазио да гради камени пут. Недуго потом на манастриским вратима појавио се млади монах који се представио као Јелисеј. Због прелепог гласа водио је појање за певницом и био омиљен међу братством манастира. И поред инсистирања игумана манастира да буде рукоположен у јеромонаха, Јелисеј је то одбијао. Сваки дан пратио је погледом старца Јегора како иде да гради своју стазу. Након четири године боравка у Прасквици Јелисеј се смртно разболи и на самртној постељи затражи да се у келији види насамо са старцем заветованим на ћутањем. Предање каже да је Јелисеј тада скинуо монашку капу испод којих се указала дуга коса, а Јегор је препознао своју кћер коју је тражио много година. Јелисеј је био високи официр царске Русије поносан на своју ћерку јединицу Јекатарину. Међутим, на једном балу Јекатарина се загледала у младог капетана. Букнула је љубав између њих двоје, али је капетан желео само авантуру што је погодило Јекатарину, али и њеног оца Јегора, па је младог официра изазвао на двобој. У двобоју бива рањен у руку, али убија капетана. Када се вратио кући, ћерке није било. Убрзо му је, од последица рањавања, ампутирана рука а он је кренуо од манастира до манастира да тражи своју јединицу и на крају је завршио у паштровском манастиру. Јекатарина која га је такође тражила, открила му је у последњим тренуцима живота свој идентитет и издахнула. Он је наставио још неколико година да гради стазу до Челобрда и кад је завршио посао ушао је у келију из које није више излазио. Убрзо је умро, а обоје су сахрањени у манастиру. Ова прича привлачи многе туристе, али и богата манастирска ризница у којој се чувају вредне историјске и сакралне ствари. Ту су златни крст цара Душана, који је пренет из Високих Дечана да би био сачуван, путир руског цара Павла, даровна грамата руске царице Катарине, рукописно Јеванђеље из 1.600. године Гаврила Цетињца, поклон владике Данила, Балшин камени „сто од правде“ за којим је заседао племенски збор Паштровића, фреске и иконе непроцењиве вредности, међу којима и икона Светог Николе коју је насликао Преподобни Симеон Дајбабски, чије свете мошти данас почивају у манастиру Дајбабе. Монах Гаврило каже и да манастир поседује један број маслина и живи од продаје хладно цеђеног маслиновог уља које се припрема на стари, традиционални начин. Имају башту, док су за одржавање зеленила задужене овце које пасу траву око маслина. У манастиру се могу купити и верски сувенири, књиге, али и ракије које су, такође, произведене у Прасквици. За оне којима је потребна веза са светом у ромингу, манастир има и отворен, бесплатан бежични интернет. Манастир пружа угођај за сва чула, па не чуди што га је најбољи српски тенисер Новак Ђоковић изабрао за венчање са изабраницом свога срца Јеленом. И тако се и он уградио у историју овог паштровског манастира. (пише: Александар Савановић)

МАНАСТИР ПРАСКВИЦА ДАНАС

Настојатељ: архимандрит Димитрије (Лакић), рођен 20.2.1950. г. у Горњем Карину, Обровац. Монашку школу у манастиру Острогу завршава 1969. г. Замонашен 1968. г. Рукоположен за јерођакона 2.5.1971. г., a за јеромонаха 31.10.1971. г. Настојатељ манастир Светог Николе – Прасквица од 1971. г. Одликован је звањем игумана 08. 07. 2006. г. а звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 19. 12. 2010. г. Намјесник и економ: протосинђел Климент (Бољевић), рођен 29.03.1972. г. у Подгорици. Машински факултет завршио у Подгорици 1996.г., и Теолошки факултет у Фочи 2006. г. Замонашен уочи Ваведења 2003. г. у манастиру Острогу. Рукоположен за јерођакона 07.04.2006. г. у манастиру Острогу, а за јеромонаха 04.04.2010. г. у Цетињском манастиру од Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. Одликован звањем протосинђела на празник Св. Николе 19. 12. 2015. г. Намјесник манастира Светог Николе – Прасквица од 30.12.2010. г. Братство: Архимандрит Марко (Калањ), рођен 28.7.1939. г. у Бјелини, Бенковац. Завршио Осмогодишњу школу у Подгорици и Монашку школу у манастиру у Овчар Бањи; замонашен и рукоположен за јерођакона и јеромонаха у августу 1959. г. Био је намјесник Цетињског манастира од 1963. до 1991. г. Одликован звањем архимандрита од стране Митрополита црногорско – приморског др Амфилохија Радовића 12.7.2004. г. у Цетињском манастиру и монах Гаврило Ђорђевић.

Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово десети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Прасквица. За недељу дана, у понедељак 16. септембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Дајбабе.

Прилог приредио:

уредник насловне странице Портала Поуке.орг

ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:

Фестивал хришћанске културе: Концерт џез оркестра РТС-а

Sat, 07 Sep 2019 20:19:34 +0000

У оквиру овогодишњег, четвртог по реду Фестивала хришћанске културе у Зајечару, одржан је концерт секстета џез оркестра РТС-а који је свирао неке од најлепших и свима познатих филмских нумера.

Извор: Епархија тимочка

Фестивал хришћанске културе: Представљање књиге "Звонари слободе"

Fri, 06 Sep 2019 18:02:30 +0000

Након свечаног отварања Фестивала представљена је књига “ЗВОНАРИ СЛОБОДЕ – Михајло Пупин и Св. владика Николај Велимировић”, аутора Александре Нинковић-Ташић и Бранислава Станковића – 5. септембар 2019.

Извор: Епархија тимочка

Зајечар: Свечано отварање четвртог Фестивала хришћанске културе

Fri, 06 Sep 2019 18:00:45 +0000

У порти Саборне цркве у Зајечару Епископ Иларион је свечано отворио 4. Фестивал хришћанске културе. Госте је поздравио градоначелник Бошко Ничић, директор Фестивала духовног документарног филма Миљан Гогић и селектор Јован Марковић. Учествовали су и здружени хорови Дечјег црквеног хора и Црквеног хора из Зајечара.

Извор: Епархија тимочка

Светиње Митрополије црногорско-приморске: Манастир Режевићи (9)

Thu, 05 Sep 2019 09:19:00 +0000

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, а данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Режевићи.

ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА

Идући путем од Светог Стефана према Петровцу лежи на малој и лијепој заравни Светоуспенски манастир у народу познат као манастир Режевићи. Један је од четири стара општежитељна манастира, у низу бројних манастира и храмова које називају „Паштровска Света Гора“. Недалеко од манастира извире ријека Режевић, по којој је манастир у добио име. Народно предање казује да је овдје Стеван Првовенчани наредио да се сагради мали храм Успења Пресвете Богородице, а доцније, када је цар Душан путовао из Дубровника за Скадар, наредио је да се сагради, одмах до њега, други храм посвећен Светом Стефану. Оба храма и гостионицу су касније похарали улцињски пирати, средином 16. вијека, тако да су храмови дуго времена били потпуно напуштени. Тек касније, 1714. дошао је енергични и вриједни проигуман Максим Косијеревац, из херцеговачког манастира Косијерева, који је обновио обје цркве и напуштену зграду. У договору са Режевићима, он је овдје основао манастир. Том приликом, оставио је скупоцјени крст из манастира Косијерева, који је нестао за вријеме Другог свјетског рата. Његов рад наставио је архимандрит Никодим Вуковић, који је подигао већу цркву посвећену Св. Тројици, 1770, а коју је опет оправио и потпуно довршио 1814. г. јеромонах Димитрије Перазић. Он је на темељима храма Светог Стефана (који је порушио Махмуд Бушатлија 1785. г.) и дијелом преосталог материјала обновио првобитни храм Успења Пресвете Богородице. Димитрија Перазића рукоположио је цетињски Митрополит Петар I, коме је био сљедбеник у борби против Француза. У паштровској буни, 1812. г. једва је спасио главу побјегавши барком из Будве. Потом је, дуго времена боравио у Русији, гдје је служио као војни свештеник на руским ратним бродовима и издејствовао помоћ од Руског синода у износу од 1500 дуката које је упутио братству манастира. Тим новцем подигнут је звоник 1839. године. Архимандрит Перазић је такође издејствовао сталну годишњу помоћ од 35 рубаља од руског цара Александра I. Током читаве службе у Русији стално је прикупљао новац и упућивао га своме замјенику, Никодиму Медину, који је вршио разне оправке на манастиру. Димитрије Перазић вратио се из Русије 1851. г. и радио је на унапређењу манастира све до своје смрти. У својој прошлости манастир је страдао у више наврата, посебно тешко 1785. од Махмут-паше Бушатлије, а затим од Француза 1812. године. Велику заслугу за одржање манастира има архимандрит Димитрије Перезић који је манастир у току читавог свога живота стално обнављао, и дао му данашњи изглед. Манастир је тешко пострадао и за вpијeме Другог свјетског рата, када је италијанска војскa спалила манастирске зграде и направила праву пустош од њега. Одмах послије рата, отац Борис Кажанегра успио је прилозима Паштровића из Америке да покрије и обнови манастирску зграду, и да сачува манастир од даљег пропадања. Списак приложника чува се и данас у манастиру Прасквици. Попут осталих манастира у Паштровићима, страдао је у земљотресу 1979. године. Послије земљотреса обновљен је прилично квалитетно прије свега захваљујући труду и упорности блаженопочивши архимандрита Мардарија. Игуман Мардарије Шишевић, је изузетно заслужан што је читави манастирски комплекс не само одржаван и унапређиван него је био и својеврсна школа вођења манастирске економије.

