Министарство културе и информисања Србије саопштило је да је на платформи Google Arts and Culture почело онлајн представљање културног наслеђа Србије. На тој платформи аудио-визуелним материјалом на атрактиван начин за сада је представљено седам изложби: Манастир Студеница, Галерија Матице Српске, Синагога у Суботици, Смедеревска тврђава, Стамбена палата Ференца Рајхла, Рам тврђава и Црква манастира Покајница.

У наредном периоду Министарство културе и информисања у партнерству са Google Arts and Culture планира повећање локалитета од изузетног значаја Србије, који ће се наћи на тој платформи.

Пројекат омогућава свакоме ко има приступ интернету да када год пожели може да погледа збирке и изложбе у музејима које нема прилику да обиђе уживо.

У саопштењу се наводи да су професори и студенти у прилици да организују виртуелна путовања, као и онлајн разговоре са музејским експертима из других организација у области културе. 

Извор: РТС

Причу о настанку, развоју – бројним градњама и реконструкцијама Алмашке цркве, за „Дневник” је у недељу започела чланица Удружења туристичких водича Новог Сада (УТВНС) Мирјана Николић, која је на занимљив начин описала пут стварања и три века постојања храма Света Три Јерарха.

Овај, други део приче о Алмашкој цркви, тиче се самог изгледа храма, који је грађен у неокласицистичком стилу, по пројекту Мартина Ковчарског. Мирјана Николић наводи да се на западној страни торња, изнад каменог портала, налази плоча од црвеног мермера величине око два квадратна метра. На њој је, како каже, уклесана 1797. година као година градње, а такође и имена митрополита, епископа и цара, као и навод да је изграђена средствима Српске православне општине.

-Ову монументалну и репрезентативну цркву, чије је коначно украшавање у потпуности завршено 1808. године, освештао је тадашњи епископ бачки Јован Јовановић, а у време владавине Франца Јосифа Другог – истиче наша саговорница. – У данашњим габаритима храм још и сада доминира Алмашким крајем и читавим Новим Садом. Његове димезије су: 45 метара је дуг, 15 широк, исто толико износи и висина до кровног венца, док је висина звоника с позлаћеним крстом изнад западног улаза чак 49,5 метара. У звонику се данас налазе четири звона укупне тежине близу шест тона, а највеће од њих је уједно и највеће у Новом Саду. 

Нажалост, храм није одолео страдањима. Мирјана Николић наводи да је током бомбардовања града, 12. јуна 1849. године, некадашњи оригинални торањ порушен, односно преполовљен, с Тврђаве испаљеним топовским ћулетом. Она истиче да је нови, који га и данас краси, нешто нижи од првобитног. Када је у питању унутрашњост храма, Мирјана Николић наглашава да она није нимало мање величанствена од њене спољашњости.

-Прозори великих димензија, високо постављени, омогућавају присуство обиља дневне светлости, а масиван хор на западној страни, декорисани зидови храма, таваница и прелеп иконостас на истоку, ретко кога ће оставити равнодушним – описује Мирјана Николић. – Дрвенарију и дуборез на иконостасу радио је Аксентије Марковић од 1800. до 1803. године, а реч је, по многима, о ремек-делу дрворезбарске уметности. Три године касније, тај велики дрворезбар је преминуо и сахрањен је у порти храма. Иконе на иконостасу, као и сликање зидних површина, радио је најпознатији српски сликар свога времена, иконописац и портретиста Арсеније Теодоровић.

По речима Мирјане Николић, зидне иконе су оштећене услед прокишњавња – након рушења дела цркве током бомбардовања 1849. године.

Она описује да је на Богородичином трону, на којем је некада стајала стара чудотворна икона, данас икона Пресвете Богородице с Христом у наручју. То је, како наглашава, дело Уроша Предића из 1905. године, и, по оцени стручњака, једно од његових најуспелијих сликарских остварења.

-Наручилац иконе је био новосадски књижар и штампар Арса Пајевић, који је платио све трошкове уметнику, а уз то је платио и позлаћивање трона и новог уметнички израђеног кандила од најфинијег сребра, које и данас виси пред иконом – открива Мирјана Николић.

Пројекат „Нови Сад, културно-историјска баштина” суфинансирао је Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац

Извор: Дневник

Истраживачка група на смеру Историја уметности Католичког факултета Петер Пазмањ, завршила је дугогодишњи пројекат изучавања споменика барокног зидног сликарства у Мађарској.

Као резултат овог значајног истраживања у области историје уметности, радови истраживача биће у периоду од 2019. до 2022. године објављени у репрезентативној едицији од 4 велика тома под насловом Барокно зидно сликарство у Мађарској.

