Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Бешка.

ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА

Манастир Брезовица (Бешка) налази се на острву, једнако удаљеном од Старчева са сјеверозападне и Морачника са југоисточне стране. Један је од највећих манастира на језеру, пружа се на пространој заравни сјеверноисточне обале острва од  конака грађеног под стијеном, преко цркве Светог Георгија, економске зграде изнад пристаништа до Богородичине цркве. Манастир датира из 14. вијека. Претпоставља се да су Синаити започели живот на острву. Црква Св. Георгија је задужбина Ђурђа II Стратимировића – Балшића, а цркву Св. Благовијести је подигла његова жена Јелена Балшић, кћер „светопочившег кнеза Лазара“, у 15. вијеку. Mанастир Бешка је играо значајну улогу у духовном животу Зете, будући да се у њему одвијала интезивна преписивачка дјелатност. У манастирском скрипторијуму настао је 1439/40. године чувени Шестоднев старца Никона Јерусалимца. За манастир Бешку је Никон Јерусалимац 1441/42. године, духовник Јеленин, написао у преписци са њом велику књигу духовног руковођења која даје и типик за живљење, па и неопходна свјетовна знања, познату под називом Горички зборник.

Сматрало се да је манастир рано напуштен, али се помиње у турским пописима из 1570-71. и 1582. године, па је отворено питање да ли је, и ако јесте, колико дуго био напуштен. У активне манастире на језеру Марјан Болица 1614. године убраја и Бешку. Почетком ХХ стољећа, краљ Никола је обнављао Богородичину цркву да би потврдио своју везу са Балшићима, али много више са Јелениним оцем, свецем Косовским кнезом Лазаром. У манастиру се служи од 1997. године. Обнова манастира је започета почетком 2002. г. Поводом празника Благовијести 7. априла 2006. године  митрополит Амфилохије служио је Свету Архијерејску Литургију, током које је освештана обновљена црква Благовијести Пресвете Богородице. У току службе у камени кивот похрањене су мошти ктитора ове древне Светиње Преподобне Јелене Балшић, кћерке Светог кнеза Лазара, косовског великомученика. Фрескописање храма Св. Георгија завршено је 2015. године. Митрополија црногорско-приморска од 2006. сваке друге године, на слави задужбине  Преподобне Јелене Балшић, додељује истакнутим ствараоцима на српском језику награду за цјелокупно књижевно дјело „Јелена Балшић”. Ово велико и свето мјесто  данас је постало уточиште монахиња, вјере и поезије.

МАНАСТИРСКА ЗДАЊА И РЕЛИКВИЈЕ

Храм Светог Георгија

Храм Светог Георгија Побједоносца, задужбина Ђурђа II Страцимировића-Балшића, потиче вјероватно из посљедње четвртине XIV вијека. Као и остале цркве на острвима Скадарског језера триконхалне је основе, по угледу на моравску школу, али је мајстор западне школе, вјероватно из приморја, оставио свој потпис. Црква има пространу припрату крстастог свода и велики тродјелни эвоник на преслицу. Уз јужни зид триконхоса налази се гроб са једноставном покривном плочом, вјероватно ктитора храма.

Храм Благовијести Пресвете Богородице

Храм Благовијести Пресвете Богородице са два параклиса посвећена Св. Григорију Палами и Св. Марији Египћанки, подигла је 1439-40. године, Ђурђева жена Јелена, рођена Хребљановић, кћерка „светопочившег кнеза Лазара“ како пише изнад врата задужбине на ктиторском натпису из 1438. године.

Конаци

На задушнице 9. марта 2002. године Митрополит Амфилохије поставио је камен темељац на првом дијелу конака од кога се кренуло у обнављање храмова и великог конака подигнутог у вријеме Балшића. На Благовијести 7. април 2003. године у Благовештенској цркви Митрополит Амфилохије је служио Свету Архијерејску Литургију а по завршетку литургије је, уз молитвено учешће бројних вјерника из Зете, Бара, Црмнице и Ријечке нахије пререзао славски колач и обавио освећење новосаграђеног манастирског конака Послије 2010. године, саграђен је конак у маслињаку, и надограђено поткровље изнад постојеће радионице, и у склопу тог објекта наткривена помоћна просторија.

Свете  мошти

Манастир Бешка чува многе светиње. У манастиру су похрањене мошти благоверне Јелене Балшић и честице моштију: Св. Јована Златоуста, Св. Великомученика Георгија, Св. Великомученика Димитрија, Св. Мученика Превлачких и Саваита, преподобног Герасима Јорданског, преподобне Марије Египћанке, преподобног Зосиме Туманског, Свете Ангелине Деспотице, Св. Максима Пећког, св.Аве Јустина, Архиђакона Стефана, св. Петра Цетињског и св. Арсенија Сремца.

Драгоцености у манастиру

Од драгоцјености манастир Бешка посједује неколико старијих икона. Иконе Покрова Пресвете Богородице и Тихвинске иконе Мајке Божије је манастиру подарио пољак Јан Аксентијевић, који их је наслиједио од свог оца, који је био трговац, и од неког их је откупио за вријеме револуције. Икона Св. Николаја Мирликијског је из 18. вијека, и веома је добра копија Новгородске иконе из 13. вијека.

ЕМИСИЈА "ТАМО ДАЛЕКО" (РТРС): ИГУМАНИЈА ФОТИНА

ЕМИСИЈА "ДУХОВНИЦИ": МАНАСТИР БЕШКА

Први део:

Други део: 

Јуче, 7.10.2019. у Прес центру Удружења новинара Србије, ау организацији Удржења грађана Цер, одржан је посећени округли сто на тему Осам векова аутокефалности СПЦ и стварање националне културе.

На ову тему говорили су: професор др Радомир В. Поповић (Православни богословски факултет), професор др Милош Ковић (Филозофски факултет), професор др Мило Ломпар (Филолошки Факултет) и научни саветник др Срђан Пириватрић (Византолошки институт САНУ)

Професор Поповић је представио пут настанка помесности у историји Православне цркве. Професори Ковић и Лончар говорили су о значајним идејама које прожимају српску световну и црквену историју.

У светлости јубилеја аутокефалије СПЦ, нарочито је интересантно било излагање др Срђана Пириватрића. Он се осврнуо на историјске документе који недвосмислено показују да у православљу није била доминанта улога васељенског патријарха у додељивању аутокефалије, већ је претходну одлуку, као и у српском случају, доносио цар. Осим тога Васељенска патријаршија није једина која је кроз историју имала право додељивања аутокефалије како неки данашњи њени теоретичари тврде: Грузијској цркви аутокефалију је дала Антиохијска патријаршија.

У српском случају, био је низ политичких околности које су доприносиле додељивању аутокефалије, поред тога тадашњи охридски архиепископ Хометијан налазио се у расколу са Васељенском патријаршијом (Пириватрић наводи писмо васељенског патријарха Хометијану у коме му говори "ти јеси архиепископ, али ниси наш саслужитељ и брат", из чега се види да васељенски патријарх није литургијски помињао охридског архиепископа у то доба).

Ипак, све те околности нису биле, по мишљењу др Пириватрића, одлучујуће за добијање самосталности Српске цркве. Одлучујућа је била сама личност опитног монаха Саве Немањића, која је дубоко импресионирала његова савременике.

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Ком.

КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА КОМ

Манастир Ком са црквом Успења Пресвете Богородице налази се у близини Жабљака Црнојевића на огранку Андријске горе, који се у водоплавном периоду претвара у острво док се за сушног љета до манастира може доћи путељцима кроз мочвару. Мјесто на коме се манастир налази заклоњено је од сјеверних вјетрова, а нешто је изнад воде језера. Острво је кршевито и непогодно за живот. Вријеме градње манастира датира негдје између 1415. и 1427, а ктитори су му Ђурађ и Љеш (Алекса) Црнојевић. На Кому је кратко након Превлаке, Будве, Крајине и Врањине, било сједиште Зетске митрополије. Манастир Ком је слиједио традицију гробних цркава. О томе свједочи један документ из 1444. године у којем се Гојчин Црнојевић жали млетачким властима у Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама на Зетском језеру које су градили његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују. У наосу манастирске цркве, посвећене Успењу Пресвете Богородице, и данас су гробови Ђурђа, Љеша, Стафана и Маре (сестре Скендербегове, прећашњег Станише) Црнојевић.  Падом Жабљака 1478. године Турци су били у непосредном сусједству, тако да већ 1485. године Иван Црнојевић у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже му сва имања која су некада припадала Кому. Око 1520. манастир је опет активан, да би у XVIII вијеку скоро запустио. Тек средином наредног у њему је обновљена служба на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому одржавали зборови Цеклињана. Поштујући традицију Зетске митрополије и славне прошлости Црнојевића, Његош је на Кому произведен за архимандрита од стране призренског митрополита у зиму 1831. године. Манастир је дуго времена био запуштен. Осамдесетих година двадесетог вијека извршени су дјелимично истраживачки радови, санација објекта и конзервација фресака. Доласком оца Серафима Барадела са братијом на Скадарско језеро 1998. године, почела је обнова свих манастирских садржаја, која је посебно напредовала доласком доскорашњег старјешина манастира игумана Хризостома Нешића. Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије служио је у манастиру на Кому 2. октобра 2005. године Свету Архијерејску Литургију, током које је освештао манастирски звоник и дио конака, а након Литургије и велики крст подигнут на врху острвског узвишења.

МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

Манастирска црква Успења Пресвете Богородице је једноставна једнобродна грађевина, која средином XV вијека добија бочне параклисе и пространи дрвени тријем који их обухвата. Црква Успења Пресвете Богородице једина је од цркава Зетске Свете Горе у којој су се сачувале фреске. Живописана је у два маха, први пут око 1470, а потом осамдесетих година XVI вијека. Године 1988. извршена је дјелимична (превентивна) конзервација живописа, како оног из 1470. године у параклису, тако и живописа из друге половине XVI вијека у наосу цркве и на западној фасади. У цркви постоји надгробна плоча Љеша Црнојевића који се упокојио 1422. године. Комплекс манастира добио је веома рано изглед утврђења. Сама зграда конака подигнута је на западној страни острва, стратегијски добро лоцирана на стијени. Манастир је био опасан зидом и имао двије капије. Конак је као и читав манастир дуго времена био запуштен све до 1998. године, када почиње обнова конака и доградња економских објеката неопходних за живот манастира. На Кому су изведени радови на реконструкцији манастирских конака за које је пројектну документацију урадила и одобрила стручна служба Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Приступна стаза је уређена, а на платоу испред порте су изграђена два нова (мања) објекта и један већи. Постоје и два објекта на прилазу манастиру, на почетку и крају жичаре, монтиране за транспорт грађевинског материјала. Такође, реконструисана је капија на источном оградном зиду, затворена вратницом од жељезне решетке. Јужни крак конака је завршен и покривен медитеран цријепом. Сјеверни крак конака је продужен према истоку за око 4 м, а приступ је омогућен спољешњим степеништем са сјеверне стране. Између сјеверног и јужног крака конака, изграђен је тријем димензија 6, 60 м x 7, 25 м., покривен медитеран цријепом и завршен троводним кровом. Источну страну тријема формирају четири стуба, зидана у камену. Међу средишњим пољима је формиран пижун, (камена клупа). Под тријема је поплочан. У западном дијелу конака смјештене су економске просторије. Кућишта старих конака су обновљена, уз поштовање старог габарита.

МАНАСТИР КОМ (1417-2017) - ПРИЈЕ И ПОСЛЕ ОБНОВЕ, СВЈЕДОК РАСПЕЋА И ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

Манастир Ком, посвећен Успењу Пресвете Богородице, са истоименом црквом, налази се на Скадарском језеру у близини Жабљака Црнојевића, на огранку Андријске (Одринскe) горе, који се у водоплавном периоду претвара у острво, док се за сушног љета до манастира може доћи путељцима кроз мочвару. У басену Скадарског језера Пресветој Богородице су посвећени следећи манастирски комплекси: Старчева Горица, Бешка, Морачник, Ком и Горњи Брчели, као и многе парохијалне цркве. Мјесто на коме се манастир Ком налази заклоњено је од сјеверних вјетрова, а нешто је изнад воде језера. Вријеме градње манастира датира негдје између 1415. и 1427, а ктитори су му Ђурађ и Љеш (Алекса) Црнојевић. На Кому је кратко, након Превлаке, Будве, Пречисте Крајинске  и Врањине, било и сједиште Зетске митрополије. У низу средњовјековних споменика на Скадарском језеру, манастир Ком заузима посебно мјесто. Осим тога што је био некадашње сједиште Зетске митрополије, значај манастира Кома је и у томе што је то данас једини сакрални објекат из периода Црнојевића који је у цјелости сачуван. Манастирски комплекс се може подијелити на два дијела. Црква посвећена Успењу Пресвете Богородице са тријемом је повучена источно и издвојена од осталог дијела манастира. Други дио чине конаци подигнути на западној страни острва. Манастирска црква Успења Богородице је једноставно једнобродно здање, које, са окомитим крововима својих параклиса, као да је полегло у камењар острва. Половином XV вијека, око 1470. године, храм Успења Богородице добија бочне капеле – параклисе. Изградњом параклиса црква је добила пространи дрвени тријем, који је обухватао и капеле. Доградње су остварене у доба интензивног духовног живота и материјалног благостања, када је Ком уживао добра о којима говори повеља Цетињског манастира. Црква је још два пута доживјела извјесне измјене. Црква Успења Пресвете Богородице једина је од цркава на острвима Скадарског језера у којој су се сачувале  фреске. Живописана је у два маха, први пут око 1470. г. У другој половини XVI вијека, по обнови Пећке патријаршије 1557. године, долази до историјског градитељског замаха када се обнављају и подижу многе цркве и манастири. Сматра се да је у то доба црква на Кому добила свој данашњи живопис, који прекрива унутрашњост храма и западну фасаду. Приликом живописања храма, затворени су оригинални прозори на апсиди и јужном зиду, како би се добиле површине за несметано исликавање одређених композиција. Није познато када је храм добио данашњи изглед. Поразна је чињеница да од некадашњег богатог опуса средњовјековног зидног сликарства храмова у Скадарском басену постоји само фреска Богородице са Христом, насликана у апсиди сјеверног параклиса цркве манастира Кома, која је производ умијећа искусног и квалитетног фрескописца који је своје активности развијао, како се претпоставља, негдје око 1470. године. Манастир Ком је слиједио традицију гробних цркава. О томе свједочи један документ из 1444. године у којем се Гојчин Црнојевић жали млетачким властима у Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама на Зетском језеру које су градили његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују. У наосу манастирске цркве и данас се налазе надгробне плоче Ђурђа, Љеша, Стефана и Маре Црнојевић. Поред цркве се налазе зграде манастирских конака, подигнутих на западној страни острва и стратегијски добро лоцираних на стијени, одакле се пружа импресиван поглед на језерску панораму. Комплекс је врло рано добио изглед утврђења. Опасан је каменим зидом и има двије капије од којих је главна на југозападној страни. У доба успона манастир Ком је био веома богат. Као сједиште Зетске митрополије, манастир је располагао са великом имовином, јер плодно земљиште, које данас плави Скадарско језеро, налазило се под усјевима, виноградима и пашњацима. Падом Жабљака 1478. године, Турци су били у непосредном сусједству, тако да већ 1485. године Иван Црнојевић у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже овом манастиру сва имања која су некада припадала Кому. Око 1520. манастир је опет активан, да би потом запустио. Ипак, то није било дефинитивно напуштање манастира, јер знамо да је у другој половини XVI вијека Ком изнова живописан, што указује на то да је и тада морао бити жив. Током XVII и XVIII вијека манастир је скоро запустио. Поштујући сјећање на некадашње сједиште Зетске митрополије и славну прошлост Црнојевића, будући митрополит Петар II Петровић Његош је на Кому произведен за архимандрита – рашко-призренски митрополит Захарије дошао је у манастир Ком, гдје  је будућег митрополита Петра II рукоположио у чин ђакона, јеромонаха и потом у звање архимандрита 31. јануара 1831. г. Осим обнављања службе у другој половини  XIX вијека, на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому одржавали и зборови Цеклињана, манастир је током XIX и скоро читавог XX вијека био неактиван и запуштен попут других манастира на Скадарском језеру, који се заједнички називају Зетска Света Гора. Између два свјетска рата постојао је план да се обнови манастир, о чему свједоче сачувани цртежи постојећег и пројектованог стања из 1938. израђени за потребе Митрополије црногорско-приморске. Послије Другог свјетског рата манастир је 1949. г. стављен под режим државне заштите као споменик сакралне архитектуре, али је и послије тога дуго времена остао запуштен, боље речено био у рушевинама. О томе најупечатљивије свједоче писма блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Данила Дајковића, упућена Заводу за заштиту споменика културе Црне Горе 1972/1973, као и фотодокументација Завода из 1986. г. Осамдесетих година двадесетог вијека извршени су дјелимично истраживачки радови, санација објекта и конзервација фресака (1993). И послије поновног стављања манастира под режим државне заштите као споменика сакралне архитектуре I катергорије 1994. г. наставило се даље његово пропадање, шта је било и логично, јер осим дјелимично саниране цркве и даље су други манастирски садржаји остали рушевине. Послије неколико вјекова запустјелости, манастиру се поново враћа живот на крају XX вијека. Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија Радовића, манастир Ком насељавају монаси 1998. године и почиње духовна, а са њом и физичка обнова свих манастирских садржаја. Санација и ревитализација манастирског комплекса је изведена у неколико фаза. Митрополит Амфилохије служио је у манастиру Ком 2. октобра 2005. године Свету архијерејску литургију, и том приликом је послије вјековног пропадања манастирског комплекса  био у прилици да освешта звоник и дио конака, а након Литургије и велики крст подигнут на врху острвског узвишења. Поред радова који су освештани 2005. г. до данас изведени су и сви други радови на обнови и реконструкцији конака и других помоћних објеката као и уређењу читавог манастирског комплекса. Од повратка монашког живота на Кому 1998. године, манастир је постао и мјесто сабирања многих поклоника и доброчинитеља из Црне Горе и иностранства. Посебно су бројна сабрања вјерника из Ријечке, Љешанске, Црмничке и Зетске регије приликом Васкршњих празника и прославе манастирске славе на дан Успења Пресвете Богородице. На крају треба истаћи да је милошћу Божијом и великим залагањем монаха и доброчинитеља са разних страна, манастир Успења Пресвете Богородице на острву Ком, у посљедњих неколико година скоро у потпуности заблистао старим средњовјековним сјајем.

МАНАСТИР КОМ ЈЕ 2017. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ ПРОСЛАВИО 600. ГОДИНА ПОСТОЈАЊА

Светом архијерејском Литургијом, коју је са многобројним свештенством служио Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, славском литијом са читањем Јеванђеља, благосиљањем славског колача и свечаном академијом у манастиру Ком на Скадарском језеру на празник Успења Превете Богородице, 28. августа 2017. године, прослављен је велики јубилеј - 600 година ове древне светиње. Након Литије и благосиљања славског колача у славу празника Успења Пресвете Богородице којему је посвећен манастирски храм, митрополит Амфилохије је у архипастирској бесједи рекао да је неопалима купина, која је горела а није сагоријевала старозавјетно предуказање на Пресвету Богородицу. -Пророк је предвидио и прорекао рођење о ње Христа Бога нашега, и њен улазак у Светињу над светињама. И светиња небеска је сишла на њу и освештала њену утробу. И од ње се родио, не само човјек Исус из Назарета него се родио сами Бог, Творац неба и земље, Онај кроз кога је све постало што је постало, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он је казао да је Пресвета Богородица постала и наша мајка, мајка свих људи и свих земаљских народа.

-Па и онда када се упокојила и отишла из овога свијета, остала је са нама и међу нама силом Сина њенога јединороднога, рекао је Владика. Он је казао да се на овом светом мјесту шест вјекова прославља име Божје и Успеније Пресвете Богородице. -Она је остала дародавац живота свима који су се овдје кроз вјекове подвизавали и овдје се сабирали. На првом мјесту оснивачима и ктиторима ове свете обитељи Љеша, Алексе, Ђурђа, Стефана, Стефанице и Маре Црнојевића који су овдје похрањени да чекају трубе судњега дана. Али ево, ово мјесто на којем су они похрањени, посвећено имену Божјем и Пресветој Богородици, оно животвори и рађа, препорађа кроз вјекове, нагласио је Митрополит и додао да се ово мјесто увијек изнова обнавља и да по томе манастир Ком личи на ријеку понорницу. -То је управо због тога што је овдје присутан Животодавац и сила Његова, вјечна и непролазна. Све чега се он дотакао преко мајке своје, оно не ишчезава. Уписано је у књигу живота, вјечну, у царству Божјем. Али и овдје међу нама остаје да свједочи, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је подсјетио у каквом стању је била ова светиња крајем прошлога вијека. -Рачунало се тада да је завршено са њом. Али не може да она не васкрсне и да не васкрсне спомен на њене ктиторе. И ево, она васкрсава. И један од тих свједока васкрсења лозе Црнојевића јесте и овдје присутни наш кнез Станко Црнојевић Бушатлија, потомак оних коју су градили ову светињу, рекао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је кнеза Станка Црнојевића Бушатлију потом одликовао Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца „због повратка коријену светородне лозе Црнојевића и њеном кнежевском свједочењу истине и правде Божје“. Он је такође, по предлогу настојатеља манастира монаха Филипа (Кликовца), исто одликовање уручио добротворима заслужним за обнову ове светиње: Добривоју Цвијићу из  Београда, Владимиру Собољеву из Москве, Бору Ђукићу из Подгорице и Српском културном друштву „Слово љубве“ из Бара. Архијерејском похвалницом одликовани су Иван Динић из Параћина, Немања Дрекаловић из Подгорице, Бојан Ајковић из Зете и Велимир Мијовић из Бара. У склопу свечане академије промовисана је монографија о манастиру Ком која је недавно изашла из штампе поводом овог јубилеја. Говорили су митрополит Амфилохије, др Јелица Стојановић и уредник овог важног издања Јован Маркуш. У музичком дијелу програма су наступили: Црквени хор „Свети новомученик Станко“ из Никшића, Даница Црногорчевић, Марија Мараш, гуслар Стеван Вујачић и КУД „Ђурђевданско коло“ из Подгорице. Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави. Прослави великог јубилеја присуствовао је замјеник амбасадора Руске Федерације у Подгорици Сергеј Бубликов.

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ  манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. У оквиру десетог прилога читали сте о манастиру Прасквица, док сте у оквиру једанаестог текста могли да се упознате са значајем свештене обитељи манастира Дајбабе код Подгорице. Прошлог понедељка читали сте о свештеној обитељи манастира Врањина на Скадарском језеру, а данас Вас упознајемо са манастиром Морачник.

ЈОВАН Б. МАРКУШ: МАНАСТИР МОРАЧНИК - БИСЕР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ НА ЗЕТСКОЈ СВЕТОЈ ГОРИ

Нa jугоисточном краку троугластог острва Морачник, једном у низу од педесетак острва, хриди и гребенова уз југозападну обалу Скададарског језера, налази се манастирски комплекс посвећен Пресветој Богородици Тројеручици. Комплекс је смјештен на истуреном рту на југоисточној страни острва, положен ниско, скоро до самог језера. Према називу острва, комплекс је у народу познат као манастир Морачник. Први пут се помиње 1417. године у повељи Балше III Ђурђевића, сина Јелене Балшић и унука „светопочившег кнеза Лазара“ како она назива свог оца, којом Балша дарује манастиру гумно соли у Бару, који му је по свему судећи и нови ктитор. Из повеље се види да је Морачник био метох најстаријег нашег манастира, Пречисте Крајинске, у којој је управо у то вријеме столовао зетски митрополит Арсеније. Године 1614. један путописац каже да „свако од пет острва на језеру има по један манастир српских калуђера“ а  крајем истог вијека игуман Морачника Николај тражи из Венеције једне свештеничке одежде. То је уједно и посљедњи спомен Морачника као живог манастира. Несумњиво је надживио вријеме наиласка Турака и дуго се биљежи по турским тефтерима, али вјероватно да као и његов матични манастир, Пречиста Крајинска, није преживио Махмут-пашу Бушатлију и његове походе на Црну Гору крајем осамнаестог вијека. Постоје мишљења да су га тада Турци претводили у џамију. Манастир у себи „садржи скоро сва искуства, појединачно провјерена на ранијим грађевинама“ Зетске Свете Горе, монашке заједнице сабране у XIV и XV вијеку из Јерусалима, Свете Горе и Синаја, која је за собом оставила спомен на велике духовнике и теологе попут Никона Јерусалимца, писца Горичког зборника, који тамо напомиње о добром гласу који су у Светој Земљи уживали монаси са острва Скадарског језера. Триконхосна црква са куполом на Морачнику је сума цијелог градитељства балшићке епохе на Скадарском језеру и представља мало ремек-дјело мјере и склада. У хармоничну цјелину повезани су црква која има и јужни параклис, конак на истоку и кула, која се налази на југу. Све је зидано полуобрађеним каменом, али грађевине нијесу настале у истом периоду. Претпоставља се да је уз испосницу или можда цркву настала прво кула, уз коју су онда дозидани конаци. Кула је на трећем спрату имала параклис са крстастим сводом и чинила је одбрамбену цјелину са пиргом са Топхане, који се види са Морачника, и кулом са Пречисте Крајинске. Постоји могућност да је првобитна испосница била на врху острва, гдје се  налази црква Преображења Гоподњег. Кроз историју је дијелила судбину осталих скадарских манастира, а 1853. године у њој су од Турака убијена три брата Лековића из Годиња: Малиша, Саво и Андрија, који су јуначки бранили манастир. Упркос рушењу, Морачник је сачувао изглед тврђаве. Послије рушења манастира крајем осамнаестог вијека, до почетка 60-тих година XX вијека је служио као штала једном броју сељана из приобалних мјеста. Манастир је дјелимично почео од стране Завода за заштиту споменика да се истражује и обнавља шездесетих и осамдесетих година двадесетог вијека. Са благословом митрополита Амфилохија од 1997. почиње обнова манастира, када почиње и да се богослужи у њему. Од 1997. године старешина манастира је јеромонах Јован Ћулибрк, данашњи владика славонски, који је поред послова на обнови добио благослов митрополита Амфилохија да се стара о обнови духовног живота, цркава и манастира на Скадарском језеру (Зетској Светој Гори).  У манастиру је први пут служено на Преображење 1997. годане, а од 1998. се редовно одржава панагир и сабор на празник Тројеручице. Поједини објекти манастирског комплекса су  дјелимично обновљени, а тренутно се обнавља храм Преображења Господњег на врху острва. О пословима на обнови данас се брине настојатељ манастира јерођакон  Николај Башановић

МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

Манастирски комплекс чине:  храм посвећен Пресветој Богородици Тројеручици, са параклисом Светог Јована Дамаскина, капела Светог Григорија Синаита, храм Преображења Господњег на врху острва, манастирски конак и економски објекти.

Храм посвећен Пресветој Богородици Тројеручици

Храм Пресвете Богодице Тројеручице је малих димензија, дужине 7.5 м, а ширине 4 м, основе у виду сажетог тролиста. Црква се одликује неуобичајено ниским апсидама. Код ње се појављује западни травеј, уз који су дозидане нише на сјеверној и јужној страни, које су служиле као проскомидија и ђаконикон. Како је западни травеј скоро истих димензија, основа је добила симетричну и чисту форму. Кубе је копија оног на старчевачком храму и ослања се на четири пиластра, између којих су постављени лукови. Због бочних лукова појављује се трансепт који није „лажан“ као на Старчеву. Украсни камени вијенац постављен је испод свих кровних површина, а с унутрашње стране њиме су украшени подужни зидови. Сви прозори, по један на свакој апсиди и четири на тамбуру – правоугаони су и оперважени каменим гредама. У прозорима су нађени остаци фресака, по чему се може закључити да је читава црква била живописана. Западни портал има, изнад правоугаоног отвора, полукружну линету. Црква је грађена од притесаног камена, сложеног у неправилне хоризонталне редове. Првобитно је била покривена каменим плочама, као и сви храмови Балшића на језеру. Храм је грађевински обновљен и очекује се да ускоро започне и његово фрескописање.

Параклис Светог Јована Дамаскина

Убрзо послије градње цркве, подигнута је правоугаона припрата а истовремено, наслањајући се на јужни зид цркве и припрате, саграђен је мали параклис са апсидом. Истраживачким радовима на Морачнику, обављеним 1985. године, констатовано је постојање плочника испред капеле, изнад кога се налазио дрвени тријем. Параклис Светог Јована Дамаскина до данас није обновљен и чека на обнову.

Капела Светог Григорија Синаита

Кула је вјероватно најстарији објекат на Морачнику, подигнута на овом каменитом и релативно удаљеном острву у Скадарском језеру са истим циљем са којим је подигнута и кула на Топхани, крајњем острву према граници Албаније. Истина, кула на Морачнику није подигнута истовремено када и пирг на Топхани, већ, могуће, неку деценију доцније, заправо онда када су надолазеће опасности постале извјесније и када је требато формирати неки вид чвршће предстраже за осигурање унутрашњег дијела језера. Куле на Топхани, Пречистој Крајинској и Морачнику представљале су у своје вријеме окосницу одбране Зете. Истовремено, усамљена и моћна кула на Морачнику уливала је довољно сигурности да се уз њу, у првим деценијама XV вијека, подигне црква, а одмах затим и остали објекти манастирског комплекса. На основу сачуваних зидова куле, не може се са сигурношћу утврдити њена права висина, као ни првобитни изглед крова, односно посљедњег спрата. Сачувана лежишта за спратне греде, која се уочавају на унутрашњим површинама зидова, дозвољавају да се може закључити да је кула имала четири спрата међусобно спојена унутрашњим, узаним, дрвеним степеништем. Посебно је значајно истаћи да се на посљедњем спрату у зиду налази мања полукружна апсида, што говори да је просторија на четвртом, посљедњем спрату служила и као капела. Такође је значајан и податак да је просторија била засведена крстастим сводом од кога су остале сачуване само двије угаоне конзоле, сличне онима из припрате цркве Св. Ђорђа на острву Бешки. У маси зида, сачувана је њена полукружна апсида. Кула са капелом је реконструисана.

Храм Преображења Господњег

Манастирском комплексу припада и храм Преображења Господњег лоциран на омањем кружном платоу, омеђеном потпорним зидовима, на највишој коти острва, удаљен од манастирске цркве око 240 м. Ради се о једноставној, једнобродној грађевини од притесаног камена са полукружном апсидом и са по једним узаним прозором на обје подужне фасаде и једним на апсиди. Лијево и десно од апсиде, налази се по једна дубља ниша за ђаконикон и проскомидију. Из сачуваних трагова изнад апсиде, запажа се да је црква била засведена преломљеним сводом. Овај мали храм се не помиње у историјским изворима ни у стручној литератури, па се о њеном патрону и времену подизања ништа поуздано не може рећи. Може се само претпоставити да је подигнута или за потребе монаштва у вријеме најинтензивнијег живота манастира, када је постојећа црква постала премала, или, пак, да се ради о маузолејној црквици коју је подигао неко од чланова властелинских породица Балшића или Црнојевића. Њена једноставна обрада, једнобродна основа и преломљени свод показују довољно сличности са црквицом коју је за свој укоп подигла Јелена Балшић 1440. године на острву Бешки, што би можда могло да укаже да је и црквица на Морачнику настала у истом периоду. Данас је у току обнова храма Преображења Господњег. Обнову храма Преображења Господњег на Морачнику, по благослову Његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, води братство Српског културног друштва „Слово љубве“ из Бара, на челу са Велимиром Мијовићем, својим трудом и својим средствима.

Конак

Источно и јужно од храма Пресвете Богодице Тројеручице, доста произвољно постављени налазили су се манастирски објекти. Највећи је припадао конаку, други, са јужне стране је био манастирска трпезарија а између њих је кула која доминира комплексом. Конак је обновљен, као и кула, а трпезарија још није.

Настојатељ манастира                                 

Садашњи настојатељ манастира је јерођакон Николај Башановић  Рукоположен за јерођакона од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића у Цетињском манастиру 26.07. 2015.г. Постављен за настојатеља 04. 09. 2015. г.

БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ И МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ АМФИЛОХИЈА НА БЛАГОВЕСТИ, 2014. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ У МАНАСТИРУ МОРАЧНИК

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ  манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. У оквиру десетог прилога читали сте о манастиру Прасквица, док сте у оквиру једанаестог текста могли да се упознате са значајем свештене обитељи манастира Дајбабе код Подгорице. Данас Вам предочавамо све важније детаље везане за свештену обитељ манастира Врањина на Скадарском језеру.

ЈОВАН Б. МАРКУШ: МАНАСТИР ВРАЊИНА

Окренут ушћу ријеке Мораче у Скадарско језеро, манастир св. Николе на Врањини, смјештен је на самом размеђу водених праваца за Скадар, Зету, Црмницу и Жабљак. Основао га је по Благослову првог српског Ахиепископа св. Саве Немањића, Савин ученик и први Зетски епископ Иларион, негдје између 1221. и 1233. године. Манастир Врањина је једанствени манастир у старој Зети, а данашњој Црној Гори, који је, на темељима древног византијског храма из VI вијека, подигнут по директном благослову св. Саве Немањића. Свети Сава је лично написао Оснивачку постељу Манастира Врањине чији се препис и до данас чува. У Оснивачкој повељи св. Сава Немањић је, по Светогорском моделу, Манастиру Врањини дао најширу могућу Црквену монашку аутономију издвојивши га испод било какве духовне власти Зетског епископа и било какве световне власти. У средњем вијеку у Манастиру Врањини се на богослуужењима није се помињао Зетски епископ већ Архиепископ српски у Жичи, а касније Архиепископи српски у Пећи. Такав је Благослов дао свети Сава Немњић у својој Оснивачкој повељи. Прве посједе му је измолио св. Сава а одмах потом је Савин брат – св. краљ Стефан Првовјенчани, даривао Манастиру Врањини и прве велике посједе. Касније је ова светиња богато даривана и од стране свих осталих владара Светородне лозе Немањића. Манастир Врањину су такође богато даривали и скоро сви владари династије Балшића и Црнојевића. У сачуваном архиву садржи се двадесетак докумената, почевши од оснивачке повеље Светог Саве до повеље Црнојевића из 1527. На основу повеље цара Душана из 1348. Врањина је постала метох манастира Светих Арханђела из Јерусалима, а 1468. се као проигуман помиње старац Никон Јерусалимац, духовник кћерке Светог кнеза Лазара и супруге Ђурађа II Стратимировића, Јелене Балшић. Старац Никон Јерусалимац познат је и као знаменити средњовјековни писац чувених духовних писаних споменика Шестоднева и Горичког зборника. Дуго времена Манастир Врањину насељавали су и калуђери са Синаја тзв. Синаити, који су са собом донијели и свој Синајски Типик монашког тиховатељског тј. исихастичког живота. На путу премјештања Зетске Митрополије са Михољске Превлаке једно вријеме Зетски је митрополит столовао на Врањини. У средњем вијеку Манастир Врањина био је један од најбогатијих манастира у читавој Српској Цркви. Манастир Врањина имао је у то златно доба наше историје у свом саставу три манастирска храма, огромна имања, пуно помоћних манастирских зграда као и читава села у свом посједу као на примјер – Годиње, Орахово, Плавницу, Брчеле и многа друга. Најстарији и централни средњовјековни храм био је посвећен преносу Светих моштију св. Николе. Унеколико млађи храм, такође из XIII вијека, који се налазио нешто ниже и северозападно од главног храма,  највјероватније је био посвећен Пресветој Богородици. Најмлађи и по димензијама најмањи средњовјековни храм, посвећен светоме Сави Немањићу, саграђен је у XIV вијеку и око њега се простирало велико монашко гробље. Налазио се на врху једног брежуљка западно од главног храма св. Николе а остаци овог светосавског храма се и данас могу назрети у хладу старих кошћела које чувају мир и освештаност овог мјеста.

Врањина је први пут пострадала од Турака 1482. године, а највећа разарања доживела је у нападу Нуман паше Ћуприлића 1714. и Осман паше Скопљака 1843. године. Послије ових распећа Врањина никада више није повратила свој средњовјековни сјај. Остаци остатака средњовјековне велељепности разорени су од Турака 1862 године. Према казивању владике Илариона Рогановића, послије турских разарања из XVIII и XIX вијека, манастирски храм посвећен преносу Светих моштију св. Николе, био је средње величине, саграђен од једноставног камена, без куполе и звоника и без било каквог архитектонског украса. Ктиторски гроб Зетског епископа Илариона, ученика св. Саве Немањића, налазио се у припрати Никољске цркве све до 1862. године. Прије тридесетак година испред хрма св. Николе ископана су три манастирска звона из XIV. и XV. вијека која се сматрају нашим најстаријим очуваним средњевјековним звонима у Црној Гори . Љета Господњег 1886. књаз Никола I, уз обилну помоћ коју му је послао Сверуски Император Александар III Романов, саградио је нови храм и велики манастирски конак. Сматра се да је у то вријеме књаз Никола манастир Врањину припремао и за неке од својих кћери као достојно мјесто за монашки живот уколико остану неудате. У народу и данас постоји сачувано предање да су двије кћери краља Николе, Ксенија и Вјера, које се иначе никада и нијесу удавале, озбиљно размишљале да се замонаше и свој манастирски живот проведу управо на Врањини. Послије Другог свјетског рата манастиром је управљао стари и угледни игуман Роман Укмановић а након његовог упокојења почетком шездесетих година монашки живот у овој древној светињи је запустио. Велики манастирски конак је почетком седамдесетих година двадесетог вијека изгорио у пожару и том приликом изгореле су и многе вриједне иконе и стари намјештај из доба краља Николе.  Oбнова Манастира св. Николе започела је 1. августа 1998. а већ 5. септембра 1998. године Митрополит Амфилохије је освештао новоподигнути мали конак, на мјесту гдје је раније била тзв. перјаничка кућа. Од тада у манастиру живи монашко братство. Од почетка августа 2008. године за настојатеља Манастира Врањина постављен је садашњи игуман, јеромонах Петар Драгојловић, дипломац Московске Духовне Академије, који је раније уложио велики труд и на обнови манастира Орахово у Црмници. Током 2010. године започело се са радовима на обнови Великог манастирског конака страдалог у пожару. Божијом помоћу, трудом настојатеља, братстав и вјерника, као и поклонима и прилозима из Црне Горе, Србије и православне Русије, у последњих неколико године манастирски храм св. Николе је веома уређен и уљепшан, како споља тако и изнутра, а Мали манастирски конак проширен је великим дрвеним тријемом са балконом. У манастиру се данас организују разни образовни и културни програми за младе полазнике вјеронауке.

МАНАСТИРСКА ЗДАЊА

Манастирски комплекс у свом саставу има храм Светог Николе, стари Велики конак који је у обнови, Мали конак за братство и економски објекат. Храм Светог Николе је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и тродјелним звоником на преслицу. Дугачка је 14,5 а широка 5 м. По димензијама и занатској изведби екстеријера издваја се од осталих храмова из времена обнове књаза Николе. Градиво за храм је прцизно клесани камен, који међусобно налијеже без спојница. Врата и два прозора на подужним зидовима и један на апсиди, си лучног облика са профилисаним и фино обрађеним оквирима. На западној фасади, изнад плоче са натписом о градњи, налази се осмокрака, ажурирана розета. Унутрашњост храма је засведена полуобличастим сводом, који је ојачан попречним луковима. Између плитких пиластера, на подужним зидовима, формирају се прислоњени лукови. Под је од камених плоча. Карактеристично је да је ентеријер мање прецизно изведен од спољње обраде цркве. Храм је опремљен руским иконостасом, класистички конципираним. Са југозападне стране храма, на нешто нижој коти, налазе се остаци Великог конака, који је уз помоћ Сверуског Императора Александра III Романова, саградио књаз Никола 1886.г. Пространи конак имао је приземље, спрат и поткровље. Велики манастирски конак је почетком седамдесетих година двадесетог вијека изгорио у пожару. Током 2010. године започело се са радовима на обнови Великог манастирског конака страдалог у пожару и за сада се стигло до половине грубих радова на Великом конаку. Приликом ископавања и раду на ојачавањима темеља конака, наишло се на изузетно вриједне археолошке остатке. Археолошке радове изводио је археолог Ђорђе Ћапин са супругом Радмилом, из Херцег Новог. Помоћ приликом ових обимних археолошких радова давао им је и тим младих археолога из Бара. Том приликом пронађен је 51 хришћански гроб са очуваним скелетима и светим моштима као и новчић Балшића из доба око Косовске битке и Венецијански новчић из каснијег периода.

Гробови су се налазили у четири нивоа, обухвативши велики временски период од VI до XIX вијека. Пронађено је и 5 гробова са скелетима хришћанских подвижника из VI вијека, највјероватније из доба св. Византијског цара Јустинијана Великог као и прва словенска керамика са наших простора. Овим изузетно значајним археолошким истраживањима потврђено је и древно хришћанско предање да је св. Сава Немањић Манастир Врањину подигао на мјесту древног и разореног византијског храма из VI вијека. Новоподигнути, или Мали конак, за привремени смјештај монашког братства саграђен је 1998. године. Подигнут је  се на мјесту гдје се некада налазила тзв. перјаничка кућа. У последњих неколико година много је урађено у поправци, уређењу и доградњи Малог конака. У близини Малог конака подигнут је монтажни економски објекат. Митрополит Амфилохије је 1998. године освештао новоподигнути Мали конак, на мјесту гдје је раније била тзв. Перјаничка кућа. Од тада у манастиру живи монашко братство. Манастир Врањину данас красе честице светих моштију неколико светитеља: Свете преподобномученице Анастасије Римљанке, Светог Димитрија Ростовског, преподобног Теофана Затворника и светог свештеноисповједника Луке Војенојасеницког и Кримског. Манастир је 2010. године из Москве добио на поклон веома вриједну икону светог Руског Цара и Страстотерпца Николаја II Романова која је освештана на Ганиној јами, мјесту гдје су јула. 1918. године бољшевички безбожници, послије свирепог убиства читаве породице, бацили тијела светих Царских Мученика. Манастир Врањина такође у себи чува и икону великог исцјелитеља и новог руског чудотворца, светога Луке Војенојасеницког и Кримског као и изузетно вредну копију светогорске иконе Мајке Божије Иверске.  Братство Манастира Врањина се од 2009. године почело бавити пчеларством. Од прве три кошнице које су преко Манастира Превлаке, Манастира Дуљева и великог добротвора Манастира Врањине, брата Сава Вујошевића из Бара, дошле на Врањину, до данас се стигло до броја од око 70 кошница. Манастирски мед, познат по свом квалитету и изванредном укусу, дошао је и до трпеза многих људи, од Европе до Свете Земље и од Русије до Америке и Канаде. Манастир Врањина је данас убедљиво највећи произвођач меда у читавој Митрополији Црногорско-приморској. 

МАНАСТИР ВРАЊИНА - СВЕТИЊА ИЗМЕЂУ НЕБА И ВОДЕ

На вису изнад ушћа ријеке Мораче у Скадарско језеро, бијели се црква Светог Николе, једине од три некадашње средњевјековне цркве које су чиниле надалеко чувен манастир Врањина. Са још неколико манастира на подручју језера, чија је обнова у току, Врањина чини цјелину која се у народу са правом назива Зетска Света гора. Када су дани сунчани, на хоризонту се плави и небо, и језеро и далека узвишења, међу којима је стари престони град Скадар, тако да се губе линије које раздвајају небо, воду и брда. Манастир Врањина је саграђен по благослову Светог Саве, почетком XIII вијека, а саградио га је његов ученик Иларион, потоњи први епископ зетски. По предању, Свети Сава је Илариона срео како чува овце са осталом сеоском дјецом, препознао у њему достојног ученика и повео га са собом у Хиландар. Иларион је постао монах и, касније, као један од најпобожнијих калуђера, послат је у тадашњу Зету, гдје је постављен за првог епископа. Управо је Свети Сава, како предање каже, одредио мјесто за манастир, а његов вјерни пратилац и ученик Иларион спровео у дјело. Када се Иларион упокојио на Михољској Превлаци, гдје је био епископски трон, сахрањен је на Врањини, по ранијем аманету. Неки руски путописци из XIX вијека, свједоче да су видјели Иларионов гроб, али му данас нема трагова. Неко тврди да су његови земни остаци још овдје, а неко да су сакривени у тајним катакомбама дајбабског манастира што је такође вјероватна претпоставка. - Ми ћемо радити археолошка истраживања читавог овог појаса. Тачно ћемо установити гдје су темељи прве цркве, а требало би и да нађемо гробно мјесто епископа Илариона, јер се епископски гроб сигурно разликовао од других,- прича нам игуман манастира отац Петар (Драгојловић). Првобитни манастир је основан 1223. године и имао је три цркве: цркву Светог Николе, Светог Саве и Успенија Пресвете Богородице. Данас постоји само црква Светог Николе, а и она је више пута обнављана. По неким изворима, мала црква Светог Саве била је стотињак метара западно од цркве светог Николе, величине осам пута три метра. И заиста на вису изнад садашњег конака, између старих кошћела, наишли смо на камене трагове некадашње цркве које и пропорцијама одговарају старом опису, па је сасвим извјесно и прије најављених археолошких истраживања да је на овом мјесту била поменута црква. Друга црква Успенија Пресвете Богородице, налазила се највјероватније у увалици између садашњег малог конака и цркве Светог Николе. На том је мјесту данас хлад стољетног бреста. 

Манастир је у вријеме Немањића, од свих владара из ове светородне лозе богато дариван. Највећи успон је имао у вријеме цара Душана у првој половини XIV вијека када је, по неким подацима, имао око 500 монаха и послушника. Тада је то био убједљиво највећи и најбогатији манастир у Зети. Језеро тада није стизало до данашњих обала, већ се мјесто њега у подножју Врањине ширила плодна долина, коју су вриједни монаси обрађивали и повећавали приходе манастиру. У доба владавине цара Душана, манастир је припојен српском манастиру Светог Архангела Михаила у Јерусалиму, чиме је цар Душан завршио идеју свог дједа и оца краља Милутина и Стефана Дечанског. Јерусалимски манастир се налазио у језгру старог града, имао је велику болницу и пратеће зграде за странце и ходочаснике. Тако је и Врањина постала метох манастира Архангела Михаила и пола својих годишњих прихода одвајала за издржавање ове светиње у Јерусалиму. По пропасти нашег царства, Грци су преузели јерусалимски манастир, откупивши претходно нарасле дугове. О Врањини су касније бринуле и зетске династије Балшића и Црнојевића, о чему свједоче сачуване повеље, а долазак Турака је најавио тешко вријеме и за народ и за његове светиње, па и за манастир Врањину.

У прво вријеме Турци нијесу обраћали пажњу на манастир, али је у предању остало да је крајем XVI вијека дјелимично страдао од Турака. Том приликом му је одузет и дио имања. Касније је неколико пута нападан, али нијесу забиљежена већа страдања све до 1714. године када Нуман паша Ћуприлић, напада манастир са великом војском и сравњује га са земљом. Практично од тада, манастир више никада није био у оној слави и љепоти као што је био за вријеме Немањића. Владике Сава и Василије из владалачке куће Петровића имали су намјеру да овдје обнове епископски трон, али то није било могуће у немирним временима мрачне турске окупације. Истина, монашки живот није никада замро, јер је увијек на Врањини живио понеки калуђер који је водио рачуна о манастиру.  Тек 1843. године вјековни напор на гашењу ове светиње привремено је уродио плодом. Те године је Осман паша Скопљак у рату са Црном Гором око Лесендра, изненада напао манастир Врањину и у крвавом окршају успио да побиједи оно мало људи који су га бранили. Сви браниоци су побијени, заједно са игуманом и монасима и тада је манастир поново сравњен са земљом. Послије Берлинског конгреса и ослобођења ових крајева од Османлија, књаз Никола је одлучио да обнови манастир Врањину. Међутим, сиромашни књаз сиромашне Црне Горе није имао средстава за такав подухват, па се обратио свом покровитељу руском императору Александру III Романову, који је одмах упутио велики новац за обнову. Изграђена је нова црква Светог Николе на старом црквишту и велики конак, који је често служио и као двор владарске породице Петровића. Тада је урађен и иконостас, који још увијек краси цркву. Конак у којем сада живи мала монашка заједница и игуман Петар, био је предвиђен за смјештај перјаника. Од те 1886. године манастир је поново заживео. Краљ и краљица, као и други чланови породице Петровић су често долазили овдје, а ту су се и исповиједали. Одавде је књаз и потоњи краљ Никола Петровић имао слободан поглед на Скадар, напајао пјесника у себи и јачао жудњу о испуњењу завјетне мисли свих српских владара о повратку старе српске престонице у окриље свог народа. Остала је и прича да је Никола I планирао да овдје замонаши двије неудате кћери, принцезе Ксенију и Вјеру. По завршетку Другог свјетског рата манастир је поново почео да тоне у немаштину. Ипак, све до 1960. године било је каквог-таквог монашког живота. Упокојењем игумана Романа Вукмановића 1960. године Врањина је опустела. По одобрењу тадашњег митрополита Данила (Дајковића), у манастирски конак се населила нека сиротиња, тек да неко води рачуна о цркви и конаку. Међутим, 1971. године конак је захватио пожар, о чијим узроцима постоје разна нагађања, а најближе истини је да је подметнут од стране тадашњих власти. Многе знаменитости су бесповратно уништене. Прије 12 година, кренуло се у нову обнову, а јеромонах Петар је већ четврти игуман Врањине од тада. Мали конак, некадашња перјаничка кућа је уприличена за живот монаха, а у цркви Светог Николе се поново свакодневно служи литургија и прославља име Господње.