МАНАСТИРСКИ ХРАМОВИ

Храм Успенија Пресвете Богородице

Храм Успенија Пресвете Богородице је мала једнобродна грађевина, засведена полуобличастим сводом, са полукружном апсидом и малим звоником са једним окном на западној фасади. Унутрашњост јој је пиластрима и ојачавајућим луковима подијељена на три травеја, од којих је западни накнадно приграђен. На источном зиду и у апсиди налазе се незнатни остаци старијег живописа, чије се вријеме настанка не може одредити. Остали живопис, који прекрива унутрашња зидна платна, настао је у 17. вијеку. Њега су, очито, извела два мајстора – један од њих је осликао олтарни простор, док је други извео декорацију осталих зидних површина. Стојеће фигуре светитеља у првој зони постављене су испод осликаних лукова између којих су тордирани стубићи, што веома подсјећа на готичке полиптихе у црквама Приморја. У средишњем травеју приказани су Свети ратници, на сјеверном, а Свети врачи на јужном зиду. У олтарском простору, поред уобичајних иконографских сцена за тај дио храма, приказана је композиција Деизис. Могуће да је у том дијелу сахрањен ктитор или неки заслужни донатор цркве. У горњим зонама су смјештене сцене великих црквених празника и Христових страдања. Остаци старог иконостаса, у који су уметнуте новије иконе, рад је Алексија Лазовића – Бјелопољца у српско-византијском стилу, из 1833. године, а пренесен је из сусједног храма Свете Тројице. У храму је гробница у којој су сахрањивани калуђери манастира све до краја 19. вијека.

Храм Свете Тројице

Велика црква, посвећена Светој Тројици, подигнута је у 18. вијеку, док је звоник уз њу, складних пропорција, сазидан 1839. године, а након земљотреса 1979. године, је рестауриран. Црква има основу у облику слободног крста са широком полукружном апсидом. Зидана је, као и њен звоник, лијепо обрађеним каменим квадерима постављеним у хоризонталне редове. Храм Свете Тројице је дужине 10,30 м, а ширине 10 м. Грађен је на свод и поплочан је врло лијепим глачаним каменим плочама. Олтар је дуг 5 м, а широк 4,70 м. Има лијепу и пространу свету трпезу од углачане плоче црвеног камена. Храм има двоја врата. Над главним вратима узидана је велика розета, а изнад других врата уздиже се четвороугаони звоник, висок 24 м, са укупно 16 уских и високих заобљених прозора. Звоник завршава са благим зашиљеним кровом покривеним каменим плочама, а на врху има усађен гвоздени крст са 4 јабуке. Иконостас у цркви је рад домаћег сликара Марка Греговића, с краја 19. вијека. Зидне слике, које покривају њену унутрашњост, рад су савременог зографа и имају декоративни карактер.

Храм Светог Стефана

Одмах поред храма Успења Пресвете Богородице налазио се храм посвећен Светом Стефану, за који се сматра да је саграђен од стране цара Душана. Храм је порушио Махмут Бушатлија 1785. године. Кажу да је приликом турског рушења нестао црквени натпис са цркве Светог Стефана, који је сведочио о подизању храма за вријеме цара Душана. У оближњој згради конака сачуван је дио зида најстарије манастирске цркве која је била посвећена Св. Стефану. У једном подужном луку и пратећем пиластру сачуван је дио живописа са неколико стојећих светитеља, светих ратника – Димитрија, Нестора и Теодора Тирона, изнад којих је фриз медаљона с попрсјима Светитеља који се, због нечитких сигнатура, не могу идентификовати. Према стилским одликама овај живопис се може датовати у крај 16. вијека, док је црквена грађевина којој су припадали, зацијело, много старија, те би традиција по којој је настала у доба Немањића могла бити вјеродостојна. Храм је обновљен 2016-2017. године.

Конаци

Стара зграда конака грађена је од тесаног камена и везана је са новом зградом. Ове зграде и поменуте цркве ограђене су зидом и сачињавају манастирску порту. У конаку је смјештена манастирска библиотека. Изван порте, у непосредној близини, подигао jе Димитрије Перазић нову једноспратну школску зграду 1851. г., у којој су учитељевали разни калуђери.

Свете мошти

У манастирској цркви су похрањене у мошчевицима 66 частица Кијевско – печарских мученика, које је Пресвета Богородица сабрала у свој дом за благослов онима који у њега долазе.

МАНАСТИР ПРЕВЛАКА ДАНАС

Настојатељ манастира је архимандрит Хризостом (Нешић) рођен 22. 11. 1971. г. у Ћуприји. Завршио гимназију и Филолошки факултет. Замонашен 21.11.1996. г. Рукоположен за јерођакона 31.08.2003, а за јеромонаха на Божић 2005. г. Одликован је звањем игумана 02.10.2006, а звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 30.05.2009. г. Настојатељ манастира Режевићи од 01.08.2011. г. Братство: јеромонах Илија Баћан и јерођакон Сергије Алетић.

Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово девети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Режевићи. За недељу дана, у понедељак 9. септембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Прасквица.

Прилог приредио:

уредник насловне странице Портала Поуке.орг

ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:

Обнова зидног сликарства манастира Прохор Пчињски

Wed, 04 Sep 2019 14:22:24 +0000

На иницијативу Епархије врањске, манастира Прохора Пчињског и Завода за заштиту споменика културе из Ниша 2005. године започет је рад на зидном сликарству манастира Прохора Пчињског.

Те године мр Драган Станојевић, сликар-конзерватор и рестауратор Републичког завода за заштиту споменика културе је са екипом стручњака (конзерватора, историчара уметности и хемичара) извршио потребна истраживања и анализу стања свих зидних слика у храму. На основу резултата истраживања почетком 2006 године урадио је Пројекат конзервације, рестаурације и презентације зидног сликарства, а у Јуну Министарство културе Републике Србије издвојило је средства да се започне реализација Пројекта. Започети су врло комлексни радови на консолидацији два најстарија очувана слоја фресака (XIV и XV век) у делу цркве Краља Милутина, односно олтару. Истовремено су започети конзерваторски радови и на сликарству из ХVI века у параклису Свете Богородице. Током две кампање (2006. и 2007. год.) Изведени су комплетни конзерваторско-рестаураторски радови у олтару (II, III и IV зона), укључујући и зидне површине без живописа.

На сликарству прве зоне и зоне цокла, као и у параклису Свете Богородице спроведени су готово сви санациони радови, али рестаураторски - нису, док је параклис Светог Прохора, као најкомплекснији проблем, остављен за касније, а изведени су само основни превентивно-конзерваторски радови. Нажалост, после тако успешно изведених радова (2006/2007. године) где је процентуално било изведено преко 70% свих предвиђених интервенција, дошло је до застоја у финансирању завршетка овог веома значајног пројекта све до ове, 2019. године, када је Министарство културе одобрило средства за финансирање довршетка

Пројекта. Завод за заштиту споменика културе – Ниш је на основу тога расписао тендер на којем је посао добила фирма РЕСКОН из Београда (Драган Станојевић) и са њом је склопљен уговор за завршетак радова на конзервацији, рестаурацији и презентацији зидног сликарства у олтарском простору, у капели св. Богородице и у параклису Светог Прохора. Овај део посла започет је почетком јуна и окончан крајем августа 2019. године.

