Живе речи утехе: Живе речи утехе

Радио Беседа: Летописи храмова у Епархији бачкој - Саборни храм у Новом Саду

Fri, 13 Mar 2020 19:36:59 +0000

Сазидаћу Цркву своју и врата паклена неће је надвладати (Мт. 16, 18).

Храмови су одувек били место сусрета човека са Богом. Они су истовремено и будни сведоци времена и нашег битисања на земљи.

У новој емисији на програму Радио-Беседе – Летописи храмова у Епархији бачкој говоримо о храмовима Епархије бачке Српске Православне Цркве, њиховом историјату, архитектури, уметничком благу, као и о историјској судбини народа, коју су – у молитвеној тишини – носили под својим сводовима. У првој емисији новог циклуса говоримо о храму Светога великомученика Георгија у Новом Саду, његовом настанку, страдању и обнови, затим о велелепном Владичанском двору који је пројектовао архитекта Владимир Николић, специфичном иконостасу знаменитог српског сликара Паје Јовановића, као и о томе ко је сахрањен у крипти Саборног храма.

Емисија Летописи храмова у Епархији бачкој премијерно четвртком од 14 часова и у репризном термину понедељком од 19.30 часова.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ђаконица Даница Црногорчевић: Са љубављу певам Господу и своме роду!

Sun, 08 Mar 2020 15:03:34 +0000

Литије су знак да смо будни, да још увијек Црна Гора има чиме да се дичи, истакла је ђаконица Даница Црногорчевић- наша сестра ангелског гласа у интервјуу за Портал Ин4с.

Повезан садржај:

Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву!

Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији

Ђакон Иван и Даница Црногорчевић гости емисије "Огледало" подгоричке српске РТВ

Не могу заборавити ту ноћ и неизвјесност након вечери кад је тај закон "изгласан". Удари на Христову Цркву су били вјековима и прије нас, сваки удар је болан, али ко иде стопама Исуса Христа он носи свој Крст, исто тако и ми као народ носимо велики Крст и што је наш Крст већи то знамо да смо Богу милији.

Даница Црногорчевић, наша је најпопуларнија млада умјетница која се бави етно пјевањем и духовном музиком. У разговору за наш портал Даница каже да прво пјева Господу нашем, и да не очекује за узврат никакву славу ни овоземаљски успјех.

На тему око тренутне ситуације у Црној Гори која се тиче тзв. Закона о слободи вјероисповијести, Даница је истакла да су ове литије знак да смо будни, да још увијек Црна Гора има чиме да се дичи, и да овај народ има будућност.

*Данице, у Црној Гори и у земљама региона, готово сви уживају у твом анђеоском гласу. Препозната си као неко ко чува и његује етно стил и духовну музику. Одакле љубав према тој врсти музике?

Помаже Бог свим читаоцима! Драго ми је да је тако. Та љубав постоји још од раног дјетињства, усадили су ми је моји родитељи. А и трудећи се да останем досљедна свом васпитању које сам стекла тада, зато и идем овим путем. Више пута сам рекла да прво пјевамо Господу нашем, и да не очекујемо за узврат никакву славу ни овоземаљски успјех… Мени је то, видим, само дошло али та слава и успјех је мач са двије оштрице, те се нисам потпуно предала само пјевању него то пјевање иде уз мој свакодневни живот, уз моју породицу , дјецу, уз моје пријатеље, рођаке, невоље и радости које сваки дан доноси свима нама.

*На шта си највише поносна када је у питању твоје стваралаштво?

Ако се под тим стваралаштвом подразумијева породица онда је то оно што могу да кажем да сам највише поносна. Јер за једну жену је најбоља, највећа и најтежа каријера да буде супруга и мајка.

А што се тиче појања, онда издвајам посебну радост дјечице када слушају моје пјесме и када ме виде. Толико занимљивих анегдота има са дјецом која питају родитеље…”мама јел она стварно постоји?” , да говоре како живим у храму, да им је “новогодишња жеља да упознају Даницу” … итд. Највише ме радује то што видим да има плода мога труда што се тиче његовања ове врсте музике, што је, признаћете јако тешко у мору кича и шунда.

*У више ранијих интервјуа си казала да ти је супруг, ђакон Иван Црногорчевић, велика подршка у стваралаштву, и да је твој албум првјенац управо плод вашег заједничког рада.

Тако је. Заиста имам ту привилегију да мој супруг, отац ђакон Иван, има прије свега оштар ум и расуђивање, када је потребно да ми да прави савјет а исто тако, што је најважније, да чува да не скренем са правог и јединог пута, да не заборавим Коме и зашто пјевам, да не утонем у море похвала …итд. Такође, главни дио који се тиче самог техничког објављивања CD-а је он обавио. Као и то да је написао пар текстова за пјесме које ћете ускоро моћи да чујете на мом другом албуму. А на првом албуму је написао прву пјесму која је посвећена и снимљена о Васкрсењу Ловћенске капеле.

