У петак, 21. фебруара 2020. године, са благословом Епископа бачког др Иринеја, у организацији Српске православне Црквене општине Ветерник, Основне школе Марија Трандафил из Ветерника, Сретењског манастира из Москве и студија Руски цар, у дворани Основне школе Марија Трандафил свечано је отворена изложба фотографија „У СУСРЕТ РУСКОМ ЦАРУˮ.

 

 

На самом почетку изложбе присутне је поздравила госпођа Милијана Граховац Проле, директорка школе, рекавши да је наведеној институцији припала изузетна част да учествује у организацији изложбе фотографија породице Романов, која на упечатљив начин говори о величини цара Николаја и његове породице.

 

У уводном делу програма посетиоци су могли да чују две етно песме и једну мелодију на фрули, у извођењу чланица Културно-уметничког друштва Железничар – ансамбла Вила из Новог Сада, и два рецитала у извођењу ученика ОШ Марија Трандафил.

 

У име Црквене општине Ветерник и братства храма верни народ је поздравио протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма, заблагодаривши најпре Богу, а потом  директорки Основне школе Марија Трандафил, која је са радошћу прихватила идеју и пружила могућност да овом прелепом изложбом отпочне прослава храмовне славе.

 

Отац Бранислав је нагласио да је ово прилика да се сви подсете на жртву последње царске породице Романов и да им захвале на великој љубави исказаној српском роду. Символика и веза руске царске породице и свих оних догађаја везаних за Први светски рат је та што је само насеље Ветерник добровољачко насеље, и овом изложбом Ветерник се свештено сећа предака, српских добровољаца који су после Голготе и Васкрса на Солунском фронту, пре непуних 100 година, дошли у наведено новосадско насеље.  

 

Господин Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада, истакао је историјске чињенице које говоре о осведоченој љубави свете царске породице Романов, и подсетио је присутне на речи цара Николаја упућене 1914. године Краљу Александру: „Сви моји напори биће усмерени на очувању достајанства Србије. Ни у ком случају Русија неће бити равнодушна према судбини Србијеˮ.

 

Указујући да изложбу чине црно-беле фотографије из историјских архива и личних албума породице Романов, које су подељене у неколико тематских целина, господин Ђурђев је изнео да је породица Романов веру у Бога Живога сведочила делима, о чему говоре и фотографије изложене у дворани Основне школе Марија Трандафил.

 

Изложба ће бити отворена до 28. фебруара 2020. године, радним данима од 10 до 18 часова.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

На страницама које следе налазе се резултати истраживања дубље прошлости српског народа, доба немањићке Србије. 

 

 

Личности и догађаји, вера, идеје и вредности тога времена оставили су неизбрисив печат на потоњу српску историју, јер прошлост није апсолутно мртва и заувек одвојена од садашњости, и све оно у шта су наше претходне генерације веровале, шта су мислиле, осећале и радиле, тајанственим нитима је уплетено и у наше животе данас. Неозбиљно је и надмено читаву историју мерити својим мерама и своју цивилизацију сматрати привилегованом, уз неизбежну предрасуду да су у средњем веку владали само сујеверје, варварство и мрак. Зато и нашим генерацијама припада право, али и обавеза, да се догађаји и личности немањићке Србије сагледавају и осветљавају новим сазнањима, између осталог, и о томе какав је њихов поглед на рат и ратовање.

 

Васпостављање духовне, идејне, па и сваке друте везе са Немањићима и немањићком Србијом за Србе је од посебног значаја. Оживљавањем вере, идеја и вредности тога времена можемо доћи до увида које, иако заборављени, нису изгубиле на вредности, „као што се на обновљеној икони поново појављују величанствени облици старог писма, које смо изгубили и заборавили, али који су увек били невидљиво присутни и који нас нису напуштали”. 

 

Идеја је да се расветле стара мудрост и снага, које су водиле наше свете претке и градиле српску државу у време Немањића, од зависне жупаније до царевине, као и Цркву српску од њене самосталности до патријаршије. Уместо да се те безбројне нити живога и светога предања заветно чувају преношењем с покољења на покољење, наша веза са Немањићима и средњовековном Србијом је као непремостивом провалијом безмало прекинута. Обнављање схватања из наше прошлости не значи откривање превазиђених заблуда, јер философске и политичке идеје, попут уметничких дела, не подразумевају стални напредак кроз време, као што је случај са техничким остварењима. Оне често пркосе протицању времена, које може да наслаже скраму заборава, али не и да избрише њихову трајну вредност. Вера, идеали и вредности из времена немањићке Србије могу поново да заблистају пуним сјајем када се са њих скине та скрама. 

 

Могу да послуже као поуздано упориште, као тачка ослонца док трагамо за излазом из савременог ћорсокака, који личи на затвор без зидова. Настојањем да се дође до одређених схватања из прошлости до поимања која су остала невидљива и нема у дубинама времена, намера нам је да се поучимо за садашње и будуће потребе: „Ми се занимамо за начин мишљења и веровање наших предака да бисмо боље разумели наш начин мишљења и веровања ... изучавамо њих да бисмо разумели себе.”

 

Књигу Немањићи и православно предање о рату и ратовању аутора Борислава Гроздића можете купити у свим књижарама Патријаршијског управног одбора. Више информација на 011/3025-102; тел./факс 011/3025-152; 064/800-1828; 064/800-1819, e-mail:  spcekonomsko@yahoo.com

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Документарни филм „Влајићки мученици“ представља причу о трагичном догађају из српског села Влајићи код Теслића, када је једна усташка јединица крајем јануара 1943. године извршила масовни злочин над недужним цивилним становништвом,  побивши замало све мјештане засеока Долићи у поменутом селу. 

 

 

Документарни филм „Влајићки мученици“ представља причу о трагичном догађају из српског села Влајићи код Теслића, када је једна усташка јединица крајем јануара 1943. године извршила масовни злочин над недужним цивилним становништвом,  побивши замало све мјештане засеока Долићи у поменутом селу. Да трагедија буде већа, за то су се побринули и поједини сусједи из неких ближих хрватских и муслиманских села, који су били у саставу те усташке јединице.

    

У том монструозном злочину, за само дан-два, село Влајићи је остало без четрдесет троје својих мјештана, међу којима је било шеснаест мушкараца старости од 17-64 године, дванаест жена старости од 18-73 године, те петнаесторо дјеце старости до 16 година. Међу убијеним женама било је и неколико трудница, тако да број убијене дјеце није никада утврђен.

    

Нема никакве сумње да је овај злочин над српским цивилним становништвом, као нажалост и бројни други у току тог рата, учињен по вољи и за потребе геноцидне Независне Државе Хрватске.

    

Међутим, једна друга врста злочина над овим мученицима услиједила је у поратним годинама и деценијама, када је овај догађај и ово страдално мјесто, невјероватном вјештином манипулација, па и политичког диктата ондашње југословенске државне заједнице, било скрајнуто од хроничара рата и историчара ратне прошлости, а за потомке страдалника наметнуто као готово забрањена тема.

    

Радом Одбора за истраживање ратних злочина над српским становништвом почињених на теслићком подручју, формираним 2013. године, отпочело је истраживање прво овог, без сумње највећег српског страдалништва у читавом усорском крају.

    

Први сусрети са преживјелим свједоцима и потомцима влајићких мученика, те снимање првих филмских прилога, обављени су на седамдесетогодишњицу злочина, да би се у годинама након тога, повременим радом коначно дошло до снимљеног филма.

Алекса Касаповић, проф.

 

Аутор: проф. Алекса Касаповић

Сниматељ и монтажер: Далибор Ковачевић

Наратор: Никола Милићевић

Молитву изговара: Милош Милићевић (аматерски глумац)

 

Слике Влајићких мученика преузете из књиге: Милице Мишић ''Мученици из Влајића''

 

 

Извор: Епархија зворничко-тузланска

 

Млада црногорска уметница Даница Црногорчевић објавила је на Фејсбуку дирљив статус и фотографију своје двогодишње ћерке са литије у Подгорици, пише Спутник. Даница је објавила фотографију на којој се види њена двогодишња ћерка, коју љуби свештеник Предраг Шћепановић на литији у Подгорици.

 

 

„На данашњи дан пре две године отац Предраг је крстио Касијану у инкубатору, која је била до тог момента у критичном здравственом стању. Вечерас после две године у нове победе заједно“, написала је Даница Црногорчевић.

 

Иначе, млада уметница је одушевила присутне на литији испред Храма Христовог васкрсења, када је запевала песму посвећену косовским јунацима „Црвен цвете“.

 

 

Она је и раније певала на литији, када је 7. фебруара на истом месту запевала „Ој, свијетла мајска зоро“. Даница Црногорчевић, иначе родом из Бара, једна је од најпознатијих црногорских уметница које се баве етномузиком, наведено је у лепом и садржајном прилогу Спутника.

 

 

У 1265. броју "Православља" новинама Српске Патријаршије од 1. децембра 2019. лета Господњег, објављен је интервју са Даницом Црногорчевић, вокалном солисткињом и интерпретаторком духовне и етно музике. О значају умножавања таланата дарованих нам од Господа, као и о љубави према црквеном појању, духовној и етно музици, али и о односу између хришћанског живота и музике, са Даницом је разговарао катихета Бранислав Илић. 

 

Интервју у целости можете да прочитате ОВДЕ.

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј учествовао је у среду, 5. фебруара 2020. године, у Српском народном позоришту, у представљању књиге Истрага предака, аутора Ивана Негришорца. Поред владике Иринеја, о књизи су говорили академик Матија Бећковић и Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске.

 

 

Говорећи о делу, али и о тренутној ситуацији у Црној Гори, Епископ бачки је нагласио да „претке не може нико истражити и искоренити као да их никада није ни билоˮ.

 

У наше дане, не странке, не политички покрети, чак ни они са чисто српским предзнаком у Црној Гори којих има много више него што мислимо или што се у медијима може прочитати, нису могли да пробуде овај несаломиви дух верности завету и завештању предака и борби против истраге својих предака, а самим тим против истраге њих као потомака тих предака. Парафразирајући покојног Владету Јеротића, као што постоје дарови наших предака, наслеђе духовно, културно, идентитетско и тако даље, тако постоје и дарови наших савременика, достојних потомака наших часних предака. Један од њих је и аутор ове дивне књиге, рекао је владика Иринеј.  

 

Звучни запис обраћања Епископа новосадског и бачког Иринеја

 

Господин Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, нагласио је да је „истрага предака услов свих условаˮ.

 

Звучни запис обраћања г. Селимира Радуловића

 

 

Истрага предака – истрага памћења и предања, потирање истине и имена, писма и језика, а то значи и истрагу потомака, рекао је академик Матија Бећковић.

 

Звучни запис обраћања академика Матије Бећковића

 

Аутор књиге, господин Иван Негришорац, подсетио је на поуку из историје Карловачке Митрополије, која гласи: „Немојмо прекидати оне везе које су постојале, а уђимо у нешто ново као један простор изазова”.

 

 

Ако некоме падне на памет, ко је малопре учио, да треба разбијати целину српскога народа – треба мирно да га позовемо, да смири ту своју несмирену памет и да мисли утемељеније и одговорније, не само у односу на прошлост, него и у односу на будућност, закључио је аутор књиге Истрага предака.

 

Звучни запис обраћања аутора књиге Ивана Негришорца

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Књига професора др Валентине Питулић, под називом Саздаде се бела црква: српско народно стваралаштво Косова и Метохије, представљена је у уторак, 4. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Матице српске.

 

 

После поздравних речи професора др Драгана Станића, председника Матице српске, и професора др Александре Вранеш, руководиоца одељења за књижевност Андрићевог института, о књизи су говорили професор др Бошко Сувајџић, мр Јован Пејчић, рецезенти књиге, и ауторка. У уметничком делу програма учествовали су др Исидора Поповић и Георгије Мркић. Наведено дело Валентине Питулић објављено је у издању Косовскометохијског одбора Матице српске. Обраћајући се присутнима, ауторка књиге је указала на значај неговања усменог наслеђа у циљу очувања духовног и културно-историјског блага на простору Старе Србије. Веровање у Васкрсење нигде није јаче него на овој древној српској земљи, навела је Валентина Питулић.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

На Немањином граду у Подгорици јуче је игуман манастира Светог Симеона Мироточивог архимандрит Данило Трпчевски открио камени крст-розету, који датира из 6. вијека, из времена цара Јустинијана.

 

 

Протојереј-ставрофор Драган Митровић, старјешина подгоричког саборног храма Васкрсења Христовог, иначе академски вајар и добар познавалац ранохришћанског наслеђа на нашем простору казао је за наш портал да и ово откриће показује да Подгорица, а нарочито њено старо језгро има више слојева.

 

Отац Драган, чијим трудом и љубављу су у архитектуру подгоричког саборног храма уграђени елементи читавог хришћанскох наслеђа наших простора, од апостолских времена до наших дана, подсјећа да је својевремено преко пута Немањиног града, на десној обали Мораче, на мјесту гдје се сада налазе хотел „Подгорица“ и спортски центар, откривена илирска некропола, највећа на простору екс Југославије.

 

Она свакако указује на постојање значајног насеља на овом простору у том периоду.

 

„То потврђује и овај крст-розета, као и још неки елементи архитектонске камене пластике које је својевремено открио и изучавао чувени архитекта Василије Вајо Кнежевић и уградио их у стијене и зидове на Немањином граду и на тај начин их сачувао од даљег пропадања. Иначе, сама розета-крст по својој врло раскошној каменој пластици указује на период цара Јустинијана, тј. на 6. вијек“, категоричан је отац Драган Митровић.

 

Отац Драган објашњава да сличне розете постоје у епископској базилици из тог времена, која се налази на римској Дукљи, гдје се јасно виде слично украшене парапетне плоче.

 

„Руски археолог Иван Новицки, белогардејац и професор подгоричке гимназије изучавао је својевремено римске водоводе који су ишли од Цијевне. Један крај је ишао према римској Дукљи, а други уз обалу Рибнице. Осим тога, и камени мост на саставцима на Рибници је из римског периода, иако су га Турци касније преуређивали. Све то указује да је у том периоду овдје постојало значајно насеље. И ово најновије откриће потврђује тај закључак Новицког“, каже отац Драган Митровић.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На данашњи дан, 1. фебруара 1748. године указом аустријске царице Марије Терезије Рацка Варош (Српски Град) добила је назив Нови Сад и статус слободног краљевског града. Град је, захваљујући привилегијама и економским повластицама, убрзо испредњачио у односу на остале у Војводини.

 

Звучни прилог радија Светигоре

 

Основане су многе школе, покренути часописи, дјеловала је Матица српска и постао је снажан српски центар културе, “српска Атина” – како су га назвали, и индустријски, научни и трговински центар Војводине и Србије. Град лежи на обалама ријеке Дунав. На лијевој обали Дунава се налази равничарски дио града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смјештен брдовити дио града (Срем). Првобитна имена Новог Сада била су Рацко (Српско) село, Рацка варош, Рацки град и Петроварадински шанац. Први историјски документ који говори о постојању насеља на подручју Новог Сада је повеља угарског краља Беле IV из 1237. године. Сматра се да је насеље на лијевој обали Дунава из кога ће се развити данашњи Нови Сад основано послије изгона Турака из ових крајева 1694. године а вјероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692. године, када је почела изградња Петроварадинске тврђаве, на лијевој обали Дунава могло бити колиба занатлија који су пратили градитеље и аустријску војску.

 

Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Њемци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици.

 

Године 1748. године богати грађани Рацке вароши (неколико Срба и два Њемца) одлазе у Беч, гдје за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Поставши слободан краљевски град, Нови Сад добија и данашње име. Царица тим поводом, 1. фебруара 1748. године издаје едикт који каже:

 

„Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у Бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Нови Сад.”

 

У првој половини XIX вијека, Нови Сад је био највећи српски град. У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота цјелокупног српског народа. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док су у Београду тада излазила 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира Српска гимназија са вишим разредима. У граду се стицала и група људи, која ће деценијама водити војвођанске Србе у широку борбу за своја национална и демократска права. Носилац те интензивне политичке и културне акције је Светозар Милетић, а слиједе га Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Лаза Костић и други.

 

 

Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана је у Новом Саду 25. новембра 1918. године. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Да ли сте, драга дјецо, некада запитали зашто је Свети Сава већ вијековима најважнија и најчувенија личност у српскоме народу? 

 

 

Одговор на ово питање лежи, између осталога, и у истини да је овај светитељ сјајнога ока, свијетлога образа, радоснога срца и смиренога духа био изузетно мудар, паметан и вриједан, побожан и храбар. Али то, наравно, није све. Одговор нам, поред поменутог, открива и податак из Савиног живота који каже да је светитељ без трунке жаљења оставио блага овога свијета те своју племићку титулу замијенио монашком хаљином, посвећујући свој живот Господу Богу нашему. На концу, Свети Сава је толику славу заслужио и тиме што је читавога живота поучавао свој народ, указујући му неуморно на значај просвјећења и лијечења људи, на неопходност поштовања реда, поретка, права и правде… И то је само дјелић у мноштву врлина које су красиле овог дивног светитеља цркве наше, који је непрестано учио људе да дијеле радост и да се радују једни другима.

 

Зато и ми, мила децо Светога Саве, треба да се угледамо на Светога Саву, да пазимо једни на друге, да гајимо у нашим срцима љубав према сваком човјеку и читавој творевини Божјој, да марљиво учимо, радимо, поштујемо своје родитеље и све људе на свијету, да се трудимо и да не будемо лијени, већ марљиви, вриједни и истрајни, јер нас свему набројаном учи управо Свети Сава, као најдивнији узор и учитељ наш, који је увијек био спреман себе да жртвује ради добробити других људи.

 

Стога, поучени и дотакнути светитељевом милошћу и добротом, и ми, најдража дјецо, треба да – попут Светога Саве – пазимо и бринемо једни о другима, живећи у радости и међусобној љубави довијека!

 

 

Извор: Епархија диселдорфска и немачка