На овогодишњем, 69. Мартовском фестивалу у Београду, светску премијеру имао је филм Сање Драгићевић Бабић „Пребиловци – тамо и камен има ожиљак“,о масакру у Пребиловцима који су усташе починиле у августу 1941. године над српским мештанима села Пребиловци, углавном над женама, децом и старцима, али и о поновљеном злочину 1992. године, саопштила је РТС, а пренела Епархија захумско-херцеговачка.

Подсећамо, масакр у Пребиловцима усташе су извршиле између 6. и 11. августа 1941. над више од 800 Срба из села Пребиловци, углавном жена, деце и стараца. Почетком деведесетих година подигнут је храм, а кости су похрањене у крипти. Минирањем храма, усташе су у јуну 1992. године - по други пут извршиле злочин над пребиловачким жртвама.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Поводом 59. годишњице оснивања Историјског музеја Србије, у недељу 20. фебруара 2022. године улаз ће бити слободан на изложбе на Тргу Николе Пашића 11 и у Конаку кнеза Милоша у Топчидеру, саопштио је Историјски музеј Србије. Заинтересовани грађани ће бити у прилици да виде изложбу „Од бидермајера до Медиале – Сликарство 19. и 20. века у Историјском музеју Србије” на Тргу Николе Пашића и сталну поставку у Конаку кнеза Милоша.

Изложба „Од бидермајера до Медиале – Сликарство 19. и 20. века у Историјском музеју Србије”, ауторке Тијане Јовановић Чешке, по први пут публици представља, искључиво са уметничког аспекта, изабрана ликовна  дела рађена у техници уља. У тематском погледу, на изложби доминирају портрети различитих категорија: устанички, династички, војни, владарски, грађански, портрети рађени у сеоским срединама и дечји, а заступљени су и пејзажи, историјске композиције и иконе, као примерци религиозног сликарства.

Изложба обухвата више од стотину оригиналних слика, као и скица и копија готово свих значајних сликара са ових простора у претходна два века: Арсенија Петровића, Уроша Кнежевића, Живорада Настасијевића, Паје Јовановића, Уроша Предића, Ђорђа Крстића, Стевана Тодоровића, Бранислава Мирковића, Миодрага Миће Поповића, уметника окупљених у групи „Медиала” и многих других.

На изложби су по први пут јавности представљена и недавно набављена дела, попут портрета краља Александра Карађорђевића, рад Спиридона Боцарића, и портрета краљице Марије Карађорђевић, рад непознатог аутора. По први пут се излаже и некада цензурисана слика Миодрага Миће Поповића „7. јули – Устанак 1941”, коју је Музеј наручио за потребе сталне поставке у Белој Цркви, рађене поводом обележавања годишњице устанка.

Стална поставка у Конаку кнеза Милоша у Топчидеру, некадашњем двору кнеза Милоша, настоји да прикаже борбе за коначно ослобођење од вишевековне османске власти у Првом и Другом српском устанку, напоре и искушења њихових покретача и вождова, родоначелника нововековних српских династија - Карађорђа Петровића и Милоша Обреновића, и значај и заслуге његових наследника из династије Обреновића у другој половини 19. века, када је након стицања самосталности обновљена краљевина 1882. и настављено јачање модерне српске државе. Стална поставка пружа посетиоцима јединствену прилику да виде бројне оригиналне предмете који су припадали вожду Карађорђу, кнезу Милошу и његовим наследницима, као и примерке наоружања знаменитих устаника – Хајдук Вељка, Поп Луке Лазаревића, Јанка Катића, Петра Добрњца и других.

Поставку употпуњују оригинална платна познатих сликара попут Паје Јовановића, Вељка Станојевића, Ђуре Јакшића, Петра Раносовића, Божидара Продановића и портрети кнеза Милоша, дела Уроша Кнежевића, Павела Ђурковића и Јозефа Грандауера.

Аутори сталне поставке у Конаку кнеза Милоша су кустоси Владимир Мереник, Катарина Митровић и Драгана Видовић.

Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Патријартха српског г. Порфирија и уз подршку Катихетског одбора АЕМ представљање прве сезоне библијских цртаних филмова „Супер књига" биће приређено вечерас, 17. марта 2022. године, у 19 часова, у Дому омладине града Београда, рекао је за Радио "Слово љубве" Јован Благојевић из Библијског културног центра. Реч је о цртаним филмовима које је, по благослову Епископа топличког Јеротеја, прегледала четворочлана комисија (два професора са Православног богословског факултета, један вероучитељ и једна особа из Министарства просвете) и потом доставила позитиван суд о њима у погледу адекватности њихове примене као помоћног наставног средства у извођењу Верске наставе. На основу тог мишљења је Његова Светост благословио да вероучитељи могу да користе "Супер књигу" као помоћно наставно средство.

Извор: Радио "Слово љубве"

Нова књига протопрезвитера Александра Михаиловића: "Ка најновије новом"

Уосталом, поезија на известан начин подразумева и носи одувек у својој прводатости тежњу ка очишћењу од свега профаног и далеког од саме суштаствености Логоса и јеванђелског свеобухватног учења о мироносном свету: прошлом, садашњем и будућем. Несумњиво, Александар Михаиловић, у својој првој песничкој књизи Ка најновије новом, много тога казаног и добро проученог у књижевно-философским огледима сабраним у књигама Иза одшкринутих врата и Непоновљива поновљивост, синтетизује и поетски успешно оваплоћује, хармонизујући мисаоно (теолошко) и песничко искуство, традицију и модерније поимање лирске изражајности, у контексту освојене естетике и повишене интелектуалности. Истина, стих се бори између музикалности, знаних ритмова и прозодијских структура, све јасније пристајући уз спонтане изражајне формације својствене неканонизованој метрици.

Радомир Андрић, књижевник

* * * 

У експликацији песме, ма колико се трудио да буде чисти лирик, наш песник не може да побегне од дидактичности, тако да повремено из тих стихова чујемо проповед, азбуку човечности. Не могавши да се одвоји од себе, од свог презвитерског епитрахиља, он понекад као даскал учи о скромности, праштању, врлини. Његова поезија, махом рефлексивна, доноси и емоцију која се изједначава са антрополошким апсолутима. Склон философирању, наш песник тражи грумен злата у људима „искру бесамртну“ његошевску, лучу која озарује наш пут, наду да нећемо никада умрети и да постоји озарење коме тежимо. Ипак, само човек, наш песник опхрван је тешкоћама свакодневног живота, његова пала природа често жуди за правдом, лепотом, добротом, истином. Често је погођен тугом због несавршености света и човека, његових манифестација огреховљености и нестрпљивости, гордости, охолости и глупости, свих оних мана које живот компликују и стављају на транспаренте несхваћености, оне о којој пише Десанка или пак мале револуције о којој пишу урбани песници.

Проф. Славица Јовановић

Извор: Инфо-служба СПЦ

Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања. 

Повезан садржај:

Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви

Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету. 

Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ни једној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња. 

Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина. 

Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности,  недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен. 

Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље. 

Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском. 

Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата.

др. уметник Бранка Бешевић Гајић,

филмски редитељ

* * *

*Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ. 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Икона Пресвете Богородице која је била изложена крај олтара у базилици Светог Петра у Ватикану током богослужења 31. децембра и 1. јануара има занимљиву повест о којој пише L'Osservatore Romano. Избегавши насиље које је уништило Цариград 1453. године, икона је укрцана на трговачки брод који је пловио према Напуљу. Међутим, у близини Салерна брод је потонуо у олуји, па се о икони, као и о већем делу посаде и терета, више ништа није знало, све док, недуго после, један зидар у потрази за песком на морској обали није мотиком ударио у нешто необично. Била је то икона Цариградске Богородице, у Салерну познате као „Госпа која долази са мора“.

Онај зидар је несвесно пронашао благо, Маријин дар и благослов граду Салерну. Зидар је „спасио“ Марију од таласа, а Она је узвратила својом заштитом над свим становницима града. Предање каже да је зидар, након што је мотиком ударио у икону, остао одузетих руку, па је почео да виче и тражи помоћ. Притекавши му у помоћ, људи су почели копати у песку и тако пронађена икона коју су препознали морнари преживели у бродолому, а који су је понели из Цариграда. Тај догађај је привукао пажњу августинаца, чија се заједница налазила у близини плаже.

Док су људи викали да је то чудо, августинци су организирали литију и икону понели у своју цркву. Чак су и звона радосно звонила, а да их нико није дотакао. Икона је тако постављена у капели Светог Духа породице Маза, одакле је следећег дана нестала. Пронађена је у штали у којој је та породица држала коње. Вратили су је у цркву, али се поновно појавила у штали; као да је „Избеглица“ Марија желела да подели судбину бројних очајних људи који смештај не проналазе у раскошним зградама, него у импровизираним склоништима. Августинци су тада то место претворили у капелицу у којој је икона изложена на поклоњење вернима. Након што је изграђена црква Светог Августина, икона је постављена у једној споредној капели, а после на главном олтару.

Икона „Госпе која долази са мора“ приказује Марију како седи на престолу одевена у плаву хаљину са црвеним порубом и златним украсима. Десном руком показује Богомладенца, одевеног у црвено рухо, који благосиља народ уздигнутом десном руком. У горњем делу, на рубовима иконе, насликана су два анђела. Икона је настала средином XIV века, а представља Мајку Божју Одигитрију - Путеводитељицу, која вернима показује Дете - пут који треба да следе.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Управник Аудиовизуелног Архива Српске академије наука и уметности академик Александар Костић уручио је данас дигитализовану копију Мирослављевог јеванђеља, након завршетка поступка дигитализације овог најстаријег сачуваног српског ћириличног рукописа, потпредседници Владе и министарки културе и информисања Маји Гојковић, директорки Народног музеја Бојани Борић Брешковић и управнику Народне библиотеке Владимиру Пишталу, у присуству председника САНУ академика Владимира Костића.

Снимање Мирослављевог јеванђеља обављено је на основу Споразума о сарадњи између Министарства културе и информисања, Српске академије наука и уметности, Народног музеја и Народне библиотеке Србије, установа које су уложиле све постојеће људске, техничке и просторне ресурсе како би овај задатак био реализован на најбољи могући начин уз најсавременије европске и светске праксе.

„По пријему дигиталног материјала, на коме су констановане одређене промене, Министарство културе и информисања ће формирати независну, стручну комисију, која ће на крају процеса констатовати стање у ком се налази најстарији српски ћирилични рукопис.На бази овог извештаја биће утврђени даљи кораци у циљу враћања документа у најбоље могуће стање и евентуалну превенције од било којих оштећења, а о свему ће јавност бити благовремено обавештена” поручују из Министарства културе и информисања, преноси Танјуг.

Снимање овог вредног рукописа из 12. века обављено је у специјално опремљеној просторији у Народном музеју, како би задовољила све климатске и светлосне услове, а читавим поступком су управљали стручњаци из Аудиовизуелног архива САНУ.

„Дигитализација културног наслеђа представља важан сегмент у превентивној заштити културног наслеђа, којом се обезбеђује већа видљивост, квалитетнија презентација и промоција националног културног блага.У наредном периоду као следећи корак, који је предвиђен Споразумом, радиће се на постављању дигитализоване копије на сајтове установа које су учествовале у процесу дигитализације, као и на Претраживач културног наслеђа Републике Србије, како би било доступну јавности, а снимци на интернет презентацији биће софтверски заштићени” пише на крају саопштења Министарства културе и информисања, преноси Политика.

Извор: Ин4с

Расти можемо само ако освијестимо своју унутарњу снагу и дјелујемо из ње. Такав човјек не угрожава друге јер се не осјећа угрожено. 

Ивана Србљан, мецосопранистица, а од 2020. године и првакиња Опере Хрватског народног казалишта Ивана пл. Зајца у Ријеци, рођена је и одрасла у радничкој обитељи, на загребачкој Трешњевки. Након што је дипломирала глазбену теорију на Музичкој академији у Загребу, на истој је Академији уписала пјевање, у 28. години живота. У међувремену је, да би финанцирала властито школовање и осамосталила се, пјевала у мушким и женским клапама, рок-бендовима и Збору Хрватске Радио Телевизије, помажући родитељима који су у оловним деведесетима изгубили посао у загребачком ТЕЖ-у (Творница електричних жаруља). Умјесто да окривљује друге, поуздала се радије у властите дарове, поступно и устрајно реализирајући своје потенцијале. Упознала сам је прије неколико година као диригентицу хора Преображењског храма у Загребу, не слутећи да пред собом имам Бизеову Кармен, и то у неколико награђиваних и високо оцијењених изведби. Толико о њезиној скромности и мојој глазбеној необразованости.

*Ваши обитељски и глазбени коријени везани су уз пјевачки збор, хор Саборног храма у Преображенској улици у Загребу. Управо вас је отац Миливој, заједно са сестром Сњежаном и братом Александром, уписао у тај хор у којем је и сам пјевао више од тридесет година.

Нисам особа која воли живјети у прошлости, али радо се присјећам својих почетака и татиних одлука које су ме на неки начин довеле ту гдје сам сада. Имао је диван глас и краће се вријеме школовао на одјелу соло пјевања у Глазбеној школи Ватрослав Лисински до одласка у војску. Волио је глазбу, пјевање и све троје нас је усмјерио у том смјеру. Одмалена сам показивала талент за глазбу и стално сам креирала неке представе за своје укућане. У врло раној фази одрастања искусили смо рат и чини ми се како је пуно креативних порива било потиснуто због нових околности у којима смо се нашли.

Жељела сам уронити у тај свијет чаролије, купати се у свим тим сазвучјима и утажити душевну глад

Вјерујем како су се многи нашли у сличној ситуацији, а сама чињеница да су оба родитеља остала без посла битно је промијенила увјете одрастања, али и ментални склоп нас дјеце. С друге стране, желим надићи ратне околности у којима смо се сви скупа нашли и у којима смо одрастали, без обзира на наше етничке коријене и идентитете, јер сам итекако свјесна механизама, ситуација и људске природе с којима смо се сусретали и морали носити. Тата нас је довео у цркву на Цвјетном управо у тим најрањивијим годинама. Своје глазбене темеље поставила сам у истој школи коју је и он похађао. Захвална сам на знању и труду свим професорима, а посебно професорици клавира Пенки Канев Манојловић која ми је дала чврсте темеље и развила љубав према глазби.

С доласком нове управе 2014. у ријечки ХНК на челу с Фрљићем појавила се шанса да се запослим у Опери, на чему сам изузетно захвална. Зашто то није ХНК у Загребу? Не знам. Ако су потребни неки посебни увјети, ја бих их вољела знати.

*Често истичете и потпору професорице пјевања Влатке Оршанић…

Професорица Оршанић је доиста била и остала моја велика подршка. Одавно ме зачарала својом каризмом и енергијом којом зрачи на сцени. Пуно сам научила од ње и била ми је велика част и задовољство дијелити сцену са својом менторицом на изведбама сувременог дјела Зорана Јуранића „Опера по Камову“ у ријечком ХНК-у. Веселим се и будућим приликама заједничког музицирања.

Образовање – одговорност друштва

*Репродуктивни умјетници често се стављају у други ред у односу на ауторе, композиторе. Као да једни угрожавају друге?

Да ли се некога уздиже или омаловажава, о томе одлучују многи фактори. Прије или касније, вријеме покаже праву вриједност. Свједочила сам примјерима изузетне бруталности, бахатости и похлепе, али и примјерима претјеране скромности и несвјесности властите вриједности. Ни једно ни друго није примјер који бих слиједила. Разне животне околности тек су лекције кроз које имамо прилику расти. Али расти можемо само ако освијестимо своју унутарњу снагу и дјелујемо из ње. Такав човјек не угрожава друге јер се не осјећа угрожено.

*Које су животне лекције за вас биле одлучујуће да пређете из теорије у праксу?

Када сам уписала студиј теорије глазбе, схватила сам како не могу без практичног дјеловања, без извођења глазбе, музицирања, те да ме сама теорија не задовољава. Теорија се бавила рашчлањивањем и анализом умјетничких дјела која су често надахнута божанским. Налазила сам се у позицији задивљеног проматрача, а то ме није задовољавало. Жељела сам уронити у тај свијет чаролије, купати се у свим тим сузвучјима и утажити душевну глад.

Одушевљење дјеце која присуствују концерту класичне глазбе је неописиво. Тек тада могу осјетити звук акустичних инструмената.

Постоје разлике између та два свијета, но они заправо сурађују и доприносе изведби неког новог глазбеног дјела. Једни без других не можемо. Без аутора немамо садржај с којим радимо. Аутори су изузетно важни. Мислим да би требало још више потицати стваралаштво наших складатеља, његовати традицију вокалне лирике и складања соло пјесама. Складатељима су важни квалитетни текстови, а бојим се да не постоји довољно сурадње између сувремених пјесника и сувремене класичне глазбе.

*Као и многи млади глазбеници и ви сте се прво окушали у рок-бенду, а пуно касније дошла је на ред опера, за многе застарјели, превладани глазбени жанр у 21. стољећу. Просјек година оперне публике прилично је висок…

Мишљења сам како је школски сустав застарио и како имамо премалу сатницу која је посвећена умјетничким предметима. Док сам предавала у гимназији, тај један сат није био довољан ни за сухопарно, фактографско изношење података. А одушевљење дјеце која присуствују правом концерту класичне глазбе је неописиво. Тек тада могу осјетити звук који производе акустични инструменти, вибрације које се шире концертном двораном. Мислим да је образовање одговорност друштва.

*Како сте ви завољели оперу?

Опера је врло комплексан облик глазбеног и умјетничког дјела. Тражи пуно рада на себи и знања и од слушатеља и од извођача. Можда су многи застрашени том спознајом. Но без обзира на знање, предзнање или незнање слушатеља/гледатеља, када је нешто квалитетно и када је направљено са срцем, не постоји публика која то не препозна. Искрено, не знам како сам завољела оперу. То није била љубав на први поглед, али се десила спонтано и непланирано. Нас двије се често свађамо и водимо жучљиве расправе, али се све више и више волимо. Са сваким новим изазовом растемо и развијамо се и чини ми се како једна другу чинимо сретном.

*Што опера може пружити сувременом човјеку?

Опера пружа апсолутну аутентичност акустичне изведбе гледатељу који жели искусити мултидимензионалну умјетност на сцени. Сувремено доба донијело је пуно позитивних ствари самим тиме што су оперне изведбе и снимке доступне на интернету, а тиме је олакшано слушање, упознавање и учење о свему. Све информације дословно имамо на длану. Ствар је особног избора, али и приоритета и ангажмана друштва у којем живимо. А доласком у казалиште можемо себи пружити неколико неопходних сати мира и одмака од свакодневне буке, ужурбаности и тема које вас окружују.

*Задњих седам сезона ангажирани сте у ХНК-у Ивана пл. Зајца у Ријеци. Је ли било позива за ангажман у загребачком ХНК-у или се за то требају стећи неки посебни увјети изван умјетничких досега и кругова?

С доласком нове управе 2014. године у ХНК-у Ивана пл. Зајца на челу с Оливером Фрљићем појавила се шанса да се запослим у Опери и радим посао за који сам се школовала, на чему сам изузетно захвална. Зашто то није ХНК у Загребу? Не знам одговор на то питање. Ако су потребни неки посебни увјети, ја бих их вољела знати.

У пет-шест различитих изведаба, од студентских дана (2011.), када сте добили Ректорову награду, до данас, носили сте насловну улогу Кармен из истоимене Бизеове опере. Критичар Бранимир Пофук је за студентску изведбу у Лисинском написао да је то била представа „набијена енергијом као једна мања атомска централа“. Но пут до дипломе за вас је био поплочен невољама, па сте на крају сами организирали своју дипломску представу у Театру &ТД…

*Након великог успјеха студентске Кармен нисам добила шансу да дипломирам ни у једном националном казалишту у Хрватској. Када сте студент оперног смјера на студију соло пјевања, задатак и обавеза је да дипломирате изведбом оперне улоге у оперној представи у казалишту.

Опера и ја се све више и више волимо

А како сам таква каква јесам, одлучила сам не овисити ни о коме и уз помоћ мог професора, коментора и диригента Берислава Шипуша, у режији Марија Ковача, с пуно добрих, драгих, племенитих и талентираних људи, дипломирала сам моноопером Франсиса Пуланка „Људски глас“ у Театру &ТД.

*Можда ту лежи ваша будућност: „сама-своја-менаџерица“?

Јако сам поносна на тај пројект, и организацијски и извођачки. Жељела бих и даље радити и развијати се у том смјеру.

Широка публика памти вас по изведби Кармен у пулској Арени 2019. године. Како различите адаптације и изведбе, попут оне у експерименталној коморној представи Кармен у сушачком ХКД-у или на позорници ријечког ХНК-а 2020., утјечу на вас као пјевачицу и колико се ваша Кармен мијењала протеклих година захваљујући „интерним“ разлозима, сазријевању?

Различити ауторски тимови заправо помажу или одмажу у креацији улоге или представе. Све произлази из узајамног односа и атмосфере која се ствара већ на првим пробама. По мени, свака моја Кармен је другачија управо због тог људског фактора, суодноса међу извођачима. Понекад, када гледам снимку, не могу се препознати, то нисам ја, већ је то неки лик који је завладао сценом.

*Сценски умјетници, баш као и развикани спорташи, морају се озбиљно припремати и тренирати за наступе. Иза „лакоће“ вашег наступа стоји мукотрпан, дугогодишњи рад који укључује неколико различитих дисциплина: пјевање, глуму, диригирање, синкронизирање… Постаје ли то с годинама лакше или теже?

Ово је доиста тежак посао јер прије свега тражи јаку психу. Нисмо сви спремни у исто вријеме. Мислим да је највећа грешка копирати нечији пут или дозволити наметање критерија које би ти као пјевач и умјетник требао испунити. Младост доноси своје, али с годинама остају на сцени пјевачи са стабилним техникама и гласовима који су остали здрави и који су вођени пажљиво, стрпљиво и мудро. Млади пјевачи често себе форсирају у страху да не остану без будућих прилика уколико одбију оне које им се тренутно нуде. Успјети као оперни пјевач тражи пуно мудрости, непоколебљивости и вјере у себе.

Финско искуство

Као мецосопранистица у неколико сте наврата пјевали мушке улоге. У повијести казалишта чешћи је обрнут случај…

Обожавам пјевати мушке улоге, као уосталом и женске. Висока сам па, срећом, имам физичке предиспозиције и за мушке улоге. Весели ме та игра међу споловима и различитим енергијама. То ми је фасцинантно. Но највише ме весели рад с квалитетним редатељима који из мене извуку оно најбоље.

*Управо сте у једној таквој улози, Брангане у Вагнеровој опери „Тристан и Изолда“, били номинирани за Награду хрватског глумишта. Какво је било ваше искуство у тој опери коју многи сматрају „најекстремнијом опером икад написаном“?

О Вагнеру се говори са страхопоштовањем. Многи велики пјевачи нису се усудили пјевати Вагнера. Осјећали су како излазе из своје комфорне зоне. Вагнерова оркестрација је изузетно богата и тражи гласове који се с њом могу носити. У почетку сам сумњала у себе јер сам у глави имала све те приче које сам слушала цијели живот. Онда је у мени прорадио унутарњи глас и рекао ми да прихватим прилику. Послушала сам себе, добила сјајне критике, па и номинацију за Награду хрватског глумишта.

*Често гостујете у Финској. По чему се њихова оперна сцена разликује од хрватске? Помишљате ли понекад да би било најбоље спакирати се и трајно отићи у иноземство?

Оперни сустав у Финској је другачији од хрватског. Финци имају само једну националну оперну кућу, у Хелсинкију, с тим да уопће немају солистички ансамбл. За плаћу раде оркестар и збор, корепетитори и остали запослени. Све остале оперне продукције су распоређене по мањим градовима и ради се једна продукција годишње или сваке друге године. Мислим да оперним пјевачима није лако преживјети у таквим околностима тако да су се многи, у тренутној коронакризи, окренули додатном школовању, па и тражењу посла у другим струкама.

Бити слободан, самосталан умјетник, у тренутној кризи готово је немогуће

Публика је дивна, жељна представа, тако да су пројекти углавном унапријед распродани. Драгоцјено ми је финско искуство, сваком је пјевачу изузетно важно да ради и да се развија изван матичног казалишта. У сијечњу ћу дебитирати у улози Дорабеле у Моцартовој опери „Così fan tutte“ у граду Васи. Јако се веселим гостовању, путовању и раду у Финској. Но када говоримо о трајном одласку у иноземство, као и сви, размишљам о разним сценаријима с обзиром на радне и животне околности у којима се налазим. Али бити слободан, самосталан умјетник у тренутној кризи готово је немогуће.

*Па зато и даље путујете на релацији Загреб – Ријека, у првом реду због сталног ангажмана у ријечком ХНК-у али, чини ми се, и због вођења збора у Преображењском храму у Загребу. Почели сте диригирати у хору када вам је било тек 18 година, а вјерни сте му и данас без обзира на бројне обавезе, домаће и иноземне наступе.

Црква ми је дала темеље и подршку у сваком смислу. Поготово у посљедњих седам година, недјељне литургије су биле тренутци када бих се виђала са својом фамилијом. Тата је недавно преминуо након тешке болести и одлазак у храм ми је као одржавање везе с њим. Сви смо у фази жаловања, али када смо заједно на литургији, онда је некако лакше. Дајемо си подршку и добивамо је заузврат.

Нада Берош (Тједник Новости)

Извор: Портал Новости

Манастир Светог Луке у селу Бошњане код Варварина, према предању подигнут је у доба кнеза Лазара и настањен светогорским монасима синаитима. Два пута је обнављан, након што су га Турци до темеља спалили у 15. и 19. веку. Одувек поштујући ово свето место, мештани су цркву изнова сазидали 1996. године, да би шест година касније, доласком оца Алексеја, манастир доживео ренесансу.

Као православни светионик, са места одакле звук његових 12 звона километрима сеже позивајући на молитву, уздигао се манастир Светог Луке. Чудесна светиња под чијим су окриљем четири цркве, три звоника и конак, привукла је вернике, па је главни храм морао бити надограђен.

"Оно што је занимљиво јесте да се братство трудило, на челу са оцем Алексејем, да сачува стару цркву, тако да је нова црква обгрлила са два брода и надвисила стару цркву Светог Луке. Олтарски простор је триконхос, а на западу имамо спољну припрату која надвисује звоник, који је имала и стара црква, само што је сад знатно већи и монументалнији", рекла је Звездана Лазаревић, историчар уметности и аутор монографије о манастиру Свети Лука.

Такав је и нови конак са радионицом у приземљу, у којој отац Лука справља сапуне и лековите мелеме, међу којима је ловоров најтраженији.

"Он има три састојка. Вазелин, домаће уље маслиново и ловорово уље. И тај ловор се показао веома добар код људи који имају проблема са дисањем или неким плућним проблемима, поготово сад у ово задње време," напоменуо је монах Лука.

Похрањене у главном храму, честице моштију и делови одежда светих, уз иконе мајке Божје и две мироточиве, Светог Луке и Светог царевића Алексеја, највеће су благо манастира у којем многи траже и проналазе утеху.

"Сви смо заволели ову светињу од првога дана. И јесте чудесна. Остаје да сачекамо још једно пророчанство да се испуни. То је долазак царског звона из Русије. И верујемо да ће и то бити, како нам је најављено, април, мај ове године", напоменуо је архимандрит Алексеј Богићевић, игуман манастира Свети Лука.

За јединствено звоно, тежине 15 тона, градиће се нов звоник, са црквом Светих царева, потврдом нераскидивих српско-руских веза и жеље за сусретом са свом духовном браћом.

"Све док можемо да се видимо то је за нас радост, то нас води у Царство Божје. Ја ту поруку дајем за рођење Христово. Да ми гледамо у очи једни друге и да наш поглед загреје срце онога кога погледамо, радосним поздравом Христос се роди, ваистину се роди", рекао је архимандрит Богићевић.

Припремила Весна Кезовић Миљковић

Барометар православне аскетске естетике – поводом десетогодишњице архијерејске службе епископа крушевачког Давида

Било је то у другој половини месеца априла давне 1846, када се немачки песник и философ, Кристоф Бернхард Шлитер, писмом обратио својој ученици Анети фон Дросте-Хилсхоф, молбом да сачини стихове у којима би резимирала теолошку суштину приповести „У долинама“, шведске списатељице Фредрике Бремер. За ту сврху уступио јој је и изводе из тада познатог немачког часописа, „Хришћанска радост“, и то оне редове у којима је издавач тог часописа, Алберт Кнап, тумачио стихове из осме главе Посланице Римљанима апостола Павла. Између осталог, у писму се упућује на речи апостола Павла:

„Јер мислим да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити. Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости, на слободу славе деце Божије. Јер, знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада. А не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо, и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тела нашега“ (Рим. 8, 18-23).

Препорука ментора песникиње Анете фон Дросте-Хилсхоф састојала се у томе да би у стиховима требало, на примеру какве природне катастрофе, предочити човекову чежњу за Христом Спаситељем и наду у ослобођење од пропадљивости, о којој пише апостол Павле. Успешно или мање успешно реагујући на молбу свога професора, песникиња саставља поему која је данашњем читаоцу позната под насловом „Створење које уздише“. Више подсећајући на поетску парафразу Дирерове „Меланхолије“ него што је одговарала намислима из Шлетерове молбе, песникињи је, ипак, пошло за руком да опише оно што би данас било сврстано у рубрику екотеологије. Због чега писац ових редака, осврћући се на личност и на стваралаштво епископа крушевачког Давида, доноси ово упућивање на, у свету заборављену а у нас готово непознату, песникињу из деветнаестог столећа и на њену, у историји литературе јединствену, екотеолошку поему? Два су разлога за то. Најпре, епископ Давид Перовић био је марљиви и незаборавни професор хришћанске етике и аскетског богословља на Православном богословском факултету у Београду, бавећи се, у временима када то није било политички исплативо нити теолошки популарно, еколошким питањима из теолошког угла, често их и на литераран начин обрађујући. Други разлог није на први поглед видљив када се прочита екотеолошка поема, на коју је указано. У поеми се, и то као метафора која указује на тежину патње свих створења – и биљног и животињског и људског света – спомиње израз „притисак ваздуха“ („der Druck der Luft“). Наиме, у години у којој је песникиња саставила своју поему и уједно последњу песму коју је за живота написала, буктала је расправа која данашњем читаоцу невероватно може да звучи, а коју је покренуо композитор и писац, Фридрих Јохан фон Дриберг, негирајући постојање феномена ваздушног притиска. Чинио је он то у својим радовима заснованим на сопственим експериментима, и премда није био физичар, ипак је изазвао велику буру у ондашњим научним круговима. Фон Дриберг је био толико убеђен у властите тезе, да је нудио тада прилично значајну суму од 2000 дуката ономе ко обори његове теорије. Међутим, чинио је он то готово два века након смрти Торичелија, проналазача барометра илити бароскопа. Тај изум је, у времену кад је много мастила проливено у расправама са убеђеним порицатељем феномена ваздушног притиска, сâм по себи сведочио о аспурдности његових теза. Песникиња Анете фон Дросте-Хилсхоф укључује се у расправу, на дискретан начин користећи тада спорну реч „ваздушни притисак“, стајући на страну оних који су држали до значаја барометра.

Писац овога текста већ у поднаслову употребљава реч „барометар“, те мислећи на епископа Давида Перовића каже да он представља барометар православне аскетске естетике. Оно што је деценијама уназад у српским богословским круговима подсећало на распру из деветнаестог столећа, у којој је једна добра композиторска душа негирала постојање ваздушног притиска, не узимајући у обзир постојање справе која тај притисак мери, представљао је покушај свођења на апсурд православне аскетске етике и естетике. Напоредо са тим јаловим покушајима, истих година на Богословском факултету живео је и предавао онај који је с правом назван барометром православног аскетског Предања. Тадањи монах Давид Перовић, како се и сâм потписивао, у времену незналачког и нестручног, а у исти мах помодног и редукционистичког промовисања тенденција протестантских теолошких опција, писао је и говорио о етосу светих моштију, у духу Предања сачинио још једно „Слово љубве“, враћао се жанру стослова, говорио и тумачио филокалијску традицију Цркве, инсистирајући на развијању аксетске православне естетике, на трагу Виктора Бичкова; једини од наставника инсистирао на изучавању богослужбених књига као примарне богословске литературе, писао о екотеолошким питањима из православног теолошког угла, и све време био тихи молитвеник у параклису Православног богословског факултета, као и у својој келији, на предавањима, шетајући и промишљајући. Тешко је било, дакле, прогласити превазиђеним символизмом оне реалије о чијем постојању је сведочио њихов барометар, монах Давид Перовић. Читалац може помислити, евентуално, да је монах и професор Давид, смерно али увек одлучно, па и ватрено, бранећи православне догмате и етос, супротстављајући се њиховој псеудоморфози, представљао онај богословски профил који је свету науке и културе парирао, градећи некакав изолационистички богословски систем, а да су они либералнијег и напреднијег погледа предводили својеврсну културтеологију, парирајући окошталим теолошким формама. Ништа нетачније од тога. Управо је монах Давид Перовић био протагонист свеже богословске форме, пишући и на својим часовима опсежно излажући о филмској уметности и о општој и домаћој књижевности, психологији и психоанализи, филологији и структуралистичкој лингвистици, дотичући се и класичне и поп-музике. Није постојало табу-тема, те се, после Јеротићевих часова, још само на часовима из Хришћанске етике могло и смело говорити и разматрати о феномену људске сексуалности и проблемима младих. Они који данас, преко анонимних или полуанонимних твитер-налога или на интернет-порталима који се плаћају, нажалост, и црквеним новцима, епископа крушевачког називају мрачњаком и противником културе и разним другим, истинском либералном приступу страним квалификацијама, а оне који о његовим радовима кажу коју објективну реч проглашавају плаћеницима, никада нису доживели јавно признање од неког истинског прегаоца из света културе. Епископ Давид је, пак, то доживео, и то, ни мање ни више, од нашег најугледнијег театролога који је, и поред радикално супротне идеолошке опције него што је епископ Давид, у својој колумни у листу „Блиц“, под насловом „Неки нови богослови“ (16.2.2011. године) забележио: „Један од најзначајнијих примера озбиљног тематског помака у часопису „Логос“ (бр. 1, 2009) јесте напис „Поп-арт, психоделичка уметност и музика непреображеног ероса“, који је написао један монах. Име му је Давид Перовић. Није реч само о изузетно добром познавању материје о којој се пише, већ и о озбиљном недогматском размишљању на задату тему“.

Да читаоцима откријемо и аутора споменуте колумне. Био је то покојни Јован Ћирилов, ерудита и неострашћени агностик, оснивач БИТЕФ-а. Писац ових редака не зна да су слична признања добили неки данашњи гласноговорници тобож свеже, отворене, инклузивне теологије, у епископским и свештеничким мантијама, или без њих.

Још нешто ваља дометнути кад се о богословском профилу епископа Давида пише. Реч је о особеној књижевној структури његовог написа „Мирмекологија – екотеолошке параболе и софиолошке алегорије“, о чему је писац ових редака већ опсежно писао. За ову прилику нешто што није речено. Мало је у нас познат један Шилеров спис, под називом: „О наивном и сентименталистичком песништву“. Подела, до које Шилер држи, значајна је за писца ових редова како би теоријски дистингвирао одређене елементе поетских слојева књиге „Мирмекологија“. Целокупно песништво Шилер дели на наивно и на сентименталистичко, притом, одмах читалац овога текста треба да заборави данашњу, колоквијалну употребу ових појмова. Наивна је она врста стихотворења, по Шилеру, која лирски субјект види у сагласју са природом и са Богом, а сентименталистичка она која предочава нарушен однос на тим истим релацијама, с тим што писац тужи и жали због изостајања равнотеже. Надаље, Шилер сентименталистичку поезију дели на сатиричку – ону која о оном изгубљеном са критичких позиција пева, и на елегијску – она која оно изгубљено жали управо с тога што познаје његову вредност. На концу, у елегијском песништву Шилер налази две подврсте: идилу – у којој се у жалу за изгубљеним о изгубљеном пева као да је ту присутно, и елегију – у којој се на меланхолични начин предочава неповратна изгубљеност својеврсног Раја. Код епископа Давида Перовића, у приповедној структури „Мирмекологије“, читалац ће наићи на такозвану хетеродиегетичку структуру, о којој је писац ових редака, у поговору тој књизи, већ писао. У поетској структури истог списа, пак, могу се наћи сви елементи Шилерове поделе песништва, па тако писац пише и о хармонији, узимајући као примере облагодаћене личности Православне Цркве, а могу се пронаћи и све подврсте сентименталистичке поезије, у Шилеровом значењу те речи. И сатиричке и елегијске, другим речима. Тако, у Давидовим стиховима, природа игра улогу locus amoenus-а, ако и само ако подвижнички етос призива благодат на природу, надајући се, попут апостола Павла, у спасење од пропадљивости, али и locus terribilis-а, узимајући у обзир последице које предузима човек – еколошки грешник, што врхуни у савременом, капиталистичком, екоцидном понашању великих сила. Не треба заборавити да у земљи Анете фон Дросте-Хилсхоф и њеног ментора, готово два века после њене еколошке поеме, умиру шуме, и скоро сваки други становник оболи од канцера.

О полихисторској делатности епископа Давида, из најразличитијих углова и уз одличне коментаре и модерирање вероучитеља Срђана Грубора, готово 5 сати говорили су његови сарадници 23. јула 2021. године, у емисији на порталу „Живе речи утехе“, који води свештеник Иван Цветковић. Читалац ту може да се осведочи – слушајући изузетно добра излагања Љиљане Давидовић – о књижевном стваралаштву епископа Давида, али то може учинити пратећи и излагања Варје Нешић и аутора овога написа; или, о пастирској делатности Давида Перовића као епископа крушевачког, из угла његових најближих сарадника – протојереја Драгог Вешковца, протојереја Вукмана Петровића и мати Фотине, као и јереја Андрије Јелића, незамењивог саслужитеља и сатрудника епископа Давида на пољу литургијског – практичког и теоријског богословља; веома значајна су и сведочанства Љиљане Пантелић и Јована Мацуре – овог потоњег као саподвижника епископа крушевачког у сведочењу страдања косовско-метохијских Срба, што је Мацура документовао опсежним филмским и документаристичким материјалом. Читалац тај јулски симпосион може погледати овде.

На концу, пошто је епископ крушевачки одличан познавалац и немачке поезије, и то још из својих гимназијских дана – у шта се лично из разговора са њим уверио писац ових редака – наведимо још једну особину књижевних поступака који се у написима Давида Перовића, објављеним и необјављеним, могу наћи. Писац овога текста подсећа на један исказ из Гетеовог „Фауста“, у којем Хирон говори о оном лепом, рекавши: „Лепо остаје само по себи блажено“. Овај исказ варираће доцније штутгартски песник, Едуард Мерике, у својој чувеној песми „На једној лампи“. „…благи дух/озбиљности изливен по целој форми“, рећи ће Мерике. Епископ Давид, стварајући из православног хришћанског Предања, у оквиру својих етичких и естетичких научавања, и у оквиру својих литургијских беседа, заступник је овакве, условно говорећи, гетеовске концепције. Христов етос је неизмењив, као и етос Цркве Његове, као и доброта, и лепота, и они су то по суштини, по себи, независно од наших интерпретација и перспектива. На личном плану, за вернике то значи: узрастати ка Истини Цркве, себе исправљајући, а не обратно: Цркву унижавати, прилагођавајући је „људском, одвећ људском“.

Дозволићете ми и да, уместо закључка, поводом десетогодишњице службе једног од најзначајнијих архијереја наше Цркве у овом времену, предузмем поступак тзв. јукстапозиције, стављајући напореду два поетска остварења један до другог: једно, из пера епископа Давида, а друго, из пера Петера Хандкеа, у преводу писца ових редака. Добронамеран читалац наћи ће ту слична духовна стремљења.

Епископ Давид

Самоукор као аутопортрет 3 (2011)

Омрављуј се, не зове тебе нико.
Ти, који си себе избрисао заборавом,
зашто да стрепиш сада
рад туђе незнавене страсти?
Времену толиких истина,
неистина и полуистина
одговарај великообразијем.
Здраво осамнуо, здраво починуо!

Петер Хандке (1982)

Не гради се никад главном личношћу.
Ишти сопственом мишљењу супротно. Притом, не чини то са намером.
Клони се мисли из позадине.
Не прећути.
Буди слаб и јак.
Буди приступачан и презри победу.
Не опажај, не испитуј, остани пак духом савремен, спреман за знакове.

Марко Делић је докторанд Универзитета у Тибингену

У четвртак, 30. децембра 2021. године, у 12 часова, са благословом Епископа бачког господина др Иринеја, поводом стодвадесетогодишњице од изградње Владичанског двора у Новом Саду, а у организацији Музеја града Новог Сада, Историјског архива Града Новог Сада и Епархије бачке, као и уз подршку Министарства правде – Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама и Градске управе за културу Града Новог Сада, у Историјском архиву Града Новог Сада отворена је изложба „Владичански двор у Новом Саду – 120 година од изградње”.

Аутори изложбе су др Гордана Петковић, музејски саветник Музеја града Новог Сада, и ђакон Мирослав Николић, управник Ризнице Епархије бачке.

У име Музеја града Новог Сада присутнима се обратила др Гордана Петковић, музејски саветник Музеја града Новог Сада, најавивши господина Петра Ђурђева, директора Историјског архива Града Новог Сада.

Господин Петар Ђурђев је истакао да ова изложба сведочи о томе колико је било важно што је бачко владичанство дошло у Нови Сад и постало кључни фактор за развијање учености. Присутне је подсетио и на, према његовом мишљењу, најзаслужнијег Новосађанина свих времена, владику бачког Висариона Павловића, који је 1731. године основао прву гимназију која је десет година касније израсла у духовну академију, чиме је уткан пут који ће у Нови Сад довести и Матицу српску 1864. године и који се наставља до данас када је Нови Сад важан универзитетски центар који остварује резултате на свим пољима.

Присутнима се, у име градоначелника г. Милоша Вучевића и Градске управе за културу, обратио и г. Далибор Рожић, члан Градског већа за културу, и указао на значај Владичанског двора као архитектонског објекта који краси центар града већ сто двадесет година и није само културно-историјски важан већ представља и велику духовну вредност нашег града.

Изложбу је отворио протојереј Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, у име Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, који је пружио највећу подршку отварању ове изложбе. Поздравио је све присутне и пренео благослове и поздраве Епископа бачког г. Иринеја и нагласио да је ово прилика да се подсетимо да је у току ове године Владичански двор и обновљен, као и да се сетимо културног наслеђа, које се налази и чува у епархијском двору. Протојереј Миодраг Шипка је нагласио и да је Српска Православна Црква увек била и биће чувар културног добра и очувања културног идентитета нашег народа.

Посетиоцима ће бити приказано дело архитекте Владимира Николића, историјат његове градње, али и Владичански двор као ризница разноврсних драгоцености које се у њему чувају – од архивских докумената, рукописних и најстаријих штампаних књига, до оригиналног намештаја и уметничких дела.

Изложба „Владичански двор у Новом Саду – 120 година  од изградње” биће отворена наредних шест месеци.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На дан празновања Светог Арсенија Сремца, 10. новембра традиционално је одржана свечана академија Богословије "Свети Арсеније Сремац" у Сремским Карловцима.

Академији су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Г. Хризостом и Преосвећена Господа Епископи: сремски Василије, зворничко-тузлански Фотије и крушевачки Давид.

Поздравну реч одржао је ректор карловачке Богословије протојереј Јован Милановић. Ова година у нашој помесној Цркви посвећена је једном нарочитом јубилеју, 140 година од рођења и 65 од представљања Светог Владике Николаја Велимировића. У спомен на овог Светог оца Цркве Христове, прочитан је одељак из његових Молитава на језеру.

Извор: Телевизија Храм

Међународна непрофитна организација Art Exchange Inc. позива фотографе широм света да се до 30. децембра 2021. године пријаве за учешће на међународном такмичењу у фотографији Наслеђе од камена и неба - светска културна баштина Србије.

Заинтересовани фотографи из целог света могу послати фотографије на којима је приказана културна баштина Србије коју је означила Организација унедињених нација за образовање, науку и културу (Унеско) као део светске културне баштине. На Унесковој листи светске баштине налазе се културна добра чија јединственост, лепота и значај за животе људи ревазилазе националне и регионалне границе и која представљају наслеђе читавог човечанства. То су места која смо наследили од предака и која брижљиво чувамо за будуће генерације. Упутства за учешће на такмичењу можете прочитати ОВДЕ.

У периоду од 25. октобра до 30. децембра 2021. године треба доставити оригиналне фотографије које су инспирисане знаменитостима које јеј Унеско прогласио светском културном баштином Србије. У обзир долазе радови на којима су приказани средњевековни манастири Студеница и Стари Рас са Сопоћанима, средњевековни споменици на Косову и Метохији - српски православни манастири Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница и црква Богородице Љевишке, Гамзиград/Феликс Ромулијана и јединствени надгробни споменици, специфични за овај део света, познати као стећци.

Фотографије могу приказивати и српске традиционалне обичаје који су нашли своје место на Унесковој листи нематеријалне културне баштине човечанства: славу, коло и певање уз гусле, као и документарну баштину Србије која је уписана у Унесков регистар ,,Памћење света. Више информација о светској културној баштини Србије можете наћи ОВДЕ.

Чланови жирија су:

Светлана Рогић, оснивач и председник Art Exchange Inc. - студирала фотографију на Међународном центру за фотографију у Њујорку код неких од најпознатијих светских савремених фогографа, магистрирала менаџмент у култури на Америчком универзитету у Вашингтону, Дистрикт Колумбија, САД,

Живојин Ракочевић, песник и новинар - директор Дома културе Грачаница и председник Удружења новинара Србије,

Иван Багус, индонежански фотограф - шеф Одсека за фотографију на Универзитету Дистрикта Колумбија и професор фотографије на Америчком универзитету у Вашингтону, Дистрикт Колумбија, САД.

Победник такмичења биће награђен са 1.000, другопласирани са 500, а трећепласирани са 300 америчких долара.

Радови добитника прве три награде и финалиста ће бити део изложби које ће се одржати у Вашингтону и Београду током 2022. године. Сви награђени фотографи и финалисти биће представљени у годишњем каталогу овог фото конкурса. Јединствена штамана збирка фотографских радова биће доступна за куповину и дистрибуирана широм света. Организатор конкурса је Art Exchange Inc.

Медијску подршку пројекту до сада пружили Амбасада Републике Србије у Вашингтону, Српска Православна Црква Светог Луке у Вашингтону, Епархија источноамеричка Српске Православне Цркве, Фото-савез Србије, Удружење новинара Србије, Удружење за неговање традиције и културе ваљевског краја, дневни лист Политика, мултимедијални информативни портал Косово Онлајн, Радио КиМ, Радио Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке.

Извор: Инфо-служба СПЦ