Живе речи утехе: Живе речи утехе

Свеприсутни наук - Свети Сава благосиља Српчад

Tue, 25 Feb 2020 17:58:49 +0000

Иако први писани траг о прослави Светог Саве као школске славе датира из XVIII века, тачније 1734-1735. у Српско-латинској школи у Сремским Карловцима, као званичан датум када се Свети Сава проглашава за школског заштитника узима се 1840. година. Тада је Совјет Кнежевине Србије одобрио свим школама да у целом „отечеству“ као свог патрона славе Светог Саву.

Како се прослава Светог Саве убрзо проширила на све школе у Србији тог времена, то се упоредо јавила потреба и за његовим ликовним приказом, тачније за иконом која би послужила као типски образац, или узор за све српске школе без обзира где се налазиле. Остало је забележено да је Министарство просвете Кнежевине Србије склопило уговор са београдским сликарем и живописцем Урошем Кнежевићем, да се за потребе српских школа начини око три стотине литографисаних отисака са представом Светог Саве и да ти радови буду „… чисто и лепо израђени, измоловани (колорирани) и прилепљени на платно“. Данас се, нажалост, не зна како је изгледала Кнежевићева икона Светог Саве која је послужила као предложак за израду литографија, али може да се наслути да је у питању била тада честа представа просветитеља кога окружују деца, имајући у виду да је управо таква замисао била најтачнија за највећег српског духовног учитеља.

Насупрот несачуваном ликовном приказу Светог Саве од Уроша Кнежевића, међу неколико сачуваних представа Светог Саве као српског просветитеља и архипастира који благосиља Српчад, издваја се литографија новосадског сликара и графичара Павла Чортановића, као и истоимена композиција коју је 1875. насликао Стева Тодоровић за црквену општину у Перлезу.

Пред крај XIX века у Србији није било готово ниједне школе која није имала икону или неку другу ликовну представу свог патрона. У тим годинама на тему Светог Саве како благосиља, подучава и саветује српску младеж настаје познато дело сликара Ђорђа Крстића (у Народном музеју у Београду). Када је ова монументална композиција била завршена и изложена у Скупштинској сали Велике школе 1891., достигла је велику популарност, те је убрзо била објављена не само у дневним листовима, часописима и књигама, него је била доступна у свакој школи, установама, црквеним надлештвима, али и сваком српском дому преко олеографисане репродукције мањег формата. Као наручилац ове слике, Министарство просвете Краљевине Србије овим је крунисало своје претходне напоре да се изузетна историјска вредност народног просветитеља отелотвори у једном уметничком делу које ће одговарати времену у коме оно настаје. Отприлике као што је Сава Немањић, Свети Сава схватио време у коме живи и мудро искористио повољан историјски тренутак да постави камен темељац српској државности и васколикој духовности, тако је и Ђорђе Крстић разумео шта се од њега тражило – прожети слику мисаоношћу и духовношћу „споља и изнутра“. На њој, разуме се, није дат стваран догађај из живота Светог Саве, него је кроз уметников доживљај нарочито наглашен просветитељев наук који се чита из општедуховног расположења и оданости које млади Срби имају према свом узвишеном родољубу (ту су Шумадинац, Црногорац, затим мајка Косовка са дететом у наручју, ниже Бачванин, Босанац, Сремац и Банаћанин, док више њих стоје Херцеговац и Далматинац). Поред тога, сликар је показао на свом делу и један нарочити квалитет, а то су светлост и боја. Они нису слагани по некој нарочитој вољи или замисли, него су дошли до изражаја из Крстићевог правог сликарског осећаја. Данас смо ускраћени за потпун сликарски доживљај пред овим делом, јер су боје временом прилично потамнеле услед коришћења асфалтне подлоге коју је Крстић често користио у свом раду. Како је слика тренутно у фази захтевних конзерваторских радова, са нестрпљењем се очекује њено излагање у оквиру сталне поставке Народног музеја у Београду.

У временима балканских ратова, Првог светског рата и непосредно после, Свети Сава се скромно славио. Приликом тих прослава и обележавања углавном се користиле уобичајене иконе или литографисане или олеографисане представе Светог Саве, било самостално или у склопу сцене благосиљања. Занимљив пример у том погледу је цртеж који је за потребе израде дипломе Учитељског удружења у Београду литографисао непосредно пред Први светски рат Петар Марковић, мање познати уметник и ђак Уметничко-занатске школе у Београду.