Дана 30.08.2019 у манастиру Светога Прохора Пчињског одржан је састанак Његовог Преосвештенства Епископа врањског господина Пахомија са представницима Републичког завода: др.Светланом Пејић, Војином Николићем и Владимиром Булајићем, као и са представницима регионалног завода за заштиту културе из Ниша: директорком Љиљаном Берић и архитектом Милом Вељковићем, поводом завршетка радова на Пројекту конзервације и рестаурације зидног сликарства у Храму Светога Прохора Пчињског. После разгледања и објашњења Мр. Драгана Станојевића, закључено је да су радови изведени стручно и квалитетно.

Извор: Инфо служба СПЦ

Навршило се годину дана од упокојења академика Владете Јеротића (1924-2018)

Wed, 04 Sep 2019 07:05:46 +0000

Академик Владета Јеротић био је дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду где је предавао Пастирску психологију. На данашњи дан, навршава се годину дана од његовог упокојења.

Повезане вести:

Епископ крушевачки др Давид (Перовић): Добри човек у Срба, бесребреник Владета!

Живео, све видео, и никога није осудио!

Радио Светигора: Сјећања на Владету Јеротића - Вероучитељица Јелена Петровић

Александар Гајшек за Радио "Глас": Професор је најзначајнији Сусрет у мом животу!

Опело и сахрана академика Владете Јеротића

Академик Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, где је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет, на којем је стекао диплому психијатра. Специјализовао је неуропсихијатрију и психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је био примаријус и начелник психотерапеутског одељења болнице Др Драгиша Мишовић (од 1963. до 1985. године). Преко две деценије (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду.

Учествовао је на многим европским и светским конгресима психијатрије и психотерапије, а неколико месеци је провео у Јунговом институту у Цириху у својству лекара и практичара. Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије. За дописног члана САНУ изабран је 1994. године, а за редовног 2000. Академик Владета Јеротић је створио обимно и сложено дело из области психоанализе, психотерапије, филозофије, религије и књижевности. Поред тога, одржао је и низ предавања и учествовао у више дискусионих трибина у земљи и иностранству.

Добитник је великог броја награда и јавних признања, поред осталих и Захвалнице Матице српске (1982); Повеље болнице „Др Драгиша Мишовић“ (1983); Повеље Српског лекарског друштва (1993); Награде „Ђорђе Јовановић“ (1994); Награде „Лаза Костић“ (1997); Ордена Светог Саве I степена (2001); Награде "Исидора Секулић" (2003); Награде Доситеј Обрадовић (2014); Велике повеље Бранковог кола (2017).

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Представљена књига др Гидеона Грајфа о Јасеновцу

Mon, 02 Sep 2019 19:57:16 +0000

„Јасеновац: Auschwitz of the Balkans, усташка империја окрутности“ – монографија професора др Гидеона Грајфа, израелског историчара, представљена је 27. августа 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. Присутне је поздравио професор Драган Станић, председник Матице српске, који је рекао да Грајфова књига смешта феномен Јасеновца у компаративни међународни контекст.

Академик Дарко Танасковић навео је да је књига драгоцена јер доприноси да стравична стварност Јасеновца буде познатија много шире него што је била до сада. Господин Гидеон Грајф, аутор књиге о Јасеновцу, захвалио је на срдачној добродошлици и истакао да је циљ његовог доласка успостављање сарадње између Србије и Израела, и академских институција ове две земље. О књизи „Јасеновац: Auschwitz of the Balkans, усташка империја окрутности“ говорили су и г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине и др Алона Фишер-Кам, амбасадорка Израела. Ова мултидисциплинарна студија др Грајфа штампана је у Израелу на хебрејском, енглеском и српском језику.

Извор: Инфо служба Епархије бачке

Видео: Матица српска

Вече под Карађорђевим храстом у манастиру Пиносава

Fri, 30 Aug 2019 11:39:45 +0000

Вером и сама Сара доби силу да ствара потомство и преко времена своје старости зато што је сматрала верним Онога који јој је обећао. Зато се родише од једнога, и то готово мртвога, по мноштву као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, у оквиру пролсаве манастирске славе одржан је црквено-народни сабор у манастиру Пиносава о Празнику Успенија Пресвете Богородице. У богатом програму, који је био посвећен осмовековном јубилеју аутокефалије СПЦ, учествовали су: господин Драгослав Бокан, Србски Православни Појци, Асим Сарван, оркестар КУД "Абрашевић" из Смедеревске Паланке и КУД "Прело" из Рабровца.

За Поуке.орг, јеромонах Петар (Драгојловић),

игуман манастира Пиносава

Завршен четврти међународни фестивал средњовековне музике "Медимус" у Призрену који је одржан у атријуму храма Христа Спаса

Wed, 28 Aug 2019 19:57:12 +0000

Четврти међународни Фестивал средњовековне музике „Медимус“ одржан је од 23. до 25. августа 2019. године у Призрену. Фестивал је најзначајнија манифестација из области музичких уметности у протеклом периоду и одржава се у изузетном амбијенту Атријума средњовековног храма Светог Спаса (14). век. Фестивал се одржава у организацији Пријатеља манастира Св. Архангела и дома културе из Грачанице уз подршку Канцеларије за КиМ Владе Србије, ТВ Храма и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-призренског Теодосија, који је свечано и отворио овогодишњи фестивал.

По речима директора Бојана Бабића фестивал "Медимус" је међународног карактера и да ове године има пет учесника, који, између осталог, долазе из Мађарске и Грчке. „Ту је и комбиновани међународни фестивалски ансамбл, у којем су чланови из Словеније, Немачке, људи из Србије“, наводи Бабић. Фестивалски програм започео је наступом ансамбла „Медимус“, који је осмишљен као неки рудимент неке будуће летње школе. Након њих наступили су прве вечери уметници из мађарског састава "Музика профана".

У суботу 24. августа певао је на далеко познати Грчки византијски хор из Атине (који је познат по свом дугогодишњем оснивачу и хоровођи, покојном Ликургу Ангелопулосу), а затим ансамбл „Ренесанс“ из Београда, који ове године слави пола века постојања.

Последње вече фестивала 25. наступио је ансамбл „Хипербореа“ са једним визатијско-уралско-руско-црноморским програмом.

Значај овог фестивала је велики не само за преостале Србе у Призрену и на Косову и Метохији већ за читаву културну јавност Србије и посебно овог региона. Идеја покретача овог фестивала јесте да се у јединственом амбијенту атријума средњовековног храма Св. Спаса у Призрену подно древне Каљаје која је својевремено била и престоница цара Душана звуцима средњовековних инструмената, костимима, песмом и игром оживи атмосфера средњовековног српског двора у Призрену који је угошћавао бројне музичке групе из целе Европе, као што је то био обичај на средњовековним дворовима. Истовремено, намера организатора јесте да се овим промовише европски и светски карактер средњовековне српске православне културе која је сачувана на овим просторима и презентује град Призрен као град у коме кроз уметност и културу припадници различитих народа могу да нађу заједнички језик.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Светиње Митрополије црногорско-приморске: Манастир Градиште (8)

Tue, 27 Aug 2019 12:17:00 +0000

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, данас на оданије празника Преображења представљамо Вам свештену обитељ манастира Градиште.

У Паштровићима, малобројном српском племену које насељава приморску област од Бечића на западу до Буљарице на истоку, манастири су баштинили не само духовну већ и свјетовну историју. У манастирима се народ учио вјери и писмености, славио сопствену прошлост и надао се бољој будућности. Свој идентитет изграђивао је и сачувао у пет старих православних манастира колико их има на подручју Паштровића. Један од њих, манастир Градиште, представљао је и још увијек представља посебно важан центар у духовној вертикали паштровског народа. На овом простору трагови живота људи од праисторије и антике очувани су у материјалној култури, писаној заоставштини, топонимима и усменим предањима. Паштровићи се у писаним документима први пут помињу 1355. године. Народна предања, међутим, истичу аутономију ове области од давнина, као и привилегије добијене још од римског цара Диоклецијана и каснијих владара који су господарили овим простором. Манастир Градиште подигнут је на узвишењу у Буљарици, а његово име везује се за топоним градина – у значењу остатак насеља или утврђења које је ту могло постојати прије оснивања манастира. Археолошким истраживањима у порти манастира пронађени су остаци старије, вјероватно античке, грађевине, као и неколико гробова из периода римске управе у овом крају. Први писани помен овог манастира потиче из повеље српског краља Милутина с почетка XIV вијека. Манастир Градиште је вјековима, до Првог свјетског рата, био важна филијала (метох) манастира Дечани. Данашњи комплекс манастира састоји се из три цркве, манастирског конака, помоћних објеката и гробља. Према народном предању, централна манастирска црква посвећена Св. Николи, заштитнику помораца и путника, потиче из 1116. године. Остале цркве посвећене су Успењу Богородице и Св. Сави.

ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА

Близу Петровца, одмах изнад мјеста Буљарице, налази се стари манастир Градац или Градиште. Манастир је подигнут на малој узвишици и има диван поглед на море и околину. По народном предању, манастир је подигнут на остацима старих античких грађевина. Данас постоје трагови од старе базилике, неки римски трагови и гробнице. Подизање манастира традиција веже за почетак 12. вијека. Градиште се први пут помиње 1305. године, у повељи краља Милутина Немањића. У другој повељи, писаној у Котору, 1310. године, пише да краљ Милутин прилаже манастиру имање. Поуздане податке о Градишту налазимо тек почетком 17. вијека, када је обновљен његов главни храм Свeтог Николе. Манастир је био метох манастира Дечана исто као и манастир Дуљево. У манастиру су боравили повремено калуђери Ратачког манастира, а када су Млечићи топовима разорили манастир Ратац, његова обитељ преселила се у Градиште. Од свих паштровских манастира Градиште је најсуровије осјетило одмазду Турака под вођством Махмут-паше Бушатлије када се враћао са похода на Црну Гору, 1785. године Овај манастир је најближи старој турској граници, зато је био опасан јаким зидом са високом кулом и пушкарницама, да би се могао одбранити од турских упада. Зид и кула су срушени, али и данас се виде темељи. Као и у осталим паштровским манастирима, тако је и овдје одувијек радила манастирска школа, прво у кули а доцније у крилу манастирске зграде, као свјетовна основна школа и то све до Другог свјетског рата. Манастир је страдао у току Првог свјетског рата, када је Аустрија однијела сва манастирска звона, а тако исто и почетком Другог свјетског рата, када су Италијани са три гранате погодили десну страну храма Светог Саве, а доцније запалили манастирске зграде, до темеља.Великим залагањем оца Бориса Каженегре и његове сабраће, манастир је био обновљен 1972. године. Тада је поново изграђен манастирски конак и оправљена сва остала оштећења на храмовима, чак је асфалтиран манастирски пут који се спаја са магистралом. Због честих разарања, Градиште, нема значајнији покретни фонд. У земљотресу 1979. године, Градиште је катастрофално страдало. Манастир је, данас, потпуно обновљен, како његове цркве, тако и зграда конака. Манастир Градиште, поред вјерске, културно-умјетничке и историјске вриједности, представља и једну складну амбијенталну цјелину.

МАНАСТИРСКЕ ЦРКВЕ

ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ

Парохијална црква Св. Николе је једнобродна грађевина дуга 12 м и широка 6 м. Садашњи изглед добила је почетком XVII вијека, а саграђена је на темељима старије богомоље. Има полукружну апсиду и звоник на преслицу са три окна. Унутрашњост је украшена корнишем са четири пиластра, који на своду прелазе у лукове. Црква је живописана 1620. године, а фреске је израдио поп Страхиња из Будимља, врло угледан мајстор зидног сликарства тога времена. Историчари умјетности сматрају да је његов рад у цркви Св. Николе најосмишљенији и најкомплекснији примјер зидног сликарства поствизантијског периода сачуван на тлу Паштровића. На живопису се издвајају циклуси посвећени чудима патрона цркве, сцене мучеништва Св. Ђорђа, Христових страдања и великих празника. У тој сложености и теолошкој промишљености, својим умјетничким дометом издвајају се монументална фигура Св. Николе, затим фреска Успења Богородице, као и несвакидашња фреска Св. Марије Египћанке која прима причест. Олтарски простор у цркви Св. Николе заузимају старозавјетне сцене Христовог жртвовања и мученичке смрти Св. апостола Петра и Павла. Изузетни иконостас у цркви Св. Николе осликао је 1795. године „грешни зограф из Рисна Василије Рафаиловић“, како је сам забиљежио овај сликар-иконописац из чувене бококоторске сликарске породице Димитријевић-Рафаиловић. Композиција иконостаса указује на прецизно утврђени византијски канон као узор при изради и осликавању. Издвајају се царске двери са мотивом Благовијести, као и престона икона са приказом Деизиса (Христ са Богородицом и Св. Јованом), окружена са дванаест апостола. У доњем дијелу иконостаса представљени су ликови шест стојећих фигура светитеља, међу којима наилазимо на ријетко иконографско рјешење лика Св. Христифора са животињском, односно псећом или магарећом главом. Овај изузетно риједак мотив ближи је грчкој него српској сликарској традицији. Иконостас је настао у вријеме игумана Максима Зеновића, а даровао га је поморски капетан Стијепо Марков Греговић из оближње Кастел Ластве (Петровац на Мору). Занимљиво је нагласити да је свега неколико дана прије снажног земљотреса априла 1979. године иконостас однесен на конзервацију и рестаурацију. Тако је и сачуван, јер је црква у том земљотресу претрпјела знатна оштећења, посебно на своду који је као цјелина заувијек изгубљен.

ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ

Филијална црква Св. Саве, једнобродна је грађевина дуга 11 м, а широка 6,3 м, а својим истакнутим положајем доминира околином. Сматра се да је подигнута на темељима старије богомоље, а у писаним изворима помиње се да је постојала још 1500. године. Црква је у вријеме игумана Инокентија Павловића и архимандрита Синесија Давидовића добила данашњи изглед. Сазидана је 1855. године, у пасовима од црвеног и бијелог клесаног камена, са звоником на преслицу са три окна. Првобитни иконостас из 1864. био је рад Николе Аспиотиса, грчког мајстора са Крфа. Црква је током више ратова страдала, а у земљотресу 1979. претрпјела je велико разарање, када је, нажалост, уништен и дио старијег иконостаса. Дугогодишњим рестаураторско-конзерваторским радом ова црква је у цјелости обновљена, заједно са оштећеном црквом Св. Николе и манастирским конаком. Осликана је фрескама из радионице мајстора Драгомира Јашовића и његове кћерке Јелене, 2009. године.

ЦРКВА УСПЕНИЈА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Филијална црква Успења Богородице, лоцирана на манастирском гробљу, дуга је 6 м, а широка 3 м. Представља примјер једноставне једнобродне камене сеоске цркве са полукружном апсидом и звоником. На основу ктиторског натписа зна се да је црква подигнута 1620. године, и да ју је, као и цркву Св. Николе, тада фрескописао поп Страхиња из Будимља. Унутрашњост цркве осликана је портретима српске владарске лозе Немањића: Стефана Немање, Стефана Првовјенчаног, Саве, Стефана Уроша Првог, Јелене, Милутина, Стефана Дечанског и Стефана Душана. Осим ових портрета, цркву својом љепотом посебно украшавају олтарска фреска Богородице и композиција Успења Богородице. Старији иконостас ове цркве је страдао, а нови је, као и у цркви Св. Саве, израдио архимандрит Павле Калањ, садашњи настојатељ манастира.

900. ГОДИНА МАНАСТИРСКОГ ХРАМА СВЕТОГ НИКОЛЕ

У манастиру Градиште у Паштровићима 21. маја 2016. године светом архијерејском Литургијом, свечаном литијом, благосиљањем славског колача и трпезом хришанске љубави прослављена је 900-та годишњица постојања манастирске цркве Светог Николе. Началствовао је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Саслуживали су господа Епископи будимски и мјестобљуститељ темишварски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј и брегалнички (Охридска Архиепископија) Марко, као и многобројно свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено учешће многобројних вјерника. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, митрополит Амфилохије је подсјетио на народну мудрост да је свака сила за времена, а да је Божја свевремена. „Тој Божјој сили ми се клањамо и она нас окупља, широм свијета, кроз вјекове и у буућим временима. А ево и данас овдје на овоме светоме мјесту, она нас је сабрала. Управо зато што се ово мјесто дотакло те Божје силе, силе Христа васкрслога, оно је и опстало девет стотина година“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Он је рекао да је манастир Градиште кроз вјекове био сабиралиште и са истока и са запада. „Он је показатељ да се на вјери гради и на вјери увијек изнова обнавља. Прво се обнавља људска душа. Вјера је основа свега што знамо и чему се надамо, али Божја тврда вјера. Не било каква вјера. Има лажне вјере, има сујевјерја, идеологија на којима моћници овога свијета граде своју вјечност. То су сујевјерја. И онај који не вјерује у Бога, не вјерује да нема Бога. И то је вјера, али лажна вјера“, објаснио је Владика. Владика је додао да све што се сагради на тој невјери, траје онолико колико и тај невјерник. „И оно што је саградио, кад дуне вјетар – нестане. А само, дакле, оно што се гради на тврдој, Божјој вјери, то је вјечно и непролазно“, поручио је митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, манастирски храм Светог Николе је опходила литија, а потом је благосиљан славски колач. Митрополит Амфилохије је игуману манастира архиманриту Павлу (Калању) честитао празник и истовремено заблагодарио епископима Лукијану, Доситеју и Марку на присуству и учешћу у овој великој светковини. Он је рекао да њихов долазак у манастир Градиште свједочи, не само јединство наше помјесне Српске Православне Цркве, него и Васељенске Цркве и подсјетио да се ова светковима дешава у току засједања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве који је уједно и припрема за престојећи Велики Свеправославни Сабор који ће се одржати за Духове на Криту. Митрополит црногорско-приморски се у бесједи осврнуо и на прославу десетогодишњице независности црногорске државе ријечима да Црна Гора само може бити вјечна ако се буде градила на тврдој Божјој вјери. „Колико је било силника и моћника кроз ове двије хиљаде година, а данас се не зна ни мјесто гђе су били. Има их у прашњавим књигама, пише и о Јулију Цезару, Наполеону, Хитлеру, Стаљину, Мао Цедунгу, о моћим империјама од времена Алескандра Мекедонског, који су господарили свијетом или су покушавали да загосподаре, темељећи своју власт на својој сили. А сила њихова је била пролазна. Ево и данас, ових дана у Црној Гори, читамо и гледамо да је „Вјечна Црна Гора“. Дај Боже да буде вјечна Црна Гора. Само питање је на којој сили се темељи Црна Гора и Европа и васиона. Безуман је домаћин који гради кућу на пијеску. Дуну вјетрови, разметну пијесак, нестаје и распада се кућа“, закључио је митрополит Амфилохије.

Поводом 900 година манастирског храма Светог Николе манастира Градиште у Паштровићима у овој древној светињи, након вечерње службе, одржана је свечана духовна академија. На почетку академије игуман манастира, архимандрит Павле (Калањ) поздравио је свештенство, свештеномонаштво и вјерни народ. Он је позвао све присутне да се радују и веселе јер славе јубилеј који ријетко ко може да слави. „На овом кршу часни наши преци подигли су ову светињу прије девет вјекова. По народном предању, међутим, а и сви су изгледи да је тако, овдје је и раније био храм. Постоје трагови од старе базилике, неки римски трагови и гробнице“, рекао је отац Павле. Он је рекао да све то указује да је манастир Градиште један од најстаријих на овим просторима. „Захваљујем вам се на овако великом присуству и што сте тако здушно подржали ову прославу, што је од свега важније“, рекао је отац Павле (Калањ). Професор Цетињске Богословије др Будимир Алексић говорио је о Буквару инока Саве из 1597. године. „Нарочита је прилика и посебна част говорити о првом српском буквару овдје гдје је он настао, у овом древном манастиру, чију 900-годишњицу данас обиљежавамо“, казао је Алексић. Он је казао да је по својим духовним прегнућима српски народ историјски народ. „Са поменом на Студеницу, мајку српских цркава, на Хиландар, Милешево и друге српске манастире у које спадају и три чувена паштровска манастира - Градиште, Режевићи и Прасквица, девет стотина и више година је хронолошка мјера те традиције. Радосни смо и поносни као народ, јер смо стваралачки трајали, а не само силом прилика вегетирали у тишини или буци историје“, казао је он. Он је додао да је то трајање, истина, било често мучно, патно и трагично, са мучним борбама за опстанак када су људи били усмјерени само да преживе. „Послије турске најезде и губитка државе дуго времена је трајала борба за опстанак, уз скривено његовање и развијање своје традиције. У манастирима се одржавала стара српска духовност, у њима је свијетлила нада да ће тешке кризе и искушења проћи и да ће доћи времена вишег духовног живота“, рекао је Алексић. Доказ да је то тако по Алексићу је и подвиг двојице монаха - јеромонаха Стефана, игумана храма Пречисте Богородице, и јеромонаха Саве из манастира Дечана, чијим је трудом штампан први српски буквар 1597. године у Венецији. Поводом јубилеја је поново штампано репринт издање овога буквара, који је био доступан сабранима у манастиру Градиште. О религиозности Паштровића кроз вјекове говорио је Симо Арменко, а у умјетничком дијелу програма учествовали су Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора, етно-појац Даница Никић и ученици ОШ „Мирко Срзентић“ из Петровца. Свечаност ће бити настављена сјутра Светом архијерејском литургијом, коју ће у манастиру Градиште служити Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење више Епископа наше помјесне Цркве.

МАНАСТИР ДАНАС

Настојатељ манастира је архимандрит Павле (Калањ), рођен 12. 7. 1950. г. у Бјелини, Бенковац. Монашку школу завршио у манастиру Острогу 1969. г. Замонашен и рукоположен у чин јерођакона октобра 1970. г. у манастиру Прасквица. У чин јеромонаха рукоположен 31. 10. 1970. г. Одликован звањем игумана од Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића јула 1993. г. Настојатељ манастира Градиште од 1979. г., иконописац.

Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово пети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Стањевићи. За недељу дана, у понедељак 2. септембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Режевићи.

Прилог приредио:

уредник насловне странице Портала Поуке.орг

ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:

Нови музички компакт диск призренских богословаца – Песме из Старе Србије

Sun, 25 Aug 2019 08:33:00 +0000

Надахнуће и труд призренских богослова изнедрили су још један, трећи у низу, музички компакт диск – Песме из Старе Србије. Своје најновије остварење, професори и ученици васкрсле богословије у Призрену, посветили су великим јубилејима: 800-годишњици Аутокефалности Српске Цркве, Жичке Архиепископије и Пећске Патријаршије, као и 1000-годишњици првог писаног спомена Епархија Рашке и Призренске.

Обједињујући музичко културно наслеђе са простора Старе Србије, овај музички компакт-диск представља још једно од настојања призренских професора и ученика у циљу очувања српске културне баштине и обнове здравог и слободарског духа у српском народу, посебно на страдалном Косову и Метохији.

Поред ученика Призренске богословије, учествовали су и пријатељи-гости: госпођа Даница Црногорчевић, ђаконица из братске Црне Горе, која се са љубављу одазвала и допринела овом подухвату својим раскошним вокалним способностима, као и младе чланице етно групе ”Божури царева града” из Крушевца, узрастом и духом блиске призренским богословима. Госпођа Наталија Михајловић, Рускиња из Краснодара, супруга призренског ђакона и професора Немање Михајловића, стекавши музичко образовање у Петрограду, након неколико година живота у Призрену заволела је српско изворно музичко наслеђе и несебично дала свој печат у инструменталима на клавиру.

За књижицу са текстовима песама, која прати овај музички диск, предговор је написала проф. др Валентина Питулић, која се, поред професуре на Философском Факултету у Косовској Митровици на катедри за српски језик и књижевност, прихватила наставе у Богословији у Призрену, те је и сама један од неимара у обнови духовне призренске богословске грађевине, онаквом каквом ју је хтео њен велики и свети ктитор Симеон Андрејевић Игуманов – чика Сима Призренац.

Штампани текстови песама пружају прилику, посебно млађим генерацијама, да ова творења свога рода боље разумеју и усвоје. Ликовни део обогаћен је радовима о. Стаматиса Склириса, као и радовима учесника Ликовне колоније у Великој Хочи у периоду од 2003. до 2007. године.

Препознатљиви по свом ведром духу, предвођени професором Дејаном Ристићем, богослови су у изворну музику Старе Србије уткали атмосферу призренског пролећа. Откако су се вратили у Призрен 2011. године, како рече проф. др Валентина Питулић: ”Између Свете Литургије и Вечерње службе, наставе и кратког одмора, телефонских разговора с родитељима, корака призренском калдрмом до Богородице Љевишке и стазом поред Бистрице до Светих Арханђела… настанила се песма. Да ојача посустале, развесели тужне, да улије веру, наду и љубав, да прогнане врати овде – одакле душом и срцем, никада нису ни одлазили.”

Богато искуство Срба са ових простора, њихове патње и страдања, радости и љубави, на јединствен начин су преточени у стихове и ноте ових песама, а богослови су, на себи својствен начин, дали немерљив допринос њиховом незабораву и очувању. Овај подухват представља такође и израз благодарности нашим прецима који су сачували живо предање и достојанство српског народа у тешким временима турског ропства, потоњих ослободилачких ратова и најновијих страдања.