*Такође, препознат је твој хуманизам кроз одзив на бројне хуманитарне манифестације, прије свега на Косову и Метохији. Како се осјећаш када на том простору наступаш?

Заиста се трудим да се увијек одазовем таквим позивима, јер шта смо ми без наше душе, Косова и Метохије. Било је ту наравно још хуманитарних концерата и хвала Богу да их буде још више.

*У Црној Гори већ три мјесеца трају величанствене литије у знак протеста против накарадног Закона о слободи вјероисповијести. Као неко ко је посвећен Цркви и Богу, како си ти доживјела усвајање овог тзв. Закона?

Не могу заборавити ту ноћ и неизвјесност након вечери кад је тај закон “изгласан”. Удари на Христову Цркву су били вјековима и прије нас, сваки удар је болан, али ко иде стопама Исуса Христа он носи свој Крст, исто тако и ми као народ носимо велики Крст и што је наш Крст већи то знамо да смо Богу милији. Можда је нама тешко да то схватимо али што су нам искушења већа, таква ће и бити наша срећа. Ове литије знак су да смо будни, да још увијек Црна Гора има чиме да се дичи, и да овај народ има будућност. Велика се благодат осјећа на литијама која се не може ријечима исказати. Надам се да ће та благодат огријати срца оних људи који су донијели тај закон и утицати на то да се у што скорије вријеме повуче.

*Шта можеш да видиш на лицима тих људи који учествују у литијама?

Радост, љубав, вјеру, мир, топлину, родољубље, Богољубље, братољубље.

*Јавност је имала прилику да прочита једну твоју животну исповијест, а која се тиче твоје ћерке Касијане коју је још као бебу у инкубатору крстио отац Предраг Шћепановић.

Због пријевременог порођаја изазваног високим крвним притиском, беба је имала тровање, и била је у критичном здравственом стању. Инсистирали смо на што скоријем Крштењу и заиста се показало да, сила Светог Крштења чуда твори. Одмах сјутрадан је беба била боље и инфекција је почела нагло да опада. То је било заиста велико искушење.

*За крај, да наше читаоце обрадујемо информацијом, да ћеш ускоро издати нову пјесму. О каквом пројекту је ријеч и кад је можемо очекивати?

Дошла је сасвим спонтано, после много пјесама које су ми други пјесници слали везано за литије, ова ми је некако највише легла срцу. Текст и музику је писала попадија Дајана Петровић из Ваљева, која је члан групе Нектарија. Главни инструмент кавал је свирао Милош В. Николић, пјесма је снимљена у студију Александра Ковачевића у Београду.

Убрзо ће бити и спот , тако да ћете ускоро моћи да је чујете. А више детаља о самој пјесми сазнаћете кад буде објављена.

*Твоја порука за све читаоце портала ИН4С би била..?

НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ!!!

Извор: Ин4с

Одржано предавање на тему: „Стогодишњица обновљења Српске Патријаршије”

Sat, 07 Mar 2020 21:57:47 +0000

У организацији Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, у суботу, 7. марта 2020. године, у просторијама Новосадског сајма одржана је трибина у оквиру Сајма књига у Новом Саду, 26. по реду, на тему „Стогодишњица обновљења Српске Патријаршије”.

Трибину је отворио господин Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, а потом су о стогодишњици васпостављања Српске Патријаршије говорили јереј Станко Лакетић, професор Карловачке богословије, и професор др Борис Стојковски.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Делегација Старословенског института у Пакрацу

Fri, 06 Mar 2020 19:18:15 +0000

У четвртак 5. марта 2020. године, у пратњи колеге и сарадника г. Кристиана Паскојевића, Епископску књижницу у Пакрацу посетила је гођа Вида Вукоја, управник Старословенског института у Загребу.

У Владичанском двору у Пакрацу госте је примио Његово Преосвештенство Владика славонски г. Јован, који их је упознао с збирком Епископске књижнице. Гости су такође имали прилику да се осведоче и у активну обнову епархијских објеката у Пакрацу.

Извор: Инфо-служба СПЦ

РТС: Миливој Ранђић поводом годишњице пожара у Хиландару

Fri, 06 Mar 2020 19:14:53 +0000

О досадашњем току обнове Хиландара након катастрофалног пожара 4 марта 2004, тренутном стању и плановима, у јутарњем програму РТС говори директор Задужбине Светог манастира Хиландара. Домаћин и водитељ, Бранко Веселиновић.

Извор: Манастир Хиландар

Успех хора Светог Василија Острошког Чудотворца

Fri, 06 Mar 2020 11:13:53 +0000

У другој половини фебруара 2020. године, по 19. пут од оснивања, одржан је Интернационални фестивал православне црквене музике „Коложкий Благовест“ у месту Гродно у Белорусији. Фестивал је основан 2002. године како би се прославила десетогодишњица од обнављања Епархије Гродног. Организатори су управо Епархија и Извршни обласни комитет Гродног. Интернационални жири чине свештеници који поседују музичко образовање, музички професори и академици, композитори и диригенти. Награде се додељују у 8 различитих категорија.

