У оквиру циклуса "Хришћански кинематограф", у београдској црквеној књижари "Слово" (Улица Ђуре Јакшића 4, у центру града), у четвртак 19. фебруара, од 18 часова, биће приказана два филма посвећена животу и делу грузијског сликара наиве - Ника (Николаја) Пиросманија: играни филм "Пиросмани", грузијског редитеља Георгија Шенгелаја, и кратки документарни филм „Арабеске на тему Пиросмани“, режисера Сергеја Параџанова, који представља поетску визију живота и стваралаштва поменутог грузијског самоуког сликара. После пројекције, са посетиоцима ће о филмовима говорити Цисана Мурусидзе, позоришни редитељ, некадашња директорка Драме Народног позоришта у Београду, носилац Ордена Светог Саве, иначе етничка Грузијка чије стваралаштво почива на темама духовности и историје (подсећамо на драму "Солунци говоре"). Уметник Нико Пиросмани осликава живот обичног народа кроз фолклорне мотиве и културу живљења, истичући на тај начин идентитет и баштину своје земље, док га Шенгелај представља кроз биографско уметничко-драмско остварење, а Параџанов његово свеукупно стваралаштво преобликује, преносећи га у други вид медија, потцртава и истиче ликовно стваралаштво уметника, док на метафоричан начин приказује његову судбину и живот.

https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=47902

Изложба фотографија монаха Теодосија Хиландарца биће отворена у среду 4. фебруара 2026. године у Музеју примењене уметности у Београду, у организацији ове установе културе и светог манастира Хиландара, а под покровитељством Министарства културе Републике Србије. Отварање је заказано за 19 часова, а подсећамо да се Музеј примењене уметности налази у улици Вука Караџића број 18.

Извор: Радио "Слово љубве"

Фото: слика екрана

Црквена књижара "Слово" позива вас на још једно књижевно-музичко вече у четвртак 5. фебруара 2026. године, у оквиру кога ће бити представљен роман "Господарица Ана" аутора др Зорице Кубуровић. Вече ће украсити вокални солиста Филип Вучић, а догађај почиње у 18 часова и 30 минута. Добро дошли у књижару "Слово", улица Ђуре Јакшића број 4.

Извор: Радио "Слово љубве"

Свечано отварање заказано је за среду, 4. фебруар у 19 часова, на адреси Кнеза Михаила 37

Галерија УЛУС са задовољством најављује самосталну изложбу визуелног уметника Владана Сибиновића под називом „Соба по потреби”. Свечано отварање заказано је за среду, 4. фебруар у 19 часова, на адреси Кнеза Михаила 37.

Према речима историчарке уметности Ксеније Седјакине, процес стварања ове изложбе подразумева врхунску педантност - од увоза четкица од природне длаке из Јапана до неуморног мешања боја у потрази за савршеном нијансом. Резултат су платна која функционишу као одаје уметниковог ума: од сећања на орах који је некада растао поред породичне куће, преко планова за далека путовања, до интимних разговора уз кафу.

Централна тема изложбе је људска потрага за срећом и уверење да је испуњење увек „негде другде”. Седјакина у тексту изложбе истиче мотив „синдрома авиона” – термин који описује транзит као место највеће среће, онај међупростор између одласка и доласка који носи чисто обећање испуњења.

Кроз просторне инсталације и слике, Сибиновић се враћа мотиву кликера. За аутора, они су симбол игре кроз коју се одвајамо од научених образаца и улазимо у несвесне слојеве психе, отварајући пролаз ка бољем разумевању себе и других.

„Изложба не нуди унапред осмишљене приче, већ упоришта која покрећу ваше мисли. Она ствара окружење за ваше сопствене асоцијације, идеје и снове,” наводи се у опису поставке.

О уметнику:

Владан Сибиновић (1987, Београд) је визуелни уметник који кроз медиј сликарства, скулптуре и инсталације истражује границе између унутрашњег света појединца и друштвене реалности. Његов рад карактеришу минуциозно грађени ентеријери прожети симболиком и суптилним нелогичностима, којима преиспитује природу комуникације и појам среће. Добитник је америчке стипендије ЛИАЕП (2025) и излагао је широм Европе и САД, укључујући самосталне изложбе у Београду (УЛУС, Монолог) и Њујорку (Chinatown Соуп).

Изложба „Соба по потреби” биће отворена за јавност до 21. фебруара.

https://www.politika.rs/scc/clanak/727559/izlozba-soba-po-potrebi-vladana-sibinovica-u-galeriji-ulus

Од понедељка, 26. јануара 2026. године, у Кући краља Петра Првог јавности ће бити изложена ликовна поставка калиграфских радова ученика "Школе калиграфије" чији је оснивач и ментор Даница Веселиновић. Изложба носи назив "Реч по реч", а у оквиру ње биће организовано предавање као и радионица уметности лепог писања- калиграфије. Свечано отварање заказано је за понедељак у 19 часова, а изложба ће трајати до 9. фебруара.