Целокупно духовно и културно наслеђе, укључујући и дивне лирске песме сабране на овом компакт-диску, заправо су пројава и отисак племенитости духа нашег народа. Наши верни и храбри преци са простора Старе Србије призивају нас на учешће у том богатству, датом нам у наслеђе, које треба да сачувамо и умножимо. Призренски богослови су, овим стваралачким напором, желели да дају свој допринос, те нас таквим својим приступом и расположењем духа позивају да сви узмемо учешћа у очувању ових музичких бисера и исцељењу нашег идентитета, без којег сваки човек понаособ, а тиме и сваки народ, бледи и нестаје.

Придружимо се призренским богословима, послушајмо их и запевајмо са њима песме које ће нас обогатити и подстакнути да чувамо своје српско национално благо похрањено у Метохији, косовском поморављу, Куманову, у Душановим престоницама Скопљу и Призрену, и широм Старе Србије.

Ђакон Бојан Радичевић,

професор призренске богословије

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Црква Светог Ахилија у Ариљу

Sun, 25 Aug 2019 07:59:00 +0000

“Ко тебе није видео, тај не зна за себе! “ изјавио је песник Бранко Миљковић усхићен ликом Светог арханђела Гаврила из представе Благовести Богородичиних у ариљској цркви Светог Ахилија, ариљским Плавим анђелом.

Исто би се могло рећи за комплетну грађевину храма која доминира и у просторном, духовном па чак и свакодневном животу Ариљаца. Ова црква за Ариљце није само споменичко обележје града и симбол локалног идентитета већ и њихова суштина којом је као животним жигом обележено трајање овдашњих генерација. Поред чувеног ариљског Плавог анђела, свет је за овај храм сазнао и када је представа стојећег Христа Дидаскалоса ка коме се креће поворка Немањића монаха, насликана на јужној зони наоса, на изложби репродукције фресака хришћанског Истока у Паризу, 1971. године понела признање Најлепша фреска.

Позната задужбина краља Драгутина, црква лежи на темељима знатно старијег храма, а један део њене историје тесно је везан за династију Немањић. Због темеља на којима почива, и који чине остаци раније грађевине чији су камени блокови коришћени и у фази када је краљ Драгутин подизао своју задужбину, црква је у себе уткала слојеве историје, а многе претпоставке које су изведене из истраживања археолога и других струка, њеном постојању додају врло интригантну ноту. Осим тога, у научним круговима се води полемика између првог и другог ктитора, и мада више у домену стручне фразеологије са одређеним консеквенцама које се тичу струке, ипак, за обичног човека, овај спор има импликације само у подстицању радозналости у погледу изучавања раније историје ариљске богомоље.

Археолошка истраживања које је радио Републички завод за заштиту споменика културе Београд у периоду 1972-75. године под руководством Часлава Јордовића, археолога, нешто раније рађен пројекат конзерваторско рестаураторских радова (1971.) под руководством др Милке Чанак Медић, па и каснији радови археолошких и конзерваторско рестаураторских тимова (при чему није вршено откопавање) изнели су доказе у постојање и дали увид у изглед првобитних грађевина на месту данашњег православог храма које датирају још из античког периода. Кажемо “грађевина” јер су током отокопавања пронађени грађевински остаци из три старије узастопне епохе и некрополе из претходних периода. Конкретно, остаци зидова најстаријих грађевина које не чине комплекс већ одвојена здања, налазе се испод западне фасаде спољне припрате, а два зида једне грађевине (јужни и северни) уништени су током изградње постојећег храма, и током ископавања гробова унутар цркве, такође у оквиру археолошких истараживања у XX веку. Остаци надгробних споменика, плоча са римским натписима и других трагова раних цивилизација налажени су и од стране месног становништва на удаљености 400-500 м од храма. Уопштено, по налазима се сматра да је на месту данашње варошице постојала античка насеобина, а цела долина Рзава богатством ископина из античког доба указује на постојање развијене цивилизације, док поједини налази упућују на различита раздобља праисторијског живота у овом крају. У најкраћем: плоче са римским натписима секундарно су уграђене у потпорне зидове, а то значи да су током изградње у средњем веку коришћене као грађевински материјал. По предању, римски ципус на коме је постављена часна трпеза у олтару цркве Светог Ахилија донет је из села Вране где је ископан током пољопривредних радова од стране једног мештанина. На основу истраживања ископаних гробова унутар и у непосредној близини садашње цркве, на простору једног дела некадашњег манастира, постављена је хипотеза да једнаку могућност за првобитне грађевине испод темеља имају „паганско светилиште и уз њега, млађа, ранохришћанска некропола, или ранохришћанска црква са истодобном некроплолом, или паганско светилиште доцније преуређено за потребе хришћанског култа уз коју се образовала ранохришћанска некропола“[1]. Сумирано: реч је о култној грађевини насталој у античко рановизантијско време, а нађене најстарије некрополе говоре да су ту сахрањивани заједно и рани хришћани и пагани, што није био редак случај на који су археолози наилазили.

Истраживачи тврде да су током X почетком XI века у Моравичку жупу стигли византијски монаси, у већ постојећи храм, и са собом донели мошти Светог Ахилија, епископа из Ларисе, борца против аријанске јереси и учесника првог Васељенског сабора у Никеји 325. године. Често се наводи могућност да је првобитни манастир саграђен у доба цара Самуила (976—1014) који је Светом Ахилију посветио манастир који је подигао у Преспи, али овакве тврдње, до сада, нису поткрепљене валидним доказима.

Моравичка жупа чији је епископски центар постала црква Светог Ахилија, односно манастир, установљена је током XIII века, односно када је 1220. године архиепископ Сава I Немањић у Србији уређивао постојање епископија. Хришћански култови којима припадају и свете мошти, биле су у то време јако ретке у Србији у којој је црквено устројство било тек у зачетку, а заузимале су веома значајно место у прописима цркве, тако да је присуство моштију Светог Ахилија у овој цркви највероватније одредило њену намену као епископску. Тачна година изградње цркве не може се утврдити са прецизношћу, па је најтачније рећи, пратећи хронолошки низ епископа који су били на трону, као и по остацима записа, али и из откривених података током ископавања манастирских зграда, да је црква изграђена деведесетих година XIII века, па се као најчешћа код истраживача помиње 1283. година. Време завршетка осликавања цркве уписано је на ктиторском натпису на 1296. годину, а прегледом натписа и зграфита на самим фрескама, дошло се до закључка да је црква осликавана између 1. септембра 1295. и 31. августа 1296. године[2]. На довратнику улаза у ђаконикон као ктитор је уписан краљ Драгутин, а на самој ктиторској композицији убележен је као први ктитор, а разлика, како смо рекли, носи већу важност по стручну теорију. Не зна се тачно ни да ли је краљ Драгутин предузео радове на темељу разрушене претходне цркве, или се за изградњу храма одлучио из разлога што је раније постојећа грађевина била премала за епископско седиште, па је градњу почео од рушења. Интересантно је поменути да Драгутинови савременици, писмени људи углавном из црквених кругова, од чијих се писмених белешки доста тога сазнало о овом периоду српске историје, нигде не помињу грађење ове цркве, нити доводе у везу краља Драгутина са изградњом, већ се о томе сазнаје искључиво на основу записа на фрескама и зидовима саме грађевине. Још један запис из грађевине је веома битан, а ради се о угребаном запису у куполи цркве који је начинио извесни Мирослав и који сведочи да је цар Душан даривао хорос црвки због чега се претпоставља да је моравичка епископија била дигнута на ниво митрополије. Црква Светог Ахилија из овог периода имала је специфичну боју спољашње фасаде: ружичасту или златно окер, а преко ње су биле исликане црвене траке. Мали део овог спољног изгледа сачуван је на тамбуру и кубичном постољу куполе.

Крајем друге половине XIII века црква тадашњег манастира доживела је преправку па је додата припрата, а истраживачи кажу да је стара црква можда доживела извесна оштећења током земљотреса. Средином XV века манастир је због турских зулума више пута напуштан, а монаси су се повлачили у манастире у Овчарско кабларској клисури носећи са собом и богослужбене књиге о чему сведочи ариљски типик пренет у овчарски манастир Сретење.

