Уобичајено је да се почетком градње сматра дан полагања камена темељца. У случају Храма светог Саве полагање камена темељца имало је дугу и компликовану историју. Први покушај учињен је још 1904. године, у време прославе стогодишњица Карађорђевог устанка.

Одлука је донета на седници Главног одбора 3. јуна 1904. Одлучено је да се постави камен темељац и на њему усправи крст са дедикацијом о датуму полагања камена. Потом је у октобру решавано о врсти камена темељца и његовој изради. Коначно, одабран је радаљски гранит, посао поверен Н. Лукачеку, а да би се камен могао положити на потребном месту наложено је да се утврде осовине грађевине. Из извештаја о раду за 1904. годину наводи се да је камен темељац требало да буде постављен на празник Св. Стефана (27. децембра), али да се у последњем тренутку појавила нека сметња те није дошао Њ.В. краљ, иако је у очекивању доласка то место са црквене стране освећено, камен темељац спремљен и положен; требало је само да се повеља, по обичају, затвори и освети. Ово ће се, како је рекао митрополит, извршити 27. априла 1905. уз учешће читавог београдског грађанства, корпорација и пријатеља из осталих делова српства.

Припреме су заиста настављене, па Збор приложника у јануару 1905. одлучује и умољава председника Друштва да се камен темељац и повеља поставе како је предвиђено. На седници од 23. марта одређен је и седмочлани одбор за свечаност полагања камена темељца. Нажалост, у априлу свечаност није одржана, из непознатог разлога, а онда се председник Друштва (митрополит Михаило) упокојио. Последица је била да је 19. децембра 1905. Главни одбор решио да се камен темељац пренесе код цркве и пристојно чува за намењени циљ у сали цркве. Од тада, овај први камен темељац више се не спомиње. Полагање камена темељца обављено је тек 1939. године, четири године по започињању првих радова на градилишту. Свечаност је изведена по програму. Записано је да Београд није запамтио такву грандиозну верско-народну свечаност.

Она је почела Архијерејском службом у Саборној цркви, коју је служио српски патријарх Гаврило са великим бројем архијереја. По завршетку службе, Литија је кренула из Саборне цркве и ишла главним улицама Београда до отпочетог Храма на Врачару где је пристигла у 12 часова. Овде је велику литију дочекала друга литија из привремене Цркве св. Саве, са целокупним Главним и Надзорним одбором Друштва за подизање Храма св. Саве.

Дневни листови описали су опширно и подробно величанственост и лепоту ове Литије и непрегледне масе народа које су пуниле тротоаре и споредне улице и побожно у свечаности учествовале. У простору зидовима већ обележеног великог Храма, за освећење темеља – поред архијереја, свештенства, генералитета, представника разних корпорација, певачких друштава који су испунили Храм – присуствовали су на нарочитим трибинама подигнутим поред олтарске апсиде краљевски намесници др Раденко Станковић и др Иво Перовић, председник краљевске Владе Драгиша Цветковић са министрима, председништво Сената и Скупштине, са многим сенаторима и посланицима, и председник Београдске општине са Градским већем. Чланство многих корпорација и друштва, које није могло добити места у Храму, било је распоређено око Храма и у споредним улицама.

Чин освећења темеља извршио је Његова светост патријарх српски господин Гаврило. При самом чинодејству саслуживали су и руски митрополит Анастасије и бугарски митрополит Павле Старозагорски. У камен темељац положена је повеља на пергаменту исписана словима Мирослављевог јеванђеља: „У ИМЕ СВЕТЕ ТРОИЦЕ, ОТЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА! За владе благоверенога gосподара Петра II Карађорђевића, краља Југославије и Његовог краљевског намесништва, благословом и чинодејством Његове светости патријарха српског Гаврила и свега Светог архијерејског сабора Српске цркве уз учешће свештенства оба реда, представника државних и општинских власти, изасланика из свих крајева oтаџбине и многобројног народа, освети се дана 27. месеца априла (10 маја) љета Господњег 1939. овај темељ започетог велелепног саборног Храма у славу и спомен првог српског архиепископа, просветитеља и апостола светог Саве. Самопожртвовањем државе, цркве, свештенства и народа, а настојањем „Друштва за подизање Храма св. Саве на Врачару“ под високом заштитом благоверених српских владалаца и под председништвом поглавара Свете Српске цркве, подиже се на месту, где су од непријатеља спаљене мошти светитељеве, овај величанствени и монументални Храм као видни и вечити споменик дубоке захвалности свега српског народа своме највећем препородитељу и угоднику Божијем светитељу Сави Српском.

Нека неизмерна милост и благодат Божија уздигне и чува у сва будућа времена овај молитвени док, као светлу лучу и снажни духовни ослонац наше свете православне вере и хришћанског морала и нека он буде неисцрпни источник јеванђелских истина, братске љубави и међусобне слоге целом српском народу на славу Божију и за опште добро људи на земљи – АМИН!“

Ову повељу потписали су Његова светост патријарх српски господин Гаврило, Краљевски намесник др Раденко Станковић, председник Краљевске владе г. Драгиша Цветковић, председник Београдске општине г. Влада Илић, инжењер, професор Универзитета Војислав Зађина и предузимач инжењер Константин Станковић. На свечаности освећења темеља говорили су Његова светост патријарх српски господин Гаврило, председник Краљевске владе Драгиша Цветковић у име првог намесника, Његовог краљевског височанства кнеза Павла, који је државним пословима у то време био у иностранству и тиме спречен да присуствује овој свечаности. Београдска радио станица је преносила читав ток свечаности. Да би ова јединствена црквено-народна, државна и београдска свечаност остала потомству за спомен, а историчарима као верни податак о високој српској верској и националној свести Савиних потомака, Главни одбор се постарао да се филмски сними цела Литија и чин освећења темеља, а од појединих главних момената израде фотографски снимци који се данас чувају у нарочитом албуму у архиви Друштва.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

„Природне силе, за разлику од људских бића, не бирају своје жртве, ни по њиховом социјалном статусу, ни по вероисповести”, Патријархове су речи које стоје у образложењу награде.

На светски дан слободе медија, 3. маја 2021. године, Хрватско новинарско друштво доделило је годишње награде за најбоља новинарска остварења у 2020. години. Награду Никша Антонини за најбољу новинску фотографију добило је изванредно остварење Бориса Шчитара, фотографа Пиксела. Фотографија је настала 28. марта 2020. године, шест дана после разорног земљотреса који је погодио главни град Хрватске.

Према образложењу жирија објављеном на интернет страници ХНД-а, фоторепортер агенције Пиксел Борис Шчитар зашао је у један од разрушених објеката, српску православну цркву Преображења Господњег на Цвјетном тргу и у њој „овјековјечио дојмљив тренутак – тадашњег митрополита загребачко-љубљанског Порфирија (Перића) како разгледа више од 300 квадратних метара оштећених фресака”.

„Осим што је фотографија снимљена по композицијским и техничким правилима, уз поигравање дневним свјетлом и природно створеним сјенкама, она приказује големе размјере настале штете”. Образложење награде завршено је Патријарховом поруком коју је жири препознао и као поруку фотографије да „природне силе, за разлику од људских бића, не бирају своје жртве, како по њиховом социјалном статусу, тако ни по вјероисповијести”.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Радио-телевизија Војводине ће почев од Велике суботе, 1. маја 2021. године, после тридесет година од настанка и више од две деценије од последњег репризирања, поново емитовати култну образовну серију „Буквар православља", која је почетком деведесетих година представљала прву сарадњу Српске Православне Цркве и националне телевизије.

Серија је тада емитована у оквиру школског програма Радио-телевизије Србије, а реализована је трудом екипе документарно-образовног програма Телевизије Нови Сад. Идејни покретач овог пројекта био је Епископ бачки др Иринеј (Буловић), а по његовом сценарију серију је ауторски уобличио редитељ Горан Вукчевић.

Током осам година снимања по манастирима у Србији, али и у многим епархијама у региону, као и у Грчкој, на Кипру и у Мађарској, настало је чак 130 епизода у којима су на теме из црквеног живота, Старог и Новог завета, беседиле водеће личности Српске Православне Цркве. Серија је снимљена са благословом Патријарха српског Павла, који се појављује у првој и још неколико епизода.

Уводну реч у сваком наставку говорио је Епископ бачки Иринеј, а уз њега у серијалу се, између осталих, појављују и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископ (у то време) банатски Атанасије. У „Буквару православља" велики број епизода је снимио садашњи Патријарх српски Порфирије, који је у то време био игуман манастира Ковиљ. Као предавачи појављују се и тадашњи јеромонаси: Фотије, Јоаникије и Јован (Пурић), који су такође касније постали епископи Српске Православне Цркве. Занимљиво је да је у једној епизоди гостовао и тадашњи игуман хиландарски Пајсије.

Гледаоци ће бити у прилици да сваког викенда погледају четири епизоде „Буквара православља", две суботом и две недељом, на првом програму РТВ у 11 часова.

Првог дана маја на програму је уводна еизода у којој учествују патријарх Павле и епископ Иринеј и епизода „Гостољубље, Божје и људско", док ће на Васкрс на програму бити епизоде „Наша Црква" и „Радост као литургијско славље".

Извор: Инфо-служба СПЦ

Издавачка установа Епархије бачке Беседа, током Страсне и Светле седмице, од 26. априла до 9. маја 2021. године, нуди попуст од 20% за сва издања издавачких установа Беседа, Бернар и Ризница. Поводом предстојећег празновања Христовог Васкрсења, књиге по попусту је могуће купити у Бесединим књижарама у Новом Саду, Сомбору и Суботици.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Пре двадесет година, на Васкрс 2001, појавио се један од најнеобичнијих музичких албума не само српске, веће целе постјугословенске популарне културе. Реч је о албуму Песме изнад Истока и Запада насталом на стихове владике охридског и жичког Николаја Велимировића. Тој несвакидашњости додатно доприноси чињеница да је настао по идеји недавно упокојеног митрополита црногорско-приморског Српске православне цркве Амфилохија. На митрополитов подстицај, садашњи владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), тада јеромонах, окупио је групу музичара која се радо одазвала позиву да учествује на овом пројекту. Посебан допринос током стварања албума дали су Горан Марић (екс Бјесови), Драго Сенић (екс qrve) и Светлана Спајић. Прве демо-снимке направио је Драго Сенић за време бомбардовања, док је албум, за чију продукцију је био задужен Иван Кљајић, сниман у студију „О” од децембра 1999. до јуна 2000. године. Издање албума је заједнички подухват Радија Светигоре и ПГП РТС.

Према речима Драга Сенића, атмосфера је током снимања била полетна, пуна ентузијазма и многи су хтели да се прикључе том пројекту о чему сведочи и дугачак списак учесника са простора Србије, Црне Горе, Републике Српске и Македоније (види: Списак учесника). На албуму се нашло тринаест песама које су урађене у различитим аранжманима: рок (Горан Марић, Драго Сенић, Партибрејкерс, ДСТ, Револт и 357), експерименталним (Darkwood Dub, Горан Трајкоски), као и са мотивима из традиционалне музике (Светлана Спајић, Зора Витас), док је Јасмина Митрушић-Мина направила префињену и снажну композицију.

Иако албум није био први који се дотицао верских тема, јер су то претходно урадили Идоли са плочом Одбрана и последњи дани (1982), овде је то учињено много непосредније. Песме изнад Истока и Запада се више ослањају на оно што су радиле групе Падот на Византија, Мизар, Апореа и Анастасија у чијем раду је први пут дошло до спајања нашег аутентичног предања са поп културом и за чију делатност је важно деловање Горана Трајкоског, који је такође узео учешће у овом пројекту.

Објављивање албума био је својеврстан културни шок и изазвало је различите реакције. У једном осврту, неколико година касније, професор Александар С. Јанковић је приметио да „Песме изнад Истока и Запада задиру у саму суштину духовности, те је, очекивано, овај албум више био нападан због страха, него слављен због онога о чему збори и због неспорне вредности коју ће сваки слушалац морати сам да открије”.

О времену настанка албума, његовој заоставштини и утицају на новије стваралаштво, поводом двадесете годишњице, разговарали смо са некима од главних учесника на самом пројекту.

Осврнувши се на време изласка албума, Горан Марић каже:

„Песме изнад Истока и Запада дочекане су са чуђењем и негодовањем на српској музичкој и културној сцени. Представници грађанске левице су га дочекали готово као клеро-националистички пројекат, а представници доброг дела клера као духовно сумњив због укрштања стихова Светог Владике Николаја са рокенролом, који код традиционалиста није уживао углед богоугодне музике. Иза свега била је искрена жеља свих учесника да пођу у сусрет изазову и покушају да својим доприносом посведоче о личном сусрету са вером. Био сам свестан, још док је рад на албуму трајао, да се налазимо на необележеном терену и да ће побудити многе контроверзе на свим странама. О томе је најбоље сведочила емисија „Културни нокаут”, ауторке Маје Узелац, посвећена овом догађају.“

Драго Сенић је, говорећи настанку албума, рекао да Песме изнад Истока и Запада сажимају дводеценијско искуство једне рок генерације која је одрасла на новом таласу у бившој Југославији.

„Након почетног оптимизма који је владао почетком осамдесетих, а потом меланхолије и депресије с краја осамдесетих, и затим болног крика деведесетих, та генерација је крај миленијума дочекала у својеврсном егзистенцијалном понору из којег се чинило да нема излаза. Песме изнад Истока и Запада сведоче о искуству младих људи који су имали снаге да пронађу веру у тим тешким тренуцима друштвеног и културног распада. Овај албум је тако обасјао почетак новог миленијума једном изузетно ведром визијом будућности”.

„Неуротичност рок музике”, каже Сенић, „нашла је своје смирење у цркви, кроз текстове владике Николаја Велимировића, и то је једна од веома јасних порука овог албума. Мало ко је очекивао да ће вест о томе одјекнути тако снажно, па су на одређен начин Песме изнад Истока и Запада представљале својеврстан културни шок тог времена”.

Светлана Спајић каже да је албум и данас популаран:

„Сваке три до четири године погледам на јутубу и видим да се албум и даље увелико слуша. За млађе нараштаје то је сада класично дело – нове генерације прихватају га природно. Није било тако када се албум појавио, био је то велики шок. Јавност је била подељена. У истом недељнику, на пример, могли сте да прочитате одушевљен, надахнут приказ албума Небојше Грујичића, али и најжешће, мрзилачке нападе аутора чија имена нећу овом приликом помињати”.

Присећајући се тог времена Горан Трајкоски је испричао како се укључио у пројекат:

„Отац Јован Ћулибрк тада, а данас владика пакрачки, чак је два пута долазио до мене. Први пут да ме убеди да треба да учествујем, а други пут са снимком Светлане Спајић. Донео је касету са „сувим” Цокиним вокалом, без инструменталне пратње и након тога нисам имао куда са изговорима. Била је то задња година неформалног постојања Анастасије, јер званично група није и никад објавила распад, па ми је добро дошао тај експеримент. А имао сам отпор на почетку. Намучио сам оца Јована својом неодлучношћу. Но урадио сам због њега, у част његовој упорности. И поврх свега у Славу Христа”.

Владика Јован о албуму

Током прошлогодишњег разговора за емисију „Интернет литија” Радио Светигоре, Владика Јован је рекао:

„И данас ако погледамо Песме изнад Истока и Запада оне су још увек оно што смо ми тада намерили, а то су врата, капија. Нико неће рећи за Песме изнад Истока и Запада да су оне нешто што би се звало православном музиком, али јесу моменат у коме су људи из поп културе срели Христа, и то изразили на оном језику којег су у том тренутку имали. Значи, ми не нудимо те пјесме, нити смо их тад нудили, нити данас после двадесет година их ико нуди као образац православне уметности. Али је то ухваћен у моменту, онај тренутак, када се свако од људи који су радили овај албум на свој начин срео са Христом и то изразио на онај начин који је он у том тренутку знао”.

„То је албум чији ће значај само да расте како време пролази. Сигурно се ради о једном класику који ће бити поново вреднован”, рекао је Владика Јован у једном каснијем интервјуу за Славија инфо.

Заоставштина

Албум је временом заживео и што се више слуша може се стећи утисак као да је владика Николај писао стихове за конкретне певаче који су их отпевали када је дошло време. Неке од песама су у више наврата обрађиване док има и оних које бендови на својим наступима редовно свирају. Уз песму групе Партибрејкерс Кога ћу да хвалим, међу најпознатијим је свакако и песма Дарови светог Јована Владимира коју пева Светлана Спајић. Када се слуша ова песма, стиче се утисак као да сте је већ раније чули. О томе сведочи и анегдота коју је владика Јован испричао Светлани Спајић:

„Један од старијих монаха, када је чуо Дарове Светог Јована Владимира, коментарисао је да он одлично зна ту песму: ’Како је не би знао! Па то се од давнина тако певало’. Лепши коментар није могао бити изречен”, сматра Светлана Спајић и каже да је песма доживљена као исконски народни напев. „Заиста је брзо заживела међу омладином, најпре у Црној Гори, а онда и шире, и много пута је обрађивана у протеклих двадесет година. И данас ове песме звуче свеже”. Без сумње, најзанимљивија је верзија коју је пре две године објавила нишка Мора.

За сам албум Горан Трајкоски каже:

„Идеја није била музичка, тачније мисија није била музичка, него егзистенцијална. И у том погледу веома успешна. Највећи део музичара је нашао свој смисао у томе, без обзира на различите погледе на музику”.

Иако су се поједини учесници сусретали са хришћанским темама и пре овог албума, а и у даљем раду им се враћали, попут Партибрејкерса и 357, може се рећи да се Горан Трајкоски томе највише посветио. Он у свом стваралаштву користи библијске теме и византијско наслеђе, што је посебно дошло до изражаја на албуму Тешкиот глaс за новите химни (2017), као и у музици за позоришне представе.

И поред тога што се не може утврдити непосредна веза, нема сумње да је албум извршио утицај на нове генерације рок музичара, попут бендова Есхатон, Сион, Деца Апокалипсе и друге. Песме са албума, иако можда људи нису тога свесни, свакако су имале одјека у литијском покрету у Црној Гори и борби за светиње а може се рећи да је на том трагу настала и песма Београдског синдиката Свиће зора.

Сваки слушалац понаособ, уколико приступи без верских и/или жанровских предрасуда, биће у прилици да открије вредност овог албума. Уосталом, врата су пре двадесет година широм отворена и ко уђе неће се покајати, напротив.

Списак учесника

Учесници у пројекту јесу или су били чланови следећих група (наведени према албуму по азбучном редоследу имена групе): Горан Трајкоски (Анастасија), Иван Кљајић (Безобразно зелено), Горан Марић (Бјесови), Драгутин Јаковљевић (Галија), Борис Љешковић, Александар Гардашевић и Вељко Вучуровић (ДСТ), Дејан Вучетић, Владимир Јерић и Милорад Ристић (Darkwood Dub), Јасмина Митрушић Мина (Luna, La Strada), Бојан Вулин (Несаломиви), Светлана Спајић (Паганке, Моба, Дрина), Небојша Антонијевић Антон, Зоран Костић Цане (Партибрејкерс), Горан Милошевић (Плејбој), Горан Милошевић (Хазари), Игор Кашиковић, Горан Симић, Милан Тица, Петар Топаловић, Драган Ћурковић и Драшко Кременовић (Револт), Марко Дацић, Небојша Поткоњак Пика, Никола Хаџи-Николић, Зоран Цветковић Цвеле и Небојша Чанковић (357), Зоран Максимовић и Огњен Попић (Jazz ba), Леонид Пилиповић Лео (Џукеле, Гоблини), Драгутин Александрић и Драго Сенић (qрve), Јулиа Борош, Милош Велимир Буца, Зора Витас, Оливера Кристић, Ђорђе Петровић, Мања Ристић, Марина Стојковић и Предраг Стојковић. Фотографије је радила Горанка Матић. Уметнички директор и дизајнер био је Маринко Лугоња.

Данко Страхинић

Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1298, од 15. априла 2021.

Интерпарламентарна скупштина за православље (И.А.О.) организује трећи по реду фото-конкурс и позива све заинтересоване да учествују на њему. Ново фотографско такмичење организује се по предлогу Одбора за културу И.А.О. Међународни секретаријат у контексту очувања и промоције хришћанске православне културе и у сарадњи са веб страницом OrthPhoto.net.

Сврха такмичења је да истакне концепт „Премудрости Божије“ у савременом свету и ода почаст храмовима који су вековима грађени у његову част.

Храм Свете Премудрости Божије (Аја Софија) у Граду градова, Константинопољ, „Велика црква“, „Велики манастир“, јединствени је споменик универзалног карактера који „припада човечанству и светској културној баштини“.

Света (Аја) Софија из Цариграда била је узор који је праћен изградњом стотина храмова до данас, широм православног света посвећеног Премудрости Божјој.

Ова изложба за циљ има да прикаже динамику коју Логос Божији, Исус Христос, има у православном свету.

Издање у оптицају од 10. марта, садржи марку номиналне вредности 27 динара, коверат првог дана (ФДЦ) и жиг, а штампано је у тиражу од 25.000 примерака.

Оснивање и почетак рада Српске православне богословије у Призрену (1871) најважнији је догађај у српској духовној, просветној и културној историји Старе Србије. Прва српска институција у Османском царству, основана након укидања Пећке патријаршије (1766), убрзо је постала средиште просветног и црквеног живота, а њени ђаци, потоњи учитељи и свештеници, кренуће у велику мисију обнове просвете и цркве. Нове снаге неговале су племенити карактер српског народа, чувајући древно црквено и културно наслеђе. Велики значај у оснивању и раду Призренске богословије имали су власник и ктитор школе Симеон Сима Андрејевић Игуманов, митрополит Михаило, кнежевски намесник Јован Ристић и руски конзул Иван Степанович Јастребов.

У стопедесетогодишњем раду ове школе непроцењиви допринос дали су многобројни часни ректори и професори. Призренска богословија подарила је српском роду тројицу патријараха (Варнаву, Гаврила и Иринеја), велики број епископа и клирика, просветних и националних делатника, књижевника и научника, како у отаџбини тако и широм васељене. Епископ рашко-призренски, и потоњи патријарх Павле, више деценија се старао о раду Призренске богословије. Дипломатске активности и мисија школе на размеђу сукобљених светова су посебно важни, као и страдања Богословије од албанских екстремиста 1999. и 2004. године, обнова рада у Нишу и у Призрену, у времену и околностима када такви напори представљају велики подвиг.

Рођени Призренац Сима Игуманов (1804–1882) бавећи се трговином стекао је велико богатство. Имајући љубав према свом роду и жељу да допринесе његовој просвети и образовању, све своје имање завештао је Призренској богословији и ученицима са простора Старе Србије. Основао је Задужбину која своју мисију остварује и данас. Пример родољуба и добротвора Симе Игуманова Призренца светли као звезда водиља нама и свим потоњим генерацијама.

Мотив на марки: портрет Симе Андрејевића Игуманова (Урош Кнежевић, Народни музеј у Београду), у позадини зграда Призренске богословије.

Стручна сарадња: др Александра Новаков, стручни сарадник Лексикографског одељења и секретар Косовскометохијског одбора Матице српске, по благослову епископа рашко-призренског Господина Теодосија, ректора Богословије.

Уметничка реализација издања: Анамари Бањац, академски слика.

Извор: Политика

„Страхови млади умиру Причу сам крају привео Још онда када сам и њих надживео“ (г. Балашевић)

Са Цетиња бијах кренуо на један догађај који се већ унапријед могао назвати историјским. На избор и устоличење новог српског патријарха (оне институције која је брижни пријатељ, историјски врсник и старији брат наших зетских митрополита). Ипак, нијесам (ни у најружнијим сновима) сањао да ћу учествовати и у испраћају сопственог (никад упознатог) пријатеља, врсника (свих наших одрастања) и старијег брата, пјесника Ђорђа Балашевића. Пјесника кога је исти тај, нови српски патријарх, г. Порфирије испратио са ријечима „Наш Ђоле“.

Овим је мени, попу са Цетиња, утолико лакше да нацртам како и зашто најдубљим личним емоцијама спајам овај велики црквени догађај са овом великом генерацијском тугом. Истога дана, јутро је свануло у београдској Саборној цркви (гдје су у претходном вијеку, између осталих, столовали српски патријарси — Варнава Росић из Пљеваља, Гаврило Дожић из Мораче и ”онај свети” патријарх Павле) и обасјало својим зрацима гробове Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Обасјало бијелу пану Његове Светости патријарха СПЦ и лица бројних вјерујућих људи.

У друштву својих синова (које сам — како рече један мудри умјетник  —током њиховог васпитавања настојао што ближе упознати са Балашевићевим умјетничким опусом, као са параметром људскости) запутио сам се ка Милетићевом споменику гдје су Новосађани већ палили свијеће. Али — гдје да нађем свијеће у то доба? Касно сам стигао а цркве бјеху закључане. Замислите, поп без свијећа, кренуо — што би рекли Цетињани „на покајање“ какво је ријетко видјети, и какво се неће поновити! Ипак, свуда има Перовића, па и у Новом Саду. А међу њима један искусан и спретан који ми је на новосадски трг донио свежањ свијећа из Јерусалима. Онај чувени свежањ на коме за Васкрс гори благодатни огањ. То вјерници већином чувају у својим домовима као светињу на којој, из поштовања, више и не пале молитвени пламен. Погледах старину презимењака погледом који пита ‘Ове свијеће да упалим’? Он ћутке одговори одобравајућим климањем главе.

Запитао сам се, хоће ли бити непримјерено да тамо међу другим свијећама горе баш ове? Да ли Балашевићу, који није истицао своју конфесионалност ни цркевност, приличи овај празнични свежањ свијећа? Да ми не замјери? Да ми Господ не замјери (знао је Покојник да напише и каже свашта „мимо канона“)? Али брзо ми се сва та питања учинише сувишним. Најприје се сјетих „Богојављенске ноћи“, па „Протине кћери“, затим „матере која се брзо прекрстила“, „Бадње вечери“, „свијеће за Светог Јована“, „Рождества“ (из пјесме „Не волим јануар“…) „вина из Раванице“ и оне по сто пута препричане крсне славе код Балашевића (коју су славили и у вријеме комунизма јер „нису знали да се не сме“). А потом рекох себи: „Е нећеш попе ноћас исповједати Балашевића колики је вјерник, него упали те свијеће Божијем човјеку“!

То што су му се у једној пјесми „попови“ римовали са „топовима“ нека иде „Богу на истину“, а ја бих му радо и то примио на своју душу као израз захвалности за онолику љепоту којом је обасуо дјетињства свих нас, и пубертете, и „прве љубави“ и сазнања да „Неко то од горе види све“, и уосталом све оно што стаје у простор од ”додира свиле” до „бездана“ наших живота.

А када коначно дођох на мјесто помена и молитве, угледах најразличитије свијеће и кандила, посвете и украсе, и наравно — плишане зечеве! За огањ који је распалио у душама свих нас који говоримо једним језиком, нека гори благодатни огањ захвалности, и нека, нипошто, ови преостали дани наших живота, послије Балашевића, на овом свијету не буду „тужни трећи чин“.

Јер Балашевић се само сакрио од свијета, а својој Музи рекао „ако ме траже ти слажи да сам одавно мртав“. Е па сад, Ђоле — немој! Знамо те и знамо се…

Многи људи су се ових дана огласили поводом Балашевићевог одласка, а мени је најупечатљивија била порука Влада Георгијева који „не зна шта се каже кад оде Ђорђе Балашевић“?! Тако је. У његовим пјесмама смрт је просто била граматички неисправна, па је онда тек његова „смрт“ потпуно неувјерљива информација. А још медији данас свашта пишу, па — није лако повјеровати у тако нестварну вијест.

Знам пуно људи који воле да ствари поједноставе и да великог Умјетника назову издајником јер је „пјевао њиховима“ а није „нашима“, и јер није ствари назвао онако како их већина назива. Заборављају да је овај човјек испјевао једну од најпотреснијих молитава „Само да рата не буде“, и да је тешко од таквог Пророка тражити да плива башу свим водама „у дане гадне, кад вода падне“.

Уосталом, да се вратим српском патријарху, Пјесниковом комшији, ковиљском монаху, Свјетјејшем Порфирију који је, као Србин „са дна каце“ на устоличењу у Београду поручио како је Хрватска његова „друга отаџбина“. То је учинило да се са ове туге (за Ђ. Балашевићем) и са ове радости (због новог патријарха) вратим у осокољен у своју отаџбину Црну Гору. У „салаш Светог Василија“, како је пјевао Ђорђе.

Можда је дошло, или ускоро долази вријеме, када ћемо наше међусобне страхове надживјети како каже „Ратник паорског срца“, и када ћемо, самим тим, сазријети и причу (наших подјела и наше међусобне мржње) привести крају. Дужни смо, овој земљи, овим улицама оставити простор за „неке нове клинце“ који се неће гледати кроз онај „нишан“ што пита „дал сам од њиних, ил баш и нисам“.

Величанствени и ненадмашни мајсторе,

Господине и учитељу Ђорђе Балашевићу

Нека твојој души вјечно прија и тај небески „салаш Светог Василија...“

Извор: Вијести

Дара из Јасеновца, филм о коме се говори са обе стране Атлантика. Српски кандидат за Оскара, историјска драма која је покренула лавину коментара од позитивних до негативних.

Припремила Сандра Перовић

Филм је премијерно приказан 25. новембра у Грачаници. Београдска премијера уз присуство ауторске и глумачке екипе, заказана је за 22. април када се обележава 76 година од пробоја последњих заробљеника из логора Јасеновац.

Историјска драма о стравичним злочинима у Другом светском рату, од 5. фебруара са успехом се приказује у биоскопима широм Америке. На ред је дошла и публика Србији.

„Одлука да се филм прикаже на телевизији пре нормалног живота у биоскопима је независно донета од редитеља Антонијевића и мене, а проузрокована је свом причом која се дешава око филма, његове номинације за нашег кандидата за Оскара, а поготово на пар неумесних и неоснованих критика – где је филм наша пропаганда и да Срби нису били жртве у Јасеновцу. Тако да је наша жеља била да прикажемо филм пре времена да га што више људи види“, истакао је продуцент филма Макса Ћатовић.

„Значајно је да Радио телевизија Србије у овом тренутку емитује филм Дара из Јасеновца. Било је доста контроверзи у вези са овим филмом од друштвених, историјских, уметничких и мислим да је прави тренутак да грађани Србије погледају овај филм и донесу свој суд. Сматрамо да је веома значајно што се ова трауматична и болна тема нашла на филмском платну односно у једном филму и да се проблем и траума Јасеновца сагледа из перспективе српских жртава“, навела је главна и одговорна уредница Забавног програма, Оливера Ковачевић.

Филм Дара из Јасеновца снимљен је на основу аутентичних сведочанстава преживелих логораша, после званичне премијере у Београду, наћи се на репертоару биоскопа у Србији.

Извор: https://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/401/film-i-tv/4259536/dara-iz-jasenovca-premijera-rts-20-februar.html

У недељу 14. фебруара у 19:00 часова на сцени Центра за културу и образовање Раковица, гостоваће ансамбл представе представа Друга страна филма. Том приликом, својим суграђанима поклањамо карте за представу, које се могу преузети радним данима у просторијама Центра.

Више информација можете добити позивом на број 3582 493 или на сајту Центра.

“Друга страна филма” је концерт за квинтет и глумца. Филмска музика представља централну тачку. Глумац приповедајући топле и духовите приче, кроз њену музику, филм приказује из другог угла. Јер слике које се покрећу говоре много снажније уз музику.
Он нам прича: О првом тренутку када је немим, покретним сликама био потребан неко да проговори уместо њих.
О човеку, бескућнику, који гледајући филм у биоскопу бива обузет музиком далеко више него глумом, сценаријом или режијом. Музика у њему изазива најдубља осећања.
О глумцу који је снимио много филмских хитова и серија, али је ипак остао усенци њихове музике.
О усамљеној жени која гледајући филм у свом дому, замишља да је главна јунакиња.
О успаваном контрабасу, који уз помоћ музике коју изводи, открива свој скривени темперамент.
Глумац поставља питање сваком од нас. Шта је то што памтимо и каквих се све прича сећамо док слушамо филмску музику? Оставља публици тему за маштање… каква је њихова прича?
У току прича или као засебне тачке, квинтет изводи чувене хитове из филмова:
Амаркорд, Жаока, Мисија, Џемс Бонд, Кум, Топ ган, Петпарачке приче, Титаник, Кабаре, Мачке из високог друштва, Флинстонс, Амели Пулен, Грозница суботње вечери.

У продукцијска кућа "Jesus-Portal" премијерно је објавила на свом Јутјуб каналу 24. јануара 2021. година, документарни филм Митрополита волоколамског г. Илариона (Алфејева) о храму Светог Саве на Врачару.

О Светом Сави, највећем светитељу Српске цркве, као и о храму који му је посвећен говорио је Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије.

Чућете и речи блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, Преосвећеног Владике нишког Арсенија и других јерарха и свештенослужитеља СПЦ.

Како у документарном филму каже Митрополит волоколамски Иларион, Саборни храм Светог Саве „заувек ће остати и споменик руско-српског пријатељства и сведочанство о јединственом односу који се развио између Руске и Српске православне цркве“.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Под слоганом "Живи уметност" један од стожера новосадских уметничких институција, Галерија матице српске, закорачила је у 174. годину постојања. Претходну је испратила низом иновативних и креативних програма који су се прилагођавали променама услед пандемије и, више него икада, приближили публици виртуелно. 

У години за нама међу бројним активностима, реализоване су 4 изложбе, објављено је 12 публикација, покренути су иновативни програми "Очи у очи са уметношћу", "Препусти се уметности", "Музика свуда". Завршена је ревизија уметничког фонда, а колекција Галерије обогаћена је за 142 предмета, међу којима се посебно истиче уметничка заоставштина архитекте Драгише Брашована.

У години пред нама Галерија Матице српске својим програмима представиће сублимацију активности које је требало реализовати у 2020, и онима који ће наговестити 2022, када ће Нови Сад бити Европска престоница културе.

Изожбе "У европским оквирима српског симболизма", "Каледископ: уметник, критичар, колекционар" као и поклон збирка "Николе и Радмиле Граовца" обележиће 2021. годину.

Посебан куриозитет представља значајно уметничко дело "Крштење христово" Саве Шумановића које ће своје место од сада наћи међу сликама богате колекције Галерије.

Извор: РТВ 

У Историјском архиву града Новог Сада, 22. јануара 2021. године, отворена је изложба „Страдање православних свештеника током Шајкашко-новосадске рације”, посвећена свештеницима који су побијени у Погрому (Шајкашко-новосадској рацији) у јануару 1942. године.

Изложбу су отворили г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива, и г. Милан Новаковић, начелник Јужнобачког округа. Господин Петар Ђурђев је у свом обраћању нагласио да ће и у следећим годинама превасходно деловање бити проналажење што више биографија људи који су пострадали у Погрому у јужној Бачкој. „Нама јесте циљ не да се бавимо лицитирањем броја жртава, нити да их оспоравамо, нити да их повећавамо, већ да покушамо да пратимо те људе који су страдали, да их покажемо као праве историјске ликове, да им пронађемо фотографију, да им дамо биографију а, управо кроз тај људски чин, да им вратимо људско достојанство.  Познавајући њихов животни пут, можемо као друштво дознати шта смо имали и шта смо кроз ту чудовишну акцију изгубили”, навео је директор Историјског архива града Новог Сада. Изложба ће бити доступна до 22. фебруара 2021. године.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке