На свечаности у септембру поводом 70. рођендана Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Новом Саду, у пригодним беседама посвећеним низу успешних подухвата биће истакнут и златни “биографски” податак да су се овдашњи експерти, убрзо после пожара 2004. године, заједно са бројним стручњацима свих заната из читаве Србије, укључили у обнову Хиландара, духовног темеља српске нације, васпостављеног на Атосу пре више од осам векова.

Минуло је већ шеснаесто лето откако овдашње архитекте, дуборесци, вајари, сликари и позлатари, упослени у новосадском Заводу, сваку своју годину живе по новосадском и хиландарском “календару”. Живеће на релацији Нови Сад – Хиландар барем још деценију.

– На Хиландару ће обнова пожаром оскрнављених пострадалих делова комплекса бити завршена до 2023. године, али наши конзерватори ће имати посла и у наредних 10, па и 15 година, јер започето је сређивање Саборног храма. Треба дати нови сјај иконостасу и троновима, те урадити фрескоживопис – открива “Новостима” Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе.

Рад на ентеријеру и мобилијару Саборног храма, Милутинове цркве, једне од најмонументалнијих грађевина на целој Светој Гори, новосадски експертски тим започео је пре пет година када им је очинским гласом хиландарски игуман Методије рекао: “Децо моја, доста сте кружили као киша око Крагујевца, време је да уђете у Милутинову цркву и латите се посла у главном хиландарском храму. Идемо у олтар.”

До тада, а почевши од 2005. године, новосадски тим удахнуо је нови живот фрескоживопису Светог Саве у Кареји (главном граду Свете Горе). Вештим, филигранским потезима, милиметар по милиметар, урадили су комплетне дуборезачко-позлатарске радове на иконостасу Савине испоснице, који су трајали две године. Рестауриран је иконостас Свете тројице као и иконостас митрополита Симеона из 1635. године. На реду је детаљна обнова Саборног храма, коју није успела да заустави ни пандемија вируса корона.

– Нисмо прекидали радове, преко Бугарске смо улазили у Грчку, свесни да смо тамо најзаштићенији од вируса. Јер, на Хиландар вирус није успео да се пробије захваљујући ригорозној контроли. И сада, чак и ако сте вакцинисани морате да урадите пи-си-ар тест пре него што крочите на Свету Гору – каже директор Завода, а затим нам набраја све детаље обнове, који сваки за себе представљају својеврстан подвиг.

Током прошле и ове године рестаурирани су тронови Богородице Тројеручице, Светог Николе и Света Три јерарха у Саборној цркви. Урађене су и посебно захтевна демонтажа, конзервација и рестаурација иконе Исуса Христа, на плафону манастирске трпезарије. Икона је рад Георгија Митрофановића из 1625. године и представља ремек-дело наше уметности тог периода.

Већ од октобра рестауратори ће се, према распореду стручне службе али и на молбу братства манастира Хиландар, посветити новом изазову – обнови тронова Светог Димитрија, Петра и Павла. Сва три су део Саборног храма.

Годинама ће трајати обнова ове, главне хиландарске цркве, прве у низу оних које је краљ Милутин подигао 1293. године. Богослужења у њој трају укупно шест сати дневно, а грађевинске скеле не приличе унутрашњости ове светиње.

Златне руке

У хиландарском тиму из Новог Сада сликарско-конзерваторским радовима руководи сликар-конзерватор Синиша Зековић, а шеф дуборезачко-позлатарских радова је Растко Ћурчић, вајар конзерватор. Дуборесци су Милош Вујаклија, Лазар Ћурчић, Јован Ћеранић, столари конзерватори – Горан Радаковић, Дејан Радаковић и Бошко Папић. Конзерватори су Мирослав Нонин, Зоран Баришић и Драган Сич.

Неки од њих у Хиландару имају дужи “стаж” од појединих монаха.

Благослов за дрон и скенер

Међу монасима Хиландара на челу са игуманом Методијем није мали број оних који су завршили различите факултете пре него што су се отиснули у тишину Свете Горе. Упућени су у савремене технологије, али мобилни телефони нису им драг изум (у Хиландару ионако нема интернета). Нису, међутим, оклевали да дају благослов новосадском тиму рестауратора да у Саборни храм уместо скела унесу савремени дрон који на најузвишенијој тачки куполе може перфектно да сними и најситнији детаљ. Убрзо је купљен и скенер који уочава сваки деформитет на икони. Са оба апарата, пошто је претходно положио обуку, рукује сликар Владимир Петровић.

Закон у припреми

На крају овог разговора за “Новости” Зоран Вапа открива нам да ће ускоро бити донет Закон о Хиландару, који ће подразумевати да брига о најзначајнијој светињи изван Србије неће престати у тренутку када се заврши комплетна грађевинска, инфраструктурна и рестаураторска обнова њених делова пострадалих у пожару.

– Закон ће предвиђати да средства за Хиландар убудуће буду ставка у буџету јер Хиландар треба да буде брига свих Срба, где год да су – истиче Вапа.

Јованка Симић

Извор: Вечерње новости

Ученици Основне школе "Ђорђе Натошевић" из Новог Сада осликали су 14 икона и однели на дар манастиру Карно. Тим поводом, архимандрит Лука деци је поклонио икону Богородице Тројеручице из царске лавре манастира Хиландара са Свете Горе.

Манастир Карно, древна задужбина Немањића из XIII века, посвећена је покрову Пресвете Богородице. Храм је1992. године опљачкан и запаљен, а сав инвентар уништен. Изгорео је и иконостас. Племенити млади Новосађани одлучили су да допринесу обнови тог манастира.

"Ја сам сликала Светог Илију Громовника, цртали смо у византијском стилу и мислим да је ово било једно непоновљиво искуство. Надам се да ће бити још оваквих прилика да радимо зато што је ово стварно нешто што се ретко добија у животу" каже Тара Лончар из ОШ "Ђорђе Натошевић".

"Ја сам сликала Светог Георга, он је поприлично био занимљив, имао је пуно детаља и имао је мач који је било много тешко да се уради где ми је наставник помогао", објашњава Ленка Докмановић из ОШ "Ђорђе Натошевић".

"Сликала сам Светог Стефана. Искрено изразито ми је значило што сам сликала ову икону управо зато што ми је то слава, сматрам да је то била једна изразито велика ствар за све нас и да нисмо свесни колику смо велику ствар учинили", истиче Тамара Јокановић из ОШ "Ђорђе Натошевић".

Сам процес сликања икона није био лак. Ученици су научили ту технику и шта значи бити иконописац.

"Они су се тим начином сликања сретали само на екскурзији где су евентуално видели фреске и иконе, тако да им је цео поступак стварања иконе непознат. Практично сам их ја научио од почетка како се ствара икона", каже Сава Станков, наставник ликовне културе у ОШ "Ђорђе Натошевић".

"У време короне долазили су овде у малим групама, кад год су имали слободног времена. Родитељи су највише захвални на томе што су они изашли из оквира својих станова, игрица и телефона и радили нешто креативно", објашњава Недељко Ђорђић, директор ОШ "Ђорђе Натошевић".

Овај срдачан допринос оплемењује простор са 14 икона, које дају неки нов живот и почетак. У плану је даља сарадња која ће употпунити манастир Карно и околину.

Извор: РТВ

 

На иницијативу господина Недељка Ђорђића, директора школе и стручну помоћ наставника ликовне културе мр Саве Степанова, академског сликара, група деце, ученика основне школе "Ђорђе Натошевић" из Новог Сада иконописала је 14 икона у византијском стилу.

Прошлог викенда (25. и 26. јуна) организована је посета Манастиру Карно Сребреница. У делегацији осим ученика, био је директор Недељко Ђорић, мр Сава Станков, академски сликар, Светлана Станков, учитељица и представници Свесловенског савеза Свети Серафим Саровски и Свесловенског савеза Северна Србија. Од ученика, иконописаца у посети манастиру су биле:Тамара Јокановић, Тара Лончар, Александра Ристић, Марија Грујић и Ленка Докмановић. Из оправданих разлога, везаних за путне исправе остали ученици - иконописци, нису били у посети Манастиру Карно.

Делегација је срдачно дочекана од стране игумана Луке. По завршетку посете, архимандрит Лука је деци поклонио икону Богородице Тројеручице из Царске Лавре Манастира Хиландара са Свете Горе.

У наставку путовања деца су посетила Вишеград и Андрићград.

У основној школи Ђорђе Натошевић из Новог Сада непрекидно (65 година) се учи руски језик. На основу те традиције уз помоћ Свесловенског савеза успостављена је сарадња са Руском домом из Београда. Свечано је обележен Дан космонаутике уз изложбу дечијих радова посвећених Свемиру и Јурију Гагарину.

 

Грачанице, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса вазнети, да туђа рука крај тебе не плеви…

Ови стихови песникиње Десанке Максимовић посвећени манастиру Грачаница, обузму мисли и срца већине посетилаца ове светиње која стамено, већ 700 година краси и оплемењује не само истоимено место на Косову и Метохији. Ова светиња изнад сваког времена, како су нам казале монахиње, својим постојањем уздиже и читаво православље, а највише српски народ на централном Космету којем је окосница живота и опстанка.

– Када је подизао Грачаницу, краљ Милутин је сазидао небо на земљи – казала нам је стидљиво једна од монахиња.

Себе је за сва времена, каже, уздигао овом светињом, а свом народу је остави за вечност и понос. А да је тако, вели, најбоље потврђују верници који манастир ходочасте, али и сви они који Грачаницу посећују због њене безвременске лепоте.

– Чини ми се да ове године наш народ више него икада радосније и срећније долази у наш манастир – говори нам у предивној порти Бобан Тодоровић, кустос Грачанице. – Јубилеј седам векова светиње, тиче се и упокојења и канонизације њеног ктитора краља Милутина. Иако је канонизован кроз лозу Немањића, он је један од краљева који је као ктитор на десетине светиња и лично проглашен светитељом.

Од тренутка када је краљ Милутин 1321. године завршио Грачаницу, како објашњава наш саговорник, све се овде променило.

– Почео је да се шири град Градинце или Грачаница, а самим тим и околна места. Овде су почели да долазе велики владари које је наш краљ Милутин примао заступајући српску државу. Преговори су се одвијали и око ширења територије, али и око склапања бракова важних по државу – прича нам Тодоровић. – Те, 1321, краљ Милутин се из Грачанице преселио у Неродимље, где је написао пергамент који је јединствена повеља и потврда чија је ово светиња, на чијој је територији и коме припада.

Молитве које се у њој приносе Богу и свим светим су, каже наш саговорник, саставни део живота Срба јер готово да нема тренутка се бар један верник не моли у светињи краља Милутина.

– Иако смо прославу овако значајног јубилеја прилагодили околностима пандемије, наш народ који живи око манастира, али и из читаве земље, зна вредност ове светиње и зато је радо посећују – с радошћу и поносом говори наш саговорник.

Он каже да је манастир и протеклих дана упркос честим забранама приштинских власти походило много верника из централне Србије, а да их очекују у већем броју и наредних дана током обележавања Видовданских свечаности у Грачаници, чија је манастир – окосница.

ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ

Видовданске свечаности у Грачаници, које обухватају низ пригодних манифестација, почеле су ликовном колонијом са које ће остварења бити приказана на изложби 25. јуна. Тада ће и награду “Лонгин” из области ликовне културе примити проф. Бранислав Тодић, историчар уметности, један од највећих познавалаца фрескосликарства из доба краља Милутина. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво и као аутору монографије о Грачаници – каже Небојша Јевтић, уредник Галерије Дома културе у Грачаници.

Извор: Новости

 

Веб страница за размену фотографија Orthphoto.net са задовољством најављује покретање новог међународног фото-конкурса под називом “OrthPhoto Awards”. Конкурс, који је отворен за све професионалне фотографе и фотографе аматере, пружа прилику да се путем визуелне сликекомуницира и са широм публиком подели лепота Православне цркве и култура њених људи.

На конкурсу ће бити прихваћене фотографије пристигле од 2. маја до 2. јула у следеће четири категорије: „Места“, „Репортажа“, „Људи“, „Детаљи“. Биће прихваћене и пријаве у три посебне категорије:  „Из архиве“, „Приче“, „COVID-19″. Учесници могу да предају до три фотографије по категорији, а серија од 5 до 10 фотографија биће прихваћена за посебну категорију „Приче“. Такође ће бити организовано и посебно такмичење за младе фотографе.

„OrthoPhoto Awards није само такмичење које представља рад професионалних фотографа и фотографа аматера, већ је и место на којем се надамо да ће православни верници из целог света моћи да поделе своју културу и веру у Исуса Христа“, рекао је Александер Василук, председник ОrthNet-а, власник ОrthPhoto.net. „Током протекле године сви смо искусили изолацију за коју нисмо мислили да је могућа у нашем све више међусобно повезаном свету. Надамо се да ће  Orthphoto Awards бити мали лек за ту изолацију.“

Конкурс ће оцењивати међународни жири и биће додељене награде за најбољу фотографију у свакој категорији. Најбоље фотографије и оне које добију награде биће представљене на изложби и објављене у албуму под називом „Боје православља“ који ће уредити и штампати Одељење за издаваштво Пољске цркве. Додела награда, заједно са радионицом о фотографији, планирана је за август у Пољској.

За више информација или за учешће у такмичењу посетите www.awards.orthphoto.net.

Овде можете пронаћи: http://awards.orthphoto.net/promotion-sr.php веб банере који се могу користити за промоцију овог пројекта на вашим мрежама и у вашој парохији. Сви они који промовишу конкурс и обавесте организаторе о овом виду подршке биће наведени у списку оних који су подржали пројекат.

За информације о спонзорству и могућностима за партнерство контактирајте г. Александера Василука на  alik@orthphoto.net.

За више информација о фото-конкурсу контактирајте нас на info@orthphoto.net

OrthPhoto је међународна заједница професионалних фотографа и фотографа аматера заинтересованих за представљање православне вере и културе путем њихових фотографија.

OrthPhoto је веб портал који постоји на 11 различитих језика, има преко 100.000 фотографија из преко 80 земаља, са преко 5.000 појединачних корисника. OrthPhoto је основан 2004. године и подржава га волонтерски међународни уреднички тим.

OrthPhoto је коиздавач 9 фото-албума и организовао је неколико изложби у преко 15 земаља.

www.orthphoto.met

https://www.facebook.com/OrthPhoto

https://www.instagram.com/orthphoto/

Извор: Теологија.нет

"Када је Радио-телевизија Србије крајем априла ове године премијерно приказала моју књигу "Тесла: Духовни лик", тада сам уредници Мреже српске дијаспоре, госпођи Мирјани Раичевић -Тасић, обећао да ће Јавни сервис Србије добити још једну премијерну објаву, везану за друштвену иницијативу у коју ће бити усмерен сав приход (ауторски и издавачки) од продаје поменуте књиге", каже презвитер др Оливер Суботић за РТС.

Неколико дана после емитовања те емисије процес регистрације Задужбине „Петар Мандић" био је завршен - 26. априла 2021. године организација посвећена неговању успомене на Теслине претке, кроз циљеве који се изводе у савременом контексту, званично је почела са радом.

Задужбина „Петар Мандић" је, у идејном смислу, пројектована средином 2020. године, током финалних радова на књизи Тесла: Духовни лик. Сасвим случајно (или, боље рећи, дубоко промисаоно) формирање Задужбине се десило тачно стотину година од рођења човека чије је име одабрано за њен назив. У питању је Петар Мандић, доајен послератне културне сцене Нове Вароши, и први и дугогодишњи директор нововарошког Дома културе. Овај човек је био једна од изразито племенитих личности које су обележиле другу половину 20. века нововарошког краја, а у професионалном смислу, особа која је пружила озбиљан културни допринос маленом граду подно планине Златар. 

Задужбина „Петар Мандић" је, дакле, непрофитна организација која има добротворне циљеве духовног, културног, научног, привредног, националног и општедруштвеног карактера. Оно што је специфично за њу јесте да је у сржи њене делатности афирмација лика и дела предакâ Николе Тесле, на начин који их користи као парадигму. Назив Задужбине, премда је везан за личност из другог временско-просторног контекста, у посредном смислу је повезан са Николом Теслом јер је име Теслиног ујака-свештеника, који је одиграо важну улогу у његовој младости, пре монашења било Петар Мандић. Истовремено, идеја стварања Задужбине поклопила се и са јубилејом од 180 година рођења тог изузетног свештенослужитеља Српске Православне Цркве. У том смислу, може се рећи да Задужбина „Петар Мандић" носи име по једном заслужном културном делатнику, а своје циљеве усмерава на основу лика и дела истоименог свештенослужитеља СПЦ.

С обзиром на то да је рад Задужбине „Петар Мандић" усмерен на неговање успомене на Теслине претке - конкретно: фамилије Тесла, Мандић, Калинић и Будисављевић - њен оперативни циљ је подизање специјалног етно-музејског комплекса у селу Радоиња поред Нове Вароши, у непосредној близини једне од највећих трафостаница на Балкану, која је ове године изграђена у Суботића пољу, недалеко од Природног резервата „Увац". Тај етно-музејски комплекс би се подигао у славу Божију (због чега ће једно од кључних обележја бити велики Часни Крст), а у част предакâ Николе Тесле, који су махом били православни свештеници и/или војници-граничари у Аустријској империји. Свакој од наведених фамилија од којих Тесла води порекло биће посвећена посебна архитектонска целина у оквиру поменутог комплекса.

У стратешком смислу, Задужбина има неколико циљева, који су засновани на животу и делу Теслиних предака који су имали велики утицај на највећег српског проналазача свих времена. Пре свега, реч је о Теслиним родитељима - оцу, протопрезвитеру Милутину Тесли, изузетном свештенику Српске Православне Цркве; и мајци, Георгини, свештеничкој ћерки пореклом од лозе Мандића која је Српској Цркви дала на десетине свештеника.

Посебан фокус Задужбине је на афирмацији лика и дела Теслиног ујака, напред поменутог протопрезвитера Петра Мандића, потоњег митрополита дабробосанског Николаја. Примера ради, као што је ујак Теслу стипендирао на студијама када је овај остао без оца, а после студија и материјално помагао када је то било неопходно, тако и Задужбина „Петар Мандић" за један од циљева има стипендирање младих студената техничких и других наука, и то првенствено оних који имају добре оцене, а који су остали без једног или оба родитеља. Исто тако, имајући у виду значај ујака-свештеника који је Николу Теслу директно увео у Декартову философију (која је, подсетимо, кроз теорију етра била од темељног значаја за Теслин каснији проналазачки приступ), и Задужбина „Петар Мандић" има за циљ популаризацију квалитетног дијалога између религије, философије и науке у нашем друштву.

Родитељски дом је био основ од ког је Тесла кренуо даље. Оно што је понео из куће било је незаменљиво и дало му је подстицај за развој, узевши у обзир родитељску љубав и пажњу, као и жеђ за стицањем знања које је стекао још у детињству, кроз богату очеву библиотеку. Зато ће Задужбина „Петар Мандић" радити на развоју школâ родитељства у Србији и подстицати пројекте образовања који се тичу развоја емотивне интелигенције код деце. Опет, по узору на оно што је Тесла усвојио од најмлађег узраста по угледу на најближе породично окружење, доминантно обликовано православним хришћанством и његовом узвишеном етиком која на диван начин спаја правду и милосрђе, Задужбина „Петар Мандић" ће радити на подизању друштвене свести у погледу уравнотеженог образовања, које подразумева пре свега формирање моралног лика младих нараштаја, чему ће природно следовати и стимулација њихових интелектуалних способности, према моделу који је свештеник Милутин Тесла покaзао у раду са својим сином док је још био дете, о чему је сам Никола Тесла оставио јасно сведочанство у својој аутобиографији.

Поред наведених циљева, глобална афирмација оног најбољег што српски народ има у својој историји и традицији, и развијање добросуседских односа између православних Срба и осталих балканских народа, су додатни циљеви чијем ће испуњавању Задужбина бити посвећена. И то ће чинити по угледу на два велика миротворца, Теслиног оца и ујака, који су градили мостове поштовања и разумевања када је реч о односу према римокатолицима и муслиманима.

Мото Задужбине „Петар Мандић" је ЗНАЊЕ, ПРАВИЧНОСТ И НЕСЕБИЧНОСТ, што су три врлине које је Никола Тесла описао као веома ретке, а веома потребне у нашем времену. Тај мото је истовремено и вредносни систем који Задужбина жели да пренесе пре свега младим нараштајима, на којима остаје задатак даљег обликовања савременог српског друштва.

Сви који су до сада укључени у рад Задужбине „Петар Мандић" су нешто своје даровали или се нечега свог одрекли у њену корист, било да су то материјални ресурси, рад или личне способности. У времену дивљачког капитализма (никада ми неће бити јасно зашто га зову „либерални" - прим. О. С.) идеја да се нешто даје друштву (уместо да се од њега брутално и безобзирно отима, као што је све чешћи случај) кроз Задужбину „Петар Мандић" треба да добије додатни подстрек. Притом, оно што дајемо, дајемо од срца, а оне у које улажемо обавезујемо искључиво чашћу и савешћу. Тако ће, примера ради, обавеза студената који буду добили стипендије бити искључиво морална: да и сами, у мери којој могу, помогну неком ученику када заврше своје студије и постану финансијски способни да и друге подрже.

Пред Задужбином „Петар Мандић" је дуг пут, а први кораци су, као и увек у животу, најтежи. Но као што је у случају проходавања кључна упорност и подршка околине, тако и ми имамо веру да ћемо уз подршку племенитих људи, а пре свега уз помоћ Божију, у годинама које су пред нама испунити своју мисију. А све људе добре воље који желе да нам се придруже у ширењу идеје и духа задужбинарства, алтруизма и пожртвованости, духа који је дубоко у генима српског народа и који нас је одржао све ове векове, од свег срца позивам да нам се у овом пројекту придруже!

Аутор текста је свештеник при храму Светог Александра Невског у Београду и један од оснивача Задужбине „Петар Мандић".

Извор: РТС / Ризница литургијског богословља и живота

Уобичајено је да се почетком градње сматра дан полагања камена темељца. У случају Храма светог Саве полагање камена темељца имало је дугу и компликовану историју. Први покушај учињен је још 1904. године, у време прославе стогодишњица Карађорђевог устанка.

Одлука је донета на седници Главног одбора 3. јуна 1904. Одлучено је да се постави камен темељац и на њему усправи крст са дедикацијом о датуму полагања камена. Потом је у октобру решавано о врсти камена темељца и његовој изради. Коначно, одабран је радаљски гранит, посао поверен Н. Лукачеку, а да би се камен могао положити на потребном месту наложено је да се утврде осовине грађевине. Из извештаја о раду за 1904. годину наводи се да је камен темељац требало да буде постављен на празник Св. Стефана (27. децембра), али да се у последњем тренутку појавила нека сметња те није дошао Њ.В. краљ, иако је у очекивању доласка то место са црквене стране освећено, камен темељац спремљен и положен; требало је само да се повеља, по обичају, затвори и освети. Ово ће се, како је рекао митрополит, извршити 27. априла 1905. уз учешће читавог београдског грађанства, корпорација и пријатеља из осталих делова српства.

Припреме су заиста настављене, па Збор приложника у јануару 1905. одлучује и умољава председника Друштва да се камен темељац и повеља поставе како је предвиђено. На седници од 23. марта одређен је и седмочлани одбор за свечаност полагања камена темељца. Нажалост, у априлу свечаност није одржана, из непознатог разлога, а онда се председник Друштва (митрополит Михаило) упокојио. Последица је била да је 19. децембра 1905. Главни одбор решио да се камен темељац пренесе код цркве и пристојно чува за намењени циљ у сали цркве. Од тада, овај први камен темељац више се не спомиње. Полагање камена темељца обављено је тек 1939. године, четири године по започињању првих радова на градилишту. Свечаност је изведена по програму. Записано је да Београд није запамтио такву грандиозну верско-народну свечаност.

Она је почела Архијерејском службом у Саборној цркви, коју је служио српски патријарх Гаврило са великим бројем архијереја. По завршетку службе, Литија је кренула из Саборне цркве и ишла главним улицама Београда до отпочетог Храма на Врачару где је пристигла у 12 часова. Овде је велику литију дочекала друга литија из привремене Цркве св. Саве, са целокупним Главним и Надзорним одбором Друштва за подизање Храма св. Саве.

Дневни листови описали су опширно и подробно величанственост и лепоту ове Литије и непрегледне масе народа које су пуниле тротоаре и споредне улице и побожно у свечаности учествовале. У простору зидовима већ обележеног великог Храма, за освећење темеља – поред архијереја, свештенства, генералитета, представника разних корпорација, певачких друштава који су испунили Храм – присуствовали су на нарочитим трибинама подигнутим поред олтарске апсиде краљевски намесници др Раденко Станковић и др Иво Перовић, председник краљевске Владе Драгиша Цветковић са министрима, председништво Сената и Скупштине, са многим сенаторима и посланицима, и председник Београдске општине са Градским већем. Чланство многих корпорација и друштва, које није могло добити места у Храму, било је распоређено око Храма и у споредним улицама.

Чин освећења темеља извршио је Његова светост патријарх српски господин Гаврило. При самом чинодејству саслуживали су и руски митрополит Анастасије и бугарски митрополит Павле Старозагорски. У камен темељац положена је повеља на пергаменту исписана словима Мирослављевог јеванђеља: „У ИМЕ СВЕТЕ ТРОИЦЕ, ОТЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА! За владе благоверенога gосподара Петра II Карађорђевића, краља Југославије и Његовог краљевског намесништва, благословом и чинодејством Његове светости патријарха српског Гаврила и свега Светог архијерејског сабора Српске цркве уз учешће свештенства оба реда, представника државних и општинских власти, изасланика из свих крајева oтаџбине и многобројног народа, освети се дана 27. месеца априла (10 маја) љета Господњег 1939. овај темељ започетог велелепног саборног Храма у славу и спомен првог српског архиепископа, просветитеља и апостола светог Саве. Самопожртвовањем државе, цркве, свештенства и народа, а настојањем „Друштва за подизање Храма св. Саве на Врачару“ под високом заштитом благоверених српских владалаца и под председништвом поглавара Свете Српске цркве, подиже се на месту, где су од непријатеља спаљене мошти светитељеве, овај величанствени и монументални Храм као видни и вечити споменик дубоке захвалности свега српског народа своме највећем препородитељу и угоднику Божијем светитељу Сави Српском.

Нека неизмерна милост и благодат Божија уздигне и чува у сва будућа времена овај молитвени док, као светлу лучу и снажни духовни ослонац наше свете православне вере и хришћанског морала и нека он буде неисцрпни источник јеванђелских истина, братске љубави и међусобне слоге целом српском народу на славу Божију и за опште добро људи на земљи – АМИН!“

Ову повељу потписали су Његова светост патријарх српски господин Гаврило, Краљевски намесник др Раденко Станковић, председник Краљевске владе г. Драгиша Цветковић, председник Београдске општине г. Влада Илић, инжењер, професор Универзитета Војислав Зађина и предузимач инжењер Константин Станковић. На свечаности освећења темеља говорили су Његова светост патријарх српски господин Гаврило, председник Краљевске владе Драгиша Цветковић у име првог намесника, Његовог краљевског височанства кнеза Павла, који је државним пословима у то време био у иностранству и тиме спречен да присуствује овој свечаности. Београдска радио станица је преносила читав ток свечаности. Да би ова јединствена црквено-народна, државна и београдска свечаност остала потомству за спомен, а историчарима као верни податак о високој српској верској и националној свести Савиних потомака, Главни одбор се постарао да се филмски сними цела Литија и чин освећења темеља, а од појединих главних момената израде фотографски снимци који се данас чувају у нарочитом албуму у архиви Друштва.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

„Природне силе, за разлику од људских бића, не бирају своје жртве, ни по њиховом социјалном статусу, ни по вероисповести”, Патријархове су речи које стоје у образложењу награде.

На светски дан слободе медија, 3. маја 2021. године, Хрватско новинарско друштво доделило је годишње награде за најбоља новинарска остварења у 2020. години. Награду Никша Антонини за најбољу новинску фотографију добило је изванредно остварење Бориса Шчитара, фотографа Пиксела. Фотографија је настала 28. марта 2020. године, шест дана после разорног земљотреса који је погодио главни град Хрватске.

Према образложењу жирија објављеном на интернет страници ХНД-а, фоторепортер агенције Пиксел Борис Шчитар зашао је у један од разрушених објеката, српску православну цркву Преображења Господњег на Цвјетном тргу и у њој „овјековјечио дојмљив тренутак – тадашњег митрополита загребачко-љубљанског Порфирија (Перића) како разгледа више од 300 квадратних метара оштећених фресака”.

„Осим што је фотографија снимљена по композицијским и техничким правилима, уз поигравање дневним свјетлом и природно створеним сјенкама, она приказује големе размјере настале штете”. Образложење награде завршено је Патријарховом поруком коју је жири препознао и као поруку фотографије да „природне силе, за разлику од људских бића, не бирају своје жртве, како по њиховом социјалном статусу, тако ни по вјероисповијести”.

Извор: Инфо-служба СПЦ