Не постоји тачан податак када су се монаси вратили али се претпоставља да је и у том периоду једно време манастир био пуст, односно да црква није вршила своју функцију. По повратку, током првих деценија XV века саграђен је нови конак, прислоњен уз зид цркве, изграђени тремови и зграде дуж јужне и северне стране цркве. Године 1454. године седиште митрополије је пребачено из Ариља у Чачак (тадашњи Градац). Не зна се поуздано, потом, кад је манастир запустео, а аналогијом са судбином осталих храмова у овом делу Србије претпоставља се да је ариљска богомоља пострадала у петој и шестој деценији XV века, када су Турци запалили Милешеву, Бању код Прибоја и низ других храмова широм Србије. Српски патријарх Гаврило је оставио запис из 1650. године којим потврђује да је у Пећ однео поменути ариљски типик који се до тада чувао у манастиру Сретење, али се у њему не каже децидно да је ариљска црква остала пуста.

Из историјски података поуздано се зна да је митрополија у Градцу веома кратко опстала будући да је у периоду од 1456-1459 градачка црква претворена у џамију, па се у списима у том периоду губи траг седишту, као и митрополитској хронологији, а на основу неких оскудних извора претпоставља се да је била у манастиру Враћевшница у Рудничкој епархији. Седиште Моравичке епархије потпало је под смедеревску, а потом је кратко враћено у Ариље. Претпоставља се да је то било у четвртој деценији XVII века. Тадашње здање ариљског манастира доживело је промене па су срушени постојећи конаци и изграђени нови, од којих је један, на западној страни, имао и спратне одаје. Том доградњом највероватније је изграђена и звонара, јер је на том месту 1847. године, током градње школе пронађено парче звона, а темељи грађевине су ископани током истраживања у XIX веку. О судбини ариљских миторополита не зна се ништа у периоду од 1688-1712, а на основу епитрахиља једног миторополита који се чува у манастиру у Пакру у Славонији претпоставља се да је део монаштва у току Велике сеобе 1690. године стигао до северних крајева садашње Србије.

Ариљска митрополија није дуго живела, будући да је већ 1739. године пребачена у Ужице. Последњег ариљског владику Турци су пресрели код Севојна приликом путовања у Ужице, претукли га на смрт, и ту је сахрањен. По предању ариљски владика је руком показао на место на брду изнад Севојна где жели да буде сахрањен, ту је издахнуо, покопан и на том месту је изграђена прва црква у Ужицу – црква брвнара у Севојну која и данас постоји. Моравички владика је у Ужицу био до 1737. године а потом са патријархом Арсенијем IV прешао у Аустрију, па је у том периоду моравичка епархија прво припојена мачванској, а потом ваљевској. Све што је за кратко време поновног успостављања митрополије у Ариљу изграђено поново је запустело, већина зграда је разорена, а преостали део грађевина служио је путницима намерницима за коначиште о чему сведоче бројни записи урезани у олтарском делу цркве. Из овог периода остала су предања да је око цркве уместо старих конака остао низ нагорелих стубова на које је Скопљак паша натакао главе побијених Карађорђевих устаника. Ову причу као могућност потврдила су и каснија археолошка налазишта будући да је у том делу порте пронађен низ одвојених лобања. Народ је причао да је су Турци тада цркву користили као коњушницу, што је такође могуће, а на то, по истраживачима упућују оштећене фреске унутар објекта где су остале рупе у висини где се обично постављају јасле и веже стока. Оно што је извесно јесте да су пробали да запале храм о чему сведоче истраживања која су забележила нагореле делове дрвених надвратника.

Ариљски храм остао је пуст до 1829. године када полако креће обнављање, а сведочанство о томе постоји у виду извештаја народних старешина послатих кнезу Милошу, али се у њему повремено вршило богослужење. Доказ за то је запис из 1809. на јеванђељу које је из Студенице донето у Ариље на чување и које је до тада стајало у манастиру Јовање. Године 1833. рујански кнез Јован Мићић поклонио је ариљском храму звона, богослужбене књиге и обредне предмете, па су га у знак захвалности Ариљци прозвали ктитором. Године 1832. сердар Мићић овде је изградио свој конак, а око рушевина манастира и цркве Светог Ахилија почине се груписати насеље, у почетку као друмско и караванско свратиште до 1880. када је добило статус вароши. Црква је 1849. године добила нови иконостас који је осликао охридски зограф Никола Јанковић. Из овог периода постоји запис у Летопису ариљском датиран на 7. март 1835. године где се наводи да је послата молба сердару Мићићу да пошаље молера за цркву. Ђорђе Јовановић је 1850. године у манастиру Благовештење исписао Правила светог Ахилија за ариљску цркву, књигу која и данас постоји и једина је рукописана књига у овом храму. У овом периоду на остацима поменуте звонаре из претходног периода подигнута је прва ариљска школе а између школе и цркве изграђен је конак за смештај ученика.

О изгледу тадашњег Арија уз помињање цркве сведочили су утисци Феликса Каница који је у Ариље долазио у два наврата а уз скице, како је то уобичајено радио, оставио је писани траг о тадашњем изгледу цркве која је у то време (1865.) била покривена клисом. Вук Караџић је такође 1827. године у “Даници “ писао чланак о запустелом манастиру ариљском у ужичкој нахији. Јоаким Вујић је у Путешествију по Србији [3] забележио сећања о страдању Карађорђевих устаника код Светог Ахилија, као и покушај паљена цркве. Вредан помена је писани утисак (1868.) који је варош оставила на Владимира Поповића: Ариље по свом географском положају оправдано можемо назвати малим овоземаљским рајем који Моравица и Рзав, као Тигар и Еуфрат орошавају, и који жубором и шумом својих река и на њима воденица, као водопад Амазонске реке, и најбрижљивије у зору успављује.

Током владавине кнеза Милоша, а за време ужичко крушевачког владике Јоанићија Нешковића на куполи цркве надзидан је калотасти волумен од цигала и црква покривена лимом, а о новом изгледу сведочи опис Михаила Валтровића из 1875. године.

Наредна преправка вршена је 1906. године а урадио ју је парох Душан Јелић који је о томе оставио запис на надвратнику јужног портала спољне припрате. Он је окречио цркву и урадио мање поправке.

Након непуне три деценије, 1934. године, београдски трговац Сава Савић финансирао је нову поправку, и тада је промењена кровна конструкција као и подови у цркви, а ранија дрвена ограда порте замењена је бетонском и металном.

Републички завод за заштиту споменика културе предузео је истраживачке и конзерваторске радове од 1971. године у више наврата до почетка овог века када је очишћен слој чађи са фрескописа.

Данашња црква Светог Ахилија поред значаја за локални живаљ на мети је ходочасника. У цркви се налази празан гроб Светог Ахилија где су биле похрањене његове мошти (пренете у Аустрију, као и мошти Урошица, сина краља Драгутина, 1728. године). Над гробом , уз јужни зид припрате, насликана је представа епископа Светог Ахилија. Димензије гроба указују на то да је овде похрањен ковчежић са моштима или само део моштију, на чије постојање указују и црквене песме из 14. и 15. века, али и каснији летописи који помињу точење мира из гроба Светитеља.

Архитектура

Црква Светог Ахилија је једнобродна грађевина, са куполом која почива на изразито високом тамбуру, унутрашњом припратом и нешто касније дозиданом спољном припратом, троделним олтарским простором, правоугаоним певницама и фасадама рашчлањеним пиластрима и слепим аркадама. Представља пример развијеног облика рашких цркава, а јединствена је по својим витким, издуженим пропроцијама.

План цркве се у основи поклапа са главним архитектонским карактеристикама рашких храмова, код којих је подужно тело грађевине, издељено на три травеја, од којих је средишњи квадратне основе и над њим се уздиже купола, док су источни и западни травеји једнаке дужине која одговара половини распона куполе. У ариљској цркви дужина источног и западног травеја је готово иста, али је њихов однос према куполи другачији- он износи 1,5 полупречник куполе.

Сложеност архитектонске конструкције Светог Ахилија огледа се најпре у решењу поткуполног дела. Структуралност његовог склопа, огледа се у систему растерећивања зидова и рашчлањавања зидних површи, а повећана је водоравним венцима постављеним на месту ослонаца свих сводова и лукова.

Начин степеновања маса показатељ је бриге градитеља за спољашњи изглед храма. На угловима су масивни пиластри, док су фасаде ђаконикона, односно протезиса издељене на три вертикална поља, а иста подела поновљена је на одговарајућем вишем делу бочног зида цркве. Сегменти којима је издељена фасада западног травеја наоса и припрате су нешто дужи. Ове полукружне сегменте образује низ лезена које су у горњем делу повезани архиволтом у лукове. Кључни мотив чине по три аркаде у мањим пољима, а по четири у већим, образујући на тај начин континуирани низ слепих аркадица у врху пространих слепих лукова. Лезене, које наглашавају стремљење у висину, местимично су пресечене прозорским отворима (на зидовима певница).

Тамбур куполе пробијен је са шест прозорских отвора, што је изузетан случај код старих српских цркава. Међусобно су одвојени колонетама, а врхом тамбура, тачно испод калоте, тече аркадни фриз. На исти начин обрађена је и полукружна апсида.

Западна фасада има само два масивна угаона пиластра на својим крајевима. Њеној обради није посвећена нарочита пажња, како се услед специфичности терена, главни портал нашао на јужној страни храма.

Трагови црвених трака на тамбуру и кубичном постољу куполе, као и око слепих аркадица олтарске апсиде, указују на то да су фасадне површи Светог Ахилија биле полихромне, тежећи опонашању мешовитог грађевинског материјала. Црвене траке насликане су на седри од које је подигнута црква, а како их није било на месту где је зид припрате прослоњен на зид главног дела цркве, јасно нам је да бојена фасадна декорација није изведена непосредно након подизања задужбине, већ у време зидања спољне припрате (на крају 13. или почетком 14. века).

Сликарство

Првобитно зидно сликарство само је делимично очувано и припада монументалном стилу 13. века. Аутори фресака су, по свему судећи, у Ариље дошли из Солуна и осликали зидне површи краљевског здања 1296. године. Обимни заштитни радови на цркви завршени су 1996. године.

Иако владарска задужбина, Ариље није било маузолеј краљевске породице, па у складу са тиме ни програм живописа није прилагођен гробу као централном месту у цркви (као што је то случај у Студеници, Милешеви, Сопоћанима и Градцу, где се у близини гроба сликала сцена Распећа или Васкрсења Христовог). Још једна необичност ариљског живописа јесте одсуство програмског решења типичног за споменике 13. века. Творци живописа применили су необична решења, карактеристична за храмове тог доба суседних византијских области, што је означило прекид са ранијом сликарском традицијом на тлу Србије, али само када говоримо о сликарству виших зона наоса.

Такозвани Плави анђео, арханђел Гаврило из сцене Благовести Богородичиних, једна је од представа које највише привлаче пажњу посматрача. Циклус Великих празника почиње сценом Благовести Богородици које су насликане на западној страни источног пара пиластара, што је уобичајено решење, али се наставља Рођењем Христовим приказаним у другој зони јужног зида олтарског простора, чиме је поремећен уобичајени ток Додекаортона. Наспрам Рођења, у другој зони северног зида олтара насликан је, као пандан, Силазак у ад, што је јединствено решење на тлу Србије, чиме је овим празницима дато посебно истакнуто место, у најсветијем делу храма.

Сцену Вазнесења Христовог придружена представама из циклуса Великих празника на своду олтара први пут сусрећемо у Светом Ахилију. Чак се и у касније подигнутим задужбинама овакав случај среће врло ретко. Циклус се завршава представом Успења Богородичино, насликаног на западном зиду наоса, сасвим уобичајеном месту. На зидовима поткуполног простора и јужне певнице сачуване су сцене из циклуса Страдања Христовог, али су му западном травеју придружене две сцене Богородичиног циклуса – Рођење Пресвете Богородице и Ваведење. Ове две сцене, заједно за Успењем на западном зиду наоса, практично формирају мали Богородичин циклус, који се раније није сликао на зидовима наоса. Ово је најстарија задужбина на тлу Србије у чијем је наосу (у поткуполном простору и певницама) насликан циклус Страдања Христовог, што ће већ од почетка 14. века постати устаљена појава.

Специфичан распоред сцена христолошког циклуса, као и страдања Христових, условила је свакако и подела унутрашњег простора, па сцене из истог циклуса нису повезане на уобичајен начин.

На јужном зиду припрате насликан је ктиторски портрет – краљ Драгутин са супругом Каталином Угарском, носећи модел своје задужбине, прилази Христу који српске владаре са неба благосиља, овога пута не посредством Богородице или патрона храма, већ директно. Поред њега се налазе краљ Милутин, чије присуство указује на то да су у време живописања цркве, браћа била у слози, као и Драгутинови синови, Владислав и Урошиц, сахрањен у манастиру.

Историјски значај имају и представе светитеља из династичке лозе, српских архиепископа и моравичких епископа и митрополита, насликане у наосу.

На ариљским фрескама је, изузев распореда сцена појединих циклуса, нова сликарска епоха наговештена умножавањем учесника у сценама који се приказују детаљније, наглашених покрета и израза лица, мада одишу и даље уздржаношћу и достојанством.

аутор текста: Милунка Николић, уз стручне консултације историчара уметности: Катарине Доганџић Мићуновић и Иване Филиповић.

Рад на терену реализован уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина.

Текст је део пројекта „Сакрални бисери“ суфинансираног од стране Министарства културе и информисања Републике Србије.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Коришћена литература наведена у појашњењу, уз публикацију Републичког завода за заштиту споменика “Свети Ахилије у Ариљу“ , аутора Милке Чанак Медић, и дело „Зидно сликарство цркве Светог Ахилија у Ариљу“, аутора Драгана Војводића.

Извор: Српска Православна Црква

Копти – посебно издање часописа ”Градац”

Sun, 25 Aug 2019 07:16:00 +0000

Последњих година су страдања хришћана на Блиском Истоку била бројнија него у претходним деценијама а у извештајима о тим догађајима су све чешће помињани и египатски хришћани који су широј јавности познати под називом Копти. Из тих разлога се недавно из штампе појавио нови тематски специјал часописа Градац посвећен Коптима.

Како наводи приређивач овог посебног издања др Александар Раковић сазнања о Коптима су у нашој јавности током социјалистичке Југославије запостављана због добрих односа са несврстаним Египтом о коме се говорило у контексту арапског и панарапског национализма. У медијима се често наводило да су Копти „православни“ али се није дубље улазило у анализе шта значи њихово „православље“. Копти су код нас заједно са осталим дохалкидонским црквама (Етиопије, Еритреје, Јерменије, Сирије и Индије) познати под појмом монофизита са којима Српска православна црква и остале помесне православне цркве нису у литургијском јединству.

Овај број часописа Градац настао је из жеље да се широј јавности приближи велики број тема који се односе на Копте. Зборник доноси радове који се тичу Коптске цркве и монаштва, коптског језика, књижевности и уметности, коптске историје и црквеног дијалога о стварању јединства „две православне породице“ с посебним освртом на однос коптских хришћана и православних хришћана.

Ово тематско издање обухвата теме у трајању од двехиљаде година: од првог века нове ере до наших дана и најсвеобухватније је издање о Коптима на српском језику. Часопис доноси једанаест радова, од којих је пет писано посебно за ову прилику, док су два су за потребе овог броја допуњена и прилагођена, а четири рада су прештампана из старих и тешко доступних издања.

У њему се налазе радови следећих аутора и наслова: др Драгана Ј. Јањић, „Коптска црква и христолошке расправе“, Слободан М. Радошевић, „Коптско монаштво од древних времена до савременог доба“, доц. др Александар Ђаковац, „Евагрије Понтијски и аскетска традиција египатске пустиње“, Срећко Петровић, „Кратки преглед развоја коптског језика и историје коптске литературе: споменици коптске хришћанске духовности у првом миленијуму“, проф. др Џејмс М. Робинсон, „Књижница Наг Хамади“, Пјер ди Бурге, „Коптска уметничка дела достојна да трајно буду изложена“, Данко Страхинић, „Копти под влашћу Арапа и Османлија“ и „Копти: од француске до британске окупације Египта“, др Александар Раковић, „Копти и египатска држава: од Насеровог панарабизма до Сисијевог двоидентитетског арапско-коптског јединства“, проф. др Викентије Фрадински, „Ка питању сједињења Коптске цркве са Источноправославном црквом“ и Сања Николић, „Дијалог Православне цркве са Коптском црквом у оквиру савременог међуцрквеног дијалога са Древноисточним (нехалкидонским) цркавама“.

Овим зборником, међу чијим ауторима су и сарадници листа „Православље“, се по први пут на српском језику представља код нас недовољно позната хришћанска заједница чији су преци оставили великог трага на људску цивилизацију. И како наводи један од аутора „упркос свим потешкоћама са којима су се суочавали, језгро Копта које се држало хришћанске вере и традиције очувало је своју самосвест као посебне заједнице која траје и до данас“.

С.Д.

Православље - новине Српске патријаршије