Ове године, у такмичарском програму је учествовало 40-ак хорова из Русије, Белорусије, Украјине, Узбекистана, Србије, Финске, Пољске, Румуније, Естоније и Холандије. У конкуренцији за неку од награда фестивала се нашао и мешовити хор Светог Василија Острошког Чудотворца из Новог Београда, под диригентском управом Катарине Божић, и том приликом остварио запажени успех.

У категорији „Црквени хорови и ансамбали помесних Православних Цркава“, хор Светог Василија Острошког Чудотворца је награђен наградом Првог степена. Награде Другог, односно Трећег степена у истој категорији припале су хоровима из Финске, односно Пољске.

На такмичарском репертоару српског хора нашла су се дела српских савремених композитора духовне музике Миодрага Бате Говедарице, Данијеле Николић и Виолете Сандић, хиландарски напев (у Стихири Светог Саве), као и дела Николаја Кедрова и Димитрија Бортњанског. Ван такмичарског програма, српски хор је промовисао дело најпознатијег домаћег композитора Стевана Мокрањца, извевши делове из Литургије и Опела.

На завршном концерту одржаном у Дому културе Гродно, на захтев организатора, хор је извео „Свету Анастасију“ Виолете Сандић, у хорском аранжману Катарине Божић, која је наступила и као вокални солиста. Управо та композиција допринела је да Катарина Божић буде награђена специјалном наградом фестивала за најбољег солисту.

Иначе, овогодишњи Гран при фестивала освојио је мушки вокални ансамбл из Москве (Русија), под диригентском управом Константина Шенченка.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Издавачки подухват Епархије браничевске

Thu, 05 Mar 2020 13:26:35 +0000

Специјална награда 26. међународног Новосадског сајма књига Одбору за просвету и културу Епархије браничевске.

Одбор за просвету и културу Епархије браничевске ове године обележава четврт века издавачке делатности, тачније – 25 година од издавања првог броја епархијског часописа „Саборност“ као првог издавачког подухвата Епархије браничевске у том периоду.

Часопис је својом дугом традицијом прерастао у водећи научни часопис националног значаја и као такав се тренутно налази на листи Министарства просвете, културе и технолошког развоја Републике Србије у категорији М51.

Одабиром аутора и наслова уређивачки тим Часописа је од почетка стремио да заинтересованој теолошкој јавности из ризнице Црквеног Предања изнедри одговоре на нове изазове и дилеме које се постављају пред савременим човеком. Временом су се, у издавачкој делатности ОПК, поред Часописа издвојиле и посебне едиције: Савремено богословље, Приручници, Филозофско-теолошка библиотека, Архива Епархије браничевске, Наши епископи, Вечност у времену…

Пратећи своју издавачку оријентацију, Одбор за просвету и културе Епархије браничевске је 2015. године, уз обилну подршку Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Републике Србије отпочео са пројектом превођења и сабирања објављених и необјављених дела протојереја Георгија Флоровског.

Одбор за просвету и културу је прославу овогодишњег јубилеја започео самосталним излагањем на 26. међународном Новосадском сајму књига (3–9 марта 2020. г.). Иако је по први пут презентован сајамској публици у Новом Саду, наш рад није прошао неопажено. Наиме, жири за доделу награда међународног Новосадског сајма књига је препознао значај конкретног пројекта објављивања Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику и доделио је Одбору за просвету и културу Специјалну награду сајма. Тиме је дао печат и целокупном досадашњем 25-огодишњем раду свих чланова и сарадника Одбора за просвету и културу Епархије браничевске, али и подстрек њиховим даљим напорима.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Монографија „Историја Православне Епархије нишке“ награђена на 16. Светосавском сајму књига

Wed, 04 Mar 2020 20:18:21 +0000

Светосавском сајму књига који се одржава од 28. фебруара до 6. марта 2020. године у Официрском дому у Нишу у уторак, 3. марта 2020. године додељене су награде најбољим ауторима и издавачима књига.

Аутор капиталног издања Православне Епархије нишке у 2019. години монографије "Историја Православне Епархије нишке" протођакон Далибор Мидић награђен је признањем за допринос неговању и афирмацију културно-историјске баштине Ниша.

Жири који је радио у следећем саставу - проф. др Андон Костадиновић, социолог и председник житија, г. Љубиша Соколовић, новинар и главни уредник "Нишког весника" и секретар жирија и г. Живојин Станисављевић, публициста и члан жирија - образложио је своју одлуку између осталих и речима:

"Историја Православне Епархије нишке" је свеобухватна монографија која научно вредно прати историјски пут ове Епархије у Хришћанском свету Југоисточне Европе"

Предајући признање аутору протођакону Далибору Мидићу проф. др Андон Г.Костадиновић, председник жирија је посебно похвалио литерарнео умеће овог младог аутора који је урадио "једно животно дело, какво је недостајало не само овом граду, него овој Србији", истакавши да свака школа у Србији и где год живе наши људи треба да има ову књигу као основно штиво за изучавање историје наше Цркве.

Протођакон Далибор се захвалио на признању рекавши да важност овог дела није у њеном аутору, већ у славној прошлости коју описује.

Монографија „Историја Православне Епархије нишке“ обухвата 1700 година непрекидне историје једне од најстаријих Епархија под окриљем Српске Цркве. Ово дело је резултат дугогодишњег рада и труда аутора протођакона Далибора Мидића, да између корица монографије, забележи све доступне податке о светињама, људима и догађајима, који сачињавају историју Православне Епархије нишке. У 2019. години када је Српска Црква прославила 800 година аутокефалности ово дело је угледало светлост дана захваљујући благослову, великој љубави и старању Преосвећеног Владике нишког Г. Г. Арсенија.

Извор: Радио Глас

Из историје Епархије славонске

Wed, 04 Mar 2020 14:03:20 +0000

На стогодишњицу рођења Бранка Радичевића, 28. марта 1924. године у Славонском Броду (тада Броду на Сави), свечано је откривена спомен-плоча великом песнику на згради Гимназије. Према извештају дописника Политике, спомен-плочу је израдио "г. Синдрић" и представља Бранка каквог га је замишљала Мина Вукова.

Плоча је израђена у бродској фабрици вагона. С једне и с друге стране Бранковог лика распоређени су његови почетни стихови из Гојка: `Гусле моје овамо те мало, амо и ти танано гудало, да превучем да мало загудим, да ми срцу одлане у груди`.

Испод лика потпис: `Бранко Радићевић, 28. 3. 1824., у Броду о 100 обљетници прослављеног рођења, поставио град Брод`.

У Фонду фотодокумената чува се неколико фотографија тог догађаја из заоставштине Тихомира Ђорђевића, који je у тој прилици представљао Српску књижевну задругу. На првој фотографији види се и један од говорника Радивој Врховац, тадашњи председник Матице српске, поред Епископа пакрачког Мирона Николића и свештенства. У другом реду, са цилиндром у руци је Тихомир Ђорђевић.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Светосимеоновска академија „Доброчинства“

Mon, 02 Mar 2020 16:11:13 +0000

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, 26. фебруара 2020. у Коларчевој задужбини одржана је Светосимеоновска академија.

Овогодишњу Светосимеоновску беседу о великом српском владару, ујединитељу српских земаља, творцу независне српске државе и бранитељу Православља произнела је проф. др Ирена Шпадијер која је, између осталог, указала на очински пример владара Стефана Немање, потоњег монаха Симеона, који је имао дубоку веру у Господа али и дубоку веру у своје потомке.

У Академији су учествовали: Панчевачко српско црквено певачко друштво вођен диригентском руком гђе Вере Царине, Дечји хор и Подмладак црквеног певачког друштва којим руководи диригентица Борјане Стражмештеров, Дечји хор Музичке школе Јован Бандур из Панчева (припремила Јелена Миљевић) и солисти ученици Средње музичке школе Јован Бандур: Сања Чукановић – сопран, Анђела Симоновски – флаута, Доситеј Новаковић – кларинет, Роберт Балинт – фагот, док је за клавиром била проф. Јелена Миљевић.

Академију је организовало „Доброчинство“, поклоничка агенција Српске Православне Цркве, и директор г. Драган Вукић.

Свечаној академији су присуствовали архимандрит Серафим (Кужић), настојатељ манастира Рајиновца, протојереј-ставрофор Димтирије Калезић, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве, свештеномонаштво Архиепископије београдско-карловачке, београдски надбискуп Станисалв Хочевар, академик Димитрије Стефановић, предствници Амбасаде Руске Федерације и многобројне личности из јавног и културног живота.

Aкадемија је постала духовна и културна институција. Светосимеоновске беседе су држали Патријарх српски Павле, Митрополити црногорско-приморски Амфилохије и загребачко-љубљански Порфирије, Епископи браничевски Игнатије и ремезијански Андреј, академици Војислав Ђурић, Владета Јеротић, Божидар Ферјанчић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић... За Академију су премијерно извођена дела Зорана Христића, Александра Симића, Светислава Д. Божића, Милорада Милинковића, Вере Миланковић…