Извор: Радио "Слово љубве"

На данашњи дан, 22. jануара 1896. године рођен је српски сликар Сава Шумановић, мајстор пејзажа, актова и мртве природе, особених тонова, посебно интензивних на сликама из родног Срема.

На његовим сликама доминирају свијетли тонови, уз изражен осјећај за освјетљење. Дуго је живио у Паризу, а последње године живота боравио је у родном Шиду, гдје су га 1942. године убиле хрватске усташе. Шумановићеве велике композиције „Доручак на трави“ и „Пијана лађа“ међу најзначајнијим су дјелима српског модерног сликарства. Најбоља његова дјела налазе се у Народном музеју у Београду, у збирци Павла Бељанског и у галерији „Сава Шумановић“ у Шиду.

Рођен је у Винковцима, а када је имао четири године породица се преселила у Шид. Гимназију похађа у Земуну, гдје почиње да се интересује за умјетност. Касније ће се успротивити очевој жељи да постане адвокат и у Загребу уписаће Вишу школу за умјетност и обрт. Ову школу завршава са најбољим оценама. Тада почиње да јавно излаже своја дјела. У својим раним дјелима, Сава инсистира на атмосфери и спретно користи бојене сјенке и танке слојеве боје.

Поред сликарства, бави се илустрацијом, графиком и сценографијом. Сликарство Саве Шумановића у овом периоду показује утицаје сецесије и симболизма. Јесени 1920. године Сава је отишао у Париз и изнајмио атеље на Монпарнасу. Учитељ му је био Андре Лот, истакнути ликовни педагог правца аналитичког кубизма. У Паризу се дружио са Растком Петровићем, Модиљанијем, Максом Жакобом и другим умјетницима. Утицаји кубизма су видљиви у овој, али и у каснијим фазама сликаревог рада. Може се оправдано рећи да је овај сликарски језик Сава Шумановић донио у Србију и да његова дјела остају најрепрезентативнији примјер домаћег кубистичког сликарства. Наредних година живи и слика у Загребу. Јавност и критика не прихватају његова дјела, па се из протеста потписује француском транскрипцијом на сликама. Године 1924. пише студије „Сликар о сликарству“ и „Зашто волим Пусеново сликарство“, дјела која су полазиште за разумевање његове естетике. Поново борави у Паризу 1925. године, гдје прихвата утицаје Матисовог сликарства. Године 1927. Сава Шумановић је насликао „Доручак на трави“ који је наишао на одличне критике у Француској.

Нешто касније је за 7 дана и ноћи интензивног рада насликао слику „Пијана лађа“. Инспирација за слику је била истоимена пјесма Артура Рембоа која је до њега дошла преко Растка Петровића који му ју је рецитовао. Друга инспирација је била слика Теодора Жерикоа „Сплав Медуза“. Критичари су ово дјело дочекали са подијељеним критикама, а Сава је исцрпљен радом, тешко поднио оне негативне. Враћа се у Шид, уморан од тешких услова живота, рада и лоших критика. У Шиду слика сремске пејзаже.

Његову самосталну изложбу у Београду критичари су веома позитивно оцијенили. Новац од продаје слика омогућио му је да поново оде у Париз. Ту настају значајне слике: „Луксембуршки парк“, „Црвени ћилим“, „Мост на Сени“. Ова дјела карактерише поетски реализам и умјерени колористички експресионизам. Шумановићева дјела из познијег периода се одликују свијетлим бојама, и лирском атмосфером. Свој стил прилагођава мотиву. По повратку у Шид, 1930. године слика локалне пејзаже и актове. Три године ради на циклусу великих платана „Шиђанке“, а касније на циклусу „Берачице“, посвећеном берби грожђа. За вријеме Другог свјетског рата Шид улази у састав НДХ и ћирилица је забрањено писмо, па се Сава из протеста не потписује већ само означава годину настанка слике.

Августа 1942. године, Саву су, заједно са још 150 Срба из Шида, око 6 сати ујутру, ухапсиле усташе и одвеле у Сремску Митровицу. Сви они су послије мучења стријељани, послије чега су сахрањени у заједничку масовну гробницу. Сава је ухапшен 28. августа рано ујутро, замолио је да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио мајку у руку и отишао заувјек, не знајући за шта га терете.

Таоци су најприје брутално претучени, а потом превезени у Сремску Митровицу, гдје им је покретни пријеки усташки суд изрекао смртне казне и током ноћи су стријељани. Уз упаљене бакље крај спремних рака, прошавши усташки шпалир, пуцано им је у потиљак или су директно лијегали у раку и на њих је пуцано. Прослављени сликар је те 1942. године као и 1941. године сликао мањим интензитетом, него иначе, забринут злослутним временима.

У моменту хапшења је на штафелају остала управо завршена слика „Берачице”, данас изложена у Меморијалној галерији у Шиду. Претпоставља се да је замишљена као почетак новог циклуса, нажалост никад урађеног.

Повучен и племенит човјек, крајње посвећен умјетник, заустављен је у пуној умјетничкој зрелости. Нажалост, остао је заувјек да лежи у једној од безимених масовних гробница.

https://mitropolija.com/2026/01/22/na-danasnji-dan-rodjen-slikar-sava-sumanovic/

"Београдски руски академски хор" под руководством г. Алексеја Китаева, одржаће Божићни концерт у Вазнесењској цркви у Београду у петак, 16. јануара 2026. године. Концерт ће почети у 19 часова, сви сте добро дошли!

Извор: Радио "Cлово љубве"

220 година од рођења и 170 година од смрти великог српског писца и интелектуалца

Јован Стерија Поповић (1806–1856) представља централну фигуру српске културе XIX века, чији значај превазилази оквир једноставног историјског прегледа. Име овог писца најчешће је повезивано са оснивањем српске драме и непревазиђеним достигнућима у комедији, али Стеријина улога у образовању, педагошком раду и институционалном обликовању културног живота Србије додатно ће учврстити његов статус једног од највећих интелектуалаца тог времена.

Као начелник Министарства просвете, Стерија је системски уређивао српско школство, увео гимнастику у наставу, покренуо иницијативу за оснивање Народне библиотеке, Народног музеја и Академије наука, као и за доношење првог закона о заштити културних споменика. Пишчева педагошка осећајност далеко је од апстрактне: он је на образовање гледао као на инструмент формирања свесних и рационалних грађана, способних да критички сагледају себе и друштво. Тај истоветан рационални приступ преноси и у свој књижевни рад, где комедија постаје средство образовања, али и огледало људских нарави и друштвених механизама.

Почеци књижевног стварања

Стерија је започео свој књижевни рад стиховима и романтичним драматизацијама народних песама, које су биле у складу са родољубивом потребом тадашњег времена. Касније ствара нешто боље историјске драме, заправо трагедије, попут „Смрти Стефана Дечанског“, „Владислава“, „Лахана“ и „Скендербега“, које су задовољавале естетску и моралну потребу публике, али уметничка вредност остаје ограничена – реторика и усиљеност често надмашују животну истину. Тек у комедији Стерија даје пуну меру свог књижевног и интелектуалног талента.

Комедиограф

 Комедије попут „Лаже и паралаже“, „Тврдице“ (Кир Јање), „Покондирене тикве“, „Женидбе и удадбе“, „Родољубаца“ и „Београда некад и сад“ – представљају врхунско остварење српске комедије карактера и нарави. Стерија у њима слика људске карактере са изузетном прецизношћу, оштроумно приказујући слабости, манипулације, лицемерје и лажно родољубље. Иако су неки садржајни, композициони и комични елементи под утицајем Молијера, Стерија не копира – он трансформише класичне узоре у контекст српског друштва и користи их као инструмент за критичко осветљавање људских појава. У том смислу, сатирична техника је у исто време и књижевна и социолошка, јер проницљиво приказује друштвене интеракције и међусобне конфликте, као и универзалне људске особине и моралне карактеристике које остају препознатљиве до данас.

Социолошка анализа друштвених појава

Стеријина вештина, дакле, превазилази карикатуру и поучност, схваћену у дидактичном смислу. Он користи комедију као метод за систематско и аналитичко сликање типова и друштвених слојева: лик је увек у вези са својим окружењем, а радња са друштвеним механизмима. Тако на пример „Родољупци“ кроз ликове и радњу иронично приказују злоупотребу патриотизма за личну корист, а „Покондирена тиква“ кроз преувеличане, карикатуралне карактере осветљава социјалне амбиције и потребу да се буде „неко“ у друштву које статус и етикету цени више од суштинских људских вредности и квалитета. Таква слика људске природе, која комбинује комичну сцену са психолошком прецизношћу, чини ове комедије и даље актуелним, у времену када социјално раслојавање, интересни мотиви и лицемерје настављају да обликују људске односе.

Стеријин педагошки приступ у комедији огледа се и у структури и методи: он води радњу према логичним, рационалним последицама карактера, користи дијалог као инструмент учења и моралне критике, а сатирична карактеризација за публику делује и као „пракса опсервације“. Његов „разумевајући“, рационалан и трезвен приступ животу и људској природи отвара могућност да комедија функционише као образовни инструмент, али и као трајни социолошки и психолошки документ.

Писац за сва времена

Осим драмских остварења, Стерија је оставио и „Роман без романа“, први антироман у српској књижевности, у којем пародира псеудоисторијске романе и целокупну књижевну културу свог времена. Увођењем дигресија, дијалога, ауторских коментара, Стерија разара романескну форму. Ово дело показује способност да интелектуално и критички осветли литерарне праксе, не ограничавајући се на један жанр, већ стварајући мултидимензионалан приступ анализи људских и књижевних појава.

 Књижевна и просветна делатност чине Стерију Поповића универзалним писцем и мислиоцем. Комедије су средство образовања и огледало за проучавање друштва, људске природе и моралних механизама, а педагошки и рационалан приступ стварању показује како интелектуална дисциплина и уметнички таленат могу заједно да обликују трајно дело. Та истанчана сатирична способност и данас омогућава читање људских и друштвених појава кроз призму универзалности и актуелности, што га чини писцем чије комедије престају да буду само литерарни документи свог времена, и постају трајни, вечити коментари људске природе.

Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности

https://zelenaucionica.com/majstor-komedije-satiricar-arhitekta-srpske-kulture-i-nacelnik-ministarstva-prosvete-sta-je-srpskoj-knjizevnosti-dao-jovan-sterija-popovic/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Прво београдско певачко друштво (ПБПД), најстарија музичка институција у Србији, одржаће традиционални новогодишњи концерт 14. јануара 2026. године, на дан своје славе - празник Светог Василија Великог, у Коларчевој задужбини у Београду, у 18 часова. Свечаност ће, после молитве "Оче наш", бити отворена поздравним словом, наступиће Мешовити, као и Дечји хор ПБПД, а садржајан програм чиниће многобројне композиције чувених имена, Биничког, Мокрањца, Рахмањинова и других, уз више солиста. Концерту сваке године присуствује велики број поштовалаца духовне музике, архијереји, свештенство, добротвори београдске Саборне цркве чији је хор управо Прво београдско певачко друштво. Улаз је слободан, а карте се могу набавити на билетарници Коларчеве задужбине.

Прво београдско певачко друштво, хор београдске Саборне цркве, основан је 1853. године, у време турске окупације Србије, а његова историја уједно представља и 173 године развоја и очувања националног и културног идентитета српског народа. 

Овај хор је, у својству краљевског амбсадора културе Србије, наступао пред највећим владарима Европе, учествовао на церемонијама крунисања свих српских владара и интронизацијама патријараха Српске цркве.

Под своје окриље ПБПД је од почетка окупљало надарене певаче, музичаре, интелектуалце, а као водећа културна институција Друштво је помогло оснивање Народног позоришта у Београду, било оснивач прве музичке школе у Србији, док су хоровође и уметнички руководиоци ПБПД били чувени композитори и диригенти - Корнелије Станковић, Јосиф Маринковић, Даворин Јенко, Станислав Бинички и Стеван Стојановић Мокрањац чије се време руковођења хором, чак тридесет година, сматра "златним добом", те се тада Друштво и називало "Мокрањчев хор".

Препоручујемо да више о ПБПД прочитате у једном од архивских бројева билтена Саборне цркве, на ОВОМ линку.

Недавно је, у издању Манастира Хиландара, у продукцији продукцијске куће „Unison“, изашло друго издање албума „Христос у граду Витлејему“, овога пута у дигиталном облику, на којем се налазе 24 пјесме божићног богослужбеног циклуса. Аутор и композитор је хороначелник Српског византијског хора, отац Игор Зиројевић, који је на ову тему говорио за Радио Светигору. У наставку доносимо дио тог разговора.

Оче, реците нам шта се све налази на овом албуму и како сте бирали пјесме? Немојте прескочити да нам кажете и ко је кумовао овако лијепом наслову.

Ово је сада дигитално издање, након доста година од изласка физичког CD-а, и доступно је на свим великим платформама као што су Spotify, Amazon и YouTube. И одмах да кажем, ево, након пар дана добио сам не знам ни ја колико порука да су људи јако захвални што им је читав албум доступан у том формату.

Он је плод наше дугогодишње сарадње, љубави и повјерења са Манастиром Хиландаром. Ајде да кренем од наслова „Христос у граду Витлејему“, ја сам кумовао том наслову. Због чега? Зато што је то почетак древних катавасија, од којих неколико пјесама имамо и на овом CD-у, по први пут компонованих на црквенословенском језику. Ради се о катавасијама које су се пјевале у недјељу пред Божић. Колико је познато из рукописног предања, имамо их у неколико рукописа, оне постоје само као ирмоси, као катавасије. Међутим, није познато да је икада постојао читав канон написан према тим ирмосима.

С обзиром на то да је то једна од композиција за коју сам и емотивно везан, јер сам још прије него што сам дошао у Грчку на школовање чуо снимак Симона Караса, који је те катавасије снимио у напјеву композиције великог композитора из 17. вијека, Петра Берекета, то је нешто што је заиста у мојој души оставило веома велики печат. То је једна од ствари која је учинила да много заволим црквено појање и да се касније њиме почнем бавити и професионално.

Тако сам одлучио да по први пут на словенском уврстим и те катавасије на овај CD. А с обзиром на то да су текстови тих ирмоса изузетно лијепи, заиста је заслужено да управо почетак првог ирмоса буде наслов читавог албума.

