На Малу Госпојину, 21. септембра 2019. године, у манастиру Раковици светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор  Игњат Товаровић, док су саслуживали су протојереј-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки (Епархија зворничко-тузланска), протојереј Милан Шаренац, ђакони  Александар Аздејковић и Адријан Чунчук из Владивостока; у олтару су се  молили протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић и протођакон Радомир Ракић.

 

 

Игуманија мати Евгенија са сестринством за певницом узносила је пјенијем молитве Господу док су се верни усрдно молили. Торжественом сабрању присуствовали су и песници, учесници Деветог Међународног сабора духовне поезије. Празничну проповед је произнео прота Миладин Вуковић, старешина цркве Пресвете Тројице у Теслићу. После Литургије одслужен је помен српским патријарсима Димитрију и Павлу и руском патријарху Алексеју.

 

Свечано отварање Деветог међународног сабора  духовне поезије

 

По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, уз подршку и помоћ Удружења књижевника Србије и Српске академије наука и уметности наше Цркве,  Књижевно друштво Раковица је и ове године највећи допринос дало у организацији Деветог међународног сабора духовне поезије. Помоћ је посебно пружио манастир Светог архангела Михаила у Раковици, а придружили су се у организацији и Градска општина Раковица и Центар за културу и образовање Раковица. 

 

„Ако је поезија богослужбени језик благословеног Царства, и ако су Библија и Литургија највећи небески дарови, онда је овај Сабор духовне поезије који се одржава из године у годину у манастиру у Раковици, на дан Пресвете Богородице, небеске покровитељке песника и поезије, и баш због те чињенице, тај и такав дан је поезија по себи уденут у непролазне календаре вечног битисања, уједно је уоквирен и овом непоновивом у увек оригиналној трансмисији религијских садржаја...“ - казује нам књижевник Веселин Мишић.

 

На свечаном отварању је гостовао песник Међународних сусрета писаца, које организује Удружење књижевника Србије, руски писац Сергеј Главјук, као и наши песници Радомир Андрић и Нина Симић, док су Јања Поповић Тодоровић, Петар Жебељан, Ранко Ђиновић. Модератор програма је био књижевник Душко Новковић. У програму је учествовао хор цркве Светог Георгија на Бановом брду.

 

Сусрети су отворени у 11 часова, а током дана, сем песничких стихова, говорило се и на тему осам векова самосталности Српске Православне Цркве и десете годишњице блаженог престављења патријарха Павла, на округлом столу у поподневном делу. Учесници округлог стола су били протојереји-ставрофори др Радомир Поповић, др Александар Средојевић, протођакон Радомир Ракић, др Миомир Милинковић и др Јован Јањић. Саборовање су завршили песници који су својим стиховима нашли место у Венцу изабраних Зборника Деветог међународног сабора духовне поезије.

 

Из слова г. Живорада Ајдачића, председника Културно-просветне заједнице Србије, бележимо  да Сабор лагано, али сигурно, разиграва искру духовности и радости Београда и да су песници у чијој души се разгорела ватра духовности успели да потврде да је реч спона међу људима, али је и спона са Богом. 

 

На свечаном отварању сабора госте су поздравили и духовник манастира Раковице прота Игњат Товаровић и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу саЦрквама и верским заједницама. Неколико стотина људи могло је да чује на овим небеским ливадама под ведрим небом небеске дарове стихотвораца. Како је могуће неколико стотина?  Ту су се нашли они са литургијског сабрања и после литургијског сабрања, они који су дошли у манастир на молитву, да се поклоне српским патријарсима, на свадбу, по воду... и сви они дођоше и прођоше у време трајања Сабора песника, те је свако од њих чуо неке стихове у славу Господњу.

 

Може се рећи да су песници на уздарје свима казивали: ово је Ваша песма, ово је Молитва за човека, овде је Разговор са Богом и овде се отварају Очи духовне ... Певамо Успеће Светога Саве и  славимо осам векова самосталности Српске Православне Цркве. На необичан  начин овај јубилеј наше Свете Цркве прославили су песници са народом у манастиру Раковици.  

 

Награђени  и похваљени песници

 

Стручни жири у саставу: Петар Жебељан, Душко М. Петровић и Немања Калем, извршио је избор песама, па је тако првонаграђена песма Зеница ока мога гнездо је твоје Милована Илића из Баточине, другонаграђена песма је Идемо даље, Милоша Милићевића из Добоја и трећенаграђена песма Пресвета Мајка, аутора Божидара Пешева из Београда.  

 

Похваљене су песме аутора из Београда: Где је почетак и крај - Горана Витића, Сопоћани - Миомира Милинковића, Бесмртност - Душана Плавшића;  Воздизање оца Тадеја - Слађане Поповић Манџукић из Скорице, Улазак у цркву - Радоја Радосављевића из Обреновца, Фрескопис - Витомира Стевановића из Добоја, 

 

Награђене и похваљене песме, као и Песнички венац од 99  изабраних песама, и песници гости Сабора: Миљурко Вукадиновић, Ранко Ђиновић, Петар Жебељан, Јеремија Лазаревић, Јања Поповић Тодоровић и Весна Радовић из Београда, Гордана Ђилас из Новог Сада, Ранко Рисојевић из Бања Луке и Срећко Симић из Врбовца (Косово и Метохија) нашли су своје место у врхунски урађеном зборнику Девети међународни сабор духовне поезије.    

 

За вишегодишњи рад и изузетан допринос у медијској афирмацији Сабора пригодним одликовањем награђена је књижевница Зорица Зец, сарадник Информативне службе Српске Православне Цркве и Радија Слово љубве. 

 

Преглед учесника у Зборнику песама 

 

На конкурсу духовног песничког стваралаштва учествовало је 323 песника са исто толико песама. Као и претходних година, песници су своју инспирацију проналазили у светињама Српске Цркве - Хиландару, Грачаници, Високим Дечанима Витовници, или у светитељским ликовима - Светом Сави и Симеону Немањи, Светом Василију Острошком... блаженопочившем патријарху Павлу... 

 

Преглед заступљености аутора у Сабору према месту становања: Из иностранства учествовало је 23  песника из 8 земаља: Енглеска (1), Италија (1), Немачка (1), Република Српска (10), Француска(1), Хрватска (1) и Црна Гора (6). 