Приређивач заједничког издања Мађарске академије уметности, Мађарског музеја архитектуре и Документационог центра за заштиту споменичког наслеђа је др. Јанош Јерњеи Киш.

Издање обједињује целокупан каталог барокних фресака са територије данашње Мађарске. У њему се детаљно обрађује и историјат грађевина у којима се барокна дела налазе, делатност фрескописаца и поручиоца, као и историјат настанка зидних слика и њихово садашње, актуелно стање.

Други том овог издања изашао новембра 2020. године обухвата жупаније Барању, Шомођ, Толну и Залу. У њему је нашло места више од 50 грађевина црквеног и световног карактера, украшених барокним фрескама. О њима је петнаест историчара уметности написало прелепе, фотографијама богато илустроване, научне радове.

На више од 40 страница, са 23 илустрације у боји у овој књизи историчар уметности др Ксенија Голуб аутор је најопширније студије која доноси опис јединствених фресака српског православног манастира Грабовац.

Подигнута између 1736. и 1741. године, црква грабовачког манастира посвећена је Светим Архангелима а њен живопис по налогу владике Софронија Кириловића радили су Андреј Шалтист и Франц Флоријан Хофман.

Научни текст писан је на основу архивског и теренског истраживачког рада протеклих десетак година. У њему се детаљно описује свака зидна слика ентеријера цркве (укупно око 100 композиција!) као и декоративно сликарство које у српској уметности представља јединствен пример, јер у њу уноси западноевропске, барокно-илузионистичке тенденције.

Зидно сликарство храмова Српског Ковина и Стоног Београда, иако настало у 18. веку, није ушло у круг поменутог истраживања, јер оно није рађено по принципима западноевропског барока. Тако је од српских споменика на територији Мађарске у овај пројекат укључен једино Грабовац.

Ово издањe има огроман значај за Србе у Мађарској, јер о Грабовцу – који је дуго био наш једини живи манастир – овако детаљан рад из области историје уметности све до сада није објављен.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Гошћа овонедељне емисије Храм била је Катарина Божић, диригент, вокални солиста и уметнички руководилац вокалног ансамбла „Бели анђео" (од 2013. године).

Звучни запис разговора

Катарина Божић (рођена Вешковац, 1990), завршила је основне, мастер и специјалистичке академске студије на Катедри за дириговање у класи маестра Бојана Суђића (ФМУ, Београд). У раду са хоровима и ансамблима освојила је више првих и специјалних награда у земљи и иностранству. У току досадашњег рада снимила је више тонских записа са различитим ансамблима. Проучавањем и извођењем српске православне духовне музике бави се од свог најрањег детињствa.

Аутор и водитељ: Душанка Зековић

Извор: РТС

Одавно тражим речи довољно велике, довољно моћне да искажу нешто што је од овога света, од човека, од „човека“, али чије последице одјекују изван граница живота.

На самом улазу у Косовску Митровцу, са леве стране магистралног  пута, путнике и долазнике којима је најчеће и крајњи циљ путовања овај град (као што и један познати графит у центру северног, српског дела гласи – „Јер одавде нема даље!“), налази се муслиманско гробље. Тихо, као и било које друго гробље на овом свету, чини се да се и не мења: нити проширује нити стари, иако и после 1999. године мусимани и малобројни Албанци из северног дела града ту сахрањују своје преминуле. Смрт је за свакога са ових простора одувек била више света него живот сам. Разлике које је живот наносио, смрт је поништавала. У смрти разлика нема.

На само неколико километара даље, преко „линије разграничења“ – моста на Ибру, у јужном, албанском делу града, налази се православно гробље – зарасло у шибље, често скрнављено. Чини се да ово гробље, парадоксално, с годинама постаје све мање. Призори које родбина давно преминулих затиче приликом одласка на Задушнице скоро увек су исти – или сваки пут све страшнији. Због тога је не мали број оних који су одлучили да посмртне остатке најближих чланова породице есхумирају и пренесу на гробље у Рударе, у близини Звечана, како би бар мртви имали мир.

Гробље тако, као и живот Срба у јужном делу града, замире, сведочећи да тамо где нема смрти, нема ни живота. Само бескрајна тишина и празнина. Сви су гробови свет(л)и осим оних који су празни. Или су они свет(л)ији од других, јер се у њима и смрт узнела до новог живота. На неком другом месту. У тишини. Близу најдражих. Гробља нас уче светињи живота, али њихово скрнављење је скрнављење светиње смрти. Једно без другог не може. Јер, шта је смрт ако не друга страна живота. И треба је поштовати као и живот сам. Чак и онда или нарочито онда када је реч о смрти неког ко нам није ни рођак, ни пријатељ, ни сународник. Јер, у смрти разлике нема. Али у животу има. Између љубави и мржње. Измећу добрих намера и злих наума. Између културе и некултуре. Човека и нечовека.

Марија Јефтимијевић Михајловић

Празник светог Николаја Мирликијског Чудотворца 19. децембра 2020. године у манастирској гостопримници Манастира Рмња одржана је промоција нове ауторске књиге Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија под називом „Чудесни шапат светог Николе“.  На промоцији су говорили: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др проф Порфирије (Перић), мр Стојан Вукаловић и сам аутор Епископ Сергије.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Поводом обележавања 75 година од пробоја последње групе логораша усташког логора смрти Јасеновац – Доња Градина у Независној Држави Хрватској 17. децембра 2020. године у Великој галерији Дома Војске Србије отворена мултимедијална изложба под називом „Концентрациони логор Јасеновац 1941-1945. године“.

Изложба је организована уз подршку Министарства одбране, Министарства културе и информисања и Јавне установе „Спомен-подручје Доња Градина”. Присутнима су се обратили директор Јавне установе „Спомен подручје Доња Градина“ Републике Српске Тања Тулековић, потпредседник Владе и министар одбране Небојша Стефановић, док је потпредседник Владе и министар културе и информисања Маја Гојковић отворила изложбу.

„Документарни и видео-материјали, фотографије и предмети из логора - кроз више целина - сведоче о страхотама страдања Срба, Јевреја и Рома у концентрационом логору Јасеновац који је по броју жртава био трећи међу логорима у Другом светском рату, али је по зверствима био без премца. Највећи број логораша убијен је у Доњој Градини, према проценама око 366.000, а на том простору на девет гробних поља налази се 105 масовних гробница", рекла је Тања Тулековић, директор Јавне установе "Спомен-подручје Доња Градина".

Усташке новине „Хрватски народ“ су 23. августа 1941. године објавиле да с упочели јавни радови на исушивању Лоњског поља. Јавност је обавештена о градњи барака за раднике који ће регулисати систем одводних канала и радити на исушивању земљишта у Лоњском пољу поред реке Саве. Међутим, иза тога се крило подизање Концентрационог логора Јасеновац. Први затвореници су били преживели из Госпоћа, допремљени на железничку станицу у Јасеновац између 19. и 21. августа 1941. године. На отетом имању српске породице Бачић, које се простирало на источној страни насеља Јасеновац и левој обали Саве, на површини од 125 хектара, подигнут је Логор III. Ово је био највећи и најдуготрајнији логор у систему јасеновачких логора. Током 1942. године логораши су били присиљени да сами себе зазидају зидом високим 3 до 5 метара са три стране, док је на четвртој страни постојала природна препрека – река Сава. На самом зиду изграђено је седам стражарница, одакле је било лако контролисати цео логорски простор, те ближу и даљу околину. Све стражарнице биле су снабдевене великом количином муниције, оружја и огромним рефлекторима који су осветљавали сваки кутак логора и околине.

О стравичним условима у којима су жртве мучене говоре немачки извори. Наиме, у фебруару 1942. године, ове бараке су срушене и на њиховом месту је подигнуто шест нових барака, као и логорска болница. Тада је логор посетила међународна комисија, састављена од фашистичких савезника НДХ. Усташе су желеле да представе логор као место у коме су услови боравка добри. Нове бараке су биле 24 метара дуге и 6 метара широке, са дрвеним боксевима на спрат за спавање. У једном боксу спавало је шест логораша. Хигијенске прилике су биле очајне, па су често избијале епидемије тифуса. Тек када су и саме усташе постале жртве ове болести, почело се радити на њеном сузбијању.

Поред Циглане у јасеновачком систему логора изграђене су и логор Кожара и Стара Градишка, као и Крапје и Брочице. Посебно се као место страдања издваја село Доња Градина које су усташе користиле за масовне ликвидације због његове осамљености и добре природне заштићености, неприступачности.

Да је све то плански осмишљено и изведено од стране усташке НДХ говори и изјава на саслушању једног од комаданата логора у Јасеновцу Љубе Милоша: „Циљ формирања логора био је ликвидација Српсства као цјелине у НДХ, те Жидова, Цигана и свих оних који су се противили постојању усташке државе!“.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Наша Бранка Зечевић, познати интерпретатор духовне и етно музике дала је интервју за "Чеговић ТВ". "Радим без икаквих интереса, певам Богу, певам самој себи, а онда и народу који воли да ме слуша, који воли емоцију коју ја преносим путем пјесме", истакла је Бранка Зечевић у наведеном разговору чији видео запис доносимо у целости. 

Гошћа емисије "Плетеница" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, била је Даница Крстић, вокални солиста и извођач традиционалне и народне музике. Доносимо видео запис наведене емисије у оквиру које је Даница говорила о својој љубави према музици као и великом богатству наше традиционалне музике. 

У Културном центру Новог Сада (КЦНС) данас је отворена изложба фотографија Дарка Дозета „Бешеновска приношења“, посвећена обнови фрушкогорског манастира Бешеново који је, с краја 13. века, засновао српски краљ Драгутин Немањић.

На изложби су представљене 43 црно-беле фотографије на платну које више речито говоре о поновном издизању ове светиње, једине на Фрушкој гори која је, током Другог светског рата и непосредно после њега, срушена до темеља. Обнова је почела 2012. године, а Дозет је, од самог почетка, био њен не само предани хроничар већи и активан учесник.

„Од тада до данас урађен је део конака, подигнут пирг и сазидан  храм посвећен светим архангелима Михаилу и Гаврилу, који, међутим, још није и завршен. Зато је циљ ове изложбе да мотивише људе и институције да помогну да се до десетогодишњице од почетка обнове и осамадесетогодишњице од немачког бомбардовања у Другом светском рату, храм ослика и обложи племенитим каменом и да се онда заврше и конак и цео манастирски комплекс“, рекао је  на отварању изложбе њен аутор.

Новинар Ђорђе Вукмировић, заједно са Дозетом такође хроничар поновног усправљања Бешенова је обнову тог манастира означио као „одуживање тек малог дела дуга који сви ми имамо према својим коренима“.

„У низу деценија за нама дозволили смо да нам се ти корени готово запарложе, па је подршка обнови наших светиња заправо прилика да окајемо тај велики грех“, додао је Вукмировић.

Изложба чије одржавање су подржали  Управа за културу Града Новог Сада и КЦНС, биће отворена до 17. децембра, а посетиоци ће, због епидемије вируса Ковид – 19,  моћи да је виде  у мањим групама и уз обавезно ношење заштитних маски и поштовање прописаних мера. После тога, обићи ће више градова у Срему и, најзад, бити поклоњена манастиру Бешеново.

Обнову манастира Бешеново можете да подржите на динарски жиро рачун: 340-11007646-60 и рчун за девизне дознаке из иностранства: IBAN:Rs35340000001101007936 SWIFT CODE: GIBARS22.

https://besenovo.org/izlozba-fotografija-besenovska-prinosenja-2/

„Као Ваш, промислом Божјим одређени архипастир, апелујем на све Вас као на своју духовну паству и молим Вас да увек, у свакој прилици, видно исказујете своју љубав и оданост према нашој Светој Православној Цркви која, можемо слободно рећи, једина у пуној и идеалној чистоти чува и проповеда божанску и за све људе спасоносну науку Христа Спаситеља. Угледајте се на многе светле и похвалне  примере славних предака, који су живот давали за Православље и Српство…“

Управо ове, али и још много мудрих и богонадахнутих речи, изговорио је Епископ др Симеон (Станковић) приликом устоличења у трон Епархије шабачко – ваљевске. Збило се то на празник Светог краља Владислава, 7. октобра лета Господњег 1934., у Саборној Цркви Светих апостола Петра и Павла у Шапцу. И управо на празник владара из светородне немањићке лозе, ктитора по лепоти чувене Милешеве, отпочела је пастирска служба врсног духовника, научника, молитвеника, проповедника и страдалника за веру Христову и српски народ, од чије се земаљске кончине навршило 60 година. О Владики Симеону се данас мало зна. Услед разних околности мало тога је о његовом плодоносном пастирском путу и сачувано. Ако ништа, оно бар јубилеј је ту да нас опомене да и то мало не предамо забораву. Рођен је 17. октобра 1886. у селу Лежимир код Сремске Митровице. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију од I до IV разреда у Сремској Митровици, а гимназију од V до VIII разреда са матуром у Сремским Карловцима.  Православни богословски факултет са звањем доктора завршио је 1914. у Черновицама (тада Румунија, данас Украјина), а нешто касније и Философски факултет у Бечу и Загребу. Био је наставник у гимназији у Сремској Митровици, Другој мушкој гимназији у Београду и Карловачкој богословији, а од 1922. до 1932. године професор Хришћанске етике на Православном богословском факултету у Београду.

Монашки пут овај сјајни теолог започео је на празник Свете Петке, 27. октобра 1919., примивши постриг у фрушкогорској светињи Мала Ремета од игумана Корнелија (Зубовића). Те године, 9. новембра, рукоположен је у чин јерођакона у Саборној цркви у Београду. Годину касније у тој престоничкој светињи, на празник Цвети, постаје јеромонах , а на Духове бива одликован црвеним појасом. Године 1928. Свети Архијерејски Сабор СПЦ производи га у чин архимандрита. Указом Краља Александра Карађорђевића, пре ступања у архијерејску службу, одликован је Орденом Светог Саве III и IV степена, а године 1932., као Епископ захумско – херцеговачки, и Орденом Светог Саве I степена са лентом. На катедри Хришћанске етике на ПБФ – у Београду, 1931. године затиче га избор за Епископа захумско – херцеговачког са седиштем у Мостару. Хиротонисао га је у Саборној цркви у Београду 31. јануара 1932. Патријарх српски Варнава, док га је у трон Епархије захумско – херцеговачке увео на Сретење, 15. фебруара 1932., Епископ нишки Доситеј.  Иако је епархијом у „Војводини Светог Саве“ управљао свега две године, Епископ Симеон остварио је запажене резултате у свом пастирском раду. Основао је нова намесништва, чинио редовне канонске посете и поучавао свештенство и народ. Нарочиту пажњу посвећивао је верској настави, те је редовно обилазио школе и присуствовао испитима . У Мостару је обележио и два велика јубилеја – стогодишњицу обновљења Старе цркве и шездесетогодишњицу освећења Саборне цркве. Септембра 1933., дочекао је у Мостару Патријарха Варнаву у пратњи Епископа охридског Николаја, бачког Иринеја и моравичког Антонија. На редовном заседању Светог Архијерејског сабора, 19. јуна 1934., изабран је за епископа Шабачко – ваљевске епархије, упражњене упокојењем дотадашњег Епископа Михаила (Урошевића). У трон, завичају му близу, града на Сави, где ће остати до краја свог земног века, увео га је Епископ тимочки Емилијан.

Догађај по коме је име Епископа Симеона препознатљиво и који га чини налик ранохришћанским мученицима јесте „Крвава литија“, која се одиграла 19. јула 1937. године у Београду. Наиме, у покушају да ослаби утицај Хрватске сељачке странке и среди односе са Римокатоличком Црквом, Влада Краљевине Југославије 1935. године у Риму потписује Конкордат – споразум са Светом столицом, којим се Римокатоличкој Цркви даје висок степен овлашћења у области образовних, хуманитарних и културних активности. Конкордат је чекао на ратификацију у Народној скупштини скоро две године, будући да је председник Владе Милан Стојадиновић желео да постигне споразум и са Српском Православном Црквом. То се, међутим, није догодило јер је СПЦ, на челу са Патријархом Варнавом, у овом документу препознала потенцијално угрожавање својих верника. „Игром случаја“ како се криза у друштву поводом Конкордата продубљивала, здравствено стање Патријарха Варнаве се погоршава. Истог дана, 19. јула 1937., када је у Народној скупштини требало да се расправља о Конкордату, била је заказана и молитвена литија за оздрављење српског првојерарха. Молепствије у Саборној цркви су служили Епископ шабачко – ваљевски др Симеон и викарни Епископи Сава, Платон и Викентије. Управа Града Београда наредила је да се најављена литија не одржи, што је изазвало гнев мноштва народа. Литија је кренула ка Кнез Михаиловој улици и код зграде Народне банке жандармерија им је препречила пут. Долази до сукоба и врло бруталне интервенције у којој Владика Симеон добија ударце по глави и грудима. Како пише блаженопочивши Епископ шумадијски Сава, „пао је обливен крвљу на калдрму, добивши озледу ока. Епископска митра ударцем гумене палице је улубљена, а крст који је држао у руци је искривљен. Стање Владике Симеона је било рђаво и одмах је пренесен у Патријаршију, а затим у Санаторијум „Живковић“. Какве су природе биле повреде Владике Симеона најбоље се види из лекарских билтена…“ Жандарми су тукли и остале епископе, свештенике и народ. Након „Крваве литије“, која је довела до одустајања од Конкордата, Владика Симеон наћи ће се пред новим искушењима, која за собом носи Други светски рат, а потом долазак комуниста на власт. Према речима протојереја – ставрофора Мирка Вилотића, архијерејског заменика Епископа шабачког Г. Лаврентија, у Шабачко – ваљевску епархију су у време рата као избеглице из Босне, Хрватске и Војводине дошли 65 свештеника, неколико монаха, професора богословије, вероучитеља, 7 богослова, неколико свештеничких удовица и сирочади и много народа. Владика Симеон се, наглашава отац Мирко Вилотић, трудио да свима помогне. Да би све свештенике збринуо, веће парохије је делио на мање и тако стварао нове на које је постављао избегле свештенике, запошљавао их као вероучитеље или у болнице, а сирочад је склањао код верника или у домове. Посебно је водио рачуна да се током рата Литургија служи редовно колико су градске власти дозвољавале. Нажалост, током рата, овај трудољубиви посленик њиве Господње суочио се и са страдањем многих свештеника, монаха и вероучитеља, као и са окупирањем Владичанског двора, због чега се преселио у помоћну кућу. Иако поново жртва људске суровости, Владика Симеон успева да сачува јеванђеоски мир и љубав у свом срцу и у новим друштвеним околностима, које намеће атеистичка власт, Стара се о образовању свештеника и њиховом оспособљавању за мисионарски рад. Написао је бројна дела, међу којима је и научни рад о Јосипу Јурају Штросмајеру који до данас није објављен. Године 1948., по благослову Епископа Симеона,  у манастир Ћелије долази истакнути теолог, писац и проповедник архимандрит др Јустин Поповић, потоњи светитељ Српске Цркве. Примањем у епархију човека који је од ондашњих власти проглашен државним непријатељем, Владика Симеон поново показује изузетну храброст и спремност да за Христа Господа дела, не марећи за реакције овосветских моћника. Старији Шапчани, који су имали част да га упознају, кажу да је Владика Симеон био омиљен у народу, а посебно међу припадницима културне елите. Врата његовог двора увек су за све била отворена и ко год је желео да са њим поразговара, имао би ту радост и част. О љубави Шапчана према Владики Симеону сведочи и улица која носи његово име у граду на Сави.