Реците нам нешто о значају ових химнографских текстова и како сте бирали пјесме?

То је сада занимљиво питање. Било је занимљиво и бирати пјесме, али морам да кажем да сам био у великим мукама.

Божићни богослужбени циклус је, ако не најбогатији по броју химнографских пјесама, онда свакако уз Васкрс најбогатији. Чак ми се чини да је у овом периоду више пјесама посвећених Божићу него што их је током читаве године посвећено Васкрсу. Нисам сигуран, нисам се тиме статистички бавио, али врло је могуће да их заиста има више. То је, с једне стране, изузетно богатство и радост, али, с друге стране, када радите овакав пројекат, на мукама сте јер имате стотине пјесама од којих морате изабрати мали број. Највише бих волио да сам могао све да уврстим. Све су те пјесме лијепе, али сам неколико седмица буквално мучио муку шта изоставити, а шта задржати.

На крају сам одлучио да, по одређеним критеријумима, изаберем пјесме које би могле да репрезентују читав богослужбени циклус. Први критеријум је био да буду заступљени свих осам гласова црквеног осмогласја. Други критеријум је био да буду обухваћене све три врсте црквеног мелостваралаштва, односно начина компоновања: јермолошки, стихирарни и пападички напјеви.

Веома битно је било и то да буде представљен читав божићни богослужбени круг: напјеви из Божићног поста, недјеља пред Божић, предпразништво, велики царски часови, сам дан празника, дани попразништва и недјеља по Божићу. Потрудили смо се, колико смо могли, да све то заокружимо и представимо на један цјеловит начин.

Манастир Хиландар је након издања физичког CD-а објавио и књигу са нотним записима. Да ли се у њој налазе и нотни записи ових пјесама и шта све садржи дигитални албум?

У књизи се налазе партитуре, односно нотни записи свих пјесама са CD-а. Књига је у PDF формату и бесплатна. Заједно са издавачем, Манастиром Хиландаром, одлучили смо да она буде доступна на сајту манастира, како би сви који желе да уче и пјевају у храму могли бесплатно да је преузму. Исто смо касније урадили и са CD-ом посвећеним Светом Симеону Мироточивом.

Поред пјесама и уводних текстова, дигитални албум садржи и музиколошке и литургиолошке коментаре за сваку пјесму, као и текстове на црквенословенском језику, у изворном облику, уз њихов превод на српски језик. Превод је урадио блаженопочивши епископ Атанасије Јефтић, што ми је велика част и радост. Он је био и рецензент ових коментара и дао је савјете шта да се допуни или измјени.

Како се данашње братство Манастира Хиландара стара о насљеђу Светог Саве, када је у питању црквено појање? И када је ријеч о самом богослужењу у манастиру, као и о издавачкој дјелатности, а то донекле видимо и кроз овакве пројекте.

Па, хвала Богу. Хиландар се посљедњих неколико деценија озбиљно обнавља. Прије свега, обнавља се духовно, и то видимо по томе што се братство значајно умножило. Имамо много младих људи који су дошли и остали, хвала Богу, у Хиландару.

С једне стране је то, а с друге стране и игуман и братство ставили су нагласак на духовни живот и на богослужење. И то, хвала Богу, доноси плодове. Управо је то један од врло важних разлога због којих се братство умножава. Када дођете у Хиландар и видите колико је богато и лијепо богослужење, врло је јасно зашто појање постоји, зашто постоји црквени поредак и зашто су Свети Оци устројили да богослужење буде такво какво јесте.

Направићу једну малу дигресију, мада у суштини и није дигресија.

Када сам 1997. године дошао да студирам у Грчку, прије него што сам из Требиња стигао у Атину, свратио сам у Манастир Ватопед. Тамо је игуман био старац Јефрем, који је тада био и мој духовник, и рекао ми је једну занимљиву ствар. Каже: „Знаш, кад сам постао игуман, прве ноћи, као игуман, прва ствар коју сам тражио од Мајке Божије, знаш ли која је била?“ Ја кажем: „Не знам, не могу ни да замислим.“ А он каже: „Да ми пошаље неког човјека за појање, да научи братију појању.“ И ја сам се изненадио, чак сам помислио да мало претјерује, можда да би мене оснажио и охрабрио у учењу. Али он је рекао: „Не, не.“ Кажем ја: „Па због чега?“ А он каже: „Зато што сам знао, ако имамо појање, имамо богослужење; ако имамо богослужење, имаћемо манастир.“

Видите како духовни, искусни људи, који имају живо предање, расуђују.И која је посљедица тога? Посљедица је да данас у Ватопеду имамо преко 120 монаха. Тако да је то јако битно, и хвала Богу.

Архимандрит Методије са својом братијом је то веома добро схватио. Живећи на Светој Гори, они не само да уче и његују појање, него, хвала Богу, подстичу и нас и подржавају нас, и кроз издавачке подухвате, књиге, CD-ове и друге пројекте који долазе у наредном периоду. На тај начин настоје да Цркви, не само српској него и свим словенским помјесним црквама, из богатог предања понуде нешто зрело, нешто испробано, нешто што ће бити заиста корисно, и то увијек у веома лијепом облику. Дакле, у дивном формату, са одличним дизајном и високим квалитетом, за сваку похвалу. Само то да је Манастир Хиландар урадио, било би довољно да остане уписано у историји, а камоли све друго што чини и за наш народ и за Цркву уопште.

Ко су били учесници овог пројекта?

Учесници пројекта, што се тиче појаца, били су Срби, Грци, Сиријци и Румуни. То је један занимљив податак. Оно што је посебно занимљиво јесте да су Румуни и један брат Сиријац били исони, за њих то није било толико тешко.

Међутим, главни појци били су Срби и Грци. А ко макар мало познаје Грке, зна да су веома поносни на своје предање и да нису нарочито заинтересовани за друга предања. Зато је ово заиста велика част и радост — што су жељели да учествују у једном оваквом пројекту.

Замислите да некоме тражите да на језику са којим нема никакав контакт, који никада неће користити, годину дана долази на пробе, да код куће вјежба слогове чије значење готово уопште не разумије, и све то да би помогао једној другој помјесној Цркви. То је заиста велики чин љубави, не само према музици, него и према Цркви.

https://mitropolija.com/2025/12/30/otac-igor-zirojevic-album-hristos-u-gradu-vitlejemu-izraz-ljubavi-i-brige-manastira-hilandara/

У среду, 24. децембра 2025. године, у великој сали позоришта Дадов у 20 часова одржаће се ексклузиван концерт дуета “Браћа Теофиловић”. Након низа успешних наступа у предходном периоду у: Кини, Индији, Дубровнику, Херцег Новом, Загребу, Сарајеву овај београдски имаће прилику да пред публиком певају у другачијем амбијенту.

Програм обухвата избор дела из богате дугогодишње каријере, као и нове песме које су део њиховог широког репертоара, а до сада нису извођене пред публиком.

Очекује вас још једно јединствено музичко вече, које ће спојити традицију и савремени музички израз.

Улазнице за концерт доступне су на интернет адреси: www.gigstix.com и у Вулкан књижарама.

Извор: Радио "Cлово љубве"

У оквиру пројекта "У потрази за изубљеним архивом Кола српских сестара" које реализује Коло српских сестара "Београд 1903", вечерас, 23. децембра у 19 часова у Етнографском музеју у Београду, биће отворена изложба која је резултат истраживања и прибављања предмета и докумената везаних за рад КСС од оснивања 1903. до 1946. године. Аутори изложбе су чланице Кола српских сестара Милена Шећеровић и Невенка Стеванчевић-Николић, а координатор пројекта је Данијела Крунић, председница Кола српских сестара "Београд – 1903". Улаз је слободан, а више о изложби прочитајте у наставку вести.

Коло је два пута било приморано да уништи своју архиву. Први пут у Првом светском рату, након аустроугарске окупације 1915. године, други пут по наредби немачких окупационих власти 1942. године, а последња званична документа о Колу настала су 1946. године када је овој организацији забрањен рад и дефинитивно одузета сва имовина.

Изложба има два сегмента. Први, на 20 паноа приказује историјат КСС на основу познатих података, али и нових извора који су пронађених у Историјском архиву Београда, Народној библиотеци Србије и Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду.

Други сегмент чине предмети и оригиналне фотографије, као и 20 оригиналних бројева календара „Вардар“ чију 120. годишњицу обележавамо 2026. године а на изложби ће бити штампани репринти три кључне године за КСС 1906. – објављивање првог броја, 1914. последњи број пред Велики рат и календар за 1941. годину – последњи 30. број уочи Другог светског рата.

Пву изложбу прате текстови Делфе Иванић (стенограм Упитника из 1942. и из њене књиге Сећања) као и драгоцени подаци из Фонда породице Главинић (Историјски архив Београда), посебно текстови  Добриле Главинић Кнез Миаиловић, чланице КСС, новинарке и хуманитарне активисткиње ((ИАБ-11119-К56-90)).

Истраживање, изложбу и штампање репринта троброја „Вардара“ омогућило је Министарство културе Републике Србије. Реализацију изложбе помогао је стручним саветима и уступањем простора Етнографски музеј у Београду.

Извор: Радио "Слово љубве"

Тачно један век после свог објављивања, роман Франца Кафке „Процес“ и даље делује као текст који упорно измиче једноставном објашњењу. Професори у њему препознају неисцрпну грађу за тумачење, студенти уочавају сложену мрежу знакова која тражи упорност и интелектуалну зрелост, а ученици, чим закораче у његов свет, осете необичну мешавину немира и знатижеље. 

Тај роман свакако је и данас изазов, погрешно је рећи „зато што је тежак“. Он је то пре свега зато што подстиче на дубоко размишљање и стално постављање нових питања. Другим речима, не пристаје да се подведе под један угао читања.

Кафкин „Процес“, дакле, остаје једно од најинтензивнијих места модерне литературе, управо зато што одбија да се сведе на једну дијагнозу или једну „идеологију“ тумачења. Његова структура делује застрашујуће једноставно: Јозеф К. се једног јутра буди „оптужен“, али без јасног објашњења основе оптужбе, природе суда или логике поступка. Из те једноставности настаје сложен систем могућих читања. Као у фуги, мотиви се преплићу, али сваки глас има сопствени интегритет. Управо ту полифонију вреди анализирати.

Правно-теоријско тумачење: процедура без темеља

Правна перспектива полази од питања норме – где је упориште и како појединац долази до њеног смисла. У Кафкином свету норма делује самопроизводно: она се јавља као чин чије тумачење стално измиче. Таква структура подсећа на аутопоетски поредак – систем који непрестано изнова производи сопствено оправдање, а човека своди на објекат административног процеса. У таквом систему одговорност се преображава у апстрактни захтев, док појединац остаје пред механизмом који делује коначније од самог закона. Роман зато намеће питање темеља праведности и граница легитимитета у свету у којем процедура потпуно засењује правну суштину.

Правна теорија би овде препознала више грубих повреда процесних начела: не постоји оптужница (повреда права на јасно обавештење о оптужби), не постоји правни лек (иако се наводно може жалити, процедура је фиктивна), поступак није јаван (иако су многи обавештени о „кривици“ Јозефа К.), не постоји реферат о доказима (јер нема доказа), поступак је бесконачан (време је средство мучења, а не правде), пресуда је без икаквих аргумената и образложења („као пса“).

Суд постаје перверзна институција: један од најстрашнијих елемената „Процеса“ јесте тај што суд „ради“ – он има своје чиновнике, архиве, ред, пуно људи који следе правила. Али та правила немају везе са правдом или истином. Када институција форме остане, а садржај правде нестане, добија се механизам прогона.

У овом делу Кафка је истовремено и пророк модерних тоталитаризама, којих је био пун 20. век, и критичар савремених друштава: процеси без основа, институције које само формално постоје, „права“ која се наводно гарантују, али све функционише као пука симулација.

Тако „Процес“ постаје једно грандиозно дело о правном нихилизму.

Кафкин судски апарат у роману приказан је као бесмислена, отуђена бирократија, што би неки теоретичари препознали као критику правног позитивизма – школе мишљења која право схвата као скуп норми независних од моралних вредности. Суд у „Процесу“ делује аутономно, без икакве везе са моралом или правичношћу. Овакав концепт може се упоредити са критикама које су правни теоретичари, попут Густава Радбруха, упутили правном позитивизму, тврдећи да је слепо поштовање закона (без етичког покрића) омогућило правно засноване неправде. 

Егзистенцијалистичко тумачење: човек пред апсурдом

Егзистенцијалистичка перспектива открива драму човекове слободе. Јозеф К. улази у свет у којем логика свакодневног постојања делује стабилно, али се испод те површине отвара простор апсурда. Он настоји да делује рационално, али рационалност улази у конфликт са структуром која не реагује на његове аргументе. Ту настаје егзистенцијална напетост: смисао више не долази из поретка, већ из унутрашње одлуке субјекта да одреди свој положај. Јозеф К. то не успева да изведе; његов ход кроз роман показује како човек, у додиру са апсурдом, постепено губи способност дефинисања сопствене слободе. Управо тај губитак структурира егзистенцијалну трагедију „Процеса“.

Егзистенцијализам посебно наглашава следећи парадокс: Јозеф К. није слободан да бира, али је слободан да мисли да би требало да бира. Управо та свест о неслободи чини његову позицију драматичном. Он види немогућност, али не престаје да тражи објашњење.

Теолошка перспектива: суд као одјек изгубљене трансценденције

Теолошка читања препознају мотив судске инстанце која делује узвишено, али без етичке садржине. Суд има ауру последње моћи, али нема ниједан атрибут милости или просветљења. Његова недоступност поништава могућност дијалога између човека и вишег принципа. Та структура подсећа на негативну теологију: оно што је највише уједно је и најнепрозирније. У таквом свету човек остаје у положају трагача који се обраћа моћи без лица, док се свака нада у спасење преображава у нови круг несигурности. Кафка тиме обликује визију модерног доба у којем трагање за смислом више нема трансцендентни ослонац.

Јасперсов став да је човек „осуђен на питање које не може решити“ савршено описује Кафкин свет: у њему нема откровења, нема одговора, нема могућности за унутрашње помирење.

Политичко-социолошко тумачење: друштвени механизми дисциплине

Политичка и социолошка анализа открива структуру друштва које нормализује контролу. Механизам моћи у „Процесу“ не долази из једног центра, већ се грана кроз мрежу чиновника, помоћника, писара, судских слугу и маргиналних посредника. То су ситни делови апарата. Та „децентрализација“ моћи представља модерни феномен дисциплине: власт се скрива иза структуре, а структура постаје „објективни“ оквир који нико појединачно не може променити. Човек се прилагођава правилу чија се сврха не објашњава. Јозеф К. постепено усваја логику система, чак и када га она лишава интегритета. У таквој структури отпор губи место, а прихватање постаје једини преостали начин егзистирања. Политичка читања зато у роману виде мапу друштва у којем се насиље претвара у административни стил живота, а послушност у нормирану методологију. Систем постаје способан да произведе подређеност без отворене силе. „Процес“ постаје визија друштва у којем је свеопшта контрола сваког сегмента живота заправо очекивана, а отпор маргинализован до ишчезнућа.

Према Максу Веберу, модерна бирократија је систем који човека заробљава у мрежу формализованих правила. У „Процесу“ суд постоји у непрозирној, вишеслојној хијерархији канцеларија, портала, службеника, помоћника, надзорника… То личи на „гвоздени кавез“ модерности: институција која делује логично, али се унутар ње губи човек.

Волтер Бењамин истиче да се код Кафке види систем који је „савршено рационализован, али у потпуности лишен везе са правдом“. Уместо хаотичности, видимо да је све припремљено, уређено, ритуализовано. Само једно изостаје – било каква сврха. Ово Кафку чини пророком модерних тоталитарних система.

Поетичко-формално тумачење: модернизам као архитектура непотпуности

Поетичка анализа открива структуру која одбија класичну целину. Роман се гради од фрагмената, од простора који делују повезано, али тек у напетој узајамности. Наратив напушта идеју завршности; ни узрок, ни ток, ни исход поступка не граде лук који би објаснио целину. Та непотпуност представља свесни поетички избор: Кафка гради прозу у којој смисао настаје кроз акт читања, не кроз фабуларно разрешавање. У томе се открива модернистички принцип: текст постаје модел света у којем човек трага, али не проналази стабилан темељ. Поетика Процеса функционише као огледало модерне свести – разломљене, напете, неухватљиве.

Психоаналитичко тумачење: потиснута кривица и унутрашњи суд

Психоаналитичка перспектива у средиште ставља однос између субјекта и потиснутог садржаја психе. У том оквиру суд представља унутрашњи механизам који се јавља као инстанца моралне самоконтроле. Оптужба није само догађај из спољашњег света; она се јавља као пројекција унутрашњег конфликта. Јозеф К. се налази у сталној тензији између свог споља видљивог идентитета и слојева личности које не успева да интегрише.

Психоаналитички приступ уочава да поступак делује као психички процес у којем се појављује потиснута кривица. Та кривица нема конкретан садржај; она представља позадински осећај недовољности, унутрашњег дуга или егзистенцијалне несигурности. Судске инстанце попримају улогу симболичких фигура суперега – органа који надзире, процењује и кажњава. Простори суда, његове канцеларије, поткровља и ходници подсећају на архитектуру психичког апарата: виши и нижи нивои, скривене преграде, простори које човек ретко посећује, али их носи у себи.

Жене у роману – Фрида, Лени, жена судског послужитеља – у психоаналитичкој интерпретацији представљају амбивалентне фигуре жеље и кривице. Њихов однос према Јозефу К. неће донети ослобођење; сваки контакт продубљује тензију између нагонског и нормативног. Роман тиме добија димензију унутрашњег процеса у којем човек обликује сопствени идентитет кроз борбу са оним што се „излива“ изнутра.

Психоаналитичко тумачење зато „Процес“ разуме као драму субјекта који пролази кроз симболички суд сопствене психе. Спољашњи суд постаје одјек унутрашње структуре; оптужба се претвара у механизам који открива колико је личност фрагментирана. Јозеф К. нема прилику да се одбрани јер не може да се суочи са садржајима који остају недоступни, али делују пресудно.

 Роман као мапа модерног стања

„Процес“ обухвата читав спектар могућих читања: правни теоретичари уочавају структуру без темеља, егзистенцијалисти драму слободе, теолози празнину трансценденције, политичари механизме контроле, поетичари архитектуру модерне непотпуности, док психоаналитичари уочавају динамику потиснутих порива и суд психичког апарата. Та тумачења се преплићу и осветљавају једно друго.

Кафкин роман управо у тој полифонији налази свој истински облик: свет који захтева интерпретацију, текст који се непрестано отвара новим читањима и уметничка структура која одражава сложеност модерног искуства. Зато „Процес“ остаје једна од централних тачака разумевања човека у добу фрагментисане стварности, у којем појединац трага за смислом у свету који истовремено производи норме, кривице, очекивања и неминовности.

Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности

https://zelenaucionica.com/kafkin-proces-tacno-100-godina-kasnije-jozef-k-nije-slobodan-da-bira-ali-je-slobodan-da-misli-da-bi-trebalo-da-bira/