 

Из Србије у Зборнику је заступљено: 74 песника из 30 градова, односно места, и то: Баточина (1), Београд (24), Бечеј (1), Врање (1), Врбас (1), Гојна Гора (2), Зајечар (1), Земун (1), Јагодина (1), Кикинда (1), Косовска Митровица (1), Крушевац (3), Крагујевац (2), Краљево (1), Лесковац (2), Ниш (2), Нови Сад (2),  Прањани (1), Параћин (1), Петроварадин (1), Петровац на Млави (1), Ражањ - Скорица (1), Руменка (1), Сврљиг (1), Смедерево (1), Смедеревска Паланка (1), Суботица (1), Чачак (2), Темерин (1) и Футог (1).

 

По благослову Епископа шумадијског Јована, књижевну јавност и вернике обрадовала је књига изабраних и награђених песама о којима је, после прегледаних радова на анонимном конкурсу, одлучио жири у саставу: Петар Жебељан, председник, и чланови Душко М. Петровић и Немања Калем.  

 

Издавачи су  Центар за културу и образовање Раковица Књижевно друштво Раковица, а  за издаваче потписују гђа Маријана Бутулија и г.  Братислав Магдић. Приређивач и главни и одговорни уредник је Никола Рајаковић, председник Књижевног друштва Раковица, уредник  је гђа Аница Перић, а технички уредник Дејан Зељковић Поповић.

 

Да књига изгледа опремљена врхунском фотографијом потрудили су се Живорад Костић Коле и Бранислав Црнић.

 

Насловну корицу краси фотографија манастира Раковице из 1908. године, а на задњој корици фотографија владике Николаја са поклоницима у Јерусалиму 1930. године и песма Рођење Пресвете Богородице (из Охридског пролога). 110 година је од монашења овог Божјег угодника у манастиру Раковици.

 

Редакцију препознативе саборске књиге  потписују: протођакон Радомир Ракић, председник, и чланови: Петар Жебељан, Немања Калем, Душко М. Петровић, Братислав Магдић, Аница Перић, Дејан Зељковић Поповић, Даринка Бела Томић, Милун Милорадовић, Бранислав Црнић, ђакон Александар Аздејковић, Наташа Јокић и Никола Рајаковић.   

 

Велику благодарност за помоћ у реализацији Деветог међународног  сабора духовне поезије Књижевно друштво Раковица упућује Управи за сарадњу са Црквама и верским заједницама,  Епархији шумадијској, Градској општини Раковица, Српској Православној Цркви, Манастиру Раковици. Удружењу књижевника Србије, Српској академији наука и уметности, Секретаријату за културу града Београда и  Канцеларији за сарадњу са дијаспором и Србима у расејању.  

 

Посебну благодарност упућује високопреподобној игуманији мати Евгенији и њеном сестринству за сву благодат, гостопримство и труд око гостију из Србије и расејања.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

У сусрет јубилеју 1500 година манастира из штампе је изашла вриједна Монографија „Манастир Подластва“ коју представља њен уредник публициста Јован Маркуш. 

 

Звучни запис разговора

 

У сусрет великом јубилеју 1. 500 година манастира Рођења Пресвете Богородице-Подластва у Грбљу из штампе је изашла вриједна Монографија „Манастир Подластва“ коју је слушаоцима нашег Радија представио њен уредник публициста Јован Маркуш.

 

 

Монографија манастира Подластва, обухватила је све аспекте манастирског живота и његове духовно-просвјетне мисије кроз вријеме. Ова монографија, такође представља свједочанство многовјековног трајања овог манастира све до наших времена.

 

Монографија манстира Подластве је обухватила следеће цјелине (поглавља):

 

Историјат Грбља и манастира Подластва

Епархија бококоторска и дубровачка и манастир Подластва у Великом рату

Археологија раног хришћанства на простору Јужнојадранске области

Градитељски осврт на манастирски комплекс

Фрескопис манастира,

Рукописне и штампане књиге манастира

Старе и вриједне књиге које припадају грбаљским црквама, а чувају се у Ризници Српске православне цркве у Котору

Обнову манастира у 20. и почетком 21. Вијека

Народна предања и култове у окриљу манастира Подластва и

Живот у манастиру.

 

 

Обухвата резиме на српском, руском и енглеском језику. Монографија је илустрована низом фотографија које су заступљене у сваком поглављу, пратећи и олакшавајући заинтересованој читалачкој јавности да се што боље удуби у суштину и смисао самог текста.

 

МАНАСТИР РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – ПОДЛАСТВА

 

 

Манастир Подластва, са црквом Рођења Пресвете Богородице, налази се у близини магистралног пута Будва -Тиват – Котор, на јужној падини грбаљског села Ластва Грбаљска, по којем је и добио име.  Манастир Подластва се убраја међу најзначајнија духовна средишта, не само Грбља него цијеле Боке. Заједно са Михољском Превлаком,која представља 800 годишњи темељ Светосавског Православља у Зети – Црној Гори, манастир Подластва је посебно сабирно и саборно мјесто, како Грбља, тако и цилелог Приморја.

 

Археолошка истраживања извршена на темељима цркве Пресвете Богородице у Подластви из 1984 године, имала су за резултат проналазак остатака ранохришћанске богомоље из 6 вијека, чиме је дат велики допринос у проучавању средњевјековне археологије на овим просторима . Средњовјековни центар духовности Грбља добио је још једну духовну вертикалу која га је везала дубоко за темеље хришћанства. Такав, наизглед неочекивани обрт, гдје се на мјесту чије се оснивање по традицији приписивало цару Душану 1350, добио је још већи значај јер је материјалним доказима потврђено његово 15-то вјековно трајање.

 

Према предању, манастир је подигао цар Душан 1350. године. Према истом предању, преко овог дијела Приморја, боравећи кратко у ластовској цркви, са оближње морске обале, Свети Сава, први архиепископ српски и оснивач Зетске епископије, упутио се у Свету Гору. Исто предање тврди, да је Свети Сава пролазио кроз ово мјесто кад је пошао у Јерусалим. Такође, постоји предање о грбаљском поријеклу кнеза Лазара Хребељановића.