Несумњиво, реч је о још једном духовном горостасу Српске Цркве и народа у 20. веку. Човеку, чији нас подвиг љубави, жртве, смирења, и (с)трпљења и данас може поучити како да у Христу живимо. Године његовог управљања Шабачко – ваљевском епархијом обележили су најдраматичнији и најтрагичнији догађаји на овим просторима. Владика Симеон понео је свој крст храбро и достојанствено, без роптања или пак чињења компромиса са представницима сила овог света. Данас, када обележавамо шест деценија од његовог престављења Господу, свака реч о Владики Симеону, изговорена и написана, прилог је култури сећања која код нас Срба никако да пусти корене. Због нас самих, како би постали бољи. Њему овоземаљске хвале никада нису биле важне, а Онај Коме је током живота на земљи тежио засигурно га је одавно загрлио.

Ј. Ј.

Извор: Епархија ваљевска

Илија Мировић, професор матеметике и актуелни директор ОШ Горња Варош у Земуну, поријеклом из цетињског села Угњи, идејни је покретач недавно оствареног пројекта “Горски вијенац у стрипу”.

Мировић је са својим сарадницима данас посјетио Цетињску богословију и ректору, протојереју-ставрофору Гојку Перовичу, предао на дар два примјерка овог стрипа, један за Митрополита Амфилохија, други за библиотеку школе.

У краћем и пријатељском разговору са уваженим гостом, било је ријечи и о будућим стрип-пројектима на тему других Његошевих дјела, народних епских пјесама, као и библијских прича.

Професор Илија Мировић, који у својој колекцији има преко 20 хиљада наслова девете уметности, о свом новом подухвату и још о нечему, недавно је говорио у интервјуу за Глас Јавности.

Интервју преносимо у цјелости:

*Како и зашто баш Горски вијенац у стрипу у овом тренутку?

Рекао бих да овде имате три питања па ћу тако И да одговорим. Зашто? Пре би требало поставити питање Зашто то до сада није нико урадио? Стрип на овом поднебљу има традицију дужу од века. И истина је да се у више наврата у Србији И Југославији налазио један од јачих свецких центара стрипа. На пример између два свецка рата или осамдесетих година двадесетог века. Међутим, ја лично сматрам да је највећи недостатак била слаба заступљеност домаће литературе у стрипу. Мислим, било је, али спорадично И недовољно. Више се повлађивало неким страним правцима у овој уметности, највише америчким И западноевропским. Прво лиценцним издавањем њихових стрипова, а затим И продукцијом стрипова по узору на те правце. Било је, наравно, добрих примера. Нарочито између два рата за шта су углавном заслужни стрип аутори руског порекла. Али шта је занимљивио? Могли смо у нашим издањима прочитати И по пет шест различитих стрип интерпретација Оливера Твиста или Тома Сојера док је стрипова по делима домаћих аутора било врло мало. Дакле, Зато! Жеља нам је у Форми Б да издамо што више интерпретација домаће квалитетне лектире у стрипу. Повезивањем ове две ствари желимо да дамо допринос повратку читању И лектире И стрипа код младих нараштаја. Ето да откријем да је нацртана И Луча микрокозма а приводи се крају И Хајдуци од Нушића. Наравно, Горски вијенац је био животна жеља нас тројице из Форме Б: Предрага Роћеновича, Радојице Тодорова и мене. Није то идеја од скоро. Одавно је је то тињало. Али ту долазимо до Како. Покушавали смо уназад пет шест година да договоримо цртање овог дела у стрипу са више домаћих аутора, али безуспешно. Могло би се рећи да је новац био у питању, али то је, иако важан, био најмањи проблем. Већи проблем је био приступ овом делу. Било је покушаја И раније да се уради овај стрип, али по мојој процени неуспешно. Можда је наближи реализацији био чувени црногорски аутор Лука Лагатор, али његов уметнички стил није одговарао широкој публици (по мом мишљењу). И у једном тренутку, анализирајучи неколико стрипова Гезе Шетета, стрип аутора из Таванкута, учинило ми се да би он могао да одговори овом изазову. Геза је урадио више стрипова са библијским темама. Најпознатије су му Исус, реч божја И Књига И Јову (у издању Форма Б). Геза се са одушевљењем И огромним енузијазмом бацио на посао. Прво је неколико месеци студирао Горски вијенац, а затим урадио костур – скицу дела на сто четрдестр страна. Пошто нам се то допало, Геза је кренуо да ради конкретно страну по старну лавир тушем И за мање од годину дана стрип је био завршен. Пошто смо у старту имали идеју да издамо овај стрип на оба писма, у једном заједничком разговору са Гезом И Микицом Ивановићем договорили смо се да Микица по гезиним скицама уради своју верзију коју ћемо објавити на латиници (Гезина варијанта је на ћирилици). А врхунац свега је што је наш свецки чувени стрип аутор Жељко Пахек прихватио да уради насловнициу. И оно треће питање Зашто у овом тренутку. Можда алудирате на политичку ситуацију у Црној Гори? У сваком случају јасно је из овог што сам раније рекао да смо желели да Горски вијенац у стрипу изађе много раније. Било би занимљиво да смо успели да га издамо у време литија у Црној Гори, али ни сад није касно. Мислим да је издање стрипа по делу једног српског владике (владике Рада) велики допринос борби српског народа у Црној Гори. Желим да кажем да смо припремили И поклон примерке истакнутим људима српске православне цркве у Црној Гори као што су Митрополит Амфилохије И отац Гојко Перовић које ћемо им уручити првом приликом. Рекао бих, што се тренутка тиче, да је за праву ставр сваки тренутак добар.

*Да ли је било лако пронаћи праве цртаче за овакав пројекат?

На ово питање сам већ одговорио. Верујем да би И неки други домаћи аутори са различитим успехом урадили овај посао, али мислим да се у Гези Шетету сабрало неколико личности па као да је вишечлани тим радио на овом пројекту. Само они који су га упознали шватају величину његовог талента И енергије са којом без имало страха приступа сваком цртачком задатку. Што се тиче дела који је урадио Микица Ивановић имали смо среће што је неко време трајало ванредно стање. О чему се ради? Он је, наиме, толико заузет уметничким делима зидног сликарства: осликавање цркава, мурала у вртићима И школама тако да га је врло тешко ухватити да ради неки статичан посао дуже време који подразумева седење данима у кући (ето, хвала кориони ). Иначе, због ових његових дела има И залужен надимак српски Микеланђело. Са њима двојицом Форма Б сарађује већ дуже време И за ту сарадњу имамо само речи хвале.

*Шта за вас лично значи Горски Вијенац и Његошево дело?

Ја сам одрастао у Црној Гори. И Пеђа И ја смо из оног дела црногорског народа које се дичи српским пореклом које неретко И сам Његош често подвлачи у својим делима. Међутим, за мене Горски вијенац представља мнго већу стватр од обичне лектире локалног карактера. Поруке које на свакој страни овог дела можамо наћи биле су ми животна максима у многим животним ситуацијама. То је дело на ком сам васпитаван И ја И генерације мојих рођака И познаника. А прилично га је тешко прочитати И испратити И неком (нарочито ђацима) ко је одрастао на црногорском дијалекту, а камоли онима који нису. Мислим да ће осликавање овог дела, представљање у стрипу, помоћи многима да га боље разумеју И швате. Из искуства знам да више од половине ученика или не прочита са разумевањем или у опште не прочита овај највећи бисер српске литературе. 4. Како сте ускладили позиве професора математике, директора школе и стрип издавача Кад човек ради оно што воли онда ништа није тешко. Љубав према математици И стрипу паралелно гори у мени још од предшколских дана. Што се тиче директоровања, кад сам се прихватио тога онда се трудим да И то радим оптимално. Наравно, ту позицију помало користим И за промоцију стрипа код малдих нараштаја. Обично прваци за крај првог полугодишта добију на поклон неки стрип на ћирилици као награду што су савладали азбуку. А на крају године добар део ученика који су завршили разред са одличним успехом или су на било који други начин допринели афирмацији школе, добију на поклон осим књиге И неки квалитетан стрип. А издање Горског вијенца сматрам својим доприносом квалитенијем образовању наше деце.