Након Првог светског рата велико славље било је одржано на Београдском Универзитету 1921. године, када је беседу одржао тадашњи ректор Универзитета Слободан Јовановић. Из исте године потиче и уметничко дело чија је популарност из године у годину непрекидно расла, тако да је данас достигла ниво прворазредне, рекли бисмо култне слике. За композицију Светог Саве који благосиља Српчад, бољи избор није могао да буде од Уроша Предића. Као и у Крстићевом случају, и код Предића је ово дело било поручено, и то од стране Државне штампарије Краљевине СХС у циљу умножавања за школе и црквене општине. На беспрекорно педантан и реалистичан начин, Свети Сава је приказан у архијерејској одежди на трону како благосиља и поклања деци књиге. Елементи српске државности, као и тада новонастале југословенске који се виде на трону, затим Хиландарска повеља, ктиторске представе Немањића на фрескама у позадини, отворена књига са просветитељевим порукама српској деци, као и сама слика у целини, на најјаснији и најчитљивији могући начин говори о непролазној вредности и значају који Свети Сава има за Србе. Предићева слика, данас изложена на поставци у Народном музеју у Београду, истовремено даје и неизмерно важан допринос величању светосавског култа у српској ликовној уметности. Она на симболичан начин затвара један круг у историјско-уметничком континуитету представљања Светог Саве, који је за српско потомство био и који ће заувек остати народни просветитељ и узорни прародитељ.

Петар Петровић

Стева Тодоровић, Свети Сава благосиља Српчад (Црквена општина Перлез)

Dимитрије Аврамовић, Свети Сава, 1852. Народни музеј у Београду

Ђорђе Крстић, Свети Сава Благосиља Српчад, 1891. Народни музеј у Београду

Урош Предић, Свети Сава благосиља Српчад, 1921. Народни музеј у Београду

Извор: Народни музеј

У Чешком народном дому у Загребу, одржана је манифестација под називом "Причај ми на свом језику"

Mon, 24 Feb 2020 10:23:00 +0000

У суботу 22. фебруара 2020. године, у Чешком народном дому у Загребу, одржана је манифестација под називом "Причај ми на свом језику" у орагинизацији Координације вијећа и представника националних мањина Града Загреба.

Полазници дјечијег хора Црквене општине загребачке, под вођством проф. Олене Циглењак, учестовали су на овој манифестацији, која се већ шести пут одржава поводом Међународног дана матерњег језика, који се обиљежава 21. фебруара.

Учесници програма били су и ученици босанског, чешког, мађарског, македонског, пољског и украјинског језика и културе града Загреба,као и ученици албанског језика и културе из Велике Горице, те посебни гости из Удруге глухослијепих особа града Загреба.

Својом пјесмом, глумом, рецитацијом и прочитаним текстовима, дјеца су указала на важност учења матерњег језика као и развијања свијести о култури и традицији народа којем припадају.

У Ветернику отворена изложба фотографија „У cусрет руском цару”

Sat, 22 Feb 2020 20:21:11 +0000

У петак, 21. фебруара 2020. године, са благословом Епископа бачког др Иринеја, у организацији Српске православне Црквене општине Ветерник, Основне школе Марија Трандафил из Ветерника, Сретењског манастира из Москве и студија Руски цар, у дворани Основне школе Марија Трандафил свечано је отворена изложба фотографија „У СУСРЕТ РУСКОМ ЦАРУˮ.

На самом почетку изложбе присутне је поздравила госпођа Милијана Граховац Проле, директорка школе, рекавши да је наведеној институцији припала изузетна част да учествује у организацији изложбе фотографија породице Романов, која на упечатљив начин говори о величини цара Николаја и његове породице.

У уводном делу програма посетиоци су могли да чују две етно песме и једну мелодију на фрули, у извођењу чланица Културно-уметничког друштва Железничар – ансамбла Вила из Новог Сада, и два рецитала у извођењу ученика ОШ Марија Трандафил.

У име Црквене општине Ветерник и братства храма верни народ је поздравио протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма, заблагодаривши најпре Богу, а потом директорки Основне школе Марија Трандафил, која је са радошћу прихватила идеју и пружила могућност да овом прелепом изложбом отпочне прослава храмовне славе.

Отац Бранислав је нагласио да је ово прилика да се сви подсете на жртву последње царске породице Романов и да им захвале на великој љубави исказаној српском роду. Символика и веза руске царске породице и свих оних догађаја везаних за Први светски рат је та што је само насеље Ветерник добровољачко насеље, и овом изложбом Ветерник се свештено сећа предака, српских добровољаца који су после Голготе и Васкрса на Солунском фронту, пре непуних 100 година, дошли у наведено новосадско насеље.

Господин Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада, истакао је историјске чињенице које говоре о осведоченој љубави свете царске породице Романов, и подсетио је присутне на речи цара Николаја упућене 1914. године Краљу Александру: „Сви моји напори биће усмерени на очувању достајанства Србије. Ни у ком случају Русија неће бити равнодушна према судбини Србијеˮ.

Указујући да изложбу чине црно-беле фотографије из историјских архива и личних албума породице Романов, које су подељене у неколико тематских целина, господин Ђурђев је изнео да је породица Романов веру у Бога Живога сведочила делима, о чему говоре и фотографије изложене у дворани Основне школе Марија Трандафил.

Изложба ће бити отворена до 28. фебруара 2020. године, радним данима од 10 до 18 часова.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Нова књига: Немањићи и православно предање о рату и ратовању

Thu, 20 Feb 2020 14:48:41 +0000

На страницама које следе налазе се резултати истраживања дубље прошлости српског народа, доба немањићке Србије.

Личности и догађаји, вера, идеје и вредности тога времена оставили су неизбрисив печат на потоњу српску историју, јер прошлост није апсолутно мртва и заувек одвојена од садашњости, и све оно у шта су наше претходне генерације веровале, шта су мислиле, осећале и радиле, тајанственим нитима је уплетено и у наше животе данас. Неозбиљно је и надмено читаву историју мерити својим мерама и своју цивилизацију сматрати привилегованом, уз неизбежну предрасуду да су у средњем веку владали само сујеверје, варварство и мрак. Зато и нашим генерацијама припада право, али и обавеза, да се догађаји и личности немањићке Србије сагледавају и осветљавају новим сазнањима, између осталог, и о томе какав је њихов поглед на рат и ратовање.

Васпостављање духовне, идејне, па и сваке друте везе са Немањићима и немањићком Србијом за Србе је од посебног значаја. Оживљавањем вере, идеја и вредности тога времена можемо доћи до увида које, иако заборављени, нису изгубиле на вредности, „као што се на обновљеној икони поново појављују величанствени облици старог писма, које смо изгубили и заборавили, али који су увек били невидљиво присутни и који нас нису напуштали”.

Идеја је да се расветле стара мудрост и снага, које су водиле наше свете претке и градиле српску државу у време Немањића, од зависне жупаније до царевине, као и Цркву српску од њене самосталности до патријаршије. Уместо да се те безбројне нити живога и светога предања заветно чувају преношењем с покољења на покољење, наша веза са Немањићима и средњовековном Србијом је као непремостивом провалијом безмало прекинута. Обнављање схватања из наше прошлости не значи откривање превазиђених заблуда, јер философске и политичке идеје, попут уметничких дела, не подразумевају стални напредак кроз време, као што је случај са техничким остварењима. Оне често пркосе протицању времена, које може да наслаже скраму заборава, али не и да избрише њихову трајну вредност. Вера, идеали и вредности из времена немањићке Србије могу поново да заблистају пуним сјајем када се са њих скине та скрама.

Могу да послуже као поуздано упориште, као тачка ослонца док трагамо за излазом из савременог ћорсокака, који личи на затвор без зидова. Настојањем да се дође до одређених схватања из прошлости до поимања која су остала невидљива и нема у дубинама времена, намера нам је да се поучимо за садашње и будуће потребе: „Ми се занимамо за начин мишљења и веровање наших предака да бисмо боље разумели наш начин мишљења и веровања ... изучавамо њих да бисмо разумели себе.”

Књигу Немањићи и православно предање о рату и ратовању аутора Борислава Гроздића можете купити у свим књижарама Патријаршијског управног одбора. Више информација на 011/3025-102; тел./факс 011/3025-152; 064/800-1828; 064/800-1819, e-mail: spcekonomsko@yahoo.com

Извор: Инфо-служба СПЦ

Сретењски концерт у Крушевцу (видео-запис)

Mon, 17 Feb 2020 14:43:03 +0000

Изложбом фотографија „Православље“ почело обележавање славе Епархије тимочке

Fri, 14 Feb 2020 21:21:00 +0000

У Народном музеју у Зајечару 12. фебруара 2020. године отворена је изложба фотографија Фото савеза Србије под називом „Православље“ којом је почео програм обележавања славе Епархије тимочке – Сретења Господњег.

Присутнима се обратила директорка музеја др Маја Живић која је истакла да изложбу чине фотографије 50 уметничких фотографа који су на својим фотографијама овековечили тренутке хришћанске радости, портрете свештених лица и обичаје наше цркве.

Председник Фото савеза Србије Бранислав Бркић изразио је захвалност Епископу Илариону, иначе дугогодишњем пријатељу Фото савеза, што је изложба дошла у Зајечар.

Мирослав Предојевић, секретар Фото савеза, напоменуо је да изложба нуди један целовит увид у православље, обичаје и културу коју треба да негујемо. Изложбу је отворио Епископ тимочки г. Иларион истичући велику радост што је након неколико градова изложба отворена и у Зајечару. Ове фотографије показују неку страну духовности која је испред објектива, али такође и духовности иза објектива самих аутора који су нам ово показали, рекао је владика.

Изложба „Православље“ биће постављена у Народном музеју у Зајечару до 12. марта 2020. године.

Прилог ТВ Исток:

Извор: Епархија тимочка

Документарни филм „Влајићки мученици“

Fri, 14 Feb 2020 19:32:02 +0000

Документарни филм „Влајићки мученици“ представља причу о трагичном догађају из српског села Влајићи код Теслића, када је једна усташка јединица крајем јануара 1943. године извршила масовни злочин над недужним цивилним становништвом, побивши замало све мјештане засеока Долићи у поменутом селу. Да трагедија буде већа, за то су се побринули и поједини сусједи из неких ближих хрватских и муслиманских села, који су били у саставу те усташке јединице.

У том монструозном злочину, за само дан-два, село Влајићи је остало без четрдесет троје својих мјештана, међу којима је било шеснаест мушкараца старости од 17-64 године, дванаест жена старости од 18-73 године, те петнаесторо дјеце старости до 16 година. Међу убијеним женама било је и неколико трудница, тако да број убијене дјеце није никада утврђен.

Нема никакве сумње да је овај злочин над српским цивилним становништвом, као нажалост и бројни други у току тог рата, учињен по вољи и за потребе геноцидне Независне Државе Хрватске.

Међутим, једна друга врста злочина над овим мученицима услиједила је у поратним годинама и деценијама, када је овај догађај и ово страдално мјесто, невјероватном вјештином манипулација, па и политичког диктата ондашње југословенске државне заједнице, било скрајнуто од хроничара рата и историчара ратне прошлости, а за потомке страдалника наметнуто као готово забрањена тема.

Радом Одбора за истраживање ратних злочина над српским становништвом почињених на теслићком подручју, формираним 2013. године, отпочело је истраживање прво овог, без сумње највећег српског страдалништва у читавом усорском крају.

Први сусрети са преживјелим свједоцима и потомцима влајићких мученика, те снимање првих филмских прилога, обављени су на седамдесетогодишњицу злочина, да би се у годинама након тога, повременим радом коначно дошло до снимљеног филма.

Алекса Касаповић, проф.

Аутор: проф. Алекса Касаповић

Сниматељ и монтажер: Далибор Ковачевић

Наратор: Никола Милићевић

Молитву изговара: Милош Милићевић (аматерски глумац)

Слике Влајићких мученика преузете из књиге: Милице Мишић ''Мученици из Влајића''

Извор: Епархија зворничко-тузланска

НАЈАВА: Сретењски концерт у Крушевцу

Wed, 12 Feb 2020 21:28:29 +0000

Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији

Tue, 11 Feb 2020 22:24:24 +0000

Млада црногорска уметница Даница Црногорчевић објавила је на Фејсбуку дирљив статус и фотографију своје двогодишње ћерке са литије у Подгорици, пише Спутник. Даница је објавила фотографију на којој се види њена двогодишња ћерка, коју љуби свештеник Предраг Шћепановић на литији у Подгорици.

„На данашњи дан пре две године отац Предраг је крстио Касијану у инкубатору, која је била до тог момента у критичном здравственом стању. Вечерас после две године у нове победе заједно“, написала је Даница Црногорчевић.

Иначе, млада уметница је одушевила присутне на литији испред Храма Христовог васкрсења, када је запевала песму посвећену косовским јунацима „Црвен цвете“.

Она је и раније певала на литији, када је 7. фебруара на истом месту запевала „Ој, свијетла мајска зоро“. Даница Црногорчевић, иначе родом из Бара, једна је од најпознатијих црногорских уметница које се баве етномузиком, наведено је у лепом и садржајном прилогу Спутника.

У 1265. броју "Православља" новинама Српске Патријаршије од 1. децембра 2019. лета Господњег, објављен је интервју са Даницом Црногорчевић, вокалном солисткињом и интерпретаторком духовне и етно музике. О значају умножавања таланата дарованих нам од Господа, као и о љубави према црквеном појању, духовној и етно музици, али и о односу између хришћанског живота и музике, са Даницом је разговарао катихета Бранислав Илић.

Интервју у целости можете да прочитате ОВДЕ.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Нови Сад: Представљена књига „Истрага предакаˮ

Wed, 05 Feb 2020 16:31:02 +0000

Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј учествовао је у среду, 5. фебруара 2020. године, у Српском народном позоришту, у представљању књиге Истрага предака, аутора Ивана Негришорца. Поред владике Иринеја, о књизи су говорили академик Матија Бећковић и Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске.

Говорећи о делу, али и о тренутној ситуацији у Црној Гори, Епископ бачки је нагласио да „претке не може нико истражити и искоренити као да их никада није ни билоˮ.

У наше дане, не странке, не политички покрети, чак ни они са чисто српским предзнаком у Црној Гори којих има много више него што мислимо или што се у медијима може прочитати, нису могли да пробуде овај несаломиви дух верности завету и завештању предака и борби против истраге својих предака, а самим тим против истраге њих као потомака тих предака. Парафразирајући покојног Владету Јеротића, као што постоје дарови наших предака, наслеђе духовно, културно, идентитетско и тако даље, тако постоје и дарови наших савременика, достојних потомака наших часних предака. Један од њих је и аутор ове дивне књиге, рекао је владика Иринеј.

Звучни запис обраћања Епископа новосадског и бачког Иринеја

Господин Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, нагласио је да је „истрага предака услов свих условаˮ.

Звучни запис обраћања г. Селимира Радуловића

Истрага предака – истрага памћења и предања, потирање истине и имена, писма и језика, а то значи и истрагу потомака, рекао је академик Матија Бећковић.

Звучни запис обраћања академика Матије Бећковића

Аутор књиге, господин Иван Негришорац, подсетио је на поуку из историје Карловачке Митрополије, која гласи: „Немојмо прекидати оне везе које су постојале, а уђимо у нешто ново као један простор изазова”.

Ако некоме падне на памет, ко је малопре учио, да треба разбијати целину српскога народа – треба мирно да га позовемо, да смири ту своју несмирену памет и да мисли утемељеније и одговорније, не само у односу на прошлост, него и у односу на будућност, закључио је аутор књиге Истрага предака.

Звучни запис обраћања аутора књиге Ивана Негришорца

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Нови Сад: У Матици српској представљена књига Валентине Питулић

Tue, 04 Feb 2020 16:34:24 +0000

Књига професора др Валентине Питулић, под називом Саздаде се бела црква: српско народно стваралаштво Косова и Метохије, представљена је у уторак, 4. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Матице српске.

После поздравних речи професора др Драгана Станића, председника Матице српске, и професора др Александре Вранеш, руководиоца одељења за књижевност Андрићевог института, о књизи су говорили професор др Бошко Сувајџић, мр Јован Пејчић, рецезенти књиге, и ауторка. У уметничком делу програма учествовали су др Исидора Поповић и Георгије Мркић. Наведено дело Валентине Питулић објављено је у издању Косовскометохијског одбора Матице српске. Обраћајући се присутнима, ауторка књиге је указала на значај неговања усменог наслеђа у циљу очувања духовног и културно-историјског блага на простору Старе Србије. Веровање у Васкрсење нигде није јаче него на овој древној српској земљи, навела је Валентина Питулић.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На Немањином граду у Подгорици откривен крст из времена цара Јустинијана

Sat, 01 Feb 2020 13:47:42 +0000

На Немањином граду у Подгорици јуче је игуман манастира Светог Симеона Мироточивог архимандрит Данило Трпчевски открио камени крст-розету, који датира из 6. вијека, из времена цара Јустинијана.

Протојереј-ставрофор Драган Митровић, старјешина подгоричког саборног храма Васкрсења Христовог, иначе академски вајар и добар познавалац ранохришћанског наслеђа на нашем простору казао је за наш портал да и ово откриће показује да Подгорица, а нарочито њено старо језгро има више слојева.

Отац Драган, чијим трудом и љубављу су у архитектуру подгоричког саборног храма уграђени елементи читавог хришћанскох наслеђа наших простора, од апостолских времена до наших дана, подсјећа да је својевремено преко пута Немањиног града, на десној обали Мораче, на мјесту гдје се сада налазе хотел „Подгорица“ и спортски центар, откривена илирска некропола, највећа на простору екс Југославије.

Она свакако указује на постојање значајног насеља на овом простору у том периоду.

„То потврђује и овај крст-розета, као и још неки елементи архитектонске камене пластике које је својевремено открио и изучавао чувени архитекта Василије Вајо Кнежевић и уградио их у стијене и зидове на Немањином граду и на тај начин их сачувао од даљег пропадања. Иначе, сама розета-крст по својој врло раскошној каменој пластици указује на период цара Јустинијана, тј. на 6. вијек“, категоричан је отац Драган Митровић.

Отац Драган објашњава да сличне розете постоје у епископској базилици из тог времена, која се налази на римској Дукљи, гдје се јасно виде слично украшене парапетне плоче.

„Руски археолог Иван Новицки, белогардејац и професор подгоричке гимназије изучавао је својевремено римске водоводе који су ишли од Цијевне. Један крај је ишао према римској Дукљи, а други уз обалу Рибнице. Осим тога, и камени мост на саставцима на Рибници је из римског периода, иако су га Турци касније преуређивали. Све то указује да је у том периоду овдје постојало значајно насеље. И ово најновије откриће потврђује тај закључак Новицког“, каже отац Драган Митровић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дан Града Новог Сада

Sat, 01 Feb 2020 09:01:00 +0000

На данашњи дан, 1. фебруара 1748. године указом аустријске царице Марије Терезије Рацка Варош (Српски Град) добила је назив Нови Сад и статус слободног краљевског града. Град је, захваљујући привилегијама и економским повластицама, убрзо испредњачио у односу на остале у Војводини.

Звучни прилог радија Светигоре

Основане су многе школе, покренути часописи, дјеловала је Матица српска и постао је снажан српски центар културе, “српска Атина” – како су га назвали, и индустријски, научни и трговински центар Војводине и Србије. Град лежи на обалама ријеке Дунав. На лијевој обали Дунава се налази равничарски дио града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смјештен брдовити дио града (Срем). Првобитна имена Новог Сада била су Рацко (Српско) село, Рацка варош, Рацки град и Петроварадински шанац. Први историјски документ који говори о постојању насеља на подручју Новог Сада је повеља угарског краља Беле IV из 1237. године. Сматра се да је насеље на лијевој обали Дунава из кога ће се развити данашњи Нови Сад основано послије изгона Турака из ових крајева 1694. године а вјероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692. године, када је почела изградња Петроварадинске тврђаве, на лијевој обали Дунава могло бити колиба занатлија који су пратили градитеље и аустријску војску.

Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Њемци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици.

Године 1748. године богати грађани Рацке вароши (неколико Срба и два Њемца) одлазе у Беч, гдје за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Поставши слободан краљевски град, Нови Сад добија и данашње име. Царица тим поводом, 1. фебруара 1748. године издаје едикт који каже:

„Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у Бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Нови Сад.”

У првој половини XIX вијека, Нови Сад је био највећи српски град. У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота цјелокупног српског народа. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док су у Београду тада излазила 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира Српска гимназија са вишим разредима. У граду се стицала и група људи, која ће деценијама водити војвођанске Србе у широку борбу за своја национална и демократска права. Носилац те интензивне политичке и културне акције је Светозар Милетић, а слиједе га Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Лаза Костић и други.

Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана је у Новом Саду 25. новембра 1918. године. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.

Извор: Радио Светигора

(ВИДЕО) СВЕТА ГОРА - небески град - живот као подвиг?

Wed, 29 Jan 2020 17:58:07 +0000