 

Од настанка, манастир Подластва је био духовни и политички центар Грбља, свједок бурних догађаја везаних за буне против Млечића и Турака, што се рефлектовало на судбину манастира. Ти догађаји су за последицу имали честа страдања манастира. Усљед честих буна и устанака Грбљана, манастир је био први на удару окупатора, па су у непријатељским походима прво њега рушили, палили и пљачкали. Прво разарање манастир је доживио од стране Млечића 1452. године, послије III грбаљске буне 1448-1452, кад је према предању исто тако разрушен и манастир Светог архангела Михаила на Превлаци.Затим је манастир је обновљен 1700. године. Друго разарање манастира је било за вријеме прве аустријске окупације (1797-1805).Манстир је након тога обновљен 1812. године. Треће разарање манастира се догодило када је Аустрија други пут окупирала Грбаљ 1814.г. (1814-1918), а трећи пут је обновљен 1874. године. Четврто разарање је било 1915 године за вријеме Првог свјетског рата. Манастир је обновљен , а тадашњи митрополит црногорско-приморски др Гаврило Дожић, заједно са свештенством, је 1936. године, освештао манстирски комплекс. Пето разарање било је у II свјетском рату. Шесто разарање манастира било je од земљотреса 1979. године када је скоро потпуно уништен. Посебно свједочанство њеног мучеништва јесте и нова гробница 80 побијених Грбљана, Маина, Будвана, Побора и Паштровића у Бару на крају Другог свјетског рата (ту пренијетих и сахрањених 1992. године благословом Патријарха Српског Павла).

 

Почетком 15. вијека саграђен је старији дио цркве Рођења Пресвете Богородице. Манастирска црква Рођења Пресвете Богородице је једноставна, издужена једнобродна грађевина са полукружном апсидом и тродјелним звоником на преслицу. У ткиву зидова и у оквирима отвора секундарно је употријебљен обрађени камен, који је припадао ранохришћанској базилици која датира из 6 вијека. У земљотресу 1979. године, манастир Подластва је претрпио велика оштећења. Између осталог, срушио се свод цркве. Но, ова разарања су “разоткрила” дијелове храма из прохујалих епоха. Наиме, и раније се јасно уочавао старији дио грађевине, али је тек послије земљотреса постао видљив дио првобитног готичког, благо преломљеног свода. Тај најстарији нуклеус храма имао је припрату, могуће у виду неке врсте отвореног тријема. Свјетлост дана угледао је и фрагментарно очуван старији живопис из 15. вијека, који се налазио на јужном зиду и дијелу олтарског простора, као и на јужном зиду припрате – тријема. Нажалост, фреске су веома оштећене, али сачувани ликови стојећих фигура св. Николе и св. Ђорђа, приказани испод сликаних аркада, указују на високе умјетничке домете њихових аутора. У некој каснијој обнови, манастирска црква је добила данашњи изглед. Након сложених истраживачких и конзерваторско-рестаураторских радова на цркви Рођења Богородице, скинуте су млађе фреске са дијела јужног зида и презентиране у простору продуженог црквеног брода. У истом дијелу су изложени и налази из ранохришћанске базилике – фрагменти подног мозаика и парапетне плоче. На тај начин постали су сагледиви и они слојеви споменика, који су вјековима били запретани у унутрашњости грађевине.

 

Манастир Подластва је био и значајан просвјетитељски центар Грбља. Од прве половине XIX вијека у манастиру је била народна школа у којој су калуђери подучавали старословенски језик, црквено појање, рачунање итд. Као наставници спомињу се између осталих Висарион Љубиша (црногорски митрополит 1882-1884) и Митрофан Бан (црногорски митрополит 1885-1921). Као настојатељ манастира Подластва Митрофан Бан узео је видног учешћа у познатом устанку православних Бокеља против Аустрије 1869. године. У вријеме када је игуман Григорије Бућин био учитељ у манастирској школи у Подластви је учио митрополит Петар I Петровић – Свети Петар. Игуман манастира Подластве Јосиф Бућин био је у Цетињу кратко вријеме један од учитеља младог Петра II Петровића Његоша, прије његовог одласка у Топлу крај Хeрцег-Новог.

 

Историјат Подластве, је запамћен по Грбаљском законику, времену Светог Петра Цетињског и његовог рата против Наполеона, као и митрополиту црногорско-приморском Митрофану Бану – Грбљанину.

 

Грбаљска светиња обнављана у немањићко вријеме, рушена је и васкрсавала, доживјевши процват посебно у ово наше вријеме. У последњој деценији прошлог вијека, започета је обнова храма и манастирског комплекса Подластва. Поред храма,стари конак је обновљен, и том приликом је дограђен параклис Светог Великомученика Косовског Лазара. Манастир садржи иновоформирану ризницу у којој су смјештени предмети из различитог историјског периода, као и библиотека.

 

 

Јован Б. Маркуш

 

 

Извор: Радио Светигора

 

За Објектив Црна Гора говорио је Јован Маркуш, градоначелник пријестонице Црне Горе, 80-их година прошлог вијека.

 

 

У опширном интервјуу, Маркуш је објаснио улогу, значај и снагу Митрополије, како је Цетиње уништено, и кад ће Црној Гори да сване рујна зора, по мјери свих њених грађана…

 

Да ли сте, као високи функционер, градоначелник Цетиња с краја 80-их година могли наслутити овакав развој догађаја у наредне три деценије? Прије свега мислим на стварање малих, на свјетској мапи безначајних држава, статус цркве, национални кőд грађана Црне Горе.

 

Искрено говорећи ни на крај памети ми није био овакав развој догађаја а не вјерујем ни да су други у мојој околини то могли наслутити. Тачно је да смо ми у Црној Гори жељели да се наша земља даље развија као парламентарна демократија али умјесто дотадашњег комунистичког  добили смо ,,нашминкани неокомунистички“ систем.

 

Тешко је било предвидјети овакво ,,дробљење“ дотадашњих држава у мале и безначајне државе јер да би се видјело мјесто коцкице човјек мора имати слику читавог мозаика.

 

Ту слику или читаву ,, шаховску таблу“ има само мали број људи који руководи свјетским процесима. Данас је јасно што се жели промјеном статуса православне цркве као и актуелним инжењерингом кода грађана Црне Горе.

 

У ком периоду своје историје је, по Вама, Црна Гора достигла највећи степен своје независности?

 

Да би се на ово питање коректно одговорило требало би имати прије свега вјеродостојне економско – финансијске показатеље књажевине и краљевине Црне Горе, Зетске бановине у краљевини Југославији, Црне Горе у југословенској федерацији, Црне Горе у државној заједници са Србијом и данашње самосталне Црне Горе.

 

Бојим се да је салдо у свим овим периодима негативан, односно да је Црна Гора увјек била економски зависна а онда је веома тешко без овог параметра говорити о укупном степену независности.

 

Које су, за Вас, три највеће мане данашње црногорске власти – а које опозиције, која не успијева, а како ствари стоје неће ни успјети да дође на власт?