Извор: Инфо-служба СПЦ

КЊИГА О РЕЛИГИЈСКОМ И НАЦИОНАЛНОМ ИДЕНТИТЕТУ, КРОЗ ПОЛИТИКОЛОШКО-РЕЛИГИОЛОШКУ И ХЕРАЛДИЧКО-ВЕКСИЛОЛОШКУ ПРИЗМУ

Sat, 29 Feb 2020 12:03:39 +0000

КЊИГА О РЕЛИГИЈСКОМ И НАЦИОНАЛНОМ ИДЕНТИТЕТУ, КРОЗ ПОЛИТИКОЛОШКО-РЕЛИГИОЛОШКУ И ХЕРАЛДИЧКО-ВЕКСИЛОЛОШКУ ПРИЗМУ

У издању београдске издавачке куће Поредак, управо се појавила нова књига ђакона Хаџи Ненада М. Јовановића, председника Одбора за хералдичке и генеалошке студије Центра за истраживање православног монархизма, под насловом: ''Државна хералдика у служби формирања нових идентитета : државни символи, као елемент религијске и националне самобитности''.

Тема је изразито актуелна, како на српским, тако и на ширим европским просторима, јер хералдички и вексилолошки израз, иако древан по свом настанку, остаје актуелан и важан за очување државног, верског или националног идентитета, али и за успостављање или прекомпоновање истог, а у складу са дражавотворним или политичким аспирацијама одређеног титулара. Аутор речено прати и аргументује, посебно се осврћући на примере Француске и Италије, као земаља – оснивача Европске Уније, али и родног места европске хералдике. Истим политиколошко-религиолошким методом, он обрађује и питање усвајања и измена државних символа у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Северној Македонији и тзв. Косову.

Сведоци смо колико је та тема свежа и актуелна. Особито у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Северној Македонији и незаконитој псевдодржавној творевини на простору наше покрајине Косово и Метохија. Посебно су најновија збивања у Црној Гори речити показатељ актуелности наше теме, јер је однос тамошње власти према питању државних символа искључиво мотивисан настојањем на преобликовању постојећег и формирању неког новог националног и верског идентитета, а у циљу што резолутнијег дистанцирања од сопственог српског порекла и уподбљавања идеолошкој матрици тзв. европских и северноатлантских интеграција. Управо смо због тога највећи део нашег бављења у овој књизи посветили овим примерима, предходно уводећи читаоце у тему кроз примере Француске и Италије, јер они најбеловидије сведоче да је главни проблем политиклошко-религиолошке природе и да се он одлично манифестује, осветљава и тумачи кроз однос према државним символима. То је, заправо, својеврсни идентитетски хералдичко-вексилолошки лахмус папир, који сведочи о томе какве се геополитичке магистрале трасирају у главама одређених глобалистичких планера, а све у циљу преобликовања оригиналних националних и религијских идентитета, као једне од главних сметњи у процесу уподобљавања идеологији тзв. европских и северноатлантских интеграција.

Дакле, задатак овог рада је, заправо, да баци мало светла на нове државне символе појединих европских земаља и новонасталих држава и псевдодржавних ентитета на тлу српске хералдичке јурисдикције, а у склопу процеса секуларизације и њиховог уподобљавања идеологији тзв. европских интеграција или покушаја формирања нових (псевдо)националних и верских идентитета, са свим последицама које то производи, а нарочито са становишта религиологије и политикологије религије.

Потрага за заједничким именитељем европског идентитета се препознаје као једно од темељних питања од важности за сам опстанак Европске Уније, суочене са сопственом депопулацијом, милитантном секуларизацијом и надолазећом плимом досељеника сасвим другачијег религијског идентитета, који нису спремни да га се одрекну, да се асимилују и да пригрле секуларни европски идентитет, лишен религијске садржине и базиран искључиво на химерема идеолигије људских права и сличних либералних мантри. Примећују то и тако значајни политички људи, попут Виктора Орбана, али и други државници из крила Вишеградске групе, као и многи значајни политичари из земаља-оснивача Европске Уније. Поменимо, нпр, само Марчела Перу, некадашњег председника италијанског Сената или бившег француског председника Валери Жискар д'Естена и др. Због тога тзв. мигрантска криза за пројекат Европске Уније представља веће искушење него што је то, нпр, брегзит, латентни сукоб са Русијом, економска доминација Кине или неспоразум са Америком око формирања заједничке европске војске. Осим тога, у овој књизи се, управо због тога, скреће пажња на чињеницу да је недостатак заједничког идентитетског именитеља (а по нашем разумевању он јесте религијски утемељен), заправо, главни разлог за немогућност формирања било какве конзистентне и општеприхватљиве европске спољне и одбрамбене политике. Разлози за ово јесу превасходно политиколошко-религиолошке природе о чему, већ деценијама, неућутно говори и проф.др Мирољуб Јевтић са Факултета политичких наука, оснивач политикологије религије, као научне дисциплине. Елем, управо зато смо и рекли да та криза вапи за решавањем и веродостојним одговором на трагу препознавања духовних, културолошких и цивилизацијских вредности Европе, које су, уверени смо, на најлепши начин представљене веродостојним и повесним грбовима и заставама поменутих земаља. Религилогија, политикологија религије и хералдика су, такође, позвани и призвани да пруже свој значајни допринос на пољу расветљавања ових феномена.

Аутор предговора овом делу јесте проф.др Борис С. Стојковски, дугогодишњи сарадник Центра за истраживање православног монархизма и ванредни професор средњовековне историје на Философском факултету Университета у Новом Саду, који, између осталог, вели: ''Вредност оваквих књига је да управо и једном ширем слоју становништва, оним људима који можда и нису посленици друштвено-хуманистичких наука, хералдике, вексилологије, историје, социологије, политикологије и др. пружи један осврт на ову тематику. Свако ко се занима за ову тему, а верујем да их није мало, моћи ће да испрати основне токове покушаја (зло)употребе хералдичких религијских символа у контексту настанка савремених (пара)идентитета''.

За визуелни идентитет овог издања био је задужен г-дин Срећко М. Никитовић, који је у ту сврху користио и уметнички рад др Тудора-Радуа Тирона, као једног од највећих савремених румунских и европских хералдичких уметника, који је, баш као и г-дин Никитовић, дугогодишњи вредни сарадник Одбора за хералдичке и генеалошке студије Центра за истраживање православног монархизма.

Важно је нагласити да је ово издање угледало светлост дана благодарећи подршци, доброј вољи и сарадњи: МИР Publishing, Центра за конзервативне студије, L'association Paris-Berlin-Moscou, IT Silver, као и господе: Александра О. Ђурђева из Новог Сада, Марка Д. Костића из Едмонтона, Саше Лекића из Лензбурга и Сребренка Видаковића из Београда.

Књигу ''Државна хералдика у служби формирања нових идентитета : државни символи, као елемент религијске и националне самобитности'' је могуће набавити директно од издавача http://poredak.rs/shop/drzavna-heraldika-u-sluzbi-kreiranja-novih-identiteta/?fbclid=IwAR1dWjxg2fSSbKDgVQN0AMx5jRQn9KoIARHDffykJwAPb29phtVUjQ-qw1c), у књижари Православног богословског факултета (ул. Краља Петра 2) и у црквеној продавници Храма Светог Апостола и Јеванђелисте Луке у Кошутњаку (ул. Kнеза Вишеслава 100). Приход од продатих књига је намењен довршетку радова на живописању овог Светог Храма.

Манастир Озрен: Манастир је души што и болница телу

Wed, 26 Feb 2020 17:40:00 +0000

Манастир Озрен, смјештен на истоименој планини на подручју Калуђерице код Петрова, осим историјског значаја, јединствен је у Српској православној цркви по организовању Светосавског омладинског кампа, са циљем да се омогући духовно сазријевање младих у околностима данашње отуђености од породице, природе и вриједности.

Настојатељ манастира Озрен архимандрит Гаврило Стевановић прича Срни да је мисија свештеника јеванђелска и да његова дјелатност није само обредна, него су то и проповијед и мисијски рад. "То је више него потребно у данашњем времену отуђености и наметнутих негативних вриједности западне културе. Црква би требало увијек да буде покретач добрих ствари за наш народ, а када је мисија јеванђелска и за цијели свијет", наводи архимандрит Гаврило. Он поручује да су Срби дио православља, вјере која је једина сачувала истинско аутентично учење Господа Исуса Христа, што обавезује манастире да буду мисионарски центри. "Манастири су за душу оно што је болница за тијело", истиче архимандрит Гаврило.

Он наводи да се у конаку Светог краља Драгутина, реновираном и адаптираном одмаралишту манастира Озрен, већ пета година реализује Светосавски омладински камп у организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске. Камп је организован ради вјерске едукације, а обухвата историјско предање и културолошки вид васпитавања младих посредством бројних предавања, креативних радионица фотографије, калиграфије, вајарства, спортских дружења, излета, те посјета културним и историјским споменицима у Петрову и Добоју. "Одржавање овог кампа је јединствено у Српској Православној Цркви, али и обавеза да се омогући духовно сазријевање младих", каже архимандрит Гаврило и додаје да младима годи боравак у чистој и здравој природи озренског краја. Он истиче да током боравка у кампу, дјеца која долазе из различитих средина науче да живе у заједници, да се међусобно помажу и уважавају, али и поново зближе са природом. "Свештеник не може без народа и народ без свештеника. Ми смо једно тијело и биће, те се у том погледу као друштво морамо духовно оснажити, јер духовно јак човјек лакше излази на крај са материјалним изазовима", напомиње архимандрит Гаврило.

Он каже да је, преузевши настојатељство над манастиром Озрен, нагласак ставио на неколико ствари како би вјерници, а поготово омладина, активније учествовали и разумјели богослужење. Између осталог, да се током богослужења, уз црквенословенски, користи и српски језик, на којем је одштампао и одређене богослужбене књиге. "Литургија није представа већ учешће вјерника, заједница свих. Свештеник је служитељ, он служи и приноси жртву током чега сви учествују", додаје архимандрит Гаврило. Као циљеве за наредни период, архимандрит Гаврило наводи и активности на проширењу Светосавског омладинског кампа, организовање више мини-сусрета православне омладине током године, те додавање више културних садржаја током Великог Госпојинског црквеног сабора који се код манастира традиционално прославља 27. и 28. августа, када се окупи и до 50.000 вјерника. Он оцјењује да је након преузимања настојатељства над манстиром Озрен успоставио добру комуникцију са представницима локалних заједница у окружењу, са којима је спреман да учествује у реализацији добрих пројеката.

Локалитет манастира Озрен јесте ваздушна бања по својој специфичности и разноликости у великом броју четинарског и зимзеленог дрвећа, те ниског растиња, а истоимена планина је еколошки здрава. На манастирском имању налази се извориште љековите воде Калуђерица.

У манастиру се налази рука Свете великомученице Огњене Марине, као и честице моштију цара Лазара и краља Драгутина. Први писани помен о манастиру налази се у самом храму у натпису изнад улазних врата из 1587. године, у којем пише да је поп Јаков патосао цркву. Претпоставља се да је градња постојећег храма почела неколико година раније на темељима првобитне цркве из времена краља Драгутина. За вријеме игумана Јакова цркву је живописао 1605/06. године сликар, поп Страхиња, а о томе је свједочанство оставио сам фрескописац потписавши се на неколико мјеста у храму. Током конзервације овог живописа 2012. године пронађени су остаци још старијег -доказ да историја манастира сеже још више у прошлост.

О величини манастира и његовом значају говори и то што се током 16. вијека појављује неколико рукописних књига написаних у манастиру или за манастир, као што је Панегирик из 1589. године, рад калиграфа Тимотеја писан у манастиру, Минеј за новембар из 1590. године, од истога аутора, те Метафраст из 1592. године, у којем се Тимотеј потписује као ђакон. Ова преписивачка школа радила је и у 17. вијеку, што потврђују и двије књиге из 1677. и 1679. године које су доспјеле у сремски манастир Раковац. Просвјетитељ Вук Стефановић Караџић записао је народну пјесму у којој најмлађи син Немањин - Свети Сава не помиње само Хиландар, Дечане, Студеницу и Ђурђеве Ступове, већ каже: "И Папраћу близу Борогова, И Возућу крај воде Криваје, Озрен цркву насред Босне славне...".

Александар Лукић (Срна)

Извор: Инфо-служба СПЦ

Свеприсутни наук - Свети Сава благосиља Српчад

Tue, 25 Feb 2020 17:58:49 +0000

Иако први писани траг о прослави Светог Саве као школске славе датира из XVIII века, тачније 1734-1735. у Српско-латинској школи у Сремским Карловцима, као званичан датум када се Свети Сава проглашава за школског заштитника узима се 1840. година. Тада је Совјет Кнежевине Србије одобрио свим школама да у целом „отечеству“ као свог патрона славе Светог Саву.

Како се прослава Светог Саве убрзо проширила на све школе у Србији тог времена, то се упоредо јавила потреба и за његовим ликовним приказом, тачније за иконом која би послужила као типски образац, или узор за све српске школе без обзира где се налазиле. Остало је забележено да је Министарство просвете Кнежевине Србије склопило уговор са београдским сликарем и живописцем Урошем Кнежевићем, да се за потребе српских школа начини око три стотине литографисаних отисака са представом Светог Саве и да ти радови буду „… чисто и лепо израђени, измоловани (колорирани) и прилепљени на платно“. Данас се, нажалост, не зна како је изгледала Кнежевићева икона Светог Саве која је послужила као предложак за израду литографија, али може да се наслути да је у питању била тада честа представа просветитеља кога окружују деца, имајући у виду да је управо таква замисао била најтачнија за највећег српског духовног учитеља.

Насупрот несачуваном ликовном приказу Светог Саве од Уроша Кнежевића, међу неколико сачуваних представа Светог Саве као српског просветитеља и архипастира који благосиља Српчад, издваја се литографија новосадског сликара и графичара Павла Чортановића, као и истоимена композиција коју је 1875. насликао Стева Тодоровић за црквену општину у Перлезу.

Пред крај XIX века у Србији није било готово ниједне школе која није имала икону или неку другу ликовну представу свог патрона. У тим годинама на тему Светог Саве како благосиља, подучава и саветује српску младеж настаје познато дело сликара Ђорђа Крстића (у Народном музеју у Београду). Када је ова монументална композиција била завршена и изложена у Скупштинској сали Велике школе 1891., достигла је велику популарност, те је убрзо била објављена не само у дневним листовима, часописима и књигама, него је била доступна у свакој школи, установама, црквеним надлештвима, али и сваком српском дому преко олеографисане репродукције мањег формата. Као наручилац ове слике, Министарство просвете Краљевине Србије овим је крунисало своје претходне напоре да се изузетна историјска вредност народног просветитеља отелотвори у једном уметничком делу које ће одговарати времену у коме оно настаје. Отприлике као што је Сава Немањић, Свети Сава схватио време у коме живи и мудро искористио повољан историјски тренутак да постави камен темељац српској државности и васколикој духовности, тако је и Ђорђе Крстић разумео шта се од њега тражило – прожети слику мисаоношћу и духовношћу „споља и изнутра“. На њој, разуме се, није дат стваран догађај из живота Светог Саве, него је кроз уметников доживљај нарочито наглашен просветитељев наук који се чита из општедуховног расположења и оданости које млади Срби имају према свом узвишеном родољубу (ту су Шумадинац, Црногорац, затим мајка Косовка са дететом у наручју, ниже Бачванин, Босанац, Сремац и Банаћанин, док више њих стоје Херцеговац и Далматинац). Поред тога, сликар је показао на свом делу и један нарочити квалитет, а то су светлост и боја. Они нису слагани по некој нарочитој вољи или замисли, него су дошли до изражаја из Крстићевог правог сликарског осећаја. Данас смо ускраћени за потпун сликарски доживљај пред овим делом, јер су боје временом прилично потамнеле услед коришћења асфалтне подлоге коју је Крстић често користио у свом раду. Како је слика тренутно у фази захтевних конзерваторских радова, са нестрпљењем се очекује њено излагање у оквиру сталне поставке Народног музеја у Београду.

У временима балканских ратова, Првог светског рата и непосредно после, Свети Сава се скромно славио. Приликом тих прослава и обележавања углавном се користиле уобичајене иконе или литографисане или олеографисане представе Светог Саве, било самостално или у склопу сцене благосиљања. Занимљив пример у том погледу је цртеж који је за потребе израде дипломе Учитељског удружења у Београду литографисао непосредно пред Први светски рат Петар Марковић, мање познати уметник и ђак Уметничко-занатске школе у Београду.

Након Првог светског рата велико славље било је одржано на Београдском Универзитету 1921. године, када је беседу одржао тадашњи ректор Универзитета Слободан Јовановић. Из исте године потиче и уметничко дело чија је популарност из године у годину непрекидно расла, тако да је данас достигла ниво прворазредне, рекли бисмо култне слике. За композицију Светог Саве који благосиља Српчад, бољи избор није могао да буде од Уроша Предића. Као и у Крстићевом случају, и код Предића је ово дело било поручено, и то од стране Државне штампарије Краљевине СХС у циљу умножавања за школе и црквене општине. На беспрекорно педантан и реалистичан начин, Свети Сава је приказан у архијерејској одежди на трону како благосиља и поклања деци књиге. Елементи српске државности, као и тада новонастале југословенске који се виде на трону, затим Хиландарска повеља, ктиторске представе Немањића на фрескама у позадини, отворена књига са просветитељевим порукама српској деци, као и сама слика у целини, на најјаснији и најчитљивији могући начин говори о непролазној вредности и значају који Свети Сава има за Србе. Предићева слика, данас изложена на поставци у Народном музеју у Београду, истовремено даје и неизмерно важан допринос величању светосавског култа у српској ликовној уметности. Она на симболичан начин затвара један круг у историјско-уметничком континуитету представљања Светог Саве, који је за српско потомство био и који ће заувек остати народни просветитељ и узорни прародитељ.

Петар Петровић

Стева Тодоровић, Свети Сава благосиља Српчад (Црквена општина Перлез)

Dимитрије Аврамовић, Свети Сава, 1852. Народни музеј у Београду

Ђорђе Крстић, Свети Сава Благосиља Српчад, 1891. Народни музеј у Београду

Урош Предић, Свети Сава благосиља Српчад, 1921. Народни музеј у Београду

Извор: Народни музеј

У Чешком народном дому у Загребу, одржана је манифестација под називом "Причај ми на свом језику"

Mon, 24 Feb 2020 10:23:00 +0000

У суботу 22. фебруара 2020. године, у Чешком народном дому у Загребу, одржана је манифестација под називом "Причај ми на свом језику" у орагинизацији Координације вијећа и представника националних мањина Града Загреба.

Полазници дјечијег хора Црквене општине загребачке, под вођством проф. Олене Циглењак, учестовали су на овој манифестацији, која се већ шести пут одржава поводом Међународног дана матерњег језика, који се обиљежава 21. фебруара.

Учесници програма били су и ученици босанског, чешког, мађарског, македонског, пољског и украјинског језика и културе града Загреба,као и ученици албанског језика и културе из Велике Горице, те посебни гости из Удруге глухослијепих особа града Загреба.

Својом пјесмом, глумом, рецитацијом и прочитаним текстовима, дјеца су указала на важност учења матерњег језика као и развијања свијести о култури и традицији народа којем припадају.