Гостујући у емисији "Живе речи" Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније се осврнуо на пети Фестивал хришћанске културе, који је недавно одржан у Зајечару благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона. Са преосвећеним владиком Арсенијем разговарао је катихета Бранислав Илић. Комплетан разговор са Епископом нишким Арсенијем можете погледати овде: ОВДЕ

26. септембар Ада Циганлија, Београд 

Светосавско звоце је као један од суорганизатора учествовало и ове године на Седмом Спортском Сабрању Свете Србије, које је одржано на Ади Циганлији, под слоганом: ”"СПОРТ ЈЕ НАША АЗБУКА".

Са благословом Његове Светости Патријарха Српског господина Иринеја, Православно Спортско Удружење “Свети Срб и ја” (ПСУСС) седми пут за редом окупила је велики број малишана на теренима Аде Циганлије. 

Овакав догађај се чекао дуго и са нестрпљењем!

Манифестација је почела Светом Литургијом на бини у 9. часова коју су служили дивни свештеник Немања Петровић који врши службу војног свештеника при Генераштабу Војске Србије и ђакон Мирослав Митровић, уз пратњу мешовитог хора под диригентском палицом професора Богословије Бранка Тадића.

Литургији су прислуживали млади вероучитељи и богослови, који су својим присуством улепшали свештено богослужење. 

Као домаћин Аде Циганлије у 11 часова са бине речима доброшлице обратио се председник Општине Чукарица, господин Срђан Коларић.

Господин Коларић, поздравио је најмлађе речима подршке, да гледајући у њих, све више имамо разлога да се боримо за надолазеће нараштаје. Са напоменом да је манифестација опстала свих 7 година, и да је она прави пример како се баштине вредности васпитања најмлађих на спортским теренима учећи се витешком односу у спорту и приказујући на најлепши начин синергију духа и тела тј “хармоничног васпитања”.

Указујући на најузвишеније вредности које ова манифестација носи, истичући вредност образовања, културе и спорта г. Срђан истиче да ће Општина Чукарица увек настојати да помогне манифестацију која из године у годину окупља све већи број људи.

Сам програм свечано је отворио доказани човекољубац и хуманитарац, “Арчибалд Рајс нашег доба”, Француз по рођењу, а Србин по опредељењу, господин Арно Гујон. 

Овом приликом Арно Гујон, примио је захвалницу у име ПСУСС, 

за немерљив допринос у помоћи деци на Косову и Метохији.

Господин Арно је са својом фондацијом помогао фудбалској секцији Свете Србије у Пасјану на Косову и Метохији, где се налази 50 деце на челу са својим тренерима Мирославом и Петром Цветковићем.

Господин Гујон се обратио свим присутнима речим благодарности за љубав и радост која му је учињена.

Обраћајући се најмлађим нараштајима, подсетио их је да је најважније да из спорт извуку поуку и када губе и када побеђују. Истичући да у сваком тренутку живота морају да нађу мотив за сваки наредни успех којем теже.

Спорт пре свега представља упознавање себе, упознавање противника, учење победи и поразу.

Речи захвалности које сте ми упутили желим да упутим вашим тренерима на Косову и Метохији, чијом љубављу деца тренирају у Косовском Поморављ- завршава Гујон. 

Свеукупан културно-уметнички програм водила је прослављена глумица Даница Тодоровић.

Око 11:15 сва деца учесници програма направили су заједничку фотографију и симболично поздравом "СА ВЕРОМ У БОГА ЗА СВЕТУ СРБИЈУ" отворили  7 спортско Сабрање. Након тога почео је програм на свим спортским станицама уз културно-уметнички програм на бини. 

Манифестација је одржана под покровитељством компаније “Телеком Србија”, као пријатеља манифестације и њених партнера: Банка “Поштанска штедионица”, компанија “Дунав осигурање” и “ВодаВода, медијски покровитељ РТС, а подршку су још дали :

Град Београд, Министарство омладине и спорта, Канцеларија за КиМ, Градске општине Чукарица и Палилула, Градско Саобраћајно Предузеће (ГСП), ЈП “Ада Циганлија”, Нафтна индустрија Србије (НИС), ЈП “Београдски сајам”, Светосавско звонце- званично гласило СПЦ за децу, Верско добротворно старатељство (ВДС), Српски атлетски савез, Рукометни савез Србије, Спортски савез Србије, Спортски савез Београда, Фудбалски савез Србије, Одбојкашки савез Србије, Тениска Академија Обрадовић, Свибор савез Србије, Војска Србије, Министарство унутрошњих послова Србије, “Нектар”, “Бамби”, “Лидо”, Нелт, “Курур”, Радио “Слово љубве”, Телевизија “Храм”, Телевизија “Коперникус”, РТВ “Студио Б”

Извор: Поуке.орг

Погледајте фотографије на нашем фб профилу ОВДЕ

Музички диск „Песме из Старе Србије” представљен је 19. септембра 2020. године, у Српском народном позоришту.

Гости призренских богослова били су хор школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин и састав Фенечки бисери. У програму су учествовали проф. др Валентина Питулић, проф. др Драган Станић, Селимир Радуловић и мр Живојин Ракочевић.

Свечаност су организовали фондација „Симонида” и Косовскометохијски одбор Матице српске, под покровитељством Градске управе за културу града Новог Сада и Српског народног позоришта.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

“Живе речи”: Вечерас у 20:30 часова “Литијом до слободе”

Гости: прота Драган Станишић, отац Милош Цицмил и Иван Булатовић

Модератор: ђакон Илија Јовић

Посматрајући фотографску презентацију појединих места и догађаја из животописа блаженог спомена Епископа тимочког Емилијана, коју су приредили Протојереј Игор Ивковић и монах Игнатије Марковић, посматрач може бити изненађен неким „случајним подударностима“. 

Приказано је прочеље средњовековне цркве Ваведења Пресвете Богородице у Липљану, где је крштен Недељко Пиперковић. Повезана је са култом ранохришћанских мученика из Улпијане – Флора и Лавра те се може наслутити порекло афинитета владике Емилијана према теми ране Цркве. На прочељу грађевине уочава се једна бифора са танким стубом између прозорских отвора. Две велике, двоструке аркаде, чији се спољашњи крајеви ослањају на угаоне пиластре уоквирују по један прозор са обе стране. Прозори су додатно увучени у лучне оквире. Изнад улазних врата уочава се – сада празна лучна ниша. У даљем току презентације приказана је Богословија на Халки, коју је завршио Недељко Пиперковић, потоњи Епископ Емилијан. Ова монументална зграда има портал са прочељем веома сличне композиције описаној са липљанске цркве. Улаз је фланкиран уским прозорима а у средини горњег дела фасаде уочава се трифора са средњим већим прозором, чији се оквир бочним крајевима ослања на угаоне пиластре. Као да је прочеље липљанске цркве „цитирано“ и потом добило раскошнији украс. При томе,  док је трајала презентација, посматрач је све време био у прилици да „уживо“ гледа прочеље зајечарске Саборне цркве. Реминисценције на романске елементе огледају се у низу слепих аркада у форми кордонског венца који прати линију двосливног крова. У средишњем делу фасаде налази се бифора са танким стубом између прозорских отвора. Наслања се на средишњи и најкрупнији део троструке аркаде, која уоквирује прозоре и наслања се на бочне пиластре.

Бројне аналогије у стилским елементима и грађевинској концепцији три хетерогене црквене грађевине, чине се као неки „знакови (поред) животног пута“ Епископа тимочког Емилијана. Као да је у питању неко знамење у којем се открива смисао његовог вечног почивалишта међу нама. Премда је и овом приликом од стране предавача наглашено да је био предвиђен за нека виша јерархијска позвања, остао је у Епархији тимочкој нешто више од 48 година.

Презентација је обухватала и друге занимљиве фотографије, попут пасоша владике Емилијана из Краљевине СХС. Такви пасоши садржавали су и детаљан лични опис. Указујући на једноставност и скромност свог претходника, Епископ тимочки Иларион показао је панагију коју је имао на себи, једину која нам је остала од владике Емилијана. Изненађујуће је колико физички личе ова двојица архијереја па је духовито било запажање присутних у публици да би наследник могао да користи пасош претходника. Шалу на страну, тешко је отети се утиску да је реч о још једном знамењу са циљем да се у будућности молитвено сећамо овог великог архијереја Српске православне цркве, али пре тога – сада, тачно педесет година након његове блажене кончине.

О једном психолошком проблему зависности, испред цркве Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, сопствена искуства из сфере живота и делатности терапеутских заједница Земља живих саопштили су Протојереј-ставрофор Бранко Ћурчин, координатор г. Андреј Јовановић као и штићеници г. Владимир Војиновић и г. Бојан Васиљевић. Међусобно допуњавајући се, излагачи су хармонично, кроз спонтаност једномислија, посведочили своју веру у спасоносни пут Васкрслог Господа Христа ка Царству небеском. Кроз исповедни тон учесника у разговору, чини се, прослављено је и Христољубље и човекољубље.

Неколико феномена, којих су се учесници дотакли у ограниченим временским оквирима јесу слобода, заједница и педагогија; наизглед су у глотолошком, помовном и смисаоном контексту – хетерогени. Али само у примарној рецепцији значења. На једном дубљем нивоу, који сви учесници промишљају и живе, синтеза је утемељена на споју контемплативног и делатног духа.

Феномен слободе споменут је најпре у профаном смислу: принцип рада терапијских заједница не укључује никакву врсту затварања. То је, даље, импликовало дискурзивни приступ уз подсећање да је слобода дар Божји, према којем се човек односи са променљивим исходом. Тако је са поља етичке слободе фокус преусмерен на онтолошку слободу. Уколико се појединац усклади са овом својом претпоставком на било ком нивоу и било ком животном добу, има се чему и надати. Једина условљеност слободоприхватања јесте смисао; у Логосу Божјем слобода добија димензије сусрета два света, Бога и човека. Једна од сфера где се наведена, смисаоно-ослобађајућа синтеза остварује у сотиролошком смислу јесте – креативна. При томе, овај појам не треба доводити у везу једино са уметничком делатношћу већ га узимати у ширем контексту човекове оплођујуће природе и могућности да продукује многе ствари у којима се открива смисао. Као што Бог – Света Тројица по слободи ствара у вечности (Пост. 1-31) тако и човек проналази смисао своје Боголике личности у продуковању, платонски речено – лепог и доброг. Уколико се помисли да је напред речено удаљено од теме вечерашњег излагања, треба се сетити појма Лого(сна) терапија и промишљати о његовом дубљем смислу.

Већ у називу терапијска заједница уочава се другонаведени појам. Ни ту не треба ићи даље од „Христовог минимума“. („Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима.“, Мат. 18,20.) Нарочито су упечатљива сведочанства штићеника Земље живих о томе како су „губили идентитет и поново га стицали“ у очима својих најближих. Једна потресна и истинита повест о идентитету, који исходи из антрополошких претпоставки у огледалу заједнице Христа и Цркве. Ту су и неке формалне заједнице терапеутских јединица са Светоархангелским манастиром у Ковиљу и градом – Новим Садом, из чијих се материјалних акумулација помаже рад Земље живих. Ни то није безначајно јер: какву заједницу могу имати сити и гладни у историјском облику постајања? Наизглед неочекивана, „заједница“ открила се и кроз разговор предавача са публиком из које су један неуропсихијатар – судски вештак и једна психолошкиња – терапеут сведочили о позитивним искустима у контактима са бившим штићеницима Земље живих.

Коначно, било је питања и о адекватном педагошком приступу у ширем смислу, о односу родитеља и деце. У овом контексту, према схватањима предавача а чини се и свих присутних – активно делују претходно анализирани појмови – слобода и заједница и то као међусобно фокусирани. Први се заснива на тези да деца доносе коначне одлуке у свом животу, најбоље – без притисака и ограничења, који углавном производе супротан ефекат. И сама породична заједница треба да подразумева ослобођену валентност појединца јер се једино љубав може схватити као кохезиони чинилац. Онда нам никакви „други светови и друге реалности као и алтернативне среће“ неће бити потребни да пронађемо себе у унутрашњем и спољашњем сагласју. Уколико речи које смо упутили потомцима нису усаглашене са нашим делима, биће то „празна прича“. Не каже се узалуд: „поколења дела суде“, што се може разумевати и у педагошком смислу.

Ту се затвара круг: дела се опет повезују са креативношћу, слободом и заједницом. Исто је као да смо успешно прошли кроз неки „лавиринт“. Овај појам у визуелном и символичком смислу повезује изнете рефлексије у замршену али логичку (Логосну) целину: Лавиринт је и тема знаменитог мозаика из Феликс Ромулијане; под овим именом веома је надахнуто наступао хор из Зајечара на почетку вечери. Појам Лавиринт спомиње и Свети Климент Александријски у својим Строматама, сведочећи о томе како је уз вођство правог духовног учитеља известан излазак из ове „лукаве замке“. Изгледа да је и у Земљи живих о томе реч.

Извор: Инфо-служба Епархије тимочке