 

Највећа мана народа у Црној Гори је што никада од првих парламентарних избора 1906.г. до данас никада није промијенила власт на изборима. Промјене власти су биле послије Првог и Другог свјетског рата као њихова посљедица. До промјене власти није дошло ни 1989.г. већ је унутар комунистичке власти дошло до промјене само на њеном врху, омладинци су само сјели на мјеста својих старијих другова који су већ били зрели за пензију.

 

Тадашњи врх комунистичке власти је уствари бунт народа смијенио али не из идеолошких разлога, већ због њиховог односа према тадашњим дешавањима на Косову и Метохији, Као најдиректнији учесник тих догађања то вјеродостојно могу посвједочити. Данас је нажалост Црна Гора једина држава у Европи гдје се власт није промијенила већ 30 година. То је жалосно јер и у сусједној Енвер Хоџиној Албанији она се мијењала неколико пута. Уствари у Црној Гори је на дјелу механизам одржавања власти тј. избора који се суштински није мијењао од 1945.године до данас. Овакав систем мијења форму али не и садржину.

 

Другим ријечима механизам није,,поломљен” нити је замијењен неким другим напреднијим, тако да је то препрека да би се могло говорити што је власт а што је опозиција, јер механизам одреди пожељну опозицију. Што су мане не треба много приче јер то свако нормалан види а то је свеопшти хаос који се дешава послије великих ,,поплава” и јасно је што послије њих остаје на земљи.

 

Цетиње, кад сте се родили, кад сте били градоначелник, и данас?

 

Ја сам рођен за вријеме Информбироа ,, демократске“ 1949.године а суноврат грађанског Цетиња отпочео је његовим ослобођењем на крају Другог светског рата, 13. новембра 1944.

 

У ноћи „дугих ножева” без икаквог суђења побијено је, да се зна, 28 грађана Цетиња. Међу њима су били професори: Илија и Михаило Зорић, Јоко Грујичић, др Јован Петровић-Његош и Николај Дориамедов, управник позоришта Марко Драговић, предсједник општине Томо Милошевић… Свих ових година једино је ген. пуковник ЈНА и народни херој, инг. Блажо Јанковић о овоме проговорио и објаснио разлог ликвидације сљедећим ријечима: „Њих су убили ђаци-понављачи“. Овакви поступци су упрљали ослобођење земље од непријатеља и предодредили нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса.

 

Довољно је погледати чињенице да би се схватио однос милитантног бољшевизма према грађанском Цетињу. Одлука да више не буде престоница никада није донесена, већ је ова отимачина „провучена” кроз члан Устава гдје се констатује „главни град НР ЦГ је Титоград”.

 

Убијање тзв. грађанског и монархистичког духа Цетиња не очитава се само кроз пресељење државних и културних институција, већ и кроз пљачку музејских експоната. Цетиње почиње да тавори, други му кроје капу, други, често и полуписмени, одлучивали су му о судбини.

 

Деградирано је чак и од стране многих Цетињана који се нешто питаху. Некада сједиште многих владика и владара црногорских, престоница једне мале, али храброшћу и духом велике државе, дика Црне Горе и свеколиког Српства, Цетиње се нашло у ритама, идеолошки осуђено да постане резерват. У том резервату сам рођен и провео дјетињство.

 

Вријеме када сам био градоначелник Цетиња поклапа се са временом обнове читавог Историјског језгра Цетиња и културно историјских споменика у општини Цетиња послије земљотреса (1984-1989) тако да су и резултати лако видљиви. Послије седамдесетих година прошло вијека Цетиње се захваљујући прије свега електроиндустрији ,, Обод“ убрзано развијало као један од привредних центара на пољу индустријске прераде и трговине тако да сам као градоначелник наслиједио повољне услове за даљи развој ових дјелатности. На крају мог мандата 1990.године Цетиње практично није имало незапосљених и у тадашњем економском систему је имало позитиван салдо.

 

Послије деведесетих година прошлог вијека дошло је до ратова и распада тадаше Југославије. Свјестан да ће се Цетиње у новим околностима тешко моћи и даље развијати као привредни центар ја сам тада покренуо иницијативу да му се врати оно што му је отето послије 1945.г. тј да му се врати статус престонице Црне Горе. То је и усвојено 1992.г. али умјесто стварне оно је данас само остало као ,, папирната“  престоница Црне Горе.

 

Нажалост неокомунистичка власт са новим идеолошким пројекцијама од Цетиња су створили полицијско-политичку ,,позорницу“ чије конце и даље повлаче из Титограда (Подгорице), а младе и недовољно информисане усмјеравају против своје браће и своје Цркве. Не знам да ли добро виде моји Цетињани да им је додијељена улога политичке и „вјерске” позорнице од које личне користи убирају властодршци ван Цетиња.

 

У граду практично ништа не ради јер је привреда потпуно уништена , новца нема и град тавори, ,док се рискантне политичке и „вјерске” авантуре великодушно препуштају цетињанима. Између посљедња два пописа оно је изгубило 20% становништва са тенденцијом даљег исељавања посебно младих школованих људи.

 

Једна објективна анализа сигурно би показала да је комунизам и нео-комунизам, који је данас на сцени, уништио Цетиње. Није тешко доказати да је Цетиње, док се држало српства и православља, напредовало као административни, културни и вјерски центар Књажевине, Краљевине и Зетске Бановине. Када је преведено, или боље рећи, силом власти преведено на атеизам и антисрпство, када се одвојило од своје природне матице, оно у сваком погледу назадује.

 

Колика је снага Митрополије црногорске-приморске, кроз народ који је подржава? Везано за изазове са којима се у данашњој Црној Гори суочава.

 

Сама чињеница да је преко 100.000 људи потписало петицију која је и даље актуелна  а односи се на противљење  покушају да се кроз ,, Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница” отме имовина Митрополије и других православних епархија у Црној Гори, сама за себе довољно говори. Само слијепи данас не види да је на дјелу кроз покушај стварања наводних самосталних цркава у оквиру новостворених држава у Европи, уствари  да се разори цјелокупна Православна црква као јако ,, везивно ткиво” свих ових држава.

 

Није тешко доказати да аутокефалне цркве у православном свијету нијесу без изузетака „устројене као националне”, као ни да није тачно да „нема народа или државе без своје самосталне Цркве”, како то тумаче атеистички „реформатори православне цркве” из дукљанско монтенегринских  магли. Да се ради само о дукљанским маглама довољно говоре следећи примјери:

 

Александријска Црква, у диптиху Православних Цркава прва послије Царградске,  има јурисдикцију над читавим афричким континентом који данас има 56 држава и ко зна колико нација. Дакле над  не само над једном државом или над неком од нација  . Александријска Патријаршија има епархије у Египту и 9 епархија широм цијеле Африке; у Судану, у сјеверној и Јужној Африци, у Родезији, Етиопији и Камеруну. Православна Црква највише се шири у Кенији, Уганди, Заиру, Таназанији и Гани. Језик у Литургији је грчки, арапски као и разни афрички језици.

 

Антиохијску Цркву чине Арапи из Сирије (6 епархија), Либана (6 епархија), Ирана, Ирака, Кувајта и Саудијске Арабије, као и неких предјела Турске. Ова патри- јаршија под својом јурисдикцијом има арапске православне епархије у Америци и Аустралији, са око 800.000 вјерника. Сједиште се налази у Дамаску, а синод у Бејруту. Језици Литургије су грчки и арапски.

 

Јерусалимска Црква обухвата, поред православних Грка, православне Арапе у Израелу и Јордану(подаци о црквама из књиге римокатоличког теолога др Јурија Ко- ларића „Православни’, Загреб 1985. ст. 111).

 

Јасно је да се из ових лако доказивих чињеница може уочити да аутокефалне цркве не морају бити ни националне нити омеђене границама државе. Потпуно је јасно да има много народа, нација и држава које немају своје самосталне цркве. Не треба заборавити да су аутокефалне цркве не морају бити ни националне нити омеђене границама државе. Не треба заборавити да су аутокефалне цркве, Александријска, Атиохијска и Јерусалимска, једне од најстаријих Православних цркава, и нијесу их створиле партијске организације и удружење грађана – атеиста.

 

Наум слуганске власти у Црној Гори која извршава туђе налоге је потпуно јасан, посебно ако се има у виду да је потпуно другачији однос када је у питању Римокатоличка црква и Исламска вјерска заједница.

 

Када ће у Црној Гори да сване рујна зора, по мјери свих њених грађана?

 

Не бих желио да будем песимиста, јер сам по природи оптимиста, али тешко је очекивати да у овако подијељеној Црној Гори ускоро ,, сване рујна зора по мјери свих њених грађана”.  Све док се не промијени ова клептократска власт, која опстаје на перманентним подједала које вјештачки ствара газећи елементарна људска права православног и српског народа тешко да се може нешто промијенити, јер ,, вук длаку мијења али ћуд никада”. Другим ријечима, треба размонтирати механизам који је на дјелу у Црној Гори од 1945. г. до данас да би могли очекивати да ,, сване рујна зора по мјери свих њених грађана”.Само слијепи не види да је у Црној Гори на дјелу неокомунистичка диктатура а не демократија, коју нажалост толеришу инострани центри моћи којима оваква ситуација одговара.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Током средњег века, за већину православних Словена, а самим тим и за становнике Србије, паримејник је, уз превод Псалтира, представљао основни извор за упознавање са Старим заветом. На старословенски језик га је превео Свети Методије у IX столећу, као једну од књига неопходних за одвијање редовног богослужбеног живота и за мисионарење међу моравским Словенима. Захваљујући томе, преписи паримејника су од изузетног  значаја како за реконструкцију старословенске писмености тако и за проучавање заједничке подлоге појединачних словенских традиција.

 

 

Најважнији међу српским преписима паримејног текста јесте Београдски паримејник, најстарија књига у фонду Народне библиотеке Србије и један од најдрагоценијих сачуваних српских рукописа уопште. Он припада групи монументалних кодекса с краја XII и почетка XIII века који сведоче о вековима дугом развоју српскословенске ћириличне писмености, заједно са Мирослављевим јеванђељем и Вукановим јеванђељем. Настао је у неком од високоразвијених писарских средишта Рашке области у првој четвртини XIII века, што значи да потиче из доба Светог Саве, односно из времена уздизања Српске Цркве у ранг аутокефалне архиепископије. Очуван је мањим својим делом; запис о настанку, уколико је и постојао, данас недостаје, због чега није познато ко је наручио његову израду; у питању је, свакако, био припадник владарске породице, крупног племства или високог клира.

 

Београдски паримејник баштини трагове велике старине и у језичком и у текстуалном погледу. Налази се на челу треће гране словенских паримејника; припада паримејницима најблискијим методијевском архетипу и бележи рани степен развоја текста, укључујући измене у цветном и месецословном циклусу унете у словенски превод у X веку, према грчком предлошку. Неке архаичне језичке одлике га везују за период у којем је Српска Црква била у склопу Охридске архиепископије, као и за простор тзв. зоне трансмисије, између Косова и Метохије и Риле, у којој је српскословенски језик и настао; ипак, правопис пружа класичан пример ране рашке ортографске традиције. Као споменик писмености, то је калиграфски најуспелији српски рукопис свога доба, а његов књижни украс има високу уметничку вредност и носи трагове различитих традиција – византијске, романичке и оријенталне – којима је била изложена српска уметност тог доба. Овај низ јединствених квалитета, као и узбудљив историјат – од доспевања у Народну библиотеку из Скопља, преко нестанка током евакуације 1915. године до поновног проналажења и откупа 1969. у Немачкој – али и лоше физичко стање књиге, парадигматични су за десетковани српски рукописни фонд у целини.

 

Репрезентативан у сваком погледу – по времену и околностима настанка, по општем изгледу, древним и богатим језичким и текстуалним слојевима, по врхунском писму и украсу, бурном историјату и значају за светску славистику – Београдски паримејник представља споменик културе првог реда и највећу драгоценост и амблем Народне библиотеке Србије. Због тога је одабран како би се Министарство културе и информисања, Народна библиотека Србије и издавачка кућа Платонеум, његовим фототипским издањем, придружили обележавању јубилеја осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Изложба икона студената Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију отворена je 19. септембра 2019. године у Галерији Центра за културу Раковица. Изложбом Светлост вечности у 21. веку представљена је група уметника млађе генерације који за основу својих ликовних истраживања користе богато наслеђе православља кроз примену различитих сликарских техника попут мозаика, фреске, јајчане темпере, акрила, енкаустике, гваша и акварела.

 

 

Кроз њихове радове види се успостављена једна трајна веза између посматрача и изображених ликова Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице, Светитеља Божјих. Аутори изложбе Милица Вујнић, Тијана Вилотић, Марија Вучковић, Тина Гомбитова С., Јасна Витиз Николић, Сузана Вукићевић,Јована Јанковић, Стефан Јовичић, Адријана Којадиновић, Милица Мишић, Зоран Мишић, Данка Мишевић, монахиња Фотина, Зорица Никић, Лука Новаковић, Љиљана Перановић, Игор Пјанић, Дуња Ћирић и Миња Чворић саопштавају нам о Светлости вечности и потписују у каталогу:

 

-Циљ изложбе је да посетиоцима приближи богато стваралаштво савремене црквене уметности која због своје неекспонираности није премећена од стране шире публике. икона није привилегија одабраних, она увек има потребу да направи искорак ка посматрачу, трајну духовну везу са њим, тако да се надамо да ће ова изложба бити скроман допринос континуитету православне црквене уметности.

 

Добродошлицу ауторима и публици пожелела је директорка Центра за културу гђа Маријана Бутулија. Изложбу у овоме припремљеном „храму“  је отворила проф.  Биљана Јовановић која је између осталог рекла да је свим ауторима заједничко студирање на Академији наше Цркве и сем каноничности иконе одражавају и инспиративно лично надахнуће угодницима Божјм.

 

Изложба која је организована у оквиру програма „Путеви духовности“  је отворена до 25 септембра и може се погледати сваког дана. Свечаном отварању изложбе присуствовало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије зворничко-тузланске, ђакон Александар Аздејковић,професори и колеге са Академије, пријатељи и сарадници. У Савету галерије су Велизар Крстић и чланови Оливера Вукотић и Јелена Аранђеловић, док је уредница ликовног програма Нађа Мандић.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Вече патријарха Павла, поводом 10-годишњице упокојења, одржано је 18. септембра 2019. године у Центру за културу Раковица. О животу и раду "свеца који хода" говорили су протођакон Љубомир Ранковић, Слободан Радуловић - аутор књиге Вујански крст патријарха Павла и академик Славко Каравидић, рецензент. Водитељ трибине био је ђакон Александар Аздејковић.

 

 

-Недокучиве су мистерије Божјег промисла, рекао је протођакон др Љубомир Ранковић. Њихова логика несхватљива је људском разуму. Често апсурдна и парадоксална. Живот патријарха Павла је очевидно сведочанство вечног неспоразума неба и земље. Патријарх Павле рођен у Кућанцима, био је, како је нагласио др Ранковић, „највећи бескућник целог живота, убоги сиромах земаљским а пребогат небеским благом”. -Онај кога је Господ пре зачећа предодредио да буде духовни отац српског народа, остао је без оца још у колевци, казао је Ранковић. 

 

-Онај који је био првојерах Српске Цркве, мајке православног српског народа, своју мајку није ни видео ни запамтио, рекао је протођакон Ранковић и додао: -Цео живот патријарха Павла био је Голготско распеће. Он је патријарх великомученик. Његов избор за патријарха пун је симболике. Изабран је у деветом кругу гласања на Архијерејском Сабору. Време његовог патријарховања од 1990. до 2009. године било је девети круг пакла за њега и његов народ. 

 

-Данте Алгијери тај круг описује као место неслоге, издаја, раскола и распадања. Распала се Југославија у крвавом грађанском и верском рату. Срби су протерани са вековних огњишта са западних простора државе коју су платили сваком трећом главом својих најбољих синова. Србија се завадила са вековним савезницима и бомбардована од алијансе деветнаест западних земаља. Црна Гора одвојила се од Србије а Косово прогласило независност. Народном животом, у то доба, по Ранковићевим речима, „завладала је похлепа, неслога и страначка завада и подела”. Христос је на Голготски крст прикован са четири клина. Патријарх Павле примио је стотине клинова у душу и срце, од бола и туге над злосрећним удесом свога народа. Иако тешко рањен, никада није губио веру у васкрсење и наду у Божју помоћ и боље сутра. Био је ходајућа Библија, живо Јеванђеље и непрекидно литургијско богослужење, којим је причешћивао свој народ. 

 

-Пред крај живота, истакао је Ранковић,”све земно и телесно ишчилело је из њега и он се на крилима духа винуо у Царство небеско међу свете Србе.” Подсећајући присутне, да није довољно светитеље само славити и поштовати речима и обредима, него треба следити њихов пример, цитирао је речи Светог владике Николаја: "Више бих волео да ме Господ избрише из Књиге живота, него да ме неко поштује и слави а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела". 

 

-Патријарх Павле целога живота поручивао је: "Будимо људи!", а својим животом цео један век сведочио је личним примером шта значи бити човек. Висока, али не и недостижна мета, завршио је протођакон Ранковић своје казивање о патријарху Павлу у препуној сали Центра за културу у Раковици.

 

 

Извор: Новости

 

Занимљиво је знати да су сви храмови на Цетињу посвећени Рођењу Пресвете Богородице (црква Цетињског манастира, стара гробљанска црква коју називају и Влашка црква и црква на Старом цетињском гробљу – пред Капелицом), као да је и преслава или послужбица најстаријих цетињских породица Мали Госпођиндан.

 

 

Раније се празник Рођења Пресвете Богородице тј. Мали Госпођиндан славио као слава града Цетиња. Проф. Предраг Вукић и моја маленскост прије неку години поново смо покренули питање код надлежних у Престоници Цетиње да се празник Рођења Пресвете Богородице тј. Мали Госпођиндан прославља као слава града, али до сада то није наишло на њихово разумијевање.

 

У вријеме када је господар Зете Иван Црнојевић пренио сједиште Зетске митрополије у новоосновани Цетињски манастир, Цетињско поље се именовало као Подловћенски долац. Временом ће овај назив ишчезнути и замијениће га назив Цетињско поље, који ће као топоним опстати све до наших дана. Цетињско поље и Цетиње као некадашњи државни и духовни административни центар Црне Горе добило је име по ријеци Цетињи или Цетини која је у даљој старини протицала средином Цетињског поља.

 

Први помен Цетиња у архивским изворима налазимо у Историјском архиву Котора (Списи нотара, VII, 13), у документу из 1440, у коме се између осталог каже:

„Године 1440. индикције треће, првога септембра: Тудор Ненојев Ивановић са Цетиња (Thudor Nenoe Ivanovich de Zetine), у име своје и својих насљедника и потомака изјављује ….Сачињено у Котору, у општинској канцеларији, у присуству господина Михаила Пелегрина, суца и господина Драгона де Лука, аудитора.“

 

По доласку на Цетиње, војвода Иван Црнојевић је 1482. у Цетињском пољу подигао дворац за резиденцију, па се зато 1482. година и узима као година утемељења,тј. постанка Цетиња. Када и на који начин је дворац Црнојевића уништен, науци није познато. Једини документ о његовом изгледу је занимљива гравира у Цетињском Октоиху петогласнику из 1494. године.

 

Један од потомака најстаријих становника Цетиња и ктитора најстаријег храма Рођења Пресвете Богородице, у народу познате као „Влашка црква“., Јован-Јошо Иванишевић (син попа Филипа), секретар министра правде др Валтазара Богишића и познати културни посленик, у народопису под насловом ,, Подловћенско Цетиње“ штампаном у часопису,, Јавор“ 1892.године пише о насељењу Цетиња (Подловћевског долца) прије доласка Ивана Црнојевића следеће:

 

,,Предање каже, да није био настањен Подловћевски долац у почетку XV- ог вијека, но тек при крају прве половине ХV-ог вијека досели се на њ војвода Иван Боројев из Старог Влаха (Златиборац). Војвода Иван живљаше с фамељом у Нишу у вријеме турског насиља, па се атака у једном боју с Турцима, те му погине најстарији син Драгољуб, — он препрати фамељу у Рачу, а с четом прибјеже планини Старог Влаха, у своје родно мјесто, задржавши код себе два старија сина, Бороја и Владислава Пошто је препратио фамељу у Гучу, Иван је живио двије године у планинама Старог Влаха, борећи се с Турцима, а у томе ране му оба сина, те буде принуђен водити рањене синове код фамеље, а и с друге стране био је принуђен оставити друштво, будући војвода, арамбаша чети…

 

Пошто му пребољеше синови, намисли поново тражити склоништа, па крене с фамељом из Раче и на сами Мали Госпођин-дан дође на Подловловћевски долац ( како се називало данашње Цетиње) и почине под данашње село Иванишевиће, у Гомиле, ђе су до скора биле развалине кућишта, која је Иван градио са синовима.

 

Иван се доселио на долац около 30—40 год. прије доласка Ивана Црнојевића на Цетиње, а довео је собом жену Јелицу и синове: Бороја, Владислава, Вушура и Драгослава. Ријечица Цетиња. као да је била прије тога оставила ток цетињским пољем — те је било мало воде, као обична поточина.

 

Више је пута Иван савјeтовао синове, да што прије подигну — ђе виде да је најзгодније мјесто — малену црквицу и да је посвете рођењу св. Богородице, пошто тога дана дођоше на подловћенски долац. Још их је савјетовао, да њега и жену му Јелицу укопају онђе, гђе узмисле цркву градити — ако 6и умрли прије подигнућа цркве; да пазе долац и да га добро раде; да им је најљепше мјесто кућама испод присоја сјевернијем крајем доца ; да се љубе, слушају и сложно живе ; да лијепо примају гоњену браћу Србе и да им дају мјеста код себе, а да се не узносе од сиромаха; да буду чувари народнијех обичаја, својијех светиња, браниоца слободе, браниоци вјере и закона и да буду покорни зетскијем господарима.

 

„Будете ли извршили моје аманете — обично Иван свршаваше савјетовање — бићете достојни зват се синовима војводе Ивана, имаћете приступа и мјесто код људи и имаћете ово првијенство, које од старине има наша кућа!“ — Иван је био у дубокој старости и поживио је у новој постојбини пет-шест година, па умре, а наскоро по његовој смрти умре и жена му Јелица.

 

Синови их укопају на „Вељу Гомилу,“ ђе одреде градити цркву, а на гробове навале два велика камена, који се и данас могу виђети пред Влашком црквом. Иванови синови поитају што прије извршити очев аманет и око тридесет година прије доласка Иван-бегова на Цетиње на пВељу Гомилу,“ које је мјесто — ђе је данас Влашка црква — очито сваком куту цетињског поља, оплету од прућа, а покрију сламом црквицу и посвете је рођењу св. Богородице, а у исто вријеме одреде: ко-год би се населио на Подловћенски долац мора славити или прислуживат Малу Госпођу, па је и ови узму за прислугу. Тај њихов договор, та њихова одредба и збиља извршавата је код свијех становника Цетиња, што је јаки непобитни свједок, да су „Цетињани“ били први насељеници Подловћенског доца.Становници из окола назваше ову црквицу „Влашка“ црква с тога, што су је подигли додигаоци из Старог Влаха, па јој то име остаде за вазда.

 

Подловћенски долац, прозват је Цетињем по ријечици Цетињи, но пошто је она готово пресушила, и пошто је Иван-Бег- оградио манастир и дворац на увору речице Цетиња, па становници изокола и синови војводе Ивана не шћеше пошље зват Старовлашанима, но „ Цетињани,“ тако их називаху и доцнији досељеници на Цетиње, па доцније то име „Цетињани“ примише сви насељеници Подловћенског доца.“

 

Јован-Јошо Иванишевић даље пише да су од четворице синова војводе Ивана Боројева ( који је био Србин са Златибора,из мјеста које се као топоним назива Стари Влах- као и читава област која се простире од Златибора до ријеке Ибар) и жене му Јелице (која је била Српкиња из мјеста Рача код Крагујевца) настали потомци са презименима: Иванишевићи (на Цетињу, Београду, Петровом селу у Шумадији, Мостару и Попову у Херцеговини), Ивановићи(на Цетињу и у Бјелицама), Вушуровићи (на Цетињу и у Бјелицама), Драгославићи( од њих Шабани на Љуботињу), Дапчевићи (са Врањине и из Мркојевића), Бошковићи(са Цетиња) и Мариновићи (у Грбљу, Котору и Трсту). Од Иванишевића воде поријекло: Иваниши у Будви, Иванчићи на Корчули, Радуловићи у Жупи Никшићкој, Радуловићи у Гацку и Попову у Херцеговини, Љепаве у Херцеговини, Мачуге у Херцеговини, Главати у Херцеговини и Перашиновићи у Кладову. Боројевића од којих је војвода Иван Боројев има и данас на Златибору и Ужицама. Крсна слава потомака војводе Ивана Боројева на Цетињу је Ђурђевдан а послужују Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице) како су се завјетовали њихови преци.

 

Знаменити српски етнограф др Јован Ердељановић послије дугогодишњих научних истраживања у волуминозној студији „Стара Црна Гора“( Београд, 1926, ст.126), само потврђује писање Јована-Јоша Иванишевића из 1892.г, и закључује сљедећа: „Предање о досељењу Ивана Боројева из Старог Влаха и о томе, да су његови синови подигли послије названу Влашку Цркву, врло поуздано, јер је засвједочено са разних страна (као што смо показали)“

 

Као што пише Јован-Јошо Иванишевић црква је неколико пута преправљана, док најзад, средином 19. вијека, није добила данашњи изглед. У прилог томе говори и натпис уклесан изнад улазних врата:

 

,,ХРАМ ОВИ РОЖДЕСТВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ САГРАДИШЕ ДОЊОКРАЈЦИ ПРВИ ПУТ 1450. ГОДИНЕ – ПОСЉЕ ПРЕПРАВЉАЊЕГА ТРИ ПУТА ПОСЉЕДНИ ПУТ ПОДИГОШЕГА ОВАКО 1864. ГОДИНЕ“.

 

Данашњи облик храма Рођења Пресвете Богородице (Влашке цркве), датира из 1864. године. Те године је проширена и „изнова у клак ограђена“. Око цркве је била некропола са стећцима, који су том приликом уграђени у њене зидове. То је једнобродна црква, са звоником ,,на преслицу“, олтарском апсидом на истоку и порталом на западној страни. Ентеријер украшава диван иконостас, који је 1878. године урадио Василије Ђиновски, иконописац из Македоније, који је сликарску вјештину изучио у Русији

 

Храм Рођења Пресвете Богородице има свакако једну од најоригиналнијих ограда у свијету: око њене авлије је крајем 19. вијека подигнута симболична ограда од 1544 пушчаних цијеви које су Црногорци заплијенили од Турака у ратовима 1858 и 1876-1878. године. Када су, 1896. године Руси поклонили велику пошиљку од 30.000 пушака (острагуша, или московки), дошло се на оригиналну идеју да се потребна количина трофејних пушака издвоји и да се од њихових цијеви сагради ограда око Влашке цркве. Ова идеја је реализована 1897. године. Цијеви су распоређене у 98 поља, између исто толико стубова. У врхове цијеви, постављени су метални шиљци у виду копља.

 

У посљедњој деценији 19. вијека забрањено је сахрањивање испред ове цркве, како би се она претворила у својеврстан споменик културе. Гробље је нивелисано или конзервирано. Један број гробница је очуван, и то оних у којима су сахрањене значајне личности црногорске прошлости, као што су: митрополити Иларион Рогановић и Висарион Љубиша, ректор Богословије на Цетињу-протојереј Станко Ивановић, кнез Грујица Лопичић, Јован Павловић – први министар просвјете и црквених дјела, Илија Беара, директор Цетињске гимназије, командир Зрно Поповић, капетан Трипко Грубачић, ађутант књаза Данила Марко Ј. Бјеладиновић, Сула Радов Радуловић – народни мудрац и др.

 

Занимљиво је напоменути да су у храму Рођења Пресвете Богородице (Влашкој цркви) 27. октобра 1860. године вјенчани књаз Никола Петровић Његош и Милена Вукотић, кћерка катунског војводе Петра Стевановог Вукотића, а да је поводом крунисања Николе I за краља, педесет година касније, 1910. године управо у њој обављено благорадење краљевског пара.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Хор ученика Православне Московске Гимназије је тренутно у посети граду Нишу. Младе хористе је у Саборном храму Силаска Светога Духа на Апостоле дочекао старешина храма протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић са протиницом Јованом Микић, диригентом Дечијег Црквеног хора Бранко.

 

 

Наши гости су посетили Нишку тврђаву и упознали се са дугом и бурном историјом нашег града. На платоу испред зграде Кабинета градоначелника наше госте је дочекао и пожелео им добродошлицу, заменик градоначелника града Ниша, господин Милош Банђур, који се гостима обратио на течном руском и у својој беседи их подсетио на братске односе наша два народа и нашу заједничку историју.

 

Малишани из Русије су још обишли и Споменик ослободиоцима Ниша у центру града и храм Светог цара Константина и царице Јелене у парку Светог Саве. Верни пратилац и водич нашим младим гостима у нашем граду је био ђакон Дејан Јовановић, вероучитељ ОШ "Бубањски хероји" у Нишу.

 

Након исцрпног обиласка града, наши млади гости су отишли у Богословију Светих Кирила и Методија, где их је срдачно дочекао ректор богословије протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић.

 

У понедељак 17. септембра 2019. годнине, у просторијама нишке Богословије, ђаке из Русије је поздравио Преосвећени Епископ нишки Г. Г. Арсеније.

 

 

Извор: Епархија нишка

 

У Позоришту „Зоран Радмиловић“ одржана је свечаност затварања Фестивала и том приликом су уручене награде и захвалнице свима који су помогли организацију Фестивала. У наставку вечери Прво београдско певачко друштво приредило је концерт.

 

 

 

Извор: Епархија тимочка

 

У оквиру четвртог Фестивала хришћанске културе, 14. септембра, у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богородице у Зајечару, одржано је предавање на тему: Осам векова самосталности СПЦ. Ово поучно предавање одржао је Драгослав Бокан.

 

 

 

Извор: Епархија тимочка

 

Саставни део четвртог Фестивала хришћанске културе, гостовање Певачког друштва "Мокрањац" при храму Светог Саве у Београду. Концерт је одржан 13. септембра у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару.

 

 

 

Извор: Епархија тимочка

 

У оквиру четвртог Фестивала хришћанске културе, 13. септембра 2019. лета Господњег, у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богородице, одржано је представљање зборника „Од киборга до химере“. У присуству Епископа тимочког Илариона, на представљању су говорили: др Миша Ђурковић и презвитер проф. др Зоран Деврња.

 

 

 

Извор: Епархија тимочка

 

Учесници трибине која је одржана у оквиру четвртог Фестивала хришћанске културе, били су: Проф. др Владислав Пузовић – „Самосталност СПЦ од Светог Саве до данас“; проф. Горан Јанићијевић – „Околности и улога Св. Никодима Тисманског у мисији Кнеза Лазара измирења српске са цариградском Патријаршијом“; и  монах Игнатије (Марковић) – „Историјски значај и улога Епископа тимочког Емилијана и преговори са Васељенском патријаршијом 1920. године“. Трибина о великом јубилеју СПЦ је одржана у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богомајке, 12. септембра 2019. лета Господњег. 

 

 

 

Извор: Епархија тимочка

 

Саставни део четвртог Фестивала хришћанске културе, био је и концерт хорске музике који је одржан 11. септембра у Саборном храму Рождества Пресвете Богородице у Зајечару. Учесници: Црквени хор храма Свете Тројице из Неготина – диригент Светлана Кравченко; Хор Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице из Зајечара – диригент Наташа Јовановић; Хор „Свети краљ Стефан Дечански“ из Књажевца – диригент Јован Тимилијић.

 

 

 

Извор: Епархија тимочка