*Шта је оно што нам је Форма Б припремила за овај месец а шта нас очекује у будућности?

Недавно смо (пре Горског вијенца) издали два албума домаћих аутора. Од жељка Пахека албум Легија непромочивих – по први пут свих шездесет страна у боји И Интеграл Лијанко сценаристе Душана Вукојева И цртача Радича Мијатовића. Лијанко је стрип који је осамдесетих година излазио у школском листу Невен уредника Мике Антића. Стрип је остао непознат осталој читалачкој публици Југосклавије јер је дистрибуиран само на територији Војводине, а због монопола Дечјих И Малих новена. Следећи стрипови који нам излазе у нредна два месеца су Брендон 34 И Брендон специал 4, затим троброј Морган Лост Црне новеле И две књиге Дечак са дивљег запада 16 И 17. Потом следи опет један домаћи албум: Бенџо Коста Бране Николића

*Колико је пандемија короне наштетила српској и стрипској стрип сцени?

Ето, малопре наведох да смо имали И користи. Шалу на страну, пандемија је имала ужасан утицај на стрип сцену као И на све остале аспекте живота. Није реализован ни један важнији стрип фестивал. Изузетак су пре десетак дана стрип викенди у Беогреаду И Новом Саду. Али изостали су Београски СКЦ, Београдски ТРАС, Нишки, Лесковачки… Одржани су само онлине фестивали у Сомбору И Призрену. Највећи хендикеп је, свакако, одлагање Београдског сајма књига. Форма Б је имала резервисан штанд у хали 1 због промоције Горског вијенца, али ето…

*Како младе вратити стрипу и читању уопште, са младима стре у контакту, имају ли интересовања према писаним стварима?

Тешко! Мислим да напредак технологије иде тако невероватном брзином да је враћање младих на читање књига И стрипова у обиму од пре распада Југославије научна фантастика. Но, то не значи да сам песимиста. Тиражи су некад били у десетинама хиљада примерака, а сада су пецто до хиљаду. То је реалност И не треба кукати због тога. Добро је да стрип стваралаштво И даље постоји макар И у овако смањеном обиму. Чак сам убеђем да се никада неће угасити. Ја, колико год могу, увек пропагирам И заступам ову, свуда у свету, признату уметност. И верујем да сам често утицао да се активира неки нови читалац или чак аутор.

*На којим сте књижевним и стрип јунацима ви одрасли?

Ја можда нисам неки типичан пример. Зато што сам гутао сву литерауру. И књижевну И стрипове. Мој отац је пасионирани скупљач књига тако да сам од детињства имао приступ хиљадама наслова. Његова љубав према књигама се пренела на мене. Од лектире не постоји књига коју нисам прочитао. А вероватно да не постоји ни роман који нисам прочитао од Жила Верна, Карла Маја И остале омладинске литературе, Касније сам се више заинтересовао за научну фантастику. Међутим, паралелно сам почео да читам И стрипове, Просто сам их гутао. Често сам стајао разочаран поред трафике у Будви (тамо сам одрастао) јер није стигао неки стрип због невремена. Дакле, прво Мирко И Славко, па Мики, Кременков забавник… Онда сам купио Командант Марк (Златна серија 84) И оде све до ђавола… Бонели, Бонели, Бонели… Али брзо сам открио И Стрипотеку, Екс И остала блага… Јунаци? Тешко их је издвајати. Све сам их обожавао. Али можда: Принц Валијант, Астерикс, Тајанствени Алан, Питон (у Политикином забавнику)…. Онда је стигао И Алан Форд И тако даље.

*Која би била ваша порука младим стрип ауторима и издавачима, како остати у том послу?

Можда да цитирам Његоша: Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака. Или Војводу Мишића – Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред.

Извор: Цетињска богословија

Историчар Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада, који је предложио Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја за лауреата Новембарске повеље Града Новог Сада за 2020. годину, у Јутарњем програму Радио-Беседе говорио је о својим мотивима да управо владици Иринеју буде уручено ово високо градско признање, као и о значају чињенице да, по први пут, једно црквено лице добије овако важну награду од Града.

Владика бачки је већ 30 година у Новом Саду. Одборници Града Новог Сада су препознали све оно што је урадио Владика и дали су највеће градско признање. Новембарска повеља је најбољи одговор на страну кампању лажи која се кроз медије провлачи месецима уназад и где се личност нашег Владике таргетира. Гађајући Владику они не гађају њега лично, већ је циљ напасти читаву Цркву и верни народ, казао је г. Ђурђев.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке